Predlog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna odnosi se na poglavlje iscrpljenja prava i u ime SRS sam podneo amandman u kojem sam tražio brisanje 1. stava u 45. članu.
Međutim, u obrazloženju koje je usledilo od strane predlagača stoji jedna kontradiktorna stvar, a to je da se amandman ne prihvata iz razloga što se odredbom člana 45. Predloga zakona nosilac prava na industrijski dizajn sprečava da svoje monopolsko pravo koje mu pripada zloupotrebljava tako što će svoj monopol pokušati da proširi i van okvira koje dozvoljava klasično pravo na industrijski dizajn.
Svaki nosilac prava na industrijski dizajn ugovorom, obligaciono-pravnim odnosom može trećim licima da onemogući dalju preprodaju robe koja inkorporiše zaštićeni industrijski dizajn ili je napravljena prema njegovom zaštićenom industrijskom dizajnu, ali to se ne može na osnovu svojinskog prava tj. kao vlasnik prava na industrijski dizajn.
Ukoliko se kao posledica paralelnog uvoza na tržištu nađe proizvod koji je autentičan i legalno stavljen u promet od strane nosioca prava na industrijski dizajn i proizvod koji je stavljen u promet bez saglasnosti nosioca prava, po mišljenju predlagača, ne radi se o povredi prava na industrijski dizajn, već o povredi nekog obligacionog odnosa ili eventualno carinskih propisa.
Smatramo da bi prihvatanjem ovakvog amandmana, upravo u okviru Predloga zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna, bila regulisana ova oblast, ali nismo naišli na razumevanje od strane predlagača.
Inače, zaštićujući industrijski dizajn i državnim ili regionalnim ustanovama, ustanovama za intelektualno vlasništvo, jasno je da bi vlasnik trebalo da stekne isključivo pravo da spreči druge u nedopuštenom kopiranju ili oponašanju tog dizajna. To i jeste deo jedne uspešne poslovne logike, jer se na taj način, kao što smo mogli da čujemo u prepodnevnoj raspravi, apsolutno jača i poslovna konkurentnost i često se donosi dodatni prihod na jedan ili više načina.

Član 56. predloženog zakona se tiče prestanka prava na industrijski dizajn. U ime SRS podnet je amandman gde je zatraženo da se u članu 56. briše tačka 4, odnosno ako je prestalo da postoji pravno lice ili ako je umrlo fizičko lice koji je nosilac prava na industrijski dizajn, danom prestanka pravnog lica, odnosno smrti fizičkog lica, osim ako je pravo na industrijski dizajn prešlo na pravne sledbenike ovih lica.
Amandman je samo logičan sled prethodnih amandmana SRS u kojima smo tražili da se uvaži ta činjenica da pravni sledbenici u slučaju smrti lica postanu nosioci prava na industrijski dizajn.
Naš principijelni stav vezano za Predlog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna je da bi trebalo, poput drugih zemalja, da budu zaštićeni prema zakonu o nelojalnoj konkurenciji, jer na taj način dizajn može biti zaštićen upravo od dela nelojalne konkurencije, uključujući naročito doslovno kopiranje dela koja dovode do zabune i oponašanja i korišćenja tuđeg ugleda.
Ipak, jasno je da je tu značajno slabija mogućnost zaštite i da se prekršaji teže dokazuju i to je bio razlog što smo kroz podnošenje amandmana pokušali da u Predlogu zakona o zaštiti industrijskog dizajna neke stvari definišemo na pravni način i da tako izbegnemo svaku moguću zloupotrebu odnosno dvosmisleno tumačenje određenih zakonskih predloga.
Ono što bih takođe želeo ovom prilikom da iskoristim u okviru vremena koje imamo za poslaničku grupu, jeste činjenica da u nekim zemljama zakonodavstvo omogućuje i tzv. grejs period za registraciju od najčešće šest meseci do jedne godine od trenutka kada je dizajn postao dostupan javnosti, otkriven ili objavljen.
