I ovim članom 2, takođe se, prema onome što nam je ponudio predlagač zakona, vrši zamena podataka koji se koriste za utvrđivanje zatezne kamate i to tako što se umesto podataka o rastu cena na malo koriste podaci o rastu potrošačkih cena.
Otprilike bih mogao samo da nastavim tamo gde je uvaženi kolega Milorad Buha stao, odnosno s tim objašnjenjem, odnosno našim viđenjem predloženog zakona o visini stope zatezne kamate, jer i amandmanom koji je predviđen, stav 2. člana 2. takođe smo predvideli da se reči "stopa rasta potrošačkih cena" zamenjuje rečima "referentna stopa Narodne banke Srbije".
Ovo je na neki način bio i pokušaj da se zaštiti u neku ruku i interes države, jer kao što smo već mogli da čujemo, referentna stopa Narodne banke Srbije je jedna finansijska kategorija, temeljna kategorija, koja u principu i na najbolji način odražava i finansijsku i ako hoćete i političku situaciju u zemlji, dok stopa rasta potrošačkih cena predstavlja jednu, da je tako nazovemo, trgovačku kategoriju, a pri tom, naravno, treba imati u vidu i onu strategiju države da vodi računa i o kontrolisanim cenama itd.
Interesantno, u onom obrazloženju od strane Vlade stoji da se Predlogom zakona zamenjuje korišćenje podataka o mesečnoj stopi i cena rasta na malo, sa podacima o mesečnim stopama rasta potrošačkih cena, kako u mesecima kada su podaci o potrošačkim cenama veći od nule, tako i u mesecima kada su ti podaci jednaki nuli ili su negativna kategorija.
Onda kažu da iz tog razloga ne bi moglo da se za mesece u kojima je podatak o stopi rasta potrošačkih cena jednak nuli ili negativna veličina koristi druga vrsta podataka, kao što je predviđeno ovim amandmanom.
Za prva tri meseca ove godine, ta stopa rasta potrošačkih cena je negde 5,5%, što znači da bi na godišnjem nivou, ako se održi takva dinamika, to bilo negde do 16%, dok je referentna stopa Narodne banke Srbije trenutno, ako se ne varam, 12,25% i otuda i pokušaj da se i kroz ovaj amandman, dakle, u 2. stavu člana 2. Predloga zakona o visini stope zatezne kamate na neki način zaštiti interes države.
Međutim, niste tu pronašli neko razumevanje ili ekonomsku logiku, tako da to nije prihvaćeno i otuda i smatramo da generalno ovakve izmene i dopune Zakona o visini stope zatezne kamate neće uspeti da urede ono što ste barem ovako deklarativno naveli u razlozima za donošenje zakona, kada ste ih ponudili Skupštini.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, javnosti je generalno poznat stav SRS kada god na skupštinskom zasedanju imamo ovakve predloge zakona o potvrđivanju raznih ugovora, sporazuma, zajmova itd.
Ovog puta je reč o jednom ugovoru o garanciji EPS za elektronska brojila između Republike Srbije i Evropske investicione banke, čime bi država Srbija trebalo da bude garant, odnosno neko ko se obavezuje da će garantovati za isplatu tih 40 miliona evra sredstava u ovom inače napaćenom srpskom budžetu, a inače ukupna vrednost ovog okvirnog sporazuma je oko 83,7 miliona evra.
Sada ono što bih želeo ovom prilikom da istaknem je da su se izgleda nadležni ili odgovorni malo zabrojali oko ovog posla sa brojilima i čini mi se na jedan neodgovoran način pristupili ovom poslu, a pogotovo ako se ima u vidu i to što ste pre nekih nepunih sat vremena izrekli kao vaš aksiom, a to je da posao treba dati našim ljudima, pa bih samo i zbog javnosti želeo da kažem da se recimo proizvodnjom brojila u našoj zemlji, Srbiji, bavi ukupno sedam firmi, da je na tim poslovima angažovano oko 500 radnika, da su kapaciteti za proizvodnju oko 300.000 brojila godišnje ili otprilike onoliko koliko JP EPS jesu godišnje potrebe.
Bilo je i u dosadašnjoj praksi raspisivanja raznih tendera i to po krajevima Republike Srbije. Ono što je interesantno, to je da su ti tenderi bili obarani, jer su donošenjem takve odluke praktično na direktan ili indirektan način i grubo kršeni zakoni ove zemlje.
Kada je o brojilima reč, tu su se stvari, nažalost, drastično promenile, pa se tako desilo da je po prvi put raspisan tender, gde je praktično suspendovan Zakon o javnim nabavkama i ono što se bar neko deklarativno, neko zaista zalaže, a to je da se omogući domaćim proizvođačima mogućnost dobijanja određenih poslova, mogućnost određene zarade, izgleda da to ovom prilikom nije ispoštovano, jer zahteva proizvodnju od 100.000 brojila u prethodne tri godine da bi se konkurisalo za celu količinu. Takav uslov nije mogao da bude ispunjen, jer u našoj zemlji ne može da se proda toliko.
Strana tržišta su nažalost i u ovoj oblasti nedostupna. Druge zemlje očigledno mnogo više cene svoje proizvođače, nego što to, nažalost, radi država Srbija i na takav tender i ovom prilikom, a bilo je svakako takvih slučajeva i u drugim oblastima privrede, domaći proizvođači izlaze u konzorcijumima da bi ispunili uslove, ovoga puta sa brojilima potpuno prilagođenim uslovima tendera, jer su se EPS-u okrenuli kao kupcu.
