Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici predlagača, ako se ima u vidu činjenica da se na novi zakon o zaštiti od požara čekalo, kao što smo čuli, više od dve decenije, onda je jasno kolika je zaista bila neophodnost da se određene izmene postojeće zakonske regulative učine i na taj način usklade sa realnom situacijom u kojoj se nalazimo.
Mi smo, kao država i društvo, suočeni sa tim da se u realnom životu i suviše malo pažnje polaže već u fazi projektovanja objekata, naročito onih za javne namene, i samim tim se i suočavamo sa događajima koje smo mogli većim delom preventivno da izbegnemo.
Zaista sam pažljivo pročitao Predlog zakona o zaštiti od požara i mislim da je trebalo u većoj meri posvetiti pažnju onome što je, po mom mišljenju, i osnovni problem, a to je što i sami projektanti nedovoljno poznaju propise o zaštiti od požara, jer je, između ostalog, poznato i da ne postoji obaveza polaganja stručnog ispita iz zaštite od požara, te je veoma malo onih koji se mogu pohvaliti činjenicom da su to položili.
Interesantno je, pri tom, da ne postoji nijedan projekat objekta za javne namene u kojem bi na osnovu požarnog opterećenja bio vršen proračun opšte konstrukcije.
Problem je, između ostalog, i postupak tehničke kontrole projektne dokumentacije, koja je prilično površna, pogotovo što se kod nas sve više insistira na brzini da se nešto odradi. Problem je i činjenica što tu kontrolu rade ljudi koji nisu imali obavezu polaganja stručnog ispita.
Pored tih preventivnih uslova za sprečavanje požara, koji se mogu rešiti na papiru, evidentan je i jedan problem iz sveta realnosti, a to je nešto što opet nije na adekvatan način zakonskom regulativom rešeno. Problem je i materijala koji se ugrađuju, posebno kod industrijskih objekata, čije se čelične konstrukcije oblažu raznim uvoznim panelima.
Gde se javlja problem? Za graničnu ekološku inspekciju, koja kontroliše uvozni građevinski materijal, pre svega je važno da on nije radioaktivan, a praktično su zanemarljive ih ne interesuju njegove mehaničke i tehničke karakteristike, samim tim i da li je lako zapaljiv.
S druge strane, investitorima je skupo da dodatno proveravaju materijal kojim grade objekte, iako je i to moguće uraditi. Zarad javnosti, pretpostavljam da je vama to dobro poznato, postoji u Beogradu Institut za ispitivanje materijala „IMS“, koji ima saradnju i sa laboratorijama u zemljama u okruženju.
Takođe bih ukazao i na problem koji se tiče nedostatka propisa o obaveznom testiranju fasada na otpornost od vatre, tako da arhitekti i građevinari sami odlučuju i, praktično, sami snose rizik i pri kupovini materijala za podizanje javnih i stambenih objekata.
U Srbiji je, u tome ćemo se sigurno složiti, dame i gospodo narodni poslanici i predstavnici vlasti, jedan od najčešćih uzroka pojave velikih požara, nažalost sa žrtvama, neznanje.
Tipičan primer za neznanje u fazi izrade samih projekata javnih i višespratnih stambenih objekata imali smo sa zgradom Radničkog univerziteta u Novom Sadu, kada se požar sa osmog sprata spuštao naniže, što se nigde u svetu nije desilo. Nadam se da smo, kao država i društvo, iz ovih, nažalost, nemilih slučajeva izvukli bar nekakve pouke.
Još jedan životni primer za ovaj zakon, za koji je neko na početku lepo rekao da nema mnogo veze sa politikom, jeste da je, a malopre sam govorio o ispitivanju materijala, zabrinjavajući podatak da je, recimo, ispitana jedino pozorišna zavesa koja se nalazi u pozorištu NIS-ove zgrade u Novom Sadu, koja je jedan sat otporna na požar, a još uvek nisu u akreditovanim laboratorijama testirane zavese drugih pozorišta. One su teške i po 20 tona jer su od čelika ili metala, a mi u suštini ne znamo njihovu stvarnu požarnu otpornost. Mislim da je jako bitno obratiti pažnju i na ovakve stvari, jer je jasno da je sama preventiva znatno važnija od posledica nečega što se može desiti.
Na drugom mestu je takođe neznanje, u fazi eksploatacije zgrada. To je donekle ovim predlogom zakona odrađeno, ali smo bili svedoci koliko je samo evakuacionih puteva, pogotovo u visokim zgradama, zakrčeno starim frižiderima, ormarima i raznim drugim stvarima. Dešavalo se čak i da čovek, recimo, zaključa požarna vrata, ode na godišnji odmor, odnese ključ i tu nastaje problem. Dakle, propusta ima mnogo. U nekim stvarima nas, izgleda, jedino Bog može sačuvati.
Najnovijim pravilnikom o sadržini i načinu izrade tehničke dokumentacije za objekte visoke gradnje se nalaže da u projektnoj dokumentaciji, prilikom zahteva za dobijanje dozvole za gradnju objekata javne namene i poslovnih i stambenih višespratnica, mora nalaziti i glavni projekat zaštite od požara. Nažalost, mnogi investitori, to je pokazala dosadašnja praksa, uglavnom traže nekog ko će im uraditi elaborat zaštite od požara kada je objekat već izgrađen, i tu se javlja problem. Između ostalog, ako se ne uradi projekat zaštite od požara kako treba u samom startu, njegova izrada kasnije poskupljuje ugradnju samog sistema zaštite od požara za preko 30%.
Mi smo u ime poslaničke grupe SRS podneli nekoliko amandmana na Predlog zakona o zaštiti od požara i želja nam je bila, to ćete verovatno primetiti kroz sve naše diskusije, da se ne bavimo politikanstvom, već da imamo nameru da praktično ukažemo na određene realne situacije sa kojima se suočavamo. Uzeli ih vi u obzir ili ne, siguran sam da se mora mnogo toga učiniti kako bi se, pre svega, predupredile određene situacije koje kasnije mogu imati velike posledice. Zahvaljujem na pažnji.

Koristiću vreme ovlašćenog lica.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo nakon ove skoro četvoročasovne rasprave konstatovali zajednički da se postojeći sistem tekućeg koncepta finansiranja nalazi očigledno u dubokoj krizi koja se, pre svega, ispoljava u tom deficitarnom finansiranju, sa jednom realnom tendencijom da, usled i nepovoljnih demografskih razloga, postane nerešiv problem.
Saglasili smo se da sistem iz tzv. međugeneracijske solidarnosti nije ekonomski održiv iz nekoliko najznačajnijih razloga. Pre svega, to je činjenica da se zna koliko iznose penzijski rashodi u BDP, ako se zna koliko je učešće transfera budžeta, ako se zna koliko iznosi stopa zamene i ako se zna koliki je trenutni odnos uplatilaca i primalaca, on je gotovo identičan.
Razmimoilaženje može biti u tome ko kako gleda na činjenicu koji su uzroci ovakvog stanja. Pre svega, ono što je odgovornost i države, a samim tim i Vlade, jeste i činjenica da je, prema poslednjem popisu, Srbija svrstana u grupu jedne od najstarijih nacija i da je zabeležen veći broj starijih lica iznad 65 godina nego dece sa 14 godina i manje.
Takođe, problem može da predstavlja i podatak da mnoga istraživanja ukazuju na to da su fondovi PIO u proteklih 30 godina nenamenski trošili novčana sredstva za gradnju raznih objekata, rehabilitacionih centara itd, ali se novac za ove investicije nije vratio onako kako je trebalo.
Činjenica je i da sve što ova vlada radi, radi isključivo uz aminovanje MMF. Jedna od tih odluka je i ova koja se tiče zamrzavanja ili, tačnije i korektnije rečeno, realnog pada penzija tokom 2010. godine, a više sam nego siguran da će i ono što je gospođa ministarka najavila, početak reformi u ovoj oblasti, uslediti u martu i svakako da će i tu svoj pečat dati MMF.
Činjenica je da, nažalost, penzioneri kao kategorija ovog društva možda i najteže podnose sve ovo što se dešava sa Srbijom u ovim godinama tranzicije, a na nama je da pokušamo da ono što je de fakto problem, na neki način rešimo.
Što se tiče SRS, po našem mišljenju, prvi korak u ostvarivanju jednog rešenja za održiv razvoj bi mogla da bude kapitalizacija Republičkog PIO fonda. Bilo je reči u prepodnevnim razmenama mišljenja, odnosno diskusiji koja se čula, o tome šta je sve imovina Fonda.
Samo ću reći da su još 2006. godine preduzete određene mere i koraci radi utvrđivanja vrednosti imovine i od strane veštaka, procenjena imovina samo u tim RH centrima je procenjena na više od 450 miliona evra. Jasno je da te nepokretnosti i čine tu osnovu fonda.
Tom kapitalizacijom koju smo spominjali u stvari bi se stvorile mogućnosti da Fond kao pravi vlasnik upravlja tom imovinom i na taj način je konstantno uvećava, čime bi se neposredno i poboljšao socijalni status penzionera. Navedene nepokretnosti i objekti, to treba reći, nisu građeni samo sredstvima države ili društvenim novcem već, pre svega, sredstvima osiguranika koja su se preko doprinosa slivala u fond i dalje usmeravala u finansiranje planiranih projekata, sa jedinim ciljem da se vodi ta politika prevencije invalidnosti, rehabilitacija radnika sa posebno ugroženih radnih mesta itd. Međutim, očigledno da se na tome stalo i da se čeka završna reč onih koji očigledno odlučuju o svim „reformama“ u bilo kojoj oblasti društva.
Kada je o kapitalizaciji fonda reč, naš stav je da bi to dovelo do stvaranja jednog fonda po ugledu na fondove u nekim već razvijenim zemljama, i to sa atributima investicionog fonda koji će biti sposoban da iz sopstvenih sredstava vrši funkciju zbog koje je osnovan, a to je, pre svega, redovna isplata penzija svojim osiguranicima. Na taj način bi se ingerencije države svele na regulativnu, kontrolnu funkciju, sa minimalnim ili gotovo i nepostojećim intervencijama.
