Dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS javnosti je predočena kao najznačajnija stvar to što će NBS ubuduće imati samostalnost i nezavisnost u radu. Ono što se nameće kao logično pitanje jeste da li to znači da do sada nije bilo svega toga, samostalna i nezavisna? Možda bi ovu dilemu mogao da razreši podatak, ono što je čak i objavljeno na sajtu NBS, da ova institucija već uveliko radi na primeni takozvanih Bazelskih standarda, standarda propisa o adekvatnosti kapitala, kojima se na najdirektniji način ograničava kreditna aktivnost banaka, što u uslovima sveopšte zaduženosti znači samo dalju destrukciju ekonomije. Inače, ovaj propis donosi "Bank of International Settlements" sa sedištem u Švajcarskoj, u Bazelu, koja je privatna banka. Ima čak i svoju privatnu gardu i nad kojom nijedna vlada u svetu nema ingerenciju, pa je onda ovo samo prilog tome o kakvoj se nezavisnosti i državnosti, zapravo, ovde radi.
Ako se zna da je po onoj, nekakvoj, osnovnoj definiciji monetarne politike, odnosno rada NBS to da bi ona trebalo da upravlja novcem i kamatnim stopama kako bi ostvarila nisku, stabilnu i predvidivu stopu inflacije i time stvorila ambijent za postizanje održivog ekonomskog razvoja i rasta zaposlenosti, da upravljajući novcem i kreditima NBS utiče na jačanje i očuvanje poverenja javnosti u dinar, što privrednicima, građanima, olakšava donošenje poslovnih odluka i planiranja budućnosti i da se stara o vrednosti nacionalne valute, a samim tim doprinosi rastu životnog standarda građana, onda ima nekoliko stvari, na koje bih želeo ovom prilikom da ukažem, koje govore o tome da to i nije baš tako.
Poznata je činjenica da NBS još od septembra 2006. godine sprovodi režim takozvane ciljane inflacije i nešto više od dve godine, sve do početka 2009. godine, kao smernica za prilagođavanje stepena restriktivnosti monetarne politike služila je ta bazna inflacija. Ovo podrazumeva praćenje cena koje se formiraju na tržištu, a ono što se koristilo kao opravdanje za ovakvu odluku bilo je da se instrumentima monetarne politike ne može uticati na cene koje se administrativno određuju. To je u prevodu značilo da NBS praktično nije želela da preuzima odgovornost za promene cene struje, nafte, prevoza, hleba, mleka i drugih proizvoda, što u principu čini skoro polovinu ukupne inflacije.
Čak i da se pronađe nekakvo opravdanje za ovakvu odluku, zašto prihvatiti odgovornost za nešto o čemu Vlada odlučuje, jasno je da je u tom periodu, što se NBS tiče, i o toj monetarnoj strategiji bila bolja odluka da se ciljala ta ukupna inflacija, jer ovakav način vođenja monetarne politike, po mišljenju dobrog dela stručne javnosti, ima određenih manjkavosti, pre svega što je obesmišljena suština strategije ciljane inflacije, kada je ukupna inflacija znatno veća od bazne inflacije. I, ono što je poseban problem jeste to da NBS nije bila naročito ubedljiva kada je objašnjavala da uspešno obavlja zadatak, jer za razliku od statističkih parametara građani, privreda na svojoj koži u svakodnevnom životu su mogli da osećaju da je znatno veći porast cena od onoga što je objavljivala NBS.
Drugo, ako se prihvati ta činjenica da se NBS bavila samo baznom inflacijom, to praktično znači da Vlada nije imala nikakvu odgovornost o svojim cenama, niti obavezu da povede računa za koliko će ih povećati. Ono što je osnovni problem, a tiče se sfere za koju je zadužena NBS, predstavlja problem kontrolisane cene i ono što je zabrinjavajuće jeste da je već u prvoj polovini ove godine Vlada skoro dostigla maksimum u smislu procenata kontrolisanih cena.
Ako su te regulisane cene osnovni problem, onda je jasno i da referentna kamatna stopa ne bi smela da bude visoka, odnosno da bude tolika kolika je sada. Jeste da se ona smanjivala, ali i trenutno je nešto što je neodrživo, jer referentna kamatna stopa nimalo ili veoma malo utiče na regulisane cene, pa samim tim u uslovima kada su one generator inflacije utiču i na ukupnu inflaciju.
S druge strane, to je ono o čemu smo već do sada nebrojano puta govorili, jeste da visina te referentne kamatne stope upravo i doprinosi da krediti budu skuplji i da država mora da na svoje trezorske zapise plaća visoku kamatu.
Međutim, ono što je najznačajniji problem u celoj ovoj priči, to je svakako činjenica da poslovne banke de fakto kontrolišu srpski bankarski sistem i, ono što je opasno, vrše misiju dinara mimo znanja javnosti, čak i protivno zakonima koji uređuju ovu oblast.
Ovom prilikom ću iskoristiti da citiram Vojina Bjelicu, profesora na Ekonomskom fakultetu, inače bivšeg predsednika Saveta Narodne banke Srbije, koji je istakao da kreditna aktivnost banaka omogućava da banka stvara novac na taj način što monetizuje svoju aktivu, a najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komitenata i još dodaje sa gledišta funkcije kreiranja novca – nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom.
Dakle, na osnovu ovoga se da zaključiti da poslovne banke same stvaraju novac, bilo da je reč knjiški ili bezgotovinski i ovo ih čini emisionim ustanovama, na isti način kao što su to i centralne banke, s tom razlikom što se emituje jedna drugačija vrsta novca. Da li se takav novac pušta u opticaj bezuslovno ili kao kredit, to je sada već drugo pitanje, ali očigledno da je njima u interesu da se baziraju isključivo na kredite jer se i kamate slivaju u njihove džepove, a praktično i privreda i građani postaju zavisni od komercijalnih banaka.
Ovo je jedan od primera kako se na najdirektniji način utiče na privredne tokove i na životni standard građana, jer oni, govorim o tim bankama, određuju ko može i pod kojim uslovima dobijati kredite, da li ih uopšte može dobiti, za koje svrhe itd. Ako kojim slučajem prestanu sa ekspanzijom kredita, jasno je da bi privreda pucala po svim šavovima jer dugovi sa pripadajućim kamatama i dalje stoje kao jedan ogroman balast, a novih kredita za servisiranje nema.
Činjenica je da je ovaj slučaj o kome sam govorio prilično poguban za društvo jer imati mogućnost da i kroz sve zakone koji prate ovu oblast dođemo do zaključka da jedna ovakva situacija čak i ne pominje niti priznaje njegovo postojanje. Čak i u ovom zakonu o Narodnoj banci Srbije, član 53. stav 2, stoji da Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji. Nigde se ne pominje bezgotovinski, odnosno taj knjiški ili bankarski novac koji dominira u likvidnoj dinarskoj masi. Takođe, predlagač zakona je zanemario veoma važnu činjenicu o postojanju te takozvane treće vrste novca, čijim se emitovanjem bavi neko drugi. Tu je pokušaj da se u zakonu o bankama na jedan način to prikrije, ali svedoci smo činjeničnog stanja u funkcionisanju ovog sistema.
Ono što je, takođe, bitno, to je da u Nacionalnoj strategiji razvoja do 2012. godine stoje nekakva tri prioriteta. Prvi prioritet je stvaranje investicionog ambijenta za privlačenje stranih, pre svega grinfild investicija. To podrazumeva gomilu stvari, jer se ovde ne radi samo o tome da stopa poreza na dobit bude najmanja u Evropi. To je nedovoljno, mnogo je važniji taj dugoročni interes koji neko može da ima. Drugi prioritet je razvoj infrastrukture. Imate jasnih pokazatelja koliko bi trebalo da bude uloženo u razvoj infrastrukture do 2012. godine. Treći prioritet je znanje koje se danas traži na tržištu rada.
Ono što pokazuje iskustvo do sada, to je da bezmalo ništa nije urađeno na tom planu, a ono što smo mi u SRS nebrojano puta do sada isticali i napominjali, kada je reč o vođenju monetarne politike u Srbiji, to je činjenica da bi Narodna banka Srbije, kao institucija, zaista, morala da bude samostalna, nezavisna u radu, ali ne nezavisna od institucija u Srbiji, već, pre svega, od zavisnosti, koja je evidentna u poslednjih nekoliko godina, od strane Međunarodnog monetarnog fonda. Ne treba zaboraviti da bi nezavisna centralna banka po logici stvari trebalo da unese stabilnost u finansijski sistem i to na taj način što bi se pridržavala pravila, a ne donošenjem određenih diskrecionih odluka.
Zakon koji se nalazi danas pred poslanicima je pre svega trebalo da sadrži i jednu vrstu državne kontrole nad Narodnom bankom Srbije, ali i znatno drugačije nego što je to do sada bio slučaj. Možda je jedno od rešenja za tako nešto bilo eventualno formiranje nekog parlamentarnog odbora, čiji bi najvažniji instrument bila interna revizija rada Narodne banke Srbije. Međutim, kao što smo mogli da vidimo, toga nema u ovakvom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije.
Ono što je i do sada bio osnovni problem, to je odsustvo suštinskog odlučivanja, kolektivnog odlučivanja i pre svega nezavisne provere donetih odluka.
Što se nas tiče, ovakav predlog zakona neće doprineti onome što se predstavlja u javnosti, jer problemi u sferi monetarne politike nisu obuhvaćeni ovakvim predlogom zakona i smatramo da su potrebne suštinske izmene u vođenju monetarne politike. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, razmatranjem Predloga zakona o elektronskim komunikacijama jedino u čemu mogu da pronađem opravdanje i svrhu to je svakako taj doprinos, kako stoji u obrazloženju, zakonskih rešenja koji bi omogućili dolazak sa analognog na digitalno emitovanje televizijskih signala.
Međutim, sve ono drugo što se dovodi u kontekst cele današnje priče oko Predloga zakona o elektronskim komunikacijama u neku ruku nema opravdanja. Ako se ima u vidu činjenica da je opšta konstatacija da je situacija, odnosno stanje telekomunikacija u toj sferi još uvek prilično nesređeno i neregulisano, kao i podatak da, između ostalog, jedan od razloga zbog kojih je danas pred nama ovakav predlog zakona jeste usklađivanje sa evropskim regulatornim okvirom zaista ne stoji.
Podsetiću samo na nekoliko činjenica koje se tiču ovog drugog dela mog obrazloženja. Direktiva EU 1999/93/EC o elektronskim potpisima usvojena 13. decembra 1999. godine, formalno stupila na snagu 19. januara 2000. godine, predstavljala je pravno utemeljenje elektronskog potpisa i na osnovu nje su doneti Zakon o elektronskom potpisu, u svim zemljama EU, kao i u većini ostalih zemalja Evrope.
Smatralo se da je primena elektronskog potpisa jedan od prvih preduslova da naša zemlja mora da učini kako bi ušla u taj proces pridruživanja EU.
Ono što je činjenica jeste da celokupan IKT sektor stagnira zbog nepostojanja pravovremene i pravilne implementacije Zakona o elektronskom potpisu. Nije potrebno vršiti velike analize i studije da se zaključi da bi nakon realnog početka primene kvalifikovanog elektronskog potpisa u Srbiji, da će to biti preduslov za pozitivan uticaj razvoja celokupnog informatičkog i telekomunikacionog sektora.
Ono što nakon toga sledi, a to je razvoj privrede u zemlji. Evidentno je da bi elektronski potpis izazvao dinamičan razvoj IKT tržišta u Srbiji i ubrzano na posredan način izazvao razvoj ostatka ekonomije.
Međutim, jasno je da ne postoji institucionalna i proceduralna zaokruženost za potpunu primenu ovog zakona, koji je osnova ili baza za sve ono o čemu dalje možemo da razgovaramo, pogotovo je nedopustivo da smo kao država još u decembru 2006. godine usvojili Strategiju razvoja informacionog društva, ali da se po tom pitanju veoma malo ili gotovo ništa značajnije nije uradilo.
Ovo samo kao uvod, jer u Razlozima za donošenje zakona o elektronskim komunikacijama, koji je redefinicija postojećeg Zakona o telekomunikacijama, stoji da će omogućiti povećanje transparentnosti u oblasti elektronskih komunikacija, kao osnovnog preduslova za povećanje investicija u sektoru, zatim, nastavak institucionalnog jačanja nacionalnog regulatornog tela, izgradnju efikasnog mehanizama zaštite korisnika elektronskih komunikacionih mreža i usluga, promovisanje principa tehnološke neutralnosti u cilju daljeg razvoja sektora i, što je posebno interesantno, nediskriminatorski postupak dodeljivanja adrese i brojeva, kao i radio frekvencija kao ograničenih resursa.
Koliko će ovo biti realno izvodljivo ili neizvodljivo, pokušaću da na osnovu sledećih argumenata pokažem i dokažem.
Opšte je poznato da nije dovoljno jasno definisana povezanost obaveza iz svih relevantnih zakona iz ove oblasti, propisa i pravilnika koji se odnose u konkretnom slučaju na bazne stanice, a posebno sa tog aspekta što bazne stanice predstavljaju opremu koja koristi resurs frekvencijskog spektra i jedna neophodnost brze izgradnje, kao i zahteva korisnika za kvalitetnim funkcionisanjem servisa telekomunikacionih mreža.
Takođe, ono što može lako da se uoči a to je da nema jasno definisane povezanosti i odnosa između postojećeg zakona, Zakona o prostornom planiranju, uloge RATELA u svemu tome, njegovih relevantnih pravilnika, kada je u pitanju, u ovom slučaju, izgradnja i upotreba objekata baznih radiostanica.
Samim tim, pokušao sam da pronađem neku logičnu vezu sa nadležnošću pojedinih institucija koje posluju na osnovu ovih propisa i njihovih aktivnosti u praksi. Međutim, nije ih bilo.
Iz ovih, a i još nekih razloga o kojima ću govoriti dolazimo do situacije da operateri tih javnih mobilnih mreža, imaoci baznih radio-stanica, da su prinuđeni da proizvode jednu složenu ogromnu dokumentaciju u cilju dobijanja dozvola, sertifikata, odobrenja, mišljenja i drugih dokumenata.
Na ovaj način operateri nisu u mogućnosti da ostvare ono što je planirano kroz posao dinamike izgradnje mreže i time omoguće kvalitetnije servise korisnicima na tržištu ukoliko se u celosti poštuju sve obaveze koje prate postojeću zakonsku regulativu i koja, istini za volju, u ovakvom predlogu zakona o elektronskim komunikacija, koje je danas pred nama u parlamentu, nije u značajnijoj meri to omogućila.
Sa druge strane, postojeća regulativa koja se odnosi generalno na radio-uređaje određuje jednu složenu proceduru za dobijanje dozvola za njeno puštanje u rad i zahteva prethodnu kontrolu većeg broja detalja, pre svega, te tehničko-tehnološke prirode, pa čak i nešto što je apsurdno, to je situacija da je, recimo, za tipove opreme koji su već sertifikovani u zemljama, odnosno u toj pravnoj regulativi zemalja EU, na šta se poziva predlagač prilikom obrazlaganja razloga za donošenje ovog zakona, jeste potrebno ponovno pokazivanje i dokazivanje njene ispravnosti, odnosno provere tih karakteristika i usklađenosti sa standardima koji su propisani.
Kada je o propisima za izradu te projektne dokumentacije reč, one zapravo zahtevaju jedno ponovno dokazivanje, dakle, do karakteristika opreme, da li se ispunjavaju vrednosti koje su definisane određenim standardima "etsi" i drugih relevantnih međunarodnih institucija. Zahteva se čak i analitičko dokazivanje ispravnosti primene proračuna, detaljno dokazivanje procesa montaže opreme itd.
Govorim o situaciji koja realno jeste na terenu i koja, ukoliko ne bude propraćena i adekvatnom zakonskom regulativom, dovodi do činjenice o kojoj sam govorio na samom početku, a to je, pre svega, neprimenjivost zakona koji se usvajaju ovde u Republičkoj skupštini.
Interesantno je, da se neki od ovih navedenih elemenata, prema našim važećim propisima moraju ponavljati za svaki pojedinačni slučaj primene istog tog tipa opreme, pri čemu se za dobijanje bilo čega, odnosno bilo kakvog sertifikata, zahteva podnošenje dokumentacije itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, pozivajući se na još uvek aktuelni Zakon o telekomunikacijama, kao i na isticanje predlagača i Vlade da je opšti cilj da stepen razvijenosti tržišta telekomunikacija u našoj zemlji dostigne nivo zemalja EU, onda se nameće i jedno obično pitanje – a, zašto onda nisu primenjivani ti principi i postupci koji važe u tim zemljama?
Podsećam samo na početak priče i na Direktivu koja je na snazi punih deset godina, a jedan od relevantnih dokumenata je svakako i prihvatanje, recimo, Deklaracije proizvođača opreme, da njihova oprema ispunjava uslove relevantnih direktiva zemalja EU.
Iznoseći ove primere, mi u SRS ne želimo da dovedemo u pitanje postojanje institucije kontrole, inspekcije od strane nadležnih organa. Međutim, ono što je neminovnost i što je na dovoljno dobar način propisano Predlogom zakona o kojem raspravljamo jeste činjenica da se, pre svega, u tom sektoru kontrola mora usmeriti, s jedne strane, ka zaštiti svih krajnjih korisnika, a sa druge strane, svakako ka ubrzavanju razvoja, odnosno pospešivanju razvoja telekomunikacija, odnosno, jednom vidu relaksacije zakonskih propisa i procedura koje imamo.