Međutim, ništa. Tako da od one famozne parole da kupujemo domaće da obnovimo Srbiju u ovom konkretnom slučaju ispada da kupujemo "Sažem" pomažemo Francusku. Ne znam da li sad to ima neke veze sa posetom predsednika Tadića, ali to su neke činjenice jednostavno koje pokazuju da je ovde nekakav redosled stvari u značajnoj meri poremećen.
Kredit kakav god da je, moje kolege su govorile o tom ekonomskom aspektu, o činjenici vraćanja u ovih narednih nekoliko godina, o visini kamate itd, kredit, dakle, koji je odobrila Evropska investiciona banka. Interesantno je da je EPS-u savetnik za ovaj posao, dakle ispred njih, bio Francuz. Možda je slučajnost što je "Sažem" ta firma koja je dobila posao.
Neka stručna javnost kaže da se ta brojila, koja su predmet ove naše današnje rasprave, prave u Tunisu, da imaju izvozne subvencije tuniske vlade, domaći proizvođači nemaju subvencije. Broj brojila je bio jedan na početku, ne znam, oko 70.000 i još 4.220 mernih grupa, sada odjedanput figuriše skoro tri puta veća brojka.
O činjenici da brojilo koje je ponuđeno ima slabije tehničke performanse od ponuđenih domaćih, da nema validno odobrenje od strane akreditovane domaće industrije, nažalost, očigledno da domaći proizvođači, i pored činjenice da su uložili mnogo novca da bi zadovoljili sve ono što je zahtevano od njih, nisu naišli na pozitivan prijem.
Ono što je takođe poražavajuće, već sam rekao, to je ta činjenica da nije važio Zakon o javnim nabavkama, tako da bilo kakva žalba na ovu odluku nije moguća. Praktično, svaka institucija može da uzme kredit i da proglasi organe ove zemlje nenadležnim. To tako ispada, iako u zakonu strogo stoji da se ne primenjuje samo na donacije i ni na šta više.
Da se mi ne ophodimo onako kako bi trebalo prema tim domaćim firmama, možda je najbolja potvrda i jedan slučaj koji se desio u jednoj nekada poznatoj firmi iz bivše nam zemlje, koja je praktično bila zamalo ugašena pre tri godine, kada nisu mogli da prodaju nigde u inostranstvu, a tada je ta nekadašnja naša zajednička država donela odluku da zameni svu postojeću staru opremu njihovom novom, dala im vitalnu pomoć da prežive i na taj način pokazala kako se vodi računa o sopstvenim interesima.
Domaćim proizvođačima, neću da kažem da se odmaže, ali očigledno da se ne pomaže. Da li je to cilj nekakve interesne grupe ili ne, to zaista ne znam, ali evidentno je da ako ne umemo kao država da proizvodimo avione ili spejs-šatlove, bar ta brojila sigurno da umemo i da imamo iskustva u tome, jedino je problem taj što ne dobijamo šansu da to zaista uradimo.
Takođe, interesantan je podatak da su sve ponude morale da budu napisane samo na engleskom jeziku, da su postavljeni izuzetno strogi finansijski i tehnički uslovi, da Evropska banka postavlja neke dodatne uslove koji očigledno nisu kompatibilni sa važećim Zakonom o javnim nabavkama.
Činjenica koja takođe može da zabrine je i da izabrani proizvođač ne raspolaže atestom Zavoda za mere za ukupne satove koji se ugrađuju zajedno sa električnim brojilom, kao i to da brojilo nema overen časovnik.
Predstavnici EPS takođe ističu da ovo javno preduzeće u poslednje tri godine pokušava da preko tendera nabavi brojila domaćih proizvođača, da to ne uspeva, jer ih oni osporavaju. S druge strane, domaći proizvođači ističu da ih očigledno EPS ne shvata, ne prihvata kao ozbiljnog partnera, uprkos nekom tom deklarativnom zalaganju, na kraju krajeva, i zvaničnoj preporuci skupštinskog Odbora za industriju, a sve u cilju da bi domaće firme trebalo na neki način da učestvuju u poslovima i da se na taj način pomogne u ovoj izuzetno teškoj situaciji.
Sada kada sve ovo imamo u vidu, onda ne treba da čudi ni podatak koji se tiče i promene cene električne energije jer praktično da nije onih ozbiljnih tehničkih i ekonomskih poremećaja koje je Vlada izazvala verovatno bi ovo poskupljenje moglo da liči na prvoaprilsku šalu, ali nažalost nije tako jer je i pravno i ekonomski napravljen presedan, a i tehnički je poremećen taj princip tarifiranja u prodaji električne energije.
Naravno, za svakog proizvođača robe je važan princip da stimuliše kupce, različitim oblicima reklama ih mame da kupuju što više, većim kupcima odobrava niže cene. Kod električne energije je obrnuto, proizvođač stimuliše manju potrošnju. Jeste to interes društva i države. Tako je i sa socijalnim problemima. Sve države sveta pomažu socijalno ugroženim građanima i kod kupovine električne energije, ali ne teranjem na niže cene nego pomaganjem budžetskim sredstvima.
Tarifni sistem kojim se u elektroprivredi stimulišu kupci služi za prilagođavanje potrošnje tehničkim karakteristikama sistema. Otuda i noćne tarife, i kolor tarife i tehnički uređaji kojima se upravlja potrošnjom, odnosno usaglašavaju se proizvodne mogućnosti i opterećenost sistema. Čini mi se da je ovakvim načinom odnosno ovakvom odlukom sve to poremećeno, a verovatno će vreme pokazati da je dara skuplja od mere.