Prvi preduslov da bi se to ostvarilo i fond uspešno funkcionisao kao investicioni, upravo je imovina kojom raspolaže, počev od nepokretnosti, prava, hartija od vrednosti, akcija i slično. Prema nekim iskustvima, takva investiciona politika fonda bi trebalo da bude strogo zakonski regulisana i moralo bi da bude i predmet kontrole od strane nadležnih državnih institucija.
Formirani kapital iz imovine bi se mogao investirati pod strogo definisanim uslovima, a izbor investicionih alternativa u početnom periodu, dok ne stasa tržište kapitala, obuhvatalo bi državne hartije od vrednosti, različitog spektra ročnosti, dok bi klasični oblici investiranja mogli da budu omogućeni tek u narednom periodu.
To bi, što se strane rizika tiče, značilo jednu određenu sigurnost, iako bi u samom začetku moglo da znači nešto manje prihoda, ali bi već u kasnijoj fazi razvoja tržišta kapitala verovatno se proširio spektar investiranja u atraktivnije hartije od vrednosti sa većim prinosima. Na taj način bi došlo delimično i do transformisanja fonda penzijsko invalidskog osiguranja u jedan institucionalni penzijski fond, sa svim pravima i obavezama koje proističu iz Zakona o investicionim fondovima i na neki način bi se omogućila i delimična privatizacija fonda.
Dakle, deo potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija bi se i dalje obezbeđivao iz doprinosa, a veći deo sredstava iz kapitalizovane imovine, čime bi se smanjio direktan pritisak na budžet, sa tendencijom izgradnje održivog i efikasnog mehanizma finansiranja penzija.
Ono oko čega ćemo se takođe verovatno svi složiti, prvorazredni interes jeste da upravo jedan ekonomski održiv, fiskalno podnošljiv penzijski sistem koji je u funkciji razvoja, ali ne kao što je budžet za 2010. godinu, nego zaista takav, da to bude nešto što je prihvatljivo i da jednostavno u srpskoj ekonomiji je potreban takav sistem, ne samo zbog sadašnjih nego i budućih generacija koji neće biti, nažalost, uslovljen ovim demografskim parametrima o kojima sam na početku govorio, nego isključivo ekonomskim kretanjima.
Uz konsolidaciju fonda indeksacijom visine penzija sa rastom prosečne zarade, definisanjem minimalne visine penzije, to su jednostavno stvari koje nemaju samo jednokratan i administrativan pristup, već su i krucijalno pitanje te sveukupne reforme penzijskog sistema, a čiji osnovni cilj treba da bude smanjenje transfera iz budžeta i uvođenje sistema zasnovanog na tri stupa osiguranja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako sagledamo činjenicu da se sve manje dece u Srbiji rađa, jedino što je bilo realno očekivati kao izmenu ovog zakona jeste neka od stimulativnih mera, nešto što bi uticalo tako što će podsticati rađanje dece. Izgleda da, kada je reč o predlagaču ovog zakona, to nije moguće, već se, naprotiv, predlažu neke od mera koje su zaista antipopulacione.
Koleginica Lidija Dimitrijević, koja je u ime poslaničke grupe SRS podnela amandman, dugo je vremena radila na poslovima dečije zaštite i to je razlog podnošenja ovog amandmana, odnosno da se član 3. briše tj. da se odustane od namere koja je iskazana u Predlogu zakona, s obzirom da su u narednoj budžetskoj godini u sistemu dečije zaštite planirane uštede koje će se postići izmenom Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i to promenom uslova za ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.
Koleginica Dimitrijević je podnela ovaj amandman, kao što sam rekao, u ime SRS. Možda, ali to je već očigledno postala praksa, nije u redu što ministar rada i socijalne politike nije danas ovde sa nama i eventualno bi mogao da uzme učešće u ovoj diskusiji, ali smo zato juče od ministra finansija imali prilike da čujemo jednu neverovatnu stvar. Gospođa Dragutinović se zapitala da li želimo da zaštitimo interese majke koja ne radi ili zaposlene majke koja kod privatnog poslodavca prima 200.000 dinara.
Ono što se nameće kao pitanje jeste – ko je branio da na sve zaposlene, bilo kod privatnih, bilo kod ostalih poslodavaca i ostalih koji samostalno obavljaju delatnost, primenjujete odredbe člana 11. stav 2. koji glasi: „Ako je rast zarade zaposlenog u poslednja tri meseca koja prethode mesecu otpočinjanja odsustva veći od rasta prosečne zarade kod poslodavca u tom periodu, zaposlenom se zarada iz stava 1. ovog člana umanjuje srazmerno razlici između rasta zarade zaposlenog i rasta prosečne zarade kod poslodavca u poslednja tri meseca koja prethode mesecu otpočinjanja odsustva“.
Pored ovoga bilo bi dobro da znamo koliko to u Srbiji ima žena zaposlenih kod privatnog poslodavca sa zaradom od 200.000 dinara, da li neka od tih žena ima više od jednog deteta, kod kojih je privatnih poslodavaca utvrđeno da su prijavljivali višu zaradu za zaposlene porodilje u posmatranom periodu koji je od uticaja za isplatu naknade zarade i da li je protiv nekog od njih pokrenut postupak zbog zloupotrebe pred nadležnim organima.
U jednom delu obrazloženja zbog čega se ne prihvata amandman je napisano sledeće: „U praksi dolazi do zloupotreba kada poslodavac u periodu koji je od uticaja na ostvarivanje ovog prava ne isplati zaradu u visini koju prikazuje kao zaradu zaposlene, već ima mogućnost da zadrži razliku između prikazane i stvarno isplaćene zarade.“
S obzirom na to da je mišljenje Vlade i zvaničan dokument, tražimo odgovor na sledeće pitanje – kod kojih je poslodavaca u 2007, 2008. i 2009. godini utvrđena ova nepravilnost da je poslodavac zadržao za sebe razliku između prikazane i stvarno isplaćene zarade, da li je protiv tih poslodavaca pokrenut postupak?
Ukoliko ni danas, a to po svoj prilici će biti tako, ne dobijemo odgovor, onda ćemo u pisanoj formi odnosno u formi poslaničkog pitanja ovo ponoviti, a znate da je obaveza da se u roku od 15 dana dostavi odgovor.
Ono što je takođe važno da se zna jeste zbog čijih grešaka se sada Ministarstvo rada i socijalne politike našlo u prilici da mora da sprovodi mere koje su antipopulacione i koje će u najvećoj meri pogoditi zaposlene žene sa skromnim primanjima.

Svi u Ministarstvu rada i socijalne politike znaju do kakve je pometnje došlo kada je od 1. januara 2006. godine rok za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak sa 12 skraćen na tri meseca.
Može se pogledati i u evidencijama koliko je odbijenih zahteva za ostvarivanje ovog prava i koji je razlog za odbijanje zahteva. U 99% slučajeva zahtev je odbijen jer nije podnet u predviđenom roku.
Pogledajte koliko imate u prilogu uz zahtev dokumentacije kojim se opravdavaju razlozi za podnošenje zahteva nakon isteka predviđenog roka. Pokazatelji govore da ni jedan jedini zahtev sa kompletnom dokumentacijom koja potvrđuje da je roditelj zaista bio sprečen da u roku podnese zahtev, nijedan zahtev nije rešen pozitivno, svi su odbijeni.
Pogledajte u svojim evidencijama koliko imate podnetih žalbi na negativna rešenja koja su doneta zbog toga što se zakasnilo sa podnošenjem zahteva. Da li je jedna jedina žalba uvažena? A razlozi zbog kojih se kasni sa podnošenjem zahteva su zaista opravdani. U amandmanu koji je podnela koleginica Lidija Dimitrijević, u obrazloženju stoji, prilikom podnošenja, radi se o bolesti deteta ili majke.
Prosto je neverovatno da ovaj amandman nije naišao na razumevanje odnosno da nije prihvaćen. Ono što je pozitivna namera predlagača je to da se rok sa tri produži na šest meseci. Po našem mišljenju jedino pravedno svrsishodno rešenje je zaista rok od 12 meseci.
Još jedno pozitivno rešenje postoji u ovom predlogu zakona, a to je što će ubuduće pravo na roditeljski dodatak moći da ostvare i roditelji čije dete prethodnog reda rođenja smešteno u ustanovu zbog potrebe kontinuirane zdravstvene zaštite i nege, odnosno ako postoji opravdani razlog za smeštaj deteta prethodnog reda rođenja sa smetnjama u mentalnom razvoju, stepena teže i teške mentalne ometenosti, sa teškim telesnim oboljenjima i oštećenjima, kao i sa višestrukim smetnjama u razvoju. Ovo je nešto što je zaista bilo potrebno regulisati na ovakav način.
Takođe, moramo da istaknemo i da će ubuduće pravo na dečiji dodatak moći da ostvare i hranitelji ili staratelj za najviše četvoro sopstvene dece i za svako dete bez roditeljskog staranja koje je smešteno u njegovu porodicu.
Mi sada u ime poslaničke grupe SRS izražavamo nadu da će se u nekoj bliskoj budućnosti pred nama naći predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike sa predlogom da se izmeni Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, kako bi se pružila mogućnost da se i srodničke porodice tretiraju kao hraniteljske i da mogu računati na naknade za rad hranitelja.
Na taj način bi deca koja ostanu bez roditeljskog staranja bila smeštena u srodničke porodice koje sada, bez naknade, nažalost, nisu u prilici da brinu o deci srodnika pa ta deca idu na hraniteljstvo u druge porodice, kod ljudi koje vide prvi put i za koje nisu emocionalno vezani.
Da se vratimo na priču o roditeljskom dodatku. Žao nam je što nije prihvaćen i prethodni amandman koji je podnela koleginica Radica Jocić, kojim je predložila da se iznos roditeljskog dodatke isplaćuje jednokratno.
Za odbijanje tog amandmana dato je iskreno obrazloženje, ne prihvata se iz razloga što za njegovu realizaciju ne postoje potrebna sredstva u budžetu Republike Srbije.
