Dame i gospodo narodni poslanici, pođimo od pretpostavke da je za izradu budžeta u načelu potrebno da se ispoštuju neki osnovni metodološki principi, da se oni pravilno međusobno povežu sa ekonomskim, socijalnim, tržišnim, fiskalnim, finansijskim i brojnim drugim konstantama i varijabilama u odgovarajući metodološki model, da se ovaj uskladi sa celovitom makroekonomskom politikom itd, i da se iznad svega budžet formira tako da bude pre svega efikasan i u službi makroekonomske politike.
Onda sama činjenica da se ove godine posle šest meseci ponovo srećemo sa pitanjem budžeta, nedvosmisleno pokazuje da je i njegov tvorac, aktuelni ministar finansija, Mlađan Dinkić, samo amater u pokušaju, a da su građani Srbije taoci međusobnih stranačkih uslovljavanja koalicionih partnera koji podržavaju Vladu.
Ovaj rebalans budžeta je, po mišljenju SRS-a, iznuđen, jer su predstavnici MMF-a i ostalih finansijskih organizacija i institucija izneli svoje brojne i oštre primedbe na budžet i uslovili dalju saradnju sa našom zemljom njegovom korekcijom. Naravno, sve ovo se ne bi dogodilo da se imalo malo više sluha za ono što su poslanici SRS-a pre šest meseci na Odboru za finansije kao svoje primedbe iznosili Mlađanu Dinkiću.
Ni tada, ni sada po našem mišljenju budžet ne obezbeđuje stabilan rast i skladan razvoj privrednih subjekata, što mu je pre svega trebalo da bude osnovni cilj. Ni tada, ni sada, budžet se ne zasniva na realnim vrednostima, kako u delu budžetskih prihoda, tako ni u delu budžetskih rashoda. Ovo ne samo u pogledu obima, visine i strukture, nego se pre može govoriti o približnim veličinama. Rebalansirani budžet i dalje generiše visoku budžetsku potrošnju, neto domaće zaduživanje, u predlogu budžeta imamo preformulaciju, u stvari neto domaće zaduživanje postaje neto domaće finansiranje.
Dakle, da sakrijemo to koliko smo dužni i ružni. Sada imamo jedan drugačiji termin koji je lakše progutati ili iza njega može da se sakrije nešto za običnog slušaoca ili čitača. Rebilansirani iznos je 18,3 milijarde dinara i ovo će sigurno biti odličan posao, ali ne za naš budžet, niti za građane Srbije, nego za poslovne banke, odnosno za poverioce.
Iz obrazloženja budžeta, po nama, apsolutno ne stoje navodi koji se tiču odeljka dva, obrazloženja predloga potrebnih sredstava po korisnicima budžeta, i tu se kaže da je u prvih devet meseci došlo do značajnog oporavka privrede. Ministar Dinkić želi da nam sugeriše da ni sami nismo svesni kako nam je u privredi sve dobro i da bolje ne može biti, kako je na delu pravi pravcati privredni procvat.
Onda postavljamo pitanje, čemu delegacija MMF-a koja, iza dobro zatvorenih vrata i oskudnih informacija sa tog sastanka, poziva na uzbunu guvernera Narodne banke Srbije zbog prezaduženosti, dvocifrene inflacije, skoro sedam milijardi dolara projektovanog spoljno-trgovinskog deficita do kraja godine. Ovo je nezabeležen deficit u novijoj ekonomskoj istoriji ove zemlje i brojna su druga ozbiljna upozorenja domaćih i stranih privrednika i stručnjaka.
Dalje, u obrazloženju ministar kaže da ove godine očekuje rast bruto društvenog proizvoda od 7-9%.
Umesto nekog komentara koji bi mogao da se shvati kao zlurad, mislim da bi bilo bolje da ministar i njegovi pomoćnici konsultuju iste one konsultante u raznim projektima Narodne banke Srbije, kao što su Miladin Kovačević, Stojan Stamenković i drugi, koji su na čelu Republičkog zavoda za statistiku, Ekonomskog instituta ili neke druge institucije od poverenja, pre svega, Vladi, čije cifre nisu ni izbliza ovim lepim snovima ministra Dinkića.
U obrazloženju stoji da je na rast industrijske proizvodnje značajno uticao i rast efikasnosti u sektorima koji su do sada privatizovani, a u kojima je proizvodnja povećanja za 10%. Šta imamo u tim privatizovanim preduzećima? Imamo štrajkove zbog pokušaja prevare, neispunjenih ugovora, višemesečne ili čak višegodišnje neisplaćene plate, stalna pretnja otkazima radnicima, privatnih armija u obezbeđenju tih preduzeća itd.
