Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da Srbija sve više postaje zemlja čuda i apsurda, jer dok neki uporno traže da se zaustavi srljanje zemlje u dužničku krizu, s druge strane svedoci smo da na svakih dvadesetak dana imamo ovakav paket novih zaduživanja.
Kad je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji EPS Projekat za brojila, početkom septembra ove godine generalni direktor EPS i direktor Evropske banke za razvoj za Srbiju Hildegard Gacek su potpisali ugovor o zajmu između EBRD i EPS vredan 40 miliona evra, za nabavku, kako se kaže, i uvođenje brojila za daljinsko očitavanje potrošene električne energije u Srbiji. Sredstava iz tog zajma biće upotrebljena za kupovinu, nabavku i ugradnju oko 250 hiljada tzv. pametnih brojila koja bi, kako se smatra, trebalo da doprinesu smanjenju gubitaka električne energije u mreži EPS, da utiču na povećanje procenta naplate računa i da smanje krađu električne energije.
Bio bih maliciozan ako bih prenebregnuo činjenicu da je uobičajeno u svetu, bar u onom savremenom, da se otprilike posle svake četvrte decenije menjaju električne mreže, ne samo zbog dotrajalosti i zbog novih tehničkih rešenja i dostignuća.
Međutim, kad je o Srbiji reč, čini mi se da je znatno veći problem taj što jedna istinski prava strategija razvoja elektroenergetskog sistema Srbije uporno ili kontinuirano otpočinje i izostaje sa otpočinjanjem svoje realizacije, a takva jedna strategija ne bi trebalo da znači jedan skup nerealnih energetskih želja, već jedan sasvim drugačiji i suštinski pristup celom ovom problemu.
To bi, između ostalog, trebalo da dovede do izlaska JP EPS iz dugogodišnjih gubitaka i agonije u kojoj se nalazi i prelazak ka jednoj profitabilnoj, konkurentnoj i perspektivnoj kompaniji koja, na kraju krajeva, teži jednom regionalnom liderstvu.
Međutim, za to su potrebne znatno veće radikalne promene i u finansijskom i operativnom smislu, jer ono što na šta se već odavno upozorava da najveći problem predstavlja činjenica da državno-partijski način upravljanja EPS i ostalim JP naravno da nije u praksi niti može da iznedri bilo šta dobro.
U protivnom, ukoliko ne dođe do ovakvih izmena, jasno je da sledi onaj scenario s kojim smo se suočavali i kada je reč o nekim drugim preduzećima, koji vodi ka jednom definitivnom propadanju i kompanije i nadoknađivanje gubitaka parcijalnom prodajom njenih delova, a jasno je gde sve to vodi. Samo se postavlja pitanje kome to zapravo može biti cilj?
Dalje, dame i gospodo narodni poslanici, to očekivanje da bi se samo višom cenom mogli rešiti svi problemi je zaista iluzorno i to se na kraju krajeva i pokazalo na mnogim primerima u Evropi. Ono što je praksa pokazala to je da je upravo prestruktuiranje zapravo ključna uloga ili ključan faktor na putu ka jednom uspešnom učešću na tržištu, jer kada taj proces započne on se praktično ne završava jer se stalno radi na tim organizacionim prilagođavanjima, na većem profitu.
Samo je pitanje ko će sve u tom procesu da odlučuje u budućnosti? Jer, na kraju krajeva, moguća je pojava i strateškog partnera, promena vlasničke strukture itd., što bi sve trebalo da kao krajnji epilog ima i EPS kao jedno profitabilno i konkurentno preduzeće.
Zašto sada konkurenti EPS na području jugoistočne Evrope nisu elektroprivredne kompanije zemalja u susedstvu, već neke druge moćne firme, iako je čak nekada i ČES, koji je i strukturno i po mnogim drugim performansama bio lošiji od EPS sada zapravo predstavlja nedostižan takmac za javno preduzeće EPS?
Međutim, ono što je ozbiljan problem, na koji bi i ovom prilikom želeo da ukažem pažnju, to je činjenica da očigledno ovaj način vođenja ekonomske politike odnosno, da tako kažem, kreditne groznice, da se nastavlja i dalje i pored svih pokušaja da se ukaže na svu tu pogubnost.
Samo ću ponoviti da je spoljni dug Republike Srbije, bez obzira kako ga ko tumačio ili na osnovu kojih parametara izvodio nekakve zaključke o tome da li jesmo ili nismo, ili u kojoj meri smo prezaduženi, da je on praktično tri puta veći nego 2000. godine i da iznosi skoro nekih 4,5 hiljade dolara po glavi stanovnika.
Sada javni dug od oko 10 milijardi dolara možda i ne predstavlja veliki teret za državu koja ima razvijen izvozni sektor privrede, međutim, nažalost sa Srbijom to nije slučaj i jasno je koliko opterećenje predstavlja.
Na ovoliki dug naravno uticalo je i zaduživanje privatnog sektora, ali i ono što jeste pre svega državni problem, a to je taj javni sektor koji je pogotovo tokom 2010. godine počeo da se zadužuje znatno više i, rekao bih, već sada preko svake mere.
Da nema razloga za optimizam u tom pogledu je svakako i činjenica da očigledno da će taj trend zaduživanja biti nastavljen, jer podsetiću samo na rusku pozajmicu, zatim na iznos druge i treće tranše ugovora sa MMF, najnovija zaduživanja kod Turske, Kine itd. Sve to vodi ka onome na šta mnogi ekonomisti upozoravaju, a to je da će taj dug premašiti nekih 80% BDP i time se zemlja praktično svrstava u red visoko zaduženih.
Ono što je po našem mišljenju najracionalnije u ovom trenutku činiti, bez obzira na nekakve populističke najave predstavnika Vlade Srbije o tome da se neće dozvoljavati poskupljenje energenata, odnosno električne energije i prirodnog gasa, potom su pridodati i derivati nafte, pa diskretno je i najavljeno da se neće desiti ništa po tom pitanju ni u prvom tromesečju naredne godine, problem je taj što u suštinu problema svi oni koji su odgovorni i koji bi na neki način mogli da utiču jednostavno ne žele da učine mnogo toga, a suština problema je pre svega u toj jednoj naopakoj i nakaradnoj politici cena i energije, koja i prouzrokuje čitav taj niz nepravilnosti. Na kraju krajeva, dugoročnih posledica ne samo za preduzeće, odnosno kompanije koje se bave energijom, već i za privredu i za stanovništvo i za državu.
Naravno da država mora voditi računa o socijalnom statusu građana, ali očigledno da je to potrebno raditi na mnogo drugačiji način, jer čak i ako se samo zadržimo na grejanju, na činjenici da toplane ne mogu da plate gas ili mazut, pošto cene grejanja ne ''pokrivaju'' ni nabavku energenata, znamo i samo, svedoci smo šta se dešava, a to je da tih 30% stanovnika Srbije koji se greju iz toplana odmah plati tu nisku cenu toplote koja se dotira kasnije iz poreza, doprinosa, koje svi građani plaćaju.
Po nekoj logici stvari, ti centralizovani sistemi grejanja su i najkomforniji i najjednostavniji za građane i naravno trebalo bi da budu najjeftiniji, što očigledno nije primer jedino u glavnom gradu, u Beogradu, gde je cena grejanja izuzetno visoka.
Još jedan aspekt naravno ne treba zanemariti kada je reč o toj energetskoj politici koja se vodi, a to je da su kompanije koje se bave pre svega proizvodnjom energije uglavnom javna državna preduzeća, dok se toplane svrstavaju u red komunalnih. Naravno, vlast u njima postavlja rukovodstva u upravne odbore, birajući ljude koji tu slušaju, izvršavaju naređenje. Naravno, tu je reč pre svega o partijskim kadrovima. Jasno je zbog čega se celokupan sistem nalazi u situaciji u kojoj se nalazi.
Zato i pored svih naših apela i nastojanja da se zaustavi jedna ovakva, ponavljam ponovo, pogubna ekonomska politika koja se vodi, mi u SRS jednostavno ne možemo i ne želimo da podržimo projekte koji građane teraju u tu crvenu zonu životne egzistencije.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god se u parlamentu pred nama nađe set tačaka kakav imamo danas, mislim da je apsurdno navoditi po ko zna koji put, po redu, od dana formiranja Vlade Mirka Cvetkovića i ne samo to, uostalom, još od čuvenih petooktobarskih promena 2000. godine, suočavamo se sa takvom situacijom i ne mogu da celu priču ne dovedem u kontekst sa činjenicom koju bih poredio sa početkom kraja, a to je kada je pre nešto više od dve godine Srbija praktično priznala gubitak ekonomskog suvereniteta, poraz ekonomske politike, time što je zatražila finansijku pomoć od MMF i time praktično priznala da se nalazi u ozbiljnom problemu, odnosno u dužničkoj krizi.
Od septembra 2008, pa do juna 2010. godine, prema podacima koji su dostupni, ukupan dug Srbije je uvećan za novih 3,3, milijarde evra.
Naime, u takav jedan ciklus zaduživanja država je mogla da uđe samo iz dva razloga. Prvi je, naravno, samo da je realizovan, bio i potreban i razumljiv, a to je ona priča o obnavljanju infrastrukture, koju kad god imamo ovakav set tačaka možemo da čujemo da će ta sredstva biti usmerena u tom pravcu, a drugi je onaj koji je ništa manje opasan, a vezan je za pritisak privatnog sektora, da bude spašen i da deo svojih investicionih promašaja i dugova praktično prebaci na teret države.
Kada je o ovom prvom reč, jasno je da sva sredstva koja su po ovom osnovu do sada uzimana nisu završila tamo gde je bilo saopšteno, a dodatni problem predstavlja i činjenica da od početka izbijanja krize, svakako i od tih sredstava koja su dobijena po osnovu razno raznih ugovora, sporazuma, kredita itd, samo na spašavanje nacionalne valute je potrošeno preko 2,7 milijardi evra ili, da ne budem maliciozan, skoro onoliko sredstava koliko iznosi onaj kreditni aranžman sa MMF.
Deo privatnih dugova je tako prevaljen na leđa celokupnog stanovništva i to je ono što će Srbiju, pogotovo u narednom periodu koštati mnogo skuplje nego što se to danas vidi i da zaključiti.
Svi ovi krediti će se vraćati na teret i penzija i zdravstva i školstva itd, ali i na teret nekih budućih investicija, dakle, na teret budućeg rasta.
Drugi pokazatelj crne situacije u kojoj se nalazimo je svakako vezan za budžet Republike Srbije koji će za ovu godinu imati tu rupu veću za 17 milijardi dinara od one koja je prvobitno planirana.
Problem sa kojim se suočavate i vi, gospođo Dragutinović, i celokupna Vlada je ta igranka koja postoji između nekakvog realnog stanja u Srbiji i onoga što ste primorani da u razgovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama obećavate i da prihvatate, počev od odmrzavanja plata i penzija, pa do obećanja datog MMF da ćete smanjiti javnu potrošnju itd.
Zaista ne znam na koji ćete način prevazići situaciju u kojoj se nalazite. Vidim da tu ima nekakvih novina, pa se okrećete novom instrumentu za zaduživanje evroobveznicima, ali kako je i vaš državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić potvrdio, praktično će 200 miliona evra, kolika će biti ukupna emisija ovih hartija, da se potroši po planu rebalansa budžeta za ovu i budžeta za sledeću godinu.
Osim kritike zašto se država zadužuje u evrima i ako ste putem sredstava informisanja veliki zagovornici toga da se što više koristi dinar, jasno je da će ovaj novac završiti najverovatnije u budžetu odnosno u javnoj potrošnji, problemu sa kojim se suočavate a ne uspevate da izađete na kraj.
Mnogo je pitanja vezano za ovu problematiku. Jedno je svakako šta nas čeka kroz nekoliko godina ako se nastavi ovakav rast spoljnog duga, u šta je uložen, pozajmljen novac, da li će se i dalje nastaviti njegovo neracionalno trošenje. Mislim da odgovori nisu teški jer ste to do sada u praksi pokazali u više navrata.