Možda bi bilo korektno da ste za odbijanje amandmana koleginice Lidije Dimitrijević dali obrazloženje da je rok kraći kako bi mnogi roditelji ostali bez ostvarivanja prava na roditeljski dodatak, da tako vi jednostavno ostvarite neke uštede u budžetu. Da vam to nije namera, uz svu argumentaciju koja je izložena, sigurno je da biste prihvatili amandman koleginice Lidije Dimitrijević.

Jedino logično opravdanje, dame i gospodo narodni poslanici, za kreditna zaduživanja Republike Srbije mogu se naći ukoliko se finansijska sredstva ulažu u infrastrukturu ili u kapitalne projekte.
Ono o čemu danas raspravljamo ovde u Skupštini, a tiče se novih 755 miliona evra, sa izuzetkom otprilike 384 miliona, koliko je namenjeno za Koridor 10, u principu samo potvrđuju jedan naš suštinski stav, SRS, o tome da ekonomska politika koja se vodi u zemlji u proteklih devet godina, nažalost, na najbolji način vuče državu i građane u nešto što se zove dužnička kriza.
Same ekonomske krize po pravilu nastaju kao posledica ili rasta spoljne zaduženosti ili kontinuiranog deficita platnog bilansa sa čime se suočava država Srbija. I u jednom takvom ambijentu kada je sudbina države praktično u rukama inostranih kreditora i zavisi isključivo od njihove spremnosti da obezbeđuju priliv kredita na koji se ekonomija navikla.
Jasno je da nema mnogo razloga da budemo optimisti. Pogotovo imajući u vidu činjenicu da kada se nekog od razloga bilo da je reč o ekonomskim ili političkim razlozima, priliv tih sredstava na osnovu kredita ili uspori ili potpuno obustavi, jasno je da stvari nikako neće stajati onako kako treba.
Ono što ovom prilikom, takođe, želimo da istaknemo jeste i činjenica da su neosporni neki podaci koji ukazuju da kredite koje je država Srbija uzimala u ovoj poslednjoj deceniji praktično nisu racionalno i ekonomski logično korišćeni, jer da smo u pravu govori i činjenica da se pad industrijske proizvodnje redovno beleži, da je porast stope nezaposlenosti iz meseca u mesec sve veća.
Pogotovo je teško dati dogovor javnosti na pitanje koje se tiče svih tih novčanih sredstava koje su pristizale do sada po osnovu uzetih kredita i pogotovo ono što je i te kako bolno pitanje, a tiče se prihoda koje je ova država ubirala na osnovu prodaje državne imovine, jer prema onim podacima koji govore da je od početka privatizacionog procesa u Republici Srbiji prihodovano nešto oko tri milijarde evra, a jasno je da ne postoji niko ko može sa sigurnošću da kaže gde su ta sredstva završila.
Pri tom smo imali čuvene anomalije u tom smislu vezano za privatizacije nekada velikih poslovnih sistema, pogotovo šećerana, cementara i tako dalje, za onih čuvenih tri evra, ali o tome dosta je bilo reči. Za poslednjih samo godinu dana deficit bilansa tekućih računa, kojima su obuhvaćeni svi nekreditni devizni tokovi, povećani su za 70% i tako su devizni odlivi premašili one prilive koje smo imali po svim osnovama, čak po osnovu doznake emigranata, za gotovo pet milijardi dolara, a u istom periodu je deficit trgovinskog bilansa jedna od najvažnijih komponenti bilansa tekućih računa uvećan za 44%. To narodskim jezikom rečeno znači da je država Srbija otprilike svakog meseca uvozila za milijardu dolara robe i usluga više nego što je bila u stanju da izveze. Sve su ovo negativni tokovi koji se reflektuju na ukupan spoljni dug Srbije, koji je u poslednjih godinu dana povećan za 42%.
Mislim da nema razloga za dilemu tog tipa da li je Srbija nezadužena, zadužena ili prezadužena zemlja, jer cifre najbolje ukazuju na to u kakvom se stanju trenutno nalazimo. Sam podatak da već od sledeće godine, od 2010, Srbiji sledi servisiranje spoljnjeg duga u iznosu od 3,56 milijardi ukupnog, uključujući i javni sektor. Planirana je otplata i glavnice i kamata, tako da tek nešto manje od tri milijardi evra nas očekuje u 2011. godini i tako da ne nabrajam do 2015. godine.
Reč je o iznosu od skoro 16 milijardi evra, koliko ćemo morati kao država da otplatimo na osnovu politike koja se vodi u ovih devet godina, a to je ta politika stalnog zaduživanja. Samo zaduživanje u ovakvoj situaciji, u smislu nekakvog pukog preživljavanja je ništa drugo do jedan politikantski potez, jer u prvom redu i možda najilustrativnije odražava nesposobnost Vlade koja umesto da konkretnim merama reši, pre svega, probleme koji stoje u javnom sektoru, ona to čini novim zaduživanjem, a vraćanje duga očigledno se ostavlja za buduće i buduće generacije i za neka bolja vremena koja bi trebalo da uslede.
Zaduživanje kao čin bi moglo da ima uporište ukoliko se zaista očekuje povećanje privredne aktivnosti, pa da na osnovu toga možemo realno da uđemo u celu tu priču u vezi otplate kredita. Međutim, jasno je svima da u okolnostima, odnosno u ovakvom ekonomskom ambijentu u kojem se nalazi država Srbija, to je praktično nemoguća misija.
Sama činjenica da je poređenje sa 2000. godinom praktično dupliran spoljni dug, govori nam na najbolji način kako Vlada odnosno kako režim zamišlja i kako sprovodi svoju politiku.
Krediti koji su uzimani uglavnom su pre svega potrošeni na javnu potrošnju, a jasno je da nekakvih pravih i velikih investicija u Srbiji praktično i da nije bilo, pogotovo je zabrinjavajuće i nedopustivo se i po priznanju samih predstavnika i Ministarstva finansija određeni deo tih sredstava iz kreditnih aranžmana koriste i za popunjavanje budžetskog deficita, što apsolutno ne stoji.
Ukupan bruto domaći proizvod iznosi nešto više od 30 milijardi evra i ono što može da zabrine je podatak da javni dug ove države raste tempom od 1.100.000.000 evra i, kao što sam već napomenuo, činjenica da ćemo već od 2010. godine morati da vraćamo veću sumu novca nego što je to do sada bilo. Ima i nekih podataka koji ukazuju da ćemo samo za kamate iz budžeta morati da izdvojimo oko 400 miliona evra, a kada imate situaciju kakvu imate, jasno je da će to biti jako teško, pre svega za građane kao poreske obveznike.
Stoji i podatak da prezaduženost Srbije bi bila i veća da nije došlo do toga da Svetska banka otpiše 400 miliona duga i prebaci ga na račun tzv. države Kosovo i ta organizacija je, podsećam javnost, ne samo nekoliko meseci načinila jedan ekonomski skandal primanjem tzv. države Kosovo u svoje zvanično članstvo.
Dakle, trenutno, kada se na ukupna dugovanja države dodaju i dugovi privrede i građana, taj ukupan spoljni dug, kao što smo već mogli da čujemo, iznosi oko 22 milijarde evra ili, što bi za svakog građanina Srbije značilo, otprilike 3.000 evra po glavi. Problem jeste ne samo u veličini duga i veličini deviznog priliva, nego pre svega i nivoom deviznog prihoda od izvoza koji, nažalost, je i te kako mali.
Do sada smo ukazivali da je pre svega neophodno suštinski doći do jednog zaokreta u vođenju ekonomske politike, a u tom smislu da se omogući ambijent u kome bi pre svega banke prepoznale interes da se okrenu privredi zbog čega i valjda postoje.
Mislimo da bi na taj način, uz određene konkretne mere, kao što su obaranje državnih kamatnih stopa itd, praktično banke dobile jednu motivaciju da finansiraju, pre svega, javne radove i naravno ukoliko država bude garant za kredite koji budu bili namenski odobravani, to je nešto što bi, po mišljenju SRS, moglo da omogući napokon jedan pomak kada je reč o celokupnoj ekonomskoj situaciji.
Ako imamo u vidu činjenicu da i u ovako projektovanim budžetom za 2010. godinu skoro polovina prihodnih sredstava je planirana na osnovu PDV i akciza, jasno je da nas očekuje prilično neizvesna i teška godina, iako se zna da sva ova sredstva koja država Srbija preuzima od raznih međunarodnih finansijskih institucija, odnosno ako se zna da ekonomija u tom smislu ne poznaje kategoriju ljubavi, smatramo da bi znatno bolje bilo napraviti jednu kvalitativnu strategiju, odnosno projekciju za narednih nekoliko godina, a ne samo gledati od koga ćemo, kako i pod kojim uslovima, uzimati kredite za budžet, devizne rezerve ili likvidnost, svejedno.
Dakle, neophodno je pre svega sistemsko reformisanje kompletnog ekonomskog sistema kako bi se stvorili uslovi za izvozno orijentisanu privredu, odnosno industriju, kako bi se pomoglo poljoprivredi, a ne na način kao što je to predviđeno sada budžetom, gde od ukupnih sredstava planirano izdvajanje je svega nekih 2,5%, jer jasno je da će u protivnom biti velikih problema.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako izbegnem konstataciju o spajanju nespojivog i ako potenciram izjavu ministarke Dragutinović da će suštinska reforma penzijskog sistema u Srbiji biti u martu naredne godine, želeo bih da u okviru ovog vremena ukažem na viđenja SRS na aktuelnu situaciju, kao i potencijalne predloge reformisanja penzijsko invalidskog sistema u Srbiji i siguran sam da će deo našeg zapažanja, ako ne prihvaćen, a ono bar biti u dobroj meri razmotren.
Ono što je evidentno i u čemu ćemo se svi saglasiti jeste da je adekvatan penzijski sistem i te kako zavisan i od sadašnjih i od budućih demografskih, ekonomskih, finansijskih i socijalnih faktora u zemlji i okruženju i da celokupan projekat reforme penzijskog sistema nije izolovan proces, već je deo nekakvih ukupnih reformi, odnosno strukturne reforme, makroekonomske stabilnosti i razvoja tržišta kapitala.