Radi se o slučajevima kada su proizvodi predmetnog dizajna prodati, izloženi na sajmu trgovine ili na ostalim sajmovima ili na izložbi, ili su pak objavljeni u katalozima, brošurama ili reklamirani pre podnošenja prijave za zaštitu dizajna.
Jako je bitno da se za vreme tog perioda može plasirati dizajn, ali da se pri tom ne izgubi onaj uslov novosti i još uvek da je moguće podneti prijavu za registraciju. Međutim, kako to nije slučaj u svim zemljama i zbog toga što je upravo taj grejs period vremenski ograničen, očigledno je da je često bolje čuvati dizajn u tajnosti, dok se ne podnese prijava za zaštitu dizajna.
Takođe, bitno je napomenuti činjenicu da se za vreme tog grejs perioda gube isključiva prava na dizajn, iako dizajn može biti automatski zaštićen i prema Zakonu o autorskom pravu ili Zakonu o nelojalnoj konkurenciji, u zavisnosti od odredaba relevantnog nacionalnog zakonodavstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo jeste na član 34. stav 8. Predloga zakona o stečaju, a to je inače za one koji možda nisu imali prilike da se upoznaju sa tim. Dakle, oblast koja se odnosi na nagrade za rad i naknadu troškova za stečajne upravnike, a amandmanom je predviđeno da se ovaj stav 8. koji inače glasi – ministar bliže propisuje osnove i merila za određivanje visine nagrade i naknade troškova stečajnog upravnika – promeni tako da umesto ministar stoji formulacija – Vlada Republike Srbije.
Smatramo da bi ovaj amandman praktično izvršio pravno-tehničku korekciju, jer Vlada Republike Srbije inače bi trebalo da bude zadužena za izradu podzakonskog akta kojim se propisuju osnove i merila za određivanje visina nagrada i naknada za rad stečajnog upravnika.
Inače, kada su stečajni upravnici u pitanju, vi znate da je i dosadašnja praksa i iskustvo kroz funkcionisanje zakona o stečajnom postupku koji je bio na snazi nekih četiri-pet godina upravo u toj oblasti i pokazao najviše manjkavosti i mi smo i govorili o tome da se dešavalo mnogo nepravilnosti vezano upravo za rad, odabir stečajnih upravnika, a takođe jedan naš principijelni stav je da i ovim predlogom zakona o stečaju to nije na najbolji način određeno i možda ovako najupečatljiviji primer je da upravo kako će se i ubuduće po ovom novom zakonu birati stečajni upravnici.
Znate da to sada ide po principu nekakvog kompjuterskog odabira, ali da će se verovatno, poučeni dosadašnjim negativnim iskustvom, u praksi dešavati opet nekakve nepravilnosti i u smislu da se jedan isti stečajni upravnik više puta odabira, a da će onaj koji bi trebalo da vrši kontrolu svega toga, to je Viši trgovinski sud, praktično imati pune ruke posla.
Nekakva iskustva iz okruženja govore upravo o tome da je broj stečajnih upravnika koje imamo ovde, dakle u Srbiji, u poređenju sa drugim zemljama i efikasnost u njihovom radu u određenom neskladu, tako da smatramo da bi Vlada Republike Srbije, morala upravo na osnovu ovog našeg amandmana, ne ministar kako je to propisano Predlogom zakona, da bliže propisuje osnove i merila za određivanje visine nagrada i naknade troškova stečajnog upravnika, da se na taj način, izbegnu svi potencijalni problemi koji mogu da nastupe u ovoj oblasti.

Kada prođe dva minuta, zamolio bih vas da me obavestite, da ne trošim vreme poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 68. stav 1. Predloga zakona odnosno celo poglavlje se odnosi na otvaranje stečajnog postupka, ročišta i pre otvaranja rasprave stečajnog postupka, i zaista mi nije jasno ni logično ukoliko želimo da ona negativna iskustva koja imamo u dosadašnjoj praksi, a vezano za trajanje stečajnog postupka, da tu neke stvari izmenimo, što smo mi pokušali amandmanima, da to ne naiđe na odobravanje od strane predlagača.
