Dame i gospodo narodni poslanici, kada je već početkom devedesetih godina otvoren na jedan način proces denacionalizacije u Srbiji, država očigledno nije imala strategiju vraćanja imovine, odnosno tu formalnu strategiju.
Imam utisak da je cela današnja priča isključivo i jedino u konteksu onog četvrtog mesta na listi od onih 10 zahteva EU koje bi Srbija tokom godine trebala da ispuni, ukoliko želi da se kvalifikuje za kandidaturu za članstvo u toj organizaciji. Svakako da je postojalo uverenje, odnosno razlog da poverujemo da će posle brojnih ne ispunjenih obećanja, napokon, vlast početi proces restitucije da odradi onako kako treba.
Međutim, po starom dobrom običaju, nekako se u tom poslednjem roku pred odluku Evropske komisije dostavlja Parlamentu jedno ovakvo zakonsko rešenje. To ste mogli da čujete iz svih dosadašnjih argumentovanih rasprava, da je otprilike osnovni cilj jedino da se zadovolji ta neka forma i da se na neki način, jedna od tih obaveza štiklira.
Međutim, u skladu sa manirom rada vlasti, očigledno je da se "rešavanje" jednog ovakvog problema izaziva jedan veći i dugotrajniji. Upravo je to slučaj sa zakonom o kojem i danas razgovaramo. Ovo je jedno potencijalno nepravedno zakonsko rešenje koje bi moglo da izazove nezadovoljstvo svih onih koji su uključeni u tu priču.
Pri tome, svedoci smo toga, da predstavnici države govore o nerealnim zahtevima interesnih grupa, upozoravaju da naturalna restitucija nije uvek moguća, da bi takav pokušaj ispravljanja nepravde doveo do novih nepravdi itd. Sa druge strane, ima i onih koji zastupaju i tu teoriju, da bi na neki način pravda gubila bitku zbog interesa stranaka, tajkuna, kriminalaca kojima ne bi svakako odgovarala naturalna restitucija, jer bi uskratila važne izvore daljeg bogaćenja.
Istini za volju, vraćanje imovine koja je bez naknade oduzeta, podržavljena nakon Drugog svetskog rata jeste jedno zaista kompleksno pitanje u svim zemljama u tranziciji. Pored toga, sve su one započinjane privatizacije svojih privreda otvarale proces denacionalizacije. U nekim od tih država, kao što su Nemačka i Slovenija, to je okončano, ali u Republici Srbiji, opet kažem, po nekom starom dobrom ili lošem pravilu, proces te svojinske trancizije u okviru kojeg se odvija to o čemu danas govorimo, protiče uz brojne teškoće.
Takva jedna usporenost tog procesa se može pripisati i nedostatku političke volje. Teškoće koje postoje mogu da se posmatraju iz tog pravnog sistemskog aspekta i naravno ekonomsko finansijske prirode. Složićete se svi, ne postoji ni jedan pravni ambijent u ovakvom našem zakonodavstvu, u nereformisanim institucijama. Naravno, postoji i ta opravdanost za bojazan vezano za taj finansijski aspekt.
Što se tog ekonomskog dela tiče, ovaj posao svakako jeste važan u smislu vraćanja poverenja u privatno vlasništvo. Međutim, u zemljama koje su manje bogate, kao što je Srbija, to može da se reflektuje na tom tržištu, da tako kažem, u naturalnom planu, odnosno na tržištu nekretnina i roba.
Postoji jedna realna mogućnost tzv. udara na tržište i tražnju. To može imati negativne posledice na makro ekonomsku stabilnost zemlje uopšteno.
Onaj socijalni aspekt koji se pre svega odnosi na rizik povećanja nejednakosti, kao izvesno smanjenje tih potrebnih sredstava za sve te trasnfere koji će svakako proisteći iz ovog posla.
Dakle, reč je o jednom procesu, problemu ili pitanju koje, svakako, dotiče duboko korene i ekonomskog i pravnog sistema, jer praktično i pokreće tu jednu preraspodelu i ekonomske i društvene moći. Ono, u čemu jeste problem, to je da bi odlukom Saveta EU o principima, prioritetima i uslovima evropskog partnerstva sa Srbijom, od 18. februara 2008. godine, u okviru tih političkih kriterijuma, kao jedan od prioriteta predviđeno i rešavanje pitanja oduzete imovine nakon Drugog svetskog rata i taj posao bi trebalo da bude zasnovan na nekom poštovanju principa pravičnosti i ljudskih prava, itd.
Međutim, poseban aspekt u ovoj večerašnjoj priči jeste svakako i odluka Ustavnog suda Srbije iz aprila 2011. godine, koji nije poništio Zakon o restituciji crkvene imovine iz 2006. godine i to je faktički bila preporuka da novi zakon može da sadrži i tu naturalnu restituciju. Inače, u Srbiji je 2006. godine usvojen Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i taj zakon je omogućavao da samo država i pravna lica, ali ne individue, odnosno pojedinci, mogu tražiti restituciju imovine verskih zajednica.
Za očekivati je da i koncept ovog zakona, koji je očigledno zasnovan i na tim istim načelima, kao i Zakon o povraćaju imovine crkvama i drugim verskim zajednicama, po kome je inače već SPC vraćeno oko 40% otete imovine, bude upravo zasnovan na načelu prioriteta naturalne restitucije, zaštite naknadno stečenih prava, načela autonomije volje između obveznika i korisnika i načelo uvažavanja ličnosti opšteg interesa, koji nalaže da to obeštećenje mora da uvaži dostojanstvo bivšeg vlasnika, a da svakako kao krajnji rezultat svega toga u ukupnom obimu bude koliko toliko prihvatljiv za teret budžeta Republike Srbije.
Taj zakon iz 2006. godine, kada je donet, u principu je otklonio samo deo problema, a vraćanje oduzete imovine je svakako moglo biti rešeno i mnogo ranije, odnosno onda kada je usvojen Zakon o restituciji crkvene imovine.
Samo ću podsetiti da je Narodna skupština Republike Srbije još početkom 1991. godine usvojila Zakon o vraćanju SPC zadužbina, legata, stambenih zgrada i građevinskog zemljišta. Svega šest članova je bilo i taj zakon je trebalo da označi početak restitucije crkvene imovine u Srbiji. Međutim, i tadašnji predsednik je odbio da ga potpiše zbog toga što je predviđao vraćanje građevinskog zemljišta koje ne može biti u privatnoj svojini.
Ti razlozi kojima se objašnjava zašto se vraća crkvena imovina po posebnom zakonu važe, ako tako mogu da kažem, bar za jednu grupu vlasnika. Neki od tih argumenata su i da su crkve imale uredan popis oduzete imovine, kao i da crkvena imovina predstavlja opšte dobro.
Činjenica je da se to isto može reći i za zadužbine. Međutim, njima imovina nije vraćena, iako zadužbine čak imaju preciznije popise imovine od crkava, ali očigledno da nemaju takvu društvenu moć kao crkve, pa se i nisu našle u zakonu.
Na kraju, da svedemo ovo, mora se primetiti da je bar tu crkvenu imovinu bilo lakše vratiti, jer nju sačinjava uglavnom zemljište, šume i najčešće je ostajalo u onom obliku u kojem je i oduzeto, nije se radilo o nekim fabrikama itd. u koje se ulagalo, gde su menjane namene, pa je takvo vraćanje imovine moglo da protekne bez nekih većih problema.
Međutim, očigledno je da ako nije moguće da bude primenjen onaj isti model koji je važio i na sve ostale građane, odnosno ako bude primenjen neki drugi model, to znači da ni ovaj zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama neće moći da opstane u pravnom sistemu Srbije, jer onda ne bi imao onu svoju pravu namenu.
Nešto opširnije će biti reči kada budemo govorili o tome kroz amandmane koje smo podnosili. Ali, sve u svemu jedan narodski zaključak je da mi se čini da vama ni Bog neće moći da pomogne, kada je u pitanju ovakav predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, u domenu zaštite informacija u privredi, a posebno u nekim određenim vrstama poslovanja, trebalo bi da postoje zakoni, standardi, uredbe, instrukcije, metodike i norme koje se dorađuju i preciziraju, polazeći od zahteva vremena državne strukture i savremenog nivoa nauke i tehnike.
Siguran sam da smo svi već odavno shvatili da je na savremenom nivou razvoja društva informacija možda najskuplja roba i ne kaže se uzalud da ko poseduje informaciju poseduje i svet.
Na kraju krajeva, svaka administrativna odluka se zasniva i vredi kao informacija na osnovu koje je doneta. Međutim, problem nije samo u tome što se kriminalni elementi ili grupe bogate na račun kriminalnih aktivnosti, već u tome što to na kraju dovodi do podrivanja celokupne privrede i države.
Nije potrebno navoditi primere ekonomske štete koje mogu da pretrpe preduzeća, banke i slične ustanove, zbog gubitaka, deformisanja i proticanja informacija u sistemima njihove obrade. Zaključak je samo jedan, neophodno je omogućiti bezbednost informacije, i zahvaljujući tome, subjekti te preduzetničke delatnosti, postaju učesnici i korisnici međunarodne razmene roba i znanja, naravno, ostvarujući od svega toga profit, pri tome, svaki komercijalni objekat mora da gradi svoj sistem zaštite informacija na osnovi, polazeći od namene objekta, veličine, uslova, tipa delatnosti i tako dalje. Imajući sve ovo u vidu, jednu raznovrsnost potencijalnih pretnji informacijama, složenosti strukture i funkcija, kao i učešće čoveka u tom tehnološkom procesu obrade informacija, ciljevi te zaštite mogu biti postignuti samo stvaranjem sistema zaštite informacija, upravo na jednom, odnosno na osnovu kompleksnog pristupa celom problemu.
Istini za volju, svako u svom slučaju mora da utvrdi potreban nivo tajnosti i naravno, pri tome možda nije zgoreg čak i preterati i utvrditi veću tajnost od objektivne potrebne, nego da je slučaj obrnut. Naravno, nije uvek jednak nivo tajnosti u različitim pravnim subjektima, negde je samo reč o zaštiti pojedinog podatka, negde o više njih, a negde će biti reči o zaštiti formula, izuma, negde o podatku koji svako može da pronađe, ukoliko se barem malo potrudi.
Nakon toga, treba proveriti da li nivo koji obezbeđuje odredbama zakonodavac ili ne, zadovoljava to. Naravno, provera se, kao i uvek, završava negativno. Tek nakon toga, preostaje jedan završni posao, a tu upravo treba stvoriti uslove da sve to ne ostane samo mrtvo slovo na papiru i otuda i naša generalna zamerka za jedan ovakav predlog zakona.
Naravno, tu treba da bude reči o sklopu različitih mera, od onih organizacionih, pa do svih ostalih pratećih. Posmatrano generalno, pravni sistem Srbije, može se zaključiti da smo mi još uvek prilično daleko od nekih proklamovanih ciljeva otvorenog društva kojima se, navodno teži. Možda je osnovni problem taj što je nedovoljno jasna procedura, odnosno postupak klasifikacije određenih informacija pod tom oznakom tajno. Svakako da to predstavlja i ključni nedostatak postojećih pravnih propisa. Tako se često dešava da se nekim podzakonskim aktom određenog organa, određuju osnovi takve procedure, bez ikakve sadržinske kontrole, već samo kroz navođenje akata koji po automatizmu mogu da dobiju tu već famoznu oznaku tajnosti.
Već smo imali priliku, nažalost, da se uverimo da u Srbiji postoji jedna prava prašuma propisa u oblasti, a ona svakako jeste još gušća, ukoliko bi se u njih uvrstili i propisi koji regulišu proceduru stavljanja određene informacije pod tu oznako tajno ili možda postupak otvaranja informacija koja je nosila ovu oznaku.
Dakle, neusklađenost zakonskih i podzakonskih akata sa izuzecima utvrđenim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji su kao takvi i preuzeti iz određenih međunarodnih dokumenata i uporedno pravnog iskustva, kao i mogućnosti da se nekim posebnim zakonima, u posebnim oblastima uvode novi izuzeci, svakako da je to poseban problem u ovakvom pravnom sistemu.
Ono što bih hteo da istaknem, to je jedno posebno neslavno poglavlje, priča o kojoj danas govorimo i naravno, to je poglavlje koje zauzima naš nesrećni privatizacioni proces i aktivno učešće, čak i nekih državnih službi u njemu.
Pretpostavljam da je javnosti poznat onaj slučaj kada je jednog uspešnog privrednik, kada su pripadnici jedne službe svojevremeno sačekali na naplatnoj rampi i onda ni krivog ni dužnog priveli na informativni razgovor, a istovremeno je u glavnom gradu počinjala prodaja preduzeća za koje je privedeni biznismen bio zainteresovan i zbog čije se kupovine i uputio u Beograd.
Ima puno primera i imena i prezimena, ali neka predmet bude ovaj predlog zakona.
Ono što je po našem mišljenju neophodno učiniti, to je da zakon koji bi bio usvojen i kojim bi bila zaista suštinski omogućena zaštita poslovne tajne, da bi trebalo da bude sačinjen kao posledica jedne težnje da se uspostavi ravnoteža između prava građana, da imaju slobodan pristup informacijama i potrebe da se pojedini podaci koji su od vitalne važnosti za državu ili za firmu, sačuvaju kao tajna, jer bi njihovo stavljanje na uvid široj javnosti, ugrozilo i samo funkcionisanje države.
Pitanje pozicije i ponašanja vlasti jer iza takvih akata se često kriju i neke radnje koje nisu baš sa one pravne strane zakona, a time se potvrđuje ona izreka da se svaka vlast oseća kao pečurka, odnosno najbolje uspeva u mraku.
Na kraju, naše zakonodavstvo ne poznaje neke odredbe koje bi omogućile, barem što se javnosti tiče, iznošenje informacija, ali koje su vezane za otkrivanje slučajeva zloupotrebe u određenim privrednim subjektima. Primera radi, u Engleskoj postoji jedan institut tzv. lica whistle-blowers ili duvača u pištaljke, ali je ovde očigledno još uvek vreme potrebno da se do tako nečega dođe.
Šta je takođe potrebno? Potrebno je da država i oni koji predstavljaju nekakvu političku elitu u ovoj državi, uvide napokon značaj u popunjavanju jednog spleta pravnih normi koje bi pre svega građanima omogućile da saznaju ono što kao nosioci suvereniteta, kao poreski obveznici imaju pravo da znaju, a koje bi istovremeno zaštitilo državu odnosno njene vitalne interese. Tek tada, kada bude uspostavljena jedna normalna ravnoteža između ova dva suprotstavljena prava, biće uspostavljeni nekakvi osnovi za izgradnju moderne države kojoj svi težimo. Do tada, sve je to sizifov posao. Hvala.