Takođe, ono što jeste fakat je da se teškoće u finansiranju penzija u Srbiji javljaju još tokom 80-tih godina prošlog veka, a da je naročito stanje pogoršano tokom 90-tih godina i to sa dugoročnim posledicama.
Dakle, smanjenje broja zaposlenih u 90-tim godinama, duboka političko ekonomska kriza je takođe uticala da dođe do velikog pada i proizvodnje i zaposlenosti, a veliki broj lica je samo fiktivno bio zaposlen u državnim i društvenim preduzećima, preko programa koji su vođeni radi postizanja nekakvog socijalnog mira.
Veliki je bio udeo sive ekonomije koji se ugledao pre svega u izbegavanju plaćanja doprinosa ili plaćanja znatno nižeg iznosa od realnog.
Bili su i vrlo labavi uslovi za odlazak u penziju, naročito u invalidsku, veliko prisustvo korupcije, uticali su na povećanje broja penzionera, pre svega invalidskih.
Pored povećanja penzionera promenila se i sama struktura istih. Naime, broj starosnih penzionera je relativno niži u drugim zemljama i iznosi samo 45% od ukupnog broja penzionera. S druge strane, broj invalidskih penzionera čini čak 30%, a porodičnih 25% ukupnih penzionera, što je iznad uobičajenih pokazatelja u drugim zemljama. Radi komparacije, može se reći da u većini zemalja broj starosnih penzionera čini 60 do 80%, broj invalidskih penzionera 10% ukupnih penzionera, dok su ostali porodični penzioneri.
Činjenica je da je u državi Srbiji prisutan i taj nepovoljan demografski faktor, odnosno staranje stanovništva i niska stopa fertiliteta i Srbija spada među najstarije države na svetu, po nekim istraživanjima zauzima treće mesto. Takođe, stopa fertiliteta iznosi samo 1,4%, što onemogućava ni prostu zamenu.
Ono što je takođe evidentno je i činjenica da su i te kako prisutni bili politički razlozi, odnosno penzioneri su jedna grupacija biračkog tela, i to velikog biračkog tela, pa je tako i bio predmet raznih manipulacija i povlastica što je samo dalje produbljivalo problem.
Ono što je možda i najvažnije, na kraju, jeste i nešto na šta je i SRS do sada nebrojeno puta ukazivala pažnju, a to je činjenica da je bilo nenamenskog trošenja prihoda po osnovu doprinosa, a neka istraživanja čak pokazuju da su fondovi penzijsko-invalidskog osiguranja u proteklih 30 godina praktično delili taj novac za gradnju raznih rehabilitacionih kliničkih centara, banjskih lečilišta itd, a da se novac za investicije očigledno nikada nije vratio, što samo govori o rentabilnosti preduzetih projekata.
Postojeći penzijski sistem u Srbiji, dame i gospodo, funkcioniše po principu poznatom kao PSGO, odnosno po sistemu međugeneracijske solidarnosti, u kome se iz tekućih prihoda od doprinosa i zarada zaposlenih i poslodavaca finansiraju tekući rashodi za penzionere, korisnike, uz nadomeštanje nedovoljnih prihoda od doprinosa iz budžeta Republike Srbije.
Usled nedovoljnih prihoda iz doprinosa zaposlenih i poslodavaca u Republici Srbiji, država se pojavljuje već niz godina kao nužni sufinansijer iz sredstava opštih tekućih budžetskih prihoda ili iz nekih nepopularnih izvora, kao što su posebni porezi na pojedine proizvode i iz privatizacionih prihoda, koji su, istini za volju, iz godine u godinu sve manji.
Razloga za tako nešto je bilo dosta, a možda su najvažniji činjenice da je natalitet stanovništva Srbije u konstantnom opadanju, sa stalnim rastom prosečne dužine života stanovništva, što je i prouzrokovalo progresivan rast učešća starih u ukupnoj populaciji, relaksacija uslova za sticanje penzije po osnovu različitih benefita, liberalizacija uslova kod utvrđivanja visine penzijskog osnova, jak uticaj političke moći sindikata i penzionerskih asocijacija i najvažnije što u tekućem periodu opada broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera, kao rezultat opšteg trenda starenja stanovništva, na jednoj strani, ali i jednog ozbiljnog problema nastalog upravo usled restruktuiranja i privatizacije i velikog otpuštanja radnika kao tehnološkog viška, usled stečaja, likvidacije preduzeća itd.
S tim što je prisutna jedna tendencija stalnog pogoršanja, što sve ukazuje na prilično problematičan položaj penzijskog sistema u Srbiji. Sve ovo prouzrokuje stalan deficit javnog penzionog fonda koji se uporno nadoknađuje iz tekućeg budžeta.
Ono što ovom prilikom želim da istaknem je činjenica da u krajnjoj liniji, teret ovako finansiranog javnog penzionog programa Srbije snose poreski obveznici i da će ubuduće usled pooštravanja odnosa broja zaposlenih i broja penzionera koji je već sada prilično alarmantan, iznosi 1:1,2.
Poreske obaveze i budžetski rashodi će biti ogromni i neizbežno će morati da ubrzaju suštinsko reformisanje postojećeg penzionog sistema.
Ono što može biti problem je i to da kada je u pitanju reforma javnog penzionog i invalidskog sistema, iskustava i nekih praktičnih rešenja, pogotovo u zemljama u tranziciji kakva je i Srbija, praktično i da nema.
Međutim, neke od mera koje je potrebno sprovesti i moguće sprovesti u dogledno vreme su pre svega njena konsolidacija koja se odnosi na regulisanje odnosa, administrativna konsolidacija koja se odnosi na regulisanje uslova odlaska u penziju, kao i racionalizacija odnosa visine penzije.
Druga faza, ono što je po važnosti potpuno jednako jeste finansijska konsolidacija koja bi se odnosila pre svega na postepenu transformaciju i dokapitalizaciju penzijskog i invalidskog fonda.
Na osnovu specifičnosti postojećeg sistema PIO u Republici Srbiji, na osnovu iskustava zemalja u tranziciji, kao i predloga jednog dela stručne javnosti, jedna od najprihvatljivijih ideja u ovom trenutku, u konsolidaciji tog tekućeg koncepta bi mogao da bude modifikacija postojećeg sistema. Time bi se s jedne strane i ublažile negativnosti postojećeg koncepta, a sa druge strane, sačuvale bi se neke od dobrih stvari koje bi osiguravale barem minimum socijalne sigurnosti.
Samo ću da podsetim, da je još pre nekih osam godina prilikom usvajanja tada izmena i dopuna Zakona o PIO definisana visina stope doprinosa. Podignuta je starosna granica za penzionisanje. Rast penzija je usklađivan sa rastom cena na malo i rastom zarada. To je onaj tzv. švajcarski model, a minimalna penzija je iznosila 20% od bruto prosečne zarade.
Stopa doprinosa i osnovica na kojoj se plaća PIO je ista i za radnike i za poslodavce. Osnovica za plaćanje doprinosa čine zarade i naknade zarada, odnosno ugovorene naknade i druge naknade. Došlo je do smanjenja stope doprinosa, ali to je bilo neophodno radi smanjenja troškova radne snage i postizanja konkurentnosti naših preduzeća zbog liberalizacije na tržišta.
Ako se ne varam, 2003. godine smo imali usvajanje Zakona o PIO, gde je umesto najpovoljnijih 10 godina, celokupan radni staž uzet kao osnovica za obračun penzija. Dve godine potom je Skupština Srbije usvojila paket novih zakona o PIO. Ono što je najznačajnije bilo tu je deo koji se tiče ticanja prava na starosnu penziju, kada je podignuto da, definisana su određena prelazna rešenja.
Sledeći važan faktor u celoj ovoj priči jeste činjenica, da je pre skoro dve godine, objedinjavanjem sva tri fonda PIO formiran nov jedinstven javni fond PIO, koji ima status pravnog lica sa tri podračuna do 1. januara 2011. godine.
Taj objedinjeni fond ima ukupno dva i po miliona osiguranika, od toga milion i 800 hiljada zaposlenih, 360 hiljada samostalnih zanatlija i oko 325 hiljada poljoprivrednika. Jedinstvenim penzionim fondom je obuhvaćeno nešto više od milion i po korisnika, milion i 300 hiljada penzionera i nekadašnjih zaposlenih i oko 50 hiljada penzionisanih privatnika, i 229 hiljada poljoprivrednika koji primaju penzije.
Razlozi administrativne konsolidacije i argumenti koji su tada slovili za objedinjavanje penzionih fondova o kojima se mnogo tada polemisalo, bili su da je Zakon o PIO jedinstven, da se primenjuje na sve osiguranike bez obzira kod kog fonda su bili osigurani. Da su na isti način svi osiguranici bili u mogućnosti da ostvaruju svoja prava koja su se odnosila na utvrđivanje visine i usklađivanje penzija, bez obzira na osnovu osiguranja.
Ali, bilo je nelogično da, budući da su sve obaveze iz PIO sprovedena na jedinstven način ili uređena jedinstvenim zakonima, da za oko dva i po miliona osiguranika i oko milion i 600 hiljada korisnika postoje tri fonda sa posebnim sistemima, posebnim opštim aktima, programima, planovima i slično. Smatralo se da će to doprineti poboljšanju kvaliteta usluga sadašnjim i budućim korisnicima penzija, korišćenjem svih raspoloživih kapaciteta itd.
Međutim, očigledno je da se budžet Srbije suočava sa pritiscima penzije sa dve strane. Prvo, radno sposobno stanovništvo se smanjuje i tako se smanjuju doprinosi za socijalno osiguranje. Drugo, naglo se uvećava broj penzionisanih radnika koji imaju pravo na penzije u ovom postojećem sistemu finansiranja. A najveći deo budžetskih transfera prema penzijskom sistemu se usmerava upravo za pokriće deficita u penzijskim fondovima. Deo tih transfera služi za isplatu prava, odnosno dela penzija čije se isplate obezbeđuju iz sredstava u budžetu u skladu sa zakonom.