Dame i gospodo narodni poslanici, finansijski lizing je jedna od najneuređenijih oblasti u Srbiji. Čak ni posle donošenja zakona 2003. godine lizing u Srbiji nije zaživeo. Njegova realizacija je praćenja uz mnoštvo problema.
Određene izmene i dopune Zakona o finansijskom lizingu donose i nekakve promene. Ono što je sada aktuelno je i omogućavanje da i nekretnine budu predmet lizinga.
Međutim, pored ovih promena postoje i takve zakonske odredbe koje će bitno uticati na činjenicu povećavanja i troškova industrije, koja je u vrlo složenoj situaciji. Naravno da takve stvari treba u potpunosti eliminisati. Nadalje, ne postoje dileme iz prakse lizing poslovanja koje poslodavac nije pokušao da promenama ili izmenama i dopunama Zakona i razjasni.
Ono što je danas pred nama, ovakav predlog zakona, čini mi se da je koncipiran na vrlo jednostavan način, a to je da svi učesnici, dakle NBS, lizing kompanije domaće i inostrane, kao isporučioci dobara, budu maksimalno osigurani, a da na ovoj drugoj strani, u svojstvu oštećenih i maltene dovedenih u neki vid dužničkog ropstva budu svi oni preostali građani koji su izmakli u ovom prethodnom periodu, a u ovom trenutku su najviše ekonomski ugroženi.
I ne samo oni, nego i ona mala preduzeća koja imaju slabu finansijsku snagu, kojima je pomoć zaista neophodna, jer se trenutno guše u nedostatku svežeg novca, koji je uglavnom koncentrisan na nekim drugim sigurnim mestima.
Posao finansijskog lizinga, koji je u 2010. godini u odnosu 2008. godinu u Evropi opao po vrednosti sklopljenih lizing ugovora sa 812 miliona evra na svega 210 miliona evra, odnosno za 74%, što bi u prevodu na narodski rečnik moglo da se kaže – propao posao u Evropi.
A i kod nas, jer, ponavljam opet, zakon koji je donet 2003. godine, a potom dve godine kasnije izmene tog zakona i ovo što danas imamo, čini mi se da Vlada pokušava da otvori prostor tim inostranim lizing kompanijama da se ovde na neki način revitalizuju, odnosno spasu, a opet gde će nego po plećima najugroženijih slojeva stanovništva, a na način kako stoji u ovom predlogu zakona.
Ono na šta bih želeo da ukažem pažnju, to je da ovim zakonom nije definisan na pravi način predmet lizing ugovora do kraja i to se već vidi u ovom članu 4, a to znači da predmet lizing ugovora može biti nova i polovna nepotrošna stvar, novi i stari građevinski objekti, stanovi, kuće, hale, fabrički prostori itd. Mogućnosti raznih lizinga, bolje reći prevara za primaoca lizinga, ogromne su i kod novih predmeta lizinga, a naročito kod starih.
Ako se ovome doda, recimo, da i u članu 10. stoji da lizing kompanije mogu obavljati, pored ove delatnosti, i zakup vraćenih predmeta ili ih prodati, naravno, kao i mogućnost da lizing kompanija vrši kao posebnu delatnost usluge montaže, tekućeg održavanja, demontaže, servisiranja, nabavke rezervnih delova, a to sve nije uneto u osnovni ugovor o lizingu, onda je jasno da primalac lizinga neće imati na početku posla uopšte predstavu šta sve još treba i šta sve još može da ga snađe u vezi s tom opremom ili nekretninama.
Ako sve ovo sada povežemo i s time da ćemo se u praksi uglavnom susretati s polovnom opremom, vozilima, starom gradnjom kuća i stanova itd, onda je sve jasno, a očigledno da će naše građane ovaj lizing poprilično mnogo koštati i da na kraju krajeva nikada neće biti načisto šta sve može da ih snađe.
Dalje, ovakvim predlogom izmena i dopuna Zakona o finansijskom lizingu nije razgraničen ugovor o lizingu pokretnih stvari i ugovor o lizingu nepokretnosti, što bi verovatno bilo logično, jer pokretne stvari i nepokretnosti nose različite karakteristike i različite rizike.
Takođe, dopune Zakona predviđaju povećanje kapitala kompanija koje imaju licencu za obavljanje poslova finansijskog lizinga. Moram da priznam da je teško naći logičan razlog, jer lizing kuće nisu finansijske institucije koje dobijaju novac od građana i privrednih subjekata u zemlji i zbog toga moraju imati visoke nivoe kapitala, koji služe kao garancija, zaštita novca koji im je poveren.
Na kraju krajeva, za banke, fondove, osiguravajuće kuće, ti visoki nivoi kapitala imaju smisla. S druge strane, lizing industrija predstavlja svega 6% aktiva banaka, što znači da ne predstavlja sistemski rizik za finansijski sistem. Doduše, kakav je finansijski sistem u Srbiji sve je rizik.
Pored toga, novac se pozajmljuje od tih matičnih banaka i drugih evropskih banaka ili stečajem neke lizing kuće, tako da domaće tržište ne može da bude ugroženo.
Takođe, na činjenicu o kojoj sam već govorio, a to je povećanje troškova, mogu da utiču i ovi dodatni obavezni organi upravljanja, jer po našem mišljenju formira se jedna komplikovana i skupa struktura za firme koje mogu da imaju i po desetak zaposlenih, čime se gube neke osnovne prednosti lizinga, a to su, barem što bi trebalo da bude, brzina i fleksibilnost u celom poslu.
Propuštena je još jednom prilika da se na pravi način razjasni i reguliše razlika između tog finansijskog lizinga i operativnog lizinga, a postoji i nekoliko stvari na koje bi trebalo ovom prilikom ukazati, pa će valjda neko od budućih predlagača zakona povesti i o tome računa.
Samo ću reći da operativni lizing čini 30% ukupnih plasmana lizing kuća koje posluju u Srbiji, da je on finansijski proizvod i da je prisutan svuda u svetu kao jedan način nabavke i korišćenja osnovnih sredstava, a veoma tražen od stranih kompanija, upravo zbog te svoje vanbilansne prirode. Fizička lica se često opredeljuju za taj operativni lizing zbog nepostojanja zakonskog ograničenja nivoa zaduženosti, ali postoje interna pravila lizing kuća kada je nivo zaduženosti u pitanju.
Regulisanjem te oblasti mislimo da bi bila postavljena osnova za jedan sigurniji i jasniji poslovni ambijent. Takođe, operativni lizing se trenutno nudi kroz formu zakupa, koja nije odgovarajuća, jer je mnogo bliži tom finansijskom lizingu nego klasičnom zakupu.
Moglo se precizno definisati da nakon vraćanja i prodaje predmeta lizinga, razlika je, naravno, i negativna i pozitivna između te prodajne cene i ostatka lizinga, glavnica pada na teret odnosno praktično se dolazi do toga da lizing industrija prodaje novac, a da predmet služi samo za obezbeđivanje zajma.
Bilo je pokušaja da i ovaj predlog zakona bude bolji, ali to je podrazumevalo i učešće, kako vi to volite da kažete, i transparentniji nastup svih onih koji bi mogli da na neki način pruže doprinos u regulisanju ove oblasti. Evidentno je da ljudi potpisuju ugovore kojima se odriču svojih prava i to je možda i najveći problem. Takođe, i ono što se mnoge od tih stavki naplaćuju i sve to dovodi do potvrde one moje prve rečenice – da je reč o jednoj zaista prilično neuređenoj oblasti.
Neophodno je već ovom prilikom bilo uneti jedan novi stav da bi u ugovoru o lizingu nepokretnosti, sa rizicima koje nosi nepokretnost, a to su sve one skrivene mane građevinskih objekata, trebalo dakle jasno definisati ko bi snosio rizike i druge rizike kod tih nepokretnosti. Naravno, lako je locirate one koji su glavni rizici u svemu tome.
Takođe, problem koji se javlja i na koji je verovatno upozoravano ali nije ni ovoga puta regulisan – činjenica da nikako da se reši problem plaćanja PDV-a na zakup vozila koja se mesečno fakturišu krajnjim korisnicima. Praktično, mi smo ostali jedina zemlja u regionu koja izgleda ima neizbežni PDV na kamatu u finansijskom lizingu.
Gledajte drugi primer: ako zakon ne prati, a kao što vidimo – ne prati, promene Zakona o PDV-u, lizing nepokretnosti za fizička lica je veoma skup, dakle, 7-8% kamate, lizing i 18% PDV-a, to je ukupno 26% poreskog opterećenja u odnosu na nekih 14-15% bankarskih kamata i jasno je koliko je ovo ekonomski opravdano.
Dva puta se plaća porez na prenos apsolutnih prava kod ugovora o isporuci: 2,5% prvi put, pa onda kod ugovora o prenosu vlasništva na primaoce još 2,5%, što naravno znatno poskupljuje čitav posao.
Ono što takođe nije regulisano, a trebalo je, to je ko sve može da bude osnivač i davalac lizinga. Ovde je minimalni kapital za lizing od 0,5 do 5 miliona evra. Pominje se samo banka. Ono što je prilično simptomatično, u članu 13. stav 1 – šta to znači indirektno vlasništvo nad akcijama lizing kompanija? Dakle, jedan pojam koji otvara mogućnost za neke stvari o kojima ovog puta ne bih voleo da govorim.
Dakle, evidentno je, kad se pogledaju statistički podaci, da je broj lizing ugovora preduzeća bio u padu čak za nekih 8,7% u prvih 11 meseci prošle godine, da je broj korisnika lizing ugovora među preduzećima od januara do novembra bio takođe smanjen i to za 5,5%, da je i što se preduzetnika tiče broj tih lizing ugovora pratio isti trend itd.
Mi se sada bavimo ovde lizingom na nekretnine. Sutra ćemo verovatno izmisliti neki drugi lizing za nešto drugo, možda za vazduh, hranu ili bilo šta drugo. Čini mi se da ima mnogo važnijih stvari o kojima bi trebalo da se povede računa, a ova oblast finansijskog lizinga, nakon ovakvog predloga zakona o izmenama i dopunama, jasno je da neće doprineti ni za pedalj da se stanje koliko-toliko sredi.