Hvala. Ako bih mogao da izvučem suštinu iz Predloga zakona o železnicama, moglo bi otprilike da se kaže da ovakav predlog zakona daje veća ovlašćenja upravo Direkciji za železnice. Ono što će ona u narednom periodu, a na osnovu zakona moći da čini, to je svakako donošenje podzakonskih propisa koji su neophodni za bezbedno i nesmetano funkcionisanje, odnosno obavljanje železničkog saobraćaja. Zatim, da dobija razna ovlašćenja o donošenju podzakonskih akata za donošenje propisa od značaja za bezbednost železničkog saobraćaja, koji se donose na osnovu zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju itd.
Upravo je naša želja bila da se ovaj član 92. dopuni u tom smislu jednom novom tačkom, koja glasi – Direkcija za železnicu, između ostalog, donosi propise o potrebnom kvalitetu novougrađenih uređaja na železničkoj infrastrukturi, imajući u vidu ono što je po mom mišljenju, a možda nisam u pravu, suština Predloga zakona.
Prosto je besmisleno obrazloženje za odbijanje amandmana, jer se navodno odbija iz razloga što će poslovi Direkcije za železnicu koja se odnosi na praćenje i primene propisa iz oblasti bezbednosti železničkog saobraćaja, biti predviđeni zakonom kojim se uređuje bezbednost železničkog saobraćaja.
Nema nikakve logike, baš kao što mi se čini da ne postoji jedna dobra želja da se to na jedan još kvalitetniji način uredi. Videćete i u narednom amandmanu zašto je to tako. Otuda ne treba da čudi što godišnje čak i do tri milijarde dinara se nenamenski utroši za druge stvari, baš zato što ne postoji pravilna zakonska regulativa. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, strategija razvoja, odnosno vizija za 2015. godinu zacrtala je u sebi da Republika Srbija ima stratešku poziciju na železničkom tržištu jugoistočne Evrope, da železnice predstavljaju efikasan i ekološki prihvatljiv transportni sistem, dobro organizovan, tržišno orjentisan. Transportni sistem železnica orjentiše kapacitete prema tražnji, zadovoljava sve zahteve unutrašnjeg međunarodnog tržišta. Na Koridoru 10 pruzi Beograd–Bar i Beograd–Vršac, koji predstavljaju kičmu železničke infrastrukturne mreže Republike Srbije, kao i na dobro organizovanom sistemu sekundarnih linija, koriste se savremeni modeli organizacije saobraćaja. Veća gradska naselja u Republici Srbiji i u susednim državama povezani su brzim, kvalitetnim, sigurnim i tačnim putničkim voziovima koji saobraćaju sa dovoljno dnevnom učestalošću.

Železnica je integrisana gde god je to racionalno i moguće u javni gradski prevoz putnika sa jedinstvenom tarifom. Beogradski železnički čvor sa prolaznom glavnom putničkom stanicom postao je značajan transportni čvor između pravaca zapad – istok i sever – jug Evrope. Železnica u Republici Srbije je pouzdan partner u evropskom logističkom sistemu.

Nažalost, do 2015. godine i nije preostalo još mnogo vremena, ali je razlika između činjeničnog stanja i ovog vizionarskog, složićemo se svi, ogromna. Generalno, za stepen razvijenosti i stanje saobraćajnog sistema Srbije mogu se dati sledeće ocene. Dakle, on nije u potpunosti prilagođen potrebama privrede i stanovništva. Domaća tehnika, tehnologija i menadžment nisu na potrebnom nivou, saobraćajna mreža nije u potpunosti izgrađena i na nekim deonicama ne pruža adekvatni nivo usluge predviđen za rang saobraćajnice. Nisu dovoljno korišćene prednosti za funkcionisanje pojedinih vidova transporta. Nedostaju planski dokumenti, studije, projekti itd, što je izuzetno bitno.

Železnički saobraćaj je u lošem stanju, posebno infrastruktura i vozna sredstva. Sve su to posledice dugogodišnjeg monopola u železničkom sistemu u Srbiji, dakle, nizak kvalitet transportnih usluga, velika zaduženja i gubici u poslovanju, nekonkurentnost na transportnom tržištu, nemogućnost otvaranja železničkog tržišta za strane operatere itd.

Kasni se sa reformisanjem, definisanjem obaveza javnih usluga, uslova za otvaranje tržišta, a da paradoks bude veći, studija o karakteristikama železnice na relacijama je pokazala značajnu prednost u odnosu na drumski saobraćaj.

Zatim, mnogobrojne prednosti železničkog saobraćaja, kao što su niski varijabilni troškovi prevoza robe, nizak stepen zagađenja životne sredine, mogućnost masovnog prevoza i slično, zahtevaju da se pronalaze i primenjuju adekvatne upravljačke aktivnosti države kako bi se poboljšalo stanje železničkog sistema.

Nažalost, danas od ukupnih prihoda svega polovinu čine prihodi od prevoza robe i putnika, sve ostalo su subvencije. Prema poslednjim podacima to smo mogli i danas da čujemo, na polovini mreža pruga nisu dozvoljene veće brzine vozova od 44 kilometra za putnička, odnosno 24 kilometra na čas za teretna. Koliki su samo gubici? Nažalost, kažem opet, u sporom obrtu teretnih vagona, svim onim penalima koji se plaćaju stranim špediterima za kašnjenja u prevozu. Alarmantan je podatak da zbog zastarelosti, lošeg održavanja opada broj voznih sredstava, u knjigovodstvenim evidencijama i podatak je da ih ima oko 9.500 teretnih vagona. Međutim, tek nešto više od trećine se koriste. Ostali su na sporednim kolosecima izloženi daljem propadanju.

Šta je urađeno u restrukturiranju železnice, odnosno šta je trebalo uraditi, između ostalog? Najvažniji segment je, naravno, to finansijsko ozdravljenje, odnosno obezbeđivanje stabilnih izvora finansiranja obnova i razvoja pruga, reorganizacija železnica Srbije, liberalizacija prevoza itd. Organizaciono razdvajanje prevoza od infrastrukture se pretvorilo, nažalost, samo u prazno slovo na papiru.

Svi ćemo se složiti da je oslonac na železnicu izuzetno važan za Srbiju, i to pogotovo kada se uzme u obzir struktura privrede, masovna proizvodnja i izvoz polufabrikata, sirovina, čelika, bakra, aluminijuma, cementa, kreča, kamena itd, kao i uvoza sirovina, zatim proizvodnja i izvoz žitarica.

Cela ova priča nekako se vrti neizbežno i oko Koridora 10, gde uz sva najavljena ulaganja, kao i ulaganja za obnovu Beogradskog čvora, nabavke lokomotiva i vagona su samo nešto što tek treba da bude realizovano, ali nažalost, sadašnjica je drugačija. Pogotovo je interesantno to što će Koridor 10 očigledno služiti stranim operatorima, a da će jedan domaći, nažalost, po svoj prilici, nestati jer nije spreman da se nosi sa konkurencijom.

