Dame i gospodo narodni poslanici, pa evo, danas kada se beleži taj istorijski minimum vrednosti dinara u odnosu na evo, slušamo i od poslanika vladajuće većine u Skupštini Srbije na ovoj verovatno poslednjoj sednici pred raspisivanje izbora i još verovatniji odlazak sa vlasti, neke neverovatne stvari o tome koliko je dobro zadužiti državu Srbiju i njene građane za još nekoliko stotina miliona dolara ili evra, svejedno.
Potpuno je nesuvisla argument vlasti da je reč o projektima budućnosti ili ne znam kako je taj novac neophodan za normalno funkcionisanje pojedinih javnih preduzeća, jer mislim da je sada potpuno jasno da je reč o jednom običnom predizbornom upumpavanju novca u kompanije čije kase kontrolišu stranke vladajuće koalcije, a naravno sve to zarad jednog socijalnog mira i obezbeđivanja podrške birača na predstojećim izborima. Neki od konkretnih stvari, tiče se farmaceutske kompanije "Galenika", reč je ovde dakle, o potvrdama garancija od 70 miliona evra, kod nekoliko komercijalnih banaka i to kako se kaže za refinansiranje postojećih kratkoročnih "Galenikih" obaveza i kako bi se izbegla opasnost od potpune likvidnosti ovog upropašćenog preduzeća. Jedino je nedostajalo to je da se navede da je period upropašćavanja preduzeća ovih proteklih jedanaest godina.
Tu je naravno i ugovor o zajmu za prvu fazu paket projekta Kostolac B itd, a ono što moram da priznam izaziva određenu nedoumicu kod mene jeste ovo zaduženje koje se tiče akcionarskog društva JAT Ervejz, za refinansiranje postojećih kratkoročnih obaveza, predviđen period otplate tri godine, uključujući period mirovanja od 12 meseci.
Ono što je interesantno i siguran sam da se pre svega javnost koja prati rad Republičkog parlamenta seća da smo mi 2010. godine, dakle kao država dali garancije za krediti u visini od 51,5 milion evra, koji je JAT uzeo od Sosijete Ženeral i Unikredit banke, da je Zakonom o državnim garancijama, o davanju državnih garancija, koji je tom prilikom izglasan u Skupštini, taj pozajmljeni novac treba da bude potrošen za revitalizaciju vazdušne flote, a najmanje dva miliona evra je trebalo da bude izdvojeno za zakup dva nova vazduhoplova.
Umesto toga, očigledno da je novac potrošen za ove stvar, zapravo potrošen je za vraćanje starih dugova, isplate plata, itd, ali je očigledno da se zbog toga niko nije nešto naročito potresao.
Sada malo matematike nije zgoreg da pokaže kako to država posluje kao vlasnik. Po nekakvim prethodnim izjavama vrednost JAT-a u potrazi za strateškim partnerom iznosi 51 milion evra, odnosno tačno koliko je bilo potrebno za ovo navodno vraćanje dugova. Istovremeno, ovih sada 10 miliona evra za vraćanje daljih, dakle dugova, što znači da prethodni kredit nije otišao za razduživanje, već da se deo u visini od nedostajućih tih 10 miliona, slilo u neke druge tokove i da je ovo po svoj prilici tačno, pokazuje i ono što možemo da pratimo posredstvom medija pod kontrolom Demokratske stranke, koji su odmah, dakle po objavljivanju vesti o nenamenskoj potrošnji počeli da zamajavaju javnost sa tom praznom pričom o tome da bi nekad i srpski privrednici mogli da učestvuju u privatizaciji naše jedine avio-kompanije.
Ni u jednom, dakle od tih izveštaja, koji su se u međuvremenu pokazali lažnim, jer su i ti tajkuni, a podsetiću reč je o Miškoviću, Beku i njima sličnima, demantovali da ozbiljnije razmišljaju o kupovini, a posebno za cenu iznad 25 miliona evra. Dakle, nigde se više ne spominje kredit od 51 i po miliona evra koji je očigledno završio u nekim drugim tokovima.
Javnosti radi, treba istaći da Srbija ove godine treba da vrati bez malo milijardu evra, koje je zadužila prethodnih nekoliko godina, a da taj dug i dalje raste i ono što je posebno problem jeste da je mogućnost vraćanja svih tih kredita sve neizvesnija. Nije potrebno biti posebno ekonomski obučen da bi se shvatilo dakle, u kakvoj se situaciji nalazimo kao država i kao društvo, a oni koji se malo ozbiljnije bave ovim stvarima, vrlo lako dolaze do podataka da stopa servisiranja spoljnog duga Srbije, odnos visine godišnje otplate duga u odnosu na priliv, koji imamo kao država od izvoza robe i usluga, je dostigla nekih 35%, što je čak 10% više od nivoa koji se smatra maksimalno prihvatljivim.
Prošle godine samo za vraćanje spoljnog duga javnog sektora izdvojeno je 620 miliona evra, ove godine će morati da se plati tačno 999 miliona evra, dok će u narednoj, znači u 2013. godini ukupan račun dostići čak milijardu ipo evra, a 2014. godine još nekih dodatnih milijardu i 400 miliona evra. Priznaćete cifre od kojih jedino što može da zaboli glava. Koliko je skupo zaduživanje, jasno je kada se uporede kamate, pogotovo ona od 7,25% koje država plaća na evro obveznice, koje je emitovala sa rastom od onih nekih 1,5 odsto koje očekuje po svoj prilici samo veliki optimisti.
Srbija je dakle došla u situaciju da joj godišnje nedostaje 2,3 milijarde evra i to je jedna rupa koja se vrlo teško može zatvoriti, pogotovo smanjenjem budžetskog deficita ili možda obezbeđivanjem duga.
Dakle, surova je istina, a činjenice pokazuju da je to tako, da je Vlada koju predvodi ekonomista Mirko Cvetković za ovo svoje vreme mandata, dakle, pozajmila bez malo 6 milijardi evra i to je više nego svih premijera, dakle u poslednjih 20 godina zajedno. Ono što je problem i što je ekonomski apsurdno to je, da u Srbiji očigledno je ključno, kako će se dobiti naredni izbori ili kako da se izađe pred birače, a ne razmišlja se dakle o pogubnosti generalno ekonomske politike, koja se vodi.
Zaista je krajnje vreme da se izađe iz jednog nerealnog stanja i da se vratimo u tu surovu stvarno i još suroviju neposrednu budućnost, koja nas čeka i tokom ove, i narednih godina.
Ako se krene od tog nekog realnog sektora ili konkretnije od poljoprivrede dolazi se do činjenice da je recimo pšenicom zasejano samo 464 hiljade 500 hektara što je negativan istorijski rekord, pa bi moglo da se dogodi da Srbija ograniči ili sasvim obustavi izvoz pšenice pa čak i da postane neto uvoznik. Gotovo je potpuno izvesno da će kupovna moć stanovništva i preduzeća u 2012. godini biti osetno smanjena i naravno realno je očekivati da će se sve to negativno odraziti na tražnju i proizvodnju industrijskih proizvoda.
Svi ovi negativni efekti koji su samo posledica jedne pogubne ekonomske politike očekuje se naravno i zbog povećanja rasta broja nezaposlenih, povećanja broja penzionera i uz onaj realan pad plata i rast troškova života svakako da će uticati nepovoljno i na kupovnu moć i na industrijsku proizvodnju. Dakle, besparica, sve veća nelikvidnost, gomilanje gubitaka, sve skuplji krediti, sve će to i onako uticati na lošu situaciju u kojoj se nalazimo.
Ono što bih još želeo u ovom trenutku da istaknem to je, dakle, da postoje neke stvari koje bi eventualno mogle da utiču na sprečavanje kolapsa, ali očigledno da ne postoji ni raspoloženje, ni želja da se tako nešto uradi. Jedna od tih teza i stvari o kojima smo mi u SRS govorili svakako se tiče i tog obezbeđivanja više subvencija za poljoprivredu i naravno kada je reč o stranim direktnim investicijama ne možemo se složiti sa tom dosadašnjom praksom plaćanja stranim firmama za svako novo otvoreno radno mesto, već jednostavno je preko potrebno da se unaprede uslovi privređivanja i da se popravi konkurentska pozicija Srbije. U tom smislu posebno je, dakle, značajno ono što se odnosi na mala i srednja preduzeća i tu bi naravno i reakcija države morala da bude znatno konkretnija, nego što je to sada bio slučaj. Ovako kad se podvuče jedna crta privreda i stanovništvo su u dužničkom ropstvu. Privreda duguje bankama preko 20 milijardi evra, stanovništvo blizu 600 milijardi. Ti međusobni dugovi privrede su ogromni i očigledno da se kola lome na onim najslabijim i najmanjima.
Preko 22 hiljade malih i srednjih preduzeća i 40 hiljada radnji ima blokirane račune, 10 hiljada se nalazi u stečajnom postupku, a samo u poslednje dve godine je preko 44 hiljade malih firmi, dakle, to je taj privatni sektor koji bi trebao da bude nekakva perspektiva privrednog oporavka, je ugašeno i to je veliki problem. Izgubljeno je preko 400 hiljada radnih mesta, a ono što je frapantan podatak to je da država duguje privredi više od jedne milijarde evra. Milion ljudi je bez posla, svaki deseti stanovnik živi ispod granice siromaštva, znamo kakve su prosečne plate i penzije.
Međutim, ne znamo kada ćemo doći do onoga što mi u SRS insistiramo, a to je ključno pitanje. Dakle, odgovornost za sve one promašaje koji su obeležili ovu proevropsku deceniju koja je za nama. Šta valja činiti? Naravno, pre svega jedan program oporavka koji je primeren situaciji, pre svega potpuna obustava i dalje izbegavanje tog tutorstva MMF i ostalih belosvetskih banaka i finansijskih organizacija, razvoj sektora male privrede, ali ovaj posao će očigledno sačekati Vladu u kojoj će SRS realizovati mere tog jednog, rekao bih, svekolikog oporavka Srbije. Hvala na pažnji.

Moram da priznam da uvek sa zgražavanjem pogledam cifre koje se i u budžetima lokalnih samouprava i u ovom budžetu MMF za 2012. godinu odnose na ove tzv. usluge po ugovor, odnosno specijalizovane usluge. Kada se sabere ono što nam je ponuđeno, ovoga puta dolazi se do jedne zaista skandalozne cifre od nekih 50 milijardi dinara, koliko bi poreski obveznici, građani Republike Srbije, trebalo na osnovu takve raspodele unutar budžeta da izdvajaju za raznorazne usluge po ugovoru i specijalizovane usluge, što zaista smatramo da je nedopustivo. Ovaj amandman je takođe samo jedan u nizu onih koji ta sredstva preusmerava u vidu dotacije organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.
Pogotovo je frapantna činjenica da u trenutku u kojem živimo u takvoj jednoj složenoj socio-ekonomskoj poziciji, sa činjenicama koje su zaista poražavajuće, a tiče se ljudi koji žive na rubu svoje egzistencije, na one koji su ostali bez svojih radnih mesta, na činjenicu da je ukupan javni dug Srbije dostigao neki svoj vrhunac itd, dolazimo do situacije da Vlada, odnosno MMF koji je tvorac ovog budžeta, predlaže sredstva koja se usmeravaju za usluge po ugovoru i to, ni manje ni više, nego je namenila plaćanje usluga agencijama koje vrše ocenu kreditnog rejtinga Republike Srbije.
Kakav je kreditni rejting Republike Srbije, na to smo vas već nebrojeno puta upozoravali, tako da je ovo zaista bacanje para u bunar, kada je reč o ovoj nameni.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo najnovije zaduživanje Srbije za 83 miliona evra samo je nastavak jedne neslavne priče i potvrda ispravnosti stava Srpske radikalne stranke da generalno Vlada Republike Srbije ima očigledno nerešive probleme u vođenju ekonomske politike.
Do sada je argumentovano ukazano, dakle na suštinu problematičnosti kredita Evropske investicione banke, Nemačke razvojne banke. Naravno bio bih maliciozan kada bi rekao da nije potrebno regulisati tako važne oblasti kao što su vodosnabdevanje, grejanje, kanalizacija, to jeste nešto što je svakako neophodno za normalno funkcionisanje u 21. veku. Ali ono što bih hteo i ovom prilikom da istaknem, to je dakle, pitanje koje se neminovno nameće, da li je jedino rešenje za sve te nagomilane probleme upravo uzimanje kredita i pogotovo ono što čini mi se i te kako interesuje javnost jeste od koga i pod kojim uslovima mi kao država Srbija, dakle, uzimamo kredite.
Dakle, zaista je jedna nepodnošljiva lakoća zaduživanja krajnje neprihvatljiva, država očigledno već previše duguje međunarodnim finansijskim organizacijama, bankama i drugim državama i pogotovo je to problem što ovo zaduženje, a i ovo danas o kojem razgovaramo i u principu po onoj narodnoj, uzmi sve što ti život pruža, problem je taj što očigledno da će sve to što smo radili u proteklom periodu morati da vraćaju mnoge generacije posle nas.
Neću se mnogo baviti nekim podacima koji ukazuju na činjenicu na koji je to način Vlada Srbije rešavala probleme. Naravno, to je sada jasno kao dan da se jedini izvor, odnosno jedina alternativa svim ovim problemima videla iznova zaduživanju Republike Srbije.