Iskreno se nadam da ćete sada, kao rekonstruisana vlada, napraviti diskontinuitet u vođenju socijalno odgovorne politike koja je krasila prvobitni kabinet Mirka Cvetkovića, kako biste, recimo, pokušali da rešite neki od tri problema na koje ću vam ovom prilikom ukazati.

Prvi se tiče dopisa koji je stigao od udruženja vojnih penzionera iz Kragujevca, Aranđelovca i Mladenovca i sudbine najmanje 150.000 oštećenih i obespravljenih vojnih penzionera i, naravno, članova njihovih porodica.

Problem je u tome što već šest godina traje agonija vojnih penzionera, koji tumaraju po sudovima, plaćaju advokate, sudske veštake, uz velike parnične troškove, kako bi ostvarili isplatu duga nastalog od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine. Vlast je pribegla obrazovanju radne grupe koja bi trebalo da iznađe rešenje za konačnu isplatu duga, ali je, nažalost, osnovni cilj, izgleda, da kroz nametnuta rešenja, iza kojih će formalno stajati radna grupa, ozakoni i skine sa sebe i moralnu i materijalnu odgovornost zbog takvog odnosa prema vojnim penzionerima.

Dakle, još pre šest godina Ministarstvo odbrane je jednom uredbom stavilo van snage zakonski osnaženu odluku Vlade Srbije kojom je bila zagarantovana isplata duga vojnim penzionerima u roku od 90 dana. Danas autori pomenutog nacrta zakona tzv. zalaganjem za ispravljanje nepravde prema vojnim penzionerima nude da se zatezne kamate računaju od dana podnošenja tužbi, a ne po zakonu, od dana nastanka duga, da se u dug ne preuzimaju parnični troškovi suda (doneto je hiljade presuda, troškovi se kreću prosečno 500 evra) i da se zaostali dug isplati do kraja 2013. godine, koju nažalost neće dočekati mnogi bolesni i stari korisnici.

Druga stvar, prošle godine smo usvojili zakon o obaveznom zapošljavanju invalida. Neke firme su odbile da zaposle invalide, gde je primer i MTS, a na ime tog odbijanja su uplatili određenu sumu novca. Dakle, pitanje je – šta se dešava s tim sredstvima, da li su dostupna invalidima? Prema nekim informacijama, preduzeća koja nisu htela da zaposle invalide do sada su uplatila preko 700 miliona dinara. Znači, gde je taj novac i da li ga mogu invalidi koristiti?

Treće se tiče odnosa prema penzionerima koji su to pravo stekli u zemljama nekadašnje SFRJ. Konkretno, Sporazum Srbije i Slovenije o socijalnom osiguranju – predviđeno je da se ne primenjuje za sticanje prava na novčana davanja pre njegovog stupanja na snagu. Oko deset hiljada penzionera je steklo ovo pravo, ali neće moći da dođe do svojih penzija upravo zbog jednog ovakvog sporazuma, koji očigledno nije vodio mnogo računa o interesima ljudi koji su penziju stekli u inostranstvu, a državljani su Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se. Pa, evo, otprilike je slična priča kao i malopređašnja, amandman... Stigla je struja.
Znači, priča je slična kao i povodom malopređašnjeg amandmana. Mi smo zatražili da se u ovom članu 23. izbrišu stavovi 2. i 3, jer smo smatrali da bi, s obzirom na to da registar nije uspostavljen u prethodnom zakonskom roku, Ministarstvo moralo da bude dužno u novom roku od godinu dana. Neprihvatljivo je i nelogično objašnjenje koje je pristiglo od strane predlagača da se amandman ne prihvata, s obzirom na to da registar planskih dokumenata nije uspostavljen.
E, sad, ja ću samo za par koraka da vratim priču unazad i da podsetim, a siguran sam da ćete se i vi toga setiti, da je zapravo centralni registar i bio vaša ideja, je li tako, da je bio predviđen zakonom. Jeste. Takođe je činjenica da su uspostavljeni registri iz nekih manje važnih oblasti, a ovde, što je izuzetno bitna oblast, nema ga, pogotovo kada je reč o činjenici da bi taj registar, koji treba da sadrži evidenciju o pokrivenosti teritorije cele Republike Srbije planskim dokumentima, morao tako da se nađe. Zaista me interesuje zašto ste odustali od toga, odnosno na koji način će Ministarstvo za prostorno planiranje i urbanizam bolje raditi posao nego što bi bilo na ovaj način urađeno?