Konkretno, novonastala Republička agencija za elektronske komunikacije, odnosno sledbenik Republičke agencije za telekomunikacije treba da donosi standarde i tehničke propise koji se odnose samo na korišćenje telekomunikacionih mreža, sistema i sredstava, a ne i ono što se odnosi na projektovanje, postavljanje, održavanje itd.
Agencija vrši kontrolu usklađenosti sa propisanim standardima i normativima i izdaje sertifikat za stavljanje u promet posle tehničkog pregleda i odobravanja njihovog korišćenja.
Smatramo da je ovde neophodno izuzeti licencu i dodeljenje frekvencijske opsege koji ne treba da podležu tehničkim pregledima, naročito za svaki uređaj pojedinačno. A, kontrola i nadzor mreže i opreme su predmet te redovne inspekcijske kontrole, što je svakako pozitivno u ovakvom predlogu zakona.
Međutim, pozivam se opet na ono što je činjenično stanje na terenu koje prati problematiku u ovoj oblasti, i koja, ni do sada, po svojoj prilici, a ni u buduće, neće biti na adekvatan način regulisana u ovoj zakonskoj sferi. To su neki problemi sa kojima se suočavamo, a pre svega, želeo bih da istaknem nešto što se tiče izdavanja ovih tehničkih dozvola, odnosno sertifikata i aktuelnih pravilnika koji, po mišljenju nas u SRS, treba da se menjaju, u tom smislu, da se predmeti odnose samo na kontrolu usklađenosti korišćenja i održavanja, koje se vrši nakon obavljenog tehničkog predloga.
Imate podatak da je sertifikacija u EU praktično svedena na radio i terminalnu opremu, i to, samo u smislu saglasnosti sa radio standardima "EMC – health and safety" i da se, na taj način definišu sve te harmonizovane norme i njihova primena, što zapravo i predstavlja jasnu pretpostavku da radio i telekomunikaciona oprema koja je u skladu sa odgovarajućim harmonizovanim normama i treba da zadovoljava jedine zahteve neophodne za stavljanje radio i telekomunikacione terminalne opreme na tržište.
Takođe, jedan od problema je i broj projekata za pojedinačne bazne radio stanice, koje su u velikoj meri prilično identične po sadržini i strukturi ostalim projektima. Smatramo da bi trebalo da se ta procedura pojednostavi, umesto što se dodatno komplikuje i značajno se uvećano administrira pri postupku provere usklađenosti, odnosno sertifikacije, s obzirom na to da samo nepotrebno otežava rad svih koji su uključeni u taj proces.
Ceo taj lanac, kada sam se već ovoga dotakao, provere usklađenosti u praksi izgleda tako, da se za svaki pojedinačni radio uređaj podnosi tehnička dokumentacija za dobijanje dozvole za radio stanicu, da se podnosi glavni projekat za dobijanje sertifikata usklađenosti projektne dokumentacije sa standardima i normativima, da se podnose dozvole za frekvenciju za radio stanice i uz sve to, naravno, idu i oni zahtevi i odgovarajuće potvrde o uplati odgovarajućih taksi, o visini taksi itd. Nešto više o tome govorićemo kasnije, s obzirom na to da, čini mi se, ne prate i aktuelnu ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo kao država.
Svakako da nam je u cilju i smanjenje administrativnih troškova, odnosno manje zavisnosti od propisa i standarda koje imaju za posledicu ove gore navedene probleme. Potrebno je smanjenje taksi, odnosno, pre svega, naknade za sertifikaciju opreme i za sertifikaciju ovih glavnih projekata, odnosno dokumentacije i izgradnje.
Ono što bismo želeli ovim prilikom da istaknemo, to je deo koji se odnosi za korišćenje radio frekvencija za radio stanicu u mobilnoj i fiksnoj mreži, odnosno sama visina naknade. Formula za izračunavanje visine naknade očigledno nije bila bazirana samo na kriterijumima za racionalno i ekonomično korišćenje frekvencijskog spektra, kao i načelu regulisanja odnosa u oblasti telekomunikacija. Smatramo da bi trebalo da se stimuliše jedno racionalno korišćenje spektra, dakle, ponavljanje kanala, većih indeksa modulacije, upotrebe druge polarizacije na istom kanalu itd.
Neophodno je pojednostaviti i izgradnju operaterima, dodelom spektra, a ne pojedinačnih kanala u pojedinim frekvencijskim opsezima, što će, takođe, kao efekat i to kao pozitivan imajući u vidu i takse koje su propisane, dovesti do smanjenja visina naknada za korišćenjem radio-frekvencije i imaće značajan uticaj na dalji razvoj radio-veza operatera koji imaju višegodišnju licencu za rad.
To su neke od načelnih sugestija ili skeniranja stanja u ovoj oblasti. Želeo bih na samom kraju samo da istaknem da je svakako neophodno uređenje ove oblasti, jer je izuzetno značajna za vek u kojem živimo i za ono što nas kao državu i građane očekuje. Mislim da se prilično stagnira u implementaciji svih zakonskih rešenja koje su do sada donete iz ove oblasti, a da bi ovim zakonom, ali i njegovom pravilnom primenom bio načinjen jedan korak. Međutim, ono što smo mogli do sada da zaključimo na osnovu činjeničnog stanja, kako se stvari odvijaju na terenu, jasno je da nema mnogo razloga za optimizam kada je primena zakona u pitanju. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, u kontekstu priče o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije i država EFTA, želeo bih da ukažem na neke nelogičnosti, koje se tiču, pre svega, pojave jačanja protekcionizma kao posledice svetske ekonomske krize.
S druge strane, ono čemu ću posvetiti više pažnje je odnos ekonomskog dela vlasti, odnosno Republičke vlade prema srpskoj privredi, pogotovo ako se ima u vidu da je pre izvesnog vremena, kada je potpisan ugovor o slobodnoj trgovini to istaknuto kao još jedan važan korak ka boljem pozicioniranju Srbije u režimu slobodne trgovine. To je tada ocenjeno kao velika šansa, ne samo za srpske proizvođače i izvoznike, već i šansa za privlačenje novih stranih investicija. Spominju se čak i konkretni podaci koliko ta trgovina sa EFTA regionom iznosi i koliko će nakon potpisivanja doći do povećanja obima razmene.
Takođe, smatralo se da bi pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji omogućilo njenoj privredi mnoge pogodnosti, a krajnji cilj svega toga jeste, kako su nas uveravali predstavnici Vlade, da se poveća pre svega sigurnost Srbije za strana ulaganja.
Međutim, ono o čemu danas raspravljamo ovde, odnosno jedan ovakav predlog zakona i to obećanje koje su srpski privrednici dobili od strane predstavnika vlasti, po kojem su te domaće firme na tenderima praktično bile povlašćene sve do pre nekih 15-20 dana, tačnije do 1. maja, kada je zapravo i došlo do liberalizovanja tržišta javnih nabavki, očigledno ne ide jedno sa drugim.
Dakle, predstavnici vlasti su na neki način obećali prednost domaćim preduzećima u javnim nabavkama i takva obećanja čak pretočili u dela formiranjem raznoraznih mešovitih radnih tela. Jasno je da u praksi to neće moći da se realizuje iz prostog razloga što izgleda da je zaboravljena činjenica da je Srbija još decembra 2008. godine u Bukureštu potpisala CEFTA sporazum kojim je u regionu uspostavljena zona slobodne trgovine. Po slovu tog dogovora, Srbija je morala da liberalizuje tržište javnih nabavki najkasnije do 1. maja ove godine.
To što je zapisano u Sporazumu očigledno je u suprotnosti sa onim što je Vlada obećala domaćim preduzećima. Naime, oni koji su imali mogućnosti da se upoznaju sa tim mogli su da primete da će, u skladu sa CEFTA sporazumom, država Srbija na tenderima morati da obezbedi iste uslove za sve firme iz regiona. Za domaća preduzeća to praktično znači da će ista pravila igre važiti i za njihove kolege iz Hrvatske, BiH, Moldavije, Crne Gore, Albanije i Makedonije.
U članu 35. Aneks 1. navodi se da će zemlje potpisnice od dana stupanja Sporazuma na snagu obezbediti da se nabavke obavljaju na transparentan i razuman način, da će obezbediti jednak tretman svim ponuđačima drugih strana i da će one biti zasnovane na principima otvorene i delotvorne konkurencije.
Pitanje je kako vlast misli da ispuni obećanje koje je dala privrednicima, a da pri tom ne prekrši CEFTA sporazum, jer to znači da su domaće firme na povlašćen položaj na tenderima mogle da računaju do početka ovog meseca.
U istom tom članu se dodaje da će svaka strana najkasnije do 1. maja 2010. godine obezbediti progresivno i efikasno otvaranje tržišta javnih nabavki, tako da, u skladu sa svim odgovarajućim zakonima, propisima, procedurama i praksom, roba, usluge i ponuđači usluga drugih strana imaju obezbeđen tretman koji nije manje povoljan od tretmana koji imaju domaći proizvodi, usluge i proizvođači.
Dakle, i prema dosadašnjem Zakonu o javnim nabavkama u Srbiji za domaće firme koje su imale tu povlasticu od 20% u ceni u odnosu na sva strana preduzeća to pravilo početkom maja je prestalo da važi, jer će imati apsolutno iste uslove kao i sva preduzeća iz CEFTA.
Interesantno je da se upravo kao posledica svetske ekonomske krize sve češće javlja jačanje protekcionizma u državama koje se trude da zaštite svoja tržišta, da podstaknu domaću proizvodnju i sačuvaju radna mesta. Nedavno je organizovan jedan sastanak u Rimu kojem su prisustvovali ministri finansija sedam najrazvijenijih zemalja sveta, gde je izražena bojazan od rasta protekcionizma. Zaključak je da napori vlade ne smeju dovoditi do gušenja slobodne konkurencije i trgovine, otvorenosti nacionalnih tržišta, koja je sve češće ugrožena. Čak je i Svetska trgovinska organizacija zaključila da je pojava protekcionizma u svetu u porastu i da je neophodno izbegavati mere za blokiranje uvoza.
Ima i konkretnih primera kako se pojedine zemlje... Tu se spominje Francuska, koja je, na primer, dala povlašćene kredite proizvođačima automobila, ali uz uslov da kupuju delove u Francuskoj i da fabrike ne sele u inostranstvo. Rusija, Kina, Indonezija i Egipat su podigli carinu. Najveću pažnju javnosti izazvao je poziv američkog predsednika Baraka Obame – kupujmo američko. Iako je taj moto kasnije ublažen, protekcionizam u SAD nije zaustavljen, povećane su carine na raznu kinesku robu.
O regionalnom putu ka liberalizaciji, kako vole da nazivaju ovaj regionalni pakt o slobodnoj trgovini CEFTA, u čijem su sadašnjem sastavu zemlje kao što su Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Crna Gora itd., o odnosu koji Srbija i Hrvatska imaju najbolje može da govori podatak da Srbija kao izvoznik hrane beleži deficit u razmeni sa Hrvatskom od čak 117,3 miliona dolara. Problem je za srpsku stranu i to što hrvatski carinici traže da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici, kao i da se u proizvođačku specifikaciju tačno unesu normativi utroška materijala, što zapravo zadire u pravilo zaštite poslovne tajne.
Mnogo je takvih primera, ali živimo u trenutku kada se čeka realizacija predsednikovog plana izlaska iz krize do 2020. i kada verujemo pojedinim ministrima da je kriza iza nas, a u principu sve se svodi na to – ko preživi, pričaće.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, najbolji pregled razvoja jednog društva i njegovog funkcionisanja trebalo bi da bude rasprava koja se u parlamentu vodi, pre svega o budžetu i načinu trošenja novca svih poreskih obveznika. Ono što nije dobro je činjenica da ovako važna funkcija parlamenta kao vrhovne zakonodavne institucije do sada, istini za volju, nije imala značajniju ulogu.
Danas smo svedoci da je nekoliko godina od formalnog osnivanja Državne revizorske institucije na svetlo dana izašao i taj delimični izveštaj o državnom završnom računu. Ono čemu je javnost najviše pažnje posvećivala u proteklom periodu, a što bi svakako trebalo da zaokupi najviše pažnje i nas narodnih poslanika, jeste činjenica da ono što se zapravo moglo videti u tom izveštaju jeste i jedan dobar pokazatelj naličja vlasti, budući da deo rezultata pokazuje neodgovornost, neozbiljnost i nepoštovanje zakona upravo od strane onih organa i ministara koji su izabrani da te iste zakone sprovode.
Istini za volju, treba podsetiti da se budžetska revizija odnosi na pretprošlu godinu i da je njome obuhvaćena tek trećina budžetskih sredstava i svega 18 od skoro 9.000 budžetskih korisnika. Pri tom, kao logično svakako se nameće pitanje kada ćemo i da li ćemo uskoro dobiti, makar i ovako delimičnu, reviziju završnog računa, odnosno podatke o trošenju novca u 2009. godini, što je, po logici stvari, a i samim pogledom na kalendar već trebalo da se nađe ovde u parlamentu.
Napominjem, dame i gospodo narodni poslanici, da je odmah nakon prezentovanja ovakvog izveštaja, usled odnosa koji ima vlast prema jednoj ovakvoj instituciji, dovedena u pitanje i kompetentnost članova nezavisne DRI, a Vlada je tada veoma odlučno reagovala time što je rešila da povuče i Predlog zakona o završnom računu za 2008. godinu, kako bi se najverovatnije ispravile uočene greške i nedoslednosti. Samo ću podsetiti da je premijer Mirko Cvetković čak izjavio da je ovaj potez povučen zbog neznatnih kozmetičkih promena u izveštaju.
Ono što je evidentno jeste poruka koja može da se izvede na osnovu ovakvog poteza, a to je da očigledno ne postoji jasna i čvrsta namera da se utvrdi konkretna odgovornost onih ministarstava i ministara koji su kršili određena pravila zakonskog poslovanja i zahtevima prouzrokovanim aktuelnom političkom situacijom i nekakvim višim razlozima.
Dakle, ono što je neminovnost, nažalost, to je da poreski obveznici mogu samo nemo da posmatraju kako se troše poreski prihodi i krše zakonske procedure. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo zaista neprimerenim i nedopustivim da se pitanje odgovornosti čak ni ne razmatra ozbiljno. Iako je priznao da je pitanje izveštaja DRI van njegove ustavne nadležnosti, i predsednik Republike Boris Tadić se oglasio izjavom u kojoj je naposletku konstatovano da je veliki napredak to što Srbija konačno ima izveštaj DRI. U čemu se onda, uvažene koleginice i kolege, zaista ogleda napredak ako niko neće snositi odgovornost i sankcije?
Javnost je uglavnom upoznata sa glavnim nalazima DRI, a to su, samo da podsetim: kršenje odredaba Zakona o javnim nabavkama, milionski troškovi koji se podvode pod reprezentaciju, neopravdani ugovori o delu, astronomski honorari, „savestan“ rad ljudi u pojedinim zdravstvenim centrima, čiji je radni dan naplaćivan kao da su radili trideset sati dnevno, i sijaset drugih anomalija.
Takođe, utvrđeno je da su javne nabavke vredne dve milijarde dinara u sivoj zoni, da je Republička uprava za javne prihode bez postupka javne nabavke nabavila bonove za gorivo vredne 110.000.000 dinara, da je u Ministarstvu finansija u bilansu prihoda i rashoda isparilo 379.000.000 donacija, a nisu vraćene ni pozajmice iz budžeta od 14,9 milijardi dinara; u Republičkoj direkciji za imovinu svi zaposleni su radili prekovremeno i primili osam miliona dinara itd. Dakle, ono što se moglo videti u ovom izveštaju DRI je samo mali deo priče.
U obrazloženju izmena Zakona o DRI se navodi da se povećanjem plata državnih revizora stvara mogućnost da ta institucija kadrovski ojača. Trenutno, poznato je da DRI ima pet državnih revizora, dva vrhovna državna revizora, a da je planirano da u ovoj godini budu zaposlena tri vrhovna državna revizora i 27 državnih revizora.
Po mišljenju nas u Srpskoj radikalnoj stranci, od izuzetne važnosti je šta će se dalje dešavati. Nesporno je da je potrebno omogućiti ljudima koji su zaposleni u ovoj republičkoj instituciji maksimalne uslove za rad, ali glavni pomaci će biti učinjeni tek kada ovo telo, dakle DRI, bude počelo da procenjuje svrsishodnost utrošenih sredstava, a ne samo usklađenost potrošnje sa zakonskim propisima. Zapravo, ono čime se sada bavi DRI je u stvari posao i drugih organa, kao što su Ministarstvo finansija, Poreska uprava, razne interne revizije.
Izveštaj DRI je ukazao na neke ozbiljne probleme, koji nemaju veze samo sa pojedinačnom ili individualnom odgovornošću, već sa sistemskim nedostacima, kao što su nedostaci u pojedinim procedurama, tako da je sasvim logično pitanje koje se nameće – da li je reč samo o nepravilnostima i kršenju zakona ili o nepotpunosti propisa?
Na kraju bih želeo da istaknem da će SRS insistirati na tome da cela ova priča u kojoj se učestvuje u poslednjih nekoliko meseci, od formiranja DRI, zatim sa ovim izmenama i dopunama Zakona o DRI, ne bude samo po sistemu „tresla se gora, rodio se miš“, već da se zaista preduzmu konkretne mere kako bi se suzbilo ono što najviše tišti i što izaziva najviše problema u funkcionisanju jedne države, a to je problem korupcije sa kojim se suočavaju i tamo gde to nikako ne bi smelo da se desi, a to su republičke institucije. Zahvaljujem na pažnji.

