Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS odnosi se na oblast sadržine registra stranih udruženja. Amandmanom je zatraženo da se naslov iznad ovog člana 62. Predloga zakona o udruženjima briše.
Dakle, reč je o tome da se u registar stranih udruženja upisuju naziv i skraćeni naziv stranih udruženja, država u kojoj je strano udruženje osnovano, sedište udruženja, adresa sedišta predstavništva – sve ono što SRS vidi kao jedan od suštinskih problema u ovakvom predlogu zakona.
Jer, jasno je da među stranim udruženjima koja već deluju u Republici Srbiji jedan broj njih, istini za volju, ima aktivnosti usmerene na pružanje nekakve humanitarne pomoći ili uspostavljanje saradnje u oblasti unapređenja naučnih ili kulturnih veza, međutim, svedoci smo i činjenice da ta ista udruženja koja imaju drugačiji cilj pod plaštom raznoraznih delatnosti rade upravo ono što se navodno ovim predlogom zakona onemogućava, a to je da se spreče aktivnosti koje su u suprotnosti sa pravnim poretkom Republike Srbije.
Smatramo da ovakav koncept Predloga zakona o udruženjima, koji se pri tom oslanja i na zakone o državnoj upravi i opštem upravnom postupku, kao i činjenicu da je ministar nadležan za poslove uprave, neće moći adekvatno da odgovori na sve izazove koje može prouzrokovati dejstvo udruženja, pogotovo stranih, i to jeste jedna od naših krucijalnih primedaba na ponuđeni zakon. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, kojim je zatraženo da se u članu 1. ovog predloga zakona stav 2. briše.
Razlog za podnošenje ovog amandmana je pre svega činjenica da je ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima predloženo da društvo za upravljanje može neposredno ili preko povezanih lica da stiče investicione jedinice, odnosno akcije investicionog fonda kojim upravlja, i to najviše do 20% neto vrednosti imovine fonda.
Srpska radikalna stranka je mišljenja da bi u tom slučaju društvo za upravljanje preuzelo određena prava i nadležnosti koje mu ne pripadaju, shodno odredbi člana 5. Zakona o investicionim fondovima.
Ovaj amandman je odbijen od strane predlagača zakona, koji kaže da je namera Predloga zakona da omogući da društvo za upravljanje i sa njim povezana lica mogu investirati svoja sredstva u investicione jedinice i akcije fonda kojim upravlja najviše do 20% neto vrednosti imovine fonda, a da ovakva mogućnost daje dodatni podsticaj osnivačima investicionih fondova da sopstveni kapital plasiraju na način koji pospešuje poslovanje fonda.
Dalje, u tom obrazloženju stoji da se, osim toga, na taj način daje jasan signal kako postojećim, tako i budućim članovima fonda da su osnivači društva za upravljanje spremni da svojim kapitalom snose rizik poslovanja fonda i na taj način povećaju kredibilitet ove finansijske institucije.
Takođe se napominje da zakonska rešenja u većem broju zemalja propisuju obavezu društava za upravljanje da ulažu svoja sredstva u fondove kojim upravljaju.
Iskoristiću ovu priliku samo da podsetim da su investicioni fondovi u Srbiji jedan relativno nov tip učesnika na finansijskom tržištu i da je početak rada, odnosno njihovo osnivanje omogućeno zakonom ...
(Predsednik: Već koristite vreme vaše poslaničke grupe.)
...koristiću malo, dakle, omogućeno zakonom koji je usvojen u decembru 2006. godine.
Međutim, naravno da na finansijskom tržištu ništa nije idealno, tako da su svakako mogući određeni problemi u funkcionisanju investicionih fondova i to je bio naš pokušaj, kao Poslaničke grupe SRS, da se kroz amandmane ispravi ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima.
Tu se, pre svega, mislilo na profesionalni menadžment. Dakle, mnogi investitori imaju dilemu da su tzv. profesionalci bolji od njih prilikom odabira akcija, jer u slučaju da fond bude na gubitku, menadžer će i u tom slučaju biti isplaćen. Takođe, troškovi, odnosno usluge se naplaćuju kroz proviziju za upravljanje fondom, koju naplaćuje investiciona kompanija, dok postoji ulazna i izlazna provizija za sam fond.