Šta je potrebno, pre svega kao preduslov za pokretanje nekakvih mera? To je, naravno, finansijska konsolidacija i prvi i najvažniji odnos je promena odnosa države prema železnici, u smislu profesionalizacije upravljanja odgovornosti izabranog menadžmenta za rezultate rada itd.

Trebalo bi od jednog zatvorenog tehničkog sistema u potpuno jednu savremenu korporaciju, okrenutu tržištu transportnih usluga u zemlji i inostranstvu, sa jednim novim poslovnim duhom pretvoriti ovo što danas predstavlja Železnicu Srbije.

Kada smo malopre pomenuli novac, vi znate stav SRS. Opet moram da ga ponovim. Svi ovi krediti i za Koridor 10 i za nabavku teretnih vagona i drugih kredita Evropske banke za obnovu i razvoj su, između ostalog, uslovljeni saradnjom sa MMF, a mislim da je praktično najvećem delu građana i javnosti poznato da su aranžmani sa MMF samo posledica promašaja ekonomske politike, pogotovo u prethodnom periodu.

Pominjana je danas Kina i Rusija. Evo, podatak koji verovatno nekima nije poznat. Recimo, Kina je obezbedila veoma povoljan kredit turskim železnicama za izgradnju brze pruge Istambul-Ankara, oko pet milijardi od ukupne sume od sedam milijardi dolara, izgradila u rekordnom vremenu prugu do Lase na Tibetu, prugu koja prelazi preko planinskih venaca visine 5.200 metara itd.

Vlada jeste 26. maja 2011. godine donela odluku o pretvaranju Javnog preduzeća "Železnice Srbije" u zatvoreno akcionarsko društvo i to bi moglo da predstavlja jedan korak ka unapređenju, odnosno korak ka toj reformi na koju čekamo očigledno pune dve decenije. Ono što je obuhvaćeno ovim predlogom zakona o železnicama u principu se odnosi na neko povećanje ovlašćenja Direkciji za železnice, koja će ubuduće moći da donosi te podzakonske akte koji su bitni za bezbedno i nesmetano obavljanje železničkog saobraćaja.