Kolega Ljubomir Kragović je podneo amandman na član 7. stav 1. tako da se u članu 16. stav 2. menja i glasi: "Javni poštanski operator je dužan da obezbedi gustinu pristupnih mesta koja odgovaraju potrebama korisnika, a u skladu sa tehnološkim i ekonomskim razvojem".
Ono što bih želeo na samom početku da kažem, a u prilog konteksta u kome je i ovaj amandman, a tiče se ovako predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, jeste činjenica da ono što smo u raspravi u načelu izneli kao jednu od suštinskih primedbi, a što je uostalom potvrđeno i od strane nekih predstavnika vladajuće koalicije, kada je reč o ovom predlogu zakona, jeste činjenica da smo dobili jedno zakonsko rešenje koje očigledno nije do sada bilo na pravi način formulisano, odnosno nije moglo da bude primenljivo u praksi.
Kao što je kolegama narodnim poslanicima poznato, a i javnosti, verovatno, koja je pratila ovu raspravu, još uvek aktuelni Zakon o poštanskim uslugama, koji je republički parlament usvojio u martu 2005. godine, pre punih pet godina, bilo je neophodno promeniti, odnosno bile su neophodne određene korekcije.
Po našem mišljenju, ono što je danas na dnevnom redu, odnosno način na koji je predlagač predstavio jedno ovakvo zakonsko rešenje nije dovoljno, jer neke od osnovnih zamisli, kako je i sam predlagač naveo u obrazloženju, bilo je i formiranje saveta, zatim te republičke agencije za poštanske usluge, a vama je veoma dobro poznat stav SRS vezano za formiranje raznih agencija.
Onda je zaista i bilo pomalo nelogično tražiti podršku opozicione grupacije, već ono što je po našem mišljenju bilo neophodno jeste utvrditi odgovornost za one koji su prouzrokovali stanje, odnosno ovakvu situaciju kakvu trenutno imamo u oblasti poštanskih usluga.
Pre svega, ako se ima u vidu da je javno preduzeće PTT saobraćaj Srbije, kao jedan jedinstveni tehnološko-tehnički i ekonomski poslovni sistem, kako god hoćete, po prirodi stvari bi trebalo da predstavlja i jedan, da zapravo bude pokretač razvoja i industrije i ekonomije uopšte i značajan izvor nacionalnog dohotka budžetskih prihoda.
Za očekivati je da zakonska rešenja koja pokrivaju ovu oblast omoguće jednu dalju razvojnu politiku koja bi rezultirala nekim uspešnijim i efikasnijim poslovanjem na tržištu poštanskih usluga.
Upravo u kontekstu te priče je i amandman koji je kolega Ljubomir Kragović podneo. Međutim, ni Vlada, ni Odbor za saobraćaj nisu naišli na razumevanje za prihvatanje ovakvog amandmana. Smatramo da takav stav, odnosno odbijanje jednog zaista konstruktivnog amandmana neće doprineti da se poboljša zakon o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama koji, evidentno, ovakav kakav je sada predočen narodnim poslanicima na usvajanje, u nekom vrlo bliskom periodu, da li je to kroz nekoliko meseci ili možda do godinu dana, ali verovatno će morati da pretrpi ponovo određene izmene ili, što je možda svrsishodnije u celoj situaciji, jeste verovatno donošenje jednog potpuno novog zakona o poštanskim uslugama.
Sama strategija razvoja tog poštanskog saobraćaja, na kraju krajeva, je i predviđala ukidanje monopola na tržištu jer, iako na prvi pogled možda samo tržište poštanskih usluga i ne izgleda kao nešto što je atraktivno ili možda neki rastući posao, jasno je da je sam sektor od izuzetne važnost za privredu Republike Srbije uopšte, jer ima onih relevantnih podataka koji pokazuju da se na tom sektoru, odnosno na tom tržištu ostvaruje gotovo 2% od ukupnog BDP. Priličan broj u odnosu na ukupan broj zaposlenih je i zaposlen u ovom sektoru.
Jasno je da ovo tržište, odnosno sektor i poštanskih i kurirskih usluga apsolutno utiče na tržište telekomunikacija, oglašavanja, transporta i u značajnoj meri bi trebalo da, ukoliko je uređeno na pravi način, ukoliko ima zakonski okvir kakav je potreban, utiče na rast i razvoj tržišta poštanskih i kurirskih usluga, koje pak utiču na rast i razvoj sva tri navedena tržišta.
Ono što je takođe već izneto kao jedna od osnovnih primedbi jeste, odnosno tiče se analize kretanja obima poštanskih usluga na srpskom tržištu koje pokazuju jednu značajnu izmenu u strukturi. S jedne strane, pojavom i elektronske pošte, dakle zamenjen je određen broj delatnosti koje se obavljaju, jedan broj računa, izveštaja koje šalju telekomunikacione i finansijske institucije, i većinu ličnih i poslovnih komunikacija s druge strane, takođe povećanu kroz razne programe, kroz katalošku kupovinu, povećanje direktne marketinške aktivnosti.
Sve je to uticalo na pokretanje poštanskih usluga u celini, ali očigledno da razvoj ovog posla ne prati i određena adekvatna zakonska regulativa.

