Dame i gospodo narodni poslanici, poznato vam je da prema utvrđenoj dinamici država redovno servisira dug prema svim poveriocima, međunarodnim finansijskim institucijama, Pariskom i Londonskom klubu, bilateralnim i ostalim kreditorima.
Do kraja ove godine, prema tom ukupnom spoljnom dugu, preostalo je da se otplati nešto više od dve i po milijarde evra glavnice i oko 450.000.000 evra kamate. Interesantno je da će javni sektor u ovoj godini izdvojiti ukupno 197.000.000 evra na račun servisiranja spoljnog duga.
Ovo je samo uvertira za konstataciju koju ću izneti, a vezana je za Predlog zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanata za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj, koji, istini za volju, jeste kratak, ali ako se malo konkretnije i dublje analizira, predstavlja manifestaciju, mogu slobodno da kažem, kraha ekonomskog modela koji je funkcionisao u Srbiji u poslednjih desetak godina, što se pre svega ogleda kroz jednu veliku krizu likvidnosti u kojoj se prezadužena srpska privreda guši. To je više nego evidentno.
Mnogo je razloga koji su prethodili ovakvom stanju. Međutim, ono što zarad javnosti valja istaći jeste, pre svega, da je Narodna banka Srbije, uz blagoslov svih dosadašnjih vlada, godinama praktično indirektno subvencionisala kredite građana i privrede održavajući nekakav nerealan kurs dinara; veštački je umanjivana visina deviznih kredita i stvaran je privid održivosti ovakvog ekonomskog modela. Bankama je, što je možda i najveći problem, o čemu ću kasnije nešto više govoriti, omogućivano da naplaćuju najveće kamate i provizije u Evropi, a privredi i građanima da se uprkos tome ubrzano zadužuju, uz ogroman valutni rizik.
Šta je posledica svega ovoga? To je činjenica da su se ekonomski problemi nagomilavali. Umesto rešavanja, oni su praktično prepušteni budućnosti, a kad je ta budućnost stigla, prerušena u globalnu finansijsku krizu, bilo je jasno da je prezadužena srpska privreda, koja je dominantno bila okrenuta isključivo domaćem tržištu i uvozu, mogla da funkcioniše samo u uslovima nekakve vrste piramidalne šeme, odnosno uz stalni i neprekidni priliv deviznih kredita i rast zaduženosti.
Međutim, sve i da to želi, jasno je da država više ne može na ovaj način da funkcioniše, odnosno da ne može naći dovoljno sredstava za nastavljanje ovakve politike, jer svaki uzeti evro kredita koji država ne upotrebi produktivno, pre svega za infrastrukturu, samo je dodatni teg za tu ekonomsku budućnost, koja je očigledno došla pre nego što su mnogi očekivali.
Zadužena preduzeća koja imaju nagomilane probleme, jasno je, moraju rešavati ih isključivo sa bankama kreditorima, jer je u neku ruku to i zajednička muka. To država mora jasno da konstatuje.
Znači, privreda i banke moraju odmah ući u proces reprogramiranja dugova i finansijske konsolidacije, jer su te bankarske marže toliko visoke da banke imaju dovoljno prostora da kroz eventualno sniženje kamata i reprogram dugova olakšaju teret privredi i građanima, a time pomognu i sebi.
Osnovna zamerka koju je Poslanička grupa SRS duži vremenski period upućivala predstavnicima Vlade Republike Srbije jeste bespogovorno prihvatanje apsolutno svega što je dolazilo od strane Svetske banke, MMF-a i, naravno, Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Ponavljam, sve ovo što se trenutno dešava je posledica jednog takvog, očigledno neodrživog i neprihvatljivog, ekonomskog modela u Srbiji.
Evidentno je da će neka preduzeća nestati; neka će promeniti, ili su već promenila, vlasnike i nastavljaju da rade onako kako tržište u Srbiji, takvo kakvo jeste, diktira. Neki vlasnici preduzeća prodavali su u proteklom periodu firme, preduzeća i kompanije u bescenje, upravo onako kako su ih često i kupovali. To je, po nekom shvatanju, izgleda jedini zakon tržišne privrede ovde u Srbiji i način kako da se promeni model poslovanja.
Takođe, jedna od naših zamerki se svakako odnosi na to što je Vlada pravila veliku grešku najavljivanjem subvencija, odnosno odlaganjem procesa jedne nužne finansijske konsolidacije u državi. Dakle, te intervencije u domenu, pre svega, kamatnih stopa, nisu samo zadatak fiskalne politike, već i monetarne politike i uvek su u situacijama kakva je ova, dakle u krizi, usmerene ka obaranju nekog opšteg nivoa kamatnih stopa.
Mi smo pre nekih mesec, mesec i po dana bili svedoci jedne pompezne najave vezane za subvencije stambenih kredita i kredita za kupovinu, pogotovo „fijat punta“, koji je bio i ostao najveći, a pokazalo se i najslabiji izborni adut vladajuće koalicije. Dakle, kada država plaća deo kamata odabranim preduzećima, jasno je da ona samo omogućava bankama da nastave sa politikom koju već vode, a to je politika neodrživo visokih kamatnih stopa. U tom delu neka preduzeća plaćaju niže kamate, a za većinu ostaju astronomske.
Istu grešku, dakle, država ponavlja i sa već pominjanim subvencijama za stambene kredite ili ovom subvencijom kredita za kupovinu „fijat punta“. Jer, ako je logika države ispravna... Dobro je što ste vi, gospodine Milosavljeviću, kao ministar trgovine prisutni, možda biste mogli da date odgovor na pitanje zbog čega država ne bi subvencionisala sve, odnosno odeću, obuću, hranu, struju ili grejanje, ako ova logika ima neko utemeljenje.
Dakle, razmišljanje SRS je da je pre svega u Srbiji potrebno stvoriti jedan ekonomski ambijent u kome bi, kada govorimo o bankarskom sistemu, banke same prepoznale interes da se okrenu privredi, zbog čega u suštini valjda i postoje. Prvo što bi svakako trebalo uraditi jeste značajnije obaranje državnih kamatnih stopa, znači referentne kamatne stope Narodne banke Srbije na te blagajničke zapise i kamatne stope na zapise trezora. Referentna kamatna stopa ne utiče na inflaciju, a ta trezorska kamatna stopa povlači novac sa tržišta za finansiranje budžeta i samo odlaže neophodno prilagođavanje javne potrošnje.
Takođe, smatramo da bi ovom odlukom, ma koliko stroga regulativa domaćih kredita može da bude opasna... govori podatak da je danas većina srpskih preduzeća praktično više zadužena u inostranstvu nego kod domaćih banaka. Smatramo da bi preduzimanjem ovakvog poteza poslovne banke bile znatno više motivisane da finansiraju, recimo, javne radove, ukoliko država bude garant upravo za kredite koji bi bili namenski odobravani.
Dakle, to je jednostavna formula, koja bi svakako doprinela da ovakav ekonomski model, koji je očigledno neodrživ, donese nekakav boljitak državi, odnosno građanima. Jer, srpska ekonomija je očigledno poseban slučaj i ta hronična nelikvidnost srpske privrede, celokupna dešavanja u bankarskom sektoru i ovo o čemu danas razgovaramo nije samo posledica svetske ekonomske krize, kako predstavnici vladajuće koalicije vole to da obrazlože u javnosti, nego je pre svega, po mišljenju SRS, rezultat finansijske nediscipline koja postoji u državi, ali i privredne strukture, kojom dominiraju monopoli i karteli.
Dakle, što se SRS tiče, ukazivali smo nekoliko puta do sada na to da je početak kraja, odnosno početak svih problema bilo prihvatanje malopre pomenutih finansijskih organizacija, a vezano za restrukturiranje ili, bolje rečeno, uništavanje bankarskog sistema koji je postojao kod nas, tako da praktično u Srbiji više i nemamo bankarski sektor, osim centralne banke i eventualno nekoliko banaka. Dakle, sve je rasprodato i dato u ruke inostranom kapitalu.
Ima i nekih zvaničnih podataka da se od 34 banke u rukama stranog i privatnog kapitala nalazi 26 banaka, sa čak 84% finansijskog potencijala, koji drži više od 50% bankarske aktive.
Primera radi, u drugim državama, koje drže do svoje finansijske samostalnosti, dozvoljava se najviše 20% banaka u stranom vlasništvu, a takav je slučaj i u vama dragim zemljama EU.
Jasno je da je država koja je to dozvolila i uz to „otvorila“ u potpunosti nacionalnu privredu za uvoz, koji je prosto eksplodirao i doveo do ogromnog spoljnotrgovinskog deficita, naravno postala izuzetno osetljiva i ranjiva u odnosu na sve te šokove, odnosno dešavanja na svetskom tržištu, pa samim tim i na svetsku finansijsku krizu, iako smo u početku bili u nedoumici da li će nam svetska finansijska kriza doneti nešto bolje ili ne.
Poseban problem su već pominjane visine kamatnih marži, ali svakako i visina aktivnih kamata, koje nijedna privreda ne može da izdrži, a pogotovo u višegodišnjoj krizi, bez sopstvenog kapitala, u kakvoj se upravo nalazi srpska privreda, nažalost.
Sve je ovo bio put u enormnu zaduženost i, jasno je, sve veći kamatni teret privrede i stanovništva. Sve je to prouzrokovalo da se danas nalazimo u situaciji u kakvoj se nalazimo, a da upravo tim bankama omogućimo da, recimo, u prošloj godini ostvare profit od 32 milijarde dinara, dok privreda grca u nelikvidnosti, gubicima i konstantnom padu proizvodnje.
Kada je reč o ovom predlogu zakona, kolega Mirović je u svom studioznom, analitičkom prilazu ovoj problematici, odnosno temi istakao i taj član 5, ali očigledno ne treba to mnogo da nas iznenađuje, imajući u vidu da upravo te pominjane strane banke koje su zaposele praktično kompletan sistem u Srbiji... Jedna od njih je svakako i austrijska „Rajfajzen banka“, koja je pre izvesnog vremena praktično priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, jer se u prospektima ove banke koja posluje u Srbiji nezavisno Kosovo tretira ravnopravno sa ostalim državama u Evropi.
Dakle, mislim da ćemo se složiti da ovakav ekonomski model ne vodi ničem dobrom. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što smo na početku sednice razrešili tu malu nedoumicu koja se pojavila, a vezano za to ko zapravo finansira završetak Projekta Koridora 10, s obzirom na to da smo nedavno mogli da se upoznamo sa tim da je premijer Mirko Cvetković sa predsednikom Evropske investicione banke Filipom Majstadom potpisao ugovor o zatvaranju konstrukcije. Ministar Mrkonjić je najavio da će kredit od Ruske Federacije da se koristi za Koridor 10, a evo, danas raspravljamo o tom sporazumu, o zajmu sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, tako da sam se malo i uplašio da neće slučajno taj jedan projekta da se više puta finansira, ali, kažem, najvažnije je da se nešto radi. Da se u ovih proteklih desetak godina, koliko traje priča o projektu Koridor 10, bar po jedan kamen pomerao, umesto što se samo pričalo, verovatno bi do sada bio gotov i sam put.

Kada raspolažete podacima da je spoljni dug za godinu dana porastao za 84 miliona evra, dok je rast unutrašnjeg duga pre svega zbog povećanih potreba penzijskog fonda veći za 582 miliona evra u odnosu na prošli septembar, onda je vrlo nezahvalno raspravljati o predlogu jednog ovakvog zakona, dakle, o potvrđivanju novog sporazuma o zajmu između Republike Srbije i, ovog puta, Međunarodne banke za obnovu i razvoj, koji se odnosi na neosporno kapitalan projekat za ovu državu kakav je izgradnja Koridora 10.

Moram pri tom da istaknem da su predstavnici vlasti napokon uvažili argumentovane kritike predstavnika SRS, tako da će ova sredstva iz ovog aranžmana biti usmerena u infrastrukturu gde je trebalo i ranije činiti, jer je očigledno da je mnogo vremena i novca do sada utrošeno u pogrešnom pravcu, pa izražavam bojazan da bi i ovaj projekat od nacionalnog interesa, kako se to kaže, mogao da ostane bez onih pravih efekata koje je mogao da prouzrokuje da je blagovremeno ceo posao odrađen i završen.

Zarad javnosti, podsetiću da je vlast u Srbiji najveći deo kredita, umesto upravo u investicione projekte u izgradnji infrastrukture, usmeravala ka potrošnji, odnosno ka podmirivanju tih tekućih obaveza budžeta, pre svega plata i penzija, pa je svakome ko se iole malo razume u ekonomiju bilo jasno da od nekog povećanja privrednih aktivnosti nema ništa. Ovo govorim iz razloga što je realizacijom ovakvog projekta najavljeno i upošljavanje većeg broja ljudi, to su ti javni radovi na koje je i SRS ukazivala kao neophodnost i za izlazak iz ove prilično nezavidne ekonomske situacije u kojoj se država nalazi.