Imajući sve ovo u vidu, pogotovo taj raskorak između realnog stanja na terenu i onoga što je predstavljeno kao nekakva vizija, očigledno je da je krajnje vreme da se pokrenu motori, jer ukoliko nastavimo sa ovakvom politikom, očigledno da će i psi prestati da laju, jer vozova neće više biti da prolaze. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uz već generalne zamerke koje su moje kolege iznele povodom Predloga odluke o izboru predsednika i članova saveta Agencije za energetiku Republike Srbije, ono što bih želeo u svojoj diskusiji da istaknem jeste da bi svakako valjalo imati na umu da jednu osnovu energetske strategije treba da predstavlja i stabilno pravno okruženje.
Ono što je osnovni problem u celoj toj priči oko energetske reforme jeste da pravni sistem u Srbiji očigledno ne pruža dovoljno smernica o tome kako treba postupati sa energijom kao javnim dobrom.
Naravno, Ustav Srbije propisuje da se prirodni resursi smatraju dobrim od javnog interesa i da shodno tome predstavljaju državnu svojinu. Usled toga, javna dobra se smatraju dobrima u svojini države i predmetom potencijalnih ugovornih aranžmana između Vlade i drugih subjekata, u skladu sa zakonom.
Međutim, u Srbiji kada se radi o nadležnicima za distribuciju, praktično ni jedna institucija nije odgovorna za sprovođenje nacionalne energetske politike. Ministarstvo koje je odgovorno za kreiranje politike nije pri tom nadležno i za formiranje cena, dok Ministarstvo finansija, recimo koje nije odgovorno za politiku određuje i cene i plate u tom sektoru.
Primera radi, u sklopu teze da je ta energetska intenzivnost u Srbiji veoma visoka i da se vremenom pogoršava, pokazuje i podatak da srpsku privredu odlikuju visoke emisije ugljenika sa odnosom emisija koji 6,6 puta veći od svetskog proseka i negde oko 11 puta veći od proseka u OCD.
Međutim potrošnja energije po glavi stanovnika je skoro dva i po puta manja od proseka u OCD. Ovo ukazuje na činjenicu da je potrošnja električne energije neefikasna u smislu stvaranja vrednosti.
Još očitije o tome govori i činjenica da je energetska neefikasnost grupisana oko najgušće naseljenih područja u kojima se nalazi ta najveća koncentracija proizvodnog potencija, teče u lukama, železnicama itd. Pri tome, dinamika potrošnje pokazuje da energetska efikasnost opada dok potrošnja potencijalno najprodukitvnijih vidova energije raste.
Šta ovo u kolokvijalnom izrazu znači? To znači da Srbija troši sve više i više visokokvalitetne energije, električne energije i naftnih derivata za nesrazmerno mala povećanja BDP.
U Srbiji energetska politika obuhvata period do 2015. godine. Međutim, činjenica je da je na tu energetsku politiku uticalo, odnosno da je zavisilo od spoljnih interesa rukovođena, na žalost, pre političkim nego ekonomskim razlozima i uglavnom se odnosila na kratak period.
Tehnički aspekti vezani za pitanje koji izvor energije je efikasniji, ekonomičniji i čistiji jesu istini za volju dokumentovana u određenom broju međunarodnih studija. Međutim, neka detaljna analiza stvarnog sadržaja tih politika otkriva da one zapravo sadrže mnoge nedostatke u pogledu primenjivosti sagledavanja procesa ostvarenja tih međunarodnih obaveza i unutrašnjih ciljeva. Naravno, ono što je sada najbitnije, jeste zapravo, kako uklopiti sve ove tehničke planove u nekakve šire ekonomske razvojne ciljeve, odnosno kako i na koji način obezbediti da proces dostizanja te energetske bezbednosti kojoj težimo, istovremeno bude dakle, saglasnosti sa drugim tokovima, odnosno reformama koje bi trebalo da doprinesu njihovoj većoj delotvornosti.
Ono što je činjenica, jeste da Srbiji nedostaju energetski resursi i kako u pogledu tih raspoloživih količina, tako i u pogledu kvaliteta i praktično prema nekakvim pokazateljima jedino su hidroenergija i bio masa raspoloživi u količinama i kvalitetu koji bi mogli da budu konkurentni sa sličnim resursima u drugim delovima Evrope.
Kada je reč o prirodnom gasu, nafti i uglju ograničeni su i po kvalitetu i po količini, a imajući u vidu tu nedovoljnost domaćih izvora energije jasno je dakle, da Srbija nema drugih mogućnosti, već da na žalost, bude zavisna od uvoza, a pored toga s obzirom da nema izlaza na more troškovi obezbeđivanja energije su za Srbiju relativno visoki. Jedan od osnovnih ciljeva srpske energetske politike u proteklom periodu jeste bio smanjivanje zavisnosti od uvoza, upravo, dakle, putem većeg korišćenja tih domaćih izvora energije, i ako je taj cilj blizu ostvarenja, to je dakle, postignuto uz jednu vrlo visoku cenu u pogledu te međunarodne konkurentnosti nacionalne privrede.
Sa stanovišta raspoloživih transportnih kapaciteta Srbija je ostala relativno zatvorena. Količine uvoza i izvoza su male u poređenju sa domaćim prometom materijala i taj trend je sve izraženiji. Posebno ukazujem, dakle, i ovoj novoj strategiji razvoja energetike Republike Srbije, zavisnost od domaćeg lignita je samo donekle preusmeren na stvaranje dodatnih kapaciteta za proizvodnju električne energije iz hidroenergije putem rekonstrukcije postojećih i najave izgradnje novih hidrocentrala do 2012. godine. Bez obzira na to dakle, očekuje se da će dobar deo električne energije upravo biti proizveden korišćenjem tih postojećih i novo otvorenih ugljenookopa iz kojeg će se snabdevati postojeće termocentrale i ove dodatne nove proizvodne jedinice.
Politika postojećih resursa, odnosno politika koju bi trebalo voditi, dakle, predviđa nekoliko mogućnosti za bolje korišćenje tih postojećih resursa i povećanje energetske efikasnosti, ali naravno nije jasno da li je to rezultat samo nekakve pažljive analize racionalizacije troškova ili nekakvog naprednijeg razmišljanja ili su jednostavno unete tek neke male izmene u odnosu na tu energetsku politiku koja je vođena u proteklim godinama. Ono što je 2004. godine doneto dakle, kao energetska politika Srbije, do sada nije bilo ozbiljnijeg pokušaja da dođe do nekakvog revidiranja njenih postavki i ciljeva u smislu nekakve šire energetske perspektive i ukupne nacionalne razvojne strategije.
U Srbiji, primera radi energetska intezivnost je visoka u poređenju sa savremenim evropskim standardima, skoro polovina primarnih energetskih potreba se zadovoljava pomoću domaćeg lignita, oko jedna četvrtina sirovom naftom, nešto malo više od 10% prirodnim gasom, isto toliko ogrevnim drvetom i oko 7% obnovljivim energetskim izvorima, uključujući hidroenergiju i u ovom trenutku ponavljam, dakle, zavisnost Srbije od uvoza, praktično pokriva nekih 30% ukupnih energetskih potreba.
Međutim, uvoz sirove nafte, prirodnog gasa pokriva 85% potreba za tečinim gorivom, odnosno prirodnim gasom. Osim toga, najveći deo teške opreme, ključnih tehnologija u centralama, električnim centralama, rafinerijama, rudnicima potiče iz uvoza i veoma je zavisan od uvoznih rezervnih delova za potrebe redovnog održavanja. Ukoliko se predviđa još pri tom i sprovođenje ekoloških zahteva i sporazuma u energetskoj zajednici istovremeno zadržavanje, čak i povećavanje učešće lignita u strukturi energetske potrošnje, jasno daće Srbija morati da uveze dodatne tehnologije i opremu.
Dakle, da rezimiram stanje u energetskom sektoru Srbije, otprilike bi moglo da se svede i na onu narodnu "da bi moglo da bude, ali ne mora da znači", zavisiće mnogo od onih koji upravljaju sektorom energetike, čini mi se da se do sada nije na dovoljno dobar način rukovodilo time što, kao država imamo potencijala, a period koji je pred nama pokazaće da li ćemo uspeti da budemo dovoljno pametni da ovo polje delovanja uradimo na znatno kvalitetniji način. hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste nebrojeno puta do sada istakli, jedna opšta strategija razvoja vazdušnog saobraćaja je ciljno orjentisano i zasnovana na opredeljenju Republike Srbije za članstvo u EU, težnji ka održivom razvoju transportnog sistema i stabilnosti institucija. Međutim, ono što je interesantno jeste da strategija ne uključuje i reorganizaciju institucija i finansiranje, zbog čega na ovaj problem da bude propraćeno sa mnogo više planova i to onih detaljnih, opširnih u svim oblastima.
Kada smo par meseci usvajali Zakon o vazdušnom saobraćaju, tada je rečeno da je prethodni zakon zastareo, a evo nas par meseci nakon tog oktobra ili novembra sa izmenama i dopunama Zakona o vazdušnom saobraćaju, ovoga puta zbog ubrzanja sticanja statusa kandidature za članstvo u EU.
Ono što bih želeo da istaknem da taj jedan povoljan prirodno-geografski saobraćani položaj Srbije jeste jedno prednost i dobra osnova za razvoj svih vidova prevoza, privlačenje robnog tranzita. Međutim, problem leži u tome da je slabo razvijena infrastruktura, da su zastareli prevozni kapaciteti, da je neadekvatna organizacija saobraćaja bezbednost i zaštita životne sredine predstavljaju takođe veliku prepreku privrednom rastu, povećanju produktivnosti i konkurentnosti.
Ono što bi trebalo da bude cilj ne samo ove Vlade već generalno, jeste da se formira jedan saobraćajni sistem koji će svojom organizacijom, poboljšanom infrastrukturom i prevoznim sredstvima moći da konkuriše saobraćaju u svim evropskim zemljama.
U razvoju saobraćaja Srbije konstantno bi trebalo povećavati nivo bezbednosti i kvalitet usluga, iskoristiti te prednosti svakog vida saobraćaja, smanjivati negativan uticaj saobraćaja na životnu sredinu itd. U celoj ovoj priči, a zahvaljujući tom povoljnom geografskom položaju, navigacionim, eksploatacionim uslovima, uz izgradnju prateće infrastrukture i Aerodrom "Nikola Tesla" bi trebalo da pretenduje da postane važan centar tog vazdušnog saobraćaja jugoistočne Evrope. Naravno da bi se Srbija integrisala u jednu takvu priču potreban su i finansijska sredstva, na osnovu svih projekata koji bi trebalo da postoje u saobraćajnim podsistemima i treba reći da to nisu mala sredstva, da su procene da je čak reč i o više od deset milijardi evra.
Kada sam već pomenuo Aerodrom "Nikola Tesla", preko njega se odvija gotovo 90% ukupnog putničkog i teretnog saobraćaja. On je opremljen putničkim terminalom godišnjeg kapaciteta oko 5,5 miliona putnika, robnim terminalom godišnjeg kapaciteta oko 35 hiljada tona itd. Prema prognozi koja je data tim master planom zahtevi za proširenje kapaciteta javiće se tek 2023. godine kada se i predviđa opsluživanje oko pet miliona putnika godišnje, dok za ovaj drugi međunarodni aerodrom u Nišu uglavnom je predviđeno odvijanje regionalnog saobraćaja.
Oba ova aerodroma imaju kapacitete koji nažalost nisu dovoljno iskorišćeni. Tu je primetan i nedostatak kargo resursa, nisu povezani sa železničkom mrežom, nedostaju finansijska sredstva itd.
Ono što je posebno poglavlje cele ove priče je naš nacionalni avio-prevoznik "JAT Ervejz" koji je poslednjih godina imao i određeni porast međunarodnog saobraćaja. Međutim, uz one objektivne posledice koje su mogle da nastupe u poslovanju kao odjeci ili refleksija svetske ekonomske krize, uočene su bile i neke stvari koje se mogu podvesti isključivo pod definiciju lošeg rada menadžmenta.
Ako je u 2009. godini u redovnom i kartel saobraćaju prevezeno nešto više od milion putnika, to je skoro za petinu manje nego u prethodnoj godini, 2.487 tone tereta na 18.585 letova. Onda, kako kažu podaci, iskorišćenost putničke kabine iznosila je 56,6%, a aviona 46,6%. Problem jeste tehničko-tehnološka zastarelost flote, visok nivo buke, prepreke koje se odnose na zaštitu životne sredine, koje predstavljaju kočnicu u postizanju konkurentnosti u odnosu na avio kompanije nekih drugih zemalja. Ali, problem jesu i javne nabavke, isplate zarada, o čemu smo već govorili svaki put kada smo za to imali mogućnost.
Samo ću vas podsetiti što pretpostavljam da i vi znate, ne treba biti previše mudar da bi se izvukao jedan zaključak da su upravo javne nabavke, čija vrednost premašuje deset milijardi dinara godišnje, zapravo je srž celokupnih godišnjih rashoda JAT. Podsetiću vas i na činjenicu da su recimo bez tendera vršene nabavke roba i usluga od preko 50 dobavljača u zemlji, da se vrednost tih nabavki kretala od jednog miliona do jedne milijarde dinara i da je slična priča bila i sa uslugama održavanja i zamenama rezervnih delova voznog parka itd. Otuda onaj problem da se stalno novcem iz državnog budžeta Vlada Republike Srbije, odnosno mi kao poreski obveznici krpimo rupe, pokrivamo gubitke, a samim tim pokrivamo i očigledno izuzetno loše poslovanje, odnosno loš rad tog menadžmenta.
Siguran sam da ćete vi, gospodine Mrkonjiću, takođe da se uključite u borbu protiv ovih anomalija koje su uočljive, a koje sprečavaju da Srbija u toj kompletnoj oblasti vazdušnog saobraćaja ima znatno bolje rezultate nego što je to danas.
Naravno, neki od osnovnih ciljeva koji bi trebalo da budu ostvareni i novim zakonom o vazdušnom saobraćaju jeste svakako i omogućavanje, odnosno unapređenje infrastrukture, regulisane bezbednost, zaštite vazdušnog prostora, zaštitu od buke, izduvnih gasova itd.
Ono što je takođe bitno jeste da se usklade sve te obaveze koje imamo i na osnovu zakona, kako obligacionom zakonu, tako i Zakona o svojinsko pravnim odnosima u vazdušnom saobraćaju i prateći pravilnici o izdavanju operativne dozvole avio-prevoznicima, Pravilniku o opsluživanju vazduhoplova na zemlji, Pravilniku o sertifikaciji operatera koji rade na poslovima bezbednosti civilnog vazduhoplovstva itd.
Treba biti realan i priznati da Republika Srbija praktično i nema neke potencijale za više od dva aerodroma, ali to ne treba da onemogući eventualnu inicijativu i jedinica lokalnih samouprava da, recimo, o svom trošku preuzmu, razvijaju i održavaju infrastrukturu za opštu i poslovnu avijaciju. Promenom strukture aerodromskih kompanija, sistema njihovih menadžmenta u skladu sa orijentacijom korisnika i profitu u narednim godinama, cilj je koji bi mogao da se postigne na sledeće načine – uvođenjem sistema naknada koji zadovoljavaju promenjene zahteve prevoznika, održava buduću strategiju aerodroma, boljim i bržim saobraćajnim vezama sa gradovima u gravitaciono područje aerodroma, savremenim marketingom u saradnji sa poslovnim turističkim agencijama i drugim poslovnim subjektima i savremenim konceptima ne vazduhoplovnih aktivnosti. To je sve ono što je vezano za aerodrom, za upravljanjem zemljištem oko aerodroma, poslovnim prostorom itd.
Neka ova diskusija bude samo jedan skroman doprinos nekom našem viđenju, viđenju SRS, u razvoju i sređivanju u oblasti vazdušnog saobraćaja u Srbiji.
Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem se. Dame i gospodo narodni poslanici, čuveni srpski pisac Milovan Glišić je u svojoj "Glavi šećera" napisao: "Zar ti ne znaš šta su naši kapetani? Prosto, ako mu nije volja, neće ni da čuje, dok mu što ne pukneš. Nekad se davalo naočigled, a sada to ide zgodno ispod ruke. Ljudi im znaju ćud, pa šta će, plaćaju. Da se opet žale, kud će, šut, sa rogatim izaći na kraj".
Kako je danas evo u 21 veku? Mnoga istraživanja korupcije u našoj zemlji unazad nekoliko godina pokazuju da se praktično ništa nije promenilo, odnosno da ovde funkcionišu svi oni raspoloživi instrumenti i na žalost pri svemu tome ni jedan nije ni blizu nekakvog ukidanja. Cinici bi mogli da kažu da otprilike svako ili sve ima svoju cenu, a najveći problem u suzbijanju korupcije svakako je ta njena prikrivenost i pogotovo ono što prati državni sektor koji je u proteklom periodu zapravo bio plodno tlo za bujanje korupcije upravo zbog velikog intervencionizma države.
Zbog ograničavanja ekonomskih sloboda, uvozno, izvoznih kontigenti, plafoniranje cena, monopolski položaj, loši poreski mehanizmi itd, na poreze, na carine razne druge dažbine koje nameće država, firme i danas gledaju kao na trošak i često nastoje da upravo podmićivanjem smanje plaćanje tih obaveza. Međutim, sve to dovede do toga da se poreski period praktično prebacuje na one siromašnije firme ili pojedince koji nemaju nikog svog na određenom položaju. Posledica ovog stanja je naravno, i nedovoljno priliv sredstava u budžet, pa otuda i nije čudo to što zaposleni u školstvu, zdravstvu, drugim društvenim delatnostima uz ta mala lična primanja koja primaju, dakle, dolazi često i do pojave korupcija, ali očigledno da je to jedan začarani krug iz koga je barem u ovom trenutku iz ove perspektive jako teško izaći.
Posebna priča su javna preduzeća i iskoristio bih ovu priliku da se posebno osvrne na poslovanje javnog preduzeća "JAT" jer tog nekakvog očekivanog izveštaja revizora koji vrše tu kontrolu finansijskog poslovanja, dakle, imaće svakako neku posebnu težinu, ako se zna da je poput i drugih javnih preduzeća, ali "JAT" je uvek do sada bio predmet i partijskog i postizbornog potkurusivanja i rezultati revizije koje ovako željno javnost pre svega očekuje, bi mogli da daju barem delimično odgovor na to ključno pitanje, kako se i zašto naš avio prevoznik guši u dugovima. Možda će se utvrditi i to na koji način "JAT" troši milionske infuzije koje kroz subvencije i pozajmice, poslednjih godina dobija iz državnog budžeta. Podsetiću samo da smo mi pre nekih mesec dva dana, ovde, verifikovali najnoviji zajam u visini od 51 miliona evra.
Dakle, konkretni rezultati i efekti svih dosadašnjih kontrola i revizija finansijskog poslovanja nisu nikada praktično zvanično saopštavani javnosti, a prema određenim podacima u prethodnih šest godina nadležni su dva puta kontrolisali ovo javno preduzeće i akcenat je bio stavljen na isplatu zarada i javne nabavke i to za period od 2004. godine do 2006. godine. Upravo kada su u pitanju javne nabavke, budžetski inspektori su utvrdili da je to preduzeće vršilo nabavke bez godišnjeg plana i prema izveštaju revizora "JAT" je imao godišnji plan javnih nabavki, ali je taj dokument bio štur, odnosno, nije sadržao sve elemente koje zakona propisuje.
Prema Zakonu o javnim nabavkama godišnji plan nabavki je osnovni preduslov da bi nabavka uopšte smela da se izvrši. Međutim, bez obzira na tu zakonsku obavezu u "JAT" su vršene nabavke u zemlji i inostranstvu od preko 900 dobavljača. Vrednost zvanično sprovedenih nabavki iznosila je čak 8,7 milijardi dinara, međutim, u postupku kontrole otkriveno je dakle da su određene nabavke vršene bez ikakve primene procedure koje propisuje zakon. Tako da su mimo zakona izvršene nabavke preko 200 dobavljača čija je vrednost nešto manja od 2,5 milijarde dinara. Primera radi bez tendera je vršena i nabavka robe i usluga od preko 50 dobavljača u zemlji, a da se vrednost pojedinačnih nabavki kretala od jednog miliona do jedne milijarde dinara. Potpuno je ista situacija je bila i sa 124 dobavljača iz inostranstva, od kojih je "JAT" bez tendera nabavljao rezervne delove. Koliko su zapravo te nabavke problematične, najbolje govore cifre, odnosno vrednost pojedinih nabavki rezervnih delova od stranih kompanija i to primera radi iz Holandije 27,9 miliona dinara, Italije 28,6, Turske 46,6, Francuske 80 miliona, Engleske 107,5 miliona, Amerike 544 miliona dinara, Švajcarske 513, Belgije 626 miliona dinara itd, itd.
Dakle, sve ove nabavke su pojedinačno premašile iznos od milion dinara koliko je tada članom 17. Zakona o budžetu bilo limitirano da bi se neka nabavka smatrala nabavkom velike vrednosti. Međutim, za njih "JAT" uopšte nije raspisivao tender. Kontrolom nekih od pojedinačnih javnih nabavki budžetski inspektori su otkrili da je "JAT" raspisao dva tendera i to kao nabavke velike vrednosti, za održavanje u nabavku rezervnih delova za računare i usluge održavanja i zamene rezervnih delova voznog parka. Međutim, prema zvaničnim navodima oba tendera su poništena da bi potom nabavke bili izvršene tom tzv. zaobilaznom putanjom, bez obzira što je vrednost nabavke bila 1,3 – 1,4 miliona dinara, jasno je da je nezakonito primenjena procedura i nabavke male vrednosti, odnosno to je taj metod sa tri ponude.
Ako su svi vi primeri rezultat revizorskog metoda koji se naziva slučajni uzorak, do koga se došlo tom revizorskom tehnikom na preskok, onda je zaista zabrinjavajuće šta bi se sve otkrilo da je izvršena kontrola svih javnih nabavki u ovom javnom preduzeću. Poražavajuća je činjenica da niko od rukovodilaca nikada nije odgovarao za zloupotrebu i kršenje zakona u sferi javnih nabavki tog preduzeća.
Naravno ne treba biti previše mudar da bi se izvukao zaključak, da su upravo javne nabavke čija vrednost premašuje 10 milijardi dinara, praktično srž gotovo celokupnih godišnjih rashoda "JAT".
Slična priča je i sa ostalim javnim preduzećima, a šta drugo zaključiti osim da ako se novcem iz državnog budžeta, godinama unazad, Vlada Srbije služi kako bi krpila rupe i pokrivala gubitke, onda to praktično znači da se novcem svih građana pokriva i bezakonje i korupcija u nabavkama. To bez ikakve sumnje nameće obavezu i državnom revizoru i policiji i tužilaštvu da detaljno provere poslovanje i utvrde odgovornost. Kada je o "JAT" konkretno reč, evo možda može da se krene od izjave nekadašnjeg generalnog direktora, gospodina Saše Vladisavljevića koji je 25. maja 2009. godine doslovce izjavio "Oštećeni smo svojim nečinjenjem ili korupcijom u samoj kompaniji za oko 50 miliona dolara, a svi predmeti su procesuirani".
Međutim, jasno je da za efikasniju borbu protiv korupcije je pre svega neophodno jačanje institucija, donošenje efikasnijih zakona i naravno adekvatnija kaznena politika i ono što očigledno u Srbiji nedostaje, a to je odgovornost za sve ono što se čini.
Što se nas u SRS tiče, mi zaista očekujemo da ćete u ovom narednom periodu imati dovoljno snage da vaši izveštaji sadrže i ozbiljnije činjenice od uvećanih kafanskih cehova pojedinih ministarstava, a takođe se iskreno nadamo da ćete zarad javnosti napokon gospođo Zorana Marković saopštiti i odgovor na naše pitanje kako se finansira SNS. Zahvaljujem se.