Od ukupnog spoljnog duga, javni sektor odnosno država Srbija duguje više od osam milijardi, što na prvi pogled i može da izgleda podnošljivo, međutim, taj deo spoljnog duga, naravno, najviše zanima i administraciju, ali i građane i privredu koji pune državni budžet i iz kojeg će se taj dug vraćati.
Ostatak duga, dakle, nekih 15 milijardi evra, duguje privatni sektor. Od toga oko 10,5 milijardi preduzeća i oko pet milijardi evra banke. To praktično ne znači da su dugovi preduzeća i banaka samo njihova briga, jer ono što se događalo u prošloj i u ovoj godini govori da njihov problem očigledno postaje problem i države i građana.
Velika preduzeća, uvoznici i dužnici su se zaduživali u inostranstvu i izgrađivali razne nekretnine, a onda je nastupila kriza i sada jednostavno niti mogu da prodaju robu niti izgrađene poslovne i stambene kvadrate kako bi vraćali rate za preuzete kredite i zbog toga postoji pritisak odnosno zahtev od države da se zaustavi rast deviznog kursa a istovremeno oni isti kupuju te devize da bi vraćali dug i samim tim dovode do porasta kursa evra što praktično pogađa i državu i građane.
Moram takođe da napomenem, pre svega zbog javnosti, da ono što se deklarativno mislilo to je da će donošenjem Zakona o fiskalnoj odgovornosti biti uspostavljena jedna efikasna brana o preteranom zaduživanju države, da ćemo se nažalost uveriti da to baš i nije tako iako je zakon o fiskalnoj odgovornosti mnogim zemljama bio koristan.
Problem je taj što ne predviđa sankcije jer kako, na primer, da se sankcioniše ili Vlada ili ministar finansija ako se deficit u budžetu premaši? Osim osude poslanika iz SRS, a i nadam se javnosti, dakle, osude onih koji su krivi za deficit, takav zakon očigledno da neće moći mnogo da pomogne preteranom zaduživanju države.
Takođe, jedan od problema koji će se verovatno pojaviti jeste i taj da nas uskoro čeka i restitucija, a to će samo iziskivati nove troškove i države i pitanje kako će sve to moći da se do kraja vrati i da se uradi.
Posebno je opasno ono što nas očekuje u narednoj godini, jer u aprilu će se završiti tekući aranžman sa MMF i ako se budete držali te logike da se zadužujemo, da povećavamo plate, penzije, da dajemo subvencije, jasno je da će se to veoma loše odraziti na ekonomska kretanja.
Problem je taj što je potpuno izvesno da će dug Srbije i dalje rasti, kao i neizmirene obaveze iz godine u godinu. Prema zvaničnim podacima od donacija koje su preko NBS stizale u zemlju, ino-kredita, privatizacije i direktnih stranih investicija, od 2000. godine do prošle godine u zemlji se slilo neverovatnih 37 milijardi evra. Za dobar deo ili praktično za najveći deo tog novca se ne zna gde je i za šta je utrošeno.
Posledica svega toga je da će Srbija ući u dugotrajnu dužničku krizu, koliko god vi iznalazili nekakve parametre da predstavite javnosti da Srbija nije u toj opasnosti i relativno brzo, možda već koliko u narednih godinu-dve, mogao bi se ponoviti onaj scenario koji je imala i Rusija 1998. ili Argentina 2001. godine, ali da bi se sve to izbeglo, potrebna je pre svega jedna strategija izlaska iz ekonomske krize i niz pratećih odgovarajućih zakonskih akata.
Takođe, želeo bih ovom prilikom da istaknem da nova zaduživanja, s kojima se suočavamo na svakih mesec dana, treba usmeriti u infrastrukturne projekte, na restrukturiranje tržišno perspektivnih preduzeća, uz istovremeno informisanje javnih finansija i relaksiranje monetarne politike, što bi trebalo, po logici stvari, da privuče strane investicije. Ukoliko se to ne desi, Srbija će se naći na još lošijoj poziciji nego pre nailaska svetske ekonomske krize i kada će cena eventualnog izlaska biti i za privredu i za stanovništvo znatno viša.
Ono što takođe želim da istaknem jeste da se mnogo spekulisalo sa uzrocima nastanka ekonomske krize. Nije ona stigla iznenada. Mi smo već imali i ekonomsku i društvenu krizu, a neke američke obaveštajne službe su je najavile još jula 2005. godine u projekciji ekonomskih kretanja u svetu do 2020. godine i u njoj su Srbiji prognozirali spor ekonomski napredak uz isticanje da će do 2020. godine biti crna rupa na ekonomskom dnu Evrope. Dakle, sve do 2020. godine.
O tome i pored činjenice da je bio prvi otpis od 2,3 milijarde dolara duga od strane Londonskog i Pariskog kluba poverilaca, da spoljni dug Srbije dinamično raste u periodu od 2000. godine, to će možda samo potkrepiti jedna činjenica, a to je da je jednom prilikom zvaničnik Stejt departmenta Zbignjev Bžežinski rekao da treba ohrabriti zemlje Evropske zajednice da nastave sa davanjem kredita Srbiji jer će povećanje duga u određenom trenutku poslužiti kao sredstvo ekonomskog i političkog pritiska, što će biti korisno za omekšavanje države. Svedoci smo da je bio u pravu.
Sve ovo što je moglo da se čuje u principu ukazuje da je ključni problem srpske ekonomije taj što njen budžet, kompletna građevina države, penzioni fond su oslonjeni na jedan nedopustivo mali broj ljudi koji tu strukturu finansiraju i da je to odnos koji jednostavno ne može opstati i preti da u potpunosti uruši i ekonomski sistem i državu.
Bio je neodrživ i na početku krize. Sada je samo dodatno pogoršan ovakvom politikom koju vodi ne samo Vlada Mirka Cvetkovića nego sve ono sa čim smo mogli da se suočimo proteklih deset godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je  sada već daleke 1992. godine osnovan i praktično počeo sa radom Fond za razvoj Republike Srbije, verovatno su mnogi pomislili, ne sumnjajući pri tom u iskrenost namere, da se radi o jednoj instituciji koja bi trebalo na neki način da predstavlja i privredni generator Srbije.
Međutim, vremenom a pogotovo u ovih poslednjih nekoliko godina, mislim da je u potpunosti obesmišljena uloga i namena Fonda za razvoj. Zašto smo više nego sigurni u ispravnost ove tvrdnje? Evo nekoliko konkretnih argumenata koji su, uzgred, budi rečeno, i transparentni kako vi volite da kažete, odnosno dostupni javnosti.
Prvo, na kredite za trajna i obrtna sredstva odlazi najviše novca kojim Fond za razvoj raspolaže. Primera radi, na razne kredite fonda dato je 12,2 milijarde dinara. Samo na trajna obrtna sredstva je otišlo čak 3,2 milijarde. Međutim, problem je taj što Fond za razvoj i one koji sede u upravnom odboru Fonda očigledno uopšte ne zanima način, odnosno kako se taj novac troši.
Da kontrole nema, to su priznali i sami u fondu, i to u slučaju konkretnih zloupotreba kojima se bavio i Savet za borbu protiv korupcije, kada je Fond za razvoj preduzeću "Medija dva" koje je kupilo izdavačko preduzeće "Prosvetu" odobrilo čak tri kredita ukupne vrednosti 167 miliona dinara, ali je kontrola tih sredstava izostala, pa samim tim nije ni jasno na šta je taj novac utrošen.
Ovakav i još mnogo drugih primera svakako čude, jer i ugovori kojima se odobravaju krediti fonda predviđaju i mogućnost njihovog raskidanja ukoliko korisnik ne ispunjava ugovorne obaveze. Očigledno je da je i ovde slična priča kao i u procesu privatizacije, odnosno mogućnosti raskidanja ugovora, ali od toga naravno nema ništa.
Ono što je možda veoma bitno pitanje je – kako Fond za razvoj Republike Srbije može da utvrdi da li korisnik u konkretnom slučaju ispunjava ugovorne obaveze kada, kako i sami kažu, za jednu ovakvu vrstu kredita nije predviđena kontrola namenskog trošenja sredstava?
Druga stvar je nešto što se jednom veštom medijskom manipulacijom realizuje, odnosno gde se javnost svesno dovodi u zabludu, pa imamo onih parola i velikih akcija – kupujmo domaće. Istovremeno se kroz Fond za razvoj finansiraju strane kompanije, kao što su to, recimo, to je dobro poznato – hrvatska "Nekse grupa", proizvodnja građevinskog materijala, zatim slovenačka firma "Grah automotiv", automobilski delovi i "Reum GMBH" takođe radi delove za vozila.
Ono što je frapantno, to je da krediti koji se odobravaju iz Fonda za razvoj ne samo što imaju neverovatno nisku kamatnu stopu, već i ono na šta smo upozoravali, a to je da se uopšte ne kontroliše na koji način se te pare troše.
Tu je opet stigla i sama potvrda Savetu za borbu protiv korupcije, pa je čak i predstavnik Nacionalne agencije za regionalni razvoj preko Javnog servisa obavestio da je čak 10% firmi zloupotrebilo kredite, da je 7% firmi ugašeno pošto su dobili start-ap kredite, pošto su očigledno osnovali fantomske firme samo da bi pokupili pare, dok je 3% firmi dobijeni novac izdavalo pod kamatu ili su ga koristili za letovanje.
Ono što je takođe veliki problem je i to što je ta redovna procedura odlučivanja u Fondu takva da firma očigledno može da dobije kredit i pored toga što je jasno kao dan da ga nikada neće vratiti. Kada je na to ukazala bivša direktorka fonda, kada je bilo nekakvih zahteva koji bi, da se poštovao zakon zbog prezaduženosti firme i klijenata, trebalo da budu odbijeni, a onda je Odbor odlučio drugačije. To se onda nekako poklopilo i sa njenim odlaskom sa mesta direktora Fonda za razvoj Republike Srbije.
Onda imate slučaj da se opet preko ovih slobodnih demokratskih medija prozivaju tajkuni da iznose novac iz zemlje, a istovremeno se njima ustupaju milioni evra iz Fonda za razvoj. Ono što je dospelo do javnosti je podatak da je "Delta agrar" dobio kredit od nekih, možda, oko 5,5 miliona evra.
Znači, problem je šta mi kao javnost, kao poreski obveznici uopšte znamo o efikasnosti ulaganja našeg novca, dakle, novca svih poreskih obveznika koje se kasnije plasira preko Fonda za razvoj. Primera, naravno, ima loših. Jedan je onaj koji se ticao juna i sednice upravnog odbora na kojem je odobreno 66 kredita opštini Bor, nekih 122 miliona dinara je u pitanju. Slučajnost je ta što su tri dana posle takve odluke upravnog odbora u Boru održani lokalni izbori.
Onda imate odobravanje beskamatnih kredita, dakle, sa 0% kamate na 48 meseci, sa grejs periodom od 12 meseci jednom preduzeću d.o.o, koje je zapravo lizing kuća koja omogućava nabavku traktora, automobila, kamiona itd.
Imate, zbog javnosti, uhapsi se par ljudi, njih sedmoro, zbog sumnje da su izvršili malverzacije sa kreditima Fonda za razvoj, ali ministar Dinkić najavi da će Fond za razvoj i dalje postojati, ali da će se kontrola vršiti na svaka tri meseca i da će se strogo proveravati svi subjekti koji dobijaju kredite od Fonda i kako i na koji način te kredite realizuju. Znači, uprkos mnogobrojnim primerima zloupotreba, država će nastaviti da odobrava kredite preko Fonda za razvoj.
Naposletku dolazimo praktično do onog ključnog pitanja, kako god vi zvali zakon ili izmene zakona, izmene i dopune zakona, osnovno pitanje je - da li bi novac Fonda za razvoj, ovako ulagan, zaista generisao porast poreskih prihoda, ekonomski rast, povećanje zaposlenosti itd, ili je pak uložena samo u nekakve propale projekte, odnosno kupovinu tih političkih poena. Ono što mi u SRS mislimo, misli i većina građana, a to je da je reč upravo o ovom drugom, dakle, o kupovini političkih poena i ulaganju u propale projekte.