Međutim, kažem, problem je što u proteklim godinama to nije rađeno na valjan način pa smo i došli u poziciju da nam je ukupan spoljni dug koji obuhvata dug javnog i privatnog sektora oko 22 milijarde evra, da se trećina tog zaduženja odnosi na državni i državno garantovani dug, dok su ostala dugovanja banaka i preduzeća.

Država ima taj problem što je u obavezi da prema utvrđenoj dinamici redovno servisira spoljni dug prema svim poveriocima i to kako prema međunarodnim finansijskim institucijama tako i prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, bilateralnim i ostalim kreditorima.

Između ostalog, to je zvaničan podatak koji se može videti na Sajtu Narodne banke Srbije, jer samo do kraja ove tekuće 2009. godine trebalo bi po tom ukupnom spoljnom dugu otplatiti 2,78 milijardi evra glavnice i 457 miliona evra kamate.

Dakle, celokupna ova politika olakog potezanja za kreditima dovela je do toga da je spoljni dug dupliran u odnosu na period od 2000. godine pa do danas i ako se kao parametar posmatra odnos isplaćenih obaveza na osnovu spoljnog duga prema vrednosti robe i usluga on prelazi 25% i tu se jednostavno mora konstatovati i tu nema nikakve dileme da mi, nažalost, spadamo u visoko zadužene zemlje.

A to što smo postali zemlja apsurda, u kojoj nam, recimo, premijer juče objasni da se sredstva iz ovog najnovijeg kreditnog aranžmana sa MMF neće trošiti spada verovatno u kategoriju onoga "verovali ili ne".

Međutim, da se vratimo na realnost, dakle, jedan od najvećih razvojnih projekata Srbije, izgradnja tog panevropskog Koridora 10, već više godina je izazivala brojne polemike i suprotstavljanja mišljenja kako prošle tako i sadašnje vlasti, dok se u javnosti predstavljao kao projekat od velike važnosti oko koga se puno radi i u koji treba puno i da se ulaže. Uostalom, to je danas i predmet ove duge konstatacije, dakle, ovaj novi sporazum o zajmu. Međutim, kažem opet da se malo više radilo umesto što se pričalo verovatno bi i sam Projekat Koridora 10 bio značajniji, jer je Srbija prema nekim određenim planovima i željama trebalo da zaradi popriličnu svotu novca da je projekat završen još do održavanja Olimpijskih igara u Atini. Poznato je da do toga nije došlo

Dodatni problem je i taj što su putevi u Srbiji u fazi rekonstrukcije i rehabilitacije, nekima se nazire kraj, nekima još uvek ne, ali evidentno je da celu ovu priču prate stalna odlaganja i pomeranja rokova završetka radova, dok u eventualnoj izgradnji nekakvih pratećih objekata, kako na autoputu od mađarske granice do Beograda, pa do Niša i granice sa Makedonijom, još uvek nema nikakvih konkretnih zapažanja i dogovora.

Prema takvim procenama jasno je da smo kao država mnogo izgubili. Neki kažu da je reč o svoti od više milijardi dolara. Naravno, za ovakvo stanje odgovorna je i sadašnja i prethodna vlast, s obzirom na to da trenutno ne postoji direktan autoput iz zapadne Evrope do Grčke pa dalje prema Istoku, nego se koriste ove alternativne saobraćajnice, dovoljno govori o značaju Koridora.

Celokupnom modernizacijom i obnavljanjem naše saobraćajne infrastrukture, na jedan korektan način, rešio bi se problem takozvanog ''balkanskog uskog grla'' za one koji koriste upravo ovaj pravac. Dakle, skratilo bi se i vreme i smanjili bi se troškovi transporta i putovanja.

Takođe, treba znati da Koridor 10 nije samo multimodalni drumsko-železnički koridor, već, kao što smo u nekoliko navrata isticali, šansa za privredni i opšti razvoj zemlje, jer bi se oživljavanjem ovog pravca zapravo podstakao razvoj i povezivanje putne i železničke mreže, kao i privrede u zemljama u regionu.

Poznato je da se na svom osnovnom pravcu kroz Koridor 10 povezuje osam država, počev od Salzburga do Soluna, uključujući kracima još šest država i da od ukupne dužine te putne saobraćajnice, koja iznosi preko 2.350 km, kroz Srbiju prolazi oko 800 km.

Osim puteva, radovi na projektu Koridora 10, kao što sam malopre pomenuo, podrazumevaju izgradnju pratećih objekata visokog standarda, počev od modernih graničnih prelaza, do motela, benzinskih pumpi, prodavnica itd.

Prema prostornim planovima, predviđeno je da se uz postojeće 31 odmaralište, izgradi još 48 odmarališta, da se, osim 39, na Koridoru 10 izgradi još šezdesetak benzinskih stanica i da se uz 20 postojećih napravi još nekih četrdesetak modela.

Zato sam na početku izrazio bojazan da će efekti onoga što može da donese završetak ovog projekta Koridora 10 biti znatno manji, jer su svi rokovi probijeni odavno. Samo ću vas podsetiti na izjavu koju je dao predstavnik ovog režima, nekadašnji ministar za saobraćaj i telekomunikacije Srbije, Marija Rašeta-Vukosavljević, da će radovi na autoputu Koridora 10 biti završeni 2004. godine, osim na delu puta u Grdeličkoj klisuri, koji bi trebalo da budu gotovi 2005. ili 2006. godine.

Imali smo onda u celoj toj priči predstavnike grčkog ministarstva inostranih poslova, koji su na osnovu, onog, Helenik plana za južni krak Koridora kroz Srbiju predviđali, nekih 250 miliona evra. Međutim, i tadašnji ministar, odnosno zamenik ministra inostranih poslova Grčke, Andreas Loverdos, prema navodima nekih medija govorio je da Koridor 10 neće biti završen još mnogo godina, što se, nažalost, još uvek pokazuje kao tačnim.

Bilo je raznih opravdanja, nazoviopravdanja, za sporost i kašnjenje u realizaciji ovog projekta, pa smo tako bili suočeni sa tim da na većini deonica Koridora 10 uopšte nije postojala projektna dokumentacija, pa smo po rečima predstavnika vlasti imali loše projekte koji su neusaglašeni sa standardima EU, pa je za korekciju starih projekata za Koridor 10 bilo potrebno po godinu i više dana. Sve nas je to dovelo dotle - dokle nas je dovelo.

Problem, potencijalni, za državu Srbiju, vezano za Koridor 10, može predstavljati činjenica, s obzirom na to da međunarodna zajednica ne poznaje tu kategoriju ljubavi u ekonomiji da eventualno pristupi i izradi određenih paralelnih projekata koji bi mogli, na neki način, da zaobiđu Srbiju u celoj toj priči, a i dosadašnji postupci međunarodne zajednice ili pre svega EU, nisu bili previše ni iskreni, niti obećavaju mnogo, pri tom mislim na ovu zavrzlamu oko odmrzavanja Prelaznog trgovinskog sporazuma, zatim, pristup Srbije beloj šengenskoj listi itd. Jasno vam je da je reč o nekim stvarima koje su pod znakom pitanja.

Jedan od ta dva projekta, koji bi mogli da nanesu određene posledice državi, odnosno na efekte Koridora 10, jeste i ta mogućnost izgradnje tih alternativnih koridora koji bi eventualno zamenili Koridore 7 i 10. Reč je o tzv. projektu "Oko", odnosno izgradnjom Koridora 4, Koridora 5C i Koridora 8, čime bi se Srbija u potpunosti tranzitno zaobišla.

Naime, železnički Koridori 10 i 4 su konkurentni koridori, a čini se da ovaj koridor 4 ima u ovom trenutku i u ovakvoj konstelaciji snaga bolje karte u rukama, jer su sve zemlje kroz koje prolazi članice EU - Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Grčka i jasno je da se oko njih u priličnoj meri angažuju evropske institucije.

Ovaj koridor 5C je ogranak Koridora 5 i on prolazi kroz Mađarsku, Hrvatsku, BiH i ponovo Hrvatsku. Pored toga što je i ovaj koridor železnički, on je istovremeno i rečni, putni, vazdušni koridor kojim se spajaju srednja i južna Evropa, dok Koridor 8 polazi od albanskog grada na Jadranu Dures, preko Makedonije, do Bugarskog grada Varna. Ovaj koridor će preko bugarskih luka povezati Evropu sa središnjom Azijom i Kavkazom, a najveće interesovanje za izgradnju ovog koridora imaju Albanija i Turska, ali i Bugarska. Tačka spajanja Koridora 8 i 4 jeste Sofija, a Koridora 4 i 5C Jadransko more.

Po svemu sudeći, vlast u Beogradu bi trebalo znatno manje da se zanima nekakvim dnevnim senzacijama, političkim marketingom i populizmom, jer je jasno da svet na drugačiji način vidi ove stvari. Zato je jako bitno da se ovaj koridor 10, koji je, ponavljam još jednom, zaista od nacionalnog interesa, završi što pre ili barem pre nego što u Rumuniji i Bugarskoj bude izgrađen autoput na ovom koridoru 4, odnosno konkurentski pravac Koridoru 10 kroz Srbiju, koji bi mogao, upozoravam još jednom, preuzeti tranzitni saobraćaj ka Bliskom istoku.

Prema nekim pokazateljima do kojih smo došli, jasno je da se ovaj posao oko Koridora 10 može podeliti u tri segmenta: ono što je do sada izgrađeno, ono što je u toku izgradnje i ono što je planirano kao finalizacija samog projekta. Posla ima dosta.

Ovim sporazumom nadam se da ste uspeli da napokon i u potpunosti zatvorite finansijsku konstrukciju, te da će ono što je najavljivano i iz Ministarstva koje predvodi gospodin Mrkonjić, a i uopšte kao stav Vlade, da će radovi na izgradnji ove putne mreže biti završeni do kraja 2012. godine, a da projekcije izgradnje i modernizacije železničkog Koridora 10, ako se ne varam, doseže do 2016. godine, nekih četiri godine kasnije. Reč je o velikim projektima, jer je i za modernizaciju i izgradnju ovog pružnog pravca potrebno nešto manje od pet milijardi evra. Jasno je da će ova vlada ili neka naredna koja bude u prilici morati da valjano zatvori ovu finansijsku konstrukciju, kako bi ovaj posao bio završen.

Takođe, želeo samo da ukažem na potrebu znatno boljeg tretmana ovog koridora 7, čija je osnovna trasa reke Dunav, a smatram da je to apsolutno u sklopu ove priče, jer znate da je i plovni saobraćaj najekonomičniji vid transporta, najbezbedniji i najpovoljniji sa stanovišta i ekologije. Takođe, znate da u jednom broju zemalja zapadne Evrope taj vid prevoza iznosi oko 43% ukupnog transporta, dok je u Srbiji poražavajući podatak da je taj procenat svega 4,7%, kao i da postoji potencijal naše zemlje, ako ništa drugo, tih 1.688 km unutrašnjih plovnih puteva, od kojih 600 kilometara na reci Dunav, koji je plovan kroz celu Srbiju itd.

Što se tiče SRS, ja sam sada uglavnom govorio o ovome u vezi prve tačke dnevnog reda, ali vama je veoma dobro poznat stav kada su u pitanju projekti od nacionalnog interesa. Srpska radikalna stranka, pri tom, misli pre svega na potvrđivanje Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine. Mi smo na to blagovremeno ukazivali kao potrebu da se sa jednim takvim, pre svega, privrednim gigantom uspostavi pravilna saradnja i da će biti znatno povoljniji uslovi za saradnju, nego što je to slučaj sa Evropskom investicionom bankom i Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, MMF itd.

Zahvaljujem na pažnji, a moje kolege će vas kasnije u ovoj raspravi još potpunije upoznati sa stavovima SRS. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nekih sat – sat i po predsednik Vlade je rekao da ova vlada čvrsto stoji na stanovištu da se zakoni moraju poštovati. Ako ćemo to da prihvatimo, onda me interesuje stav Vlade.
Naime, gospodin Dragan Todorović, šef poslaničke grupe SRS, na Petoj sednici Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine, koja je održana 28. decembra prošle godine, postavio je konkretno i jasno pitanje da li su i kada u budžet grada Beograda vraćena nenamenski utrošena sredstva, a po nalogu budžetske inspekcije Ministarstva finansija, zapisnik broj taj i taj itd.
Stigao je i odgovor da grad Beograd, odnosno Gradska uprava, do 12. januara 2009. godine nije izvestila Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju Ministarstva finansija da je izvršila mere naložene zapisnikom broj 401-00-00591/03 i odgovarajućim rešenjima za povraćaj sredstava u budžet grada po pet osnova, u ukupnom iznosu od 146.568.790,27 dinara, što je potvrđeno i naknadnim uvidom budžetskog inspektora, izvršenim dana 12. januara 2009. godine.
Nakon izvršene kontrole korišćenja sredstava budžeta grada Beograda za period 2001-2002. godine, sačinjen je zapisnik broj taj i taj, kojim je po šest osnova naložen povraćaj sredstava u budžet grada u ukupnom iznosu 147.568.790,27 dinara.
Kako u ostavljenom roku grad Beograd, Gradska uprava, nije izvestila da je postupila po merama iz zapisnika, to je Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju Ministarstva finansija isto naložio rešenjem broj taj i taj od 25. avgusta 2004. godine.
Po žalbi izjavljenoj na navedeno rešenje, ministar finansija je u drugostepenom postupku doneo rešenje broj 401-00-00591, od 20. oktobra 2004. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje po pet od šest osnova, u ukupnom iznosu od 146.568.790,27 para. Na rešenje ministra finansija grad Beograd, Gradska uprava, podneo je tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je presudom broj U 5536/04, od 13. jula 2006. godine, odbijena u celini.
Dakle, gospodine Cvetkoviću, ako se vratimo na ono prvo što ste vi izneli, da Vlada čvrsto stoji na stanovištu da se zakoni moraju poštovati, da li možda dolazimo do suštine problema u Srbiji, a to je upravo nepoštovanje zakona i nedostatak odgovornosti? Jer, kako drugačije protumačiti činjenicu da ovih 147 miliona dinara, koliko je nenamenski utrošeno iz budžeta grada Beograda, očigledno još uvek nije vraćeno?