Činjenica je da već godinama slušamo najave o poreskoj reformi. Takođe smo i svedoci toga da, kako koje izmene i dopune poreskih zakona stignu u parlament, da je jasno da se to čekanje na poresku reformu  u Srbiji praktično pretvara u "čekanje Godoa".
Neki od ovih važnijih poreza u Srbiji jesu uređeni na način kakav jeste u svetu ili EU na dobit, PDV, akciza, carina, itd, ali jedan nije, a to je onaj koji bi, u principu, trebalo da bude nekakav osnovni cilj svake reforme poreskog sistema, a to je upravo porez na dohodak građana. Sad ono što se nameće kao ključno pitanje jeste svakako da li Vlada zaista ima nekakvu nameru da se ozbiljno pozabavi sa pitanjem oporezivanja građana ili ne? Ono što jeste činjenica, to je da je porez na dohodak građana svakako važan fiskalni oblik u sistemu javnih prihoda Srbije, a da sve ono što se dešavalo u periodu od 2001.-2009. godine, kada su usvajani novi propisi u oblasti oporezivanja dobiti preduzeća, poreza na imovinu, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, akciza, poreza na promet od 2005. godine i čuvenog PDV, da je izvršena promena tog nekog institucionalnog okvira u domenu pomenutih javnih prihoda. Međutim, i kada je usvajan zakon o porezu na dohodak građana jasno je da nije izvršen nekakav suštinski zaokret u toj politici oporezivanja dohotka fizičkih lica, već je praktično došlo samo do reafirmisanja tog tzv. mešovitog sistema oporezivanja koji se danas primenjuje u Srbiji, a retko se u tom obliku može susresti u nekim savremenim poreskim sistemima.
Jasno je iz ove uvodne napomene da je reforma poreza na dohodak građana zapravo najvažnija poreska reforma pred kojom se Srbija nalazi u ovom narednom periodu.
Za razliku od nekih drugih poreskih oblika, pri oporezivanju dohotka građana u svetu postoji ta izražena raznolikost i to je posledica, pre svega, brojnih složenih uticaja ovog poreskog oblika i na ekonomsku efikasnost i na tržište rada i na međunarodnu konkurentnost, pre raspodele dohodaka itd. Pri tom je izuzetno važno naglasiti da se taj nekakav stvarni, realni, ekonomski i socijalni efekti primene određenog oblika oporezivanja mogu naravno značajno razlikovati od onih predviđanja koja bi mogla da pruži neka teorija. Zbog toga je, pogotovo za zemlju kakva je Srbija, jako bitno da se pre donošenja odluke o izboru određenog oblika oporezivanja dohotka građana u Srbiji detaljno proanaliziraju i prednosti i nedostaci svakog od njih i to ne samo u tom teorijskom delu, već ono što je mnogo značajnije, a to je u praktičnom delu i iz iskustava zemalja koji su taj oblik primenile itd.
Neophodno je da se uvaže sve karakteristike privrede kakvu, nažalost, imamo u Srbiji, njene potencijalne razvojne ambicije, odlike poreske administracije, nivo poreskog morala, itd. Dakle, brojni su nedostaci postojećeg modela oporezivanja dohotka građana u Srbiji. Jasno je da sve to upućuje na potrebu jedne njegove temeljne reforme, ali, ponavljam opet reforme koje je zasnovana pre svega na odlikama privrede, odlikama poreske administracije i sa druge strane se smatra da bi za Srbiju bilo najpogodnije rešenje da se svi ti aspekti uključe prilikom izrade jednog takvog suštinskog i radikalnog informisanja poreskog sistema i sve to bi, kao rezultat trebalo da uslovi donošenje jednog jednostavnijeg sistema poreza na dohodak građana koji bi, na kraju krajeva, stimulisao ekonomski rast koji je preko potreban rad.
Činjenica je da ovakve nazovi zakonske izmene u smislu ili u vidu ovakvih izmena i dopuna zakona jednostavno unose određenu nesigurnost, neizvesnost u privredno okruženje i otuda je zaista neophodno da se na jedan duži rok ustanovi takav ekonomski održiv sistem poreza na dohodak građana.
Naravno da veliki problem predstavlja i činjenica da jedan od najvažnijih makroekonomskih faktora, iako nam je premijer Cvetković pre par dana saopštio da smo ostvarili makroekonomsku stabilnost i da će biti još bolja naredne godine, ali svakako da na izdašnost tog poreza na dohodak građana predstavlja stopa zaposlenosti, a podaci su, kada je o Srbiji reč, poražavajući jer je stopa nezaposlenosti na izuzetno visokom nivou. Sam podatak o učešću poreza na dohodak u BDP Srbije koji iznosi oko 5% dovoljno govori o situaciji u kojoj se nalazimo.
Odgovor na pitanje – kakvi bi efekti poreske reforme mogli da nastanu, može se dati isključivo na osnovu jedne pravne analize, a ne na osnovu ovakvih kozmetičkih predloga o izmenama i dopunama poreskih zakona. Ono što je suština jeste da se takva analiza pre svega zasnuje na realnom stanju u privredi u državi, a ne na prikazima ili direktivama i praksama nekih drugih zemalja.
Na kraju, vraćam se zapravo na početak, pitanje je da li ova vlada ima snage i želje da suštinski i radikalno informiše poreski sistem. Nažalost, mislim da i meni i najvećem broju građana Srbije je jasno da je odgovor odričan, a procenat da će doći do reforme poreskog sistema je otprilike identičan procentu po ulasku Srbije u EU, dakle gotovo nikad. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa evo nekako taman kada je i premijer Mirko Cvetković saopštio da je u Srbiji obezbeđena makroekonomska stabilnost, koja će se nastaviti i u narednoj godini, EIB odobrila je novi kredit u iznosu od 750 miliona evra, pa je izgleda tako Vlada Srbije ostvarila još jedan impozantan uspeh u borbi protiv domaće i svetske krize, a ovim novim zaduživanjem je valjda načinila dodatni korak ka evrointegracijama kojima teži.
Ono o čemu smo već govorili, a što je na kraju krajeva je i vaša izjava, gospodine Đeliću, vezano za tu čuvenu finansijsku injekciju, prilično je interesantno šta će nas sve zaboleti od te pomenute injekcije.
Najveći deo tog kredita, oko 500 miliona evra, uzet je naravno za ulaganje u kompaniju "Fijat Srbija", a ovih preostalih 250 miliona namenjeno je razvoju malih i srednjih preduzeća, što je donekle i logično jer ste sva veća preduzeća uništili. Posebno je istaknuto da se 30 miliona evra usmerava na pomoć medijima, što u principu znači da nas očekuje neki politički rijaliti šou već od ovih dana.
Ovo sve navodi nas na jedan logičan zaključak a to je da je očigledno da se aktuelna vlast već uveliko priprema za izbore, tako da i ova najnovija priča o kreditima zapravo je samo nastavak onoga čega smo se već naslušali, pogotovo u poslednjih nekoliko godina.
Naravno, u celoj ovoj nesrećnoj priči nema kraja jer, kao što smo mogli da se informišemo i prema najavama direktora Uprave za javni dug, Srbija bi do kraja godine emitovala evro obveznice na međunarodnom finansijskom tržištu u vrednosti od 1 milijarde dolara. Takođe, zadužiće se za još 100 miliona evra kroz trogodišnje obveznice i to u evrima.
Interesantno je u celoj toj priči da EIB, koja je i sada odobrila tih 750 miliona evra kredita, država Srbija već duguje već 888 miliona evra, lokalne samouprave skoro 132 miliona, a banke i preduzeća 173 miliona evra.
U prethodne dve godine otplata tog spoljnog duga je dostigla 11% BDP, dok je BDP ostvario rast od svega 1,8%.
Postoji nekakvo univerzalno ekonomsko pravilo da ako je masa otplate glavnice i kamata u jednoj godini veća od prirasta BDP ta zemlja je veoma zadužena. Nažalost, država Srbija se zaduživala kod međunarodnih finansijskih institucija, ali kreditna sredstva očigledno nisu ulagana tamo gde je trebalo, u infrastrukturu, nego poput onih, recimo, MMF-ovih koji su upotrebljeni za jačanje deviznih rezervi, a pri tom se od oktobra 2008. pa do kraja prošle godine na deviznom tržištu potroši čak tri i po milijarde evra. Sada, gde je to završilo, verovatno će se i to jednog dana znati. Vratio bih se na sam početak priče, dakle, 500 miliona evra za mešovitu firmu sa "Fijatom".
Nameće se jedno logično pitanje – ako se država toliko zadužuje da bi napravila fabriku automobila, čemu je onda bio potreban "Fijat" i šta tu "Fijat" u celoj priči ulaže i koliko je uopšte do sada uložio i čija je ta firma? Izvesno je, kako vreme polako odmiče i kako neke stvari isplivavaju na površinu, da se ispostavlja zapravo da je aranžman Republike Srbije sa italijanskom "Fijat grupom", iz Torina, kako su ga svojevremeno nazivali predstavnici vlati, poslom veka, očigledno je da se pretvara u jednu popriličnu grešku možda čak i veka.
Ovih 500 miliona evra koji su predviđeni za proširenje kapaciteta fabrike zajedničke kompanije "Fijat automobili Srbije" u Kragujevcu realizovaće se tako što je Vlada Srbije prihvatila da država bude garant za vraćanje 200 miliona evra, dok "Fijat" i italijanska Agencija za osiguranje poslova obezbeđuju garancije za preostali iznos kredit ne ulazeći u način otplate itd.
Interesantno je da u obrazloženju za davanje garancije koje je Vlada Srbije navela, stoji da će kamata EIB činiti fiksna kamatna stopa koju na godišnjem nivou utvrđuje EIB i varijabilna kamatna stopa koja je na godišnjem nivou jednaka šestomesečnom euriboru, plus ili minus rastom koji određuje EIB.
Šta je sad poenta svega ovoga odnosno gde je početak problema? Već je o tome bilo reči, istorijskog 29. septembra 2008. godine, kada je potpisan Ugovor izmešu predstavnika Srbije i "Fijat grupe" iz Torina, ni jednom jedinom odredbom Ugovora o zajedničkom ulaganju "Fijat grupe" i Republike Srbije u postojeće kapacitete fabrike "Zastava", koji je Vlada Srbije i obelodanila, ne predviđa se kredit kao instrument investicije.
Celokupna priča sa Fijatom bi verovatno imala i drugačiji tok, da se znalo kakve su prave namere Italijana, odnosno da su do sada uložili svega 99,4 miliona evra, a očigledno da ovih preostalih 600 miliona od onih famoznih 700, koliko se spominjalo, će biti pretežno obezbeđeno upravo iz kreditnih izvora finansiranja.
Takođe, prikriveno je da će zajedničko preduzeće "Fijat automobili Srbija" praktično biti kreditno opterećeno i to pre otpočinjanja proizvodnje ovog toliko najavljivanog novog modela Fijata i da će, naravno, sve u značajnoj meri i umanjiti eventualni profit i dividende koje bi trebale da se sliju u budžet Republike Srbije. Da ne govorim o tome da su već na samom startu Fijatu date neverovatne podsticajne mere, poklončići u vidu 67 hektara zemljišta, uz obavezu obezbeđenja dodatnih 70 hektara, da su davane državne subvencije za novozaposlene radnike, subvencije pri prodaji automobila Punta itd.
Koliko je cela priča problematična, opet se vraćamo na sam početak, jer je i privi problem nastavo već oko transfera novca iz Torina u Kragujevac, pa se onda za sve ovo vreme, niko nije odvažio iz Vlade Srbije da iznese neke prave informacije o tome koliko je zaista novca, zaključno sa današnjim danom, Fijat grupa iz Torina uopšte investirala u preduzeće "Fijat automobili Srbije".
Suština je zapravo u nameri Fijata da preduzmete obaveze investiranja realizuje putem kredita. Problem je taj što je to stavljeno na teret ovom novoosnovanom preduzeću "Fijat automobili Srbija" i naravno državi Srbiji kao akcionaru ovog preduzeća.
Šta se krije u pozadini cele ove priče? Naravno izbori. Sećamo se 2008. godine i najavljenog dolaska "Fijat grupe" u Republiku Srbiju, potpisivanje memoranduma o razumevanju i to je naravno bila centralna tema u onoj kampanji koja je, na kraju krajeva, donela pobedu koalicije ZES - Boris Tadić. Naravno, u narednom periodu Srbiji predstoje parlamentarni izbori i jasno je da se sada priča fokusira na nekakav prividan rezultat onoga što je ranije obećano i taj tzv. novi Fijatov model, koji bi sa te fabričke trake trebalo da siđe krajem 2011. godine, nije ništa drugo nego očigledno jedan od najvećih aduta u priči oko izbora.
Na kraju samog tog licitiranja oko broja proizvedenih automobila itd, smešna je cela priča, jer je ona u najbolje doba, tamo negde 1989. godine, kada je "Zastava" bila renomirana fabrika, ostvarena je rekordna proizvodnja od 220.000 automobila.
Na kraju da se vratim na Mirka Cvetkovića. On je naveo da je Srbija kroz ekonomsku krizu prošla relativno bolje nego većina drugih zemalja i njene veličine, zašta su kao Vlada dobili potvrde od inostranih zvaničnika koji dolaze u našu zemlju.
Ovo bih završio time – dok vi pokušavate da pravite kola, prolaze vozovi nade za bolji život države Srbije. Zahvaljujem se.