Jer i ovim amandmanom koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo predviđeno je da ako je pokrenut prethodni stečajni postupak, stečajni sudija zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju stečajnog razloga za otvaranje stečajnog postupka najkasnije u roku od, pa sada ova brojka od 30 dana od dana prijema predloga za pokretanje stečajnog postupka, predložili smo da se taj rok smanji na 15 dana, da se prepolovi. Samim tim smatramo da bi to ukupno uticalo na skraćenje stečajnog postupka.
Međutim, amandman nije prihvaćen, jer kao što stoji u obrazloženju rok od 15 dana je prekratak za sprovođenje svih radnji koje su predviđene za prethodni postupak. Onda ćemo verovatno doći u situaciju da i dalje imamo takve slučajeve, da naši stečajni postupci u Srbiji traju znatno duže nego što je to slučaj u zemljama OECD ili zemljama koje ste mogli u toku jučerašnje diskusije da čujete, koliko je to duže u poređenju sa zemljama koje sam pomenuo, pa čak i u zemljama u okruženju.
Neprihvatanjem ovog amandmana, kojim smo imali najbolju nameru da koliko toliko doprinesemo da se taj postupak skrati, odnosno da muke koje imaju firme i zaposleni u njima budu koliko-toliko pre rešene …

I ovaj član 70. je iz iste oblasti, a tiče se dužine trajanja stečajnog postupka, odnosno konkretno je reč o rešenju otvaranja stečajnog postupka i amandmanom koji je poslanička grupa SRS podnela na član 70. stav 1. tačka 5. Predloga zakona reči – 120 dana, zamenjuju se rečima – 60 dana.
Upravo je smisao i suština bila poput ovog prethodnog amandmana da se određenom pravno-tehničkom korekcijom skrati rok za dostavljanje prijave potraživanja i ovim skraćenjem, po mišljenju poslaničke grupe SRS, ukupno bi se skratilo trajanje postupka.
Međutim, poput i prethodnog amandmana, takođe i ovaj amandman nije prihvaćen, jer kako kaže – budući da je rokom od 30 do 120 dana dato dovoljno smernica sudu da o celishodnosti roka za potraživanje odluči o svakom konkretnom slučaju.
Rok za prijavu potraživanja je bio predmet mnogih diskusija u toku javne rasprave, vezane za nacrt zakona i predložena formulacija propisuje rok na način sa kojim se saglasio najveći deo stručne javnosti i sami poverioci. Rok je dovoljno fleksibilan da omogućava sudu da u konkretnom slučaju, a u zavisnosti od složenosti predmeta i broja strukture poverilaca odredi odgovarajući rok za prijavu potraživanja, a da se time ne ugrozi ni efikasnost sprovođenja postupka, ni prava i položaj poverilaca.
U slučaju postojanja inostranih poverilaca, rok od 60 dana bi bio prekratak za njihovo obaveštavanje i prijavljivanje potraživanja.
Mogu da ponovim ono što sam malopre rekao, da iskustva iz prakse i ovako koncipiran Predlog zakona, koji u suštini se koncepcijski ne razlikuje u odnosu na onaj koji smo do sada imali, očigledno nam ne daje za pravo da verujemo u to da će stečajni postupci u Srbiji biti efikasniji, odnosno da će trajati kraće. Primera za to ima zaista sijaset, pa ću tokom obrazlaganja jednog od narednih amandmana, koji je takođe iz ove oblasti, moći da iznesem i neke od konkretnih primera koji se tiču dužine trajanja stečajnog postupka u srpskim firmama.

