Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, pa evo, danas kada se beleži taj istorijski minimum vrednosti dinara u odnosu na evo, slušamo i od poslanika vladajuće većine u Skupštini Srbije na ovoj verovatno poslednjoj sednici pred raspisivanje izbora i još verovatniji odlazak sa vlasti, neke neverovatne stvari o tome koliko je dobro zadužiti državu Srbiju i njene građane za još nekoliko stotina miliona dolara ili evra, svejedno.
Potpuno je nesuvisla argument vlasti da je reč o projektima budućnosti ili ne znam kako je taj novac neophodan za normalno funkcionisanje pojedinih javnih preduzeća, jer mislim da je sada potpuno jasno da je reč o jednom običnom predizbornom upumpavanju novca u kompanije čije kase kontrolišu stranke vladajuće koalcije, a naravno sve to zarad jednog socijalnog mira i obezbeđivanja podrške birača na predstojećim izborima. Neki od konkretnih stvari, tiče se farmaceutske kompanije "Galenika", reč je ovde dakle, o potvrdama garancija od 70 miliona evra, kod nekoliko komercijalnih banaka i to kako se kaže za refinansiranje postojećih kratkoročnih "Galenikih" obaveza i kako bi se izbegla opasnost od potpune likvidnosti ovog upropašćenog preduzeća. Jedino je nedostajalo to je da se navede da je period upropašćavanja preduzeća ovih proteklih jedanaest godina.
Tu je naravno i ugovor o zajmu za prvu fazu paket projekta Kostolac B itd, a ono što moram da priznam izaziva određenu nedoumicu kod mene jeste ovo zaduženje koje se tiče akcionarskog društva JAT Ervejz, za refinansiranje postojećih kratkoročnih obaveza, predviđen period otplate tri godine, uključujući period mirovanja od 12 meseci.
Ono što je interesantno i siguran sam da se pre svega javnost koja prati rad Republičkog parlamenta seća da smo mi 2010. godine, dakle kao država dali garancije za krediti u visini od 51,5 milion evra, koji je JAT uzeo od Sosijete Ženeral i Unikredit banke, da je Zakonom o državnim garancijama, o davanju državnih garancija, koji je tom prilikom izglasan u Skupštini, taj pozajmljeni novac treba da bude potrošen za revitalizaciju vazdušne flote, a najmanje dva miliona evra je trebalo da bude izdvojeno za zakup dva nova vazduhoplova.
Umesto toga, očigledno da je novac potrošen za ove stvar, zapravo potrošen je za vraćanje starih dugova, isplate plata, itd, ali je očigledno da se zbog toga niko nije nešto naročito potresao.
Sada malo matematike nije zgoreg da pokaže kako to država posluje kao vlasnik. Po nekakvim prethodnim izjavama vrednost JAT-a u potrazi za strateškim partnerom iznosi 51 milion evra, odnosno tačno koliko je bilo potrebno za ovo navodno vraćanje dugova. Istovremeno, ovih sada 10 miliona evra za vraćanje daljih, dakle dugova, što znači da prethodni kredit nije otišao za razduživanje, već da se deo u visini od nedostajućih tih 10 miliona, slilo u neke druge tokove i da je ovo po svoj prilici tačno, pokazuje i ono što možemo da pratimo posredstvom medija pod kontrolom Demokratske stranke, koji su odmah, dakle po objavljivanju vesti o nenamenskoj potrošnji počeli da zamajavaju javnost sa tom praznom pričom o tome da bi nekad i srpski privrednici mogli da učestvuju u privatizaciji naše jedine avio-kompanije.
Ni u jednom, dakle od tih izveštaja, koji su se u međuvremenu pokazali lažnim, jer su i ti tajkuni, a podsetiću reč je o Miškoviću, Beku i njima sličnima, demantovali da ozbiljnije razmišljaju o kupovini, a posebno za cenu iznad 25 miliona evra. Dakle, nigde se više ne spominje kredit od 51 i po miliona evra koji je očigledno završio u nekim drugim tokovima.