Ono što najviše vređa, pored elementarne neistine koja se sugeriše kao istina, elementarne iracionalnosti, sugeriše kao logika, u stvari jeste bolna činjenica o kojoj ministar govori kao o velikom uspehu ovog budžeta, ekonomske politike i Vlade Srbije, jeste da je u prvih šest meseci ove godine smanjen broj nezaposlenih lica za 21.000. Tom prilikom niko, naravno, ne pominje, a ni ministar se ne usuđuje da kaže da je zvanično 30% nezaposleno radno-sposobnog stanovništva, a nezvanično i celih 40%, po čemu smo na neslavnom prvom mestu u Evropi. Valjda bi ovakva informacija iz usta ministra Dinkića bila uznemiravanje javnosti ili na njegovom pijedestalu nema mesta za pominjanje tamo nekih milion i po ljudi koji su bez posla.
Po našem mišljenju, za Srbiju ovaj rebalans budžeta ima duboke ekonomske i socijalne posledice. Mi kontinuirano od 2000. godine upozoravamo da na horizontu nema ni reformi, niti adekvatne, odnosno realne programske vizije na duži rok. Pre svega, mislim na sistem i politiku stranog zaduživanja, pojedinih finansijskih aranžmana, troškova spoljnog zaduživanja i uslova pristupa finansijskim tržištima, smanjenje spoljnotrgovinskog deficita, oživljavanje proizvodnje, smanjenje nezaposlenosti, uređivanje poljoprivrede, povećanje privrednog rasta, povoljnijeg ekonomsko-socijalnog položaja građana i njihovih porodica. U ovim uslovima, kada sve to nedostaje, vreba ono najgore, a to je inflacija.
Suština predloga rebalansa možda čak i nije ispunjavanje zahteva MMF-a i daljeg kreditnog ino-zaduživanja, pretnje usvajanja rebalansa odnosom sa Londonskim klubom, već pre svega pretvaranje Dinkićevog budžeta od tzv, kako ga je predstavljao, socijalnog i razvojnog, u razorni. Već je izvesno da je Srbija krenula ka potpunom ekonomskom slomu i da će, ukoliko se ovako nastavi, do tog sloma i doći.
Pokušaj da se ovaj rebalans uslovi povećanjem dotacija penzionom fondu za iznos pola penzije zvuči prilično maliciozno i politikantski, ako imamo u vidu da smo imali umanjenje za 12,7% 2002. godine, a 5,2% smo imali pre dve godine.
Dalje, rebalans budžeta ima najveće posledice po vojsku. Pojedinci iz vojske smatraju da će doći do zastoja u neophodnoj modernizaciji vojske, do ugrožavanja rada vojne proizvodnje, smanjenja sredstava koja direktno utiču na borbenu gotovost, do zastoja ili prekida uvoza neophodnih rezervnih delova za opremu.
Verovatno će se stati sa daljom izgradnjom onih 500 stanova u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Radovi su u toku, a ovi stanovi su već dodeljeni vojnim licima. Smanjenje sredstava će negativno uticati na životni standard vojnika i starešina i verovatno se neće ostvariti onaj dogovor o povećanju plata za 15%.
Smanjenje sredstava za vojsku direktno će uticati na započetu reorganizaciju vojske. Pomenimo da je samo do kraja godine planirana reorganizacija Ministarstva i Generalštaba. Naravno, nameće se pitanje da li je ovo nova strategija vlasti prema vojsci, a po svemu sudeći i jeste, jer iz budžeta se vidi apsolutno sve, dakle, kakva je politika jedne države u svim segmentima društva.
SRS će izneti brojne druge argumente zašto neće glasati za ovaj rebalans budžeta. Nezavisno od svih negativnih pokazatelja i tendencija, kao i sumorne budućnosti zasnovane na njima, postojeća vlast, po cenu daljih katastrofalnih učinaka, pokušava da zavarava i obmanjuje javnost, građane, državne, privredne i druge subjekte da je ona bogom dana, jedina uspešna u novijoj istoriji Srbije, da nema uspešnije u poslednjih 200 godina.
Naravno, to je ono što pokušava da se provuče kao teza uz obrazloženje ovog rebalansa budžeta, ali ono što svi mi osećamo i što svi građani Srbije osećaju i u svojim kućama i na svojim radnim mestima, i raznorazne izjave koje smo do sada mogli da čujemo u javnosti od odgovornih ljudi iz Vlade, kao što je ona vezana za kupovinu automobila i smanjenje starosti automobila koji smeju da se uvezu na tri godine: "Ko nema para da kupi mlađi auto od tri godine, ne treba ni da vozi auto". Verujte da se to kao virus primilo, pa sada profesori na fakultetima kažu deci: "Ko nema para da kupi knjige, ne treba ni da studira". Dokle će nas sve to dovesti, imaćemo prilike da vidimo.
Iskreno se nadamo da će se vrlo brzo zaustaviti ove negativne posledice ovakve ekonomske politike koja se u kontinuitetu vodi već peta godina, zahvaljujući jednoj bolesti koja se zove G17 plus i činjenici da su svi ekonomski tokovi povereni jednoj političkoj partiji koja podržava Vladu, a to znači da sve to vodi ka jednoj anarhiji i nekontrolisanom daljem ponašanju vezano za sve ekonomske tokove u zemlji.