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu, analizom karakteristika postojećeg sistema poreza na imovinu u Srbiji dolazimo do zaključka da se zaista radi o takvom modelu oporezivanja koji je izrazito nepravičan, rekao bih ekonomski neefikasan i, naravno, prihodno nedovoljno izdašan.
Ono što je najgore, čak ni onaj cilj koji je Ministarstvo finansija dok je na njegovom čelu bila gospođa Diana Dragutinović označilo kao primaran u najavljenoj reformi (ako se to uopšte može nazvati reformom) poreskog sistema, a to je povećano poresko opterećenje imućnijih građana, uopšte neće biti ostvaren ili će biti ostvaren samo jednim malim delom, a pravi efekti izmenjenog načina obračuna poreza na imovinu, svakako, biće suprotni.
Bilo je čak i nekakvih žargonskih nagoveštaja tog zakona, poput Robina Huda, ali jasno je već sada da je prepun nedostataka. Jedan od primera celokupnog sistema je da je oporezivanje usredsređeno isključivo na fizička lica, ali ne i na pravna lica. To praktično znači, mi smo to u Poslaničkoj grupi SRS već isticali, da će na vredniju imovinu veće poreze plaćati samo građani, ali ne i preduzeća. Onda bi se moglo dogoditi da oni koji su veliki rentijeri, imaju mnogo stanova, tu imovinu prevedu u preduzeće i time izbegnu adekvatno oporezivanje. Dakle, nema ništa od te, očigledno samo marketinške, najave Ministarstva da će biti većeg oporezivanja bogatih.
Da se razumemo, oporezivanje imovine je svakako najstariji poreski oblik, najuočljiviji poreski oblik, nepopularan je; primenjuju se proporcionalne i niske poreske stope; pokazuje jednu značajnu stabilnost elemenata oporezivanja. Poreski objekt, dakle zemljište, građevinski objekt je trajan, a obveznici, imaoci prava svojine su upisani u odgovarajuća dokumenta. Rešenja o oporezivanju se ne menjaju često, a prihodi su lokalnih jedinica vlasti.
Međutim, sa ovakvim promenama, dakle i ono što smo imali pre tri meseca i danas, koje se tiču i visine proporcionalne stope, smanjenja stope, amortizacije, ukidanja postojećih sistema poreskih kredita, očigledno je da će sve te korekcije poreza na imovinu najviše pogoditi preostali, sve manji, srednji sloj. Dakle, preraspodela poreskog tereta koja se čini ovakvim izmenama i dopunama, po našem mišljenju, teško može da se opravda.
Naime, uvođenje proporcionalne stope izaziva puno nepovoljnih socijalnih i ekonomskih reakcija, jer se svima poreski teret povećava, a posebno onima koji su najnemoćniji, a to su penzioneri i nezaposleni, kojih je iz dana u dan sve više.
Poreska uprava, koja je relativno skoro izašla iz transformacije izazvane formiranjem tj. izdvajanjem opštinskih poreskih službi, ni ovo postojeće rešenje nije do kraja apsolvirala. Otuda i ovi poražavajući podaci da je u Beogradu obuhvat ovim porezom oko 58%. Situacija u unutrašnjosti je još poraznija. Procenat naplate ne prelazi čak ni tih 50%.
Nije prihvatljivo reformisati oporezivanje samo fizičkih lica bez rešenja o oporezivanju i ostalih kategorija obveznika ovog poreza, ponavljam još jednom, pre svega pravnih lica i, na kraju krajeva, reformisanja celine poreza na imovinu.
Ni ovde nije kraj. Ja ću samo podsetiti na nešto što je vlast, suočena sa velikim neplaćanjem, odlučila – da svim obveznicima koji imaju dugovanja oprosti kamatu ako glavnicu, i to neindeksiranu, izmire do kraja kalendarske godine. Tako se valjda ruši ili gradi kredibilitet pravne države, jer tako ispada da samo oni naivni plaćaju porez, da se kažnjavaju oni koji redovno izmiruju obaveze prema državi!
Na kraju krajeva, ono što je skandalozno za Srbiju je to što su u ovaj zakon ugrađene i neke antipopulacione mere, jer isti porez plaćaju i dvočlane i četvoročlane porodice.
Postavlja se opravdano pitanje, šta može da se učini? Srpska radikalna stranka smatra da bi se, između ostalog, mogao povećati iznos imovine koja se ne oporezuje; zatim, umanjiti godišnja i ukupna amortizacija. Veoma bitnim smatram i to da postojeći sistem poreskog kredita treba da bude umanjen.
Konačno, ono što nas očekuje naredne godine, to je popis stanovništva i stanova. Valjda će tada poreska uprava konačno imati priliku da sačini registar ukupnih nepokretnosti. Budući da je ovaj poreski oblik bilansno skroman, poreske vlasti ne pokazuju posebno interesovanje da se on u potpunosti administrira, odnosno da se utvrdi i naplati.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o porezima manje je važno poznavati matematiku, važnije je poznavati prirodu poreza, jer, koliko god da je mali, onome ko ga plaća porez je uvek veliki.
Opšta ocena postojećih rešenja primenjenih u slučaju poreza na imovinu u Srbiji nije povoljna. Zašto? Zato što je poreska osnovica depresirana, progresivna stopa je nepotrebno komplikovana i sve to dovodi do niskog fiskalnog prihoda. Dakle, predloženi porez na imovinu bi trebalo da bude neutralan. Poreska stopa treba da bude jedinstvena i samostalno treba da je određuju lokalne samouprave. Naknada za korišćenje građevinskog zemljišta treba u potpunosti da se integriše u porez na imovinu, a celokupan prihod od poreza na imovnu bi trebalo da bude izvorni i javni prihod lokalnih samouprava.
To izuzetno loše stanje javnih finansija u Republici Srbiji je prouzrokovalo ili aktuelizovalo niz pitanja poreske politike. Jedno od tih pitanja svakako bi moglo da bude: zašto su prihodi od poreza na imovinu u Srbiji, prema učešću BDP, upola manji nego, recimo, u zemljama OECD?
Tako nas je i aktuelni problem finansija lokalne samouprave podsetio da porez na imovinu već dugi niz godina nije ozbiljnije reformisan. U tom pravnom okviru koji uređuje ovaj porez već na prvi pogled postoje nedostaci i nedoslednosti. To je pre svega vidljivo po tome da su iznosi obaveza po osnovu poreza na imovinu relativno mali i kao takvi naročito pogoduju vlasnicima najvrednije imovine.
Izostalo je ono što je najvažnije, a to je jedno kvalitetnije osmišljavanje i administriranje poreza na imovinu, i to je to ključno pitanje koje se tiče načina utvrđivanja prave tržišne vrednosti jedinice imovine. Ima slučajeva u praksi da dva slična objekta, u istom delu grada, dostižu značajno različite cene na tržištu. Neophodno je krenuti ka procenama pravih tržišnih vrednosti. pre nego da se ide na procenu vrednosti koja je dosta ispod tržišne, samim tim i omogućavanje da se povećanje prihoda ostvaruje po višim poreskim stopama.
Dakle, pred vama koji ste, hajde da kažem, tvorci, kreatori fiskalne politike u Srbiji svakako je ogroman posao. Naravno, ima i nekih stvari koje mogu da se reše izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu. Dakle, jedna od tih lakših odluka koje treba doneti jeste svakako i reforma poreza na imovinu, koja je potrebna, ne sme se odlagati. Iznos osnovice treba dovesti u tešnju vezu sa tržišnom vrednošću nekretnina, treba umanjiti poreske kredite itd.
Naravno, ono što je teže i kompleksnije, to je procena koji nivo poreske obaveze je socijalno prihvatljiv imajući u vidu, pre svega, one sugrađane koji žive u vrednim nekretninama.
Naravno, posebnu, temeljnu pripremu će zahtevati odluka kada i kako uključiti prihode od naknade za korišćenje građevinskog zemljišta u porez na imovinu, tako da praktično nijedna kategorija poreskih obveznika ne bude oštećena, a da prosečni prihodi lokalnih samouprava od poreza na imovinu u realnom iznosu porastu, što bi i trebalo da bude, na kraju krajeva, jedan od ključnih ciljeva reforme.