Ako se ne varam ili ako ja mogu da se našalim, vi ste valjda predsednik Vlade Srbije, koliko je meni poznato. Ili se možda šalimo, stvarno ne razumem.
Znači, reč je o 147 miliona dinara. Imate odluku Ministarstva finansija, imate odluku Vrhovnog suda Srbije. Vi ste predsednik Vlade.
Da li ste vi najodgovorniji za sprovođenje zakona, pre svega Ustava, u ovoj državi i utvrđivanje odgovornosti za neke stvari koje se dešavaju?

Koleginice i kolege narodni poslanici, i danas smo svedoci, ovde u Parlamentu, ispisivanja još jednog novog poglavlja neslavne ekonomske politike, odnosno priče u režiji Vlade Republike Srbije, koja samo doprinosi daljoj destabilizaciji makroekonomskih prilika u državi, a najviše zasluga za to pripada tom neoliberalnom konceptu ekonomske strategije, koji se, prevashodno po nalogu MMF, sprovodi u Srbiji, i to uz ekspanzivnu fiskalnu politiku, što, kažem, najviše i utiče na destabilizaciju makroekonomskih prilika.
Moram da priznam, gospođo Dragutinović, da sam vas pažljivo slušao prilikom vašeg uvodnog izlaganja, ali mi je postalo zaista nejasno hoćemo li mi da trošimo ovaj novac ili nećemo. A mislim da je, u stvari, krucijalno pitanje – zašto uopšte kao država uzimamo novčana sredstva?
Ako je reč o pokretanju industrijske proizvodnje, onda je odgovor svakako ''ne''. Ako je reč o izgradnji ili o ulaganju u infrastrukturu, mislim da je odgovor ponovo ''ne''.
Dakle, preostaju ove tri, pa nimalo ekonomski logične i opravdane mogućnosti. Jedna je ona teorija, koju pre svega zastupa guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, o jačanju deviznih rezervi.
Mislim da se ovim samo potvrđuje da je rast deviznih rezervi Srbije apsolutno posledica prevashodno rasta zaduženosti, a ne, kao što bi ekonomski bilo logično, suficita trgovinskog bilansa ili eventualnog priliva investicionog kapitala, što postaje prilično nepoznat pojam za ovu vlast.
Moramo biti svesni toga ako se nastavi trend rasta deficita trgovinskog bilansa, inače najslabije komponente platnog bilansa, da bi država, uz nastavak pre svega monetarne politike koju vodi Narodna banka Srbije, mogla da se do kraja godine suoči sa rekordnom visinom spoljnog duga.
Podsetiću samo još jednom, mada mislim da javnost zna, da je i prema zvaničnim podacima taj ukupan dug trenutno nešto preko 21 milijarde evra.
Druga od mogućnosti, takođe, ekonomski neslavnih, jeste pokrivanje deficita. Pre nekoliko dana bili smo svedoci kada je jedan od predstavnika iz vašeg ministarstva, Ministarstva finansija, izjavio da će novim rebalansom, koji još uvek nije ni u najavi, budžetski deficit biti popunjen upravo novcem dobijenim u kreditnim aranžmanima, pre svega sa MMF, a onda i sa Svetskom bankom i poslovnim bankama.
I treća stvar, čini se i najrealnija, to je da će sva novčana sredstva iz svih ovih aranžmana po bilo kom osnovu, da li je reč o stend-baj ili po nekom drugom, biti jasno iskorišćena za finansiranje otplate duga, odnosno za refinansiranje već postojećih drugova.
Kada je reč o drugoj mogućnosti, odnosno o popuni budžetskog deficita, mislim da je jako opasno to zaduživanje kod poslovnih banaka, jer valjda svi koji iole poznaju ekonomiju znaju da inostrane banke kupuju državne hartije od vrednosti sa kojima ne ulaze u rizik, dok privreda ostaje prepuštena sama sebi.
Upravo ta povezanost interesa inostranih banaka i ove loše monetarne politike Narodne banke Srbije, zajedno sa budžetskim deficitom, imaće svakako dugoročne posledice na srpsku privredu.
Suština neodrživosti ukupne ekonomske politike koju vodi Vlada Republike Srbije leži u činjenici da je prvo urušavanjem domaćeg bankarskog sektora, uvođenjem stranih igrača, pre svega ovih austrijskih i nemačkih banaka, započeo taj omiljeni čuveni koncept MMF, a to je – restriktivna monetarna i fiskalna politika, u kombinaciji sa politikom deviznog kursa kao nominalnog sidra.
Možda je ovo prilika, ali ne verujem da ćemo dobiti odgovor na pitanje, vezano o ovim, kako to mediji strogo kontrolisani sa nacionalnom frekvencijom vole da okarakterišu, sudbonosnim pregovorima sa MMF, bilo da je reč o onima u avgustu ili ovi koji kreću naredne nedelje, treba znati da je tu reč o nastavku političkog uslovljavanja i finansijske zavisnosti države od zapadnog kapitala.
Primera radi, gospođo Dragutinović, verovatno znate da je u jednom klasičnom stend-baj aranžmanu realno povući do nekih 300% novca od kvote koja se određuje prema privrednom potencijalu jedne zemlje. Za našu državu, dakle, Srbiju, ovih odobrenih 2,9 milijardi evra predstavlja ekvivalent za 560%. O čemu se onda ovde radi ako je svima poznato da ekonomija ne poznaje kategoriju ljubavi? Ako se zna da je zabeležen budžetski deficit od 4,5% BDP, da o smanjenju prevelike javne potrošnje bez ozbiljnijih socijalnih nemira nema ni govora, da država ima negativan rejting za strane direktne investicije, a da je nastavljen sunovrat industrijske proizvodnje, jasno se nameće pitanje – da li je možda predstavnicima srpske vlasti nametnut neki novi a javnosti nepoznat uslov, a sve zarad realizacije tog celokupnog kreditnog aranžmana do 2011. godine?
Da li možda MMF ima nemaru da nakon ekonomskog, a podsećam, reč je o prijemu fantomske države Kosovo u članstvo pomenute organizacije i to 9. maja, na Dan Evrope, odradi možda i politički pritisak na Srbiju, eventualno zahtevom da prizna nezavisnost južne srpske pokrajine? Dakle, ono što je izvesno to je da su svi ekonomski problemi Srbije pre svega strukturne prirode, a da ova politika visokih kamata precenjenog dinara, koja se sprovodi po nalogu MMF, prouzrokovaće, kako pokazuju analize, da ukupan spoljni dug Srbije u naredne dve godine dostigne nivo od 90% BDP, što će jasno i državu i građane uvući u stanje permanentne ekonomske krize.
Zahvaljujući politici tog deviznog kursa i navodno nominalnog rasta zarada u proteklih nekoliko godina građani su u Srbiji pohrlili ka tim poslovnim bankama, ne bi li, kako je to već neko rekao, ostvarili te američke snove – kupovinom automobila, rešavanjem stambenog problema i slično, a na taj način je samo otpočelo kontinuirano i progresivno zaduživanje stanovništva i privrede, koje je rezultiralo sa, kao što sam malopre rekao, više od 21 milijarde evra, koliko u ovom trenutku iznosi ukupan spoljni dug.
Gospođo Dragutinović, u nekoliko navrata smo ukazivali, pre svega javnosti, da će država realno biti suočena sa tim potencijalnim problemom takozvane suverenizacije duga. Vi ste ovde, mogu da kažem, prilično nevešto pokušali da nas ubedite da do toga neće doći, odnosno da država neće biti u situaciji da prihvati otplatu kompletnog, dakle, i javnog i privatnog duga.
Međutim, više je nego jasno, i po ovom zakonu o kojem i danas raspravljamo, da će se ta aktuelna ekonomska priča nastaviti u istom pravcu, prema tome, rast kredita, uvoza, deficita tekućeg bilansa, opšte zaduženosti, uz već pomenutu restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku.
Država je, kao što je to neko rekao, postala zavisnik od dotoka stranog kapitala, a upravo je liberalizacija tih spoljnotrgovinskih tokova dodatno osnažena onom neshvatljivom odlukom o jednostranoj primeni SSP, koja je, i po vašem priznanju od pre nekoliko meseci, prouzrokovala manjak u budžetskoj kasi od 267 miliona evra i time je praktično izazvan, čini se, nerešiv problem u srpskoj ekonomiji, a to je deficit u tekućem delu platnog bilansa. I zaista se postavlja pitanje – na koji će način biti apsorbovan kroz predstojeći rebalans budžeta, koji će, nadamo se, uslediti vrlo brzo.
Dakle, ono što mi u SRS ističemo to je da je pre svega prekopotrebna kompletna promena i ekonomske i poreske i monetarne politike, pogotovo se to odnosi na bankarski sistem u Srbiji, koji je u potpunosti prepušten strancima, koji klijentima naplaćuju najveće kamatne marže, a da pri tom plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi, što svakako predstavlja ogroman teret za građane i privredu.
Već smo i predlagali da bi jedna od prvih mera za popunu praznog republičkog budžeta mogla da bude, recimo, uvođenje tog dodatnog poreza za banke.
Dame i gospodo, jasno je da se sve ovo što smo bili u prilici da prihvatimo u Parlamentu u ovih nekoliko meseci na predlog Vlade, a odlukom, željom i voljom vladajuće većine, ogleda u jednoj realnoj i tužnoj svakodnevici o tome kako građani Srbije danas žive, a plašim se da će ovakvom politikom oni koji će nas naslediti, i mnoge generacije posle nas, biti tek suočene sa posledicama svega toga.
Gospođo Dragutinović, postoji u nazivu ovog zakona reč "vučenje". Mislim da je krajnje vreme da povučete i vi jedan dobar potez i da se izvučete iz ove ekonomske priče u kojoj se snalazite kao ''Alisa u zemlji čuda''. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ne prođe mnogo vremena da u Skupštini nismo kao poslanici u obavezi da verifikujemo, damo saglasnost, garancije za nove kredite, novo pozajmljivanje itd.
Mnogo vremena, reči i argumenata smo potrošili pokušavajući da, pre svega, srpskoj javnosti predočimo kuda će nas odvesti ovakva ekonomska politika Vlade Srbije, odnosno ono što je, čini mi se, nažalost sada već i sasvim izvesno, a to je da će zemlja dospeti u opasan problem kreditne prezaduženosti i nešto što bi bez toga moglo da proistekne, a to je jedna ozbiljna dužnička kriza.
Ministar finansija, kao predstavnik Vlade, tu je da pokuša da ospori ono što se osporiti ne može.
To pokazuju i egzaktni podaci i analize koje su vršene i mi smo u nekoliko navrata do sada ukazivali, kažem, pre svega, javnosti, analizom prezaduženosti Republike Srbije u periodu od 2000. godine do danas pokazale su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu negativne tendencije i one se, pre svega, ogledaju u tom enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnog duga i samim tim i povećanju stepena zaduženosti zemlje.
Šta vo znači? To znači da bi u narednom periodu država Srbija mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu, a u sadejstvu i sa efektima svetske finansijske krize za koju, čini mi se, još uvek neki nisu utvrdili da li nam donose dobro ili loše. Sve to skupa može imati izuzetno negativne efekte po ionako posrnulu privredu Srbije.
Ekonomisti to vrlo dobro znaju, zna i gospođa Dragutinović, kada govorimo o tom stepenu zaduženosti Republike Srbije, da tu postoji nekoliko pokazatelja, parametara na osnovu kojih se može zaključiti da je Srbija, nažalost, po svima njima jedna veoma zadužena zemlja.
Ako se kroz taj kumulirani suficit finansijskih transakcija, povećanje neto spoljnog duga i obima i dinamike priliva inostranih sredstava o kojima je toliko bilo reči u periodu od 2000. godine pa naovamo, podaci pokazuju da je spoljni dug Srbije u 2006. godini bio izražen u dolarima, dakle, već za 81% nego te 2000. godine, izražen u evrima za 28%.
Inostrani dug u 2007. godini je povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izražen u evrima, za 50%. Jasno je da se priliv akumulacije iz tih inostranih izvora apsorbuje preko deficita platnog bilansa.
Doduše, nešto viši akumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji u tom pomenutom periodu je i posledica povećanog korišćenja tih srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita, kao i, istini za volju, priliva određenog broja neto stranih direktnih investicija.
Uvoz kapitala je omogućavao da Srbija privremeno finansira deficit tekućeg bilansa, zahvaljujući čemu i nije bila prinuđena da povećava iznos po svaku cenu, ali jasno je, i mi to u SRS u svakoj prilici i svakom trenutku iskazujemo, a to je da će uskoro doći vreme kada će morati da se obezbeđuje devizni priliv za otplatu duga.
Ono što je kolega Mirović isticao, a vezano upravo za taj dug, ponoviću i opet kažem, zarad javnosti, da jedan veliki problem leži u visini duga ovog privatnog sektora, jer u periodu od 2000. godine, kada je bio praktično i zanemarljiv, dug privatnog sektora je prema podacima od pretprošle godine dostigao iznos od nešto preko 17 milijardi dolara.
Ono u šta su nas uveravali predstavnici Vlade, to je priča da taj dug privatnog sektora ne predstavlja veliki problem za našu privredu, apsolutno ne stoji, jer kao što smo mogli da čujemo, kada dođe vreme za otplatu dugova uvek se može postaviti pitanje servisiranje dugova od strane države i teret otplate može pasti, u krajnjoj liniji, na sve građane.
Baš kao što smo već isticali i pominjali ne tako slučajno tu 1983. godinu i saveznu vladu Milke Planinc, kada je došlo do tzv. suverenizacije duga, odnosno kada je pod pritiskom inostranih poverioca Vlade, odnosno država morala da prihvati otplatu celokupnog spoljnog duga i javnog i privatnog.
Taj dug privatnog sektora i predstavlja veći problem zbog toga što je njegova struktura poprilično nepovoljna, jer u segmentu finansijskog sektora na dug bankarskog sektora otpada manji deo, a najveći deo se odnosi na lizing, na zaduživanje radi kupovine na lizing robe, opreme i drugo, što znači da se privatni sektor ne zadužuje u inostranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanja privredne aktivnosti.
Dakle, kada u uslovima jedne, rekao bih, velike zaduženosti u kakvoj je sada RS dođe vreme za otplatu dugova za privredu, jasno je da to postaje prevelik teret, da u jednom dužem vremenskom periodu se isporučuje inostranstvu roba ili usluge radi otplate dugova.
U takvoj situaciji dolazi do smanjenja potrošnje u zemlji, smanjuju se zarade radnika, iscrpljuju se sirovinski resursi i to sve može da traje nekoliko godina.
Kada pređe određenu granicu, onda ćemo doći u situaciju u kojoj je Srbija danas, a to je da privreda u potpunosti zamire i da se smanjuju izvori iz kojih se isplaćuju dugovi.
Kada sam već ovo pomenuo, iskoristiću ovu priliku da gospođi Dragutinović ponovim nešto što SRS insistira, a to je činjenica da od 2000. godine u tom privatizacionom procesu, u kojem je učestvovalo nešto preko 1.900 preduzeća, da su ta prihodovana sredstva iznosila negde 2,9 milijardi evra.
Ako je poznato da je kroz investicije u budžet vraćen gotovo zanemarljiv procenat, ako smo u tom periodu imali i ove ino-investicije, onda se postavlja pitanje kako smo danas došli u situaciju da je država suočena sa takvim problemom, vezano i za budžetski deficit, odnosno narodski rečeno - za manjak para u inostranstvu. Dakle, gde su završila ta sredstva koja nisu, kažem, apsolutno zanemarljiva? Reč je o cifri od skoro tri milijarde evra.
Privredni rast Srbije, koji je takođe povezan sa svim ovim dešavanjima na makroekonomskom planu, u ovom periodu od kada se na vlasti nalazi DOS u raznim kombinacijama i oblicima, karakterišu stope rasta koje su znatno niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva i povećanja zaduženosti zemlje u tom posmatranom periodu.
Jasno je da ta inostrana sredstva nisu mogla da u dovoljnoj meri alociraju se u proizvodnju koja bi mogla da obezbedi privredni rast. Zato i ne čudi što je spoljni dug Srbije u ovom pomenutom periodu rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5% izražen u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga izražen u evrima 6,22%, a u istom periodu prosečne godišnje stope rasta BDP iznose oko 5,5%, što znači da povećan priliv inostranih sredstava apsolutno nije pratio adekvatno povećanje stopa deviznog rasta.
S tim u vezi, živo me interesuje šta će doneti novi ekonomski plan za oporavak, kako je to najavio i premijer Mirko Cvetković, za nekih mesec dana, verovatno dok prođu godišnji odmori i dok se Vlada ponovo sakupi.
To mi apsolutno nije jasno ako je i ovaj postojeći po ovom njegovom mišljenju dao rezultate.
Šta će nam onda novi ekonomski plan za oporavak, kada i od ovog imamo rezultate, jer kako je rečeno, građani više štede, smanjena je referentna kamatna stopa itd.
Kada smo već tu referentnu kamatnu stopu pomenuli, mi smo i do sada uvek u poslaničkoj grupi SRS isticali da je nedopustivo visina referentne kamatne stope i bez obzira što u poslednjih nekoliko meseci je ona neznatno smanjena i dalje predstavlja jedan veliki teret u smislu kreditiranja privrede, i ono što je stav SRS je da ovakva referentna kamatna stopa služi isključivo interesima stranih, odnosno zapadnih banaka u njihovoj trgovini na tržištu hartija od vrednosti.
To su neke stvari i neka makroekonomska poigravanja koja su po nama nedopustiva, a pogotovo želimo da na vreme ukažemo javnosti da je planirana, odnosno iznos sredstava od planirane naplate PDV-a, rebalansom budžeta vraćen na prošlogodišnji nivo, a da je prema podacima za ovu prvu polovinu godine prihodovano po ovom osnovu za 9,1% nominalno manje sredstava nego u istom periodu prošle godine.
Ako se nastavi ista dinamika naplate PDV-a, uz dodatni pad uvoza i industrijske proizvodnje, jasno je da će nas već u septembru ili oktobru očekivati novi rebalans budžeta, koji će biti neophodan da bi se sprečilo ono najgore, a to je, gospođo Dragutinović, bankrot države.
Otuda i te kako brinu sva glasnija zagovaranja povećanja stopa PDV-a.
Ima čak i onih koji smatraju da bi trebalo to da učinimo po ugledu na Hrvatsku, gde ta stopa iznosi 24%, što bi, ukoliko se obistini, a moramo imati na umu činjenicu da je Hrvatska faktički već bankrotirala kao država, to će po mišljenju SRS samo prouzrokovati pad likvidnosti nivoa ekonomske aktivnosti, pri tom ubrzavajući proces otpuštanja zaposlenih i smanjenja iznosa za zarade zaposlenih, kao i doprinosa u fondu za isplaćene penzije, što je u ostalom i cilj MMF, koga se Vlada RS slepo drži u svemu što radi.
Kada sam već pomenuo MMF, kažu u Vladi i NBS da mirno spavaju, jer ispunjavaju sve obaveze MMF-a, ali hoću da znate da u Srbiji postoje oni koji žele da probude građane i ovu državu iz ovog ružnog sna koji traje već punih devet godina.
Imali ste, gospođo Dragutinović, i konkretne predloge od strane poslanika SRS, a vezano za prevazilaženje, odnosno ublažavanje posledica ovakve politike, koja se vodi. Predložili smo vam, nadamo se da ćete zbog dobrobiti građana i države prihvatiti predlog da se ubuduće znatno ozbiljnije, studioznije prilazi kreditnim aranžmanima sa Ruskom Federacijom.
I ono što će i vama mnogo olakšati punjenje budžeta je drugačiji način oporezivanja, pre svih monopolista o kojima je bilo reči, a nema potrebe da ponovim da je reč o "Delta holdingu" i Miroslavu Miškoviću.