Problem jeste taj, što recimo novac koji je bio usmeren za određene infrastrukturne projekte, kao što su recimo i ovi o kojima danas govorimo, očigledno nije bio usmeravan tamo gde bi zaista i trebalo da bude, jer da je sav taj novac iz kredita zajmova po osnovu raznih ugovora, sporazuma završavao tamo gde je zaista i trebalo da bude namenjen, mi bismo danas u Srbiji mogli da imamo mnogo bolje uslove za život.
Primera radi, evo i podatak da smo recimo mogli da izgradimo bez većih problema i dva mosta, ili čak 250 kilometara auto-puteva. Umesto toga, očigledno da su novčana sredstva koja su dobijana na osnovu zajmova, kredita i ostalog završavala uglavnom u nekoj tekućoj potrošnji, a mi u Srbiji danas sigurno, odnosno vlast ne može da se pohvali činjenicom da je u tom proteklom periodu uspela da izgradi svega negde oko 60 kilometara auto-puteva, itd.
Problem koji naravno prati ovu politiku, politiku zaduživanja, jesu svakako investicije koje takođe stagniraju iz godine u godinu, pa od nekih očekivanih tri milijarde koliko je bilo planirano u ovoj godini, očigledno da će Vlada uspeti da s obzirom da je do kraja godine ostalo tek nekih desetak dana, da obezbedi tek nešto malo više od četvrtine.
Naravno, Srpska radikalna stranka smatra da umesto suštinskih reformi sa kojima je trebalo da se pozabavi vlast, da se zapravo problemi pokušavaju izbeći upravo zaduživanjem i sve dok je to tako, dakle neće biti motiva ni za suštinske reforme, niti za štednju. Prosto je neshvatljivo, ekonomski ne postoji logika da uz stopu rasta koju imamo u državi od svega jedan do dva odsto, da se zadužujemo i to posle odbitka inflacije, po nekih 6, 7 ili 8%. To jednostavno zaista nije održivo i na taj način se samo dodatno tovari dug na inače sve slabiju privredu.
Takođe ću samo podsetiti javnost da je Srbija kao država pod pritiskom jedne od tih međunarodnih finansijskih institucija, na kojima očigledno temelji svoju ekonomsku politiku i donela nekakav zakon, odnosno Zakon o fiskalnoj odgovornosti, po kome taj javni dug ne bi smeo da pređe 45% BDP. Međutim, nameće se pitanje koliko je ovo prevelik teret, odnosno hoće li servisiranje te obaveze odneti novac koji je preko potreban za investicije.
Dalje, naravno da bi probleme mogli da rešavamo ne na ovaj način, dakle ne zaduživanjem, nego zaista i rast privrede, i svega ostalog. Naravno da je potrebna uređena privreda, da su potrebni lokalni izvori, a pre svega proizvodnja radi izvoza jer to donosi devize pošto je sve ovo za nas neki vid naučne fantastike, dolazimo zapravo do te poražavajuće činjenice, a to je da je Srbija ovakvim načinom vođenja ekonomske politike zaista zadužena zemlja, a pogotovu se javlja problem u odnosu sa svim tim potencijalnim investitorima za koje je naravno najvažnije da znaju da li je država sposobna da otplaćuje kredite koje preuzima. Naravno, ukoliko nije država može da bankrotira, a tada bankrotiraju i banke kao kreditori države i ovo jeste jedan najgore mogući scenarijo. Plašim se da nažalost Srbija užurbano ide ka njemu.
Dakle, nisu vredela neka od upozorenja koje smo iznosili u ime SRS kada je reč o stanju spoljnjeg druga, o obavezama na osnovu redovne kamate, glavnici itd. Čak je bilo i nekih nesuvislih odgovora da se povlači manje nego što je moguće novca. Naravno, ako je to za utehu cilj međunarodnih finansijskih institucija kod kojih se Srbija uglavnom zaduživala, naravno nikad i nije da se otplaćuje samo glavnica već upravo da poseduje dužnika koji redovno plaća kamate jer se na taj način, posle te ekonomske zavisnosti od onoga ko i daje novčana sredstva, ekonomska zavisnost pretvara i u političku i naravno onda poverilac i može da diktira dužniku šta i kako da radi. Pa otuda kao što smo i čuli od kolege Mirovića, vidimo da pogotovo u nekim članovima predloženog sporazuma, pogotovo kada je reč o Nemačkoj razvojnoj banci se ukazuje na to, da praktično mi kao država nećemo imati apsolutno nikakvog uticaja na sve ono što bude pratilo realizaciju jednog ovakvog sporazuma.
Problem svakako jeste i taj što je najveći deo novčanih sredstava koji je potrošen uglavnom za intervencije na tržištu, potrošnju kroz budžet, dobrim delom je u džepovima uvoznika, naravno servisiranje duga se prenosi na buduće generacije i zato u Srbiji danas jeste zao drug.
Frapirao sam se kada sam našao podatak da je u proteklih deset godina u Srbiji po osnovu kredita, donacija, investicija, privatizacionog procesa, na ime doznaka iz dijaspore ušlo čak negde oko 55 milijardi evra. Nije bilo lako izračunati da se za taj novac moglo napraviti nekoliko koridora 10, dve stotine hiljada vrtića, isto toliko škola, mogla je u potpunosti da se modernizuje železnička mreža ili pak da se izgradi bez malo pola miliona stanova prosečne veličine 60 metara kvadratnih.
Onda, čak i pored te činjenice da smo imali toliko ekonomskih eksperata u svim vladama Srbije, pored tog stalnog tutorstva Svetske banke, Evropske banke, MMF i drugih mi smo očigledno kao država i društvo dotakli dno i pri tom uz sve te probleme koji jesu postojeći mi kao država trpimo i godišnju štetu od onih skoro 300 miliona evra zbog smanjenih carinskih prihoda, što je upravo posledica jednog takvog odnosa koji režim ima prema EU i štetni primeni tog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Dakle, jako je teško sa uništenom privredom, ograničenom poljoprivredom, finansijskim organizacijama poput MMF i zapadnih banaka, da Srbija ima neko drugo rešenje osim onog koje je nametnuto, dakle zaduživanje kao jedan put bez alternative.
To što se država zadužuje direktno uzimanjem deviznih kredita kao što je sada slučaj ili možda emitovanjem dinarskih hartija od vrednosti je praktično svejedno jer Srbija kao celina, dakle troši mnogo više nego što zarađuje i postalo je jasno da taj nedostajući novac za sve projekte može da stigne, dakle ili od kreditora ili kroz domaći bankarski sektor koji istini za volju više i ne postoji.
Šta je u svemu tome motiv države? Pa, prilično je jasan, pogotovo je bitno u ovom narednom periodu, dakle do izbora, da se spreči i zaustavi jedan finansijski kolaps, odnosno da se sačuva socijalni mir po svaku cenu, a da onda sa nekom daljom ili novom pričom bude nastavljeno sa ovakvom nazovi ekonomskom politikom.
Da rezimiram, ako se sabere sve ono što je urađeno u proteklom periodu, ako pri tom dodamo i ono o čemu danas govorimo, čuli smo već da je Srbija u ove bezmalo tri godine zadužena sa nešto preko šest milijardi evra, da je struktura takva da obveznice, domaće i strane, čine 3,7 milijardi, dok su kreditna zaduženja 2,3 milijarde evra.
Čuli smo i koliko nas je ove godine vlast zadužila, sva sreća pa je do kraja godine preostalo još samo desetak dana, tako da ne očekujem da će na skupštinskom zasedanju biti još neki od predloga o kakvima danas razgovaramo. Taj trend zaduživanja se očigledno nastavlja do kraja trajanja mandata.
Govorili su da će 2008. godine najpre kriza da nas zaobiđe, pa će nam koristiti jer će investitori pohrliti u Srbiju. Onda je rečeno da oporavak kreće 2011. godine. Sad je jasno da će iduća godina biti još lošija od ove.
Na kraju krajeva, sve dok je ovakve vlasti, biće po onoj narodnoj – ko poslednji izađe, neka ugasi svetlo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Pošto je javnosti koja prati naš današnji rad sada definitivno postalo jasno da mi zapravo dajemo saglasnost, odnosno usvajamo finansijski plan Agencije za energetiku za 2011. godinu, danas na deset dana pre dolaska 2012. onda sigurno da ne treba ni da čudi jedna opšta konstatacija, da je energetska efikasnost u Srbiji na nezadovoljavajućem nivou, a stepen racionalnosti u potrošnji energije veoma mali. Ono što je evidentno, to je da energetska efikasnost i može i mora da se poboljša i u segmentima proizvodnje i prenosa i distribucije električne energije, a isto to važi i za toplotnu energiju.
Međutim, ono što je neophodno u celoj ovoj priči jeste da svakako država stvori jedan povoljan ambijent za unapređenje energetske efikasnosti putem subvencija, novih oblika finansiranja, projekata partnerstva javnog i privatnog sektora i to npr. uvođenjem modela finansiranja iz uštede.
Srbija, dame i gospodo narodni poslanici, ne troši puno primarne energije po glavni stanovnika, što je istini za volju i posledica slabe industrijske razvijenosti, ali ostaje taj problem energetske efikasnosti, koja se inače meri energetskim intenzitetom ili specifičnom potrošnjom energije po jedinici novostvorene vrednosti.
Naša država po tom osnovu zaostaje u odnosu na najrazvijenije zemlje čak i do pet puta. Primera radi, kad je reč o zemljama u okruženju, Hrvatska ima indeks energetske efikasnosti 0,45, BiH 0,6, Rumunija 0,4 itd.
Važno je da se taj indikator energetskog intenziteta Srbije smanji, kako bi privreda postala konkurentnija, samim tim i standard građana naravno bolji i ono čemu se takođe dosta vremena i pažnje posvećuje, a to je da životna sredina bude čistija.
Ono što pokazuju i svetska iskustva, ukazuju na to da je najznačajnija mera racionalnije potrošnje energije njena cena, koja je u ovom trenutku, bar kada je reč o električnoj energiji, destimulativna u smislu motivisanosti pre svega potrošača, ali pri tom i zašto ne reći i proizvođača za primenu mera energetske efikasnosti.
Dakle, za sigurno, bezbedno i kvalitetno snabdevanje energijom svih potrošača, neophodno je stvoriti jedan efikasan, konkurentan finansijski održiv sektor energetike u državi koja bi valjda trebalo da podstiče i konkurenciju na tržištu i samim tim doprinese do onoga što jeste cilj i nas kao društva i države u celini, a to je unapređenje energetske efikasnosti i obnovljive energije i održivog razvoja životne sredine.
Ono što je činjenica je da pouzdano i sigurno snabdevanje energijom je jedan od osnovnih preduslova privrednog razvoja, a da na osnovu analitičkih podataka lako se može zaključiti da energetski sektor u Republici Srbiji karakterišu brojni problemi koji mogu biti ograničavajući činioci daljeg privrednog razvoja. Pri tom se misli na visok nivo energetske uvozne zavisnosti sa tendencijom daljeg rasta, zatim osnovni energetski indikatori ne samo da prevazilaze standarde, nego su lošiji od većine zemlja regiona. Stanje infrastrukturnih kapaciteta je neadekvatno. Nivo poslovne efikasnosti energetskih privrednih subjekata je takođe nezadovoljavajući.
Neophodno je da se preduzme niz konkretnih mera i aktivnosti, a tu bi recimo moglo da se uradi dosta na uklanjanju tih cenovnih dispariteta u energentima, na uvođenje te komponente, zaštiti socijalno ugroženih potrošača energije, sprovođenje reorganizacije energetskih subjekata itd. Ono što možda u ovom trenutku u toj pravnoj regulativi možda i ponajviše nedostaje, to je usvajanje tog zakona o racionalnoj upotrebi energije i svemu onome što bi to pratilo, a to znači i uklanjanje administrativnih prepreka, donošenje raznih podsticaja za stimulisanje investicija u energetske projekte itd. Pri tom se posebno misli na one koji se baziraju na obnovljivim izvorima energije.
Osnovna zamerka svim dosadašnjim strategijama, ako se to tako može nazvati, energetskog sektora je ta što je prioritet uglavnom stavljen na neke tehničke mogućnosti zadovoljavanja energetskih potreba. Pri tom se izostavljalo naravno ono što je mnogo važnije, a to je ekonomsko-finansijski efekat takvih rešenja, a osnovni preduslov za unapređenje energetske efikasnosti je upravo, ponavljam, uspostavljanje realnog pariteta cena energenata, pre svega električne energije itd.
Pošto se socijalni problemi ne mogu više rešavati samo niskom cenom, neophodno je uvesti i tu ekonomsku kategoriju cene električne energije koja bi uključivala program podrške za onu kategoriju socijalno ugroženih potrošača, kojih je nažalost danas u Srbiji sve više i više.
Budući da u praksi ne postoji jedinstveno prihvaćena definicija, odnosno kriterijum za utvrđivanje kategorije, ove koju sam spominjao, socijalno ugroženih potrošača, jedan od prioriteta je utvrđivanje kriterijuma i to na bazi te činjenice traženja mogućih oblika zaštite te kategorije potrošača.
Ono što bi u okviru te suštinske, istinske strategije trebalo učiniti, to je preduzimanje i nekoliko tehničko-organizacionih mera, kao što je formiranje baze podataka o stanju u potrošnji energije u svim sektorima potrošnje, i u industriji, saobraćaju, u domaćinstvima itd. Zatim, izrađivanje jedne energetske revizije za one velike potrošače energije u sektoru industrije, kako se ne bi suočavali sa nekim stvarima koje su prisutne u ovom smislu i obučavanje ljudi koji bi trebalo da se pozabave sa ovim problemom u nekom narednom periodu.