U prilog te argumentacije koje su iznele kolege Lidija Dimitrijević i Dragan Stevanović, iako je poznata činjenica da prema procenama tržište poštanskih usluga vredi oko 100 miliona evra, kao i podatak, odnosno priznanje da upravo iz razloga što nije postojala adekvatna zakonska regulativa, kao i po vašem objašnjenju, odnosno opravdanju, na mnoge podzakonske akte, odnosno regulisanje dešavanja na tržištu poštanskih usluga čekalo se isključivo zbog formiranja ove agencije.
Jasno je da su na gubitku bili i država i Javno preduzeće "PTT saobraćaja Srbija", pogotovo, kao što smo i mogli da vidimo, u tom delu su rezervisane poštanske usluge, čije je obavljanje povereno kao ekskluzivno pravo, ali do sada to nije iskazalo u svom izveštaju. Razlog tome, kako stoji, jeste neprecizno odvojeno vođenje računa rezervisanih i nerezervisanih usluga prema troškovnom principu.
Ono što bih voleo da čujem ovde, i mi poslanici, a i javnost, jeste šta se to dešava sa strategijom razvoja poštanskog saobraćaja u Republici Srbiji? Ako se složimo da strategija određuje brzinu u odnosu na ostvarivanje preduslova koji se nameću, jasno je da bi otvaranje srpskog tržišta poštanskih usluga bilo preko potrebno, odnosno neophodno radi prilagođavanja uslovima koji postoje na svetskom tržištu i čime bi neki novi poštanski operateri mogli da ponude predloge koji će ili zamenjivati postojeći asortiman proizvoda ili stvoriti novu potražnju.
Oko priče, dakle, da bi ukidanje monopola samo povećalo kvalitet usluga, odnosno da bi došlo do snižavanja cena i ono što je možda i najbitnije, podstakao bi se i razvoj ne samo poštanskog sektora, nego i svih povezanih sektora, dakle, naročito tog telekomunikacionog i finansijskog, jednostavno, vredi dodati, samo da bi, naravno, uvođenjem nekih novih usluga omogućio i veće poreske prihode, što u situaciji u kakvoj se nalazimo kao država, bi imalo svakako izuzetan značaj.
Da bi se ostvarili svi mogući potencijalni i pozitivni efekti, i osiguralo zdravo otvaranje tržišta poštanskih usluga, koje za sobom ne bi izazvale određene tržišne poremećaje, već bi pre svega omogućilo kvalitetnije pružanje univerzalnih poštanskih usluga po jednoj prihvatljivoj ceni na području cele Republike Srbije, mi u SRS-u smatramo da je potrebna odgovarajuća transformacija javnog operatera, tržišta i ostalih učesnika na tržištu.
Već smo istakli da je možda i najvažniji preduslov implementacija te tzv. treće poštanske direktive u Srbiji upravo restrukturiranje javnog operatera, koje bi trebalo da rezultira uvođenjem efektivnih principa korporativnog upravljanja sa efikasnom kontrolom.
Nužno je osigurati i pristup finansijskim sredstvima koja su potrebna za pomenuti proces. Sve bi to zapravo stvorilo uslove za izvršavanje obaveza koje nameću uslovi na svetskom tržištu. Za taj manevar, koji je preko potreban na jednom takvom atraktivnom i konkurentnom tržištu, jedan od osnovnih parametara je svakako stvaranje stabilnog regulatornog okvira koji bi osigurao isporuku poštanskih pošiljki u celoj državi.
Hoće li sada uspostavljanje uloge i administrativne sposobnosti ovog regulatornog tela zaštiti slobodno tržište, odnosno nadmetanje koje bi uz jačanje pravne države omogućilo sankcionisanje onih koji ne poštuju postavljena pravila, verovatno će se, kao što sam već i rekao, znati na osnovu nekakvih praktičnih parametara u vremenu koje je pred nama, odnosno šta će konkretno ovakav predlog izmena i dopuna Zakona o poštanskim uslugama doprineti u praksi.