Član 37. je jedan od članova ovog predloga zakona kojim se praktično i definišu i na neki način razrađuju ti pojmovi organizacije vazdušnog prostora, dakle, svi ti poslovi koji su vezani za organizaciju vazdušnog prostora, a konkretno član 37, na koji smo i podneli odgovarajući amandman, tiče se klase vazdušnog prostora.
Ono što stoji u Predlogu zakona o vazdušnom saobraćaju, kako je to predlagač predvideo, jeste da te klase vazdušnog prostora i uslove pod kojim se svaka klasa vazdušnog prostora koristi propisuje Vlada, a na predlog ministra nadležnog za poslove saobraćaja.
Prilikom iščitavanja Predloga zakona, u principu smo shvatili da bi ovakvim predlogom zakona trebalo da se potencira i jedna integrisanost civilnog i vojnog upravljanja vazdušnim saobraćajem i prostorom, tako da je u tom smislu i amandman koji je podnet, a to je da, osim ministra nadležnog za poslove saobraćaja, mogućnost davanja predloga i uslova pod kojim se svaka klasa vazdušnog prostora propisuje praktično omogući i ministru odbrane.
Smatrali smo da će time praktično biti neophodno, odnosno preko potrebno da se i klase vazdušnog prostora praktično usaglase sa svim resorno nadležnim ministrima. Smatram da je ovakav amandman zaista samo u cilju dodatnog poboljšanja Predloga zakona, te da suštinski ne isključuje i tu mogućnost ministra nadležnog za poslove saobraćaja da propisuje ove uslove, ali da svakako, pogotovo ovaj član, treba da obuhvati i ministra odbrane.

Član 42. Predloga zakona koji se odnosi na razvoj i oblikovanje struktura vazdušnog prostora u sebi sadrži u oba svoja stava dve terminološki neprihvatljive odredbe što se tiče nas u SRS.
Zato smo amandmanom tražili da se termini "prekogranična zona" u oba stava, dakle i u stavu 1. i u stavu 2. pomenutog 42. člana Predloga zakona brišu, jer smatramo da ovako definisan deo zakona znači da je reč o zonama za nekakve zajedničke aktivnosti dve ili više država.

Ovaj član 49, kao i naredni 50. član, zapravo, definišu te pojmove, usluge informisanja vazduhoplova u letu. Propisuje se način na koji se pružaju usluge informisanja vazduhoplova u letu itd, uz neku primedbu koja može da se protumači kao propratna zamerka na postojanje ovog člana Predloga zakona, a to je da je propisano da pri pružanju usluga informisanja, pored izraza na engleskom jeziku, mogu da se koriste i izrazi na srpskom jeziku koje propiše ministarstvo.
Smatramo da je apsolutno nepotrebno postojanje ovakvog člana, jer naravno sve što sadrži pomenuti član, sadržano je i u članu 3. Predloga zakona, odnosno koji sadrži i predstavlja nekakav pojmovnik celokupnog Predloga zakona i iz tog razloga je poslanička grupa SRS amandmanom zatražila brisanje i nadnaslova iznad člana i celokupnog člana 49, jer u ovakvom predlogu zakona je apsolutno sve to sadržano u članu 3. Predloga zakona.

Interesantno je da je predlagač prilikom podnošenja ovakvog predloga zakona, kao osnov za donošenje, uz već neizbežna uputstva ili direktive EU iz oblasti zaštite potrošača i drugih međunarodnih propisa, utemeljenje pronašao u Ustavu Republike Srbije.
Ovaj član 86. se odnosi na zaštitu od isključenja i mi smo predvideli brisanje ovako predloženog člana, odnosno ovako uređenog člana Predloga zakona.
Zato što se utemeljenje pronalazi u Ustavu RS, mi smatramo da je ovako predloženi član upravo suprotan Ustavu RS, kao i odluci tarifnog sistema koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Mislim da je već donekle priča na temu ovog člana zaživela, jer naravno sama definicija odnosno terminologija toga da trgovac može isključiti potrošača sa distributivne mreže odnosno može uskratiti pružanje usluge od opšteg ekonomskog interesa, ako ne izmiruje svoje obaveze za pružene usluge neprekidno u roku od dva mesece od dana dospeća prvog neplaćenog računa, osim ako im zakonom nije drugačije propisano.
Dakle, nisam pravnik, ali zaista me interesuje gde je tu, dakle, pravno neko utemeljenje za ovakav član Predloga zakona. Iz toga je pokušaj naš dakle bio da se ovaj član izbriše jer ovako uređeno i ovako predloženo apsolutno nije u cilju, odnosno u smislu koji se želi postići usvajanjem ovakvog zakona, to je poboljšanje potrošača generalno gledano.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, danas je u skupštinskoj raspravi i proceduri jedna od tema koje se tiču borbe protiv, da tako kažem, najveće pošasti s kojom se kao država suočavamo, dakle, korupcije.
Ono što bih na samom početku želeo da istaknem, to je da je pitanje slobode potrošačkog izbora tesno povezano sa problemom preostalih monopola u Srbiji i regionu. Ono što svakako nije dobro, to je podatak, odnosno ocena Svetske banke i Svetskog ekonomskog foruma da se naša država nalazi na 130. mestu, od ukupno 133 zemlje, po efikasnosti antimonopolske komisije.
Ono što je takođe veliki problem jeste činjenica da do sada u Srbiji nije doneta nijedna izvršna presuda protiv monopolista. Pomak koji se očekivao u ovoj oblasti primenom Zakona o zaštiti konkurencije... Zakon je, ako se ne varam, stupio na snagu novembra prošle godine i trebalo je da u znatnoj meri poboljša poslovni ambijent. Kako se mislilo tada, pomak koji je načinjen trebalo je da bude to da je Komisija po prvi put mogla da izriče kazne kompanijama za koje se utvrdi da su prekršile zakon, dok su po ranije važećoj zakonskoj regulativi to radili sudovi. Međutim, praksa je pokazala da oni nisu doneli nijednu presudu protiv monopolista u Srbiji.
To deklarativno zalaganje za obračun sa monopolistima očigledno je još uvek u sferi samo zalaganja, jer strategija za borbu protiv monopola, po kojoj će konkurenciju dobiti sve kompanije koje imaju i zloupotrebljavaju dominantan položaj u državi, očigledno je još uvek samo mrtvo slovo na papiru.
Samo ću podsetiti na nešto što je uglavnom u javnosti već poznato, a to je da su praktično najveći monopoli u trgovini i preradi poljoprivrednih proizvoda, žitarica, kao što je soja, gde je dominantno učešće kompanije "Viktorija oil". Dominantan položaj u preradi mleka, a mogli smo da se uverimo u sve posledice takvog položaja, ima kompanija "Salford"; u proizvodnji cigareta BAT; tu su, naravno, i "Filip Moris" i "Monus", čiji je vlasnik Predrag Ranković; u proizvodnji ulja takođe postoji nešto slično i tu prednjače "Dijamant", "Agrokor" i "Invej", a o situaciji u energetici, gde prednjače NIS i Elektroprivreda Srbije, već je dosta reči potrošeno.
Ono na šta bih još ovom prilikom hteo da ukažem jeste jedan odnos koji imamo kao država u određenim organizacijama. Možda najbolji primer loše pozicije koju država ima u ovoj oblasti, odnosno sferi, jeste svakako i organizacija CEFTA, dakle, konkretno, slučaj Srbije i Hrvatske, odnosno Beograda i Zagreba.
Srbija kao izvoznik hrane beleži deficit u razmeni sa Hrvatskom od čak 117,3 miliona dolara. Problema ima raznih. Mi smo jednom prilikom i pominjali da je jedan od problema i taj što hrvatski carinici traže da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici i da se u proizvođačke specifikacije tačno unesu normativi utroška materijala, što zapravo zadire u pravila o zaštiti poslovne tajne.
Podatak da u Srbiji posluje oko 200 hrvatskih firmi, dok broj srpskih kompanija u Hrvatskoj ne prelazi 10, da su ulaganja hrvatskih privrednika u Srbiju praktično iz godine u godinu sve veća i iznose oko 500 miliona evra, dok je srpska investicija vredna oko 20 miliona evra. Hrvatska je šesti najveći ulagač u Srbiji, a prva srpska investicija u Hrvatskoj je plasirana tek 2008. godine. Reč je o kompaniji "Svislajon" Takovo, koja je prva iz Srbije uspela da uloži u Hrvatsku kupovinom fabrike "Eurofud market" iz Siska.
Poznat je i podatak, čuli smo to i u današnjoj raspravi, koliko je veliki problem koji se tiče javnih nabavki i da je praktično nekih 25% od ukupnih javnih nabavki koje se godišnje u Srbiji sprovedu zapravo pod sumnjom da su sprovedene nezakonito.
Ono što je možda najveći problem i na šta bi trebalo svakako da se obrati pažnja, to je ta sama faza realizacije ugovora, jer Zakon o javnim nabavkama uređuje postupak do momenta zaključenja ugovora sa ponuđačem koji je dao najpovoljniju ponudu. Činom potpisivanja ugovora nadležnost zakona i institucija čiji je rad njime regulisan, a to su Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava, praktično prestaje i na taj način jedna veoma važna faza realizacije, koja za sobom krije brojne opasnosti od zloupotrebe, praktično još uvek ostaje van domašaja zakona, Uprave i Komisije.
Jednu od praktično ključnih uloga u kontroli realizacije ugovora o javnim nabavkama bi upravo trebalo da ima Državna revizorska institucija, a kontrolu izvršenja ugovora o javnim nabavkama svakako bi morale da u značajnijoj meri realizuju inspekcijske službe i, možda i najvažnije, Ministarstvo unutrašnjih poslova. Mislim da je stoga zaista neophodno da se znatno aktivnije uključe u kontrolu realizacije ugovora o javnim nabavkama, a posebno kod takozvanih velikih naručilaca i visoko vrednih nabavki.
Podsetiću samo na možda najupečatljiviji primer, a to su rezultati kontrole jednog ovakvog ugovora koji se tiče rekonstrukcije Terminala 2 na Aerodromu "Beograd", koja je bila vredna 18 miliona evra. Šta je posledica svega toga znamo, a da li će biti postignuti preventivni efekat, preostaje da vidimo.
Dakle, nekakav dalji pozitivan pomak u podizanju znatno poštenijeg i ekonomičnijeg sistema javnih nabavki imao bi sa svoje strane snažan uticaj na stav domaće javnosti o rasprostranjenosti i ukorenjenosti korupcije u Srbiji, jer javne nabavke su oblast u kojoj je korupcija, dakle, prisutna u najvećoj razmeri i svakako da bi pomak u ovoj oblasti mogao da promeni opštu sliku o korupciji u Srbiji.
Za sada, slika je crna, nema ni tona i to je nešto što će, naravno, morati da se u što skorije vreme u potpunosti promeni. Zahvaljujem se na pažnji.

To je amandman koji je u ime poslaničke grupe SRS podnet na Predlog zakona i to na sam prvi član tj. na predmet uređivanja, gde smo u trećem stavu, gde se inače ustanovljava fiskalni savet, koji nezavisno ocenjuje kredibilitet fiskalne politike sa aspekta poštovanja utvrđenog fiskalnog pravila i na taj način podržava, kako je bio predlog predlagača, a mi smo smatrali da je znatno smislenije i prilagođenije da se obezbedi javnost i odgovornost u njenom vođenju.
Interesantno je da ovaj član, odnosno stav prvog člana zakona koji se odnosi na formiranje fiskalnog saveta, ono na šta smo i u raspravi u načelu imali najviše zamerki, odnosno najviše nejasnoća baš u pogledu nezavisnosti rada jednog od ovakvog tela, samo ću iskoristiti priliku da ponovim da i dalje stoji ta bojazan, odnosno zaista sumnjamo u mogućnost da će shodno tome ko predlaže članove saveta biti u potpunosti obezbeđena i nezavisnost u radu.
Ono što bih takođe ovom prilikom želeo da istaknem je sama činjenica koja je kasnije definisana o tome da neka prava odgovornost, odnosno odgovornost za fiskalni savet praktično je na Vladi, iako nije definisano ono što je bila neka od zamerki – konkretna odgovornost za članove saveta, mislio sam tu na materijalnu i krivičnu odgovornost članova tog saveta pre svega.