Ono što je evidentno jeste da upravo ta energetska pitanja postaju sve aktuelnija iz dana u dan. Energetske strategije dobijaju sve veći značaj i predstavljaju bitan segment politike svake zemlje. Trend, porasta cena energenata, povećanje potrošnje svih vidova energije, iscrpljivanje rezervi fosilnih goriva i misije gasova koje stvara efekat staklene bašte, uticaj na svetsku klimu, stanje životne sredine uopšte, problemi u snabdevanju gasom itd, samo su neki od činjenica koje govore u prilog ovome.
Jako je bitno da se u kreiranju te energetske politike krene već od nekog lokalnog nivoa, odnosno da se u definisanju ciljeva koje bi trebalo da ima ta politika, pristupi sistematično. Otuda, ponavljam, opet, izuzetno je bitno da se sve to precizno definiše, da se jasno postavi okvir tih planova, što zapravo i jeste cilj u smislu povećanja energetske efikasnosti. To jeste jedan složen postupak, ali opet ponavljam, to je izuzetno bitan segment svake države.
Dalje, jedan od razloga za zagovaranje te energetske efikasnosti, a istovremeno, i najčešće pominjano jeste ostvarivanje finansijskih ušteda. Drugi razlog je mogućnost smanjenja energetske zavisnosti privrede. To se, uostalom, može postići upravo ovim racionalnim korišćenjem energije. Treći razlog je potreba da se izbegne dramatično povećanje efekata staklene bašte. Četvrti je taj, da se može posmatrati kao deo opšte promene filozofije u smislu održivosti u ovoj priči.
Svi izvori, ne samo energetski, moraju da budu racionalno korišćeni, moraju da budu uravnoteženi, a svrsishodna upotreba energije se ne može poboljšati bez komercijalnih investicija.
Kada je o njima reč, naravno, sve komercijalne ustanove ne moraju uvek imati interes za poboljšanje energetske efikasnosti. Imajući u vidu, dinamičan tehnološki razvoj, tehnologiju koja je danas na raspolaganju, svakako će biti zamenjena nekim modernijim, efikasnijim i jeftinijim tehnološkim rešenjem, a investiranje u poboljšanju efikasnosti, omogućava bolji pregled tehnološkog tržišta, primenu novije tehnologije, što bi moglo da postane ključna prednost.
Suprotno tome, investicija nosi uvećani rizik da će se konkurenti, primenom naprednije tehnologije, pre nego što ta investicija bude otplaćena, investicija u energetskoj efikasnosti, shodno tome, opterećene sa uvećanjem njihove cene u odnosu na neke investicije koje se tiču proširenja kapaciteta. Ali, suštinski zavise od, da je tako nazovem, javne politike kojom se svi ti nedostaci i nesavršenosti mogu uklanjati sa tržišta.
Da zaključim, ono što je sada postojeći pravni okvir nije dovoljno obavezujuće, kada je reč o povećanju energetske efikasnosti u sektorima potrošnje energije. Država, ukoliko zaista ima iskrenu nameru, mora u narednom periodu da na znatno kvalitetniji način reguliše i uredi racionalnu upotrebu energije, kako bi omogućila realizaciju tih utvrđenih prioritetnih tehničkih mera, politički, ekonomski, ekološki razlozi i naravno rast potrebe za sve intenzivnijim korišćenjem postojećih energetskih resursa, pratili bi jedan ubrzaniji industrijski razvoj Srbije. Srbija bi mogla da razvija te nove izvore energije, a samim tim, poveća nivo energetske efikasnosti.
Naravno, za ostvarivanje energetske stabilnosti jedne države, njen održivi razvoj, treba unaprediti energetsku efikasnost, kako proizvodnje, tako i svih sektora potrošnje. To mora biti trajan proces, ukoliko zaista želimo da dođemo u grupu tih prosperitetnih zemalja. Dakle, neophodna je jedna zaista smislena strategija, jer rešenja koja se ne temelje na održivosti, na neki duži vremenski rok, praktično i nisu pravna rešenja. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, došli smo do priče o jednoj oblasti života gde stvari svakako ne stoje onako kako bi trebalo jer, na žalost, živimo u zemlji bez nacionalnog festivala, nacionalnog filmskog fonda sa nacionalnim savetom za kulturu i diskutujemo danas o Predlogu zakona o kinematografiji koji će, kako tvorci smatraju, jednom za svagda efikasno i pošteno urediti višedecenijsko stanje kontrolisanog ili nekontrolisanog haosa koji postoji u srpskoj kinematografiji.
Kopirajući ta neka evropska rešenja i to pretežno francuska dolazimo do pitanja da li je time zaista stvoren neki temelj za kakvo-takvo normalno funkcionisanje naše filmske proizvodnje, da li su ponuđene odredbe ovakvog Predloga zakona o kinematografiji zaista sprovodive, odnosno da li su dovoljno jasne i precizne da ustoliče ono što je očigledno preko potrebno, a to je jedan fer plej prilikom primene svih tih odredaba zakona na sve učesnike u ovoj kulturnoj delatnosti.
Konačno, da li su odredbe zakona za sve ili možda samo za neku grupu odabranih koji, kao u mnogim drugim sferama društva u ime nekih ideala i njihovih rešenja koje moramo da preuzmemo, zapravo usmeravaju ta sredstva na neku drugu stranu, a ne tamo gde bi trebalo da se usmere.
Čitajući Predlog zakona o kinematografiji ovakav kakav jeste, ono što se odmah nameće kao zaključak jeste da sigurno nikada neće promeniti i urediti bilo šta što se tiče finansijske prirode, jer sve što se dešava u kinematografiji dešava se i u privrednim, društvenim odnosno kulturnim oblastima.
Ono što jeste strašno za nas kao društvo i državu to je da u zemlji bez bioskopa, bez adekvatne distributivne mreže, sa praktično institucionalizovanom piraterijom, složićete se i jednom vrstom potpune dominacije nekih najprimitivnijih sadržaja sa televizijskih stanica, rastuća nemaština onog jednog najšireg sloja ljudi koja bi inače trebala da izdvaja novčana sredstva za uživanje u toj našoj kulturi, koja je, čini mi se, onako poput boksera u nekoj vrsti nok dauna i gde država očigledno pokušava na neki način da održi, a koja bez te publike nema nade da preživi, plašim se da će filmove i dalje jedino moći da snimaju samo oni koji su snalažljivi, oni koji možda imaju dobre veze, pripadaju određenim grupacijama i imaju neke dobre poslovne dilove, a to što te filmove ubuduće neće gledati naša publika, to očigledno u ovom trenutku nije bilo primarno.
Još jednom se pokazalo da filmska industrija zavisi od čitavog spleta društvenih okolnosti zemlje u kojoj bi trebalo da funkcioniše. Upravo je najbolji primer za to ono što je ostalo od te tzv. srpske kinematografije, jer ono što je nagoveštavano u proteklim godinama i decenijama, ta jedna erozija kvaliteta iz godine u godinu je to sve bivalo veće, a čini mi se da su kulminirali u ovoj poslednjoj deceniji.
Skoro da nema nikoga, bez obzira na političku pripadnost ili opciju kojoj pripada, ko se neće složiti da, na žalost, naš film se nalazi na najnižim mogućim granama. Jedna od tekovina u protekloj deceniji je i ta što su kultura, sa njoj i filmska umetnost i produkcija gurnuti na jednu potpunu marginu, u stranu. Suštinski su prepušteni sami sebi, suočavanje sa svim problemima i izazovima. Čini mi se da je ostalo bez pomoći onih koji bi mogli u tome svemu da učestvuju.
Što se filma konkretno tiče, ova protekla decenija nije donela našem filmu apsolutno ništa ili bezmalo ništa jer, kao što su hiljade ljudi okusili šta to znači rezon tržišta, ostali bez svojih radnih mesta, tako je i pravo na život, tako je i u našem filmu jedna vrlo beznadežna situacija.
Kada bi se nekad pojavljivao po koji film, po koje ostvarenje nije ni čudo što se isključivo bavio tim najcrnjim ili najdepresivnijim slikama naše svakodnevnice koji stvaraju generalno lošu sliku o Srbiji. Posebno je diskutabilno i u tehničkom odnosno zanatskom smislu tok kvaliteta odnosno nivo kvaliteta. Tako dolazimo praktično do zaključka da je sistemski, da li nemarom, nezainteresovanošću ili nečim drugim, praktično ta kompletna logistika, kada je reč o onome što treba da postoji u proizvodnji filmova na neki način ruinirana. Uništene su velike producentske kuće, studiji, gotovo cela bioskopska mreža. Potpuno je na neki način skrajnuta ta naučna izdavačka delatnost kada je reč o filmskoj teoriji i kritici i proizvodnji.
Kada ovo ističem ne mogu da smetnem s uma neke od konkretnih primera o kojima javnost manje-više zna. Vi ste sigurno sa tim upoznati, "Avala film", 2008. godine bile su neke procene vrednosti do čak nekih 105 miliona evra. To je za one koji malo manje poznaju ovu problematiku, nekada grandiozan studio u vreme SFRJ, kada su nastajali holivudski spektakli. Na žalost, on je potom preobražen u nešto što nema dodirnih tačaka sa nekadašnjim sjajem, čak i pred stečajem.
Ne mogu takođe da smetnem sa uma onu glasnu iskazanu želju ili misao doskorašnjeg predsednika odbora "Beograd filma", kako će beogradske bioskope koji su odavno mrtvi samo sahraniti, što je u prevodu značilo da onih 17 hiljada kvadratnih metra bioskopa, poslovnog prostora u najskupljem delu Beograda, kupljenih za nešto više od devet miliona evra na šest godišnjih rata nekakvim tajkunima, biznismenima za mnogo veći iznos, duplo veći iznos i pri tom se odreknemo nekakvih kultnih beogradskih bioskopa kao što su "Jadran", "Partizan", "Kozara", "Voždovac" i "Slavica".
Pogotovo je problem vremena u kome živimo, vraćam se opet na "Avala film", sama lokacija, površina zemljiša koja postoji i one neizbežne aspiracije građevinaca da tu niknu nekakvi ekskluzivni stanovi, vile ili ko zna šta već.
Ako bismo podvukli crtu, teško da bismo mogli da zaključimo da danas postoji srpski film. Mislim da je približnija i realnija konstatacija da danas samo gledamo nekakve imitacije ili šeme tih zapadnih filmova koji su možda čak i neprimereni u ovim našim uslovima. To svi znaju, ali nikako da se prekine sa njihovim finansiranjem.
Možda najbolji pokazatelj u kakvom stanju je srpski dokumentarni film ilustruje i činjenica da još 1999. godine, punih 12 godina, do dan danas ni jedan nije učestvovao u zvaničnoj selekciji na najvećem festivalu Svetskog prvenstva u dokumentarnom filmu u Overhauzenu u Nemačkoj.
Prikladno je reći da je ovdašnja Akademija za filmsku umetnost i nauku dodelila svoju poslednju prizmu odnosno naš oskar 1999. godine i to inspirisana bombardovanje naše zemlje protagonistima političke satire "Ratom protiv istine". Problem je što nisu uništeni samo bioskopi, već video produkcija i distribucija. Sada, na kraju ove decenije, izuzev na mestima gde pirati mogu da diluju svoje DVX, nova filmska izdanja jednostavno ne možemo da pronađemo. Distributeri su u agoniji. Već duže vremena se bave nekim drugim stvarima, uterivanjem dugova, zatvaranjem svojih firmi, a ne onim što bi trebalo da im bude prioritet.
Još je neverovatnija činjenica da u takvim okolnostima potpuno nezainteresovano, bez ikakve reakcije nastupaju i domaće televizijske stanice, uključujući i javni servis evropske Srbije, RTS, koji je simbolično učestvovao u nekim finansijskim konstrukcijama nekih naših filmova jer, i to smo svi svedoci, na njihovom repertoaru su domaći filmovi, pogotovo novije proizvodnje, zaista pravi raritet.
Srpska radikalna stranka ocenjuje da su nedorečenost, nedoslednost i, hajde da to nazovemo pravilom puna slučajnih rupa, koja karakterišu rešenja iz brojnih i drugih oblasti, da se pojavljuju i u ovom predlogu zakona. Kada skupštinska većina bude usvojila, ne sumnjam da će to tako biti, ovaj zakon o kinematografiji, ono što se da izvući kao zaključak je da će nekakva nezavisnost tog srpskog filma, koja je inače bila ugrožena u priličnoj meri, biti sada dovedena do nekih krajnjih granica, a da će budžetska sredstva, ovolika ili onolika, u zavisnosti od procene šta znači malo ili puno para, i dalje biti usmeravana samo onim projektima koji su saglasni sa nekom istorijom i okolnostima koje su pratile ovu proteklu deceniju.
Konkretno, prema predlogu zakona Filmski centar Srbije, dakle, bi sredstva koja iznose nekih 0,1% od ukupnog državnog budžeta dodeljivao preko dva konkursa godišnje. Nezavisno od tih konkursa i Ministarstvo kulture bi imalo pravo da četvrtinu predviđenih sredstava dodeli projektima koji nisu prošli na konkursima, ali samo ukoliko imaju određeni društveni ili državni značaj.
Prevedeno na narodski rečnik, dakle, na finansijsku pomoć države će moći da računaju oni stvaraoci koji zadovolje kriterijume upravnog odbora Filmskog centra Srbije ili oni za koje vlast proceni da će koristiti celoj zemlji. Dakle, svi oni drugi koji nisu baš na pozitivnim frekvencijama sa Filmskim centrom ili Ministarstvom kulture očigledno će morati da obezbeđuju finansije za svoje projekte nekim drugim putem. Biće prinuđeni da učestvuju u toj surovoj tržišnoj utakmici. Ako uspeju da ubede nekog finansijera biće dobro, ako ne uspeju ubede, naravno da će taj film doneti zaradu onda neće uspeti u svemu tome.