Član 72. stav 2. Predloga zakona takođe se odnosi na jednu vremensku distancu i mi smo amandmanom pokušali da skratimo odredbe koje su sadržane u Predlogu zakona, a tiču se ispitnog ročišta. Onako kako je predviđeno u Predlogu zakona, ispitno ročište će se održati u roku koji nije kraći od 30 dana i duži od 60 dana u roku od dana isteka roka određenog rešenja za prijavljivanje potraživanja.
Dakle, i ovaj amandman koji sam u ime poslaničke grupe podneo zapravo je pokušaj da se pravno-tehnikom korekcijom skrati rok za održavanje ispitnog ročišta i samim tim da se ukupno skrati trajanje postupka.
Međutim, poput i prethodnih, a ista je sudbina i svih ostalih amandmana koje smo podneli. Amandman nije prihvaćen, jer predlagač smatra da je to dovoljno vremena da se i smernica suda da oceni rok za održavanje ispitnog ročišta, odluči u svakom konkretnom slučaju.
Juče ste bili svedoci i javnost koja je to mogla da sluša, a na žalost i onih koji su direktni učesnici u svemu tome kakvih sve stečajnih postupaka smo imali u Srbiji. Možda ono što je najupečatljivije su svakako stečajni postupci u nekada velikim i uspešnim firmama, poput „Robne kuće Beograd“ ili „Beko“, gde traju niz godina stečajevi. Nažalost, veliki broj ljudi, protesti zaposlenih itd. nekadašnjih radnika tih firmi.
Međutim, upravo zbog ovakvih i sličnih odredbi zakona jasno je da nema još uvek rešenja o stečaju koji se sprovodi u građevinskom preduzeću „Rad“ i koji je možda i najkomplikovaniji slučaj koji je započet po još uvek važećem Zakonu o stečajnom postupku.
Bilo je dosta reči i još uvek, iako se promenilo i nekoliko stečajnih upravnika. Stečaj traje već punih osam godina. Praktično, rešenja nema, a problema ima i te kako mnogo.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovo je bio jedan očigledno, nažalost, bezuspešan pokušaj da se amandmanom utiče na skraćenje određenih vremenskih rokova i na taj način pokuša da se ubrza celokupan stečajni postupak.
Član 109, na koji sam podneo amandman u ime poslaničke grupe SRS, glasi: „Stečajni upravnik je dužan da u roku od 30 dana od dana preuzimanja imovine i prava stečajnog dužnika sastavi početni stečajni bilans u kome će navesti i uporediti aktivu i pasivu stečajnog dužnika“. Amandmanom je taj rok od 30 dana predviđeno da se prepolovi na 15 dana.
Međutim, nije prihvaćeno, s obzirom da predlagač smatra da se početni stečajni bilans zasniva na prethodno izvršenom popisu imovine i obaveza za koje je predviđen rok od 30 dana od dana imenovanja stečajnog upravnika.
Mi smo principijelno imali zamerku na celokupan ovakav predlog zakona o stečaju, jer smatramo, pre svega, da je trebalo omogućiti da se pruži prilika, odnosno da predlog zakona bude u dovoljnoj meri fleksibilan, da se omogući, na neki način, reorganizacija i samim tim da se uvećaju šanse za oporavak dužnika, jer je i stečena regulativa pokazala do sada da je pre svega neophodno obratiti pažnju na otklanjanje svih tih činilaca koji izazivaju procesno pravne nedoumice, kako za status poverilaca, tako i za status stečajnog dužnika ili stečajne mase.
Ako se pri tom ne pokaže barem malo dobre volje ili tolerantnosti u tom smislu, onda ćemo očito zahvaljujući volji skupštinske većine imati još jedan zakon o stečaju koji neće doprineti da se reše nagomilani problemi u opterećenoj srpskoj privredi.
Ono što bih još ovom prilikom želeo da istaknem je činjenica da jedan od razloga zbog čega država očigledno ne želi da požuri u ubrzavanju tih stečajnih postupaka leži verovatno i u tome što je u svim ovim firmama, znate da je reč o desetinama hiljada, zaposleno mnogo ljudi i da je jasno da ne postoji interes da se na tržištu rada pojavi još jedan talas nezaposlenih, a umesto da se rešava suštinski ovaj problem preko određenih investicija koje su kod nas male, mi se očigledno vrtimo u jednom začaranom krugu već duži niz godina.