I član 45. je iz ovog poglavlja kaznenih odredbi, a kaznene odredbe svakog zakonskog rešenja su uvek prilično diskutabilne, ako se pri tom povuče neka paralela između onoga što zaista počinjen prekršaj može da prouzrokuje i onoga o čemu su već kolege govorile, a to je imajući u vidu jednu realnu situaciju u kojoj se nalaze svi oni koje bi trebalo da obuhvati jedno ovakvo zakonsko rešenje.
Ovde je amandmanom predviđeno smanjivanje novčane kazne sa ovih predviđenih od 70.000 do 400.000 dinara praktično za upola, a tiče se prekršaja preduzetnika koji čini iz radnje koja je ovde predviđena, odnosno obuhvaćena članom 43. stav 1. Predloga zakona, odnosno ukoliko organsku proizvodnju ne obavlja u skladu sa propisanim metodama organske proizvodnje.
Inače, te metode organske proizvodnje, kako je ovde predviđeno zakonom, bliže propisuje ministar. Primera radi, kada je reč o metodama organske biljne proizvodnje, tu je, između ostalog, obuhvaćen i plodored ili kada je reč o metodama organske stočarske proizvodnje postupanje sa životinjama koje su nabavljene sa drugih farmi itd.
Smatramo apsolutno, s obzirom na značaj koji bi trebalo da ima ova oblast organske proizvodnje, da se zaista ove kazne neprimerene i da bi shodno tome na drugi način trebalo povesti računa o tome kako će se ovaj zakon sprovesti, a ne samo ovakvom kaznenom politikom koju je predlagač predvideo ovim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, od mnoštva ovih predloga zakona o potvrđivanju raznih sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji, uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja između Republike Srbije i drugih država, kroz svoju diskusiju bih želeo da se baziram, odnosno usmerim na suštinski važnu temu koja bi u narednom periodu trebalo da predstavlja možda i osnovu kvaliteta kojom će ovaj i naredni sastav republičkog parlamenta verifikovati slične sporazume, a to je ta poreska politika u Srbiji.