Javnosti radi, treba istaći da Srbija ove godine treba da vrati bez malo milijardu evra, koje je zadužila prethodnih nekoliko godina, a da taj dug i dalje raste i ono što je posebno problem jeste da je mogućnost vraćanja svih tih kredita sve neizvesnija. Nije potrebno biti posebno ekonomski obučen da bi se shvatilo dakle, u kakvoj se situaciji nalazimo kao država i kao društvo, a oni koji se malo ozbiljnije bave ovim stvarima, vrlo lako dolaze do podataka da stopa servisiranja spoljnog duga Srbije, odnos visine godišnje otplate duga u odnosu na priliv, koji imamo kao država od izvoza robe i usluga, je dostigla nekih 35%, što je čak 10% više od nivoa koji se smatra maksimalno prihvatljivim.
Prošle godine samo za vraćanje spoljnog duga javnog sektora izdvojeno je 620 miliona evra, ove godine će morati da se plati tačno 999 miliona evra, dok će u narednoj, znači u 2013. godini ukupan račun dostići čak milijardu ipo evra, a 2014. godine još nekih dodatnih milijardu i 400 miliona evra. Priznaćete cifre od kojih jedino što može da zaboli glava. Koliko je skupo zaduživanje, jasno je kada se uporede kamate, pogotovo ona od 7,25% koje država plaća na evro obveznice, koje je emitovala sa rastom od onih nekih 1,5 odsto koje očekuje po svoj prilici samo veliki optimisti.
Srbija je dakle došla u situaciju da joj godišnje nedostaje 2,3 milijarde evra i to je jedna rupa koja se vrlo teško može zatvoriti, pogotovo smanjenjem budžetskog deficita ili možda obezbeđivanjem duga.
Dakle, surova je istina, a činjenice pokazuju da je to tako, da je Vlada koju predvodi ekonomista Mirko Cvetković za ovo svoje vreme mandata, dakle, pozajmila bez malo 6 milijardi evra i to je više nego svih premijera, dakle u poslednjih 20 godina zajedno. Ono što je problem i što je ekonomski apsurdno to je, da u Srbiji očigledno je ključno, kako će se dobiti naredni izbori ili kako da se izađe pred birače, a ne razmišlja se dakle o pogubnosti generalno ekonomske politike, koja se vodi.
Zaista je krajnje vreme da se izađe iz jednog nerealnog stanja i da se vratimo u tu surovu stvarno i još suroviju neposrednu budućnost, koja nas čeka i tokom ove, i narednih godina.
Ako se krene od tog nekog realnog sektora ili konkretnije od poljoprivrede dolazi se do činjenice da je recimo pšenicom zasejano samo 464 hiljade 500 hektara što je negativan istorijski rekord, pa bi moglo da se dogodi da Srbija ograniči ili sasvim obustavi izvoz pšenice pa čak i da postane neto uvoznik. Gotovo je potpuno izvesno da će kupovna moć stanovništva i preduzeća u 2012. godini biti osetno smanjena i naravno realno je očekivati da će se sve to negativno odraziti na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda.
Svi ovi negativni efekti koji su samo posledica jedne pogubne ekonomske politike očekuje se naravno i zbog povećanja rasta broja nezaposlenih, povećanja broja penzionera i uz onaj realan pad plata i rast troškova života svakako da će uticati nepovoljno i na kupovnu moć i na industrijsku proizvodnju. Dakle, besparica, sve veća nelikvidnost, gomilanje gubitaka, sve skuplji krediti, sve će to i onako uticati na lošu situaciju u kojoj se nalazimo.
Ono što bih još želeo u ovom trenutku da istaknem to je, dakle, da postoje neke stvari koje bi eventualno mogle da utiču na sprečavanje kolapsa, ali očigledno da ne postoji ni raspoloženje, ni želja da se tako nešto uradi. Jedna od tih teza i stvari o kojima smo mi u SRS govorili svakako se tiče i tog obezbeđivanja više subvencija za poljoprivredu i naravno kada je reč o stranim direktnim investicijama ne možemo se složiti sa tom dosadašnjom praksom plaćanja stranim firmama za svako novo otvoreno radno mesto, već jednostavno je preko potrebno da se unaprede uslovi privređivanja i da se popravi konkurentska pozicija Srbije. U tom smislu posebno je, dakle, značajno ono što se odnosi na mala i srednja preduzeća i tu bi naravno i reakcija države morala da bude znatno konkretnija, nego što je to sada bio slučaj. Ovako kad se podvuče jedna crta privreda i stanovništvo su u dužničkom ropstvu. Privreda duguje bankama preko 20 milijardi evra, stanovništvo blizu 600 milijardi. Ti međusobni dugovi privrede su ogromni i očigledno da se kola lome na onim najslabijim i najmanjima.