Član 111. stav 5. Predloga zakona tiče se prijavljivanja potraživanja i amandmanom je predviđeno jedno skraćenje vremenskog roka koji je naznačen ovde u Predlogu zakona. To je da se prijave mogu podneti po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, a najkasnije u Predlogu zakona piše 120 dana od dana objavljivanja oglasa u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a sve prijave podnete po isteku roka od 120 dana biće odbačene kao neblagovremene.
Amandmanom je predviđeno da se ovaj rok od 120 dana zameni rokom od 30 dana i da na taj način se praktično skraćenjem roka za podnošenje prijave, po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, ukupno utiče na skraćenje stečajnog postupka.
Međutim, i ovog puta kao što je to bilo u svim ovim prethodnim slučajevima prilikom amandmana sa ovakvom namenom, Vlada odnosno predlagač nisu prihvatili, jer manje-više se ponavlja obrazloženje poput svih ovih, ali se smatra da je rok od 120 dana, koji počinje da se računa od isteka roka za podnošenje prijava potraživanja koji je odredio sud i da se to može zaključiti na osnovu nekakve prakse dosadašnje.
Ali, opet kažem, kada je praksa u pitanju tu apsolutno nema nikakvog osnova, da takve nekakve odredbe koje su sadržane u ovom predlogu zakona budu, bar što se tiče poslaničke grupe SRS, prihvatljive. Kada već tako stoje stvari onda ne treba ni da čude neki konkretni životni primeri koje imamo.
Sinoć sam pominjao neki slučaj zaposlenih u Industriji obuće „Beograd“ i konkretno imam ovde ugovor između zaposlenog Sonje Radić i firme. Ugovor je zaključen još 30. aprila 2003. godine, kada je i prestala potreba za radom, gde se poslodavac obavezao za isplatu jednokratne novčane naknade u visini od 6.000 dinara po godini staža.
Danas je 4. decembar 2009. godine, naravno da to nije ispoštovano i to samo govori na koji način se država ophodi prema ljudima, a smatram da to apsolutno ne zaslužuju, pogotovo oni koji su praktično ceo svoj radni vek proveli u firmama koje su voljom ili neznanjem, ili nesposobnošću vlasti dovedeni u situaciju da kroz stečaj ili na bilo koji drugi način dožive jednu neslavnu sudbinu.

Član 114. Predloga zakona o stečaju stav 2, to je ono na šta smo u ime poslaničke grupe SRS podneli amandman, a evo da bi i prisutni malobrojni poslanici mogli da se upoznaju sa tim, reč je o tome da se na ispitno ročište poziva stečajni upravnik i poverioci, onda stoji jedna odredba čije smo mi brisanje zatražili, a glasi – a može se pozvati stečajni dužnik, kao i lice koje je obavljalo poslove kod stečajnog dužnika, koji mogu da pruže podatke o postojanju i visini potraživanja,  kao i revizori koji su vršili pregled poslovanja stečajnog dužnika.
Dakle, sve je to vezano za tok ispitnog ročišta i mi smo amandmanom predvideli, takođe, jednu korekciju koja bi omogućila pozivanje na ispitno ročište stečajnog dužnika i lica koja su kod njega radila, jer upravo po našem mišljenju oni mogu pružiti najbolju sliku o poslovanju, osnovanosti potraživanja i drugim bitnim i relevantnim faktima iz poslovanja pravnog lica.
Međutim, i ovaj amandman nije prihvaćen iz tog razloga što, kako stoji u obrazloženju, postupanje zavisi od toga kakva je procena stečajnog sudije u pogledu potrebe za prisustvom određenih lica, pa će se u zavisnosti od toga vršiti i pozivanje. Ko želi da razume shvatiće šta je sada sa ovakvim obrazloženjem predlagač smatrao.