Ono što je interesantan podatak je da je u 2007. godini penzijski fond finansirao isplatu penzija sa 63,2% iz redovnih izvora, odnosno doprinosa, a ostatak 24,8% iz dotacija, odnosno poreza. Rashodi budžeta za penzijski sistem iznose oko 14% BDP, a vrednost budžetskih transfera prema penzijskom sistemu je bila 6% BDP.
Situaciju dodatno povećanog budžetskog rashoda komplikuje budžetsko finansiranje, praktično siva ekonomija, jer prema nekim pokazateljima oko 35% radne snage radi u sivoj zoni, gde poslodavci ne prijavljuju plate zaposlenih ili prijavljuju minimalac a ostatak isplaćuju na ruke.
Ne funkcionišu organi administracije koji po zakonu treba da iskorenjuju sivu ekonomiju. Time se na indirektan način stvaraju troškovi, plate činovnicima raznih inspekcija koji praktično ne rade posao na način na koji se to očekuje od njih, a izdvajanjem iz budžeta na teret poreskih obveznika za dopunu potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija.
Šta je jedan od mogućih načina da se prevaziđe trenutna situacija, jer očigledno je da je ovakav koncept u Srbiji neodrživ. Po mišljenju SRS, postojeći sistem se nalazi u kratkoročnoj krizi koja se ispoljava u tom deficitarnom finansiranju, ali sa tendencijom da izazove krizu na dugi rok, koja je uslovljena, između ostalog, i tim demografskih razlozima.
Pretpostavka konsolidacije fondova jeste smanjenje budžetskih transfera za pokriće deficita u fondovima koji koriste te transfere. Smanjenje ili potpuno isključenje budžetskih transfera u fondovima koji služe za pokriće deficita je moguće samo uz poboljšanje odnosa zavisnosti u fondovima, koji se deficitarno finansiraju.
Redovnost isplata penzija u fondovima koji se delom finansiraju iz budžetskih aproprijacija je uslovljena i prilivom sredstava u budžet, a to znači, zavisnost korisnika prava od finansijske discipline svih poreskih obveznika.
Ono što bi moglo da bude kao rešenje jeste, odnosno kao rešenje za jedan održivi razvoj jeste i kapitalizacija Republičkog fonda PIO. Šta bi zapravo značila kapitalizacije fonda. Po mišljenju SRS dovela bi do stvaranja jednog fonda PIO, po ugledu na fondove u razvijenim zemljama sa atributima investicionog fonda koji će biti sposoban da iz svojih sopstvenih sredstava vrši funkciju zbog koje je i osnovan, a to je, naravno, redovna isplata penzija svojim osiguranicima.
Ingerencija države bi se svele na regulativnu i kontrolnu funkciju sa minimalnim intervencijama. Prvi preduslov da bi se to ostvarilo i fond uspešno funkcionisao kao investicioni, je upravo imovina kojom raspolaže, počev od nepokretnosti prava, hartija od vrednosti, akcija i slično.
Investiciona politika ovako formiranog fonda, sudeći prema nekim iskustvima, bi morala biti strogo zakonski regulisana i predmet rigorozne kontrole od strane nadležnih državnih institucija. Takva aktiva fonda, dakle formirani kapital iz imovine bi se mogao investirati po strogo definisanim uslovima, a izbor investicionih alternativa u početnom periodu dok ne stasa tržište kapitala, o čemu sam govorio na početku, obuhvatao bi državne hartije od vrednosti različitog spektra ročnosti, dok klasični oblici investiranja ne bi bili dozvoljeni. Ovakav pristup investiranju bio bi siguran što se tiče rizika, ali bi u samom početku donosio manje prihode.
U kasnijoj fazi razvoja tržišta kapitala verovatno bi se i proširio taj spektar investiranja u atraktivnije hartije od vrednosti sa većim prinosima. Na taj način PIO fond bi se delimično transformisao u institucionalni penzijski fond sa svim pravima i obavezama koje proističu iz Zakona o investicionim fondovima.
Ta transformacija bi omogućila da se fond delimično i privatizuje, a deo potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija bi se i dalje obezbeđivao iz doprinosa, a deo sredstava iz kapitalizovane imovine, čime bi se smanjio direktan pritisak na budžet, sa tendencijom izgradnje održivog i efikasnog mehanizma finansiranja tekućih penzija.
Ono što je nedvosmisleno jeste da je samo ekonomski održiv i fiskalno podnošljiv penzijski sistem u funkciji razvoja i da je tu, praktično, reč o jednom prvorazrednom nacionalnom interesu i da je državi Srbiji potreban takav sistem koji će biti prihvatljiv, dakle i sadašnjim i budućim generacijama, koji neće biti uslovljen nekakvim demografskim, već isključivo ekonomskim kretanjima.
Konsolidacija javnih penzijskih fondova u Srbiji, indeksacija visine penzija sa rastom prosečne zarade, definisanje minimalne visine penzije, nisu dakle, samo pitanje jednokratnog i administrativnog pristupa, već i krucijalno pitanje ukupne reforme penzijskog sistema koje bi trebalo da ide u cilju smanjenja transfera iz budžeta i uvođenja sistema o kojem sam govorio.
Dakle, ono što je problem, to je da ekonomske reforme, tranzicija u ovom trenutku najviše pogađaju penzionersku populaciju, sa tendencijom daljeg pogoršanja usled i makroekonomske nestabilnosti, ali i političke nestabilnosti, kao i najavljenih restriktivnih mera u oblasti javne potrošnje.
Na taj način, izgleda da najstarija populacija i najteže podnosi teret tranzicije, pogotovo ako se ima u vidu ono što je i dogovoreno u razgovorima sa MMF, sa nekakvim analizama ekonomskih kretanja u narednoj, 2011. i 2012. godini, jasno je da je rešenje problema u kojem se nalazi penzijski sistem Srbije, u onome u čemu sam i govorio.
Što se nas lično tiče, smatramo da bi tu reformu trebalo da sprovedu ljudi koji će imati u vidu barem neke od pokazatelja o kojima smo govorili. Smatramo da nije dobro da se reformom bave oni koji su na direktan ili indirektan način "zaslužni" za situaciju u kojoj se nalazi penzijski fond Srbije u ovom trenutku, a želja nam je da...
(Predsednik: 20 minuta.)
Završavam. ...kroz neke od napomena koje sam izneo, ukazali na jedan pravi put koji će, pre svega, omogućiti da i penzioneri žive životom dostojnim čoveka.

Zahvaljujem. Ovaj budžet predstavlja jednu stepenicu u odnosu na ono što je planirano za srednjoročni period. On je usaglašen sa stavovima MMF gde se ide na smanjenje budžetskog deficita u narednih nekoliko godina.
Budžet je potpuno očekivan i pokazuje da je Vlada vrlo odgovorno vodila politiku zato što se pridržavala dogovorenog sa MMF.
Budžet je takav da može da podmiri sve ono što je u platu za narednu godinu. Budžet za 2010. godinu je razvojni za privredu Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo su izjave zvaničnih predstavnika srpske vlasti. Da je danas 31. decembar, mogao bih i da pronađen utemeljenje za ovakve izjave, u smislu lepih, ali i prilično nerealnih želja. Stvari izgledaju potpuno drugačije. Predlogom budžeta predviđeni su prihodi od 656 milijardi dinara, rashodi 763 milijarde, a deficit 107 milijardi dinara.
Nije teško izračunati, čak ni po Jelašićevom čvrstom današnjem kursu dinara, da je manjak u budžetu milijarda i sto miliona evra. Dva su krucijalna problema. Prvo, jasno je da projektovani deficit neće biti usmeravan direktno u privredu, imajući u vidu opredeljena sredstva za kapitalne investicije. Drugo, Vlada je, a to pokazuju sve analize ozbiljnih ekonomista, nerealno procenila neke prihode kako bi pokazala da će manjak ostati na ovakvom nivou. Krenimo redom.
Predlog budžeta Srbije za 2010. godinu predviđa prihode od 655,97 milijardi dinara, što je 35 milijardi više od planiranih prihoda za ovu 2009. godinu.
Država će, planira se, veći prihod imati od akciza i PDV, a manje od poreza na dobit. Planirani prihodi porede se sa procenom prihoda u 2009. godini od 620 milijardi dinara, što je 29 milijardi manje od prihoda utvrđenih rebalansom u aprilu. U strukturi prihoda planira se povećanje prihoda od PDV i od akciza, posebno na duvanske proizvode, dok je planiran manji prihod od carina i poreza na dobit preduzeća. Prihodi od PDV u Predlogu budžeta iznose 325,2 milijardi dinara, što je polovina prihoda koji su planirani za ceo budžet. To je za 23 milijarde više nego u aprilskom rebalansu budžeta, a 28 milijardi više od procenjenog prihoda za 2009. godinu.
Država planira da od akciza dobije 131 i po milijardu, i to 65 i po milijardi od derivata nafte, 54,4 od duvanskih prerađevina i 11,6 milijardi od ostalih akciznih roba.
Upoređujući Predlog budžeta za 2010. godinu sa rebalansom iz aprila 2009. godine, rebalans je iz aprila 2009. godine predviđao 117,3 milijardi prihoda od akciza: 61,6 od nafte, 43 od duvana i 12,7 od ostalih akciznih roba. Od poreza na dohodak građana u Trezor će se sliti 76 milijardi dinara, što je za četiri milijarde više nego ove godine, a za pet milijardi manje nego što je za ovu godinu bilo planirano rebalansom iz aprila. Država je, inače, prvobitnim budžetom za 2009. godinu planirala 44 milijarde prihoda od poreza na dobit preduzeća, a rebalansom u aprilu ta stavka je smanjena na 34 milijarde. Očekuje se da će biti naplaćeno ukupno 29, a projekcija za 2010. godinu je još manja 21,9 milijardi.
Kažu – imamo drugačiju formu budžeta, imajući u vidu da je usvojen novi Zakon o budžetskom sistemu, pa se kao najznačajniji ističu čl. 4. i 5. koji se tiču poreskih olakšica, odnosno sredstava koja se očekuju iz EU i tzv. IPA fondova.
