Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nam je u uvodnom izlaganju, u ime predlagača, jasno rekao da je ovaj predlog zakona, praktično, obećanje koje je Vojislav Koštunica u svom ekspozeu kada se vlada formirala izneo, rekavši i objavivši da ćemo se boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala na svaki način.
Međutim, mi ovim zakonom priznajemo i neefikasnost pojedinih državnih organa, a samim tim i neefikasnost države, pa se postavlja pitanje šta ćemo učiniti, odnosno šta će Vlada učiniti i koje će to zakone predložiti ili izmeniti da bi sve državne organe naterala da rade svoj posao, jer kada bi to bio slučaj nama ovaj zakon uopšte ne bi ni bio potreban.
Kada bi sudovi radili kako treba, kada bi tužilaštva radila onako kako se to od njih očekuje, kada bi policija radila svoj posao, kada bi političke partije bile dovoljno odgovorne, dakle kada bi na najviše državne funkcije postavljali ljude u koje imaju poverenja i koji su pre svega moralne ličnosti, onda nam, takođe, ovaj zakon ne bi bio potreban.
Mnogi su ovde pre mene pominjali neke grupe ljudi, navodeći čak i imena, koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom, a bili su nosioci i glavni likovi nekih afera koje su nas potresale prethodnih godina. To govorim zbog toga što mislim da zakon ima propusta, šupljina i SRS je pokušala da to popravi svojim amandmanima, pa ćemo videti kada bude rasprava o pojedinostima koliko ćete imati sluha za to, jer nam je cilj svima isti. Svi želimo da se na neki način izborimo sa korupcijom, mada sva društva od toga boluju i teško da ijedno bez toga može, ali možemo da je svedemo na neki podnošljiv minimum.
Postavlja se pitanje hoćemo li da budemo ozbiljna država ili ćemo da se igramo države, jer, istini za volju, ako hoćemo da saznamo ko šta ima i kako je to stekao, to je najlakše preko poreskih organa. Njima je najlakše da utvrde koliki su vam prihodi bili, koliko ste platili poreza ili niste platili porez, šta imate, napravi se razlika i, molim lepo, sudovi onda treba da rade svoj posao. Ali, mi do sada očigledno nismo imali želju da to tako uradimo, niti naši poreski organi to mogu da urade.
Jedno od pitanja je gde je garancija nama na osnovu ovog zakona da će onaj javni funkcioner za koga se utvrdi da postoji sukob interesa završiti na sudu, jer, koliko sam shvatila, ipak se prikupljaju neki materijalni dokazi. Ovaj republički odbor ima dokaze da je došlo do sukoba interesa, možda postoji i neka materijalna korist, najčešće materijalna korist, i gde vam je garancija da će za to imati sluha tužilaštva i da se ona neće oglušiti o sve to.
Ako se sve završi na onim merama koje odbor može da donese onda smo apsolutno neefikasni, jer mi to sve liči, verujte mi, na onaj prutić koji mama drži na ormaru, pa ako zatreba, ošinuću te, ali neka stoji tu i neka plaši javne funkcionere. Ako mi imamo funkcionere kojima je dovoljno zapretiti da ih to podseća na činjenicu da su najviši državni funkcioneri i da svoj posao treba da obavljaju u javnom interesu i da treba da budu visokomoralne ličnosti, onda neka i ovaj zakon egzistira.
Mera nejavnog upozorenja, koju odbor može da izrekne, izriče se, kaže zakon, ako sukob javnog interesa nije uticao na vršenje javne funkcije (dakle, ono - no, no, nemoj to više da radiš), a mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje, predviđena članom 27, ako se ne povinuje ovom zakonu do isteka roka koji mu je u odluci određen.
Dakle, posle toga, posle jedne i druge mere, može da se stavi tačka na sve to, jer ako neko ima obraz kao đon onda nikakav zakon, barem ne ovakav, bez prave sankcije ne može da dovede do cilja.
Postavljam sada jedno pitanje i predsedniku Skupštine koji nije tu - da li postoji sukob interesa i da li će postojati po ovom zakonu u tome što on pojedine predloge narodnih poslanika ili poslaničkih grupa ne stavlja na dnevni red. Možemo da pretpostavimo ili da tvrdimo ili da dokazujemo da postoji, jer je moguće da pojedini lobiji ne žele da se određena problematika reši na takav način. Nadam se da ako ovaj zakon bude donet neće pasti više nikome na pamet da se ogluši o predloge narodnih poslanika ili poslaničkih grupa i da će sve stavljati na dnevni red, a većina je ta koja će odlučivati hoće li se o njima raspravljati ili neće.