Dakle, prava i suštinska reforma poreza na imovinu, na kraju krajeva, treba da ima za cilj i da svim tim gradovima i opštinama pomogne da prevaziđu probleme sa kojima su suočeni, a tiču se značajnog umanjenja transfernih sredstava iz budžeta za 2009. i 2010. godinu, a verovatno se ni ova 2011. godina u tom smislu neće mnogo razlikovati.
Dakle, da zaključim, ovakav predlog izmena i dopuna Zakona o porezima na imovinu po nama ne predstavlja početak reforme, samo je nastavak jednog lutanja u magli i mi u SRS nešto tako svakako nećemo moći da podržimo. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da sam bio ubeđen da su predlozi ova dva zakona o kojima raspravljamo zaista posledica loših rezultata u svim oblastima rada Vlade, ali kada sam juče čuo objašnjenje ministra Milana Markovića da su oni zapravo predloženi zarad još većeg stepena jedinstva, usklađenijih odnosa, poštovanja kodeksa ponašanja itd., shvatio sam da su se otprilike negde pobrkali lončići.
Veoma dobro se sećam onoga što je Mirko Cvetković sada već predalekog 7. jula 2008. godine u svojstvu tada mandatara predstavio nama u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Evo sada, zarad javnosti, da se podsetimo nekih od tih stvari.
Prvo, Srbija je kandidat za članstvo u EU krajem 2008. ili početkom 2009. godine. Što se nas srpskih radikala tiče, tu vam uopšte ne zameramo što ovo niste ostvarili. Naprotiv, poželećemo da se nikada i ne realizuje.
Druga stvar, dinamičan rast privredne aktivnosti, rast zaposlenosti, povećanje standarda građana Srbije i ravnomerniji regionalni razvoj. To je sve trebalo da obezbedi, ispostavilo se preglomazna i neefikasna, Vlada.
Onda, povećanje BDP od 7% godišnje, odnosno 30% u četvorogodišnjem mandatu Vlade. Ne smem ni da pomislim koliki će tek rast biti u skladu sa Strategijom razvoja do 2020. godine.
Dvesta hiljada novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti sa 18,1 na 11,9 odsto. Prvi deo ste ispunili, ali u tom smislu što je 200.000 ljudi zaista ostalo bez radnih mesta.
Smanjenje inflacije na 4% do 2012. godine. Doduše, tu ima još vremena, ali plašim se da ovde ni Dejvid Koperfild ne bi pomogao.
Izgradnja prosperitetne i konkurentne privrede, koja će se ravnopravno takmičiti na svetskom tržištu, a u nekim sektorima biti i lider. Eliminisanje nepotrebnih radnih mesta u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi. Ovo je valjda bio lapsus.
Velike investicije u sektorima automobilske industrije, elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija. Potvrda ovog prvog je valjda posao sa italijanskim "Fijatom", koji u "Zastavi" proizvodi isti automobil kao i 2007. godine ali su ljudi ostali bez posla, a potvrda ovog drugog je činjenica da je upravo ovakvim predlogom zakona nestalo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo.
Dalje, unapređenje stanja u agraru. Valjda se tu mislilo na uvoz mleka, na šećer iz robnih rezervi, na otkupne cene kukuruza i pšenice, na cenu skladištenja u silosima itd.
Završetak izgradnje auto-puta i modernizacija železnice na Koridoru 10, početak izgradnje auto-puta za južni Jadran, početak izgradnje gasovoda Južni tok. Ako neko zna bilo šta o završetku ovih kapitalnih projekata, stvarno bih voleo da mi javi.
Usklađivanje penzija sa rastom zarada. Ovde se verovatno mislilo na ovih 1% ili 2% uvećanja u januaru i, evo, to se i ostvarilo. Penzioneri prosto plaču od sreće zbog viška od 300 dinara koje očigledno ne znaju kako i gde da potroše.
Kao šlag na tortu došla je beskompromisna i neselektivna borba protiv svih oblika kriminala i korupcije, kao i uvođenje zakonske obaveze da funkcioneri javno saopšte podatke o imovini koju poseduju.
Slažem se da će vlada Mirka Cvetkovića zaista biti ubeležena u istoriji. Najpre je bila najveća, samim tim i najskuplja, onda je ovakvim predlozima zakona postala najmanja i verovatno najmanje vredna, da ne kažem najjeftinija, ali svakako će ostati upamćena kao najgora.
Da ne bude da samo kudimo, ima i onih koji je hvale. Jedan od njih je Volfram Mas, ambasador Nemačke, koji je nedavno rekao da je impresivno ono što je Vlada do sada uradila, doduše samo u pogledu ispunjavanja procedura iz Upitnika Evropske komisije. On je takođe istakao da je u Srbiji dosta urađeno u oblasti zakonodavstva, a diplomirali smo valjda na slučaju Purde, ali i dalje vidi slabe tačke u sprovođenju pojedinih zakona i da nešto od lošeg ostatka u prošlosti treba da se raščisti. I ovde se slažemo. Mislimo da je reč o svemu što nas je zadesilo od 5. oktobra 2000. godine naovamo.
Takođe ne mogu da se ne setim da smo propustili čak i mogućnost da nam svetska ekonomska kriza bude šansa za ispunjenje Cvetkovićevih obećanja u već pominjanom ekspozeu, ali smo zato danas, zahvaljujući proevropskoj i socijalno odgovornoj Vladi, pored Euleksa na Kosmetu, Deklaracije o Srebrenici i Statuta Vojvodine, suočeni s ogromnim trgovinskim deficitom, fiskalnim deficitom, uvećanjem javnog duga za dodatne tri milijarde evra, rasprodatom državnom imovinom, prevelikom javnom potrošnjom, izostankom investicija itd.
Sve ovo je, nažalost, rezultat načina na koji je i formirana Vlada i određivanja premijera u sistemu upravljanja gde za tu funkciju nije predviđena odgovornost niti donošenje važnih odluka. Ovo sada, smanjenje broja pojedinaca ili zamena u Vladi, jasno je kao dan da ne može da predstavlja suštinske, već samo marketinške promene unutar sistema i načina funkcionisanja vladajuće koalicije.
A podsetiću samo da se najpre jedno dva meseca tvrdilo da su mediji izmislili priču o rekonstrukciji, pa je ipak ispalo da ima nešto od rekonstrukcije, a onda se, evo na nekih godinu dana pred izbore, to i desilo. I sad, dok ovi novi ministri uopšte uspeju da se upoznaju s onim što je njihova odgovornost, uslediće izborna kampanja, tako da je logično pitanje šta je to danas uopšte urađeno i kakve to predloge zakona imamo u skupštinskoj proceduri.
Ovo bi sada valjda samo trebalo da posluži kao nekakvo zamazivanje očiju kod stvari koje, kao što konstatuju i predstavnici vladajuće većine, stoje izuzetno loše.
Da se vratim konkretno na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Što je epohalno značajno jeste da će ubuduće članovi Vlade biti dužni da poštuju i izvršavaju obavezna uputstva i posebna zaduženja koja im da predsednik Vlade, shodno programu i politici Vlade (to valjda do sada nisu bili u obavezi), da u javnim izjavama i nastupima u javnosti izražavaju i zastupaju stavove, gle čuda – Vlade itd., a sve to iz razloga ovog višeg stepena jedinstvenog delovanja i usklađenijeg rada.
Interesantno je da, recimo, kada je reč o finansijskim sredstvima za sprovođenje dva zakona, iako ćemo imati sada 17 ministarstava, dodatne rekombinacije, u obrazloženju stoji da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Izgleda da se termin rebalansa budžeta ovom prilikom potpuno zagubio.
Počeo sam sa citatom mandatara, a završiću s izjavom premijera datom pre par dana na Kopaonik biznis forumu – prioritet Vlade u 2011. godini biće povećanje životnog standarda stanovništva, zaustavljanje rasta nezaposlenosti, ubrzan rast privredne aktivnosti, stabilnost cena i podrška razvoju realnog sektora. Problem je samo što je izjava data 3. marta, a ne 1. aprila.
Da zaključim, ovo danas nisu predlozi zakona o ministarstvima i Vladi, ovo je pokušaj rekonstrukcije "Titanika". Zahvaljujem.