Izgleda da nekako kada pričamo o tržištu kapitala i u ovoj priči, a verovatno i u obrazloženju ostavke na mesto člana Komisije za hartije od vrednosti, nekako ne može da prođe valjda bez "Knjaza Miloša" i sve se vraća na taj period, jer, istini za volju, ta jedna kompletna infrastruktura, institucije, instrumenti, procedure rada, regulativa, sve je to podređeno nečemu čemu valjda svi težimo, a to je jednoj razvijenijoj nacionalnoj ekonomiji.
To organizovano tržište kapitala bi trebalo da omogući formiranje objektivne cene svih tržišnih instrumenata, dakle, i akcija i obveznica i drugih hartija od vrednosti. Naravno, ono što je očigledno izostalo u proteklom periodu, to je adekvatna zaštita svih učesnika u trgovini, zatim transparentnost rada, objektivni parametri za vođenje makroekonomske politike itd.
Nažalost, svi smo mi svedoci da u Srbiji već posle koliko godina suštinski se na tržištu kapitala ne obezbeđuje ništa od ovoga što je potrebno. Umesto da se stvori jedan poslovni ambijent u kome bi svoje interese pronašle i velike i investicione kompanije, ali svakako i oni mali individualni investitori bili motivisani da profitabilno plasiraju svoju štednju, mi imamo jednu stalnu, neprekidnu seriju afera koje potresaju finansijsko tržište i u situaciji smo u kojoj smo praktično svi gubitnici. Naravno, osim onih koji su u procesu privatizacije u Srbiji otišli najdalje, pa su, čini se, privatizovali i samo finansijsko tržište.
Umesto da odlučno i efikasno vrši svoju funkciju na tržištu kapitala, država nažalost već godinama stoji po strani i time, direktno ili indirektno, učestvuje kao saučesnik u brojnim neregularnostima na tržištu.
Dakle, umesto da pomogne u kreiranju takvog poslovnog ambijenta koji bi bio stimulativan za dolazak strateških investitora bitnih za dalji privredni razvoj naše nacionalne ekonomije, država ovakvim svojim činjenjem ili nečinjenjem, dakle, pasivnošću, bezidejnošću, ali naravno i pogrešnim merama i manjkavim zakonima praktično omogućava ili daje legalitet jednoj manipulativnoj praksi i raznim oblicima špekulacija.
Funkcionisanje Zakona o tržištu hartija od vrednosti nije bilo utemeljeno na stvarnoj analizi stanja, već je prvenstveno motivisano potrebom da se ozakone i formalno-pravno artikulišu interesi određenih finansijskih lobija, a mislim da je sve većem delu javnosti poznato o kome se radi.
Naravno, pri tom ne treba posebno napominjati da se pri svemu tome nije ni najmanje vodilo računa o mogućim posledicama po funkcionisanje finansijskog tržišta i nacionalne ekonomije u celini i zato smo tu gde jesmo.
Javnosti je verovatno malo poznato da je kao jedina institucija tog organizovanog tržišta kapitala u našoj zemlji Beogradska berza, još u onim, kako neki vole da kažu, nesrećnim 90-im godinama, pod izuzetno specifičnim društveno-ekonomskim i političkim okolnostima, uspela da razvije kakvu-takvu tržišnu infrastrukturu, ali da ono što je usledilo posle čuvenih petooktobarskih promena omogućilo je izbegavanje jedne preorganizacije berzanskog poslovanja i izostanak nekakvog savremenog informacionog sistema.
Naravno, to nije bio interes onima koji su ekonomski obespravljeni, a to su građani, već onima o čemu sam već govorio, a to su ti finansijski lobiji. Zato Beogradska berza i nema na svom listingu danas nijednu kompaniju i to je zapravo apsurdna situacija koja dovodi u pitanje i smisao i legitimitet postojanja jedne ovakve institucije.
Dakle, te jedine hartije sa listinga su obveznice Republike Srbije i obveznice stare devizne štednje, a trgovina obveznicama stare devizne štednje je svakako diskutabilna, i sa nekog stručnog aspekta i problematična, s obzirom da se najveći deo prometa obavlja upravo na slobodnom tržištu, a samo jedan manji deo na berzi posredstvom brokerskih kuća. Znači, bez posebnih ovlašćenih intervenata koji treba da obezbeđuju likvidnost i legitimitet tržišta obveznica.
Svo ostalo trgovanje se obavlja preko tzv. slobodnog berzanskog tržišta, koje očigledno više predstavlja evidenciju jedne bilateralne trgovine između brokera nego nekakav organizovani sistem trgovine kojim bi trebalo da se generiše objektivna cena hartija od vrednosti. Zato i ne treba da čude mnogobrojne anomalije koje se javljaju u ovoj sferi jer, kažem, sve je to posledica nečega što već godinama nije izgrađeno na pravi način.
Bez uvođenja reda na naše finansijsko tržište u smislu striktnog poštovanja zakona, depolitizacije tih vodećih tržišnih institucija, naravno da nije realno ni očekivati da finansijsko tržište bude svih nas, da podjednako bude dostupno svima, a ne isključivo bogatim pojedincima i ljudima koji se profesionalno bave ovom delatnošću. Otuda i berza predstavlja jednu krajnju nepoznanicu za najveći deo građana, i otuda naravno i ono što je logično kao takav zaključak, a to je krajnje nepoverenje prema poslovima koji se tamo i obavljaju.
Sređivanje stanja u ovom segmentu finansijskog tržišta naravno da nije moguće bez dobro planiranog i aktivnog učešća države. Tu se pre svega misli na Komisiju za hartije od vrednosti, pogotovo imajući u vidu česte zahteve već pominjanih finansijskih lobija da učešće države u upravljanje berzom treba da se svede na neku minimalnu meru, jer je jasno da je to u potpunosti neosnovano i izuzetno opasno za dalji razvoj finansijskog tržišta.
Šta sve nastane kao produkt ovakve situacije, to čak i oni koji jesu još uvek u svojstvu članova Komisije za hartije od vrednosti priznaju, a to je da svako trgovanje u gotovini hartijama od vrednosti može da se dovede u vezu sa pokušajem pranja novca, pa se čak i mesečno nadležnim državnim institucijama, kao što su Uprava za sprečavanje pranja novca, MUP-u i Tužilaštvu, ukazuje na bar tri do četiri slučaja sumnjivog berzanskog ili vanberzanskog trgovanja.
Ima raznih mogućnosti za manipulaciju. Čak i ponuda za preuzimanje može da ima elemente koji ukazuju na pranje novca, a najpoznatiji slučaj široj javnosti je dobro poznat slučaj preuzimanja turističko-hotelskog preduzeća "Palić" 2005. godine, koji se dovodi u vezu sa novcem za koji se sumnja da pripada Darku Šariću.
Naravno da je sumnjivo da 25-ogodišnji student, ne znam samo da li prava, ekonomije ili farmacije, iz Pljevalja, ima milione evra da preuzme to preduzeće. Ali, opet kažem, to je nešto sa čime država mora znatno odlučnije da se obračuna.
Problem je što propisi nisu jasno definisali ni delo ni kaznu. Jer, čak i po zakonu, kaže se da to insajdersko trgovanje nije dozvoljeno, ali se nigde ne propisuje sankcija. Džabe sve to što se preda tužiocu, kad naravno nikom ništa.
U nekim zemljama kao što su Hrvatska, Amerika, Francuska, čak i kad postoji sumnja da nešto nije u redu sa transakcijom, ona može da se zaustavi i ispita. Naravno, kod nas je to moguće ali na samom kraju, kad je po pravilu za tako nešto kasno.