Dame i gospodo narodni poslanici, pročitavši Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, zaključio sam da je predlagač pokušao da umesto pojednostavljenja dodatno usloži državni aparat, umesto uređenja nadležnosti doprinese, zahvaljujući nedefinisanju odnosa, daljoj haotičnosti, a kao zaključak uz bespotrebno povećavanje troškova zagubila se i odgovornost. Ako je ovo bio cilj, onda ste u tome potpuno uspeli.
Inače, navodni cilj zakonskog rešenja, o kojem danas raspravljamo, trebalo je da bude jačanje budžetske discipline. Ako se ovo ima u vidu, onda se nameće jedno logično pitanje – kako to Ministarstvo finansija do sada nije moglo, htelo ili smelo da sprovodi finansijsku politiku i strategiju itd?
Generalno posmatrano Srbija ide pogrešnim putem, uvećavajući javni dug i finansirajući tekuću potrošnju, što praktično znači da ona više ne može da se zadužuje za modernizaciju ili za neko bolje sutra.
Dakle, uz izostanak ograničenja rasipništva države, dugo najavljivanu poresku reformu kroz koju su se mogli uvećati prihodi, suočeni smo sa ozbiljnim problemima. Čak i neke zvanične analize Ministarstva finansija pokazuju da održivi nivo javnog duga za srpsku privredu iznosi 45% BDP, a to praktično u realnom životu znači da je prostora za nekakve odlučne reforme sve manje i manje.
Vi ćete reći da taj nivo duga nije veliki u odnosu na zemlje u regionu, ali ono u šta smo mogli lično da se uverimo je primer iz susedstva, koja je od zaduživanja izgradila odlične puteve, što predstavlja ulaganja u budućnost, a takva praksa u Srbiji ne postoji.
Ključno pitanje je – da li će se reformisati javni socijalni sektor, kako bi se na taj način smanjili troškovi države? Kada sam malopre pominjao poresku reformu, ona bi u globalu trebalo da ide preko smanjenja poreza na plate, ali je veliko pitanje – za kakve će se korake vlast odlučiti?
Statistika nažalost, kao najbolji svedok tome kako izvršna vlast radi, pokazuje da je od onih 1,5% deficita u 2006. godini, preko 1,9% naredne godine, pa u 2008. manjak u državnoj kasi koji je bio 2,5%, lane 4,1%, stoga i nije mnogo teško zaključiti kuda smo krenuli i gde ćemo završiti ukoliko naredne tri ili četiri godine ne ostvarimo kakvu-takvu održivu fiskalnu poziciju.
Vi, gospodo iz Vlade, očigledno imate jedan veliki problem pred kojim zatvarate oči, a to je činjenica da je oko 30% domaće privrede u sivoj zoni, da bi suzbijanje sive ekonomije svakako donelo povećanje javnih prihoda, a ovako privreda koja koliko-toliko legalno posluje očigledno trpi posledice nelojalne konkurencije cena.
Budžet je, u to smo se uverili, sve prazniji i prazniji. Za Srbiju je karakteristika da ni u nekim manje lošim godinama, kakve su recimo bile te tri ili četiri godine i sa rastom većim od 5% godišnje, nije uspevala da u budžetu obezbedi više prihoda nego rashoda.
Možda po nekom pravilu je tada trebalo imati suficit, da bi se u godinama kakva je ova i naredne, moglo eventualno ići na deficit bez nekih većih problema. Međutim, svedoci smo čestih izbornih procesa. Trošilo se preko mere i to isključivo na penzije, povećanje plata i pritom se, kao što smo već čuli, uglavnom potrošilo sve ono što ste prihodovali od privatizacija u ovih prethodnih deset godina.
Upravo ti prihodi su možda i doprineli tome i da, pored ovako jedne rasipničke politike koja je karakteristična za Srbiju, još uvek ne spadamo, po nekakvim parametrima, u grupu zemalja sa izuzetno visokim javnim dugom. Problem je što više nema ni te privatizacije, nema ni novca, a svaki deficit se pokriva zaduživanjem.
Ono što je svima takođe dosta dobro poznato jeste da u tom sistemu javnih finansija u Srbiji postoji mnogo manjkavosti, a možda je ponajvažnija i ta što Srbija i dan-danas nema taj tzv. projektni budžet, činjenica da mnogi državni organi troškove svoje tekuće potrošnje tretiraju kao nekakve investicije, što svakako šteti preciznosti fiskalnog okvira, kao i to da se nedoslednom primenom zakona, praktično, onemogućava postojanje nezavisne kontrole budžetske politike.
Vi, predstavnici vlasti, koji gorite od želje da postanete član EU, a upravo u domenu javnih finansija, izuzetno važnih stavki, pre svega na polju kontrole celishodnosti, potrebe i upotrebe budžetskih sredstava, stalno prolongirate to za godinu ili deceniju kasnije.
Želeo bih ovom prilikom posebno da se osvrnem na jednu od tzv. najvećih dostignuća ovakvog zakona, a to je formiranje finansijskog saveta koji bi, kako stoji u obrazloženju, imao savetodavnu ulogu u formiranju poreske politike i prilikom pripreme budžeta.
Zaista me, gospođo ministar, veoma interesuje i zamolio bih da mi pomognete u razjašnjenju nekih dilema koje imam, a to je, koliko će zapravo zaista koštati formiranje jednog ovakvog saveta? Kako je, recimo, dovoljno samo pet godina radnog iskustva za učešće u jednom tako važnom savetu? Koji su to kadrovi, odnosno ko garantuje da neće biti partijskih izbora, a znamo ko predlaže ljude u savet? Pogotovo bih voleo da čujem objašnjenje o činjenici da se u radu saveta mogu angažovati strani državljani.
Ako je poznato da, recimo, rukovodilac finansijskog saveta može biti lice sa deset godina radnog iskustva, šta to praktično znači? Neko ko u ovoj zemlji u 22-23 godini završi ekonomski fakultet, može da bude izabran u svojoj 32 godini života, iako o prirodi stvari ima veoma malo praktičnog iskustva i znanja, a po ovome što ste vi nama predočili ovde mogao bi čak da se nađe i na čelu jednog ovakvog saveta.
Ono što je verovatno i najveći propust je to što nije definisana materijalna i krivična odgovornost članova saveta. Objašnjenje da Vlada preuzima odgovornost, složiću se verovatno sa većinom građana, prilično je tanka.
Možda je jedno od logičnijih pitanja to – zašto savet recimo ne bi podnosio odgovornost DRI? Na osnovu čega je odlučeno da savet odobrava deficit lokalnih samouprava? Po mišljenju nas iz SRS, ovde je reč o jednoj najobičnijoj političkoj diskriminaciji, jer savet po slovu ovog zakona može jednoj opštini da odobri 2%, nekoj drugoj 3%, trećoj 5%, a za ove koji bi mogli da računaju na znatno veći procenat, preko toga, na osnovu nekakvih investicija, iako uopšte nije definisano o kakvim investicijama je reč. Možda u te investicije spada i krpljenje lokalnih puteva pred izbore. Ne znam, kažem da je nedefinisano.
Gde je u celoj ovoj priči, gospođo Dragutinović, koordinacija sa Ministarstvom za kapitalne investicije? Ovde to zaista nisam primetio.
Imam još neke zamerke. U prilog tezi da se zakoni ne sprovode u praksi govori i činjenica da i sada, baš kao i u prethodnom zakonu, bila je definisana interna kontrola. Znam sigurno za podatak da u opštini Mladenovac, iz koje dolazim, u prethodnih pet godina nije zabeležena ni jedna interna ni eksterna revizija utroška budžetskih sredstava.
Čemu onda sve to? Zašto je sve to tako? Možda zato što ne postoji sistem koji treba da bude uspostavljen, kada, kako, sa kojim kadrovima, gospođo ministre?
Još nekoliko napomena – ko će to i po kojim kriterijumima formirati spisak opšteg nivoa države? Koji su to subjekti, osim budžetskih korisnika, na koje se primenjuju odredbe zakona? Tu je svakako ostavljen izuzetan prostor za manipulaciju.
Na kraju, kada se sve ovo sagleda, očigledno da bi bilo najsmislenije da se ne samo u zakonu, već i u Ustavu postave određene garancije koje bi osigurale i limitiranje deficita budžeta i zaduživanje države preko određene mere.
Mislim da za sam početak bi morali vi upravo unutar vlade Mirka Cvetkovića da budete načisto, da li želite neka pravila koja postavimo da sprovodimo i poštujemo, ili zbog različitosti mišljenja i ovakav predlog zakona će doživeti ono što i velika većina prethodnika. Ništa.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ono što bi moglo da se nazove ili locira nekakvim suštinskim problemom po mišljenju nas u SRS možda leži u izjavi od pre nekoliko dana, kada je još uvek samo kandidat za novog  guvernera Dejan Šoškić saopštio da neće biti nikakvih promena u vođenju dosadašnje politike NBS ukoliko on bude izabran na ovu značajnu funkciju, a to će, po svoj prilici, svoj epilog doživeti sutra.
S jedne strane, to može da bude razumljivo ukoliko on zaista bude izabran ili ako se ima u vidu činjenica da će on na ovu novu funkciju doći sa mesta predsednika Saveta NBS, tako da u svakom slučaju ima priličnog udela u onome što je urađeno do sada, odnosno u rezultatima ove i te kako važne finansijske institucije. S druge strane, ukoliko budući guverner zaista misli da nastavi sa politikom koja je vođena u proteklih nekoliko godina, koju su vodili svi njegovi prethodnici na ovom mestu, to znači da praktično ni građani ni privreda ove Srbije ne mogu da se nadaju apsolutno nikakvom boljitku u tom smislu.
Ne ulazeći u personalni domen Boška Živkovića, kandidata za predsednika Saveta guvernera NBS, o kome su podrobnije govorili kolega Krasić i koleginica Dimitrijević, želeo bih da ovu priliku iskoristim da još jednom ukažem na nešto što je po našem mišljenju i te kako važan problem, a koji se tiče funkcionisanja NBS, a samim tim to je nešto što će biti svakako i u domenu rada budućeg predsednika Saveta guvernera NBS.
Reč je o problemu koji se tiče neracionalnosti politike deviznih rezervi NBS, politike koja je u proteklom periodu apsolutno bila obavijena velom tajne. Jer, osim činjenice da smo tokom proteklih meseci, pa i godina, praktično bombardovani informacijama o tome da su devizne rezerve NBS dostizale rekordno visok nivo, što u poslednje vreme, očigledno zbog ove uspešne odbrane kursa dinara, i nije više slučaj, problem je taj što se te devizne rezerve ne drže u Trezoru NBS, već se, kao što je jednom delu stručne javnosti poznato, plasiraju uglavnom u državne obveznice drugih, i to po pravilu ekonomski znatno razvijenih, da ne kažem bogatih država, kojima se praktično pokrivaju deficiti državnih budžeta ili se pak polažu u vidu depozita u banke najrazvijenijih zemalja.
U isto vreme, zahvaljujući toj politici koja očigledno i po najavi budućeg guvernera Dejana Šoškića, a po svemu sudeći i nečemu što će takođe slediti i budući predsednik Saveta guvernera NBS Boško Živković, sa takvom, blago rečeno – neracionalnom politikom deviznih rezervi, imamo i činjenicu da spoljni dug Srbije praktično stalno raste i da on dostiže rekordno visok nivo, a krediti koji se uzimaju od drugih država, međunarodnih finansijskih institucija i velikih zapadnih banaka su naravno uz izuzetno nepovoljne ili veoma visoke kamatne stope i Srbija je suočena s tim da plaća visoke kamate na trezorske zapise koje emituje da bi prikupila sredstva za pokriće deficita državnog budžeta.