Verovatno je svima dobro poznata jedna od anegdota nekadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, koji je rekao da kada postavi jedno pitanje trojici ekonomista, obično dobije četiri različita odgovora, od čega samo od Kejnza dva odgovora.

Jedno od važnijih pitanja oko kojih ne postoji zapravo odstupanje u mišljenjima je dakle stav da ono što se dešava u tom ekonomskom delu u Srbiji nije samo rezultat globalne recesije, odnosno svetske ekonomske krize, iako, istini za volju, i njen doprinos je vrlo značajan, već i tranzicione krize koja se, pre svega, ogleda u toj niskoj međunarodnoj konkurentnosti srpske privrede.

Kako u ovom trenutku u većoj meri ne možemo uticati na intenzitet oporavka svetske privrede, ono što možemo je svakako da odgovarajućim merama utičemo na prevazilaženje stanja koje je na neki način u određenoj meri posledica te tranzicione krize.

Ono što je evidentno i verovatno ćemo se i složiti je da i ovaj postojeći poreski sistem u Srbiji je u skladu sa do sada primenjivanim konceptom privrednog rasta. Tako su i porezi na potrošnju u proseku u Srbiji niži nego u zemljama, recimo, EU, dok su porezi na faktore proizvodnje viši.

Ukoliko se polazi od pretpostavke da su mogućnosti za nastavak postojećeg modela koji podrazumeva neku veću potrošnju od proizvodnje, praktično vrlo ograničene, nameće se zaključak da bi jedna nova poreska politika, koju željno očekujemo već poduže vremena, nova poreska politika u Srbiji bi trebalo da promoviše i promenu takvog ponašanja.

Postojeći sistem poreza na dohodak, koji inače propisuje četiri različite zakonske i čak osam efektivnih poreskih stopa, i horizontalno i vertikalno je nepravičan, manje je bilansno izdašan u odnosu na sisteme oporezivanja dohotka u nekim drugim državama, zbog čega je i očigledna potreba za temeljnom reformom.

S tim u vezi i na osnovu iskustava drugih zemalja, jasno je da Srbiji stoje na raspolaganju, uslovno rečeno, tri mogućnosti. To je ili uvođenje jednostavnije forme sintetičkog ili dualnog modela oporezivanja dohotka ili čisto proporcionalnog poreza na dohodak.

Najznačajnija komponenta poreza na dohodak građana se odnosi upravo na oporezivanje zarada zaposlenih i ta stopa poreza na zaradu u Srbiji je niža nego u većini drugih zemalja. Međutim, ono što su ukupne fiskalne dažbine na zaradu, to zapravo čini relativno visokim u Srbiji, to su te stope doprinosa koje se plaćaju za obavezno socijalno osiguranje.

Iz ovoga i proizilazi da bi sniženje fiskalnog opterećenja zarade u Srbiji bilo moguće sprovesti sniženjem stopa socijalnih doprinosa. Na taj način bi trošak angažovanja radne snage u Srbiji bio snižen, što bi svakako rezultiralo sa više pozitivnih efekata, pre svega u smislu o kojem se govori u ovom setu zakona, u smislu unapređenja međunarodne konkurentnosti zemlje, jer usled tog sniženja jediničnih troškova rada, a što bi u nekom sledećem periodu, odnosno fazi, delovalo svakako podsticajno i na priliv direktnih investicija i na zapošljavanje.

Drugo je to sniženje fiskalnog opterećenja na zaradu koje bi delovalo svakako podsticajno na smanjenje rada na crno, tj. dovelo do smanjenja sivog tržišta rada. U kontekstu te priče je podatak da skoro 30% još uvek spada u tu tzv. sivu zonu. Jasno je da je to jedan od problema koji u priličnoj meri opterećuje i inače tešku situaciju u ovoj oblasti u Srbiji.

Neka savremena ekonomska istraživanja ukazuju da bi svakako ta promena politike u oblasti poreske reforme trebalo da obuhvati znatne izmene u sistemu oporezivanja imovine upravo kroz smanjenje te regresivnosti koja sada postoji. Suštinu tih reformi bi praktično činilo ograničenje umanjenja poreske osnovice po osnovu amortizacije sa nekih 30 do 40% i zamena regresivnog sistema poreskih kredita sistemom poreskih kredita u fiksnom iznosu.

Time bi praktično bila i prekinuta dosadašnja praksa da član porodice bogatog lica vredi više, a u smislu olakšice koju donosi vlasniku nekretnine, nego članu porodice siromašnijeg lica.

Osim toga, poreska reforma bi svakako trebalo da obuhvati i dalje fino podešavanje sistema poreza na dobit preduzeća kroz povećavanje njegove alokativne neutralnosti i jednostavnosti. U osnovi tih promena bi trebalo da bude zamena postojećeg prilično složenog sistema poreskih podsticaja jednim jedinstvenim režimom investicionog poreskog kredita, kao i oštrije normiranje za oporezivanje repatrijacije profita preko skrivene dividende.

Ovakav miks, da tako kažem, poreskih mera odnosno poreskih reformi bi svakako stvorilo uslove za znatno povoljnije investiranje, zapošljavanje i izvoz.