Opet kažem, pozivam vas da u danu kada se bude glasalo, odnosno kada se budemo izjašnjavali o ovim predloženim amandmanima, ipak malo razmislite, jer smatram da ne bi trebalo apriori odbijati svaki amandman koji stiže iz redova opozicije, jer zaista ima nekih potpuno logičnih i ekonomski opravdanih amandmana vezano za problematiku stečaja u Srbiji.

Član 132. Predloga zakona, konkretno u ovom slučaju je amandman podnet na 6. stav, gde se reči – dva visokotiražna dnevna lista koja se distribuiraju, zamenjuje rečima – jednom visokotiražnom listu koji se distribuira.
Ovo je oblast koja definiše rešenje o bankrotstvu itd. i obavezama koje bi stečajni upravnik, odnosno svi koji su u tom procesu uključeni trebalo da odrade. Šta je cilj?
Imajući u vidu da je neophodno i smanjenje troškova u celokupnom postupku, smatrali smo da će ovakvim amandmanom sasvim primereno omogućiti smanjenje troškova, jer po mišljenju SRS sasvim je primereno da se prodaja stečajne mase objavi u jedno visokom tiražnom listu. Smatramo da bi ovakva odredba u ovom predlogu zakona bila potpuno adekvatna da se na taj način ovakav problem reši. Nema potrebe da se zaista, kao što je predvidela Vlada da se u dva visokotiražna dnevna lista objavljuju ova rešenja koja su potrebna.
Ima tu nekakvih odredbi koje su, da tako kažem, kompilacija nekakvih zakona, odnosno sistema koji funkcionišu u ovoj oblasti iz zemalja iz okruženja, a i iz Evrope, SAD i smatram da je trebalo iskoristiti neka konkretna i kvalitetna iskustva koja postoje kada je reč o sprovođenju stečajnog postupka, preuzeti ono što valja i donekle popraviti predlog zakona koji je danas u skupštinskoj proceduri koji bi sutra trebalo da se reflektuje na ovaj i te kako veliki problem u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 150, to je poglavlje koje se tiče posebnog postupka u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje.
U ime poslaničke grupe SRS podneli smo amandman na stav 1. ovog člana, kojim je zatraženo da se reči "dve godine" zamene rečima "180 dana", kako bi se taj rok smanjio u periodu od kada je pravno lice obustavilo plaćanje sa dve godine na šest meseci. Smatramo da je taj rok primeren i da, istekom tog roka, država mora preduzeti sankcije za neuredne platiše.
Međutim, osnovni problem je taj što je celokupan Predlog zakona očigledno pravljen za državu sa tržišnom privrednom, a jasno je da kod nas još uvek postoji dosta firmi koje su u društvenoj svojini. Evidentno je da sva ta zadužena preduzeća moraju svoje probleme rešavati, pre svega sa bankama kreditorima, jer je očigledno da je to jedna zajednička i obaveza i muka. To bi jasno moralo da bude i stanovište države, odnosno da se, pre svega, problem koji postoji u srpskoj privredni rešava kroz proces i reprogramiranje dugova i određene finansijske konsolidacije. Prostora za to ima, ako ništa drugo bar kod visine bankarskih marži. Ima prostora i za sniženje kamata, za reprogram dugova i da se na taj način olakša teret privredi i da se time, praktično pomogne.
Na ovaj način, jasno je da se namiruju obaveze prema državi, a ono što ostane, to je nešto drugo i na taj način se u ta tri koraka, onemogućavanjem prave reorganizacije preduzeća, nerazumnim porezima i doprinosima, odnosno stvaranjem uslova za likvidaciju, uništava sopstvene privreda. To je ono protiv čega se SRS apsolutno bori. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime poslaničke grupe SRS odnosi se na član 3. i ovaj 3z. stav 2. gde se reči „ministar nadležan“ zamenjuju rečima: „ministarstvo nadležno“.