Na kraju, kad je reč o porezima, onaj ko odlučuje o novcu investitora nema uvid u poreske obaveze investitora, a prilikom prodaje određene hartije od vrednosti od strane menadžera fonda nameće se pitanje poreza na kapitalnu dobit, koji utiče na profitabilnost prodaje.
Danas je očigledno da je u Srbiji trenutak za osnivanje fondova bio krajnje nepovoljan.
Od ukupnog broja otvorenih investicionih fondova, najveći deo su oni tzv. agresivni fondovi, koji u kontekstu ove svetske finansijske krize iskazuju samo svoju negativnu stranu, jer su uglavnom u gubicima, prosečno oko 40%, dok je imovina fondova više nego prepolovljena zbog povlačenja od strane članova fonda.
Ima tu nekih podataka da su dva fonda u gubicima od 55%, četiri fonda u gubicima od 45%, a dva od ovih pomenutih 14 otvorenih fondova se opredeljuju za balansiranu strategiju. Manje se ulaže u akcije, kao visokorizične, a više u obveznice, kao dužničke hartije od vrednosti.
Očigledno je da ovu industriju investicionih fondova u Srbiji u velikoj meri tresu talasi svetske ekonomske krize i najizraženiji su upravo kod ovih visokorizičnih fondova rasta vrednosti imovine, na čije vrednosti investicione jedinice se najviše oseća veliki pad berzanskih indeksa u Srbiji. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima član 8. se odnosi na 30. član Zakona, gde je predlagač predvideo da se u stavu 1. dodaju tačke 2a) i 2b).
Poslanička grupa SRS je uložila amandman na tačku 2b), gde se kaže da se do 20% imovine investicionog fonda može ulagati u investicione jedinice otvorenih investicionih fondova kojima ne upravlja isto društvo za upravljanje. Srpska radikalna stranka smatra da taj iznos od 20% treba da se zameni iznosom od 33%, jer bi u tom slučaju odgovarao cilju i svrsi Zakona o investicionim fondovima.
Ono što je evidentno, to je da je reč, praktično, o jednoj novoj oblasti i da bismo morali pri tom da imamo u vidu iskustva i drugih zemalja, primera radi Hrvatske, gde je jasno pokazano da je potrebno i značajno vreme, i dobra propaganda i, naravno, edukacija da bi uopšte došlo do aktiviranja investicionih fondova na pravi način, odnosno da bi se aktivirala i štednja stanovništva, što je jedna od osnovnih pretpostavki, i da bi time postali uvažavani činioci na domaćem tržištu.
Ono što je najveći problem u celoj ovoj priči, odnosno problem sa kojim će se suočiti budući menadžeri investicionih fondova, jeste izbor hartija u koje treba ulagati. Uz podatak da je tržišna kapitalizacija Beogradske berze viša od deset milijardi dinara ipak je primetan nedostatak najvećih domaćih kompanija tzv. „blu čipova“. Odnosno, javna preduzeća i veliki sistemi, kao što su NIS, „Telekom“ i slični, predstavljaju praktično neko tržište kapitala, jer su to, uostalom, i kompanije za koje su institucionalni investitori, investicioni penzioni fondovi, osiguravajuće kompanije i najviše zainteresovani.
Jasno je da ti profesionalni investitori dobijaju materijal u koji mogu da ulažu i na taj način plasiraju akumuliranu domaću štednju u razvoj domaćih kompanija, a država bi trebalo da ima na raspolaganju tržišni mehanizam za određivanje cene pri eventualnoj prodaji svog kapitala u tim kompanijama.
Pri tom, kompanija na berzi ne utiče na opredeljenje države kada će i u kojoj meri i kojim strateškim partnerom podeliti svoje suvlasništvo. Takođe, i same kompanije će korišćenjem pozicije na tržištu kapitala biti u mogućnosti da emitovanjem novih hartija od vrednosti prikupe jeftinija investiciona sredstva za dalji razvoj.
U slučaju da se, pak, ovakva preduzeća ne pojave na berzi, jasno je da će domaći investitori ostati bez dovoljno kvalitetnih hartija u koje mogu da ulažu, pa će, shodno prirodnoj težnji kapitala da stvara prinos, kao i po prirodi svoje delatnosti, tražiti prinosne mogućnosti u drugim zemljama.
Na takav način kao država možemo doći u paradoksalnu situaciju da, kao zemlja kojoj su potrebna sredstva za razvoj, postanemo izvoznici kapitala i na takav način finansiramo tuđi razvoj, a istovremeno bi naša privreda zavisila od skupih kredita.