Ovaj amandman se odnosi na dužinu vremenskog perioda kada bi usled neaktivnosti trebalo obaviti zamenu određenog člana saveta. Amandmanom kojim sam u ime poslaničke grupe SRS podneo predviđeno je da se taj rok skrati sa godinu dana na šest meseci.
Smatram da je apsolutno logičan amandman, koliko je nelogično obrazloženje da je godinu dana primeren rok da se toleriše nerad.
Stvarno mi nije jasno to, ali ako imamo ovakva rešenja, onda ne bi trebalo da čudi da će kompletan zakon biti teško sprovodljiv i možemo samo zamisliti i na kakve probleme bi Srbija naišla i kakva silina optužbi bi zbog kršenja prava manjina i očigledne povrede zakona bila u budućnosti usmerena prema Srbiji ukoliko se zakon usvoji u ovako predloženom tekstu.
Ne treba takođe zaboraviti ni ustavnu zabranu smanjivanja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, tako da se postavlja pitanje da li bi, eventualno, usvajanje zakona u predloženom tekstu onemogućilo bilo kakve izmene koncepta samouprave i kulturne autonomije u budućnosti.
Zato umesto kupovine vremena, loših kompromisa i kratkotrajnog obezbeđivanje podrške Vlade do novih uslovljavanja, Predlog zakona bi trebalo izmeniti, uskladiti sa Ustavom i predvideti ostvarljiva rešenja, koja neće ići na uštrb vladavine prava i nacionalnih interesa kako nacionalne većine, tako ni svih nacionalnih manjina.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je ovako lepo krenulo prihvatanjem amandmana i kada sam podnosio u ime poslaničke grupe SRS amandman na član 2. stav 1. tačka 7) isto sam imao jedno logično vođenje prilikom podnošenja amandmana. Amandman se odnosi na sam početak, odnosno poglavlje koje se tiče pojmova Predloga zakona o uređenju prostora i izgradnje i odnosi se na definiciju obuhvata plana.
Predlogom zakona je predviđeno da obuhvat plana jeste prostorno ili administrativno određena celina, za koju je predviđena izrada nekog prostornog ili urbanističkog plana, u skladu sa zakonom.
Ono što smo kroz amandman predložili jeste da ta tačka glasi: ''Obuhvat plana jeste prostorno ili administrativno određena celina za koju je predviđena izrada ili izrađen i usvojen prostorni ili urbanistički plan, u skladu sa zakonom nekog prostornog i urbanističkog plana u skladu sa zakonom.''
Amandman nije prihvaćen, kako je navedeno u obrazloženju, iz razloga što je neprecizan, a suštinski ova odredba se odnosi na planove koji će biti doneti, kao i na postojeće planove. Zaista, ovakvo obrazloženje smatram nelogičnim i pre svega je ono neprecizno i neobjašnjivo, jer ne vidim razlog odbijanja ukoliko sam amandmanom pokušao da ukažem na neophodnost poštovanja postojećih zakonskih odredbi, jer ako u startu, u okviru pojmova imamo ovakvu situaciju nerazjašnjenu, onda mogu da pretpostavim samo kakva nas tek i primena kompletnog zakona o uređenju prostora i izgradnji očekuje u praksi.