Ono što je u ovom trenutku problem s kojim se apsolutno suočavamo je činjenica da taj veliki uvoz i potrošnju bi svakako učinili skupljim. Time bi se praktično poreska politika u Srbiji na neki način u potpunosti stavila u funkciju promovisanja jednog dugoročno održivog privrednog rasta, a ovako čini se da ne postoji dovoljno energije da se upusti bar taj ekonomski deo Vlada Republike Srbije u jednu ovakvu priču i otuda su i sasvim opravdane primedbe na izuzetno složenu socio-ekonomsku situaciju u državi, bilo da je reč o privredi ili o njenim građanima. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama predstavlja, kako je to i predlagač naveo u obrazloženju, a to je ono što mi u SRS veoma često ističemo, a to je da zakonska rešenja, kako god bila formulisana, ne doživljavaju svoju primenu u praksi.
Još uvek aktuelni Zakon o poštanskim uslugama, koji je republički parlament usvojio pre nešto više od pet godina, tačnije 5. marta 2005. godine, potrebno je izmeniti, kako stoji, jer nisu realizovane neke od osnovnih zamisli koje su sadržane u takvom zakonskom projektu.
Jedna od njih je, kako ste i sami naveli, formiranje ovog saveta Republičke agencije za poštanske usluge, ali onda je malo neozbiljno i neodgovorno tražiti da podršku takvom predlogu zakona dobijete i od opozicionih grupacija, jer smatramo da bi, pre svega, trebalo utvrditi i odgovornost za one koji su prouzrokovali da se nađemo u takvoj situaciji u kakvoj smo punih pet godina i da se sve to odražava na kvalitetnije funkcionisanje ovog tržišta poštanskih usluga.
Ovo je posebno bitno, pogotovo ako se ima u vidu da je JP PTT saobraćaja Srbije jedan jedinstven tehničko-tehnološki, ekonomski i poslovni sistem i po prirodi stvari bi trebalo da predstavlja snažan motor razvoja industrije, značajan je izvor nacionalnog dohotka, budžetskih prihoda, koji raspolaže, između ostalog i sa najvećom internet mrežom u Srbiji.
Onda je sasvim logično očekivati da zakonska rešenja koja pokrivaju jednu ovakvu oblast, zapravo, budu u tom smislu koncipirana da omoguće dalju razvojnu politiku koja bi rezultirala uspešnijim i efikasnijim poslovanjem na tržištu poštanskih usluga.
Međutim, i pored toga što bar u javnosti imamo mogućnost da se susretnemo sa nekakvim, da kažem, i hvalospevima o tome na koji način ovo javno preduzeće radi, kakve rezultate i profit ostvaruje, složićete se da u praksi to baš i nije tako, odnosno da svakako postoje mogućnosti i kapaciteta da rezultati budu znatno bolji.
Ovo iz razloga što je dobro poznato da postoji jedna strategija razvoja poštanskog saobraćaja koja je, na kraju krajeva, predviđala i ukidanje monopola PTT "Srbija", jer iako na prvi pogled tržište tih poštanskih usluga ne izgleda izuzetno atraktivan i rastući posao, ovaj sektor je od izuzetne važnosti za privredu Republike Srbije, jer prema nekim podacima ostvaruje gotovo 2% ukupnog BDP i zapošljava negde oko 0,5% svih zaposlenih.
Prema procenama s kojima je takođe javnost mogla da se upozna ovih dana kada se pokrenula priča, jeste da i tržište poštanskih usluga u Srbiji vredi negde oko 100 miliona evra. Dakle, sektor poštanskih, rekao bih i ovih kurirskih usluga, u priličnoj meri utiče na tržište telekomunikacija, oglašavanja i transporta, u toj pozitivnoj korelaciji rasta i razvoja tržišta poštanskih i kurirskih usluga, koje na direktan ili indirektan način utiču na rast i razvoj sva tri navedena tržišta.
Kada bi se sačinila jedna analiza kretanja obima poštanskih usluga na tržištu Republike Srbije, uz adekvatna zakonska rešenja, mogli smo u dosadašnjim diskusijama da čujemo da čak i predstavnici vladajućih stranaka nisu u potpunosti zadovoljni ovim što je predočeno nama danas na razmatranje, odnosno da je neophodnost, izgleda i neminovnost da se u vrlo kratkom vremenskom roku suočimo i sa novim zakonom o poštanskim uslugama. Dakle, sve to ukazuje da je jedna značajna izmena u strukturi prisutna na tržištu poštanskih usluga i da sve to mora biti propraćeno adekvatnim stvarima.
Dakle, s jedne strane, neminovnost je ta da elektronska pošta zamenjuje sve veći broj računa i izveštaja koje šalju telekomunikacione i finansijske institucije, kao i većinu lične i poslovne komunikacije a, s druge strane, takođe povećanjem tzv. B2C interakcija kroz razne programe, katalošku kupovinu, povećanje direktne marketinške aktivnosti i preduzeća je samo pokrenut točak, odnosno jedan dodatni volumen poštanskih usluga.
Istini za volju, pojedini segmenti su se u značajnoj meri razvijali u smislu specijalizovanih rešenja za različite klijente, u pogledu sigurnosti i tačnosti usluga, spajanja sa drugim medijima, tzv. upstream aktivnostima, kao i dalji razvoj direktne pošte.
Međutim, rast tržišta je u ovom kontekstu podstaknut od strane ponude. Taj lanac vrednosti poštanskih usluga se raslojavao i proširivao u povezane aktivnosti, kao što su priprema pošiljaka, dizajn sadržaja pošiljaka, štampanje i njihovo kovertiranje, te su ove i još neke nove usluge trebalo da stvore jedan povoljan poslovni ambijent dodatne potražnje.
Međutim, koleginice i kolege narodni poslanici, kako pokazuje i svetska praksa, a to bi, na kraju krajeva trebalo da pokaže i praksa na srpskom tržištu, najveći pokretač inovacija na tržištu su upravo novi poštanski operateri. Napraviću jednu malu digresiju jer, što se tradicije tiče, još pre tačno 144 godine, tačnije 1. maja 1866. godine je puštena prva novinska marka sa grbom Kneževine Srbije, dok se dva meseca kasnije pojavila i prva redovna poštanska marka sa likom kneza Mihaila Obrenovića.
Danas bi, nastavkom neke liberalizacije poštanskih usluga na srpskom tržištu svakako uticalo na takvu praksu više od razvoja tehnologije i drugih faktora. I ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, za koji u obrazloženju, baš kao što sam i malopre pomenuo, kao jedan od razloga stoji da se donosi usled usklađivanja sa direktivama zakonodavstva EU, ali ne može, kada je to već navedeno, da zanemari i određene činjenice, a to je da su poštanske usluge upravo u tim zemljama EU već u priličnoj meri liberalizovane i to na osnovu dveju poštanskih direktiva iz 1997. i 2002. godine.
Tada je, između ostalog, ukinut koncept tzv. rezervisanog područja, a kompletan posao bi trebalo da bude završen tokom sledeće godine, kada bi privatnim operaterima bilo omogućeno da klijentima dostavljaju pisma lakša od 50 grama itd. Procenjeno je da će to biti jedan optimalan rok za stvaranje stabilnog regulatornog okvira, koji će osigurati isporuku poštanskih pošiljki na teritoriji svih zemalja, uz prihvatljive cene, što je, uostalom, jedan od najvažnijih postulata.
Što se tiče već pomenute strategije razvoja poštanskog saobraćaja u Republici Srbiji do kraja 2010. godine, jasno je da bi strategijom trebalo da se određuje brzina u odnosu na ostvarivanje svih preduslova koji se u tom smislu nameću i, samim tim, otvaranje srpskog tržišta poštanskih usluga je neophodno radi prilagođavanja uslovima svetskog tržišta, čime bi novi poštanski operateri mogli da ponude predloge koji će ili zameniti postojeći asortiman proizvoda ili stvoriti, eventualno, novu potražnju.
Ukidanje monopola povećalo bi kvalitet usluga, snizilo cene i, ono što je možda najvažnije, podstaklo bi razvoj ne samo poštanskog sektora, nego i ostalih povezanih sektora, naročito finansijskog i telekomunikacionog. Veći volumen postojećih, ali i novih usluga bi svakako omogućili i veće poreske prihode što, priznaćete, u situaciji u kakvoj se nalazimo kao država, bi imalo i te kako velik značaj.
Da bi se ostvarili neki od navedenih pozitivnih efekata i osiguralo jedno zdravo otvaranje tržišta, koje za sobom neće izazvati tržišne poremećaje ili reorganizaciju u smislu isključivo otpuštanja zaposlenih, pre svega u tom domenu univerzalnih poštanskih usluga po nekakvoj prihvatljivoj i jednakoj ceni na području cele države Srbije, mi u SRS smatramo da je neophodan i jedan odgovarajući vid transformacije ovog javnog operatera, dakle Pošte, tržišta i svih ostalih igrača koji se nalaze na tržištu poštanskih usluga.
Jedan od najvažnijih, ako ne i prvi preduslov implementacije te tzv. Treće poštanske direktive u Srbiji jeste restrukturiranje javnog operatera, koje bi trebalo da rezultira uvođenjem efektivnih principa korporativnog upravljanja sa efikasnom kontrolom.
Dakle, za tako nešto je neophodno osigurati pristup finansijskim sredstvima koja su potrebna za taj proces, što bi sve skupa stvorilo uslove za izvršavanje obaveza univerzalnog davaoca usluga u budućem periodu i stvorilo samim tim prostor za manevar koji je potreban za uspeh na atraktivnom i konkurentnom tržištu.
Naravno, sledeći važan korak kada je o ovoj oblasti reč je stvaranje stabilnog regulatornog okvira koji bi osigurao isporuku poštanskih pošiljki u celoj državi. Hoće li uspostavljanje uloge i administrativne sposobnosti regulatornog tela zaštiti slobodno tržište, nadmetanje koje bi uz jačanje pravne države omogućilo sankcionisanje onih koji ne poštuju postavljenja pravila, verovatno ćemo znati za par meseci na osnovu praktičnih parametar u vremenu koje je pred nama i situacije s kojom ćemo se verovatno susresti, a to je predlaganje i usvajanje, odnosno donošenje jednog novog zakona o poštanskih usluga u Srbiji.
Pošto je već prethodni kolega govornik pomenuo tu temu, a iskoristio bih priliku, pošto je gospođa Jasna Matić, ministar za telekomunikacije i informaciono društvo ovde danas sa nama, voleo bih da javnost, a i mi poslanici dobijemo i objašnjenje koje se tiče prodaje ovih 40% akcija "Telekoma", što za preduslov ima odricanje PTT-a Srbije 80% vlasništva nad "Telekomom" u korist države.
Dakle, zar nije najpre bilo neophodno utvrditi tačan procenat akcija koji pripada zaposlenima i bivšim zaposlenima u PTT Srbiji i "Telekomu", a svakako i tačan iznos akcija koje pripadaju građanima na osnovu besplatnih akcija.
Čak i ova najava da će novac od prodaje akcija "Telekoma" biti potrošen za infrastrukturu nije definisana, pa bi nam se na primer moglo desiti da se ta sredstva sutra koriste za finansiranje postavljanja optičkog kabla duž železničke pruge, kao što inače planira da radi PTT Srbija.
Takođe nameće se i pitanje zašto sada prodavati "Telekom" i većinski paket u infrastrukturi koja je mogla da se izdvoji, pa da država sutra taj, uslovno rečeno, autoput u telekomunikacijama ustupa na korišćenje i naplaćuje svim korisnicima, pa i novom većinskom vlasniku "Telekoma", ono što je takođe bitno i "Telenoru", koji je nedavno dobio licencu za drugog operatera fiksne telefonije.
Naravno, ima tu još dosta neregulisanih, nerešenih pitanja, kao što je pitanje vlasništva nad nekretninama, poznato je da se i "Telekom" i PTT nalaze u zajedničkim objektima u celoj Srbiji, a novac su ulagali PTT i lokalna samouprava, odnosno kako se to nekada zvalo društveno-politička zajednica.
Dakle, što se nas u SRS tiče, ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama ne donosi suštinski kvalitetnije rešavanje postojećeg stanja u oblasti poštanskih usluga na srpskom tržištu, jer smatramo da je kao preduslov regulisanja stanja neophodno obaviti neke od ovih napomena koje sam izneo tokom svoje diskusije, a o čemu će konkretnije, još tokom kasnije rasprave govoriti i ostali poslanici SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo o čemu danas govorimo je potvrda činjenice da, i pored stalnog isticanja transparentnosti u vršenju vlasti, u državi Srbiji ima mnogo toga što ne valja. Prvo, mislim da ne valja što je malopre ministarka finansija Diana Dragutinović rekla, da će se boriti da naredni izveštaj bude bolji. Smatram da je znatno ispravnije to da bi neko trebalo da snosi odgovornost zbog toga što je ovaj prvi izveštaj takav kakav jeste.
Sama činjenica da mi ovde danas, izuzimajući ovu, ako tako mogu da kažem, kritičku podršku ili kako već da je nazovem, poslanika vladajuće koalicije, ne razgovaramo možda o konkretnim merama koje bi trebalo preduzeti povodom ovakvog izveštaja, pokazuje, čak i ovim manjim delom koji je obuhvaćen izveštajem DRI, da u Srbiji još uvek nema odlučnosti da se ozbiljnije krene u borbu protiv korupcije. Jer, jedino ovom rečju mogu da nazovem sve ove uočene nepravilnosti u izveštaju DRI.
Posebno je interesantno ovo poglavlje, o kojem je već bilo reči, o nezakonitim budžetskim pozajmicama, o nezakonitim zaduživanjima za pokriće budžetskog deficita. I, pošto smo malopre mogli da čujemo od ministra finansija, doduše prilično neuverljivo, da je sada napokon poznato gde je završilo onih 380 miliona, koliko se pojavljuje kao manjak, vezano za donacije, možda bi moglo da usledi i objašnjenje kada je reč o isplatama po osnovu garancija, jer je jasno da se i tu država prilično neodgovorno odnosila.
Kao što pokazuju podaci, u 2008. godini su izdate četiri garancije u ukupnom iznosu od 182 miliona evra, iz budžeta je po osnovu izdatih garancija isplaćeno nešto više od četiri i po milijarde dinara. Međutim, revizijom je utvrđeno da regresni zahtevi direktnim dužnicima po kreditima, čiji je dug izmirila Republika, nisu ispostavljeni, niti se preduzimaju zakonom predviđene mere za naplatu tih potraživanja. Dakle, voleo bih da dobijem objašnjenje za ovo.
A za gospodina Sretenovića jedno konkretno pitanje – da li vas je neko od predstavnika vladajuće koalicije pitao, kao glavnog revizora, šta vam je potrebno da u 2009. godini izvršite reviziju u znatno većem obimu nego što je to učinjeno u 2008. godini?