Takođe, prilikom eventualne prodaje državnog kapitala u ovim kompanijama bez njihovog izlaska na berzu uvek će neko moći da postavlja pitanje da li je postignuta cena mogla biti i viša. Uostalom, mislim da smo svedoci da se i posle duže vremena od prodaje paketa akcija nekih kompanija u javnosti i dalje vode polemike o visini prodajne cene, načinu prodaje i slično.
Uz sve ovo što je predviđeno Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, kao i samim zakonom, mislim da neće biti na valjan način regulisane mnoge nejasnoće koje postoje u ovoj oblasti. Hvala.

Hvala. Da samo niste takvi evrofanatici kakvi jeste, verovatno bi ovaj amandman, koji sam u ime Poslaničke grupe SRS podneo na član 38. stav 2, bio prihvaćen. Amandman se odnosi na brisanje reči „članice EU ili treće države“, jer mi u SRS smatramo da ovaj zakon, kao i svaki drugi, mora imati apsolutno isti odnos prema svim drugim državama i njihovim građanima, bilo da je reč o članicama EU ili ne, pogotovo imajući u vidu činjenicu koja je izneta u obrazloženju neprihvatanja amandmana, a to je da će navedene odredbe da se primenjuju od dana pristupanja Republike Srbije EU, da li će to biti 2021, 2022, 2025. ili 2027. godine, da sada ne licitiramo. Očigledno je da se takav podanički odnos prema svemu što ima predznak EU ogleda i u ovom predloženom zakonu.
Pošto je prisutna i ministarka Dragutinović, očigledno je da nije dovoljno ni ovih 267.000.000 evra manjka u budžetu, posle jednostrane primene Trgovinskog sporazuma, kao ni činjenica da se ekonomska situacija u našoj zemlji prilično pogoršala od tada, pa će i ona optimistična prognoza rasta BDP-a na oko 3,5% očigledno biti znatno smanjena, što se verovatno i potvrđuje, s obzirom na procenu najveće bonitetne firme na svetu „Dan i Bredstrit“, koja u svom izveštaju navodi da će to iznositi oko 2,5% i da je deficit veći od predviđenih 1,5% BDP-a.
Znači, zašto je došlo od odstupanja od onog ekonomski opravdanog stava iz oktobra 2008. godine, a pogotovo kada se ima u vidu činjenica da svetski finansijski centri moći, kao što su Brazil, Kina, Indija i Ruska Federacija, imaju apsolutno drugačiji odnos, negoli oni koji su proizveli krizu i koji rade upravo suprotno od onoga što se predviđa zakonima koje predlažu Srbiji, a mi čak ni u zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju ne možemo bez EU. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, član 44. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju se odnosi na oblast prodaje polisa osiguranja i poslovanja društva za osiguranje, a ja sam amandmanom, koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS, predložio brisanje tog člana.
Moram da priznam da se obrazloženje koje je stiglo od strane predlagača, u smislu razloga zbog kojih se ne prihvata amandman, i ono što stoji u obrazloženju amandmana praktično podudara, i tim više sam ubeđen da je neophodno na drugačiji način regulisati ovu oblast.
Predlagač kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženim odredbama utvrđen način prodaje polisa osiguranja od autoodgovornosti, čime se“, kako stoji, i na neki način se i priznaje, „uvodi red u trenutno neregulisanu oblast prodaje polisa osiguranja od autoodgovornosti preko pravnih lica koja su, u skladu sa propisima o bezbednosti saobraćaja na putevima, ovlašćena za vršenje tehničkog pregleda vozila (tehnički pregled).“
Upravo sam ovim amandmanom u ime Poslaničke grupe SRS i predložio brisanje navedenog člana zato što predloženi tekst tog člana zakona apsolutno ne odgovara faktičkom stanju. U praksi je stanje stvari potpuno obrnuto. Verovatno vam je dobro poznato da iza tehničkih pregleda stoje osiguravajuća društva, koja tehničkim pregledima daju odgovarajuću opremu pod uslovom da vrše prodaju isključivo njihovih polisa osiguranja. Zato smatramo da ova materija treba da se reši na sistemski drugačiji način, koji će odgovarati realnom stanju kakvo jeste. Zahvaljujem se.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, naslov iznad člana 79. je „Odgovornost“.
U ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman kojim sam tražio brisanje naslova iznad člana 79, jer ako smo prešli put evoluiranja od svetske ekonomske krize kao šanse za Srbiju do toga da se ona neće odraziti na srpsku privredu, ako znamo da je pad prihoda srpskog budžeta već početkom ove godine pokazao koliko su to bile nerealne i besmislene tvrdnje i kada su budžetski prihodi bili manji čak za 21% od planiranih ili za oko 137.000.000 evra, onda posebno mora da zabrine činjenica da je takav pad budžetskih prihoda uglavnom bio posledica naplate poreza na dobit preduzeća. Ako svemu ovome dodamo i veliki pad industrijske proizvodnje, jasno je da se srpska privreda već početkom ove godine našla u kolapsu.
Kao odgovor na ovako loše stanje, antikriznim programom Vlade predviđeno je oko 1.300.000.000 evra za pomoć srpskoj privredi i građanima, što je za jednu malu i siromašnu zemlju kao što je Srbija svakako velika suma.
Međutim, kao i u nekim ranijim slučajevima, osporavanje prodaje NIS-a ruskom „Gaspromu“, najava o poslu veka između italijanskog „Fijata“ i fabrike automobila u Kragujevcu, najava podele pet miliona tzv. besplatnih akcija srpskim građanima, pokazalo se da sve ove tvrdnje nisu zasnovane na realnim ekonomskim podacima, već pre svega na političkim frazama i demagogiji, koja je smišljena u sedištu MMF-a u Vašingtonu ili nekom drugom zapadnom propagandnom centru.
Od celog ovog iznosa jedino je izvesno da će 84.000.000 evra uložiti država Srbija, a ostatak bi trebalo da obezbedi strani sektor, tačnije, zapadne banke. Imajući sve ovo u vidu, neodgovorno je formiranje još jednog državnog organa, a sve u okviru još jednog zakona koji je proistekao iz obaveza prema EU. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovaj 94. član Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju se odnosi na obavezu oštećenog lica prilikom podnošenja zahteva za naknadu štete. Amandmanom koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS zatraženo je brisanje drugog stava pomenutog člana, stava koji se odnosi na to da je oštećeno lice dužno da uz ovaj zahtev za naknadu štete priloži i odgovarajući dokaz da je štetu prouzrokovalo neosigurano prevozno sredstvo, nepoznato prevozno sredstvo, odnosno prevozno sredstvo koje je osigurano kod društva za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak.
Osnovna i suštinska primedba i na ovaj deo zakona odnosi se na osnivanje još jednog državnog organa, garantnog fonda, i to u uslovima ekonomske krize, u situaciji kada se država očigledno oslanja na pomoć zapadnih banaka, zapadnih poverilaca, iako je prilično neizvesno da li će ikada biti obezbeđen taj novac.
To su čak priznali i predstavnici zapadnih banaka. Oni navode, na primer, da bi eventualno krediti po tom antikriznom programu, o kojem smo nešto ranije govorili, trebalo da se odobravaju sa valutnom klauzulom, dakle prema vrednosti evra, a ne dinara. Jednostavno, u uslovima opšte nelikvidnosti je nerealno očekivati da banke odjednom mogu da daju tolike sume novca. Jasno je da će banke morati selektivno da kreditiraju, i to one privredne sektore koji donose profit.
Naravno, u celoj ovoj priči, u ovom kontekstu smatramo apsolutno neprihvatljivim jedan novi način, odnosno vid trošenja budžetskih sredstava kakav je predviđen formiranjem garantnog fonda, koji bi trebalo na neki način da reguliše određene odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju člana 13. Predloga zakona o zaštiti konkurencije koje je dao predlagač, resorno Ministarstvo za trgovinu i turizam, stoji: „Za određene kategorije sporazuma, koji mogu sadržati elemente restriktivnosti, predviđena je mogućnost izuzeća na osnovu posebne uredbe Vlade, koja propisuje koje su to kategorije tih sporazuma i pod kojim se posebnim uslovima, pored opštih uslova iz člana 11, vrši njihovo izuzeće. Reč je o blok-izuzećima, i na ove sporazume se odnosi pretpostavka dozvoljenosti, obzirom da se ne podnose Komisiji radi izuzeća od zabrane.“
S tim u vezi je i amandman koji je u ime Poslaničke grupe SRS podnet na stav 2. člana 13. Reč je o tome da se ova sporna odredba, odnosno reč „ne“ briše. Dakle, restriktivni sporazumi koji ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana, po mišljenju Poslaničke grupe SRS, treba da se podnose Komisiji radi izuzeća.