Koristiću ono vreme ovlašćenog predstavnika.

Moram da priznam na samom početku da mi je ovo malo nelogično, s obzirom na to da se već hvalimo da smo postali najveći izvoznik naoružanja i vojne opreme u jugoistočnoj Evropi, i ako se već time hvalimo, kako i zašto to da baš država ponovo preuzima obavezu garanta.

Što se tiče nas u Poslaničkoj grupi SRS, već smo se izjasnili zašto je za nas neprihvatljiv jedan ovakav predlog zakona, davanje garancije Republike Srbije za obaveze "Jugoimport SDPR", i sa pravnog aspekta, i kolega Buha je govorio, kosi se sa Zakonom o javnom dugu i sa Zakonom o budžetu za 2011. godinu, a sa ekonomskog stanovišta, naravno, to je ona naša priča koja traje već duže vreme, jer i ovih novih 42 miliona evra za posao koji možda i ne bude realizovan, za budžet koji očigledno vapi za novim kreditima kako bi se deficit ublažavao.

Na kraju krajeva, jedno osnovno pitanje koje bi moglo da odgovor da na ovu današnju priču jeste – zašto baš SDPR? Pretpostavljam da je javnosti manje poznata činjenica da pored "Jugoimport SDPR", koji je prvi izvoznik naoružanja i vojne opreme, na našem tržištu ima još oko 80 takvih firmi. Očigledno da je "Jugoimport SDPR-u" potreban monopol, da se u Vladi Srbije ili poslovnoj javnosti protura nekakva ideja kako izvoznici oružja i vojne opreme pokušavaju da koriste već ostvarene poslovne kontakte SDPR-a kako bi se i oni uključili u te poslove. Upravo se i tu javljaju problemi, tako da je, upravo radi blagovremenog eliminisanja konkurencije, na predlog "Jugoimport SDPR-a" i podneta inicijativa za zakonsku regulativu, da se sve firme koje se bave izvozom naoružanja i vojne opreme licenciraju, kako bi se u određenom periodu merio njihov uspeh u poslu.

Naravno, tako bi se uspostavila direktna ili indirektna kontrola Ministarstva odbrane i države nad svim kompanijama koje su registrovane na takve poslove. To bi praktično obezbedilo kontrolnu poziciju SDPR-a ili monopolske položaje. Javnosti je i te kako dobro poznat stav srpskih radikala vezano za monopolski položaj u bilo kom delu privrede Srbije.

Mala caka, šta se krije iza svega toga, očigledno, svedoci smo u poslednje vreme i ono frenetičnog zagovaranja ulaska Srbije u NATO itd, iako je,, istini za volju, podrška građana iz dana u dan manja, ali u osnovi, kao što je i ovde očigledno reč, očigledno je da je u pitanju jedan veliki posao. Dakle, ogroman biznis gde se za velike privatne, pre svega američke i evropske korporacije završavaju određeni poslovi. Nema tu nekakve velike priče. U svetu se danas za vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši oko četiri milijarde dolara, i to, ne računajući najvećeg kupca oružja Narodnu Republiku Kinu.

Od bombardovanja Srbije i 1999. godine, pa, onda, onog 11. septembra, krenuo je novi porast i masovna privatizacija vojne industrije. Ona je sada, uglavnom, u privatnom vlasništvu. Tako da je za sve te vojne poslove doneto pravila zbog privatnog biznisa. Drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju određena objašnjenja i izgovore.

U prilog ovim podacima i onoga o čemu smo govorili na samom početku, sa tog stručnog dela, neekonomskog, mogla bi da se dovede u vezu priča o dokumentima i zaključcima koji su usvojeni na nedavnom samitu u Lisabonu, to je takozvani ''Strateški koncept NATO za narednih deset godina''. Zarad javnosti, samo da kažem da taj koncept u osnovi nije ništa novo. On se oslanja na ono što je na brzinu uobličeno još 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na ovom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine.

Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao što su, na primer, vodeće ličnosti iz najveće osiguravajuće kompanije – britanskog "Lojda", naftnog giganta "Šela", itd. Prema tom konceptu, jasno je da je NATO postao jedna globalna kompanija. Sada je sve jasnije zašto se ovakve stvari rade kod nas, zašto država preduzima obavezu da bude garant, itd. itd.