Preko 22 hiljade malih i srednjih preduzeća i 40 hiljada radnji ima blokirane račune, 10 hiljada se nalazi u stečajnom postupku, a samo u poslednje dve godine je preko 44 hiljade malih firmi, dakle, to je taj privatni sektor koji bi trebao da bude nekakva perspektiva privrednog oporavka, je ugašeno i to je veliki problem. Izgubljeno je preko 400 hiljada radnih mesta, a ono što je frapantan podatak to je da država duguje privredi više od jedne milijarde evra. Milion ljudi je bez posla, svaki deseti stanovnik živi ispod granice siromaštva, znamo kakve su prosečne plate i penzije.
Međutim, ne znamo kada ćemo doći do onoga što mi u SRS insistiramo, a to je ključno pitanje. Dakle, odgovornost za sve one promašaje koji su obeležili ovu proevropsku deceniju koja je za nama. Šta valja činiti? Naravno, pre svega jedan program oporavka koji je primeren situaciji, pre svega potpuna obustava i dalje izbegavanje tog tutorstva MMF i ostalih belosvetskih banaka i finansijskih organizacija, razvoj sektora male privrede, ali ovaj posao će očigledno sačekati Vladu u kojoj će SRS realizovati mere tog jednog, rekao bih, svekolikog oporavka Srbije. Hvala na pažnji.
Moram da priznam da uvek sa zgražavanjem pogledam cifre koje se i u budžetima lokalnih samouprava i u ovom budžetu MMF za 2012. godinu odnose na ove tzv. usluge po ugovor, odnosno specijalizovane usluge. Kada se sabere ono što nam je ponuđeno, ovoga puta dolazi se do jedne zaista skandalozne cifre od nekih 50 milijardi dinara, koliko bi poreski obveznici, građani Republike Srbije, trebalo na osnovu takve raspodele unutar budžeta da izdvajaju za raznorazne usluge po ugovoru i specijalizovane usluge, što zaista smatramo da je nedopustivo. Ovaj amandman je takođe samo jedan u nizu onih koji ta sredstva preusmerava u vidu dotacije organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.
Pogotovo je frapantna činjenica da u trenutku u kojem živimo u takvoj jednoj složenoj socio-ekonomskoj poziciji, sa činjenicama koje su zaista poražavajuće, a tiče se ljudi koji žive na rubu svoje egzistencije, na one koji su ostali bez svojih radnih mesta, na činjenicu da je ukupan javni dug Srbije dostigao neki svoj vrhunac itd, dolazimo do situacije da Vlada, odnosno MMF koji je tvorac ovog budžeta, predlaže sredstva koja se usmeravaju za usluge po ugovoru i to, ni manje ni više, nego je namenila plaćanje usluga agencijama koje vrše ocenu kreditnog rejtinga Republike Srbije.
Kakav je kreditni rejting Republike Srbije, na to smo vas već nebrojeno puta upozoravali, tako da je ovo zaista bacanje para u bunar, kada je reč o ovoj nameni.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo najnovije zaduživanje Srbije za 83 miliona evra samo je nastavak jedne neslavne priče i potvrda ispravnosti stava Srpske radikalne stranke da generalno Vlada Republike Srbije ima očigledno nerešive probleme u vođenju ekonomske politike.
Do sada je argumentovano ukazano, dakle na suštinu problematičnosti kredita Evropske investicione banke, Nemačke razvojne banke. Naravno bio bih maliciozan kada bi rekao da nije potrebno regulisati tako važne oblasti kao što su vodosnabdevanje, grejanje, kanalizacija, to jeste nešto što je svakako neophodno za normalno funkcionisanje u 21. veku. Ali ono što bih hteo i ovom prilikom da istaknem, to je dakle, pitanje koje se neminovno nameće, da li je jedino rešenje za sve te nagomilane probleme upravo uzimanje kredita i pogotovo ono što čini mi se i te kako interesuje javnost jeste od koga i pod kojim uslovima mi kao država Srbija, dakle, uzimamo kredite.