Vidimo da je prethodni pokušaj koleginice Lidije Dimitrijević, vezano za brisanje kompletnog stava, bio bezuspešan, odnosno nije naišao na razumevanje, a ovo je konkretno naša najveća zamerka na član 13, odnosno na ovu mogućnost.
Obrazloženje da se amandman odbija zbog toga što je smisao odredbe člana 13. stav 2. smanjenje administrativnog tereta za privredne subjekte i smanjenje opterećenja Komisije predmetima manjeg značaja stvarno je nelogično i nesuvislo, jer ako ti restriktivni sporazumi ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana, treba da se podnose Komisiji, s obzirom na to da upravo ona odlučuje o izuzeću.
Izostajanje obaveze otvara mogućnost, odnosno prostor za eventualne nepravilnosti. Primena ovakvog zakonskog rešenja prouzrokovaće štetne efekte, odnosno posledice, tako da pozivamo predlagača, odnosno ministra da prihvati ovu odredbu jer se time ništa ne gubi, samo dobijamo konkretnije i jasnije definisanje predloženog člana zakona. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS odnosi se na član 44. Predloga zakona. Reč je o obavezama dostavljanja i uvida u isprave i dokumentaciju, odnosno, kako stoji u obrazloženju predlagača: „U pogledu dostave isprava, odnosno podataka sadržanih u pisanom, elektronskom ili drugom obliku, u članu 44. je predviđena obaveza stranke da postupi po zaključku kojim se nalaže dostava takvih podataka, ako je stranka dužna da ih poseduje na osnovu posebnih propisa ili ako se osnovano pretpostavlja da ih poseduje.“
Amandmanom koji sam podneo tražim brisanje u stavu 2. člana 44, što se upravo odnosi na taj deo koji se odnosi na sumnju koja je posledica izostanka navedenih dokaza i biće uzeta na štetu stranke koja nije postupila po nalogu.
Amandman nije prihvaćen iz razloga što je, kako stoji ovde, „formulacija u predloženom zakonu jasnija i celishodnija“. Zaista nije logično zbog čega nije prihvaćen ovaj amandman. I sam zakon, to smo mogli da čujemo tokom celodnevne rasprave, ima dosta nedostataka i nelogičnosti da bi bila ovakva argumentacija za odbijanje amandmana.
Zato što imamo takav predlog zakona normalno je da se u državi Srbiji kreditiraju trgovački monopoli, pa ću podsetiti na sastanak koji je održan 3. februara ove godine, na kome su prisustvovali, između ostalog, i predstavnici kompanija „Delta“, „Merkator“ i „Metro“, gde je obelodanjeno da će se pomagati ovim monopolistima prilikom njihove isplate dobavljačima, što znači da će moći po dvostruko povoljnijim uslovima da dođu do jeftinijeg kapitala da bi platili dobavljače pre rokova za plaćanje. Dakle, umesto da se pomaže siromašnim slojevima srpskog društva, fabrikama itd., pomaže se onima koji najavljuju promet ove kompanije u 2009. godini uvećan za 36%. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 1. stav 1. da se posle reči „opšti uslovi“ dodaju reči „pravila odobravanja“. Smatram da bi time ovaj član zakona bio jasnije definisan i regulisan.
U obrazloženju Vlade prilikom odbijanja ovog amandmana stoji nešto što bi apsolutno moglo da se prevaziđe, jer stoji da nedostaju ključne reči da bi bio pravno-tehnički ispravan i suštinski prihvatljiv. Ta ključna reč je samo nedostatak veznika „i“, i time bi apsolutno ovaj amandman imao smisla i mogao bi da bude prihvaćen kao sastavni deo stava 1. ovog prvog člana. Smatram da bi uz tu pravno-tehničku korekturu amandman mogao da se prihvati, jer bi dodatno doprineo popravljanju predloženog zakona o kontroli državne pomoći. Meni je žao što ministarka Dragutinović nije tu. Ne znam koliko je ministar Milosavljević u prilici da eventualno ovako nešto prihvati.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici,  ovaj Predlog zakona o kontroli državne pomoći je jedan u nizu onih čuvenih kojima bi trebalo da se kao zemlja približimo EU, odnosno, što je možda bitnije reći, to je nešto što proističe iz obaveza koje je Republika Srbija preuzela iz SSP-a. Smatramo da još uvek ne postoji ambijent da bi se takav jedan predlog zakona mogao sprovoditi.