To je jedan od principijelnih stavova SRS i pokušaja da se amandmanom praktično uskrati pravo ministru kao pojedincu na donošenje posebnog pravnog propisa, a da se shodno odredbama Ustava i drugih zakona to prenosi na nadležan državni organ, a to je naravno ministarstvo koje je nadležno za poslove stečaja. Međutim, amandman nije prihvaćen.
Inače, pominjao sam već koliko je stečajeva, odnosno stečajnih upravnika u zemljama u okruženju. Srbija ima to regulatorno telo u oblasti stečaja, znači, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Poznat je naš stav vezano za agencije, a samim tim i za Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika.
Ono o čemu bi trebalo posebno povesti računa ovom prilikom jeste da stečajni upravnici, kao osobe koje sprovode ovaj postupak, pre svega, moraju da budu i te kako kvalifikovane za ovo, uz uslove koji se tiču visoke stručne spreme, radnog iskustva, položenog stručnog ispita itd. i neophodno je ispunjavanje i drugih obaveza.
Inače, u Srbiji je već od 2005. godine, kada je izdata prva licenca, najviše tu diplomiranih ekonomista, ali bez obzira na sve to, postoje nekakve manjkavosti i u ovom predlogu zakona, pogotovo i u Predlogu zakona o stečaju i ranije stečajnom postupku, pa smo bili svedoci mnogih nepravilnosti u svemu tome.
Sad dok sam dolazio do sale setio sam se i slučaja Trgovinskog preduzeća „ Jedinstvo“ u Mladenovcu, koje je punih devet godina u stečaju, a dešava se, recimo, da sada ''zastupamo'' stečajnog upravnika da se skoro prodaje jedna imovina, odnosno plac u samom centru grada, a da se pri tom ne namiri poverilac, jedan od najvećih iz SO Mladenovac. Dakle, to su neki propusti na koje treba ukazati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je već duži vremenski period ukazivala na neophodnost izmena Zakona o stečaju. Želja nam je bila da ukažemo na sve one brojne nedostatke u praksi, odnosno da pokušamo da primoramo vlast da novim zakonskim rešenjem obrati pažnju na otklanjanje svih onih činilaca koji su izazivali procesno pravne nedoumice, kako za status poverilaca, tako i za status stečajnog dužnika ili stečajne mase.
Naše očekivanje je bilo da će ovim predlogom zakona o stečaju biti omogućeno to da se u jednoj dovoljnoj, adekvatnoj meri omogući regulisanje reorganizacije i da se na taj način uvećaju šanse za oporavak dužnika.
Međutim, ako se pažljivo pročita Predlog zakona o stečaju, jasno je da se on suštinski i u principu ne razlikuje od onoga koji je bio na snazi proteklih pet godina, i takođe, sam koncept kako je bio zamišljen ovaj predlog zakona je odrađen za državu u kojoj funkcioniše tržišna privreda, jasno je da Srbija nije u takvoj situaciji. Otuda i veliki broj amandmana koji je podnet na predlog zakona.
Ona neprijatna iskustva koja imamo u ovih proteklih nekoliko godina, vezano za razne zloupotrebe u kojima su oštećeni i država i zaposleni u preduzećima koja su likvidirana, činjenica da stečajni postupak traje najduže u regionu i u Evropi i činjenica da je očigledno to previše izgubljenog vremena u jednoj situaciji makroekonomske nestabilnosti, u kojoj se nalazi država Srbija, primorala nas je da u ime poslaničke grupe SRS podnesemo veći broj amandmana.
Ovaj koji je podnet na član 11. stav 2. tačka 2) odnosi se upravo na stečajne razloge, odnosno konkretno na stav koji se tiče preteće nesposobnosti zakona i kako je to predlagač objasnio, preteća nesposobnost plaćanja postoji ukoliko stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću.