Dakle, to je taj surovi kapitalizam, tržišna utakmica za koju je interesantno, recimo, i da stranka kojoj pripada i ministar kulture, koja se inače punu deceniju zalagala za likvidiranje onoga što nema prođe na tržištu, sada odjedanput malo nelogično zagovara, hajde da kažem, državnu brigu za neke određene grupe umetnika. I te određene grupe umetnika su ni manje ni više nego oni koji u poslednjih deset godina, vraćam se na početak priče, praktično da nisu proizveli nijedno tržišno isplativo kulturno toliko značajno delo da obeleži period koji je za nama.
Šta je možda problem u ovoj priči? Problem je taj što, hajde da ih tako nazovem, savremeni srpski stvaraoci, filmski stvaraoci, očigledno nisu poreklom iz Holivuda, niti iz čuvenog londonskog Pajnvud studia, nego su rasli i stasavali u periodu pre svega i one SFRJ i onoga što je postojalo posle svega toga usledilo.
To što se danas u Srbiji smanje manje filmova, nego što je, recimo, bio slučaj u Titovoj Jugoslaviji ne znači da mi sada nemamo dovoljno filmskih stvaralaca koji imaju tu jednu relaciju sa režimom na način kao što je to bilo i u onim nekim pređašnjim vremenima, dakle, oni koji su spremni da bezpogovorno na neki način utkaju političke ideje kroz ono što se predstavlja publici u vidu filmskog ostvarenja.
Problem je taj što su isti ljudi uspevali sve vreme do sada da i od države i od društva, od nas građana, poreskih obveznika dođu do zadovoljenja svojih interesa, svojih potreba, dođu do novca, a ovakav predlog zakona, ako ništa drugo, bi u najboljoj meri uspeo da u potpunosti legalizuje sve ono o čemu sam do sada govorio, odnosno sinonim za one koji su jako dobro poznati javnosti, počev od Markovića, Paskaljevića, pa nadalje.
Iz svega ovoga proizilazi jedna neverovatna, ali očigledna činjenica sa kojom bi verovatno trebalo da se suočimo, a to je da praktično ne postoji nešto što se zove nezavisni film. Ono što je simptomatično jeste da je isti za volju u sličnoj poziciji je i evropski film, koji je takođe prepušten na milost i nemilost grupaciji, navodno, buntovnik stvaralaca, koji prave sve negledljivije, besmislenije, a sve skuplje filmove. Međutim, za razliku od srpske javnosti, u evropskim zemljama se sve češće čuju kritike na račun takvog stanja.
U Srbiji, vidite i po zainteresovanosti poslanika, očigledno da vlada jedna ravnodušnost, iako je valjda svima jasno da se i ovde radi o novcu građana Srbije, koji će po ko zna koji put, po našem mišljenju, biti iskorišćen protiv interesa tih samih građana.
Umesto da bude makar jednim delom sve to usmereno na tržišnu utakmicu, na ukus publike, očigledno da će naše filmsko stvaralaštvo i u buduće biti ostavljeno na milost i nemilost proevropskim strukturama.
Neću sada podsećati na to koliko je ozbiljno stanje u kojem se nalazi srpska kinematografija, podsećanjem na učešće direktno ili indirektno poslanika kulture u nekim dešavanjima koji su obeležili prethodan period, ali je jasno da je problem u tome što, čini mi se da jedan stav koji bi trebalo da bude protivan državi, odnosno antisrpski stav koji, čini se da ima prilično dobru podlogu u našoj savremenoj kulturi. Pa se onda iznenađujemo zašto, recimo, Anđelina Džoli reši da snimi film o ratu u Bosni u kojem su Srbi prikazani kao monstrumi ili što Holivud malo, malo pa izbacuje na tržište filmove sa Srbima kao priličnim negativcima ili možda ima nečeg neobičnog u tome ako imamo u vidu činjenicu da se i u Srbiji snimaju neki filmovi poput "Turneja", "Četvrtog čoveka", "Sv. Georgije ubiva aždahu".
Pomenuo sam "Turneju" Gorana Markovića, koju je država Srbija prosledila Američkoj akademiji za film kao našeg kandidata za oskara, a ono što je nedopustivo jeste da se u tom istom filmu pripadnici srpskog naroda prikazuju kao vinovnici svakog mogućeg zlodela proisteklog iz raspada SFRJ.
"Četvrti čovek" koji govori o srpskim ratnim zločincima itd. ili ono što je možda najbrutalnije a to je "Sv. Georgije ubiva aždahu", možda i najskuplji srpski film do sada, gde se udara na ona srpska ratna iskustva koja su do tada bila izuzeta od nekakvog blaćenja, a to je vreme Prvog svetskog rata, dokazujući da su Srbi uzrok svih problema sami sebi.
Onda je i tužna istina da tokom protekle decenije u Srbiji nije snimljen ni jedan igrani film koji bi na uverljiv, istinit, nastrašćen način prikazivao probleme sa kojima se suočava srpski narod i ovde i sa kojim se suočavao i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosmetu, ali smo zato poslali u svet neka ostvarenja koja predstavljaju srpski narod u jednom izuzetno, izuzetno negativnom kontekstu.
Taj problem istorije kinematografije je jedan od osnovnih problema, jer film nije počeo sa "Slavicom", prvi srpski film je bio "Karađorđe", šesta filmska projekcija na svetu, prva u Srbiji i na Balkanu, održanoj još 1896. godine. Ni dan danas, i to je isto podatak koji svakako mora da upozori, jeste to što nemamo filmove o velikim delima srpske literature. Jedan od primera je Andrićeva "Na Drini ćuprija".
Problem je taj što se danas u bioskop ide u okviru šoping molova i uglavnom da bi se deca ostavljala da gledaju crtane filmove, iako je prvi stalni bioskop u Srbiji, u Somboru otvoren još 1906. godine, da je u Beogradu 1912. godine radilo 13 bioskopa, iako je tada u prestonici živelo tek nešto više od 100 hiljada stanovnika, a u Vojvodini je tokom Prvog svetskog rata otvoreno 10 bioskopa, zuz 20 već postojećih.
Gde smo danas i šta danas imamo? Ako se pri tom doda i činjenica da je 1999. godine, valjda kao legitiman cilj, NATO avijacija bombardovala deo Jugoslovenske kinoteke u kojoj se nalazilo 90 hiljada kutija sa kolor negativima, jasno je zašto se nalazimo u ovakvoj situaciji.
Da zaključim, očito da nam preostaje da sačekamo da se neko od mladih, obrazovanih, talentovanih stvaralaca konačno na jedan pravi i kvalitetan i odvažan način pozabavi pravim temama koje su, slučajno ili namerno, u proteklom periodu ostale netaknute. Uz ovakav zakon o kinematografiji, mislim da to baš i neće biti izvodljivo, pogotovo imajući u vidu i muke domaćih neprivilegovanih filmskih stvaralaca, malog broja bioskopa, piratskih kopija, loše ekonomske situacije gledalaca. Pitanje je zaista šta možemo da očekujemo u ovoj sferi života?
Na kraju, citiraću Mešu Selimovića – "Ni jedno zlo neće postati dobro samo zato što će ga prihvatiti većina". Plašim se da je to slučaj i sa ovakvim zakonom o kinematografiji, a očigledno da nas bolji život može očekivati samo u nekom repriznom terminu. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred Srbima na severu Kosova i Metohije je teška zima i kada je u pitanju bezbednost i sloboda kretanja, ali na žalost sve češće je i sve duže restrikcije električne energije. Do ove godine preko trafo stanice u selu Valač kod Zvečana, snabdevali su se i potrošači iz Pećkog okruga ali posle izgradnje nove trafo stanice južno od Ibra za Istok i Peć, struja ne mora da ide preko Valača. Četiri opštine sa severa Kosova i Metohije su praktično ostale u prstenu.
Ono što svakako nije pitanje koje se tiče samo EPS-a jer pre svega Vlade jeste, šta namerava da učini da bi omogućila našim sunarodnicima, barem te elementarne uslove za život. Ili možda da preformulišem pitanje pa da pitam, nije li ovo jedan vid ekonomskog pritiska na ljude koji su na barikadama.
Pošto su srpske vlasti prihvatili, faktički sve glavne zahteve albanske strane u vezi sa katastarskim, carinskim, građanskim i ostalim aktima i dokumentacijom očigledno se prešlo na rešavanje globalnijeg zadatka, a to je uobličavanje priznavanja samo proglašene nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Kako se to stalno dešava poslednjih meseci, probni balon na planu oglašavanja novih zapadnih inicijativa u vezi sa Kosovom i Metohijom je ponovo šef je diplomatskog predsedništva Francuske u Prištini, Žan Fransoa Fitu, on je u intervju u glavnim kosovskim novinama na albanskom jeziku "Kohaditore" konstatovao da sadašnji dijalog između delegacija Beograda i Prištine dozvoljava da se reše tehnička pitanja, od kojih zavisi bolji život ljudi. Međutim, po njegovi rečima, posle toga će biti neophodan drugačiji razgovor, koji je on nazvao, d dijalog. Manji dijalog će stranama pomoći da izgrade poverenje tako da budu u stanju da povedu krupniji D dijalog, objasnio je Fitu.
Dalje, Beograd je prihvatio da sam izdejstvuje obaveze u vezi sa Kosovom i Metohijom u skladu sa sporazumom CEFTA, a to je dokument o formiranju Centralne evropske zone za slobodnu trgovinu, koju su 2007. godine ratifikovali Albanija, Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Hrvatska, Srbija, BiH i Kosovo. U njemu je Priština predstavljena kao misija Organizacije UN za poslove privremene administracije. Međutim, posle onog jednostranog proglašenja nezavisnosti u februaru 2008. godine, Albanske vlasti pokrajine uz podršku većine ostalih učesnica sporazuma tretiraju svoj status kao državni.
Sve u svemu, znači UNMIK zasnovan na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti koji ne dvosmisleno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet cele Jugoslavija, zamenjen Euleksom, zasnovanom na planu Martija Ahtisarija koji potvrđuje nezavisnost Kosova, pregovori o Kosovu i Metohiji oduzeti Savetu bezbednosti u kojem su Rusija i Kina tvrdoglavo i uprkos Beogradu zastupali interese Srbiji, povereni EU, SAD, praktično idejnim tvorcima nezavisnosti Kosova i Metohije.

Pitanje je bilo koji su razlozi isključenja električne energije Srbima sa severa Kosova i Metohije, odnosno šta država planira da im omogući i uradi tu?

Hvala puno. Pre par dana smo od premijera čuli da se dogodio jedan istorijski događaj, odnosno da smo uspešno probili led prodajom državnih hartija od vrednosti na stranom tržištu. U međuvremenu smo od strane MMF dobili novi sporazum iz predostrožnosti kojim je Srbiji obezbeđen kredit od milijardu evra, pa nas je pre izvesnog vremena i potpredsednik Vlade obavestio da će Svetska banka Srbiji uplatiti 200 miliona dolara i tako sve to pređe nekim svojim tokom, a imamo i ovo danas o čemu razgovaramo i šta je problem? Problem je taj što u isto ovo vreme, dakle svi državni zvaničnici guverner Narodne banke, predsednik Fiskalnog saveta uporno se trude da javnost ubede kako taj javni dug nije prešao zakonsku crvenu liniju od 45% BDP, kako nije prekršen zakon o budžetskom sistemu itd, itd.
Međutim, na opštu žalost, stvarnost u vezi sa spoljnom zaduženošću zemlje, sa veličinom javnog duga je znatno nepovoljnija nego što to predstavnici države ističu ili žele da u to ubede javnost. Ono što je evidentno to je da se u poslednjih nekoliko godina država zaista značajno zadužila i to kako u devizama, tako i u dinarima i po svim objektivnim računicama, naravno da spada u visoko zadužene zemlje, jer njen spoljni dug je de fakto prešao onu kritičnu granicu.
Ono što takođe želim ovom prilikom da istaknem, to je da je jako bitno naglasiti, da o kakvom god dugu da govorimo, bilo da je reč o spoljnom ili unutrašnjem javnom dugu, sve te cifre koje se iznose, opet kažem od predstavnika vlasti koji pokušavaju da nas ubede da to nije tako crno kao što jeste, se uglavnom iskazuje bez ikakvog iznosa kamata koje ih prate. Ako se ima u vidu činjenica da je spoljni dug Srbije, trenutno negde oko 24 milijarde evra, da je opterećen nekom prosečnom kamatnom stopom od 5% i da se, recimo, u narednih deset godina neće menjati iznos spoljnog duga onda je jednom prostom računicom lako zaključiti da je samo za kamate potrebno obezbediti negde oko 12 milijardi evra. Tako da u principu znači to da ukupan spoljni dug sada zapravo jeste oko 36 milijardi evra ili 51 milijardu dolara, kako je kome lakše ili teže da zapamti, što u principu znači da svaki građanin Srbije jeste dužan negde oko pet hiljada evra.