Mogu da razumem da su pregovori sa svim korisnicima teški, pre svega, postoji to obavezno finansiranje u smislu socijalnih davanja, prosvete, zdravstva, itd, kao i da će tokom 2010. godine, sasvim je to izvesno, postojati i dalje rizik posledica svetske ekonomske krize. Ne mogu da prihvatim formulaciju da će ovako sačinjen budžet omogućiti održavanje makroekonomske stabilnosti, kao i povećanje kapitalne i smanjenje javne potrošnje, te da će stvoriti uslove za grinfild investicije. Zašto? Evo, samo, nekoliko razloga.
Pred ulazak u ovu narednu 2010. godinu, vrlo često možemo da slušamo priče koje dolaze od strane vlasti o boljitku i boljem životu, ali u onoj tamo 2011. godini. Zašto? Jednostavno, zato što možemo biti zadovoljni ako se održi stabilnost cena i kursa u 2010. godini i ono što neminovno mora da se prihvati, a to je dalji pad broja zaposlenih.
Da bi se uopšte mogli razmatrati nekakvi ekonomski rezultati koji su predviđeni budžetom za 2010. godinu, mislim da je neophodno vratiti se dve godine unazad, tačnije na 2008. i njeno poslednje tromesečje koje je pokazalo da smo zemlja koja je jednako izložena negativnim šokovima u međunarodnoj ekonomiji, kao i većina zemalja. Finansijski sektor je izazvao svetsku krizu, a ona se preko pada međunarodne trgovine i investicija prelila u manji obim industrijske proizvodnje u 2009. godini, u skoro svim zemljama Evrope, pa tako naravno, u Srbiji, pad proizvodnje je dvocifren.
Koji su bili najbolniji efekti svetske krize na Srbiju u ovoj 2009. godini?
Pre svega, pad BDP od oko 7%, uz smanjenje broja zaposlenih za oko dve stotine hiljada. Pri tome je oko 80 hiljada smanjen broj zaposlenih u poslednjem tromesečju 2008. godine i još oko 120 hiljada u ovoj godini, koja je na izmaku. Najviše je stradao mali preduzetnički sektor i zaposleni u prerađivačkoj industriji.
Stvarna dubina pada u ovoj godini saznaće se kada se promeni, tačnije, uskladi sa načinom kako se to radi u većini zemalja u svetu, dakle metodologija obračuna bruto domaćeg proizvoda i kada osnovica za obračun bude ta 2008. godina.
Međutim, rezultati te analize će pokazati ono što nas očekuje u 2010. godini. Jer, izvori eventualnog oporavka, biće isti kao izvori pada u ovoj godini, dakle, rast izvoza i proizvodnje orijentisane na izvoz. Ali će se uz rast izvoza pojaviti još dva faktora, a to su nove investicije u Srbiji i veliki kapitalni projekti, ako do toga uopšte dođe.
Ukoliko smo u 2008. godini imali za 20% nižu produktivnost rada u odnosu na, recimo, 1982. godinu, u 2009. godini oko 18%, sa dodatnim padom broja zaposlenih od 3% i rastom BDP, produktivnost će biti niža za 10% uz perspektivu da u 2012. bude veća. Nivo produktivnosti u 2012. godini tek može da bude jednak nivou iz 1982. godine, a posledica je politike laganog umiranja velikih industrijskih preduzeća u Srbiji u proteklih devet godina.
Dame i gospodo narodni poslanici, negativna privredna kretanja su, pre svega, ostavila veoma negativan uticaj na spoljno- ekonomsku aktivnost Srbije. Ovde se u fokus može postaviti i pitanje koliko je finansijska kriza, odnosno redukcija ekonomskih i finansijskih tokova zemlje sa inostranstvom uticala na pad ukupne privredne aktivnosti Srbije. Sigurno je da je veza uzajamna, pogotovo kada se pogleda koliko je srpska privreda bila i ostala zavisna od spoljnih izvora finansiranja. Kriza je samo produbila ono što je bilo neminovno, odnosno privredni rast u prethodnom periodu je bio visoko koreliran sa prilivom stranog kapitala i to je ono na šta smo nebrojano puta do sada ukazivali.
Glavno ograničenje privrednog rasta je, pored pada tražnje glavnih spoljnotrgovinskih partnera Srbije, pre svega, velika restrikcija u prilivu stranih investicija. Ima tu dosta podataka koji ukazuju konkretno na sva ova dešavanja.
Želeo bih još da istaknem, što se tiče kretanja u platnom bilansu, odnosno deficita platnog bilansa, jasno je da se višak tražnje nad raspoloživom mogućnošću ponude najuočljivije vidi kod proizvoda široke potrošnje i da Srbija, nažalost, nije obavila neophodno strukturno prilagođavanje u periodu tranzicije, odnosno da je smanjila učešće razmenjivih dobara u ukupnoj ponudi, pre svega velikom padu učešća industrijske proizvodnje u društvenom proizvodu, sektor nerazmenjivih dobara nije rastao na račun poljoprivrede, što je uobičajeno, nego industrije.
I veliki deo investicija u proteklom periodu je, pre svega, bio u oblasti nerazmenjivih dobara, čak više od polovine tokom 2009. godine, tako da oskudnih inostranih sredstava usmerenih u sektor nerazmenjivih dobara, pokazuju podaci koliko je i kako je bilo.
Gospođo Dragutinović, vrlo dobro znate da je u konsultacijama sa MMF dogovoreno da primanja budu niža, izdaci ne mnogo niži, što će i proizvesti veći deficit u odnosu na podatke koje, recimo, možemo da dobijemo na sajtu Ministarstva finansija. Kada se stave u odnos sa procenjenim BDP ukupna primanja i izdaci izađe na nekih 40 do 44% BDP, u zavisnosti od toga koliki se BDP realno bude procenjivao.
Ovi podaci o primanjima i izdacima ne uključuju u sebe i prihode i rashode velikih javnih preduzeća, pre svega se misli na EPS, ''Železnicu'' i ''Telekom'' i lokalna preduzeća, što bi verovatno udeo države u ekonomije popeo na preko 50%.
Postoje izdaci koji su izuzetno veliki van budžeta, a kojima se ne pridaje značaj, poput vrednosti zarada van republičkog budžeta, subvencija, rashoda za kupovinu roba i usluga, kapitalnih izdataka itd. Rashodi za kupovinu roba i usluga i kapitalni izdaci su mnogo veći od budžetskih, što stvara mogućnost za zloupotrebe prilikom javnih nabavki. Tu je već mnogo toga pominjano na temu nameštanja tendera, a prilično je zabrinjavajući podatak da godišnje na oglas, na javne nabavke ide 16% od BDP, a znamo koliko je još uvek tu mogućnosti za raznorazne zloupotrebe.
Države funkcionišu na osnovu naplaćenih poreza i potrošnje poreskih prihoda u različite svrhe, od funkcionisanja države preko socijalnih transfera, do subvencija privredi i uopšte mesto u svim zemljama je da je država preglomazna, odnosno da su porezi previsoki.
Kada se uporede, primera radi struktura poreskih prihoda Srbije sa zemljama OECD, lako je ustanoviti jednu istinu – da je u odnosu na zemlje OECD, poreski sistem u Srbiji najnepravedniji.
Zbog čega je Srbija poreski nepravednija od svih zemalja OECD? Zbog najmanjeg udela poreskog prihoda od imovine, profita i zarada, a najvećeg udela prihoda od socijalnih doprinosa i poreza na potrošnju, PDV, akciza i carina. Sa udelom poreskih prihoda u BDP od 36,5% u 2008. godini Srbija je bila malo iznad prosečnog udela u zemljama OECD od 35,9%.
Ukupni javni prihodi veći su u Srbiji za neporeske prihode od 5,3% što daje udeo javnih prihoda od 41,8% u BDP u 2008. godini. O udelu poreza na lične prihode itd. zbog nedostatka vremena ovoga puta neću. Međutim, moram još da isteknem činjenicu da je stav SRS da u ovakvim vremenima preraspodela društvenog bogatstva mora biti znatno ravnomernija. Nedopustivo je da u Srbiji postoji zakon o porezu na luksuznu robu, kao što su džipovi, skupi automobili, privatne jahte, avioni, luksuzni stanovi i vile, u zemljama EU ove stope se kreću od 35 do 75% i postoje različiti poreski razredi u porezu na dohodak.
Takođe, nedopustivo je da novac iz programa Vlade Republike Srbije za pomoć privredi, u toku ekonomske krize dobijaju preduzeća koja će istovremeno ulagati u otvaranje svojih ispostava u drugim zemljama. Na taj način će Vlada kreditirati ove kompanije i nadoknađivati njihove gubitke, dok bi one istovremeno narušile ukupnu makroekonomsku stabilnost države time što bi u periodu kada država ima ogroman manjak direktnih stranih investicija iznosile dragocena devizna sredstva iz Srbije.
Dakle, treba kreditirati samo one kompanije koje će u inostranstvu otvarati svoja predstavništva u cilju povećanja obima izvoza iz Srbije.
Mnogo je otvorenih pitanja, koliki će biti tok trezorskih zapisa u idućoj godini, troškovi na ime kamata koje će proizvesti, koliko se otplata glavnice dugova nalazi, uslovno rečeno ispod crte, ako se nalazi, primera radi, 50 milijardi dinara, onda je ukupno potrebno pronaći 125 milijardi dinara kako bi se zakrpila potrošnja u idućoj godini. Pogotovo problem za budžet nastaće kod isplate stare devizne štednje početkom juna iduće godine itd. itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, ako se zna deo ovoga što sam danas izneo i moje kolege, ako se ima uvid u onaj revidirani memorandum o budžetu i ekonomskoj fiskalnoj politici za 2010. godinu, sa projekcijama za 2011. i 2012. godinu, ako se ne zna šta će biti, primera radi, sa povećanjem i kontrolisanjem tzv. kontrolisanih cena, kao ni kakve će oscilacije kursa biti tokom naredne godine, više je nego jasno da će Mirko Cvetković i u 2010. godini neuspešno zameniti Deda Mraza. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o žigovima, tačnije stav 8, gde je predviđeno amandmanom da se reči "supružnika" i reči "srodnika do trećeg stepena srodstva" zameni rečima "pravnih sledbenika".