Podneo sam amandman u ime Poslaničke grupe SRS na član 8. stav 2. tačka 4). To je deo zakona koji se odnosi, pre svega, na imenovanja i prestanak mandata članova komisije. Predlažem da se briše četvrta tačka u stavu 2. Reč je o onim uslovima – ako je lice osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.
Smatram da ovako predloženi zakon, s obzirom na ambijent u državi Srbiji, neće moći nesmetano da funkcioniše i da neće dovesti do onoga što predlagač zakona, odnosno Vlada Republike smatra da će time postići, a to je podsticanje privrednog razvoja u celini, a naročito poboljšanje ekonomskog i socijalnog položaja građana Republike Srbije.
Nama kao poslaničkoj grupi ništa drugo nije preostalo nego da principijelno kroz amandmane zatražimo brisanje, odnosno povlačenje jednog ovakvog zakonskog rešenja.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom je predviđeno da se tačka 6. u članu 19. briše, a reč je o subjektima regionalnog razvoja, konkretno, o Republičkoj agenciji za prostorno planiranje.
Amandman nije prihvaćen iz razloga što Republička agencija za prostorno planiranje, kako stoji u obrazloženju, predstavlja subjekt u uspostavljanju institucionalnog mehanizma između republičkog i lokalnog nivoa, koji je neophodan radi obezbeđivanja i unapređivanja regiona, kao i efektivnosti i efikasnosti u obavljanju poslova.
Ako se krene od činjenice da je i ovaj zakon o regionalnom razvoju Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja predložilo kao obavezu preuzetu po potpisivanju SSP-a, kao i od subjekata, delatnosti subjekata koji bi bili formirani novom teritorijalnom organizacijom i o njihovom međusobnom odnosu, jasno je da je potpuno nepotreban ovaj stav, jer bi svaki region imao nekakvu svoju javnu agenciju za regionalni razvoj i sprovođenje politike regionalnog razvoja, a ako se zna da iznad postoje još tri nivoa nacionalnih agencija koje bi kontrolisale, upravljale, sprovodile politiku regionalnog razvoja, jasno je da je tu samo reč o povećanju tog birokratskog aparata.
Inače, to je sam nacionalni savet za regionalni razvoj, kao telo na državnom nivou koje bi uticalo na sprovođenje politike regionalnog razvoja, Nacionalna agencija za regionalni razvoj, opet kao institucija na državnom nivou za planiranje i sprovođenje politike regionalnog razvoja i, konačno, Nacionalna mreža asocijacija za regionalni razvoj, za koju se kaže da postoji u cilju sprovođenja politike regionalnog razvoja.
Ako i zanemarimo pravu pozadinu ovako predloženog zakona, imajući u vidu u kakvom se socijalno-ekonomskom položaju nalaze građani Srbije, smatramo da je on nepotreban. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman na član 24. stav 4, u kojem sam zatražio brisanje tog stava. Reč je o definisanju ovog nacionalnog saveta za regionalni razvoj, odnosno dužini trajanja mandata predsednika i članova Nacionalnog saveta, koji bi, kako je predviđeno Predlogom zakona o regionalnom razvoju, trebalo da traje pet godina.
Amandman nije prihvaćen, iz razloga što predlagač smatra da se ovim članom, odnosno 4. stavom, ne narušava jedinstvenost i nedeljivost teritorije Republike Srbije.
Smatram da ovo obrazloženje za odbijanje amandmana nije logično, jer se kompletan predloženi zakon o regionalnom razvoju tiče upravo narušavanja jedinstvenosti i nedeljivosti teritorije Republike Srbije.
Kada je o samom nacionalnom savetu reč, nastaviću onu priču od malopre, jer taj nacionalni savet za regionalni razvoj, kao telo, institucija na državnom nivou, utiče na sprovođenje politike regionalnog razvoja, pored Nacionalne agencije za nacionalni razvoj, koja je zadužena za planiranje i sprovođenje politike regionalnog razvoja.
U sklopu cele priče, imamo i nacionalnu mrežu asocijacija i agencija za regionalni razvoj, za koju se kaže da postoji u cilju sprovođenja politike regionalnog razvoja.