Dobra je ova prilika, pa makar i u nekim jutarnjim satima, da se javnosti još jednom predoči kakvu ekonomsku politiku vodi Vlada Republike Srbije, jer evo po ko zna koji put i ovaj skupštinski saziv treba da odobri dodatno zaduživanje države, rekao bih i građana, međutim, veštom, pre svega, medijskom manipulacijom, javnosti se prezentuju sasvim drugačiji podaci, u kojima se ističu neke stvari koje apsolutno nemaju veze sa realnošću.
I u teoriji i u praksi vidimo sledeće, a mogli ste da čujete i iz izuzetno argumentovanog izlaganja kolege Dejana Mirovića, pa ću samo pokušati da potkrepim nekim još ciframa.
Gospođa Dragutinović, koja je tu prisutna, mogla bi da kaže ako nešto od ovoga što budemo izneli nije tačno. Dakle, prema svim analizama zaduženosti Republike Srbije, sve pokazuje da su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu ispoljile izuzetno negativne tendencije, koje se ogledaju pre svega u tom enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnog duga i u povećanju stepena zaduženosti zemlje.
To praktično znači da bi zemlja u narednom periodu mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu, koja bi upravo u sadejstvu sa efektima svetske finansijske krize mogla imati i te kako negativne efekte na ionako posrnulu privredu Srbije.
Dakle, da ne bi licitirali, ekonomistima je to dobro poznato, ali zarad javnosti, ima nekoliko pokazatelja, parametara kako može da se izračuna stepen zaduženosti jedne zemlje. Prema nekim najuobičajenijim, najkorišćenijim, prema kriterijumu tog kvantitativnog odnosa spoljnog duga i BDP, u Srbiji se procenat zaduženosti kreće između 60 i 70%.
Stepen zaduženosti Srbije, meren kvantitativnim odnosom duga i izvoza, izgleda ovako: recimo, 2003. godine dug je bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini, u 2004. godini - 2,78 puta, u 2005. godini - 2,34, u 2006. godini - 2,28, što je sve iznad granice za visoko zadužene zemlje, prema kriterijumu Svetske banke, a po izboru "Global Development Finance'', Srbija se zaista svrstava u veoma zadužene zemlje, zajedno sa Bugarskom, Brazilom, Hrvatskom, Turskom, Kazahstanom i tako dalje.
Ono što je problem, jeste činjenica da su obim i dinamika priliva inostranih sredstava u Srbiju u poslednjih nekoliko godina znatno manji i može se sagledati kroz taj kumulirani suficit finansijskih transakcija i povećanje neto spoljnog duga.
Dakle, taj spoljni dug Srbije je u 2006. godini, izražen u dolarima, veći za 81% nego u 2000. godini, primera radi, a izraženo u evrima, za 28%, dok je inostrani dug u 2007. godini povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izraženo u evrima za 53%.
Priliv akumulacije iz inostranih izvora se apsorbuje preko deficita platnog bilansa, a visok kumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji je u periodu od 2000. do 2007. godine posledica upravo povećanog korišćenja srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita i priliva neto stranih direktnih investicija.
Inostrani dug Srbije je povećan sa 10 milijardi 830 miliona dolara u 2000. godini na 26 milijardi 236 miliona dolara u 2007. godini, a znate da nakon ovih najnovijih aranžmana sa MMF i ovog o čemu sam govorio na početku, dakle, ovog dodatnog zaduživanja, sigurno je da ta cifra prelazi svih 30 milijardi dolara.
Ono na šta bih želeo i ovom prilikom posebno da ukažem, o čemu je i kolega Mirović govorio, to je problem koji leži upravo u visini tog duga privatnog sektora, koji je u 2000. godini bio gotovo zanemarljiv, da bi u 2007. godini dostigao 17 milijardi i 195 miliona dolara, i priča i odnos koji ima da dug privatnog sektora ne predstavlja neki veći problem za našu privredu apsolutno ne stoji i ne pije vodu.
Jer kada bude došlo vreme za otplatu, uvek se može postaviti problem servisiranja duga od strane države i teret otplate može pasti, u krajnjoj liniji, na sve građane, kao što je već i pominjan ovaj slučaj iz 1983. godine, u vreme te velike dužničke krize i Savezne vlade Milke Planinc, kada je i privatan dug prebačen na teret države.
Dakle, dug privatnog sektora, naprotiv, predstavlja po mišljenju SRS veći problem zbog toga što je njegova struktura nepovoljna u segmentu finansijskog sektora, na dug bankarskog sektora otpada manji deo, a najveći deo se odnosi na lizing. Znači, zadužujemo se radi kupovine na lizing robe, opreme i drugog, što znači da se privatni sektor ne zadužuje u inostranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanje privredne aktivnosti, već iz sasvim drugih razloga.
U uslovima velike zaduženosti, kada dođe vreme za otplatu dugova za privredu, preostaje prevelik teret da se u jednom dužem vremenskom periodu isporučuje inostranstvu roba i usluge radi otplate dugova. U takvoj situaciji se smanjuje potrošnja u zemlji, smanjuju se zarade radnika, iscrpljuju se sirovinski resursi. Upravo je to slika u kojoj se Srbija danas nalazi. To može da traje nekoliko godina, ali kada pređe određenu granicu, onda privreda u potpunosti zamire i smanjuju se izvori iz kojih se otplaćuju dugovi i otuda naša bojazan, ali realna bojazan, koju smo izrazili tokom današnje diskusije, a vezano za ova tri zakona koja se nalaze danas u skupštinskoj proceduri.
Dakle, privredni rast Srbije u periodu koji je obuhvaćen tom analizom odnosi se na taj period od tih čuvenih demokratskih promena pa do danas, karakterišu ga stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva i povećanja zaduženosti zemlje u posmatranom periodu.
Jasno je da inostrana sredstva nisu u dovoljnoj meri alocirana u proizvodnju koja može obezbediti privredni rast, dakle, jedna potpuno pogrešna politika i zato i ne treba da čudi zbog čega je došlo i do povećanja ovog spoljnog duga. I zbog svih onih drugih problema sa kojima se suočavaju i država i građani, a vezano za jednu generalno lošu ekonomsku politiku, dakle, politiku kreditnog zaduživanja, koja, kao što sam već rekao, za jedan duži vremenski period stvara samo loš poslovni, odnosno privredni ambijent u zemlji.
Ono o čemu danas govorimo, kao i ono o čemu je već bilo reči, dakle i o onom najnovijem kreditu, odnosno aranžmanu sa MMF, to je samo dodatno zatezanje omče oko vrata, a nimalo nisu optimistične izjave vezano za povećanje budžetskog deficita, odnosno najava o povećanju PDV-a. Videćemo šta će nas sve snaći. O tome svemu govori iz dana u dan sve niži životni standard najvećeg broja građana Srbije i problem je što niko ne snosi odgovornost za sve ono što je činjeno u ovom periodu.
Čini mi se da nas može da sačuva samo bog, ako i on nije digao ruke od nas.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da u načelnoj raspravi sublimiram argumentaciju kojom bi se i kroz Predlog zakona o budžetskom sistemu i Predlog zakona o davanju garancija Republike Srbije u korist, ovoga puta, "Marfin banke", a po zaduženju Javnog preduzeća "Putevi Srbije", pojasnilo, pre svega, građanima u kakvoj se suštinski nezavidnoj ekonomskoj situaciji nalazi država Srbija u ovom trenutku i što je, rekao bih samo, posledica kontinuirane politike koja se vodi skoro deceniju unazad.
Moraću da počnem od onoga što smo mogli da čujemo od predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, o tome kako nisu zaustavljeni ni razvoj ni reforme, o tome kako je Srbija postala stabilna demokratska zemlja, Vlada koja je odgovorila na sve izazove adekvatno, o tome da je očuvan finansijski ekonomski sistem zemlje i da je Vlada merama pravovremeno reagovala na efekte krize, da nismo imali masovnih bankrotstava preduzeća i banaka, niti masovnih otpuštanja radnika.
Da je ova izjava data 1. aprila, pa i da razumem, ali nije, nego je data 9. jula kada je predstavljen Izveštaj o godinu dana rada Vlade Republike Srbije.
Dakle, te ilustrativne i nerealne projekcije Vlade za ovu godinu, pre svega o onom prvobitnom rastu BDP od 3,5%, potom o nultoj stopi rasta, o čemu se pričalo na savetovanju na Kopaoniku, da bi najzad sa MMF napravljena projekcija od minus 2%, ali je i ta projekcija već u momentu njenog usvajanja preko rebalansa budžeta, koji je ova skupština usvojila krajem aprila, bila jasno nerealna, jer su i dotadašnji privredni indikatori ukazivali da će pad BDP minimalno iznositi 6%.
Celokupna ta neodgovornost ekonomske politike Vlade Republike Srbije se pored usporenog prihvatanja realnosti, ako tako mogu da kažem, očituje i preko izbegavanja započinjanja prometno potrebnog procesa izgradnje jake, stabilne infrastrukture i restruktuiranja celokupnog javnog sektora, što su svi učesnici u prepodnevnom delu rasprave istakli. Dakle, upravo su to procesi koji bi za krajnji rezultat trebalo da dovedu do svođenja najveće pošasti koju imamo u društvu, a to su korupcija i mito, na neke normalne standarde.
Međutim, upravo su ovakve društvene pojave one koje neprestano narastaju, a dinamika privrednih aktivnosti trpi visok stepen erozije.
U takvom ambijentu su i mogli da nastanu i monopoli u pojedinim privrednim delatnostima, ali u istoriju će otići pojedina privredna preduzeća ili banke koje su imale tržišnu perspektivu. Dok je bilo privatizacionih prihoda i bilo je lako zaduživati se, ali to je samo bio privid lagodnijeg i boljeg života, nego što zaista i jeste. Ali sada kada su efekti od procesa tranzicije više nego mršavi, a mnogobrojna, rekao bih, finansijska sredstva nepotrebno potrošena u neproduktivne svrhe, to će svakako i efekti svetske ekonomske krize na srpsku privredu biti nepovoljniji.
Tako da se može konstatovati da su i privreda i stanovništvo ove zemlje žrtva jedne neoliberalne ekonomske doktrine, u kojoj je sve prepušteno tržištu i upravo je primena takve doktrine u uslovima slabašnih državnih institucija, neizgrađene pravne infrastrukture, samo zadala onaj odlučujući udarac domaćoj privredi i olakšala realizaciju planova krupnog kapitala na ovom tržištu. Dakle, pod plaštom tržišta, koje u svojoj biti u Srbiji nije realno ni funkcionisalo, pravdale su se likvidacije i onih pravnih subjekata, kamatnih stopa banaka, cene proizvoda u trgovačkim lancima, cene nekretnina itd.
Jasno je bilo da su sva ta pravila igre, govorim uopšteno o finansijskom sektoru, i bila postavljena tako da se stimuliše korupcija, protežirajući se pojedinačnim, partikularnim interesima u prvi plan, a oni nacionalni interesi, na koje smo pre svega mi iz SRS često ukazivali i govorili, praktično su svedeni na dno. Da je tako, između ostalog, vidi se po brojnim protestima nezadovoljnih radnika posle neuspelih privatizacija.
Takođe, ono što bih želeo ovom prilikom da istaknem jeste da rastuće zaduživanje države na inostranom tržištu posle takvog tranzicionog perioda je pokazatelj neuspešne ekonomske politike iz koje i dan-danas postoje neki njeni glavni protagonisti u Vladi Republike Srbije. Mogli ste već da čujete podatak da se u odnosu na 2000. godinu Srbija krajem aprila ove godine zadužila skoro tri puta više.
Taj dug će, to je evidentno, i dalje raste i posle stend baj aranžmana sa MMF i finansijskih aranžmana sa drugim međunarodnim finansijskim organizacijama, moguće, verovatno i nekim vladama. Time Srbija praktično, ali sigurno ulazi u zonu visoke zaduženosti, postajući permanentni zavisnik od finansijskih injekcija, bez ikakvih naznaka, što je uostalom i najveći problem, kako bi se pozajmljena finansijska sredstva mogla uopšte i kada vratiti.
A, postavljati zemlju u takvu vrstu zavisnosti ima svakako i neke političke reperkusije po nju, a o tome, izgleda, da se malo razmišlja ili je opseg razmišljanja takav da je to neprihvatljivo.
Dakle, suština je, čini mi se, na ovom primeru samo o kupovanju vremena, a o budućnosti koja već kuca na vrata razmišljaće se kada ona bude ušla, ali tada već može biti kasno, jer sa time ekonomska i politička pozicija ove zemlje postaju žrtve marketinga bazirano na nekim nerealnim očekivanjima i potezima koji su upravo u službi takvih očekivanja i partikularnih interesa.
Imate dve zapažene studije uglednih američkih ekonomista Karmena Rajharta i Keneta Rogofa, koji su sistematizovali iskustva, izneli niz uznemirujućih podataka u vezi sa svim finansijskim krizama poslednjih decenija i ono što je interesantno za nas jeste da te analize pokazuju da su krize praćene ne usporavanjem, već padom bruto domaćeg proizvoda. U proseku taj pad traje oko dve godine i BDP se smanjuje za preko 9%. Tokom krize dolazi do ogromnog rasta javnog duga, koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86%.
Dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo da Srbija prolazi kroz jednu klasičnu sopstvenu platno-bilansnu krizu i ova kriza je prerasla., to je više nego očigledno, u valutnu i polako postaje dužnička kriza, a vrlo brzo ćemo biti kao država suočeni i sa budžetskom krizom. Međutim, problem je u tome što kriza u Srbiji nije posledica samo spoljnih faktora, već su njena dubina i trajanje znatno manji, a izlaz iz krize bi bio mnogo lakši da ne postoji neki unutrašnjih faktor. Jedan od razloga je i taj kada poslovna elita traži da se država zaduži kako bi se nastavilo sa politikom precenjenog dinara. Ona zapravo zahteva kontinuitet ekonomske politike koja je uništavala Srbiju sve ove godine. Srpska elita verovatno poznaje lokalni politički milje, ali ne razume očigledno svet u kome živimo.
Da li zaista neko veruje da će MMF pozajmiti novac Srbiji kako bi se spasli vlasnici prezaduženih i preinvestiranih domaćih imperija? Država, to je jasno, danas imamo malo prostora da utiče na krajnju dinamiku celokupne situacije u kojoj se našla, jer su temelji izgrađeni još od 2002. godine i rezultati se sada vide u punom sjaju.
Dakle, da bi se krenulo nekim putem oporavka, neophodni su suštinski zakoni, a i zakoni koji će apsolutno biti primenjivi u praksi.
Jedan od ovih o kojima danas razgovaramo je upravo takav, ali postoji velika bojazan, kao što ste mogli da čujete iz izlaganja prethodnika, da će ostati samo mrtvo slovo na papiru. Jasno je da svaki dan odlaganja Srbiju košta više i više.
Da li će oni koji su zaduženi za ovaj sektor u Vladi Srbije razmisliti o brzoj depresijaciji dinara, odnosno načinu da se sačuvaju ipak devizne rezerve, obori uvoz i potrošnja, a otkloni veliki deo dispariteta na domaćem tržištu i da se na neki način krene sa obnovom ili ne, pokazaće vreme.
Oskudna sredstva koja se budu dobila od ino-kreditora se jasno moraju ulagati u infrastrukturu i energetiku, a ne spasavanje samo imperija koje se ne mogu spasiti. Svedoci smo da je i NBS već potrošila stotine miliona evra braneći kurs koji na kraju nije odbranila.
A u najgorem trenutku Srbija mora da radi ono što nije činila čak kada je i novac priticao, a to je da živi od onoga što zaradi, a da upravo u ovakvoj situaciji pokuša da štedi i investira.
Jasno je da se i ovaj trenutak propušta, a da dramatični problemi koji se javljaju u finansijskom sistemu Srbije iz dana u dan postaju sve teži i teži. Jedan od tih problema koji bi trebalo da bude rešen već pominjanim suštinskim zakonima jeste pre svega činjenica koja se odnosi na, rekao bih, pa, i eksplozivni i neodgovorni rast privatnog zaduživanja, kao i na činjenicu da se privreda i građani zadužuju u devizama i da su zato izloženi ogromnom kursnom riziku. Sistem je i bio održiv samo dok je kurs dinara počivao na prodaji državne imovine i na ino-zaduživanju.
Međutim, i ova svetska ekonomska kriza je samo pokazala suludost takvog modela, jer čak i da MMF želi da postupno reši problem neodrživog srpskog bankarskog modela, koncept rešenja koji se nazire previše liči na onaj koji je i doveo do kraha srpske ekonomije.
Mi smo u nekoliko navrata, kada je bio set zakona iz ove oblasti, ukazivali da su svi ti ekonomski problemi Srbije strukturni i da neće nestati sa ovom činjenicom da se i ova svetska ekonomska kriza okonča jer primenom terapije koju danas propisuje MMF, uz politiku visokih kamata, precenjenost dinara i ukupan spoljni dug Srbije, i dug države i privatnog sektora, u naredne dve godine, kako pokazuju procene, preći će nivo od 90% bruto domaćeg proizvoda.
Ono na šta smo mi u SRS ukazivali je činjenica da će Srbija tako ući u stanje permanentne dužničke i ekonomske krize i jasno je da se mora otpočeti sa rešavanjem ovih strukturnih problema.
Možda je jedno od rešenja svakako i mogućnost da NBS dodatno obori referentnu kamatnu stopu, jer bi inflatorni efekat bio minimalan.
Banke bi mogle da povuku novac koji je plasiran kod NBS, ali ga zbog nedostatka solventnih dužnika ne bi dale ni privredi, ni građanima, verovatno bi napustio Srbiju ovaj novac, devizno tržište bi bilo u određenom trenutku pod pritiskom, ali sigurno je da NBS može da ima dovoljno rezervi da ovakav udar neutrališe na nivou kursa na kome to želi. Time bi se upravo i Srbija rešila, odnosno oslobodila novca koji ničemu ne služi i makar malo smanjila spoljni dug o kojem smo govorili, pogotovu taj kamatni teret.
Mi smo ovde u Skupštini Srbije već imali činjenicu da je prošao jedan rebalans koji je, čini mi se, ugrozio pre svega rad ostalih funkcija države. Očigledno nas, prema najavama i ministra finansija i guvernera NBS, očekuje još jedan u kome će verovatno doći do porasta stope PDV ili dodatnog oporezivanja zarada i jasno je da će to samo dodatno oterati privatni sektor u sivu ekonomiju, a da će rast nezaposlenosti dodatno obarati prihode od PDV i poreza na zarade.
Prošle godine, ako se baziramo samo na ovaj podatak, naplata PDV i poreza na promet iznosila je 302 milijarde dinara, a budžetom za 2009 godinu je planirana naplata u iznosu od 338 milijardi dinara, a rebalansom je očekivani iznos naplate vraćen na prošlogodišnji nivo. Uz relativno neke velike mesečne oscilacije, doprinosima zaposlenih se do oktobra prošle godine pokrivalo oko dve trećine fonda penzija i to je ono što može da se pojavi kao dodatni problem u celoj ovoj priči, jeste da se udeo doprinosa od novembra smanjuje na polovinu, a da se potreba da se transferom iz budžeta Republike Srbije pokrije razlika između doprinosa zaposlenih i iznosa penzija povećala za 50%, odnosno sa 33% na 50 procentnih poena.
Primera ima mnogo, ali očigledno je da je vremena malo za tako nešto i da je nužna reforma kompletnog srpskog poreskog i monetarnog sistema, da to zahteva vreme, ali da se neke mere moraju preduzeti već odmah, ukoliko država želi da zaštiti i građane i privredu, ali ne od tržišta i zakona koji se donose, već od antitržišne samovolje domaćih monopola koji je prisutan. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno je efemerna činjenica da danas na dnevnom redu imamo ovaj predlog odluke o razrešenju i imenovanju predsednika, članova i zamenika članova RIK, dakle, ta personalna rešenja, jer je očigledno da suštinski problem leži možda već u ovim razlozima za donošenje ovakve odluke koje smo dobili i u kojima stoji da su ubrzo, nakon izbora, a i sednice koju je održala RIK, predsednik RIK i određeni broj članova i zamenika članova Komisije podneli ostavku u RIK. I tu je tačka, ali jasno je i javnosti i svima ovde vama u Republičkom parlamentu da je razlog nešto sasvim drugo.
Da li je u pitanju sukob interesa koji je postojao kod pojedinih članova RIK ili ona informacija, koja je postala dostupna javnosti, o enormnim primanjima koja su imali članovi RIK, pa im je naknadno proradila savest, ili je nešto drugo u pitanju, verovatno će vreme pokazati.
Čini mi se da ima i jednog i drugog, ali da je najjači argument u celoj ovoj priči upravo pokušaj nametanja odluke skupštinske većine, odnosno de fakto, dakle, činjenice da se RIK menja u državnu izbornu komisiju u kojoj predstavnici opozicionih parlamentarnih stranaka praktično neće imati značajniji uticaj.
Ono što ste mogli da čujete i tokom dosadašnje rasprave, jeste pitanje koji su to demokratski principi zastupljeni, pa čak, i standardi te Evropske unije, u koju se toliko zaklinjete, prilikom donošenja jedne ovakve odluke, odnosno nakon izbora ovakve RIK i principa rada gde će tu biti demokratska kontrola izbora. Jasno je da će i dosadašnje pojave koje su pratile sve predizborne kampanje samo imati još snažniji zamajac. Kolega Martinović je govorio i o paketićima i o gotovom novcu i o mobilnim telefonima, peglama i svemu ostalom, o vozilima lokalne samouprave koja su korišćena za prevoz itd.
Jasno je da je problem sa kojim je Srbija suočena i koji je izgleda nerešiv za vladajuću većinu korupcija koja je prisutna u institucijama, počev od Vlade, preko ministarstava, javnih preduzeća, sudova i zdravstva, i da je sve to doprinelo da su godinama unazad poremećene moralne vrednosti u društvu, a da je postalo jasno kao dan da kontrolom državne blagajne, u kojoj je, uzgred budi rečeno, sve veća promaja, i uz sadejstvo tajkuna da je to recept za pobedu na svim dosadašnjim izborima.
Kada se na ovom nazoviprincipu bira i RIK, kako ćemo se onda suprotstaviti svim devijantnim pojavama sa kojima je suočena i država i društvo, počev od onih privatizacija, do ovoga što je trenutno najaktuelnije i najmodernije, a to je prekrajanje izborne volje građana?
Mislim da je mnogo stvari koje nisu definisane i kroz rad RIK-a i onih drugih koji su tobože zaduženi za praćenje izbornih ciklusa, poput već pominjane organizacije CESID-a, koja je inače u stanju da daje procene o rejtingu stranaka čak i na sam dan izbora, o tome što nema finansijskog izveštaja o poslovanju, odnosno utrošenim novčanim sredstvima RIK-a. Mislim da nije ništa iznenađujuće, jer smo svedoci da ni u ovoj skupštini već nekoliko godina nema završnog računa države, tako da su to sve stvari koje pokazuju u kom smeru je krenula Republika Srbija. Mislim da je mnogo neophodnije bilo da se i u ovom skupštinskom zdanju razgovara i o posledicama ekonomske krize, o najavljenom rebalansu, o padu BDP, industrijske proizvodnje, umesto onom samohvalisanju, čiji smo svedoci ovih dana, od strane Vlade, da smo čak i ovu krizu podneli lakše od zemalja EU, Japana ili slično.
Mnogo je otvorenih pitanja, ko će i na koji način kontrolisati finansiranje političkih stranaka, jer smo svedoci da su neki koji nemaju novac od države u mogućnosti da holivudskim kampanjama odrade sve izbore koje smo imali. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na osnovu današnje skupštinske rasprave povodom predloženog zakona o komunalnoj policiji i nekih argumentovanih stavova Poslaničke grupe SRS, vezano pre svega za nadležnosti i ovlašćenja komunalne policije, kao i sam naziv komunalna policija i neregulisanje u ovoj oblasti kada je reč o lokalnim sredinama, jasno je da bi najcelishodnije bilo da predlagač zakona povuče ovakav predlog, jer svakako neće doprineti rešavanju problema u ovoj oblasti.
Jedan od amandmana suštinske prirode, koji se odnosi na jednu od ove tri generalne zamerke koja Poslanička grupa SRS ima, podneo sam i ja.
Radi se o 1. stavu 6. člana predloženog zakona, koji bi, po našem mišljenju, trebalo da se menja i da glasi da „komunalna policija u obavljanju poslova sarađuje sa građanima u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima kojima se uređuje obavljanje komunalnih i drugih poslova iz nadležnosti grada“, tu je pridodato „odnosno opštine“.
Opština Mladenovac, iz koje inače dolazim, jedna je od prigradskih opština grada Beograda i znam koliko problema ima u ovoj oblasti, ali ne mogu da prihvatim obrazloženje predlagača povodom odbijanja ovog amandmana i svih ostalih amandmana koji se odnose na nepostojanje ove službe u lokalnim samoupravama, jer taj principijelni prilaz je zapravo pokušaj da se ova oblast na pravi način reguliše i u lokalnim sredinama, lokalnim samoupravama, ne samo u gradu.
Uostalom, svaka stavka koja je navedena u predloženom zakonu o komunalnoj policiji, kada je reč o obavljanju poslova, apsolutno ima svoju potporu i u lokalnim sredinama.