Nekakvi zvanični podaci o tome gde se i pod kojim uslovima plasiraju devizne rezerve NBS naravno nisu dostupni široj javnosti. Ono što je poznato jeste da su te kamatne stope na ova sredstva zaista simbolične i da iznose od 1 do 3 procenta, tako da naša zemlja u principu i ne može, zahvaljujući, kažem opet – ovakvoj politici, da računa na nekakav značajniji prinos od plasiranja deviznih rezervi. U svakom slučaju, ono što je problem jeste to da je taj prinos višestruko manji od prinosa koji ostvaruju recimo zemlje ili finansijske institucije kod kojih se Srbija zadužuje pokrivajući deficit državnog budžeta.
Dakle, akumuliranje velikog iznosa deviznih rezervi i njihovo plasiranje u državne obveznice ili depozite banaka ovih, pre svega zapadnih zemalja, a u isto vreme zaduživanje kod istih onih gde su plasirane devizne rezerve, pokazalo se tokom ovih godina koliko je bilo pogubno i za privredu i za društvo u celini, dakle jedne ekonomski slabo razvijene zemlje kakva je Srbija. To je u znatnoj meri pogubno kod onih država koje vode upravo politiku kakvu vodi Srbija, a to je politika tog tzv. stabilnog kursa domaćeg novca, a dokle je sve to dovelo, mogli smo da se uverimo u proteklih nekoliko meseci, nažalost.
Šta ćemo dobiti izborom novog guvernera NBS i izborom novog predsednika Saveta guvernera NBS? Ako se ima u vidu ono što sam rekao na početku, da se apsolutno ništa neće menjati u politici koja je vođena tokom svih ovih godina, jasno je da i ovaj problem, na koji sam želeo da u ime SRS ukažem, neće biti rešavan onako kako bi trebalo, pre svega plasiranjem tih sredstava u podizanje privrede, odnosno industrijske proizvodnje.
Onda se nameće jedno zaista jednostavno i sasvim logično pitanje – gde je u svemu ovome jedna ekonomska logika koja bi trebalo da se javi, da mi finansiramo, uz simboličnu kamatnu stopu, budžetske deficite bogatih zemalja, a da istovremeno iste te zemlje direktno ili preko finansijskih institucija odobravaju kredite uz visoke kamatne stope, kojima mi finansiramo deficit našeg budžeta?
Dakle, gde je ta ekonomska logika da se devizne rezerve plasiraju u depozite zapadnih banaka, uz simbolične kamate? One tim istim novcem kupuju trezorske zapise našeg Ministarstva finansija ili zapise NBS, koji po pravilu nose visoku dvocifrenu kamatnu stopu, ili pak da odobravaju kredite građanima Srbije uz takve kamatne stope koje su na kratkoročne pozajmice stanovništvu krajem 2009. godine iznosile čak 36%, i na taj način se ostvaruje ogroman profit koristeći finansijska sredstva građana i privrede Republike Srbije.
Mi u SRS smo nebrojeno puta ukazivali na jednu anomaliju. Naravno, znatno racionalnije bi bilo, ukoliko se već vodi takva politika visokih deviznih rezervi, da se jedan deo iskoristi za vraćanje inostranih kredita, i to barem onih koje je država uzela pod najnepovoljnijim uslovima, i tako se bar delom smanji ogroman spoljni dug ili da se barem blagovremeno isplate sve one obaveze po spoljnom dugu koje su, zaključno sa prošlom kalendarskom godinom, iznosile nešto manje od tri milijarde dolara, a od kojih je jedna četvrtina praktično otpadala na one redovne i zatezne kamate i tako se bar taj problem na neki način apsorbuje i izbegne.
Dakle, imajući u vidu značaj izbora i guvernera i predsednika Saveta guvernera Narodne banke, jasno je da jedna sveobuhvatna reforma, odnosno priprema i dizajniranje novog modela privrednog rasta Srbije tek predstoji, a da je za sve to i te kako važna pretpostavka reforma postojećeg poreskog sistema u Srbiji, koji je do sada bio primenjivan konceptom privrednog rasta.
Ukoliko se neke od pretpostavki obistine, ukoliko zaista želimo da suštinski dođe do nekakvih promena u ovom pravcu, a ono što do sada pokazuje ne daje nadu, odnosno ne uliva optimizam, pokazaće vreme koje je pred nama, odnosno ova najnovija kadrovska rešenja koja vladajuća koalicija predlaže parlamentu na usvajanje. Kakve će koristi i da li će uopšte imati koristi građani i privreda Srbije ovakvim vašim rešenjima, nastavkom ili promenom politike koja je do sada vođena i jednog ekonomskog modela koji se očigledno nije pokazao primenjivim kada je reč o Srbiji, pokazaće vreme koje je pred nama. Zahvaljujem na pažnji.

Kada je 23. marta na takoreći uobičajenoj konferenciji za novinare guverner NBS Radovan Jelašić saopštio da je dao ostavku na svoj položaj, da je zatražio raskid radnog odnosa sa NBS iz ličnih razloga, a ne zbog političkih pritisaka, šta god da mislili o politici guvernera i NBS, ono što je evidentno jeste da je trenutak za tako nešto bio najmanje poželjan, jer moramo imati u vidu činjenice da je državna kasa poprilično prazna, da je devizni kurs nesiguran, nelikvidnost sve prisutnija i raširenija, a čuveni sporazumi sa MMF gotovo pod kontinuiranom revizijom.
Pri tom, ono što je posebno interesantno, gospodin Jelašić se nije izjasnio u tom trenutku sa premijerom Vlade Srbije Mirkom Cvetkovićem da li to ima veze sa povremenim razlikama u pogledima u saradnji između Vlade i centralne banke. Verovatno će pokazati vreme koje je pred nama.
Želeo bih na samom početku da se malo dotaknem i one teorije da verovatno svaka ostavka ima i neki neposredni povod, čak i kad za nju postoje dugoročniji i ozbiljniji uzroci.
Kada je reč o doskorašnjem guverneru NBS, otprilike bi se hronološki moglo povezati neka tri povoda ili tri informacije. Podsećam javnost da je najpre u Narodnoj skupštini usvojeno pet finansijskih propisa koji delimično menjaju propozicije za popunjavanje tekućeg budžetskog deficita, što ne bi smelo da znači da se on može popunjavati štampanjem para. Naravno, to bi bilo i protivustavno.
Zatim smo imali izjavu potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, da će Vlada tih dana odobriti subvencionisane potrošačke kredite u dinarima, sa grejs periodom od godinu dana, rokom otplate tri godine i sa ratama bez valutne klauzule, te da će volumen tih kredita iznositi 30 milijardi dinara. Valjda je to tako dogovoreno sa poslovnim bankama.
Na kraju, a možda i na samom početku, čak je javnost bila obaveštena da će se penzije deliti u četvrtak i petak, što bi trebalo da znači da je i taj pad budžetskih prihoda sa kojim se suočavamo, koji je na početku ove godine bio 18,5%, nekako premošćen.
Međutim, ovog trenutka je potpuno nejasno da li je povodom mogućnosti da se ova tri dešavanja dovedu u vezu ili zbog nečeg drugog, dakle, između Vlade Republike Srbije i NBS došlo je, podsećam i na to, do nekakve prepiske, ali bi se o njoj moglo zaključiti po jednom od odgovora premijera Mirka Cvetković u intervjuu koji je objavila beogradska "Politika" 21. marta, ja ću parafrazirati to što je Mirko Cvetković tamo rekao – zaista ne mogu da razumem primedbe koje monetarna vlast upućuje Vladi.
Bilo kakva kritika tipa mnogo se troši za mene je potpuno bespredmetna, jer se javna potrošnja nalazi u okvirima predviđenim budžetom. To je razlog zašto ne mogu da razumem kritiku fiskalne politike.
Premijer je, potom, napomenuo da od nove godine ima kontakte sa guvernerom i da sa njim razgovara o merama koje bi uvela monetarna vlast, te da je skidanje obavezne rezerve utanačeno sa Vladom. Na direktno pitanje da li Srbiji preti grčki scenario, premijer je odgovorio apsolutno odrično, jer se naš javni dug isključivo odnosi na zaduživanje za infrastrukturne projekte i da je deo javnog duga preusmeren u rezerve budžeta, tj. nije potrošen.
Čak i ove naizgled odmerene premijerove reči mogu da deluju kao prilična kritika rada guvernera NBS, a podsetiću samo i na ono što je takođe premijer izjavio, da NBS prebacuje svoju sopstvenu odgovornost na Ministarstvo finansija u kontekstu pada vrednosti dinara prema evru.
Dakle, moguće je, ako se malo dublje proanalizira, da je Radovan Jelašić procenio da se priprema jedan takav model ekonomske politike koju on neće da prihvati i da za njega ponese odgovornost, ili je možda procenio da taj model nije prihvatljiv, pre svega za MMF, čija reakcija takođe na njegovu ostavku može biti veoma bitna u kontekstu cele priče koja se vodi oko kreditnog aranžmana sa ovom međunarodnom finansijskom institucijom.
Ako se ovo ima u vidu, dame i gospodo narodni poslanici, a kada je i kandidat za novog guvernera Dejan Šoškić saopštio da neće biti nikakvih promena u vođenju dosadašnje politike NBS ukoliko on bude izabran na ovu značajnu funkciju, s jedne strane to može da bude razumljivo, ako se ima u vidu da on praktično na ovu novu funkciju treba da dođe sa mesta predsednika Saveta NBS, tako da je praktično suodgovoran za dosadašnje rezultate ove finansijske izuzetno značajne institucije.
S druge strane, pak, ukoliko budući guverner zaista misli da nastavi sa politikom koja je vođena u proteklom periodu, to znači da se kao građani Republike Srbije ne možemo nadati nikakvim suštinskim promenama, jer i svi dosadašnji guverneri isticali su kao jedno od najvažnijih dostignuća NBS to što je obezbeđen tzv. stabilan kurs dinara i tzv. zdrav bankarski sistem.
Skoro je svima jasno da upravo ti navodni rezultati NBS imaju i te kakve posledice po srpsku privredu i njene građane.
Iskoristio bih ovo vreme, odnosno učešće u današnjoj raspravi, da pokušam da ukažem na jedan od najvećih problema koji je još uvek prilično obavijen velom tajne, a iz domena je rada NBS, odnosno budućeg guvernera, a tiče se te politike koja se vodi, politike deviznih rezervi NBS, gde očigledno o nemalim novčanim sredstvima, njihovom raspoređivanju, odluku donosi praktično samo jedan čovek.
Mogli smo da se tokom prethodnih meseci, pa i godina, za sve vreme dok se na čelu NBS nalazio Radovan Jelašić, povremeno informišemo o tome kako su devizne rezerve NBS dostigle rekordno visok nivo, a kao što je poznato, devizne rezerve se ne drže u Trezoru NBS, nego se plasiraju u državne obveznice drugih, po pravilu, bogatih država i time se pokrivaju deficiti njihovih državnih budžeta ili se polažu u vidu depozita u banke najrazvijenijih zemalja.
Devizne rezerve ekonomski manje razvijenih zemalja, u čiju kategoriju spada i Srbija, koriste se očigledno samo za plasman u one bogatije države, jer se tamo i nalaze, naravno, najmoćnije, najprofesionalnije banke i državne obveznice.
Interesantno da uporedo sa ovom pojavom imamo i činjenicu da i spoljni dug Srbije stalno raste i da takođe dostiže rekordno visok nivo, i očigledno da je Srbija zemlja u kojoj ima mnogo nelogičnosti. Krediti se uzimaju od drugih država, međunarodnih finansijskih institucija, velikih zapadnih banaka i to uz relativno visoke kamatne stope.
Srbija plaća i visoke kamate na trezorske zapise koje emituje da bi prikupila sredstva za pokriće deficita državnog budžeta.
Zvanični podaci o tome gde i pod kojim uslovima se plasiraju devizne rezerve NBS nisu dostupni široj javnosti, ali se zna da su kamatne stope na ova sredstva simbolične, od 1 do 3%, tako da naša zemlja ne može da računa na neki značajniji prinos od plasiranja deviznih rezervi.
U svakom slučaju, višestruko je manje od prinosa koje ostvaruju zemlje ili finansijske institucije kod kojih se Srbija zadužuje, pokrivajući deficit državnog budžeta.