Zbog svega ovoga je stvarno ekonomski neopravdano i neracionalno novo zaduživanje, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, pogotovo ako se ta dobijena sredstva u celini ili većim delom potroše preko budžeta. U tom slučaju novo zaduživanje u inostranstvu je nemoralno, naravno sredstva se potroše, dug se prenosi na buduće generacije, a možda je i pravo pitanje kako se taj novac uludo potroši ako je toliko ekonomskih stručnjaka sedelo u raznim vladama Srbije, uz to stalno su nas kontrolisali MMF i Svetska banka i mnoge druge međunarodne institucije, a ipak smo nažalost kao država gde jesmo danas. Zahvaljujem se.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Ovaj amandman, koji je izazvao i neke šire polemike, u principu, jeste jedan od mnogih koji su mogli da budu podneti na ovakav predlog zakona o igrama na sreću, jer samo iskazuje jedan opšti stav SRS u pogledu ovakvog zakonskog rešenja i generalno u pogledu nekih tržišnih uslova koji vladaju u Srbiji, a pri tom mislim na monopolski položaj, u konkretno slučaju Državne lutrije Srbije.
Naravno, složićemo se svi da organizovanje igara na sreću jeste delatnost od javnog značaja i da je opšti interes i priređivanje igara pravo države i u našem konkretnom slučaju je to pravo preneto na Državnu lutriju Srbije.
Ono što smo želeli ovim amandmanom i prilikom one rasprave u načelu da ukažemo, pre svega i kolegama u Narodnoj skupštini, a svakako i javnosti koja prati prenose zasedanja Narodne skupštine, jeste da se očigledno zanemaruje jedna jako bitna činjenica, a to je da onaj ko zarađuje od tih nagradnih igara mora da ima i odgovornost ukoliko se desi nešto loše.
Kada je pre izvesnog broja godina donet Zakon o igrama na sreću, mnogo stvari se desilo u nekom lošem pravcu. Danas, pri kraju 2011. godine, a u međuvremenu smo imali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću, čini mi se da opet suštinski nećemo regulisati probleme koji su evidentni u ovoj oblasti. Ako se govori o jednoj vrsti objektivne odgovornosti i ako se dobro zna u čijoj nadležnosti jeste ovaj problem, odnosno organizacija igara i profit koji i te kako može da bude veliki iz dobro organizovanih igara, onda mora da postoji uređena zakonska obaveza i odgovornost da se snose posledice za sve što se u vezi sa tim desi.
Naravno, osnovni problem u Srbiji u protekloj deceniji jeste činjenica da je nekako ta odgovornost izostajala, ne samo kada je reč o ovoj oblasti, nego i mnogim drugim i nema potrebe da posebno podsećam javnost na sve ono što je obeležilo protekli period, o raznoraznim sumnjivim radnjama koje su obeležile sve ono što je vezano za igre na sreću, pa one famozne SMS igre na sreću itd, itd, za ona javna govorkanja o tome da zapravo pravih dobitnika i nema, nego da se pojedinci jave i odglume u neku ruku dobitnike za naravno znatno manji iznos novčanih sredstava nego što je to zvanično bilo saopšteno.
Kažem opet, rezultat svega toga jeste da praktično nikada nije bilo nikakve odgovornosti. Jedino što se desilo jeste da je nekih mesec dana nakon završetka ove čuvene RTS licitacije Državna lutrija je saopštila da je zahvaljujući svojim kontrolama i metodama protiv prevara, a koje između ostalog u razlozima za donošenje ovog predloga zakona i stoji da nisu baš bile na potrebnom nivou, da je otkrila moguće zloupotreba kada su u pitanju SMS igre. Epilog je bilo hapšenje 14 lica.
Šta je država uradila u smislu kvalitetnog zakonskog rešenja? U principu, ne mnogo toga ili, ako bih hteo da budem konkretniji, praktično ništa, jer očigledno da je ovim inovacijama koje su unete u novi Predlog zakona o igrama na sreću praktično smo došli dotle da ćemo ugasiti domaće industrije igara na sreću i kao posledica svega toga biće i gubitak velikog broja radnih mesta. Najdrastičniji primer šta može da se desi sa nekom delatnošću ako se uslovi poslovanja ne prilagode realnim okolnostima jesu, između ostalog, i tombule, takođe u nadležnosti o kojoj sam govorio, jer podatak da ih je bilo oko 300 pre samo šest godina, pa onda donošenje novog Zakona o igrama na sreću, koji je još uvek u primeni, taj broj je vrlo brzo spao na svega devet i po svemu sudeći ni one neće opstati. Naravno, tu se javlja problem ili pitanje sa ljudima koji su bili zaposleni, koji su u tim legalnim tokovima usmeravali određeni deo svojih poreskih prihoda puneći budžet Republike Srbije.
Ukazivali smo i u raspravi u načelu da Državna lutrija Srbije praktično uzimanje monopola na privređivanje određenih vrsta igara na sreću i prisvajanje nekih drugih vrsta igara na sreću praktično samo dodatno otežava položaj privređivača, konstantno se smanjuju poslovne mogućnosti i broj vrsta igara koje mogu da privređuju.
O tome koliki je zapravo značaj ostalih privređivača na prihode koji budžet ostvaruje od naknada koje su propisane Zakona o igrama na sreću, a na kraju krajeva, i predlagač ovog zakona ističe da će ovakvom zakonskom regulativom upravo u tom smislu doći do pozitivnih pomaka, do povećanja prihoda u budžet Republike Srbije pokazuje činjenica da je recimo prošle godine njihovo učešće iznosilo 47% od ukupnih prihoda po navedenom osnovu. Ako se ova činjenica ima u vidu, onda je svakako i jedno logično pitanje koje se nameće, a to je – zašto su ti isti ljudi ostali van postupka izrada ovog novog predloga zakona igrama na sreću?
Konkretno ovaj član o kome smo sada govorili tiče se organizovanja igara na sreću putem telekomunikacija. Javnosti je to predočeno, ali nije zgoreg ponoviti još jednom da u proteklih više od šest godina Državna lutrija Srbije je imala monopol na organizovanje igara na sreću putem telekomunikacija.
Međutim, to pravo nije koristila pri čemu se šteta od nekorišćenja po raznim osnovama procenjuje na oko 100 miliona evra. onda je pre godinu dana to pravo preneto na jednog stranog privređivača i to na način koji nije tipičan za predsednika aktuelnog režima, dakle nije bilo transparentno, nije bilo konkursa, tendera, javnosti su ostali uslovi, a ono što je zapanjujuće to je da domaći privređivači nisu bili čak ni obavešteni, a kamoli da im je ponuđen određen vid saradnje. Sada se na neki način taj monopol formalno smanjuje. Međutim, suštinsko pravo na privređivanje igara na sreću preko interneta je lutriji dodeljeno bez ikakvih uslova, odnosno direktno, dok za sve ostale će biti naknadno propisani.
Takođe, ono o čemu bih želeo da govorim to je da se ta poreska stopa drastično razlikuje, jer je propisana na pet procenata za kazino igre koje lutrija već privređuje u saradnji sa inostranim kompanijama, a čak 15% za sportsko klađenje, što je takođe još jedan neprimeren i nezabeležen slučaj u svetskoj praksi.
Ovaj zakon je u principu doveden u kontekstu oporezivanja. Tu se sada nameće jedno prosto pitanje – da li će se ti prihodi koji će se na ime oporezivanja povećati, kako vi tvrdite, kroz ovaj zakon o igrama na sreću, da li će povećanje prihoda u toku naredne godine biti dovoljno da se uopšte pokriju čak i neke osnovne stvari u budžetu tipa kursnih razlika ili ne znam već čega, koje se plaćaju po raznim osnovama iz budžeta? Na kraju krajeva, koliki su to prihodi koja će država kroz ovakav zakon inkasirati uopšte? Pretpostavljam da je to valjda nešto što je normalno i što je logično bilo da prilikom predlaganja zakona ponuđač dostavi i takvu vrstu analize.
Suštinski, ponoviću stav SRS, za bilo kakvu korist i efekat od ovakvog zakona o igrama na sreću mislim da suštinski građani, čak ni oni koji su na tržištu ove oblasti, neće imati, osim možda čak i štete, jer će se dodatno oporezivati.
Ono što bih još hteo u okviru ovog vremena koje imam kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe da istaknem je činjenica da pored proširivanja monopola očigledno je da je nelogičnija i najdrastičnija promena u Predlogu zakona o igrama na sreću, taj novi sistem taksi i nadoknada i poreskog opterećenja, jer se do sada nije dogodilo u nekoj delatnosti da jedan propis poveća takse ili naknade tri puta, kao što je slučaj sa ovim.
Evo konkretnih primera. Procenat naknade za sportsko klađenje je povećan sa 5% na 15% što, uz promenjenu poresku osnovicu, čini povećanje od realnih 50%. Istovremeno druga potpuno nelogična odredba je ta da se svaki šalter kao uplatno-isplatno mesto posebno oporezuje, kao zaseban lokal, a ne cela kladionica kao uplatno mesto, što je inače svetska praksa. Obzirom na to da u tim kladionicama postoje prosečno dva šaltera, računicom se dođe da je to povećanje od nekih 200% i zajedno sa ovom prethodnom odredbom ukupno oko 300%.
Šta je onda posledica ovakvog zakona koji će, pretpostavljam, biti usvojen voljom vladajuće većine? To je da će priređivači biti prinuđeni da smanje broj šaltera, da otpuste višak radnika, da drastično smanje brzinu, a samim tim i kvalitet usluge, odnosno komfor igrača. Od ovako nekologičnih odredbi štetu može imati jedino država, otpušteni radnici i nezadovoljni korisnici usluga.
I dalje pokušavam, ali ne uspevam da pronađem koji će to biti pozitivni efekti zakona o igrama na sreću, a pogotovo mi se čini da neće biti to što je navedeno – da će doprineti tome da se podigne nivo društvene odgovornosti, pa čak i na te evropske direktive, na koje se vrlo često pozivate. Voleo bih da znam da li postoje neki propisi u EU koji bi mogli da budu osnov za kršenje propisa i prava kojim se jemči sloboda preduzetništva. Očigledno da se ovakvim zakonskim odredba upravo to čini.
Malopre sam pomenuo igre na sreću putem SMS i SMS lutrije. Ono što me sada kao građanina interesuje, to je da li na neki način postoji mehanizam i da li je to moglo da bude inkorporirano u ovaj predlog zakona, mehanizam kojim bi svi oni koji su neposredni igrači mogli da ostvare uvid u to koliko se tu prikupilo, odnosno koja su pravila igre pod kojim se odvijaju takve lutrije. Potpuno je neprihvatljivo da se donosi jedno ovakvo rešenje koje očigledno ide samo na štetu onih koji učestvuju u igrama na sreću. Cilj je jedini da se poveća udeo poreza, da se poveća zarada organizatora, ali narodski rečeno, šteta igrača je povećana, zahvatanjem države i onih koji se bave organizovanjem ovih igara.
I na kraju sam zakon ne sadrži ni pravdu ni logiku. Motivisan je tako da država za sebe zadrži najveći deo od onoga što ulože igrači na sreću ili oni koji žele da se kockaju, a takvih je nažalost u ovoj državi sve više i više. Mislim da je u ovom trenutku neprihvatljivo donošenje jednog ovakvog predloga zakona pogotovo što očigledno neće ispraviti brojne nedostatke koje je pokazao prethodni i čini mi se da neće rešiti, odnosno da neće svakako podići nivo društvene odgovornosti za sve one nedaće sa kojim se u ovom periodu suočavamo i kao država i kao društvo. Zahvaljujem se.

Hvala. Da je Srbija pravno uređena, ekonomski nezavisna država, onda bi ova rasprava o tačkama današnjeg dnevnog reda mogla da se svede i pod rutinsku. Međutim, realnost je sasvim drugačija.
Dame i gospodo narodni poslanici, Komisija za hartije od vrednosti deklarativno jeste definisana kao nezavisna i samostalna organizacija Republike Srbije, koja je za obavljanje poslova odgovorna Narodnoj skupštini, ali ovlašćenja Komisije nisu izvorna nego poverena, što znači da poverene poslove, saglasno Zakonu o državnoj upravi, obavljaju razne agencije, organi uprave itd.
Ako u institucionalnoj strukturi neke zemlje postoji komisija za hartije od vrednosti, onda njene nadležnosti svakako nisu nadležnosti bilo kog ministarstva, nego njene izvorne, jer ako se nadležnosti poveravaju, onda komisija, složićete se, nije ni potrebna.
Prema stavovima Međunarodne organizacije za hartije od vrednosti, Komisija treba da obezbedi sledeće osnovne ciljeve: zaštitu investitora, pošteno, efikasno i transparentno finansijsko tržište, smanjivanje sistemskog rizika. Ovih ciljevi podrazumevaju da, prvo, zadaci Komisije treba da budu u zakonu jasno definisani kao zaštita investitora i integriteta tržišta; drugo, neophodno je obezbedi efektivnu moć regulatora u nadzornoj funkciji; treće, treba da postoje razvojni sistemi koji dozvoljavaju reviziju i obezbeđuju odgovornost regulatora, ali koji u isto vreme ne dovode u pitanje integritet nadzorne funkcije i ne štete klijentima.
Inače, ta institucionalna nezavisnost počiva na tri elementa: imenovanje i razrešavanje dužnosti uprave regulatora, struktura upravljanja u samom regulatoru i otvorenost procesa odlučivanja. Kada je reč o regulatornoj nezavisnosti, naročito je važno imati u vidu da je do sada zakonske neodređenosti u neadekvatnim ovlašćenjima Komisija pokušavala da popuni koristeći svoj statut i druge podzakonske akte. I ovaj važeći je situaciju samo dodatno pogoršao, jer nije rešio probleme sa neadekvatnim nadležnostima, a činjenica da Komisija obavlja sve poslove, kao od Vlade poverena, ograničava njenu regulatornu moć i neutrališe nastojanja da se donošenjem podzakonskih akata reaguje na pravi način na razvoj tržišta o kojem je reč.