Javna agencija za regionalni razvoj, koja je na nivou regije, takođe, služi za sprovođenje politike regionalnog razvoja i ima jednu subordiniranu razvojnu regionalnu agenciju koja se tiče lokalnih samouprava i podregionalnih jedinica, a u cilju sprovođenja politike regionalnog razvoja.
Dakle, postoji ukupno, u ovako predloženom zakonu, tri agencije iznad regionalne, od kojih je jedna s ovlašćenjima da sprovodi, druga da sprovodi i planira, treća, opet, da sprovodi politiku regionalnog razvoja.
Logično, postavlja se pitanje – kolika su i kakva ovlašćenja agencije na regionalnom nivou, ako se već tri na nivou države bave istim sprovođenjem…

Hvala. Amandman koji sam u ime Poslaničke grupe SRS-a podneo jeste da se u članu 26. tačka 5. briše, a reč je o poslovima koje bi trebalo da obavi Nacionalni savet. Tačka 5. se odnosi na analiziranje principa i efekata primene politike i mera Vlade za oblasti regionalnog razvoja.
Sigurno bi mi bilo potrebno više od dva minuta samo da iščitam ko su sve članovi Nacionalnog saveta. Njih je više nego što je to predviđeno članom 26, po tome šta bi trebalo da rade, ali sve što je izrečeno kao argumentacija poslanika SRS-a, vezano za amandmane na predloženi zakon o regionalnom razvoju, jasno ukazuje na činjenicu da je zakon napisan s jedinom namerom da se izvuku nekakva sredstva iz fondova za regionalni razvoj pri Evropskoj uniji, da bi se Srbija prikazala, navodno, kao regionalizovana država, s tendencijom ublažavanja regionalnih razlika, ali nijedan od tih uslova nije zadovoljen onim što se u datom dokumentu nudi.
Tu, pre svega, nema nikakvih regija, jasno je da je reč o pokušaju urušavanja države Srbije, i nije navedena nijedna nadležnost regionalnog karaktera, jer sve to obavljaju samo subjekti koji se bave tek sprovođenjem onog što ispostavi nadležno ministarstvo i ova centralna nacionalna agencija za regionalni razvoj.
Pošto se iz svega jasno zaključuje da u ovom zakonu nema govora o regionalizaciji, jasno je da je mnogo bolje povući ga iz skupštinske procedure, nego dozvoliti da se sve završi na ovako perfidnom centralizmu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, i poslanička grupa SRS-a je amandmanom predvidela brisanje člana 37. ovog predloga zakona o regionalnom razvoju, člana kojim je definisana oblasna asocijacija kao privredno društvo ili udruženje osnovano za obavljanje poslova regionalnog razvoja za oblast utvrđenu u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica na nivou 3, koja je akreditovana, u skladu sa ovim zakonom.
Namerno sam pročitao kako glasi član 37, jer u 90 i više odsto obrazloženja predlagača o odbijanju ovih amandmana stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što je članom tim i tim, pa je onda prepisano kako stoji u članu predloženog zakona.
Zaista to smatramo nesuvislim obrazloženjem, pogotovo kada se ima u vidu činjenica o kojoj smo tokom današnje skupštinske rasprave već govorili, a to je postojanje i Nacionalnog saveta za regionalni razvoj, i Nacionalne agencije za regionalni razvoj, i nacionalne mreže agencija, asocijacija za regionalni razvoj, i sve one kažu da postoje u cilju sprovođenja politike regionalnog razvoja.
Javna agencija za regionalni razvoj koja je na nivou regije, takođe, služi za sprovođenje politike regionalnog razvoja i ima jednu subordiniranu razvojnu regionalnu agenciju koja se tiče lokalnih samouprava i regionalnih jedinica, u cilju sprovođenja politike regionalnog razvoja.
Dakle, postoje tri agencije iznad regionalne, od kojih je jedna s ovlašćenjima da sprovodi, druga – da sprovodi i planira, treća –da opet sprovodi politiku regionalnog razvoja.
Sve u svemu, jasne su namere da se i dalje odlučivanje, planiranje, pa čak i sprovođenje programa regionalnog razvoja, u slučaju prihvatanja ovakvog predloga zakona, diktira iz centra, čime se u potpunosti narušava načelo supsidijarnosti, i mi u Poslaničkoj grupi SRS-a, brojnim amandmanima, pokušavamo da ukažemo na ovu činjenicu. Hvala.