Inače, zarad javnosti samo da kažem da je ovo član koji obuhvata oblast čime se sve ne može zaštititi znak i ovim članom je regulisano, dakle, znak koji sadrži lik ili lično ime ili ko sve ima pravo na tako nešto. Mi smo predložili ovakvu formulaciju jer smatramo da je znatno kompletnija od one koja je predviđena Predlogom zakona.
Međutim, predlagač odnosno Vlada nije prihvatila amandman iz tog razloga što smatra, kako ovde stoji u obrazloženju, da bi se uvođenjem obaveze dobijanja pristanka za zaštitu od žiga od svih pravnih sledbenika, kao što smo i mi predložili, krug lica od kojih bi se ovaj pristanak morao tražiti neopravdano proširio na gotovo neograničen krug lica i zaštita žiga bi praktično bila nemoguća.
Smatram da, pre svega, ovde nema nekakve logike i da je zaista amandman i podnet u tu svrhu, odnosno sa tim ciljem da se zaista na neki način u potpunosti obezbedi mogućnost i pravo svih onih koji mogu da steknu ovako neko pravo, odnosno obavezu.
Podsetiću da je i te kako bitno, možda nekome na prvi pogled i ne deluje ovaj predlog zakona, međutim, imajući u vidu šta za tržište, za robu, odnosno, hajde da tako kažem, i celokupnu ekonomiju jedne zemlje znači uređenost u ovoj oblasti, moralo je pri tom da se mnogo više računa povede, pre svega, o nekakvim odredbama koje su obuhvaćene ovim predlogom zakona.
Svi proizvodi koji su izdati od strane već etabliranog tržišnog imena u startu imaju prednost nad proizvodima novih i tržištu još uvek nepoznatih proizvođača i zbog toga znakovi, odnosno žigovi koji omogućavaju raspoznavanje robe na tržištu imaju i te kako važnu ulogu na današnjem stepenu razvoja celokupne tržišne privrede, odnosno ekonomije...

Ne, hvala.

Samo još da informacije radi kažemo da je amandman prihvaćen, da li je tako?

Ovaj amandman na član 27. stav 1. odnosi se na ovo poglavlje ispitivanja uslova za priznanje žiga i amandmanom je predviđeno da se reči – roku koji nadležni organ odredi, zameni rečima – od 30 dana, jer smo smatrali da je neophodno preciziranje vremenskog roka za podnošenje žalbe. Ako utvrdi da prijava ne ispunjava uslove za priznanje žiga nadležni organ će pismenim putem obavestiti podnosioce prijave o razlozima zbog kojih se žig ne može priznati i pozvaće ga da se u roku, to je sada ovo što je prihvaćeno, od 30 dana izjasni o tim razlozima.
Ovaj amandman, kao i prethodni i naknadni koji sam podneo u ime poslaničke grupe SRS, vidite da nije bilo puno amandmana, ali su zaista bili podneti sa ciljem da se suštinski neke stvari konkretizuju i u tom terminološkom smislu odrede. Dakle, jedna preciznija formulacija svega. Mogu samo da izrazim zadovoljstvo što je ovaj amandman prihvaćen, a potom ću nešto više i o sledećem koji je takođe podnet.

Član 57. Predloga zakona se donosi na oblast uređenja prestanka prava na korišćenje žiga i amandmanom koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo predvideo sam da se izmeni član 57, da bude prihvaćena ta formulacija da žig prestaje da važi prestankom plaćanja propisane takse.
Ovde je predviđen nekakav rok od 10 godina, ali smo smatrali da je ovo kompletno i znatno preciznije obrazloženje, odnosno formulacija, nego ovako kako je predvideo predlagač jer automatski se zna koji su uslovi propisani, do kada možete da koristite to pravo odnosno da uživate pravo na žig.
Smatrali smo da je ovo znatno bolje, da se samim činom prestanka plaćanja propisa na takse prestaje da važi i žig.
Malopre kada sam pomenuo da je i te kako važna oblast kojom je obuhvaćen i zakon o žigovima, jer znakovi koji omogućavanju raspoznavanje robe na tržištu ima i te kako važnu ulogu i kada je reč o obeležavanju roba, kako bi potrošači mogli odabrati onaj proizvod koji odgovara njihovim željama i potrebama, koji ga asociraju na konkretnog proizvođača, tada i u kontekstu onog intelektualnog vlasništva, odnosno u užem kontekstu prava industrijskog vlasništva upravo se govori i uređuje ta oblast žigova odnosno trejdmarkova.
Znakovi koji se razlikuju jedni od drugih, što je jedna od pretpostavki registracije žiga, upravo uspostavljaju jedan odnos između poslovnih subjekata, proizvođača, trgovaca i potrošača.
Žig je apsolutno snažan i pogodan instrument i reklame i propagande i samim tim i obrade celokupnog tržišta, tako da i ne treba da čudi što moderna tržišna privreda mnogo ulaže u izgradnju tržišnog identiteta odnosno brendova, a žig je sastavni deo jednog takvog projekta.
Danas se s prvom može govoriti o tržišnoj vrednosti brendova koji proizvodima stvorenim od strane određenog proizvođača, zbog stanja na tržištu i prethodnih što pozitivnih, što negativnih iskustava, može upravo da posluži kao prednost ili im u startu možda oteža nastup na tržištu velikim delom upravo nezavisno i stvarno je onom realnom kvalitetu proizvoda.
Dokaz tome je i svetski raširena pojava proizvodnje i trgovine upravo tim krivotvorenim proizvodima ili, da upotrebim taj izraz, lažnjacima odnosno falsifikatima, i u poslednje vreme se smatra kako je ovaj vid povrede, sada govorim o sveobuhvatnom intelektualnom vlasništvu, postao jedan od osnovnih poslova brojnih organizacija, odnosno skupina tog organizovanog kriminala, budući da su prilike za zaradu i potencijalne kazne u jednom velikom nesrazmeru, za razliku od nekih drugih klasičnih kaznenih dela, poput trgovine drogom, oružjem itd.
U tom smislu je jako važan ovaj zakon jer su žigovi isključivo pravo priznato za znak koji služi za razlikovanje proizvoda i usluga jednog privrednog subjekta od ostalih u celokupnom tom ekonomskom sistemu.
To znači da se ime, logotip, amblem, etiketa ili druga različita obeležja nekog proizvoda mogu zaštiti žigom upravo pod određenim uslovima.
Jedan od tih uslova je i ova oblast koja se tiče samog prestanka prava na uživanje žiga. Otuda je i ovaj amandman bio sa tom namerom, da u slučaju da se ne poštuje jedna od zakonski propisanih stavki, a to je u ovom slučaju prestanak plaćanje propisane takse, da se automatski izgubi pravo na korišćenje žiga.

Ovo je, dakle, kada je reč o industrijskom dizajnu još jedno područje tog intelektualnog delovanja koje je vredno apsolutne zaštite. Industrijski dizajn odnosno zaštita tog spoljnog izgleda nekog proizvoda je jako bitno, jer u ovoj eri masovne industrijske proizvodnje kvalitet proizvoda često nije dovoljan, već je jasno da se traži i taj estetski kvalitet.
Upravo taj kvalitet je plod nekakvog intelektualnog stvaranja, kao i ostali oblici intelektualnog vlasništva i shodno tome naravno da je neophodna i odgovarajuća zaštita. Kada je o industrijskom dizajnu reč, jasno je dakle da se primenjuje na veliki broj industrijskoj proizvoda i da se primenjuje i štiti i kod ručno izrađenih predmeta.
Ovaj amandman koji je podnet već na prvi član odnosno stav 3. prvog člana, zapravo je želja bila da se kroz zakon uvrsti kategorija pravnog lica kao korisnika proizvoda. Zbog čega je ovo po našem mišljenju bitno, odnosno zbog čega proizvođači uopšte i zaštićuju industrijski dizajn i kakve sve posledice to može da rezultira? Dakle, rekao sam već da je zaštita industrijskog dizajna zapravo predstavlja jedno tržišno sredstvo, kojim proizvođač može da zaštiti i vlastita ulaganja u razvoj i u proizvodnju. Ukoliko je jednom, dakle, na valjan način zaštićen, industrijski dizajn je postao praktično vlasništvo autora ili određenog poslovnog subjekta i može značajno da utiče na položaj subjekta na tržištu, kao i na njegovu tržišnu vrednost.
Kao i kod ostalih oblika intelektualnog vlasništva, poput patenata i autorskog prava, o tome će biti nešto kasnije reči, industrijski dizajn predstavlja jedan veliki deo u vrednosti novih poznatih imena svetske industrije, a posebno je to možda oblast koja posebno obuhvata tzv. visoku modu i luksuz. Zašto je bitno na valjan način obaviti i zakonski uobličiti tu zaštitu industrijskog dizajna? Pre svega zato što je i sama svest o značaju i ulozi industrijskog dizajna praktično ubrzano prodrla u sve te aspekte industrije i trgovine, a vrednost uspešnog dizajna, ukoliko sada dodamo tome i adekvatnu pravnu zaštitu industrijskog dizajna, to zapravo pokreće mnoge tržišne subjekte na jednu neprestanu borbu, pa osim standarda kvaliteta, niske cene, zapravo zadovoljivi ono što je najbitniji aspekt, pre svega ukus potrošača ili možda čak pokrenuli određene nove smerove u dizajnu.
Da bi se nešto moglo zapravo zaštititi kao industrijski dizajn, kao i kod ostalih prava intelektualnog vlasništva, jasno je da se traže i određene pretpostavke, a to su pre svega ta činjenica da je reč o objektivno novom proizvodu na tržištu i da taj proizvod mora da ima jedan individualan karakter. Pripremajući se za ovo ja sam došao do nekih podataka koji se tiču pre svega nekih zemalja EU, pre svega jednog istraživanja koje je obavljeno, a odnosi se na razloge koje imaju, da kažem u ovom slučaju, privredni subjekti za zaštitu dizajna.