Komisija je obavezna da sve pravilnike i ostalu podzakonsku regulativu koja je stavljena u nadležnost dostavlja Ministarstvu finansija na mišljenje, pošto poslove iz svoje nadležnosti obavlja kao poverene poslove. Postojeće efektivne moći Komisije su prilično ograničene, onemogućen je jedan normalan razvoj, s obzirom da je za sve eventualne nadležnosti, izmene nadležnosti i ovlašćenja, neophodna izmena samog zakona ili odobrenje Ministarstva finansija, ako je reč o podzakonskim aktima. Ponavljam, Komisija mora da ima izvorna ovlašćenja i njena regulatorna moć ne sme biti ograničena odobrenjem nekog drugog organa.
Ono što je sledeći veliki problem koji ovo telo pretvara u jedno jalovo telo jeste potpuno odsustvo njene operativne samostalnosti. Čak i, primera radi, Narodna banka Srbije može delovati operativno potpuno samostalno, dok Komisija tu mogućnost nema. Dakle, ona bi morala da bude opremljena svim instrumentima za jedan zaista efektivni nadzor nad finansijskim tržištem. Uz to, naravno, relevantni zakonski propisi treba da budu veoma specifični kada je reč o ograničenjima nivoa odlučivanja, procesa, vremena koje je dozvoljeno za žalbe na odluke nadzornih organa. Između ostalog bi trebalo, svakako, dozvoliti Komisiji da izriče mandatne kazne, a o tome nešto malo kasnije.
Po važećem zakonu Komisija nema ovlašćenja pretresa, zaplene dokumentacije, što je svakako od izuzetnog značaja za otkrivanje trgovanja ili korišćenje privilegovanih informacija ili raznog manipulativnog ponašanja. Dakle, ona nema istražna ovlašćenja za preduzimanje privremenih mera, a naročito onih kojima se zatečena situacija u nadzoru zamrzava do završetka nadzora, koja je i bila od izuzetnog značaja za uspešnu inspekciju. Naravno, ono o čemu je već i koleginica Dimitrijević govorila, to je da, pre svega, ta personalna, a i finansijska nezavisnost Komisije nikada nije bila na potrebnom nivou.
Podsetiću samo da je Komisija imala velikih problema zbog ne usvajanja finansijskog plana u više navrata, čak i onog godišnjeg računa Komisije za 2003, 2004, 2005. i 2006. godinu koji nisu ni usvojeni.
Stav SRS je jasan, a to je da je neophodno sprečiti uticaj politike na imenovanje članova Komisije i u tom smislu smatramo da je od izuzetnog značaja formiranje dve strukture unutar Komisije, a to je ta upravljačka i nadzorna.
Kada je reč o izboru članova ovih organa, on bi svakako morao da bude praćen i nekom vrstom javnih razgovora sa kandidatima pred nadležnim skupštinskim odborom.
Najvažniji instrument nadzornog organa bi svakako bila interna revizija i ona u svemu mora biti nezavisna od upravljačke strukture i mora da funkcioniše u skladu sa najboljim praksama interne revizije. Na taj način bi se svakako podelila ta moć nadzora, kao i politička odgovornost za rad Komisije i time bi se svakako omogućilo izmeštanje njenog delovanja iz dnevnih političkih dešavanja.
Potrebno je posebno precizirati i definisati ulogu izvršne i zakonodavne vlasti u određivanju veličine i upotrebe budžeta i sprečiti te potencijalne opstrukcije.
Ono što smatramo strateški važnim ciljem to je jačanje i regulatorne i supervizorske funkcije nad finansijskim tržištima. Nužno je redefinisati nadležnost regulatornog tela, povećati njegovu stvarnu sposobnost nadzora, definisanje statusa kao nedvosmislenog i faktički nezavisnog tela, kako od Vlade tako i od tržišnih učesnika koji takođe imaju i te kakav uticaj. Da li se to može ostvariti jačanjem postojeće institucije, dakle Komisije za hartije od vrednosti, ili kao što postoje neki drugi predlozi, formiranjem neke nove za nadzor nad svim finansijskim delatnostima, i bankarstvom i osiguranjem i fondovima i finansijskim tržištem, to je stvar neke druge procene.
Ono što je evidentno to je da su Srbiji potrebne značajne promene regulative tržišta hartija od vrednosti, jer, na kraju krajeva, osnovni cilj jeste privlačenje više stranih investitora i ove promene bi svakako trebale da omoguće i jednu jasnu pravnu osnovu koja nažalost u Srbiji danas ne postoji. Ono što je neverovatno to je da Komisija za hartije od vrednosti recimo do sada nikada nije kaznila ni jednog učesnika na tržištu za neki krupniji prekršaj, iako se i špekuliše i zna da ih je svakako bilo, a ako je Komisija slaba i ne može da sprovede zakone, onda je to jasan signal učesnicima na tržištu kapitala da očigledno postoji neka mogućnost da se izvuku i onda kada bi trebalo da budu kažnjeni.
Kada o ovome govorim, sećate se i sami konkretnog primera, tiče se većinskog paketa akcija "Večernjih novosti", u vlasništvu dve austrijske kompanije "Trimaks Investments" 24,99% i "Ardos Holding" 24,90%, kiparske kompanije "Karamat" 12,55%, čiji su pravi vlasnici zvanično dugo bili nepoznati. Međutim, onda je svoje vlasništvo nad "Novostima" potvrdio Milan Beko rekavši da nikada nije ni bilo sporno da je on vlasnik "Ardosa", "Trimaksa" i "Karamata", odnosno da je vlasnik 62,4% akcija "Večernjih novosti". Šta to praktično znači? To praktično znači da je potvrđeno da su te pomenute akcije kupljene nezakonito i da ih je još 2006. godine, zahvaljujući institucijama koje su mu to omogućile, nezakonito držao u posedu, jer se radi o preduzećima koja su povezana pravna lica.
Što je najveći apsurd, čak i nakon javnog priznanja da su to njegova preduzeća, Komisiji za hartije od vrednosti je trebalo nekoliko meseci da tu činjenicu i zvanično utvrdi.
Veliki deo problema proistekao je iz jednog istog uzroka, a to je marginalizovanje tržišta i nepostojanje volje političkih činilaca da omoguće njegov razvoj. Tako je i odsustvo formiranja investicionih fondova koji su izuzetno važna karika u razvoju tržišta kapitala, zatim sporni zakon o preuzimanju koji je sa tržišta sklonio nekolicinu najvećih domaćih kompanija, itd.
Da zaključim, u cilju nekakve adekvatne primene regulative Komisija treba da bude, a očigledno da to sada nije niti će to biti kroz ovakvu promenu Statuta, jedna operativna, finansijski nezavisna institucija. Da li postoji dovoljno znanja za obavljanje jedne takve funkcije, dovoljno autoriteta, političke podrške? Čini mi se da ćemo se i tu složiti da ne postoji ništa od toga, a sve je za cilj trebalo da bude jedan efektivan nadzor, da ima uticaja, da ima otvorenih pritisaka izvršne vlasti na Komisiju i to je činjenica od koje se ne može pobeći praktično još od osnivanja Komisije.
O samom izboru članova Komisije već je bilo reči. Očigledno da je uvažavan stranački princip, a kakvi su svi ti pritisci možda je najbolji primer bio, odnosno bio je vidljiv u slučaju preuzimanja proizvođača mineralne vode "Knjaz Miloš" u Aranđelovcu 2004. godine.
Osnovni problem zaštite investitora na tržištu kapitala u Srbiji se najvećim delom ogleda u tom iznalaženju rešenja da se unapredi efikasnost primene zakonskih propisa. Međutim, ova vlast očigledno nema tu sposobnost iznalaženja načina da se stvari urede na valjan način i zato je krajnje vreme da se i ovaj problem, kao i mnogobrojni drugi koji su se nagomilali u protekloj deceniji prepuste nekim drugima koji će to činiti bolje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo pre samo par meseci, u decembru prošle godine, usvajali ovde u ovom domu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i kada je predlagač u obrazloženju najpre naveo da je to zakonsko rešenje koje je potrebno doneti zbog usklađivanja, kako oni to vole da kažu, pozitivnih zakonskih propisa sa zemljama članicama EU, pomislio sam da je i to jedno od onih brilijantnih zakonskih rešenja koja nam stižu od predlagača tačnije od Vlade Republike Srbije, da bi posle samo par meseci došli do toga da danas razmatramo, verovatno će i odlukom Skupštinske većine biti prihvaćen jedan potpuno novi zakon o igrama na sreću, zakon za kojeg predlagač smatra da postoje razlozi za donošenje po hitnom postupku. Zašto? Zato što je neophodno postojeći sistem vršenja terenske kontrole i nadzora priređivanja posebnih igara u potpunosti izmeniti, jer je pokazao velike nedostatke.
Ono što je interesantno, a rekao bih ironično, to je da će novi zakon o igrama na sreću se baviti društvenom odgovornošću. Interesantna je ta definicija društvene odgovornosti, jer očigledno je da društvene odgovornosti nema za situaciju aktuelnu na KiM, ali zato ima u zakonu o igrama na sreću.
Ono što je evidentno, to je da, kada su građani, baš kao što je u Srbiji reč nezadovoljni i nesrećni onda ne treba da čudi što spas pokušavaju da nađu u igrama na sreću.
Organizovanje takvih igara i jeste delatnost od nekakvog javnog značaja i opšteg interesa i privređivanje takvih igara jeste pravo države koje je u ovom našem konkretnom slučaju preneto isključivo na Državnu lutriju Srbije i jednostavno se to ne može drugačije okarakterisati, nego kao evidentno postojanje monopola. Pri tome se nažalost očigledno zanemaruje činjenica da onaj ko zarađuje od tih nagradnih igara treba i mora da ima odgovornost ukoliko se nešto desi loše, ukoliko se zakon ne sprovodi onako kako bi trebalo. Ovde i jeste reč, odnosno govori se o jednoj vrsti objektivne odgovornosti, a ukoliko se dobro zna čiji je resor, ko organizuje igre, ako se iz nje i te kako dobro može profitirati, a evidentno da jeste tako, onda, naravno, mora da postoji zakonska obaveza i odgovornost da se snose posledice za sve što se u vezi sa tim desi.
Jeste da kao narod baš i ne volimo mnogo dugo da pamtimo, ali svima je, naravno, u svežem sećanju sve ono što je pratilo rad malo pre pomenute Državne lutrije Srbije, pogotovo dok se na njenom čelu nalazio Bojan Krišto. Ono što jeste zabrinjavajuće kada se govori o ovoj temi jesu i podaci koji govore o tome da u državi Srbiji oko tri i po miliona građana igra neku vrstu igara na sreću i da prema nekakvim statističkim parametrima otprilike svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za igru na neki način postaje potencijalni patološki kockar, što u principu znači da u Srbiji skoro 700 hiljada građana živi pod rizikom od ovog o čemu sam govorio.
Šta je obaveza države i šta je država uradila po ovom pitanju? Pa, hajde da kažem ništa ili gotovo ništa. Ima nekih primera i u zemljama u okruženju gde se za prevenciju izdvaja 5%, pa čak i do 30%, koliko je u Grčkoj. U Srbiji se, naravno, ne razmišlja na taj način i ni jedan jedini dinar za to nije izdvojen, ni u Ministarstvu zdravlja, ni u Vladi, a na kraju krajeva ni u Državnoj lutriji Srbije. Očigledno da ovo za njih ne predstavlja nekakav poseban i naročit problem.
Predlog zakona o igrama na sreću, koji je danas u skupštinskoj proceduri, po mišljenju nas u SRS, suštinski baš ništa ne menja, odnosno ne donosi ništa novo, jer ono što jeste osnovni problem, o kojem smo govorili prilikom rasprave o izmenama i dopunama zakona, jeste da očigledno još uvek postoji monopol Državne lutrije Srbije. U ovom zakonu se potvrđuje da je tu naročito reč o klađenju putem interneta, iako neka praktična iskustva iz sveta pokazuju da država na taj način nigde nije mogla dobro da zaradi.
Takođe, kada je reč o nečemu što bi navodno trebalo da ima taj pozitivan efekat u donošenju jednog ovakvog zakona, spominje se naravno priča o povećanju prihoda u budžet. Na početku sam samo izostavio da kažem da je očigledno da u ovoj državi nema većih problema i većih prioriteta nego što je donošenje jednog ovakvog zakona za čije sprovođenje, uzgred budi rečeno, su potrebna dodatna sredstva iz budžeta i procenjen je iznos od nekih 250 do 300 hiljada evra. Ali, dobro, to je već stvar procene onih koji još uvek predstavljaju vlast u državi Srbiji, na koji način trošiti ova sredstva.
Dakle, ono što je interesantno bilo i prethodni put i danas, to smo mogli da čujemo, doduše, vrlo sažeto i kratko, i ovaj zakon se dovodi na neki način u kontekst sa oporezivanjem. Jedno prosto pitanje koje bih želeo da postavim jeste da li će se prihodi, koji će se na ime oporezivanja povećati kroz ovaj zakon o igrama na sreću, da li će povećanje prihoda u toku naredne godine od primene ovog zakona biti uopšte dovoljno da se pokriju eventualno samo neke kursne razlike koje Vlada plaća po raznim osnovama iz budžeta? Koliki su to prihodi koje će ova država kroz ovakav zakon o igrama na sreću uspeti da ostvari od početka njegove primene, i to opet u trenutku kada bi možda znatno valjanije bilo razgovarati i o zakonu o budžetu za narednu godinu, o situaciji na severu KiM i nekim pratećim zakonima koji se odnose na oporezivanje? Sama priča o tim poreskim reformama je priča od koje neće biti ništa, jer naravno izostaju one suštinske radikalne reforme koje su neophodne da se zaista u tom smislu nešto i uradi.