Zahvaljujem. Kako rasprava odmiče ne mogu da se otrgnem utisku da je zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga verovatno jedan iz niza predizbornih zakona. To lepo zvuči za javnost, a problem je to što je, iako potreban u realnosti, po svoj prilici dobrano zakasnio.
Sami podaci o prigovorima koji pristižu vašem Centru za zaštitu korisnika finansijskih usluga pri NBS ukazuju na žalbe koje se tiču kredita, valutnih klauzula, varijabilnih kamata, promene obračunskog kursa, problema s tekućim računima itd. To su sve pokazatelji položaja korisnika finansijskih usluga i, naravno, neophodnosti donošenja jednog kvalitetnog zakonskog okvira i rešenja.
Naravno, to nezadovoljstvo pre svega proističe iz nedovoljne informisanosti o bankarskim uslugama, koje su vremenom sve raznovrsnije. Teško je shvatiti šta su to nominalne kamatne stope, efektivne i varijabilne, i revalorizacije, indeksacije kredita itd. Evidentno je da su problemi u praksi mnogobrojni.
U tržišnim ekonomijama potrošnja stanovništva pruža podršku ekonomskom rastu zajedno sa unapređenjem kvaliteta života građana. U tržištima u razvoju široka dostupnost kredita je važna za izbegavanje koncentracije bogatstva. Međutim, kako se poboljšava pristup kreditima građani i privreda moraju da budu zaštićeni od loših poslovnih praksi, a finansijski proizvodi koji im se nude moraju biti transparentni, bez rizika koji su van kontrole krajnjih korisnika.
Ono što neka razvijena društva poznaju, to su mehanizmi zaštite preko dve smernice. Prvo, to su sveobuhvatni zakoni o zaštiti potrošača koji omogućavaju preispitivanje ponašanja institucija i njihovih proizvoda, i drugo, to su obaveze obelodanjivanja određenih podataka prilikom oglašavanja, izrada ugovora u kombinaciji sa onim lakše dostupnim materijalima koji sadrže jasne i razumljive informacije koje potrošači mogu da koriste za donošenje finansijskih odluka.
Jasno je i to da sistem zaštite korisnika finansijskih usluga nema za cilj da eliminiše ličnu odgovornost pojedinca da se dobro informiše o uslovima i rizicima prilikom odabira finansijskih proizvoda ili prilikom donošenja raznih investicionih odluka.
Ono što je evidentno u poslednje vreme, to je da je deklarativno zaštita korisnika finansijskih usluga i te kako u žiži javnosti. Mnoge ozbiljne države se hvataju u koštac sa svim tim reformama da bi eliminisale praznine u propisima koje su omogućile da neodgovorno kreditiranje, loše investicije prođu neprimećeno i da doprinesu finansijskoj krizi. Jasno je da je kriza iznedrila jednu snažniju, strožu finansijsku regulativu, veću pažnju usmerenu na zaštitu korisnika finansijskih usluga i da su finansijske usluge postale složena oblast. Naravno da su iz tog razloga korisnicima finansijskih usluga potrebne sveobuhvatne informacije u vezi s finansijskim proizvodima da bi lakše odabrali one koji odgovaraju njihovim potrebama.
Evidentno je da danas korisnici finansijskih usluga u Srbiji nemaju isti nivo zaštite potrošača koji se zahteva u EU, a koji propisuje taj Generalni direktorat EU za zaštitu potrošača. Očigledno je da vam i u ovoj oblasti slabo ide to usaglašavanje sa evropskim direktivama i standardima.
Istini za volju, to nepoverenje javnosti, koje je prilično izraženo u poslednjem periodu, povećano je odsustvom sveobuhvatnog okvira za zaštitu korisnika finansijskih usluga, iako je Narodna banka Srbije pokušavala da usvajanjem novih propisa koji se tiču načina na koji banke posluju sa korisnicima, fizičkim licima, uključujući i dužnike, nešto promeni. Iako su propisi zahtevali od poverilaca da obelodane više informacija o dužnicima, ipak nisu u potpunosti eliminisane neke loše i negativne pojave koje su izazvale ovakvu situaciju.
Nesporno je, takođe, da, pored svih tih informacija, korisnici finansijskih usluga moraju ozbiljno da shvate i svoju ličnu odgovornost i da se dobro upoznaju sa svim uslovima i rizicima poslovanja. Tu su najopasnija ona sitna slova koja u principu izazivaju najveće probleme prilikom ovakvih aranžmana.
Problem koji zakon hoće da reši jeste menjanje tih kamatnih stopa u toku otplate kredita. Pretpostavljam da problem nije što banke krše ugovor o kreditu, jer da je to bio problem valjda bi se tako i reklo. Regulacija inače jeste jedina zamena za to neefikasno sudstvo i kada bi se radilo o masovnim kršenjima ugovora svakako bi ta regulatorna zaštita potrošača imala više smisla.
Ovde se zapravo radi o tome da banke koriste klauzule koje postoje u ugovorima. To znači da su korisnici uzimali te kredite sa promenljivim kamatnim stopama, ali to očigledno nije bilo jasno rečeno u ugovorima, već upravo u ovome što sam malopre spomenuo – to je ta tzv. sitna štampa, sitna slova, nerazumljiv rečnik, i otuda nastaju problemi.
Neminovno je da ovo što zakon radi, a to je navođenje korisnika i banaka na ugovor bez klauzule o mogućnosti promene kamate... da će efekat takvog zakona biti isti kao kada bi svi korisnici kredita zahtevali fiksirane kamatne stope bez klauzule o promeni. Verovatno bi banke u tom slučaju morale da kalkulišu dodatni rizik, odnosno moći će da rade samo sa povišenom kamatom.
Nema nikakve dileme da je jednostrana, proizvoljna promena kamatnih marži od strane banaka praksa koja je prilično nekorektna i koju je neophodno ukinuti, ali, nažalost, u našoj državi stvari nisu baš jednostavne kao što na prvi pogled izgledaju.
Imamo samo jedan primer koji se tiče odobravanja stambenih kredita, kada je država oslobodila stambene kredite obavezne rezerve i time izvore sredstava za ove kredite učinila jeftinim za banke, a samim tim i za krajnje korisnike, pa su stambeni krediti postali jeftiniji od svih ostalih.
Međutim, banke su zatim odobravale stambene kredite na 25-30 godina i onda je država na jedan bahat način naprasno odlučila da ukine tu olakšicu i to je ta sredstva učinilo skupim. Ovo je jedan od razloga zašto nam tako ide i zašto jesmo tamo gde se nalazimo.
Ima pitanja koja bi mogla i ovom prilikom da se postave, a i generalno kada se govori o situaciji u ovom sektoru, a da se pri tom jedini alibi, jedino opravdanje ne pronalazi u nekim devedesetim godinama nego upravo u onim koje se tiču prve decenije 21. veka. Jedno od tih pitanja je i šta je sa tim stečajnim postupkom koji se vodi u „Beobanci“?
Na kraju krajeva, najbolja zaštita svih korisnika finansijskih usluga u Srbiji bio bi odlazak jedne nesposobne vlasti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Ovu današnju priču bih vratio malo na početak procesa ekonomske tranzicije u zemljama istočne Evrope, kada je prihvatanjem tzv. vašingtonskog konsenzusa, odnosno liste od deset preporuka koje bi zemlje sa problemima trebalo da slede ukoliko žele da reformišu svoju ekonomiju, da postanu uspešne tržišne ekonomije... Vremenom se to pokazalo kao potpuno neuspešno i svega dve ili tri zemlje su imale nešto viši BDP u odnosu na period sa kojim se poredi, a to je prethodnih deset godina. Postalo je jasno da takve reforme ne mogu da proizvedu neke značajne i trajne rezultate, da je jednostavno bilo potrebno da se ta lista dopuni nekakvim tzv. novim reformama, druge generacije. Jedna od najvažnijih preporuka na toj listi je bilo upravo unapređenje korporativnog upravljanja u zemljama u tranziciji.
Ono što ekonomska literatura kaže, to je da korporativno upravljanje zapravo predstavlja sistem kojim se vode i kontrolišu kompanije, i na taj način se i definiše, dakle, kao skup mehanizama kroz koji preduzeće funkcioniše kada je svojina odvojena od upravljanja. Nekakav osnovni motiv unapređenja tog korporativnog upravljanja jeste neki interes koji bi trebalo da se prepozna, jer, naravno, samo dobro uređeno korporativno upravljanje u značajnoj meri bi doprinosilo i popravljanju finansijskih performansi preduzeća i, naravno, ugledu u spoljnom svetu.
To je, nažalost, u teoriji tako, a u Srbiji, naravno, stvari drugačije stoje. Pogotovo je razlog tome činjenica da je u ovih prethodnih deset godina došlo do značajnih promena koje utiču na korporativno upravljanje u Srbiji. Naravno, to je sve proisteklo iz toga što je najveći deo društvenih preduzeća privatizovan, dok je određeni (doduše, znatno manji) broj većih preduzeća preuzeo strani kapital. Privatizacija koja je izvedena prodajom 70% paketa akcija jednom investitoru uticala je na to da struktura i tip upravljanja budu u korist većinskog vlasnika, koji, naravno, postavlja i kontroliše taj menadžment.
Kao dominantan ili najznačajniji problem u Srbiji se upravo pojavio taj problem na relaciji vlasnik – vlasnik, odnosno kako zaštititi manjinske akcionare od zloupotrebe većinskog vlasnika. U nekoliko navrata sam govorio o konkretnim stvarima, vezano baš za ovu konstataciju, koristeći primer dva mladenovačka preduzeća, reč je o „Kobestu“ i „Keramici“; međutim, tu se ništa nije značajnije promenilo. Još 2004. godine, kada je donet Zakon o privrednim društvima kojim su regulisana ta pitanja kompanijskih prava, među njima je i korporativno upravljanje... Iako je donet u skladu sa OECD-om, sa direktivama EU itd., jasno je da nije onakav kakav bi trebalo da bude, a to se pre svega ogleda u njegovom sprovođenju; kao i za najveći deo ostalih zakona postoji problem u sprovođenju samog zakona u praksi.
Sledeća stvar na koju bih želeo da ukažem, to je da je taj kvalitet korporativnog upravljanja u srpskim akcionarskim društvima izuzetno nizak. To je sve posledica činjenice, ovo o čemu sam govorio, da je akcionarstvo u Srbiji najčešće nastajalo privatizacijom i da se u tom smislu nametalo snagom zakona, intervencijama države i da nije uopšte nastalo kao nešto prirodno, iz nekih ekonomskih motiva tržišnih učesnika. To je upravo i stvorilo jedan raskorak između tog institucionalno-pravnog uređenja i ekonomske realnosti.
Ono što je interesantno, to je da same firme smatraju da je glavni uzrok niskog kvaliteta korporativnog upravljanja upravo neefikasna primena zakonske regulative privrednih društava, hartija od vrednosti od strane sudova i drugih državnih organa. Upravo to stanje korporativnog upravljanja je u velikoj meri odraz vlasničke strukture akcionarskih društava koja je, o tome smo već mogli da čujemo, u Srbiji visoko koncentrisana. Pogotovo je to u velikoj meri izraženo u bankarskom sektoru.
Ove činjenice, naravno, utiču i na razvijenost tržišta kapitala u Srbiji. Najviše razloga za brigu zadaje upravo to što većina srpskih akcionarskih društava koja su kotirana na tržištu kapitala de fakto tu ne prikuplja kapital. Interesantni su i podaci, odnosno analize, da skoro 90% firmi nije primilo eksterne investicije u proteklih pet godina, da 89% kompanija ne planira da izdaje nove akcije, niti da putem tržišta kapitala prikuplja svež kapital u narednom periodu. Kao glavni razlog za takvo opredeljenje navedena je želja da se sačuva postojeća vlasnička struktura koja štiti tog kontrolnog akcionara.
Jedan od najvećih problema tiče se transparentnog poslovanja i izveštavanja javnosti. Evidentno je da u firmama postoji veliko nerazumevanje funkcije pojedinih postupaka nadzora, revizije i da se oni često neadekvatno definišu. Naročito se ne razume uloga eksternog revizora, dok interni revizor ili ne postoji ili je ta funkcija samo formalna, da bi se ispunila nekakva zakonska obaveza.
Srbiji u ovoj oblasti pre svega nedostaje jedna relevantna sudska praksa, rekao bih i poslovna praksa. Jasno je da za tako nešto treba mnogo vremena, a pre svega pretpostavki koje će tek morati da se stvaraju. Otuda je poslovni ambijent u Srbiji takav kakav jeste, a to je da potencijalni investitori u Srbiji imaju status nezaštićenih, da su menadžeri nedovoljno profesionalni. Sve to vodi ka jednom izuzetno otežanom i neefikasnom upravljanju u srpskim firmama.
Ovo je samo deo razloga, a moje kolege iz Srpske radikalne stranke će kasnije o tome još nešto više govoriti. Dakle, nije teško zaključiti zašto SRS neće podržati ovakav zakon o privrednim društvima. Zahvaljujem.