Smatram da čak postoje veće potrebe za postojanjem jedne ovakve službe – mada bi to bilo prilagođenije kada je reč o komunalnoj inspekciji, a ne o policiji sa ovakvim ovlašćenjima i nadležnostima – u lokalnim sredinama, nego u glavnom gradu. Jasno je da veličina i značaj pitanja i problema ne zavise isključivo od broja stanovnika, nego i od drugih okolnosti i faktora. Smatramo da predloženo zakonsko rešenje apsolutno neće doprineti sređivanju ove oblasti, pogotovo kada je reč o lokalnim samoupravama.
Još jednom ću ponoviti da bi najcelishodnije bilo povlačenje ovakvog Predloga zakona o komunalnoj policiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem rekao nešto više o amandmanu kolege Borisa Aleksića iskoristiću vreme koje imamo na raspolaganju, koje pripada poslaničkoj grupi, da izrazim svoju razočaranost činjenicom da od ovih petnaestak amandmana, koliko smo ukupno podneli na Predlog zakona o elektronskom dokumentu, koji su sačinjeni uz stručne konsultacije, bukvalno ni jedan jedini nije naišao na razumevanje, odnosno nije prihvaćen od strane predlagača zakona.
Ono čime smo se rukovodili prilikom predlaganja amandmana, odnosno pokušaja da se ovakav predlog zakona popravi, jeste činjenica da je Republika Srbija, kao što i stoji u razlozima za donošenje zakona, 2004. godine donošenjem Zakona o elektronskom potpisu zapravo započela proces razvoja tog pravnog okvira koji je neophodan za razvoj celokupnog elektronskog poslovanja u našoj zemlji. Elektronski potpis, a posebno kvalifikovani elektronski potpis, kao sredstvo pouzdane identifikacije strana u elektronskoj transakciji, jedan je od najznačajnijih segmenata elektronskog dokumenta, posebno kada je propisom utvrđena ta pismena forma kao uslov punovažnosti pravnog akta, pravnog posla ili druge pravne radnje.
Realan problem je činjenica da ovaj zakon, iako je donesen još pre pet godina, praktično još uvek nije u pravom smislu te reči u primeni. U obrazloženju predlagača ovoga zakona o elektronskom dokumentu je stajalo da se donošenjem ovog zakona čini korak dalje u tom pravnom uređivanju elektronskog poslovanja, i to upravo uređivanjem onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja u stvarnosti. Kako ste i sami ovde u obrazloženju priznali, to će istovremeno omogućiti dosledniju primenu Zakona o elektronskom potpisu.
Međutim, nakon rasprave u načelu, a imajući u vidu ovakav vaš stav povodom amandmana Poslaničke grupe SRS, evidentno je da mora da se konstatuje nekoliko stvari, a to je da kada se donosi bilo koji zakon, pogotovo ovaj za koji apsolutno stoji da je potreban, neophodno je da se definiše ambijent u kojem se zakon donosi. Isto tako, treba da se definiše i poveže sa drugim zakonima sa kojima je u nekoj prirodnoj vezi. Iz ovakvog predloga zakona o elektronskom dokumentu koji je predočen poslanicima jasno je da je neophodno donošenje niza podzakonskih akata koji se odnose na razjašnjavanje pojedinih delova tog zakona.
Kao što smo istakli, jedna od naših suštinskih zamerki na ovakav predlog zakona odnosi se na činjenicu da se stiče utisak da je zakon o elektronskom dokumentu zapravo pisan za potrebe elektronske vlade, a da potrebe koje se odnose na korišćenje elektronskih dokumenata, tu pre svega mislim na privredne subjekte, nisu u istom tom zakonu definisane.
Mi smo, dame i gospodo narodni poslanici, svedoci da se danas, u eri masovne informatizacije svih društvenih procesa, u našoj zemlji još uvek nije izvršilo formiranje kičme te informatizacije, a to je, o čemu su već i kolege govorile, implementacija elektronskog potpisa. Suvišno je govoriti koliko takvo stanje otežava jedno normalno funkcionisanje celokupnog sistema, a o funkcionisanju državnih službi da i ne govorimo.
Ono sa čime se danas redovno susrećemo, a posebno u državnoj administraciji, jesu stalne pritužbe državnih službenika da su im ruke vezane, da su mnogi procesi i procedure beskrajno komplikovane upravo zato što u Republici Srbiji nije implementiran Zakon o elektronskom potpisu ili, bolje rečeno, zato što još uvek ne postoji ona nacionalna strategija o oblasti elektronskog poslovanja.
Naime, nakon usvajanja već pominjanog Zakona o elektronskom potpisu koji je, samo da podsetim javnost, donet još u decembru 2004. godine, osim donošenja par podzakonskih akata praktično se ništa više nije učinilo po tom pitanju.
Formiranjem Ministarstva za telekomunikacije i informatičko društvo u Republici Srbiji je na neki način trebalo da se pojavi jedan politički i pravni subjekt koji bi svojim autoritetom mogao da pokrene ovaj proces sa mrtve tačke.
Međutim, implementacija elektronskog potpisa je jedan jako kompleksan proces, koji pored tehnoloških aspekta mora uzeti u obzir i društveni, politički i pravni kontekst same implementacije. Takođe se moraju analizirati i predvideti mogući rizici, kao i odgovori na iste. Uloga državnih organa koji bi učestvovali u realizaciji implementacije je takođe tema koja mora biti kvalitetno sagledana i obrađena kako bi se došlo do optimalnog rešenja.
Prilikom implementacije sistema koji se prvi put primenjuje obično se pojavljuje i problem od čega zapravo početi, odnosno problem da određeno sertifikaciono telo ne može samo sebe da sertifikuje za izdavanje kvalifikovanih sertifikata. Taj problem se obično prevazilazi na taj način što nadležno ministarstvo delegira određeni organ u koji ima poverenja. Ali, moramo naglasiti koje je sve zahteve neophodno ispuniti da bi se ovakva tela formirala, odnosno da bi bukvalno, što je naša osnovna zamerka, predlozi zakona ovakvog tipa mogli da budu primenjivi u praksi.
Po mišljenju Poslaničke grupe SRS, tu je potrebno dizajnirati i realizovati sistem koji će i tehnički i pravno omogućiti formiranje i rad jednog takvog tela, a zatim, prilikom projektovanja i implementacije takvog sistema, neophodno je voditi računa o tehničkim i pravnim aspektima implementacije.
Ono što bi takođe moglo da se pojavi kao problem kada je reč o ovakvim zakonskim rešenjima jeste svakako i sprečavanje tehnološke zavisnosti, odnosno obezbeđivanje konkurentnosti različitih platformi, tako da sistem mora obezbediti nesmetani rad sa različitim tehnologijama i platformama. Takođe je jako bitno da, u cilju omogućavanja komunikacije svih domaćih entiteta koji su obuhvaćeni ovim predlogom zakona, Zakonom o elektronskom dokumentu, kao i svim ostalima koje smo pominjali, mora da postoji i saradnja sa relevantnim međunarodnim sistemima iz te oblasti.
Nije potrebno praviti velike analize i studije da bi se zaključilo da će primena tog elektronskog potpisa, za koji smo rekli da je u stvari preduslov za funkcionisanje celokupnog poslovanja u Republici Srbiji, morati pozitivno da utiče na razvoj informatičkog i telekomunikacionog sektora, kao i na razvoj privrede u zemlji i regionu. Evidentno je da bi adekvatna primena tog zakona izazvala, verovatno, i dinamičniji razvoj celokupnog tržišta u Srbiji, koji bi na posredan način izazvao i razvoj ostatka ekonomije, što je uostalom i jedno od najglasnijih, odnosno najupečatljivijih obrazloženja kojima ste se kao predlagači zakona rukovodili u svemu tome.
Naravno, najznačajnija polja primene u celoj ovoj oblasti su: elektronsko poslovanje (o kojem smo govorili), elektronska trgovina (o kojoj je zakon usvojen nedavno), elektronsko bankarstvo (koje je jedino u Republici Srbiji donekle napravilo pomak u ovoj sferi), elektronska uprava (to je ono što nas očekuje kao veliki posao) i elektronsko pravosuđe, zdravstvo i platni sistemi na bazi čip kartica.
Poslovanje unutar jednog poslovnog sistema je zaista složen poslovni odnos između unutrašnjeg procesa tog sistema i svaki poslovni proces je takođe složen mehanizam koji koordinira više poslovnih aktivnosti.
Već sama veza između aktivnosti jednog procesa predstavlja zapravo poslovni odnos na najnižem nivou i podrazumeva međusobnu razmenu poslovnih informacija, podataka i dokumenata. Te informacije, podaci i dokumenta mogu, naravno, da budu u papirnom ili elektronskom obliku, što bi trebalo da bude regulisano ovim predlogom zakona, a naravno da primenom savremenih elektronskih sredstava i računara svaki savremeni poslovni sistem treba da teži komunikaciji elektronskim informacijama i podacima i da razmenjuje elektronski verifikovana dokumenta.
Razmena svih tih informacija unutar jednog poslovnog procesa, između više procesa i jednog poslovnog sistema mora da bude standardizovana i harmonizovana. Upravo je u tome naša ključna zamerka. Dakle, činjenica je da ne postoji harmonizovan odnos, odnosno da ne postoji nacionalna strategija vezana za elektronsko poslovanje, koja bi trebalo u sebi da sadrži pominjane zakone i ovaj koji je danas u skupštinskoj proceduri.
Ta harmonizacija elektronskog poslovanja, kao naprednijeg, savremenijeg, efikasnijeg i efektivnijeg poslovanja od klasičnog papirnog poslovanja, može biti usaglašena internim pravilnicima, procedurama sistema menadžmenta, kvalitetom svakog poslovnog sistema. Međutim, problem je u tome što svaki poslovni sistem ima svoje interne pravilnike, manje ili više dobre, koji uglavnom nisu ni usklađeni, ni harmonizovani.
Upravo je zato, da bi ti pravilnici bili harmonizovani, neophodan jedinstven elektronski zakonski okvir, a to, kao što se vidi iz pokušaja Vlade, nije nimalo lako uraditi. Najgora je činjenica da se u celu tu priču kreće pomalo stihijski, neorganizovano i nesistematično.
Zato je najbolji put, kako bi se izbegle sve eventualne greške i nedorečenosti buduće zakonske regulative u ovoj oblasti, pokretanje tog projekta strategije razvoja elektronskog poslovanja, koja bi trebalo da obuhvati sve elemente našeg budućeg elektronskog razvoja u svim društvenim delatnostima, a malopre sam pominjao da je reč o državnoj upravi, državnoj samoupravi, trgovini, zdravstvu, obrazovanju bankarstvu, turizmu, sportu i kulturi.
Imam nekoliko podataka, koje zarad javnosti nije loše saopštiti, tek da se zna dokle je to Srbija stigla sa ovakvim predloženim zakonskim rešenjima, odnosno sa činjenicom da su teško primenljivi u praksi.
Znate da je najvažnija briga svih zemalja da taj postojeći pravni okvir ne može adekvatno da se prilagodi elektronskom poslovanju i da postojeći zakoni često mogu da predstavljaju prepreku u rastu globalne elektronske trgovine.
Pošto su pravna sigurnost i poverenje glavno pitanje u bilo kojoj trgovinskoj transakciji, i sam kredibilitet elektronskog poslovanja će u celini zavisiti od kapaciteta domaćeg zakonodavca, dakle, Vlade odnosno ministarstva kao nadležnog unutar te vlade, da na jedan jasan, konkretan način definiše i stvori čvrsto i sveobuhvatno pravno okruženje za elektronsko poslovanje, koje bi kao jedan od svojih glavnih zadataka trebalo da izgradi poverenje.
Mi smo u tom segmentu u načelnoj raspravi ukazivali na mogućnost nepoverenja, odnosno zloupotrebe u celoj ovoj priči, a jasno je da Republika Srbija, odnosno Vlada, prilikom izrade okvira za elektronsko poslovanje može, odnosno mora uvažiti svoje razvojne prioritete i tradicionalnu pravnu kulturu koju poseduje.
Polazeći od svega navedenog, ključne oblasti koje bi morale da budu ravnopravne prilikom izgradnje pravnog okvira za elektronsko poslovanje, a mislim da to dosadašnji predlozi zakona nisu obuhvatili, jesu oblasti koje se odnose na zaštitu podataka, sigurnu formu ugovora u pravnom i komercijalnom smislu, regulisanje internet okruženja, punovažnost elektronskog potpisa, zaštitu potrošača, elektronsku privatnost, pitanja vezana za rešavanje sporova, uključujući i rešavanje sporova preko mreže, prava intelektualne svojine, propise u regulisanju sadržaja na internetu. Takođe, ono što još uvek nije predmet skupštinske procedure je zakon o elektronskom arhiviranju, kao i zakon o slobodnom pristupu informacijama, odnosno zakon o zaštiti ličnih podataka.
Nije ovo nimalo naivna oblast, za koju očigledno ne postoji zainteresovanost pre svega poslanika vladajuće koalicije. Jer, znate da i jedna tako važna oblast kao što je poreska politika takođe može da podstakne ili uspori razvoj okvira za elektronsko poslovanje, tako da okvirni uslovi oporezivanja i navode neke principe oporezivanja koji bi trebalo da budu primenjivani na elektronsku trgovinu i elektronsko poslovanje, a to su pre svega neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost.
Izvesno je da internet utiče i na javne finansije. S jedne strane, transakcije putem elektronske trgovine koje mogu da zamene klasične vidove prodaje predstavljaju pretnju prihodima od poreza. S druge strane, internet može da olakša i naplatu porezu i obradu povraćaja poreza, uz smanjenje odliva prihoda i troškova transakcija koji su povezani sa poreskim sistemom.
Imajući sve ovo u vidu, još jedanput izražavam svoje razočarenje s obzirom na to da predlagač zakona, ni kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, ni kada smo razgovarali o zakonu o elektronskoj trgovini, nije pokazao minimum tolerancije, odnosno želje da se pronađu kvalitetnija rešenja za regulisanje pravnog okvira za oblast koja je i te kako bitna za vreme koje tek dolazi.
Podaci koji su nedavno sačinjeni pokazuju da je nivo razvijenosti elektronske uprave u Srbiji najniži među 30 proučavanih evropskih zemalja. To praktično znači da građani Srbije mogu vrlo malo administrativnih poslova, svega nekih 27%, da obavljaju preko interneta, bez odlaska u nadležne državne institucije.
To je problem o kojem je govorila i koleginica Lidija Dimitrijević, problem koji će, ukoliko na valjan način ne bude uokviren pravnom regulativnom, i dalje pratiti sve ono što nas očekuje. Recimo, građani mogu da dođu do informacije o uslugama državne uprave i da eventualno sa sajtova preuzmu formulare za različita dokumenta, ali ne i da neki administrativni posao u potpunosti završe elektronskim putem, da recimo registruju vozilo ili firmu, ili pak dobiju građevinsku dozvolu.
Elektronski potpis je jedan od glavnih uslova za razvoj on-lajn poslovanja i elektronske uprave. Podatak da je, evo, već peta godina kako je na snazi, ali da se još uvek ne primenjuje na način na koji bi trebalo u praksi, prilično je zabrinjavajući, kada je reč o Republici Srbiji.
Koliko je on važan svedoči i primer Estonije – u toj zemlji svaki punoletni građanin u obavezi je da ima svoj jedinstveni elektronski potpis, a isti zahtev postavlja se i pred strane državljane koji u zemlji borave duže od godinu dana.
Prema nekim prošlogodišnjim podacima, Vlada Srbije je za razvoj elektronske uprave izdvojila oko 700.000.000 dinara. Kvalitet i razvijenost usluga koje se pružaju korisnicima javnih servisa u Srbiji, prema toj evropskoj metodologiji, ocenjeni su sa 34% u odnosu na Evropu gde ta ocena u proseku iznosi 76% – praktično, duplo slabije, odnosno lošije.
Sofisticiranost servisa, kao najvažniji parametar koji je praćen u istraživanju, podrazumeva upravo kvalitet neke elektronske usluge, a na skali od nula do pet Srbija je dobila ocenu dva, dok je u Evropi prosečna ocena nešto niža od četiri.
Dakle, građani Srbije ne mogu mnogo toga da urade preko interneta, jer ne postoji dvosmerna komunikacija između njih i državnih organa. Upravo na taj problem smo ukazivali jednim od narednih amandmana o kojima će nešto kasnije biti reči.
Najrazrađenije državne službe na internetu su servisi Nacionalne služba za zapošljavanje sa 70%, šta znači da postoji interaktivnost i razmena podataka između države i građana samo u tom segmentu; tu su i javne biblioteke, sa 60% dostupnosti za građane, a to podrazumeva da građani mogu da pretražuju baze podataka i kataloge, kao i da rezervišu knjige u nekoj od 77 biblioteka koje su trenutno u elektronskom sistemu.
Najnerazvijenija elektronska usluga je u zdravstvu i u matičnim službama. Dok u prvoj oblasti, uz izuzetak svega jednog doma zdravlja na području Republike Srbije, građani ne mogu da zakažu pregled preko interneta, u slučaju matičnih službi oko 50% građana uopšte ne može on-lajn da nađe ni osnovne informacije o radu te službe, kao ni o tome kako mogu da dođu do izvoda iz matične knjige. Samo u 37 opština u Srbiji građani mogu da dobiju izvod iz matičnih knjiga bez odlaska u opštinu.
Kada je reč o elektronskoj upravi namenjenoj pravnim licima, situacija je nešto manje loša, pa se procenat dostupnosti kreće oko 45%, što znači da firme mogu veći deo potrebne dokumentacije da preuzmu sa interneta, za razliku od građana.
Poređenja radi, dostupnost informacija i dokumenata čak i u Bugarskoj i Rumuniji prelazi tih 50% u svim ocenjivanim segmentima. Najbolja zemlja u Evropi u pogledu razvijenosti elektronske uprave je Austrija, sa gotovo 100%, što znači da građani i firme mogu skoro sve administrativne poslove da obave i dobiju sva potrebna dokumenta preko interneta, a zatim na toj skali, prema tom istraživanju, slede Malta, Portugal i Slovenija.
Iskoristiću ovo vreme da kažem da je evidentan jedan problem, a to je da se naša država uporno ne pridržava jednog principa, a to je princip otvorenih elektronskih dokumenata – nijedan elektronski dokument koji objave državni organi ne bi smeo da bude u formatu koji nije otvoren i čitljiv svima. Kod nas se to, nažalost, ne poštuje. Jasno je da se „Majkrosoft“ protežira u velikoj meri, jer je na sajtovima Vlade, ministarstava, vladinih agencija i drugih institucija uobičajeno da dokumenti budu objavljeni u formatima koje mogu čitati samo „Majkrosoft“ programi. Znači, očigledno je da je pristup ograničen samo na one koji imaju najnovije „Majkrosoft“ programe.
Vrlo često ćete sa sajta nekog ministarstva moći da preuzmete tekst nekog zakona, ali opet samo u „Majkrosoft ofis“ formatu, a neretko ćete od nekog ministarstva ili uprave dobiti program za unos podataka koji radi samo pod „Majkrosoft ofisom“, i još će vam pretiti ozbiljnom kaznom ako podatke ne pošaljete na vreme i to baš u tom formatu.
Primera radi, sajtu Privredne komore Srbije ne može se pristupiti bez „Internet eksplorera“. Neretko se i od banaka (verovatno ste i vi, koleginice i kolege poslanici, svedoci toga) dobija izveštaj opet u „Majkrosoft“ formatu, nečitljivom u drugim programima. Da ne pominjem one česte situacije da na neki sajt ne možete ni da uđete ako nemate „Vindous internet eksplorer“.
Očigledno je da je krajnje vreme da se država Srbija i po ovom pitanju uozbilji, ali izgleda da je mnogo pitanja gde je potrebna dodatna ozbiljnost, tako da očigledno ovo baš i nije prioritet.
Ono što je neophodno jeste da postoji propis kojim se zabranjuje da se za javnu upotrebu koriste isključivo zatvoreni formati digitalnih dokumenata vezani za specifične, a naročito komercijalne programe.
Odnosno, javni dokument uvek mora biti dostupan u otvorenom formatu, koji je svakome dostupan. Jednostavno je nedopustivo da neko mora da kupi i koristi određeni program da bi mogao da pročita javni dokument koji je izdala bilo kakva vladina institucija, firma ili slično. Tako nešto mora biti strogo zabranjeno.
Građanima i preduzećima mora biti garantovano da će elektronske dokumente dobijati u obliku koji mogu da pročitaju bez obzira na to kakav računar imaju i koji operativni sistem koriste, koje programe imaju instalirane. Uvek im mora biti ostavljen izbor programa kojima će dokument da čitaju. Naročito im se ne sme uslovljavati da moraju da kupuju određene programe.
Ovo treba da se odnosi, pre svega, na podatke u elektronskom obliku, koji moraju biti dostupni svima u čitljivom obliku, ali i podaci koji se šalju moraju biti prihvatani u obliku koji svako može da napravi. To je jedna tema za razmišljanje kada je reč o Ministarstvu za telekomunikacije i informatičke sisteme.
Još nešto što se izdvaja kao problem jeste činjenica da kada se priča o svemu ovome, uopšte o elektronskom poslovanju u Srbiji, jasno je da ono nije razvijeno u onoj meri u kojoj bi trebalo da bude. Kao što sam malopre rekao, u korišćenju benefita elektronskog poslovanja najviše pomaka su napravile finansijske institucije, odnosno banke.
Razlozi za ovako lošu situaciju, odnosno nedovoljnu razvijenost u oblasti elektronskog poslovanja, leže u više različitih faktora. Jedan od najvažnijih faktora je svakako nedovoljan broj računara. Drugi faktor koji utiče na otežan razvoj elektronskog poslovanja jeste broj korisnika sa brzim internet konekcijama, a razlozi za to su mnogobrojni, ali onaj koji se ističe je svakako postojanje monopoliste koji diktira cene i kvalitet.
Da bi došlo do bilo kakvog pomaka, odnosno do razvijanja, neophodno je da se uvedu elektronske javne usluge, ponavljam, kao što su elektronska uprava, zdravstvo i elektronsko učenje, kao i okruženje koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvija. Ovakve javne usluge moraju biti katalizator promena u navikama korisnika i kao takve doprineti razvoju elektronskog poslovanja.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće mora da postoji sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje brzog interneta po konkurentnim cenama.
Jedan od bitnih delova, ono što bi trebalo učiniti jeste neka nacionalna strategija razvoja informacionog društva.
Elektronsko poslovanje je poslednjih nekoliko godina praktično bilo pokretač rasta svetske privrede. Na primer, zarade od oglašavanja na internetu, po nekim studijama iz 2007. godine, nadmašiće zarade od oglašavanja u štampanim medijima do 2010. godine. Od sedamdeset miliona evra koliko je 2006. utrošeno na reklamiranje u Srbiji, samo 1,26 miliona evra je otišlo na on-lajn reklamiranje.
Elektronsko poslovanje ima veliku ulogu u međunarodnom poslovanju i umnogome ga olakšava, tako da neiskorišćavanje potencijala elektronskog poslovanja dovodi do ograničavanja razvojnih mogućnosti nacionalne privrede.
Elektronska trgovina bi trebalo da predstavlja jedan od najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Međutim, kao što smo već mogli da zaključimo, ona u Srbiji nije zaživela u pravoj meri, niti je koristi širi krug ljudi. Razloga za ovakvo stanje je nekoliko, a neke sam već pominjao: nedostatak brzog internet povezivanja, ali i nedostatak validnih kreditnih kartica i sredstava za plaćanje, tako da, primera radi, „pej pol“ još uvek nije moguće koristiti iz Srbije; zatim, nedostatak poverenja u internet transakcije, kao i činjenica da praktično Srbiji nedostaje elektronski potpis. Srbija je bila poslednja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu, koji, po ko zna koji put konstatujemo, još uvek nema svoju primenu u praksi na način na koji bi trebalo.
U zemljama Evropske unije, na osnovu čijih direktiva je i ovaj predlog zakona u skupštinskoj proceduri, preko 60% trgovine se upravo obavlja elektronskim putem. Primena elektronskog potpisa, odnosno poslovanja menja u potpunosti poslovni ambijent i stvara uslove da se poslovi rade drugačije, a to pre svega podrazumeva brže, efikasnije i ekonomičnije. Budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji će umnogome zavisiti od tempa razvoja elektronske trgovine. Kažem ponovo, najveći problem kod elektronskog poslovanja je to što su dokumenti koji se prosleđuju putem interneta vrlo osetljivi i što je neophodna zaštita od zloupotrebe hakera.
Takođe, kod elektronskog poslovanja, to je jedna od naših generalnih primedaba, najčešće pitanje je da li je neovlašćeno lice imalo uvid u dokumente koji su predmet poslovanja, odnosno činjenicu ko je uputio dokument u elektronskoj formi, da li je nešto menjano u tom dokumentu itd. Dakle, taj bezbednosni segment je vrlo bitan.
Smatram da u predloženom zakonu tome nije posvećeno dovoljno pažnje i zbog toga je Poslanička grupa SRS pokušala da kroz amandmane donekle ispravi određene nedostatke. Međutim, kažem ponovo, nismo naišli na razumevanje, te nam ne preostaje ništa drugo nego da izrazimo nepoverenje i da ne pružimo podršku kada je u pitanju predloženi zakon o elektronskom dokumentu. Hvala.