Dakle, za bilo kakvu korist ili efekat od ovakvog zakona suštinski mislim da ni građani, čak ni oni koji su na tržištu ove oblasti neće imati, jer praktično osim nekakvog dodatnog oporezivanja drugih koristi apsolutno nema. Na kraju krajeva, mi možemo da diskutujemo i tome na koji način i gde se uopšte troši novac, odnosno budžet koji se ovom namenom stekne. Evidentno je da u vremenima velikih kriza igre na sreću su jedne od najprofitabilnijih delatnosti. Nažalost, ljudi ostaju bez posla. Mnogi su bez stečajnog imetka. Pojedini preduzetnici propadaju. Nema ni para, a na tržištu rada je čitava vojska radno sposobnih koji ne mogu da se zaposle i da započnu jedan samostalan život, da osnuju porodice itd. U takvim uslovima nada da će se i pored svega lošeg desiti nešto i dobro, da će se sreća osmehnuti, otuda to masovno igranje igara na sreću.
Mi smo 2004. godine prvi put doneli Zakon o igrama na sreću. On se nije menjao sve do prošlog decembra, kada su usvojene izmene i dopune. Evo, danas u oktobru 2011. godine imamo praktično novi zakon koji u principu ništa suštinski neće promeniti. Ono što je interesantno je da je za tih šest ili već sedam godina broj tombola koji je postojao u trenutku donošenja prvobitnog zakona sa 300 sveden na svega devet, a od 3.500, kolika je bila brojka sportskih kladionica, danas je svega 1.200. Pitanje koje se logično nameće jeste šta se zapravo tu desilo? Gde su ljudi koji su radili u njima? Koliko je njih završilo, malopre sam pominjao, ili na crnom tržištu ili na birou za nezaposlene? Da li iko razmišlja o tome da li je možda u celoj toj priči i za koliko oštećen državni budžet i postoji li pitanje odgovornosti za one koji su do toga doveli?
Dakle, ove najnovije predložene zakonske promene praktično ozbiljno prete da ugase i taj jedan deo, preostali deo tržišta, jer, ponoviću opet, Državna lutrija Srbija je uzimanjem monopola na priređivanje određenih vrsta igara na sreću, njegovim proširivanjem na neke druge vrste igara na sreću, praktično samo dodatno otežala položaj priređivača. Smanjuju se poslovne mogućnosti, iako ovde među razlozima stoji da će se čak taj poslovni efekat povećati. Naravno da nije tako. Sve to navodi na činjenicu da je ovo jedan u nizu neprihvatljivih i neprimenljivih zakonskih rešenja.
O tome koliki je značaj samo ostalih priređivača na prihode ovde stoji da su svi relevantni učesnici u ovoj priči bili uključeni prilikom izrade zakona. Mislim da ni to nije tačno. Dakle, o značaju ostalih priređivača govore i naknade koje su propisane Zakonom o igrama na sreću i podatak da je samo u 2010. godini njihovo učešće iznosilo čak 47% od ukupnih prihoda po navedenom osnovu. Naravno, otuda i ono logično pitanje zašto je jedan ovako bitan faktor izostao prilikom izrade ovakvog zakona? Odgovor se može izvući ako se, opet kažem, ima u vidu činjenica da monopol u ovoj oblasti postoji. Posebno je simptomatičan deo koji se odnosi na igre na sreću putem telekomunikacija. Mislim da smo i u decembru izneli taj podatak, da je Državna lutrija Srbije nekih šest godina imala mogućnost da koristi to. Po raznim osnovama nekorišćenja ovog prava pričinjena je čak šteta koja se meri od nekoliko miliona evra.
Ono što je posebno interesantno da je pre godinu dana to pravo preneto na stranog privređivača na jedan potpuno netransparentan način, dakle, bez konkursa, bez tendera, a da pri tom domaći privređivači nisu čak ni obavešteni, a kamoli da je ponuđena saradnja. Otuda su i jako opasne definicije koje sadrže određeni članovi pomenutog zakona koji se tiču dodavanja formulacije slične i igre, itd, što će po mišljenju nas iz SRS samo omogućiti dodatno proširivanje monopola, apsolutnog monopola na klasične igre na sreću koje poseduje Državna lutrija Srbije.
Jedna od najnelogičnijih i najdrastičnijih promena u ovom predlogu novog zakona o igrama na sreću je svakako novi sistem taksi, nadoknada i poreskog opterećenja. Zbog javnosti ću da navedem neke od najupečatljivijih primera i šta to u prevodu može da znači. Dakle, privređivači će zbog ovakvih odredbi zakona biti prinuđeni da smanjuju broj šaltera na samo jedan, da otpuste višak radnika, da drastično smanje brzinu kvaliteta usluge, odnosno konfor igrača, jer će se po ovakvom novom zakonu svaki šalter kao uplatno-isplatno posebno oporezivati, kao zaseban lokal, a ne celo uplatno mesto, što je inače i svetska praksa.
Takođe, istaćiću i ovaj procenat naknade za sportsko klađenje koji je povećan sa 5 na 15%, što uz promenjenu poresku osnovicu čini povećanje od nekih 50%, itd, itd.
Sve u svemu, očigledno da ovaj zakon ne sadrži ni pravdu ni logiku, jer je motivisan isključivo time da država praktično za sebe zadrži taj najveći deo od onoga što ulože igrači na sreću. Namena i način korišćenja svih tih novčanih sredstava su nešto o čemu bi mogli da potrošimo dane.
Problem o kojem smo govorili, takođe, i malopre sam pomenuo, tiče se igara na sreću putem SMS, SMS lutrije i interesantno je da ni ovim zakonskim rešenjem nije regulisan mehanizam, odnosno da ne postoji mehanizam da neposredni igrači ostvare uvid u to koliko se novca prikupilo, koja su pravila igre pod kojim se odvijaju takve lutrije i zato je potpuno neprihvatljivo da se donosi jedno ovakvo rešenje, jer je zasnovano očigledno na oštećivanju svih onih koji učestvuju na igrama na sreću.
Cilj je jasan kada je reč o predlagaču, a to je da se poveća udeo poreza, da se poveća zarada organizatora. Naravno, to je ono zahvatanje države na štetu ljudi koji su, vraćam se na početak priče, ovakvom politikom i ovakvim stanjem dovedeni dotle da im je jedina nada u tome da eventualno odigraju i dobiju neku igru na sreću.
Mislim da objektivno svi građani Srbije imaju mogućnost da u nečemu i dobiju i da postanu mnogo srećniji nego što su sada, a to su predstojeći izbori i odlazak ovog režima sa vlasti. Zahvaljujem se.

Pa evo, na kraju još samo nekoliko parametara koji se tiču ovog zakona o igrama na sreću, zakona koji će podići nivo društvene odgovornosti ovoj državi. Jedna od stalnih stavki koje izazivaju ovakve nejasnoće i predmet su apsolutno opravdano vredne kritike. To je svakako odredba zakona koja se tiče one udaljenosti, dakle, tih 200 metara od škole, itd.
Ono što je interesantno je da ni ovim zakonom nije urađeno, odnosno odrađeno na pravi način to kako će se precizno udaljenost izmeriti, odnosno može li da bude to zavisno od toga kako ovlašćeni tumače propise ili to zavisi samo od dobre volje i jednačina kako će ih neko motivisati da to i urade?
Naravno, ono što smatram, a to je svakako i razmišljanje poslaničke grupe SRS jeste da tumačenje ovoga, odnosno određivanje te dužine svakako zavisi od ponuđene cifre u evrima ili dinarima za onoga ko taj put meri. Ono što je takođe interesantno, to je da se odredbom člana zakona o privatnim preduzetnicima, onemogućava posedovanje objekata u krugu od 200 metara od škole, a lutrija, gle čuda, može da poseduje objekat, iako se bave istom delatnošću, odnosno privređivanjem igara na sreću. I to je, dozvolićete, ne zabeležen primer jednog neravnomernog tretiranja. Tu se očigledno nisu poštovala čak ni ona stečena prava na rad privatnih organizatora i lutrija, pored ove apsolutne, čak i tu hajde da nazovemo, prostorni monopol.
Druga nepravilnost, odnosno jedna od nepravilnosti na koju su ukazali i Udruženju igrača igara na sreću jeste svakako to ograničavanje trajanja nagradnih igara na 30 dana i mogućnost njihovog organizovanja samo dva puta godišnje za sve privredne subjekte. Ovo, praktično, znači da su blokirane čak i nagrade niskog intenziteta kroz koje se potrošačima pružala dodatna mogućnost da osvoje nagrade eventualno u robi ili uslugama.
Posebno pitanje, posebna priča je uopšte kvalitet usluga Državne lutrije Srbije, proširenje ponude, privređivanje onih igara na sreću kojima je otvorena konkurencija, kao što to čine neke od lutrija i u zemljama u okruženju. Ima tu raznoraznih poruka koje su, pa ne znam kako da ih navedem, u smislu ovih odredaba članova zakona o igrama na sreću. Čak se navodno i vodi računa i o ravnomernom regionalnom razvoju, time što Vlada u svom javnom pozivu za davanje dozvola za privređivanje posebnih igara na sreću u igračnicama navodi teritoriju na kojoj će biti locirana, a sve tobože u cilju otvaranja novih radnih mesta u manje razvijenim mestima. Naravno, u trenutku kada su i otpuštanja sa posla i gubljenja radnih mesta, kada se meri dnevno na stotine i na hiljade, ovo je zaista, po malo, licemerno.
Na kraju krajeva, ponoviću i ono što jeste naš stav, ovakav predlog zakona neće doneti nikakvu korist građanima. To što očekujete da će donekle doprineti povećanju sredstava koje će se uliti u budžet, smatram da zaista izuzetno malo, praktično zanemarljivo, a i ono što je uvek pitanje svih pitanja, to su i te pare koje, da bi se dodatno ostvarile na taj način, ko zna i za šta će u tim vašim političkim potkusurivanjima završiti. Podsećam samo da će vas i ovakav, nazovi zakon, koštati negde oko 300 hiljada evra. Hvala.

Suština problema celokupnog jeste u tom obrazloženju kojim je Vlada Republike Srbije odbacila amandman, odnosno samim tim i potvrdila to svoje zalaganje, odnosno politiku konstantnog i neumerenog zaduživanja.
Dakle, ono što smo mi nebrojeno puta do sada ukazivali jeste da se država i privreda i te kako mnogo zadužuju, i to je po poslednjim podacima nešto oko 24 milijarde evra. Ono što je problem za državu Srbiju je svakako to što nema uređenu privredu, nema lokalne izvore i nema proizvodnju radi izvoza. Naravno, onda je posledica svega toga 24 milijarde evra ukupnog duga. Od toga je država dužna oko trećinu te sume.
Problem je i taj što je učešće izvoza u dugu skoro tri puta godišnje servisiranje spoljnog duga, koji čini 40% izvoza, a ne bi smelo da pređe četvrtinu itd. Dakle, da se razumemo, zbog javnosti, javni, odnosno državni dug je ništa drugo do obaveza koju će morati da plate svi njeni građani, na ovaj ili onaj način.
Očigledno je da ova vlada, umesto nekakvih suštinskih reformi, probleme rešava zaduživanjem. To je sve tako dok ne postoji motiv za zaista suštinske reforme i štednju.
Ono što takođe treba istaći, to je da je ova vlada za vreme svog mandata javni dug uvećala za oko pet milijardi evra. Očigledno da, kad tek budemo zaista došli u ozbiljan problem otplate dugova, tek tada će se možda razmišljati o reformama.
Ono što smo nebrojeno puta ukazivali i smatramo da je to potpuno pogrešno, to je što su sva ta zaduživanja korišćena, ne u infrastrukturne projekte, već u pokrivanje budžetskog deficita.

Hvala. Moram da priznam, da sam pokušao i nisam uspeo da prebrojim koliko puta smo do sada na dnevnom redu imali tačke poput današnjih, dakle, zaduživanje, krediti, garancije itd. A kada vladajuća koalicija bude aminovala, ono o čemu danas razgovaramo, dakle, ono što je Vlada najnovije naumila, bićemo dodatno opterećeni, skoro 140 miliona evra.
Država i privreda zajedno duguju, prema poslednjim podacima, skoro 24 milijardi evra. Kredite, dakle, koje uzima sadašnja vlast, očigledno da neće samo otplaćivati deca koja su trenutno u vrtiću, verovatno i ona koja su samo još uvek u planu.
Dakle, mi se izrazito brzo zadužujemo, a kada pogledamo pokazatelje na koji se oni oslanjaju, a to je kolika je zaduženost u odnosu na BDP, to nije jedini dobar pokazatelj i naravno morate imati uređenu privredu, lokalne izvore, pre svega proizvodnju radi izvoza jer to donosi devize. Ukoliko nema prihoda od deviza, naravno da ste oslonjeni isključivo na zaduživanje. I od ovih pomenutih 24 milijardi evra, ukupnog duga država je dužna trećinu.
Dakle, tu dileme nema Srbija je po svim pokazateljima visoko zadužena zemlja i tu nema nikakvog spora. Učešće izvoza u dugu je skoro tri puta. Takođe, godišnje servisiranje spoljnog duga čini 40 % izvoza, zna se da ne bi smelo da pređe četvrtinu.