S obzirom na to da se prethodni put, kada je bila slična tema na dnevnom redu, predsednik Vlade proglasio nenadležnim za neke stvari koje se tiču glavnog grada, iskoristio bih ovu priliku i prisustvo gospodina Sretenovića i ministarke Dragutinović da insistiram na odgovoru na pitanje koje smo prvi put postavili još krajem 2008. godine, a tiče se vraćanja nenamenski utrošenih sredstava u budžet grada Beograda, po nalogu budžetske inspekcije Ministarstva finansija. O tome postoji i Zapisnik broj 401-00-00591/03 od 9. jula.
Verovatno je javnosti poznato da je grad Beograd, sa svojim budžetom od nešto oko 80 milijardi dinara, zaista u takvoj situaciji da su, bez neke stroge kontrole, moguće razne zloupotrebe. Što se tiče eksterne revizije lokalnih samouprava, po meni je to zaista apsurdno sprovoditi najpre u nekim manjim sredinama, pored činjenice da je tu glavni grad sa tolikim budžetom.
Dakle, samo ću i vas upoznati sa tim da Gradska uprava grada Beograda do 12. januara 2009. godine nije izvestila Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju Ministarstva finansija da je izvršila mere naložene zapisnikom broj taj i taj i odgovarajućim rešenjima za povraćaj sredstava u budžet grada po pet osnova, u ukupnom iznosu od skoro 147 miliona dinara, što je potvrđeno i naknadim uvidom budžetskog inspektora, izvršenim 12. januara 2009. godine.
Nakon izvršene kontrole korišćenja sredstava budžeta grada Beograda za period 2001-2002. godine, sačinjen je zapisnik broj taj i taj, od 10. maja 2004. godine, kojim je po šest osnova naložen povraćaj sredstava u budžet grada, u ukupnom iznosu od 147.568.790 dinara. Kako u ostavljenom roku grad Beograd, Gradska uprava, nije izvestila da je postupila po merama iz zapisnika, to je Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju Ministarstva finansija isto naložio rešenjem broj taj i taj.
Po žalbi izjavljenoj na navedeno rešenje, ministar finansija je u drugostepenom postupku doneo novo rešenje, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje po pet od šest osnova, u ukupnom iznosu od 146.568.790,27 dinara. Na rešenje ministra finansija grad Beograd, Gradska uprava, podneo je tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je presudom broj U5536/04, od 13. jula 2006. godine, odbijena u celini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo još u raspravi koju smo pre nekoliko dana vodili ovde u republičkom parlamentu konstatovali da je ova oblast, iako naizgled ne zaokuplja veću pažnju javnosti i poslanika, i te kako bitna, odnosno zakonska regulativa koja bi trebalo da isprati sve ono što je vezano za ove izmene i dopune Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju, koje su, samo da podsetimo, od onog prvobitnog zakona donetog pre nekih dvanaest godina, evo, četvrti put, sa neznatnim izmenama i dopunama, pred poslanicima Skupštine Srbije.
Mislim da smo se saglasili da su posledice svega onoga što se dešavalo u proteklih godinu dana, a tiče se globalne ekonomske krize, možda ponajviše osetili upravo prevoznici koji se bave međunarodnim transportom robe, imajući u vidu smanjen obim robne razmene, teškoće u naplati dugovanja, suočavanje sa kontrolama domaćih prevoznika od strane nadležnih organa, ograničene kontingente dozvola.
Dakle, to su neke stvari koje je apsolutno potrebno regulisati zakonskom regulativom. Naša želja je bila da kroz izvestan broj amandmana koje smo podneli kao Poslanička grupa SRS pokušamo da damo određeni doprinos, isključivo u cilju još kvalitetnijeg i konstruktivnijeg sagledavanja ove materije.
Jedan od tih amandmana je i ovaj koji sam podneo na 1. član, tačnije, stav 1, gde je zatraženo da se na kraju dodaju reči „pod jednakim uslovima“. Reč je, zapravo, o dopuni Zakona, time što se predviđaju pojmovi: dozvola, pojedinačna dozvola, vremenska dozvola, CEMT dozvola, posebna dozvola, dnevnik putovanja, putni list, licenca vozača itd. Data su njihova značenja, a konkretno u ovom slučaju to se odnosi na dozvolu za međunarodni prevoz putnika ili stvari. Objašnjenje je da je to isprava kojom se stranom prevozniku dozvoljava pristup i kretanje na teritoriji Republike Srbije, a domaćem prevozniku pristup i kretanje na teritorijama drugih država.
Ono što smo mi želeli amandmanom da na neki način popravimo jeste formulacija – pod jednakim uslovima. Isključivo smo se vodili tom namerom, imajući u vidu činjenicu da se domaći prevoznici suočavaju sa mnogobrojnim poteškoćama kada je reč o carinskim organima drugih država, formalnostima koje se obavljaju itd. Zna se da se dosta vremena izgubi i da sve to ima određenih reperkusija na obavljanje ove delatnosti.
Dakle, smatrali smo da je potrebno da se na neki način, barem kroz ovaj amandman, odnosno Predlog zakona, omogući rad i domaćim prevoznicima pod jednakim uslovima. Mislim da predlagač, odnosno Vlada nije protumačila ovaj naš amandman na način kako smo mi to želeli, jer on nije prihvaćen iz razloga što, kako ovde stoji, „rešenje predloženo u amandmanu, koje je usmereno na ujednačavanje postupanja carinskih organa drugih država prema domaćim prevoznicima i carinskih organa Republike Srbije prema stranim prevoznicima, nije predmet uređivanja ovog zakona. Stoga se amandmanom ne mogu obezbediti jednaki uslovi domaćih i stranih prevoznika u obavljanju međunarodnog prevoza u drumskom saobraćaju.“
Siguran sam da ćemo se složiti u konstataciji da svaka zemlja apsolutno želi da ima kontrolu nad prevozom koji se obavlja na njenoj teritoriji i naravno da se pri tome trudi da u prvi plan stavi sopstvene interese. Otuda i oni problemi što se tiče kontingenata dozvola i svega ostalog što to prati.
Dakle, iz tog je razloga, i zbog ovoga što sam malopre pomenuo o vremenu koje može da se izgubi prilikom nekakvih formalnosti, i podnet amandman, da pokušamo na neki način, barem kroz ovu formu, da omogućimo jednake uslove domaćim prevoznicima u slučaju kada obavljaju međunarodni transport robe. Hvala.

Samo da bih pojasnio, amandman je podnet na član 2. stav 3. Predloga zakona, gde je posle reči „francuski“ dodata zapeta i reči „ruski jezik“. Smatrali smo da je i ruski jezik jedan od zvaničnih jezika koji se upotrebljavaju u toj komunikaciji, pogotovo što se trenutno najveći deo transporta naših prevoznika obavlja sa zemljama bivšeg istočnog bloka, gde je ruski jezik dominantan u praktičnoj primeni. Smatramo da je ovo zaista jedan svrsishodan amandman, koji će samo omogućiti lakše obavljanje ovog posla.

Ovde je otprilike ista priča kao i za malopređašnji amandman. Dakle, ponovo je zatraženo da se u članu 3, tačnije u novom članu 4b stav 1. tačka 4) posle reči „francuski“ doda zapeta i reči „ruski jezik“. Mogu samo da izrazim zadovoljstvo što je Vlada izrazila spremnost da ovaj amandman uvrsti u Predlog zakona. Objašnjenje je identično ovom malopređašnjem: dakle, apsolutno je potrebno i primereno da se u konkretnom slučaju ugovor o radu prevede i na ruski jezik zato što je to zvanični svetski jezik, a ponajviše iz ovog razloga koji sam naveo, a to je da je popriličan deo transporta naših prevoznika usmeren upravo ka zemljama bivšeg istočnog bloka gde je ruski jezik apsolutno u primeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ministre finansija u Vladi Republike Srbije, ovim članom 28. obuhvaćen je deo koji se tiče pojednostavljenja carinskih formalnosti i kontrola.
Kao što smo mogli u dosadašnjem toku rasprave da čujemo, reč je o predlogu zakona koji ima više tih tehničkih karakteristika, iako bi valjda, imajući u vidu aktuelnu ekonomsku situaciju i ono što bi trebalo da reguliše, a pri tom mislim na stavku koja se tiče povećanja konkurentnosti domaće privrede, smanjenja uvoza, povećanja izvoza, regulisanja onoga što sa čime je danas nažalost Srbija suočena, a to je izuzetno jak uvoznički lobi koji očigledno diktira određena kretanja, pa i u zakonskoj regulativi, a da ne ulazimo u monetarnu sferu o kursu dinara... Smatrali smo da bi ovim amandmanom bila izvršena isključivo pravno-tehnička korekcija, kojom bi se na pravi način, a uz nekakva utemeljenja ili potporu koja se pronalazi pre svega u Ustavu RS, upotpunio stvarni naziv jednog državnog organa, a to je da se posle reči „Vlada“ dodaju reči „Republike Srbije“. Smatrali smo da apsolutno nema nikakvih drugih barijera usled kojih bi ovakav amandman bio odbijen.
U obrazloženju koje je dato povodom odbijanja ovog amandmana stoji da je uporište u Zakonu o Vladi itd. Imajući u vidu mnogo nerazjašnjenih stvari koje su u domenu ovog predloga zakona, smatram da bi ovakav amandman, pravno-tehnička korekcija, mogao da naiđe na razumevanje predlagača zakona. Hvala.