Akumuliranje velikih iznosa deviznih rezervi, njihovo plasiranje u državne obveznice ili depozite banaka bogatih ili, bolje rečeno, zapadnih zemalja, te u isto vreme zaduživanje kod istih onih gde su plasirane devizne rezerve, apsolutno je po mišljenju nas u SRS pogubno i za privredu i za društvo u celini, kakvo je u državi Srbiji. Pri tom, posebnu posledicu može izazvati za državu gde se vodi politika tzv. stabilnog kursa domaćeg novca, kao što je slučaj u Srbiji.
Iz svega ovoga se nameće jedno logično pitanje – gde onda tu postoji nekakva opravdanost ili ekonomska logika da mi finansiramo, uz simboličnu kamatnu stopu, budžetske deficite bogatih zemalja, a da nam istovremeno te iste zemlje, direktno ili preko raznih finansijskih institucija, odobravaju krediti, uz visoke kamatne stope, kojima finansiramo deficit srpskog budžeta.
Odnosno, pravo pitanje je možda – gde je logika da devizne rezerve plasiramo u depozite zapadnih banaka, uz simboličnu kamatu, a one da tim istim novcem kupuju trezorske zapise našeg Ministarstva finansija ili zapise NBS, koje nose visoku, po pravilu dvocifrenu kamatnu stopu ili odobravaju kredite građanima Srbije uz lihvarske kamatne stope?
One su na kratkoročnoj pozajmici stanovništvu krajem prošle 2009. godine iznosile čak 36% i tako ostvaruju ogromne profite koristeći naša finansijska sredstva.
Ako već imamo tako visoke devizne rezerve, smatramo da bi znatno racionalnije bilo da se jedan deo njih iskoristi za vraćanje inostranih kredita, barem onih koje je država uzela pod najnepovoljnijim uslovima i tako se delom bar umanji ogroman spoljni dug, ili da se barem blagovremeno isplate sve one dospele obaveze po spoljnom dugu, a one su, prema podacima s kraja prethodne kalendarske godine iznosile 2,87 milijardi dolara, od kojih jedna četvrtina otpada na redovne i zatezne kamate. Na taj način se izbegne plaćanje barem tih zateznih kamata.
Koleginice i kolege, zaista smatramo da umesto što uzimamo skupe inostrane kredite, kojima se pokriva deficit budžeta, za to bi se mogao iskoristiti deo trenutno još uvek visokih deviznih rezervi NBS, umesto da ih plasiramo uz simboličnu kamatu, u obveznice zapadnih zemalja, pokrivajući time njihove deficite budžeta.
Iz svega ovoga do sada rečenog, ne nazire se nikakva ekonomska racionalnost i zdrava logika u tome da se Srbija, koja je već prezadužena sve više i pod sve nepovoljnijim ili bolje rečeno skupim uslovima zadužuje u inostranstvu, a istovremeno da sve više povećava svoje devizne rezerve koje se, ponavljam, plasiraju u banke bogatih zemalja, uz simboličnu naknadu.
Devizne rezerve su neefikasan način investiranja viška kapitala, izuzetno neefikasan i za zemlje i građane koji njima raspolažu, ali izuzetno unosan posao finansijskih posrednika iz zemalja o kojima sam već govorio. Očigledno da je to prevashodni razlog zašto se to tako radi.
Svi naši pokušaji koje smo tokom prethodnih meseci u smislu kritike ovakve neracionalne politike deviznih rezervi iznosili izazivaju određene reakcije, pogotovo onog dela vlasti, odnosno ekonomista, koji smatraju da država treba da bude u stanju spoljne zaduženosti i da istovremeno povećava devizne rezerve, a da je razuman odgovor trebalo da bude smanjenje velike spoljne zaduženosti zemlje i istovremeno smanjenje prekomernih deviznih rezervi.
Kada je poznato da je spoljnotrgovinski deficit u Srbiji do 2000. godine bio manji od dve milijarde dolara godišnje, a neposredno pred ovu aktuelnu svetsku ekonomsku krizu iznosio je milijardu dolara mesečno, a industrijska proizvodnja 5,37% manje nego u 1998. godini, godini kada je privreda poslovala već šest godina u uslovima međunarodnih ekonomskih sankcija, jasno je zašto smo prilično kritički raspoloženi prema sferi vođenja monetarne politike.
Pogotovo ako se ima u vidu ono što sam rekao na samom početku izlaganja, a to je izjava kandidata za novog guvernera, Dejana Šoškića, da neće biti nikakvih promena u vođenju dosadašnje politike NBS.
Dakle, mnogo je pitanja, a videćemo da li će biti i odgovora. Kao skupštinska većina ćete svakako izglasati ono za šta ste postigli saglasnost, ali ono što bi svakako trebalo da dobijemo odgovore na pitanje, a to je – šta se dešava, zašto je dinar počeo naglo da slabi, šta je uzrok takvog kretanja kursa, da li su na kurs uticali ponuda i tražnja na finansijskom tržištu, kako će se NBS odnositi prema privrednicima koji insistiraju na tome da se dinar stabilizuje i da li je to uopšte moguće i šta bi se u tom slučaju desilo kada bi im država izašla u susret?
Dakle, pitanja ima dosta, a da li će biti i odgovora, videćemo kada budete izabrali novog guvernera NBS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, gospodine Obradoviću, kad malo bolje razmislim nije ovako nimalo slučajno sastavljen set od ovih sedam zakona o kojima večeras raspravljamo.
O kreditnom zaduživanju, sa jedne strane, dakle države, dosta je rečeno i argumentovano, pa bih želeo da pažnju vašu i pažnju javnosti, pre svega, usmerim na ove zakone, tačnije izmene i dopuna zakona iz oblasti poreske politike, za koje je neko od predstavnika vladajuće koalicije lepo primetio da su dobri, ali da su potrebni novi zakoni.
Upravo na toj konstataciji se zapravo i temelji ono što je najvažnije pitanje na samom početku za vas gospođo Dragutinović, a koje glasi: šta se dešava sa sveobuhvatnom poreskom reformom u Srbiji i da li ćemo možda na ovaj posao emo čekati do 2012. godine, kada će krenuti upravo i lavina u smislu otplate do sada uzetih kredita.
Siguran sam da ćemo se složiti da je važan segment ukupnih reformi ekonomskog sistema Srbije upravo ta sveobuhvatna reforma poreskog sistema i ono što je neophodno naglasiti jeste svakako da se nekakav stvarni ekonomski i socijalni efekti primene određenog modela oporezivanja značajno mogu razlikovati u odnosu na ona predviđanja koja može da pruži ekonomska teorija.
Zato je jako važno da se pre donošenja odluke o izboru određenog oblika oporezivanja u Srbiji detaljno izanaliziraju i prednosti i nedostaci svakog od njih, uzimajući u obzir ne samo teorijski očekivane implikacije primene određenog poreskog oblika, nego i praktično iskustva zemalja u kojima se taj poreski oblik do sada primenjivao.
Naravno, kada je o Srbiji reč, bitno je uvažiti karakteristike privrede Srbije, njene razvojne ambicije, performanse poreske administracije i nivo tog poreskog morala.
Dakle, ono čega smo svi mi svedoci jeste da to dizajniranje nekakvog novog modela privrednog rasta Srbije tek predstoji, ali da je evidentno da će u njegovoj osnovi biti povećanje izvoza i rast sektora tih razmenjivih dobara, a pretpostavka za to je svakako unapređenje međunarodne konkurentnosti srpske privrede i upravo sa svim tim u vezi i reforma poreskog sistema bi mogla da da značajan doprinos u realizaciji ciljeva nove strategije privrednog rasta u Srbiji.
Postojeći poreski sistem u Srbiji je u skladu sa do sada primenjivanim konceptom privrednog rasta. Tako su, primera radi, porezi na potrošnju, pre svega PDV i akcize na cigarete, u proseku u Srbiji niže nego u zemljama EU, dok su porezi na faktore proizvodnje, fiskalne dažbine koje se plaćaju na zarade zaposlenih, više.
Na taj način država kroz svoju poresku politiku, angažovanje radne snage, zapošljavanje i proizvodnju čini relativno skupljim, a potrošnju relativno jeftinijom. Nedostaci ovakvog pristupa postaju naročito izraženi u svetlu činjenice da veliki deo potrošnje potiče iz uvoza, što znači da povećanje potrošnje ne implicira i stvaranje znatnije dodate vrednosti u Srbiji.
Ukoliko se polazi od te pretpostavke da su mogućnosti za nastavak postojećeg modela ponašanja, koji podrazumeva veću potrošnju od proizvodnje, što je bilo finansirano značajnim prilivima iz inostranstva, upravo po osnovu kredita ili stranih direktnih investicija, ali tu je sada ta mogućnost veoma ograničena, onda se nameće zaključak da bi nova poreska strategija trebalo da promoviše promenu dosadašnjeg takvog ponašanja.
Stoga se čini da bi nova poreska politika Srbije trebalo da bude usmerena na podsticanje izvoza i zapošljavanje kroz smanjenje fiskalnih dažbina koje se plaćaju na angažovanje radne snage, uz destimulisanje uvozne potrošnje, a povećanjem poreza na potrošnju.
Ta poreska reforma koju željno očekujemo trebalo bi da obuhvati znatne izmene u sistemu oporezivanja imovine kroz smanjenje njegove regresivnosti koja sada postoji. Suštinu takvih reformi, po mišljenju SRS, činilo bi upravo ograničenje umanjenja poreske osnovice po osnovu amortizacije sa sadašnjih 70% na nekih 30 do 40% i zamena takvog regresivnog sistema sistemom poreskih kredita u fiksnom iznosu.
Time bi bila prekinuta ova dosadašnja praksa, o kojoj je već bilo reči večeras, da član porodice bogatog lica vredi više u smislu tih olakšica koje donosi vlasnik nekretnina nego član neke porodice koja je siromašnija.
Naravno, poreska reforma bi trebalo da obuhvati i dalje podešavanje sistema poreza na dobit preduzeća kroz povećanje njegove alokativne neutralnosti i jednostavnosti, i u osnovi tih promena bi trebalo da bude zamena postojećeg složenog sistema poreskih podsticaja jednim jedinstvenim režimom investicionog poreskog kredita i oštrije normiranje pravila za oporezivanje repatrijacije profita preko skrivene dividende.
Ovakav kompleks poreskih reformi bi samo stvorio uslove za investiranje, zapošljavanje i izvoz učinio povoljnijim, a uvoz i potrošnju skupljim, i time bi se praktično poreska politika Srbije u potpunosti stavila u funkciju promovisanja dugoročno održivog privrednog rasta.
Jedna od osnovnih stvari koju bi trebalo učiniti ili onaj pravi i ispravan potez bi svakako bila reforma države, i ta potreba je i te kako velika, jer očigledno da je od 2000. godine ostala netaknuta promenama. I ne samo to, nego je poznato svima da je partijskim zapošljavanjem dovedena u poziciju u kojoj sada jeste i na tom centralnom i na lokalnom nivou.
Druga stvar, državna potrošnja u Srbiji jedna je od najviših u svetu. Što se više troši u držanom sektoru, manje u privatnom, utoliko je i potrošnja neefikasnija i utoliko je veća šteta za dohodak i blagostanje.
Naravno, visoka potrošnja u državnom sektoru podriva ekonomski rast i cenovnu stabilnost i apsolutno svi razlozi govore da Srbija treba da smanjuje, a ne da povećava državnu potrošnju.
Smatramo da je važno istaći da umesto da se razmišlja o povećanju postojećih ili uvođenju novih, treba svakako razmisliti o efikasnosti naplate postojećih poreza. Poražavajući je podatak da oko 30% privrede čini taj sivi sektor. Jasno je, ako se to ima u vidu, da ima prostora za bolju naplatu PDV-a.
Takođe je prisutan i problem što se carine slabo naplaćuju. Sad sve to za pozadinu, kao ključni problem, ima očigledno činjenicu da i neke politički moćne strukture imaju interesa u ovakvom stanju, pre svega što se korupcija pri naplati poreza i carina u jednom velikom obimu javlja i takođe ono što bi trebalo možda rešiti predlogom izmena i dopuna zakona o kojem dana raspravljamo, to je dakle činjenica da je poreska administracija u priličnoj meri bila neefikasna.