Pre svega, to je nekih 70%, upravo da bi se sprečilo kopiranje. Onda je 23,4% politika firme, 20,3% konkurentska prednost, 10,1% je pitanje prestiža firme, 6,5% da bi se ljudi odvratili od same pomisli na kopiranje i poslednja, dakle najmanja stavka, jeste 5,8%, to su nekakvi ostali razlozi.
Dakle, ovo i sama činjenica da bi to praktično trebalo da se preslika i kada je reč o Srbiji govori na najbolji način koliko je neophodno ovu oblast zaštititi, pre svega u smislu sprečavanja te pojave kopiranja proizvoda, jer industrijski dizajn je jedno od tih poslovnih dobara koje može povećati i komercijalnu vrednost firme i njenih proizvoda. Što je taj posao uspešnije odrađen, jasno je da će to omogućiti veću vrednost za firme, a samim tim i neke pozitivnije pomake kad je reč o celokupnom privrednom ambijentu u Srbiji.

Hvala. Član 10. stav 2. Predloga zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Amandmanom, koji je poslanička grupa SRS podnela, predloženo je da se promeni i da glasi - da strana fizička i pravna lica uživaju prava koja proizilaze iz međunarodnih ugovora, jer smo smatrali da su u međunarodnim ugovorima predviđena prava stranaca tako da ih nema potrebe zakonom izjednačavati sa domaćim autorima.
Međutim, amandman nije prihvaćen, uz obrazloženje da je odredba člana 10. Predloga zakona odredba kojom se uređuje formalni i materijalni reciprocitet između narodnog privatnog prava i da je ta odredba sadržana u zakonima svih zemalja članica Pariske konvencije.
Šta je bila namera? Pre svega, ako imamo u vidu to da je odluka o tome kako i gde da se zaštiti industrijski dizajn, da može da ima izuzetan uticaj i na druge aspekte korišćenja dizajna i da je ključno praktično da sva pitanja o zaštiti dizajna budu obuhvaćena jednom globalnom poslovnom strategijom, odnosno vrstom zaštite, cenom, delotvornošću zaštite, pitanja o vlasništvu nad dizajnom mogu praktično biti značajna prilikom odlučivanja o tome da li razvijati dizajn u okviru preduzeća, da li za to angažovati nekog spolja, o planiranju vremena za korišćenje novog dizajna u reklamama, oglašavanju ili javnom predstavljanju na izložbama, koja inostrana tržišta treba izabrati, da li, kada i na koji način davati licencu ili preneti prava za tu komercijalnu eksploataciju dizajna drugim preduzećima, u zamenu za novčanu naknadu.
Jedan od ovih razloga, odnosno najbolji primer je i na čuvenoj kompaniji "Durasel", koja je sve do 1980. godine, proizvodeći čuvene alkalne baterije, praktično bilo preduzeće samo sa jednim proizvodom, da bi 1981. godine "Durasel" zaposlio dizajnere konsultante, sa zadatkom da proizvedu džepnu svetiljku, odnosno lampu, koja je ubrzo zatim, 1982. godine izbačena na tržište, a dve godine kasnije, upravo je taj dizajn osvojio nagradu Veća za dizajn Velika Britanije. Sledeće godine "Durasel" je predstavio više varijanti tih svetiljki sa različitim dizajnom, za različita tržišta, a džepna svetiljka sa modernim bojama je i kreirana za mlađe potrošače.
Sve te inovativne funkcionalne karakteristike su zaštićene patentom, a dizajn je zaštićen u svim važnijim zemljama u kojima trenutno ova kompanija i posluje.
Inače u cilju tog lakšeg približavanja, industrijski dizajn je klasifikovan, odnosno grupiran prema klasama. U prijavi za registraciju od podnosilaca se može zahtevati da navedu klasu proizvoda za koju nameru ima koristiti dizajn. Ono što je bitno da mnoge zemlje upravo koriste klasifikaciju iz tzv. lokalskog sporazuma o uspostavljanju međunarodnih klasifikacija za industrijski dizajn.
Pošto je već donekle ovo tema koja se tiče i tih nastupa, odnosno usmerenja ka inotržištu, jako je bitno da se industrijski dizajn zaštiti u inostranstvu, jer ukoliko firma ili bilo koji poslovni subjekt ima nameru da izvozi proizvode originalnog dizajna, ili nameru da daje dozvolu za proizvodnju, prodaju ili izvoz takvih proizvoda drugim privrednim subjektima u inostranstvu, naravno da se tu mora dosta pažnje posvetiti zaštiti svojih dizajna u tim zemljama, kako bi firma imala određene privilegije, odnosno zaštite u inostranstvu, kakve ima i na domaćem tržištu.
Ovakvim predlogom zakona zaštita industrijskog dizajna je praktično, može se tako reći, teritorijalno, odnosno zaštita industrijskog dizajna ograničena na zemlju ili regiju u kojoj je i registrovan dizajn. Ukoliko postoji ta želja da se industrijski dizajn zaštiti i na izvoznim tržištima, mora se pre svega voditi računa o tome da bude podnesena odgovarajuća prijava za zaštitu u svim tim zemljama gde poslovni subjekti imaju nameru da izvoze. Jako je važno ispoštovati rokove koji su predviđeni u tim međunarodnim ugovorima. Postoje nekakva tri načina kako može da se zaštiti industrijski dizajn u inostranstvu, to su pre svega, ta nacionalna, regionalna i međunarodna ruta.
Problemi su možda i troškovi zaštite, jer primera radi, trošak zaštite za recimo pet dizajna u 11 zemalja, korišćenjem upravo međunarodne rute koju sam pominjao, a koju nudi tzv. Haški sistem, iznosi približno 900 švajcarskih franaka, a imajući u vidu tu jednu makroekonomsku nestabilnost u kojoj se nalazimo i u koju egzistira privreda u Srbiji, jasno je da to može da predstavlja potencijalni problem za ovakav vid zaštite naših proizvoda.

Našim amandmanom je predviđeno da se član 27. promeni i da glasi da se u prijavi ne može naknadno izmeniti prikaz industrijskog dizajna.
Smatrali smo da formulacija koju je predvideo podnosilac zakona otvara jedan prostor i za potencijalne zloupotrebe, a da je ovim našim amandmanom, praktično, nedvosmisleno definisan taj uslov. Moram da budem iskren, potajno sam se nadao da će zaista ovaj amandman biti prihvaćen.
Međutim, obrazloženje koje je pristiglo, glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je smisao odredbe člana 27. Predloga zakona da se ne dozvoli dostavljanje novog prikaza predmeta zaštite koji se značajno razlikuje od prvobitnog prikaza.
Prikaz mora po svojoj sadržini i obimu da odgovara opisu dizajna, jer se na osnovu opisa i prikaza industrijskog dizajna utvrđuje individualni karakter industrijskog dizajna, koji je osnovni uslov za priznanje ovog prava i određuje se obim prava koja se stiču na osnovu zaštićenog industrijskog dizajna.
Opis industrijskog dizajna mora da bude zasnovan na podnetom prikazu i da sadrži naznačene karakteristike industrijskog dizajna, za koje se traži zaštita i pomoću kojeg se određuje novost, individualni karakter i obim zaštite industrijskog dizajna.
U tom smislu, bitnom izmenom se smatra samo ona izmena kojom se menjaju one karakteristike industrijskog dizajna za koje se traži zaštita.
Bitnom izmenom se ne smatra izmena prikaza u delu koji ne zadire u one karakteristike industrijskog dizajna za koje je zatražena zaštita. Reč je najčešće o izmenama u pogledu kvaliteta prikaza industrijskog dizajna".
Vidite koliko je poprilično opširno obrazloženje, a koliko je jednostavno bilo prihvatiti amandman koji smo podneli i na taj način se osigurati, pre svega iz te svrhe je i podnet amandman, da ne bi kasnije došlo do nekakvih zloupotreba.
Ostvarivanje bilo kojeg prava intelektualnog vlasništva je prilično kompleksno pitanje, za koje je obično preporučljivo i neophodno potražiti određenu profesionalnu pomoć, pogotovo u tom području prava intelektualnog vlasništva.
Važno je imati na umu da najveću odgovornost za otkrivanje i preuzimanje akcija protiv oponašanja ili drugih kršenja prava iz industrijskog dizajna upravo treba da snosi njegov vlasnik.
Drugim rečima, praktično ste vi odgovorni za nadzor korišćenja dizajna na tržištu, otkrivanje svakog imitatora, kao i za donošenje odluke hoće li, kada i kako biti preduzeta akcija protiv njih. Zastupnik u području prava intelektualnog vlasništva bi trebalo da bude stručno lice koje će informisati o mogućnostima za pokretanje zakonskog postupka protiv prekršilaca u ovom potencijalnom sporu i posavetovati kako da se to reši.
Kada je o nekakvim međunarodnim iskustvima reč, još 2001. godine deset najvećih korisnika tog haškog sastava za međunarodno registrovanje industrijskog dizajna, prema broju prijava, bili su: "Svoč grup", "Interior", "Soni", "Oversis", "Hermes", "Dajner", "Krajsler", "Nokia", "Boš", "Muline", "Filips", "Elektronik" i "Salomon".
U toj godini je grupa "Svoč", kao najveći korisnik, deponovala 103 prijave za registraciju dizajna, koristeći odredbe ovog pomenutog haškog ugovora. Poseban izgled njihovih satova je smatran presudnom karakteristikom koja utiče na to da potrošači izaberu njihov proizvod. Imajući to u vidu, fabrika, kao što je grupa "Svoč", ulaže velike iznose novca i stručnih snaga u razvoj vrhunskog dizajna, vodi računa o tome da se steknu isključiva prava na eksploataciju svojih dizajna putem i registracije u drugim zemljama.
Ovaj član Predloga zakona je upravo u smislu zaštite, odnosno onemogućavanja naknadnih izmena i, samim tim, otvaranja prostora za potencijalne zloupotrebe. Zahvaljujem se.