Hvala. Još malopre sam pokušao da reagujem, dok se vodila rasprava o članovima zakona koji se odnose na oblast čuvanja i zaštite elektronskih dokumenata, ali izgleda da nam ova elektronska komunikacija baš nešto ne ide od ruke danas.
Frapantan je podatak da najnoviji tehnički uslovi Republičke agencije za telekomunikacije u vezi s instalacijom i opremom internet mreže u Srbiji praktično donose elemente „Velikog brata“ u kojem je državi dozvoljeno da uvija uvid i koristi sve podatke u vezi s našim on-lajn prisustvom.
Jedan od najzanimljivijih članova te odredbe je: „Pružalac internet usluga je dužan da u okviru svog tehničkog sistema obezbedi hardver i softver za monitoring saobraćaja između proizvoljnog pretplatnika, preko pružaoca internet usluga, prema trećem internet provajderu. Hardver i softver koji obezbeđuje pružalac internet usluga treba da omoguće: pasivni monitoring internet aktivnosti u realnom vremenu, prikupljanje i analizu statistike internet aktivnosti, presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (atačment) i obradu veb-mejla, presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja, presretanje instant mesindžer saobraćaja i presretanje saobraćaja na peer to peer mrežama. Hardver i softver treba da omoguće rekonstrukciju presretnutog saobraćaja do nivoa aplikacije i filtriranje po korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju, adresi elektronske pošte, adresi ili opsegu, MAC adresi i instant mesindžer identifikaciji.“
Dobro je što je prisutna ministarka Jasna Matić. Smatramo da je ovako nešto nedopustivo, pa ukoliko želite da se ovo ne pretvori samo u elektronsku komunikaciju, voleo bih da čujemo i mišljenje Ministarstva povodom ovoga.