Nekakvo enormno povećanje naplate je nerealno, ali da postoji mogućnost za izvesno povećanje to je zaista realno i ukoliko bi došlo do povećanja, odnosno poboljšanja u naplati poreza, onda bi svakako postojala mogućnost za određeno snižavanje poreza, što bi svakako dalje uticalo na bolju naplatu.
Postoji dilema o tome da li su u Srbiji porezi niski ili visoki. Da su porezi niski, državna potrošnja bi verovatno bila takođe niska, možda nekih 30% BDP-a, međutim jasno je da je to znatno iznad ovog procenta. Problem je taj što je u Srbiji poreza mnogo i što su stope po pravilu visoke, osim kod par poreza, pre svega na korporativnu dobit, poreza na individualni dohodak itd.
Dakle, ono što bih još ovom prilikom želeo da istaknem, to je da kada je o Vladi reč, konkretno i o vašem ministarstvu koje bi trebalo da ima presudan uticaj na dešavanja u ovom smislu, jasno je dakle da postoje ekonomski zdravi potezi i oni koji svakako ne spadaju u tu oblast.
Ono o čemu smo govorili, pre svega o reformi države, smanjenju državne potrošnje, efikasnijoj naplati postojećih poreza, svakako spada u tu grupu koja bi mogla da dovede do onoga o čemu sam govorio na samom početku a to je do jednog privredno održivog razvoja zemlje.
Dok na ovoj drugoj strani svakako, po mišljenju nas u SRS, spada zapravo povećanje postojećih poreza, uvođenje novih, novo zaduživanje zemlje, jer to svakako može samo značiti veće poreze, odnosno više poreze u budućnosti.
Sada da li vi kao ministar ili Vlada u celini imate snage za ove, po našem mišljenju, ispravne poteze ili ove druge, pokazaće verovatno vreme. Ako sami ne umemo da kontrolišemo troškove, to će spontano svakako učiniti pad kursa dinara, inflacija, a nažalost, toga smo svedoci, pogotovo u poslednja dva meseca.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, opšte je poznato da podizanje građevinske industrije direktno ili indirektno povlači za sobom između 20 i 30 drugih grana, a jedno novo radno mesto na gradilištu znači još četiri u pratećim delatnostima.
Danas imamo ovde Predlog zakona o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize, nešto za šta bi se, barem na osnovu naslova, moglo zaključiti da je veoma korisno i logično u vremenima u kojima živimo.
Ali to je i predlog zakona koji sadrži svega osam članova i koji bi trebalo da reši nagomilane probleme, kao što je, između ostalog, činjenica da prosečan rok plaćanja u građevinskoj industriji iznosi 158 dana, da država preduzećima iz te grane duguje više od sto miliona evra, da su dugovanja privatnih investitora i preko dve stotine miliona evra, a da je posebno problematično to što država još uvek nije isplatila dugovanja za poslove koji su obavljani u prethodne dve ili tri godine i, prema tvrdnjama samih građevinara, ona tu svoju poziciju glavnog investitora u oblasti niskogradnje koristi za preduge rokove plaćanja.
S druge strane, prodaja poslovnog i stambenog prostora finansirana od strane privatnih investitora opala je za čitavih 50%. Uz to, podatak koji svakako zabrinjava jeste da građevinsku industriju opterećuje to što je tokom 2009. i u prvom kvartalu ove, dakle 2010. godine, izgubljeno gotovo 52.000 radnih mesta, i onih stalno zaposlenih i honoraraca.
Problem svakako predstavlja i činjenica da je rad na crno značajno uvećan, pogotovo angažovanjem ilegalnih bugarskih, rumunskih, makedonskih radnika u istočnoj, srednjoj i južnoj Srbiji, a za građevince koji mesecima nisu imali veće poslove ili su imali problema da takve poslove naplate i zapadali redom u nelikvidnost, prosečna opterećenost od 63% na zarade bila je prevelika da bi mesecima držali kao zaposlene desetine i stotine radnika koji ne rade.
U prošloj i u prvom kvartalu ove godine ugašeno je gotovo 850 preduzeća u ovom sektoru, ali i hiljade malih preduzeća, preduzetnika i zanatlija koji su, praktično, čvrsto bili skopčani za granu građevinarstva jer obavljaju usluge i manje radove za srednja i veća građevinska preduzeća.
Kada se sve ovo ima u vidu, a i kada se prelista Predlog zakona o podsticanju građevinske industrije, jasno je da novi zakon o podršci građevinskoj industriji favorizuje isključivo velike građevinske firme i, kao što su kolege već istakle, stvaraju prostor za korupciju.
Javnosti radi, ovakav predlog zakona nema baš nikakve veze sa nekakvim kapitalnim projektima. Pretežno se odnosi na radove koji se finansiraju iz NIP-a, a to je izgradnja škola, zgrada i slično, što naravno nisu kapitalni poslovi u kojima ima novca i koji bi mogli da podignu operativu. Takođe, tenderi koji se prave za kapitalne objekte i dalje će biti uslovljeni, tako da će samo stranci, praktično, moći da ih ispune.
Predlog zakona ima i nekoliko odredaba koje nisu baš na pravi način definisane. Jedna od njih je svakako to što će Vlada Srbije određivati kriterijume koje moraju da ispune firme koje hoće da učestvuju na tenderima.
Ovo što danas imamo kao predlog zakona teško će imati konkretnu primenu u praksi, jer država, ako želi da svoj uticaj na građevinarstvo svede na obezbeđivanje garancija u finansijskom delu, onda se i može očekivati nekakav napredak, a ne samo kroz donošenje određenih zakonskih, podzakonskih akata, izdavanja besplatnog zemljišta i sl.
Dakle, ukoliko ne bude nekakvih suštinskih promena kada je reč o ovoj privrednoj grani, jasno je da će već tokom ove godine još jedan broj građevinskih preduzeća biti ugašen.
Najveći problem za domaća preduzeća, koji apsolutno neće biti regulisan ovakvim predlogom zakona, jeste činjenica da neće moći da konkurišu za izgradnju državnih projekata kao što je, konkretno, izgradnja naselja ''Četvrti juli'' ili na bilo kom drugom sličnom tenderu, jer su ona u principu nelikvidna.
Ministarstvo za prostorno planiranje je najavilo da će u avgustu pokrenuti, kako kažu, najveće gradilište u Srbiji i početi gradnju naselja na mestu kasarne ''Četvrti juli'' na Voždovcu i taj posao bi, ali samo prema najavama, trebalo da oživi građevinarstvo i uposli kompletnu domaću operativu. Međutim, činjenica je da za taj posao trenutno ne može da konkuriše čak 70% domaćih firmi jer su nelikvidne.
Ako bismo želeli objektivno da sagledamo problem, začetak je još prošle godine, kada je uticaj svetske ekonomske krize počeo da se odražava i na investicije u Srbiji. Veliki privatni projekti su stopirani, neki nisu odmakli dalje od zahteva za građevinsku dozvolu, a trenutno se, kao što svi znaju, jedino radi na nekim najvažnijim prioritetnim infrastrukturnim projektima.
Dodatno je problem uvećan jer od septembra prošle godine pa sve do danas u Beogradu, u glavnom gradu, koji pokreće najviše investicija u Srbiji, nije izdata ni jedna jedina građevinska dozvola.
Ne želim da ulazim u priču da li to ima nekakve veze s prodajom stanova u naselju ''Belvil'' ili je nešto drugo posredi, tek građevinska preduzeća su ulazila u sve veća dugovanja prema bankama, nisu realizovali projekte, krediti su, naravno, morali da se otplaćuju i zbog toga je danas veliki broj preduzeća nelikvidan. Jasno je da iz tog razloga ni ne mogu da učestvuju na tenderima, na velikim projektima u zemlji.
Jasno je, dakle, da i dalje rade samo stranci, a angažovanje stranih preduzeća samo povećava cenu radova za 30-40%, što se, na kraju krajeva, odražava na krajnje korisnike, odnosno kupce nekretnina.
Problem je i što ne rade projektantske kuće ni proizvođači materijala, što znači da investicija nema ni na vidiku. Svi, praktično, beže iz građevinarstva. A kakva je sudbina zadesila naša najveća domaća preduzeća - "Komgrap", "Energoprojekt", ''Napred'', "Planum", "Partizanski put" - jasno je svima da ili uopšte nemaju posla ili rade s nekih simboličnih 10-20% kapaciteta.
Jedan od takođe ključnih problema, koji se, ponavljam, ne rešava ovakvim predlogom zakona, jeste i činjenica da firme potražuju velika sredstva od države. Bilo je određenih pokušaja, nagoveštaja da se ovaj problem reši time što bi država kompenzovala dugove. Međutim, jasno je da bi to izazvalo veliki budžetski deficit i država to izbegava i od tog predloga se odustalo. Ali, ponavljam, prema procenama Privredne komore samo većim preduzećima država na ime izvedenih radova duguje oko sto miliona evra.
Zašto je generalno takva politika ako se ima u vidu da su mnoge zemlje praktično uvele protekcionističke mere koje štite domaću privredu, regulisale nastup stranih preduzeća, a kod nas je u toj oblasti situacija apsolutno nesređena, odnosno neregulisana?
Jedan od načina da preduzeće izađe iz krize je svakako i da se koristi program projektnog finansiranja, odnosno regulisanje tržišta podržavanjem subvencionisanih stambenih kredita itd. Takođe, postojalo je predloga, koji nažalost nisu naišli na razumevanje od strane nadležnih u Ministarstvu itd., u smislu formiranja garancijskog fonda ili zajedničke firme, akcionarskog društva, u kom bi država uložila nekih 50%, a određeni broj građevinskih firmi ostatak od po 5% sredstava.
Podaci su veoma zabrinjavajući kada se govori o obimu poslovanja i u niskogradnji, o izvozu domaćeg građevinskog materijala, a o visokogradnji gotovo da nema ni pomena, dakle očigledno je da je to u potpunosti zamrlo. Problem sa kojim se suočavamo jeste da građevinarstvo čini danas svega 3% BDP zemlje u odnosu na nekadašnjih 10% i, kao što smo mogli da čujemo, broj zaposlenih se smanjio iz godine u godinu i kreće se danas do nekih stotinak hiljada ljudi, s obzirom da je leto i sezona.
Dakle, sve te srpske građevinske firme koje su preživele i one turbulentne devedesete godine i opstale nakon privatizacije, suočavaju se i s problemom zastarele tehnologije, opreme, manjka obrtnog kapitala itd., i sve im to, naravno, znatno umanjuje konkurentnost u dobijanju posla uprkos čestom spuštanju cena usluga.
Finansijska iscrpljenost domaćih građevinskih preduzeća je pogoršana i uzimanjem kratkoročnih kredita od banaka, smanjenjem investicija zbog svetske ekonomske krize i građevinari sve teže servisiraju dospele obaveze, a banke retko odobravaju nove pozajmice onima za koje procene da teško održavaju likvidnost, čak i uz te relativno visoke kamate. Te visoke kamate i jesu posledica nepovoljnog kreditnog rejtinga Srbije, tj. osiguranja od rizika, što poskupljuje cenu nabavke kapitala na inostranom tržištu.
U Srbiji se, prema nekakvim analizama, u bliskoj budućnosti očekuje da građevinski poslovi budu izvedeni u vrednosti od oko 20 milijardi evra. Dakle, prilična cifra i prilični projekti, ali, kažem opet, suočavamo se s tim da imamo nekakvih objektivnih problema, da imamo ovakav predlog zakona koji u suštini neće doprineti razrešenju nijednog od njih i, naravno, ono što ostaje kao večito pitanje regulative i uslova pod kojim se obavljaju tenderi, jer jasno je da sadašnji tenderi u startu eliminišu domaće firme.
Bilo je konkretnih predloga koji bi doprineli da se situacija koliko-toliko olakša. Mi smo na sednicama Odbora za industriju Skupštine Srbije imali predloge koji se tiču poreske politike u ovoj grani, time što bi se porez na dodatu vrednost zaračunavao na naplaćenu realizaciju, a ne na ugovorene, odnosno fakturisane poslove.