Dakle, zaista je jedna nepodnošljiva lakoća zaduživanja krajnje neprihvatljiva, država očigledno već previše duguje međunarodnim finansijskim organizacijama, bankama i drugim državama i pogotovo je to problem što ovo zaduženje, a i ovo danas o kojem razgovaramo i u principu po onoj narodnoj, uzmi sve što ti život pruža, problem je taj što očigledno da će sve to što smo radili u proteklom periodu morati da vraćaju mnoge generacije posle nas.
Neću se mnogo baviti nekim podacima koji ukazuju na činjenicu na koji je to način Vlada Srbije rešavala probleme. Naravno, to je sada jasno kao dan da se jedini izvor, odnosno jedina alternativa svim ovim problemima videla iznova zaduživanju Republike Srbije.
Problem jeste taj, što recimo novac koji je bio usmeren za određene infrastrukturne projekte, kao što su recimo i ovi o kojima danas govorimo, očigledno nije bio usmeravan tamo gde bi zaista i trebalo da bude, jer da je sav taj novac iz kredita zajmova po osnovu raznih ugovora, sporazuma završavao tamo gde je zaista i trebalo da bude namenjen, mi bismo danas u Srbiji mogli da imamo mnogo bolje uslove za život.
Primera radi, evo i podatak da smo recimo mogli da izgradimo bez većih problema i dva mosta, ili čak 250 kilometara auto-puteva. Umesto toga, očigledno da su novčana sredstva koja su dobijana na osnovu zajmova, kredita i ostalog završavala uglavnom u nekoj tekućoj potrošnji, a mi u Srbiji danas sigurno, odnosno vlast ne može da se pohvali činjenicom da je u tom proteklom periodu uspela da izgradi svega negde oko 60 kilometara auto-puteva, itd.
Problem koji naravno prati ovu politiku, politiku zaduživanja, jesu svakako investicije koje takođe stagniraju iz godine u godinu, pa od nekih očekivanih tri milijarde koliko je bilo planirano u ovoj godini, očigledno da će Vlada uspeti da s obzirom da je do kraja godine ostalo tek nekih desetak dana, da obezbedi tek nešto malo više od četvrtine.
Naravno, Srpska radikalna stranka smatra da umesto suštinskih reformi sa kojima je trebalo da se pozabavi vlast, da se zapravo problemi pokušavaju izbeći upravo zaduživanjem i sve dok je to tako, dakle neće biti motiva ni za suštinske reforme, niti za štednju. Prosto je neshvatljivo, ekonomski ne postoji logika da uz stopu rasta koju imamo u državi od svega jedan do dva odsto, da se zadužujemo i to posle odbitka inflacije, po nekih 6, 7 ili 8%. To jednostavno zaista nije održivo i na taj način se samo dodatno tovari dug na inače sve slabiju privredu.
Takođe ću samo podsetiti javnost da je Srbija kao država pod pritiskom jedne od tih međunarodnih finansijskih institucija, na kojima očigledno temelji svoju ekonomsku politiku i donela nekakav zakon, odnosno Zakon o fiskalnoj odgovornosti, po kome taj javni dug ne bi smeo da pređe 45% BDP. Međutim, nameće se pitanje koliko je ovo prevelik teret, odnosno hoće li servisiranje te obaveze odneti novac koji je preko potreban za investicije.
Dalje, naravno da bi probleme mogli da rešavamo ne na ovaj način, dakle ne zaduživanjem, nego zaista i rast privrede, i svega ostalog. Naravno da je potrebna uređena privreda, da su potrebni lokalni izvori, a pre svega proizvodnja radi izvoza jer to donosi devize pošto je sve ovo za nas neki vid naučne fantastike, dolazimo zapravo do te poražavajuće činjenice, a to je da je Srbija ovakvim načinom vođenja ekonomske politike zaista zadužena zemlja, a pogotovu se javlja problem u odnosu sa svim tim potencijalnim investitorima za koje je naravno najvažnije da znaju da li je država sposobna da otplaćuje kredite koje preuzima. Naravno, ukoliko nije država može da bankrotira, a tada bankrotiraju i banke kao kreditori države i ovo jeste jedan najgore mogući scenarijo. Plašim se da nažalost Srbija užurbano ide ka njemu.