Namere Vlade su bile, po nama, časne - da spreči sukob između javnog i privatnog interesa, da uspostavi pravila i načela kojima bi funkcioneri trebalo da se rukovode pri vršenju javne funkcije. Navode se u zakonu situacije koje potencijalno mogu da izazovu sukob javnog interesa, organi koji će o tome voditi računa, mere za povredu, a one su, i sam zakon kaže, samo moralne prirode. Istini za volju, ovaj zakon ne isključuje krivičnu odgovornost, ali da su naši funkcioneri do sada bili dodirljivi nama ovaj zakon ne bi ni trebao.
Bojim se da će i sa ovim zakonom biti nedodirljivih - pogledajte pojedine visoke državne funkcionere koji su se ovih dana pojavljivali pred Anketnim odborom; pojedini od njih prosto su pretili članovima Anketnog odbora, držali čitave tirade, ne prezajući uopšte od toga da su oni pozvani na odgovornost. A, podsetila bih vas na to da kada u Americi neko bude pozvan pred anketni odbor, on samo razmišlja o tome koliko će da dobije, a ne da li će da zaglavi u zatvoru.
Eto, to je ta odgovornost, koja kod nas teško da može ovakvim zakonom da se uspostavi, ali nekim kaznama i sankcijama koje bi bile određene krivičnim zakonom, uz efikasno pravosuđe, ja verujem da bi; ponekad čak pomišljam, verujte mi, na onaj Dušanov zakonik. Ali, pre toga moramo naše javne funkcionere da poštujemo, moramo da se izborimo za njihov status, da se ne zavaravamo da naši najviši državni funkcioneri mogu da žive od 30.000 dinara i da neko od njih ima interesa da živi od 30.000 dinara, jer ne može.
Dakle, umesto ovih para koje dajemo za ovih 169 odbora samo na lokalnom nivou, pa još za pokrajinski, pa republički, pa za čitavu tu administraciju, za sve te zaposlene i za članove odbora, bolje je da mi našim ministrima damo godišnje apanaže, da oni nemaju potrebe da zavuku ruku ni u čiji džep, da ne trče od jednog do drugog upravnog odbora. Jer, verujte, ja sam ubeđena, ni njima to baš nije lako ni milo, ali moraju na neki način da nadomeste to što sa tim parama njihove porodice i oni ne mogu da egzistiraju, jer ne može da razmišlja da li će sutra da ostavi ženi 300 ili 500 dinara za ručak i da vodi politiku i da rukovodi milijardama dinara koje mu stoje na raspolaganju. Dakle, to je demagogija.
Ako hoćemo da se bavimo demagogijom, možemo, a ako hoćemo da nešto korenito promenimo dajte da to promenimo nekim zakonom o javnim funkcionerima, pa nekim zakonom o narodnim poslanicima, da se zna ko je ko u ovoj državi, koliko vredi, koju odgovornost nosi, a onda za svaku grešku i za svaku omašku - krivična prijava i to mora da se razreši pred sudom, nema nikakvih olakšavajućih okolnosti, nema nedodirljivih.
Naravno, postoji politička odgovornost, a do te političke odgovornosti ćemo doći, mislim na nekom višem nivou, onda kada ozbiljne političke partije, velike političke partije budu te koje će u budućnosti odlučivati šta se u ovoj državi dešava.
Ne bih o pojedinostima, već sam uzela 10 minuta svojim kolegama; ubeđena sam da je ovaj zakon još jedan od onih koji predstavljaju pritisak na javne funkcionere, ali mi ne verujemo da će ovaj odbor koji je predviđen kao organ koji treba da vodi računa o sukobu interesa ikada biti formiran, barem ne ovako kako ste vi to predvideli (imali smo već takve slučajeve i ranije) i da će da dovede do onih efekata koje ste želeli kao predlagači zakona. Stoga možda nije loše da imamo jedan ovakav zakon, ali kakve ćemo koristi od njega imati, videćemo u praksi, ukoliko bude bio donet; mi srpski radikali nismo optimisti da on može značajno da popravi stanje što se borbe protiv korupcije u zemlji tiče. Hvala vam.