Zatražili smo brisanje tačke 2) stava 2. člana 11. Predloga zakona o stečaju, jer je očigledno, to ste mogli da čujete iz ovog obrazloženja kako je Vlada, odnosno nadležno ministarstvo, podnosilac ovoga predloga zakona dalo da je zaista i u pravnom i u tom finansijskom smislu prilično nejasno, necelishodno i da u primeni može samo doprineti daljim problemima, a nikako rešavati ono u čemu se sastoji suština ovog predloga zakona, koji bi trebalo da reši ovu i te kako osetljivu materiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj amandman tiče se člana 26. koji u ovom predlogu zakona o stečaju uređuje oblast koja se tiče stručnog nadzora, odnosno mera koje ovlašćena organizacija u postupku stručnog nadzora izriče i mogli ste već i da čujete u prethodnom izlaganju koleginice Vjerice Radeta o tome koliko su na neki način apsurdne ove mere koje su na ovakav način predviđene, da li je reč o opomeni ili o javnoj opomeni.
Interesantno je i ovo obrazloženje koje je pristiglo od predlagača zakona, dakle, da se amandman ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa ciljem koji se želi postići donošenjem ovog zakona, jer uvođenje više vrsta sankcija i izricanje odgovarajućih sankcija u odnosu na težinu propusta omogućava se sankcionisanjem i najmanjih propusta u obavljanju dužnosti stečajnog upravnika, čime se doprinosi razvoju profesije stečajnog upravnika. Čini mi se da je upravo ta profesija stečajnog upravnika i jedan od najznačajnijih problema u celoj ovoj stvari.
Primera radi samo, izneću neke od podataka koji se tiču broja stečajnih upravnika u zemljama u okruženju. Recimo, u Sloveniji na nekih 1.049 stečajnih postupaka ima 108 stečajnih upravnika, Hrvatska 4.000 stečajnih postupaka i 486 stečajnih upravnika, u BiH preko 500 stečajnih postupaka i 194 stečajna upravnika, u Makedoniji ima nekih 3.467 stečajnih postupaka i 202 stečajna upravnika.
Ono što je evidentno, problema u ovoj oblasti ima puno, a pogotovo ''zasluge'' za to snose upravo i stečajni upravnici i ono kako je regulisano zakonom do sada bilo, zato se i dešava ono o čemu su već kolege i pričale, primeri dugotrajnih stečajeva u Srbiji, a slučajeva je sijaset. Možda u svemu tome treba potražiti i neku vezu sa tim da su stečajni upravnici pre svega i dobro plaćeni za taj posao i naravno da im se i ne žuri mnogo.
Primer nekadašnjeg privrednog giganta "Beka", koji je na doboš otišao još 2003. godine i ne može da izađe dok se god ne reši pitanje vlasništva nad imovinom u Hrvatskoj i Sloveniji, odnosno dok se ne završe svi sporovi, jeste možda jedan od eklatantnih primera za celokupnu situaciju u ovoj oblasti.
Ono što je problem, da čak i donošenje ovih novih stečajnih propisa neće ubrzati već započete postupke, jer se, naravno, odnose samo za nove i to praktično znači da će i slučaj "Beka", kao i mnogih drugih preduzeća biti još uvek u magli, odnosno rešenje se neće nazirati, bar još neko dogledno vreme. Naravno, u svemu tome najviše ispaštaju radnici, zaposleni.
Primera ima puno. Ovog puta ću samo da pomenem Industriju obuće "Beograd" i spor koji se vodi. Naravno, ovih dana smo slušali i o problemu u "Zorki" u Šapcu, u "Janku Lisjaku", a evo tome da pridodamo samo Industriju obuće "Beograd", gde je još od 2003. godine, iako je postojao ugovor zaključen između pomenute firme i zaposlenih, a njih je nekoliko desetina u pitanju, dakle, ne poštuju se neke zakonske odredbe vezano za pre svega i isplatu zaostalih primanja i posledice koje su samo reperkusija onoga do čega je dovedena srpska privreda u najvećem broju slučajeva.