Hvala. Pa evo, čini mi se da je, slušajući današnju raspravu, zaista potrebno nešto promeniti u Telekomu, jer sve ovo liči na onu igru gluvih telefona.
Čak i za tu cenu, koja je ponuđena za Telekom, mislim da niste uspeli ni nas ovde ni javnost da ubedite da je to nešto što je realno. Dakle, po našem mišljenju reč je o jednoj ekonomski pogubnoj odluci. Niste, naravno, ubedili ni onaj deo javnosti koji to posmatra s onog pravnog aspekta, jer znamo da i po našem Ustavu stranci ne mogu da poseduju dobro od opšteg interesa.
Naravno da smatramo da je neprihvatljivo i to da se u vreme ekonomske krize prodaje jedna ovakva kompanija, ali to je sve nešto što će vama verovatno služiti u nekakvoj argumentaciji, a na javnosti i svima ostalima je da procene da li je to baš tako. Ono što podaci samo mogu da pokažu, to su već neke kolege i iznosile, jeste da su cene telekomunikacionih usluga u zemljama u regionu gde su operateri prodati znatno više nego u Srbiji, da je pretplata duplo viša itd.
Ono što bih hteo da eventualno čujem, to je – zašto baš Telekom Austrija?
Telekom Austrija je sličan po veličini fiksnoj mreži Telekoma Srbije, s tim što je, i to je jedan od pokazatelja, u Austriji taj broj fiksnih telefonskih linija na 100 stanovnika 39, dok u Srbiji iznosi 41. Upravo taj broj fiksnih linija je i najbolji pokazatelj razvijenosti telekomunikacione infrastrukture neke zemlje i na osnovu njega se zahtevaju određena ulaganja i obezbeđuju znatno veći kapaciteti. Druga stvar, zaduženost Telekoma Austrije je, i u apsolutnom i u relativnom smislu, veća nego zaduženost Telekoma Srbije itd.
Oni malobrojni stručnjaci koji se zalažu za prodaju Telekoma pominju kao jedan od argumenata i uticaj vladajućih partija na postavljanje uprave preduzeća i to što partije protivzakonito iz Telekoma izvlače novac. Sad vi koji zagovarate tu prodaju smatrate da se te protivzakonite radnje mogu sprečiti jedino prodajom ove državne, uspešne i strateški važne kompanije.
Međutim, ono što je interesantno jeste da Telekom Austrija očigledno neće rešiti taj problem, jer, po svoj prilici, nisu imuni na ta partijska mešetarenja. Krajem prošle godine jedan ugledni austrijski magazin objavio je saznanja da je Telekom Austrija preko pi-ar i lobističkih, ili kako se kod nas kaže - konsultantskih firmi, usmeravao novac u nekoliko austrijskih partija i džepove pojedinaca, i to je proces od '90-ih pa sve do 2009. godine. "Hocheger" i "Valora" su firme preko kojih se ... (Predsednik: Vreme.) Da li je to uopšte poznato vama…?

Čak i da prihvatim to što ste rekli, onda mi zaista nije jasno, a to je i nastavak malopređašnjeg pitanja – ako su već stvari tako stajale sa Telekomom Austrije, zašto je onda dolazilo do ovog produžavanja rokova, popravljanja ponude itd.? Onda je, jednostavno, trebalo u startu lepo da prihvatite tu ponudu kakva je bila, a ne da dajete nekakve dodatne rokove da se poboljšava ponuda i ne znam šta već, i pitanje je kako će se, na kraju krajeva, sve to završiti.

Ovim amandmanom je predviđeno da se u članu 12. doda još jedan novi stav: "Nadležni poreski organ dužan je da na zahtev nerezidenta koji posluje preko nerezidentnog računa i rezidenta – ogranka stranog pravnog lica koji posluje preko rezidentnog računa, u roku od tri dana izda potvrdu o izmirenim poreskim obavezama". Praktično, u članu 12. st. 2. i 3. postali bi st. 3. i 4.
Međutim, kako stoji u obrazloženju predlagača, ovaj amandman nije prihvaćen jer kažu da reguliše pitanja koja se tiču zakona kojim se uređuje poreski postupak i administracija i nisu predmet ovog zakona.
Malopre ste mogli da čujete iz izlaganja koleginice Lidije Dimitrijević šta je zapravo bila suština, odnosno svrha ovih naših amandmana koje smo podneli na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o deviznom poslovanju.
Tačno je, dakle, da Zakon o poreskom postupku i administraciji, odnosno Zakon o upravnom postupku reguliše na taj način da su predviđena dva dana ili ako je potrebna neka ispravka, čak i do 15 dana, međutim, i ovim amandmanom je bila želja da se omogući privrednicima koji se bave izvozom da bez poteškoća to i odrade. Dakle, predviđena su tri dana, kako se ne bi usporavao ceo ovaj postupak.
Mislim da ovaj amandman zaista ima svoj smisao i da bi trebalo da bude prihvaćen, jer će samo unaprediti tekst predloženog zakona. Zahvaljujem.