Hvala. Vidite da nekada nije loše da se Poslovnik i malo drugačije protumači. Neću dugo, pokušaću da rezimiram ono što smo danas imali u skupštinskoj raspravi.
Dakle, još jedan predlog zakona u formi tog evrofanatizma, jer je i on predložen kao direktiva Evropske unije. Kada smo već kod toga, podsetiću da je EU pre nekoliko godina u Lisabonu definisala svoju strategiju razvoja informacionog društva kako bi članice EU u savremenim uslovima poslovanja očuvale ekonomski nivo razvoja i omogućile njegov dalji rast. Tako je Savet ministara usvojio akcioni plan „E Evropa 2005“, čiji je cilj bio da Evropa do kraja 2005. godine ima moderne javne elektronske servise i povoljno okruženje za razvoj elektronskog poslovanja.
Srbija je, kao članica Inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu, koja funkcioniše u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, još 2002. godine, pre punih sedam godina, potpisala Agendu za razvoj informacionog društva.
U tom dokumentu se predviđa da Srbija kao potpisnik treba da usvoji politiku i strategiju razvoja informacionog društva, usvoji i implementira pravnu infrastrukturu za informaciono društvo, što je podrazumevalo donošenje više zakona, kao što su Zakon o telekomunikacijama, Zakon o elektronskom poslovanju, Zakon o kriminalu na internetu, Zakon o zaštiti intelektualne svojine, Zakon o zaštiti privatnosti podataka i informacija, i uspostavljanje regionalne saradnje u ovoj oblasti.
Jasno je da od toga u najvećoj meri nema ništa i zbog toga će Srbija u EU ući 2027. godine, ako do tada EU još bude postojala. Hvala puno.