Pitanje je, dakle, kolika će biti mogućnost daljeg zaduživanja i otplate dugova, jer naravno ako zemlja ne bude mogla da vraća obaveze trošiće se devizne rezerve a to će automatski značiti pritisak na devizni kurs.
Vrlo često se pozivate na strane investicije, za investitore od najvažnije, dakle, koliko je javni dug opterećuje budžet, odnosno da li je država sposobna da otplaćuje kredite koje preuzima. Ukoliko nije ona tada naravno može i da bankrotira a tada zajedno sa njom bankrotiraju i banke kao kreditori države i ovo je jedan od najgorih mogućih scenarija, a plašim se da Srbija neumoljivo ide ka njemu. Nepojmljivo je da stanje spoljnog duga po glavnici krajem prošle godine, dakle, iznosi 23,5 milijarde evra, dok se obaveze na osnovu redovne kamate dostigle 270 miliona evra, što ukazuje da je dospela glavnica u vrednosti od 1,55 milijardi evra. Ni to upozorenje nije bilo dovoljno i Srbija je nastavila i dalje da se zadužuje a vlast se hvali da povlači daleko manje nego što je moguće, pa, sad ne znam za čiju utehu, ali očigledno da je i cilj MMF nikada nije da se otplaćuje glavnica, već upravo da ima dužnika koji redovno plaća kamate. Tako se i postaje ekonomski zavisan od onoga ko ti daje novac, a ekonomska zavisnost se naravno pretvara i u političku, pa poverilac diktira dužniku šta i kako da radi.
Mi u SRS uporno ukazujemo javnost da se upravo to i radi. Moram još nešto da istaknem, svetska kriza na koju se često oslanjate u zavisnosti, odnosno po potrebi, nije baš stigla tako iznenada kako se prikazuje jer je i pre nje Srbija imala domaću, ekonomsku i društvenu krizu. A ono što je interesantno da je još jula meseca 2005. godini u projekciji ekonomskih kretanja u svetu do 2020. godine, Srbiji je progonoziran spor ekonomski napredak uz isticanje da će ona biti crna rupa, kao što je gospodin potpredsednik Vlade, jednom prilikom rekao, doduše za ovaj dom i da će se nalaziti na ekonomskom dnu Evrope sve do 2020. godine. Za tu godinu je i prognoziran ulazak u EU, ako ona tada uopšte bude i postojala tako piše u tom dokumentu, ja apsolutno u to ne verujem.
Dakle, istovremeno vlasti u Srbiji znajući za takvu jednu analizu i govorila da će kriza biti korisna za Srbiju, ne treba da podsećam čije su to reči, da će joj pomoći da napravi, itd. Šta se dogodilo? Dogodilo se potpuno obrnuto, a to je da Srbija ne samo da ne napreduje, nego nazaduje i da ima tek 40% proizvodnje iz 1989. godine.
Prošle godine je trebalo vratiti 3,5 milijarde kredita, u prevodu narodskim jezikom rečeno, to znači da na kraju prošle godine svaki stanovnik je bio zadužen u proseku sa po tri hiljade evra. Uz ovakvu politiku, uz ono što i danas imamo kao potvrdu takve politike sigurno je da će dug Srbije i dalje rasti, kao i da će postojati te ne izmirene obaveze koje se stvaraju iz godine u godinu. Srbija i jeste prisiljena na ovako nešto i zbog činjenice da je privatizaciju praktično privela već kraju, prodala je sve što je mogla da proda, za to je dobijeno blizu tri milijarde evra koje su utrošene ne u pokretanje proizvodnje već za održavanje političke oligarhije na vlasti.
Zato naravno nije ni moralno da se država dalje zadužuje, a novac koji je ušao u zemlju očigledno je potrošen za intervencije na tržištu, za potrošnju kroz budžet a dobrim delom je završio, dakle, u džepovima nekih špekulanata a očigledno da se kada je reč o servisiranju duga zauzeo takav stav da bi on treba da se prenosi na neke buduće generacije.
Jedan od onih institucija, dakle, sa kojima Srbija vrlo često ima ovakve aranžmane jeste Svetska banka ni tu baš nije bilo onako po planu kako ste predvideli i činjenica je da više uzimamo nego što vraćamo i tu je neka razlika od 100 miliona dolara. Procenjuje se, dakle, da ćemo u narednom periodu Svetskoj banci morati da vratimo oko 800 miliona dolara, a dogovoreno je o kreditu od osam stotina miliona dolara. I nije sad tu gospodin Mrkonjić, malo pre je rekao, za svaki dobar projekat kredit nije skup. A sad zamislite taj apsurd da šef kancelarije malo pre pominje u ime Svetske banke, kaže da je Srbija spora u korišćenju sredstava koje je odobrila ta međunarodna institucija i da trenutno koristi samo četvrtinu od onoga što ima na raspolaganju.
I ako uporedimo sa ostalim zemljama Evrope i centralne Azije, u Srbiji je, dame i gospodo, jedan od najnižih nivoa iskorišćenosti raspoloživih sredstava.
Dakle, 850 miliona dolara za projekte za koje je Vlada rekla da su važni, a čitavih 620 miliona dolara i dalje je neiskorišćeno. Kako sad to da objasnimo?
Dalje, govorio sam da kada je već reč o zaduživanjima da je stav SRS takav da su novčana sredstva trebala da se usmeravaju na infrastrukturne projekte, u restruktuiranje tržišno-perspektivnih preduzeća, reformisanje javnih finansija, što bi naravno narednih godina privukla i strane investicije.
Ukoliko se to ne uradi, očigledno da ne postoji ni politička volja ni želja, jasno je da će Srbija biti još na nižoj poziciji nego i pre nailaska ekonomske krize s tim što će tada cena izlaska iz takve situacije biti neuporedivo viša i za privredu i za stanovništvo.
I da rezimiram, SRS smatra da Vlada RS očigledno ima nerešive probleme i velike zablude u ekonomskoj politici, rast srpskog BDP je samo jedna iluzija koja je bazirana pre svega na privatnoj potrošnji i na zaduživanju koje tu potrošnju podstiče i finansira.
To što se država zadužuje direktno uzimanjem deviznih kredita ili emitovanjem dinarskih hartija od vrednosti je gotovo svejedno, jer je motiv države potpuno jasan, a to je, dakle, do izbora neophodno sprečiti jedan finansijski kolaps ili slom, sačuvati socijalni mir po svaku cenu i onda pokušati da i u narednom periodu nastave sa ovakvom politikom. Plašim se na kraju, da ako se ovako nastavi, ako se nešto zaista radikalno ne izmeni da u buduće čak neće važiti ni ono dužni kao Grčka, već nažalost, dužni kao Srbija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se neslavan kraj priče danas u Skupštini praktično nazirao još tokom 2010. godine, kada je republička Vlada, naravno, uz blagoslov neizbežnog MMF, započela pripreme za prodaju Telekoma Srbije i onda kada je pokušaj prodaje ovog giganta propao, a, naravno, apetiti ovako sastavljene Vlade se povećali, bilo je jasno da će postojeći manjak u budžetu biti još više produbljen.
Naravno, jedino rešenje koje imam u takvim situacijama jeste pribegavanje novim zaduženjima kod domaćih i stranih poverilaca, a i ovo nedavno emitovanje misije državnih obveznica ukupne vrednosti 750 miliona evra, i to prvi put na evropskom tržištu, je, naravno, svakako učinjeno uz blagoslov MMF, ali nije saopšteno ko će sve i po kakvoj kamatnoj stopi, zahvaljujući tim evro obveznicama, da se obogati. A, preko koga bi drugog, nego preko grbače građana Srbije.
Naravno, teza premijera Mirka Cvetkovića i njegovih najbližih saradnika, da se od MMF očekuje nadzorna i kontrolna uloga, kao i da saradnja sa tom finansijskom institucijom šalje nekakav pozitivan signal stranim poveriocima i investitorima da su njihova ulaganja u Srbiji sigurna, čak je i najbliži saradnik premijera i državni sekretar u Ministarstvu finansija, gospodin Nikezić, izjavio na početku pregovora sa MMF da je budžetska politika usklađena sa fiskalnim pravilima i da država ima plan da deficit zadrži u propisanim okvirima. Međutim, pošto su pregovori okončani ispostavilo se da će deficit iskočiti iz prvobitno propisanih okvira i da suštinski plan države znači veće rupa u budžetu, kao što smo čuli, za čak 22 milijarde dinara u 2011. godini.
Dakle, opet neizbežni MMF odlučio je da umanji preambiciozno projektovanu stopu rasta BDP sa 3% na 2% u 2011. godini, sa 4,5% na 3% u 2012. godini, a najznačajniji dogovor jeste svakako to da se deficit u budžetu u 2011. godini sa 4,1% poveća na 4,5%, što u prevodu znači to povećanje sa 120 na 142 milijarde dinara. Isto tako je redefinisana i projekcija deficita u 2012. godini, pa je on sa planiranih povećan sa 3,5 na 4% BDP, odnosno na nivou projekcije biće predviđen za dodatnih 90 milijardi dinara. Meni zaista nije jasno otkud onda razlog za optimizam, zadovoljstvo ili ne znam šta već u situaciji koju činjenice potkrepljuju na ovaj način.
Kaže se, dakle, da je, kako je lepo primećeno, minus u ovoj prekrojenoj državnoj kasi, naravno, u skladu sa dogovorom Vlade i MMF. Međutim, jedina je nepoznanica kako se i kojom računicom se zapravo do toga stiglo. Mogli smo da čujemo da je najveća ušteda od nekih 8,4 milijarde dinara napravljena na kapitalnim rashodima, ali tako što nijedna investicija nije ugrožena, već je samo došlo do promene u dinamici plaćanja. Istini za volju, to je moje skromno mišljenje, mislim da tu nije reč o suštinskoj uštedi, već je praktično došlo samo do nivelisanja onog jaza od tih deset milijardi dinara, koji je nastao nakon usvajanja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, pa su opštine, sa jedne strane dobile, a sa druge praktično izgubile novac.
Dakle, evidentno je da se umesto reformi problemi rešavaju zaduživanjem. Sve dok je tako, neće biti motiva, naravno, ni za štednju, ni za reforme. Ova vlada je za vreme svog mandata javni dug uvećala za oko pet milijardi evra. Tek kada cena zaduživanja bude previsoka i kada država sve teže bude dolazila do novca za svoje rashode, naravno, počeće se valjda sa reformama, ali to je očigledno posao za neku drugu vladu. Naravno, sve dok bude državne imovine koja može da se prodaje poput Telekoma, Elektroprivrede, državnog zemljišta itd.
Ne možemo mi da imamo stopu rasta od svega 1% ili 2%, a da se zadužujemo posle odbitka inflacije po 6,7 ili 8%. To jednostavno nije održivo. Time se samo dodatno stvara problem za sve slabiju privredu Srbije. Naravno, pitanje koje je pitanje svih pitanja je – iz kojih izvora će se narastajući deficit finansirati? Dakle, da se razumemo, javni i državni dug je ništa drugo do obaveza koju moraju da plate i njeni građani, na ovaj ili onaj način, a to se naravno ostvaruje kroz veće poreze.
Ono što bih još ovom prilikom hteo da istaknem, jeste da je, naravno, za ekonomsku politiku potreban jedan potpuno novi koncept razvoja, jer ono o čemu bih ovom prilikom hteo još malo da kažem, to je, dakle, ovo što se tiče poreske politike, izmena i dopuna Zakona o porezima na imovinu, jer teoretski se polazi od toga da je imovina izraz jedne postojeće ekonomske snage pojedinca, te da iz prihoda kojima raspolaže može da izmiruje svoju poresku obavezu. Izuzetak od ovog teoretskog pravila je svaki prosečan poreski obveznik u Srbiji.
Samo ukratko, ako govorimo o našim poreskim principima i sadašnjim izmenama, prvo bi trebalo krenuti od stope godišnje amortizacije.
Stari zakon je predviđao da kako vaša nekretnina stari, njena vrednost se svake godine po osnovu amortizacije umanjuje po stopi od 1,5% primenom proporcionalne metode, pa smo došli do izmena koja donosi umanjenje po osnovu amortizacije po stopi od 0,8% i sve ono što je rezultat toga, jeste da će poreski obveznici biti elegantno prebačeni na lokalne samouprave, s obzirom da je skupštini svake lokalne samouprave data ta mogućnost da u roku od 90 dana od stupanja na snagu ovog zakona i utvrdi niže poreske stope od propisanih.
Naravno, problem je i taj što je ostala jedna odredba tog starog zakona po kojoj preduzeća porez na imovinu plaćaju na knjigovodstvenu vrednost imovine, građani na amortizovanu tržišnu vrednost. Ono što je veliki problem je samo ovog poreskog zakona jeste ta efikasnost naplate propisanog poreza.
Sve u svemu, da završavam polako, dakle, jasno je, s obzirom da nas od izbora deli svega nekoliko meseci i da oni, koji očigledno vode ekonomsku politiku u Srbiji, a to je naravno MMF, će nove zadatke dostaviti tek u nekom narednom periodu. To se, pre svega, odnosi na neke reforme penzionog sistema, zdravstva i prosvete i da možemo svašta očekivati ukoliko se nešto radikalno ne promeni u državi Srbiji.
N kraju, ne bi bilo fer kada ne bih priznao da je ova vlada, dakle Vlada gospodina Mirka Cvetkovića i zabeležila određeni rast, povećani rast javnog duga države, povećani rast nezaposlenosti i povećana je stopa siromaštva građana. To je račun za koji ćete cenu platiti građanima. Zahvaljujem se.