Nažalost, i velika svetska imena iz sektora građevinarstva, a imate i primer povlačenja iz Srbije francuskog "Vinči konstrakšna", zaobilaze Srbiju, i to bi trebalo valjda da bude i signal državi da u znatnoj meri prilagodi, izmeni poslovni ambijent, a ne samo da je prisutna želja, kako bi se to narodskim rečnikom reklo, da se na brzinu uzmu pare.
Ono o čemu se takođe dugo priča, a na čemu je izgleda zasnovano funkcionisanje i ovog predloga zakona, na tim podzakonskim aktima i propisima, a reč je o tzv. giljotini propisa, i dalje nije mnogo toga učinjeno na tom planu, tako da se praktično svodi na to da je država i dalje najveći generator nelikvidnosti u poslovanju.
Dakle, nekakva tri ključna razvoja, na kojima bi investitori u Srbiji i dalje trebalo da insistiraju i polažu neka svoja poslovna opredeljenja, jesu infrastruktura, oblast nekretnina i izgradnje, i ljudski resursi i tržište rada. Jedna od verovatno bitnijih stvari jeste da Srbija razmisli i omogući smanjenje poreskih opterećenja, jer je poznato da se novi stan danas u Srbiji pri kupoprodaji oporezuje po stopi od 8%, dok je porez na prenos apsolutnih prava za stari stan 2,5%.
Ovo je samo deo onog na šta sam hteo da ukažem kad je reč o Predlogu zakona o podsticanju građevinske industrije Republike Srbije u uslovima ekonomske krize, iz čega se izvlači zaključak da, jednostavno, ne verujemo u konkretnu primenu ovakvog zakona, baš kao što ne verujemo ni u ove sramne tekstove koje su objavili danas u novinama ''Blic'' o navodnom naručivanju ubistva Nikolića od strane predsednika SRS Vojislava Šešelja u Hagu. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem, gospođo Čomić, samo da kažem da ću koristi vreme ovlašćenog lica.
Odbijanjem ovog amandmana praktično je potvrđeno ono o čemu slušamo tokom ove celodnevne rasprave, odnosno potvrdilo se, dakle, da ovakvim Predlogom zakona o elektronskim komunikacijama ne samo da nije napravljen korak napred, već, očigledno, više koraka unazad.
Amandmanom je pokušano da se reguliše deo Predloga zakona koji se odnosi na izbor direktora Agencije. Predloženo je da se odredba da nakon mandata od pet godina on može biti ponovo izabran zameni formulacijom da se direktor može izabrati najviše na još jedan mandatni period. Međutim, predlagač je smatrao da je ono kako je predloženo u Predlogu zakona nešto što je celishodnije, kažem, opet, ne bih imao ništa protiv, očigledno, da čak stavite i odredbu da neko može i doživotno da bude biran za direktora Agencije, ali to je već vaša stvar.
Međutim, ono što jeste problem, to je da ovakav predlog zakona o elektronskim komunikacijama, koji je, inače, prošle godine bio na javnoj raspravi i tada doživeo i preživeo određene žestoke kritike od strane stručne, a i šire javnosti, i čije su verzije odležale duže vreme na sajtu resornog Ministarstva, evo, sada, odjednom, dakle, nedavno i pred Vladom, a u ovim letnjim danima i poslanicima u parlamentu, pokušava da ugleda svetlost dana, iako, i posle tih brojnih primedbi, još uvek, pre svega, javnost nije upoznata sa onim šta se nalazi u ovakvom predlogu zakona.
Ono što je, takođe, interesantno, uz temu koju smo već obrađivali tokom celog dana, jeste i činjenica da se sve ovo dešava u trenutku u kome se očigledno pokušava plasirati teza da nema odustajanja od prodaje "Telekoma", iako se toj prodaji protivi značaj deo stručne javnosti, iako, evidentno, postoji sukob interesa oko ''Siti grupe'', u slučaju da zainteresovani kupac bude "Dojče telekom", koji preko grčkog OTE-a već ima suvlasnički udeo u preduzeću "Telekom Srbija".
Činjenica je da je telekomunikaciona infrastruktura, kojom raspolaže "Telekom Srbija", okosnica, praktično, državnog interesa. Međutim, to se, naprosto, zaobilazi, a ''Licencom'' za pružanje usluga u oblasti fiksne telefonije, koju je kupio "Telenor", dato je pravo državnom preduzeću iz Norveške da koristi telekomunikacionu infrastrukturu državnog preduzeća "Telekom Srbija", iako to nije u skladu sa trenutno važećim Zakonom o telekomunikacijama.
Podsetiću vas, samo, da je ''licenca'' koju je kupio ''Telenor'' izdata na bazi Pravilnika o broju i periodu na koji se izdaje licenca za javne fiksne telekomunikacione mreže i usluge, kao i minimalnim uslovima za davanje ''licence'' i najmanjem iznosu jednokratne naknade za izdavanje ''licence''. Reč je o Odluci koja je objavljena u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' broj 87/09, koje je donelo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo. Taj pravilnik je, praktično, u suprotnosti sa važećim Zakonu o telekomunikacijama, jer se njime uvode novi pojmovi koji nisu definisani u važećem zakonu o telekomunikacijama. Time se, očigledno, na mala vrata pokušava uvesti i nametnuti obaveza preduzeću ''Telekom Srbija'' da svoju celokupnu infrastrukturu, uključujući i ''lokalnu petlju'', stavi na raspolaganje ''Telenoru''.
Ono što je značajno istaći jeste da, upravo, pojmovi ''lokalne petlje'', i obaveze njenog raščlanjivanja i stavljanje na raspolaganje konkurentima na tržištu, nisu definisani niti obavezujući po trenutno važećem Zakonu o telekomunikacijama.
E, sad, šta je posredi? Da li je možda ''Telekomu'' naređeno da pristane na nezakonitosti i da ništa ne preduzima u svoju odbranu, a naredbodavci misle da će sve ovo ostati neprimećeno i da će ubrzanim usvajanjem zakona o elektronskim komunikacijama, u kojem se definišu ovi pojmovi, ''lokalna petlja'' i njeno raščlanjivanje, sve to postati proces na koji, verovatno, niko neće obraćati pažnju dok se budemo bavili možda i nekim važnijim stvarima, ekonomskim problemima, regionalizacijom, evrointegracijama i tako dalje i tako dalje.
RATEL se ovih dana pozivao na Pravilnik i koristio ga kao pravni osnov na osnovu koga naredbodavno određuje cene interkonekcije, kao i cene davanja celokupne infrastrukture preduzeća ''Telekom Srbija'' preduzeću ''Telenor''. Dakle, i ovde je očigledno kršenje zakona koje se bazira upravo na nezakonitom Pravilniku. Setićemo se samo da je ranije ''Telenoru'' besplatno dodeljen kod 069 suprotno Zakonu o telekomunikacijama, a da bi greška bila ispravljena napravljena je još jedna, nova, dvostruka greška, pa su pozivne kodove besplatno dobili i VIP i ''Telekom'', a državni budžet, umesto trostrukog prihoda, nije ostvario ništa.
Postavlja se pitanje da li je i to možda razlog da se po ubrzanom postupku donese novi zakon o elektronskim komunikacijama i novim zakonskim rešenjima pokuša legalizovati, prethodna, još jedna u nizu odluka u davanju na korišćenje ''Telekomove'' infrastrukture. Svedoci smo da se u medijima pojavljuju i napisi o potencijalnoj tužbi ''Telenora'', protiv države, sa zahtevom za odštetu zbog nemogućnosti rada i neispunjavanja uslova iz ''licence''.
Šta se dalje, dame i gospodo narodni poslanici, dobija donošenjem ovakvog zakona o elektronskim komunikacijama? Kakve ćemo to telekomunikacije imati? Ko će upravljati srpskim telekomunikacijama ili, zapravo, da li ćemo imati telekomunikacije u interesu građana Srbije i ove države ili će, možda, i ova oblast samo poslužiti da budu podmireni interesi neke od političkih stranaka?!
Još jedan važan detalj jeste taj da je sadašnjim članovima Upravnog odbora Agencije za telekomunikacije ili RATEL mandat istekao već odavno, a resorno ministarstvo nije ništa preduzelo da blagovremeno budu izabrani novi članovi Upravnog odbora. Novim zakonom o elektronskim komunikacijama predviđen je izbor članova upravnog odbora regulatornog tela, Agencije za elektronske komunikacije, u postupku javnog konkursa. To sprovodi resorno ministarstvo, a zatim priprema predlog za Vladu i Skupštinu, kao i izbor direktora Agencije za elektronske komunikacije.
Dosadašnjim Zakonom o telekomunikacijama ključne odluke donosi upravni odbor Agencije, a Predlogom zakona o elektronskim komunikacijama praktično daju se široka ovlašćenja direktoru Agencije. On donosi organizaciju, sistematizaciju, odgovara za zakonitost. Zapravo, u rukama jednog čoveka je mogućnost donošenja novih akata, preuređivanje organizacije, smenjivanje ljudi i postavljanje određenih kadrova i tako dalje i tako dalje.
Iz svega ovog se može izvesti zaključak da će regulatornim telom, Agencijom za elektronske komunikacije upravljati jedna ista politička struktura koja upravlja i Ministarstvom i očigledno da će se ta slika iz Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo, već viđena, naći i u Agenciji.
Novim zakonom o elektronskim telekomunikacijama je, između ostalog, predviđeno i uvođenje inspekcije za elektronske komunikacije, koja je nedostajala poslednjih godina, iz prostog razloga, što je, očigledno, bila suvišna dok se nekakvi ključni tržišni igrači dobro ne pozicioniraju. A, kakvu će korist od toga imati građani Srbije, verovatno će pokazati vreme, vrlo brzo.
Ono što zbog javnosti treba istaći, to je i podatak da su nedavno iz Ministarstva otpušteni zaposleni koji u ovom poslu imaju značajno iskustvo, a da je sve to bilo urađeno pod izgovorom racionalizacije državne uprave, da bi se sada ovim novim zakonom napravila praktično ista radna mesta, ali za neke nove radnike. Da li će sve ovo proći, svedoci smo toga da je nedavno poskupela i pretplata na fiksne telefone, kako bi se verovatno izvršila priprema za novog kupca, kako bi mu se obezbedio dobar garantovani mesečni prihod kroz pretplatu.
Interesantno je da jedna ista politička struktura pokušava da postavi i direktora novoosnovanog ''javnog preduzeća za Emisionu tehniku'', gde je predviđeno da se za realizaciju digitalne televizije u naredne dve godine utroši oko 70 miliona evra. To novo javno preduzeće je nastalo iz izdvajanja iz RTS još prošle godine, ali i dalje nema direktora. To je očigledno pod plaštom one cele priče da je potrebno doneti zakon po hitnom postupku, upravo, iz tog razloga, da se pređe na digitalno emitovanje televizijskog programa do 2012. godine.
Po mišljenju nas u SRS neophodno je još jednom jako dobro razmisliti šta bi usvajanje Zakona o elektronskim komunikacijama donelo, uz sve one argumente koje smo mogli da čujemo tokom današnje rasprave. Ono što je posebno bitno, smatramo da je trebalo poništiti sve one odluke RATEL-a koje su zasnovane na Pravilniku, koji je očigledno nezakonit, a konačno i tu odluku o dodeli ''licence'' za fiksnu telefoniju, jer je i ona, takođe, zasnovana na tom istom Pravilniku.
Što se tiče ''Telenora'', on se može i smatrati kao nesavestan kupac, jer je znao da pojam ''raščlanjene lokalne petlje'' nije definisan u odredbama postojećeg Zakona i da ne može zahtevati otvaranje ''lokalne petlje'' od ''Telekoma Srbije''. U ''Telenoru'' koji dugo posluje u Srbiji, očigledno, znaju naše propise i znali su da to nije definisano zakonom, a ko ovde u Srbiji ne želi da poznaje propise, mislim da je svima već dovoljno jasno. Hvala. (Aplauz)