Dakle, nisu vredela neka od upozorenja koje smo iznosili u ime SRS kada je reč o stanju spoljnjeg druga, o obavezama na osnovu redovne kamate, glavnici itd. Čak je bilo i nekih nesuvislih odgovora da se povlači manje nego što je moguće novca. Naravno, ako je to za utehu cilj međunarodnih finansijskih institucija kod kojih se Srbija uglavnom zaduživala, naravno nikad i nije da se otplaćuje samo glavnica već upravo da poseduje dužnika koji redovno plaća kamate jer se na taj način, posle te ekonomske zavisnosti od onoga ko i daje novčana sredstva, ekonomska zavisnost pretvara i u političku i naravno onda poverilac i može da diktira dužniku šta i kako da radi. Pa otuda kao što smo i čuli od kolege Mirovića, vidimo da pogotovo u nekim članovima predloženog sporazuma, pogotovo kada je reč o Nemačkoj razvojnoj banci se ukazuje na to, da praktično mi kao država nećemo imati apsolutno nikakvog uticaja na sve ono što bude pratilo realizaciju jednog ovakvog sporazuma.
Problem svakako jeste i taj što je najveći deo novčanih sredstava koji je potrošen uglavnom za intervencije na tržištu, potrošnju kroz budžet, dobrim delom je u džepovima uvoznika, naravno servisiranje duga se prenosi na buduće generacije i zato u Srbiji danas jeste zao drug.
Frapirao sam se kada sam našao podatak da je u proteklih deset godina u Srbiji po osnovu kredita, donacija, investicija, privatizacionog procesa, na ime doznaka iz dijaspore ušlo čak negde oko 55 milijardi evra. Nije bilo lako izračunati da se za taj novac moglo napraviti nekoliko koridora 10, dve stotine hiljada vrtića, isto toliko škola, mogla je u potpunosti da se modernizuje železnička mreža ili pak da se izgradi bez malo pola miliona stanova prosečne veličine 60 metara kvadratnih.
Onda, čak i pored te činjenice da smo imali toliko ekonomskih eksperata u svim vladama Srbije, pored tog stalnog tutorstva Svetske banke, Evropske banke, MMF i drugih mi smo očigledno kao država i društvo dotakli dno i pri tom uz sve te probleme koji jesu postojeći mi kao država trpimo i godišnju štetu od onih skoro 300 miliona evra zbog smanjenih carinskih prihoda, što je upravo posledica jednog takvog odnosa koji režim ima prema EU i štetni primeni tog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Dakle, jako je teško sa uništenom privredom, ograničenom poljoprivredom, finansijskim organizacijama poput MMF i zapadnih banaka, da Srbija ima neko drugo rešenje osim onog koje je nametnuto, dakle zaduživanje kao jedan put bez alternative.
To što se država zadužuje direktno uzimanjem deviznih kredita kao što je sada slučaj ili možda emitovanjem dinarskih hartija od vrednosti je praktično svejedno jer Srbija kao celina, dakle troši mnogo više nego što zarađuje i postalo je jasno da taj nedostajući novac za sve projekte može da stigne, dakle ili od kreditora ili kroz domaći bankarski sektor koji istini za volju više i ne postoji.
Šta je u svemu tome motiv države? Pa, prilično je jasan, pogotovo je bitno u ovom narednom periodu, dakle do izbora, da se spreči i zaustavi jedan finansijski kolaps, odnosno da se sačuva socijalni mir po svaku cenu, a da onda sa nekom daljom ili novom pričom bude nastavljeno sa ovakvom nazovi ekonomskom politikom.
Da rezimiram, ako se sabere sve ono što je urađeno u proteklom periodu, ako pri tom dodamo i ono o čemu danas govorimo, čuli smo već da je Srbija u ove bezmalo tri godine zadužena sa nešto preko šest milijardi evra, da je struktura takva da obveznice, domaće i strane, čine 3,7 milijardi, dok su kreditna zaduženja 2,3 milijarde evra.
Čuli smo i koliko nas je ove godine vlast zadužila, sva sreća pa je do kraja godine preostalo još samo desetak dana, tako da ne očekujem da će na skupštinskom zasedanju biti još neki od predloga o kakvima danas razgovaramo. Taj trend zaduživanja se očigledno nastavlja do kraja trajanja mandata.
Govorili su da će 2008. godine najpre kriza da nas zaobiđe, pa će nam koristiti jer će investitori pohrliti u Srbiju. Onda je rečeno da oporavak kreće 2011. godine. Sad je jasno da će iduća godina biti još lošija od ove.
Na kraju krajeva, sve dok je ovakve vlasti, biće po onoj narodnoj – ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo. Zahvaljujem se.