Što se ekonomskog dela tiče, tu smo blagovremeno upozoravali na opštu ekonomsku situaciju u državi Srbiji. Ne znam koliko puta smo pominjali da je jedan od osnovnih problema bio taj što u Srbiji dominiraju inostrane banke, čiji je nekakav osećaj prema tim lokalnim ekonomijama znatno manji nego prema interesu koje imaju u svojim matičnim državama. Upravo, tu smo i najranjiviji, i to je upravo razlog što, malo, malo, pa, evo, ovde u parlamentu ratifikujemo, odnosno usvajamo raznorazne kredite, zajmove, itd, itd.

Ono što je za SRS i možda posebno crno poglavlje u sveopštoj ekonomskoj politici jeste Sporazum koji je država postigla sa MMF. To je, po našem mišljenju, samo bilo priznavanje poraza ekonomske politike.

Što se nas tiče, dakle, prioritet bi trebalo da bude ne, naravno, ovo zaduživanje, ''zajmovanje'' i ostalo, nego, upravo bi fokus trebalo da bude na niskoj stopi zaposlenosti, kakva je danas u Srbiji, jasno je da je takvo stanje neodrživo, ali za ispravljanje jednog ovakvog sivila ili crnila u kojem se nalazimo država Srbija pre svega treba da ima odgovornu vlast, koja bi morala da napravi jednu dugoročnu i realističnu strategiju razvoja i da se zapravo jedan deo paketa posveti i sanaciji postojećeg stanja.

Međutim, kada je kriza onda se vuku iznuđeni potezi. Sve ovo što se danas u Srbiji dešava samo je posledica decenijske loše politike. Dakle, i u godinama pre izbijanja ekonomske krize ona je samo ubrzala da se svi mi, nažalost, suočimo sa stvarnošću, a nevolja je što je, evo, već, deset, jedanaest godina protraćeno i što je, istini za volju, ogroman novac koji je ulazio i u prethodnim godinama u Srbiju, i na osnovu privatizacije i drugih stvari, i na osnovu kredita i zajmova, očigledno, uzalud proćerdan. Zahvaljujem. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, evo jedne izuzetno zanimljive i, rekao bih, značajne teme o kojoj ćemo danas razgovarati, a to je Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Srpske banke a.d. Beograd za obaveze JP "Jugoimport-SDPR", a kad god je reč o ovakvim stvarima i o ovakvim temama, naravno, da je interesovanje javnosti poprilično, imajući u vidu neke činjenice o kojima smo i do sada govorili i neke stvari koje su pratile, pre svega, ovaj deo industrije ili, da kažem, privrede zemlje, u nekom prethodnom periodu, kao i situaciju u kojoj se danas nalazimo.
Po mišljenju nas u SRS stvari ne stoje nimalo dobro, iako smo u poslednje vreme bili u mogućnosti da čitamo o tome da je srpska vojna industrija jedina izvozna šansa itd. Bilo je onih koji su smatrali da je upravo oporavak vojne industrije nešto što bi trebalo državi Srbiji da donese izuzetnu korist, međutim, svedoci smo da osim posla sa Irakom, koji je bio vredan, nekih, 235 miliona dolara, praktično, nekakvih drugih mogućnosti za iskorišćavanje potencijala, koje je barem nekada imala ova oblast, zapravo, nije bilo i do toga, kako trenutno stvari stoje, neće ni doći.
Jednostavno, ako pogledamo činjenici u oči, nešto što je u sklopu cele priče, a to je oko izvoznih mogućnosti i kapaciteta, odnosno činjenica da se država Srbija i te kako mnogo zadužuje po raznim osnovama, uglavnom ekonomski neopravdanim, samo ću podsetiti da ako napravimo neku paralelu između nekadašnje države i danas da je dug takvim neodgovornim vođenjem zemlje narastao na nekih 23 milijarde, što je otprilike 1.000 dolara po glavi stanovnika ili 3-4 hiljade po porodici. Ako se osvrnemo isključivo na ovu oblast poslovanja, gde je glavni predstavnik JP "Jugoimport-SDPR", onda je jasno da su rezultati onoga što bi trebalo sada da se sumira izuzetno nepovoljni, jer osim čestih putovanja, troškova itd, ukupan efekat svega toga je praktično zanemarljiv.
Ako se uporedi sa ranije ugovaranim izvoznim poslovima za naša preduzeća, pre svega u tim nesvrstanim zemljama, pa već u ovoj pominjanoj, u Iraku, samo ću reći da su za jednu deceniju, prema podatku od 1980. do 1990. godine, naša preduzeća ostvarila poslove od preko 38 milijardi dolara, što od izvoza, što od radova i u toj kooperantskoj saradnji sa tom zemljom. Međutim, to je samo jedna zemlja. Naravno da su zemlje poput Libije, Indije, Indonezije, Čile i tako dalje, zemlje sa kojima je naša zemlja mogla da na jednoj kooperantskoj osnovi ostvari mnogo bolju saradnju.
Najveći deo tog našeg izvoza je upravo bio iz oblasti vojne industrije. Naravno, svi ti poslovi su pratili i poslove koje je imala i građevinska operativa, koja je tada bila jedna od najmoćnijih u svetu. Vojna industrija i građevinci su sa sobom vukli i ostali deo privrede, pa bi se moglo reći da je kompletna privreda učestvovala u tim značajnim poslovima. Međutim, zahvaljujući neodgovornosti vlasti, pogotovo u ovoj protekloj deceniji, mora se znati da jedna zemlja ne može da se razvija na način na koji oni smatraju, odnosno pre svega prodajom strancima najvrednijih privrednih kapaciteta.
Jedna mala zemlja koja je godinama nekada bila na listi među prvih 10 izvoznika naoružanja i vojne opreme, a podsetiću samo da smo proizvodili i avione i helikoptere, bacače, tenkove itd, verovatno široj javnosti nije poznata činjenica da je u to vreme u celom svetu bilo manje od 10 zemalja koje su proizvodile ovih pet proizvoda. Tu svakako da postoji jedan političko istorijski aspekt koji nas vraća u neka prethodna vremena, odnosno pitanje je zašto je glavno žarište sukoba bilo upravo u BiH, u jednoj od Republika nekadašnje države? Možda odgovor leži u činjenici da je preko 50% kapaciteta vojne industrije bilo smešteno upravo tamo. Tih kombinata više nema, jer su uništeni.
Međutim, rekao sam da se ne radi samo o vojnoj industriji, radi se o industriji uopšte, složićemo se svakako da je vojna industrija lokomotiva razvoja koja pokreće i sve druge grane industrije, jer ako je jedna država u situaciji da proizvodi tako složene proizvode i učestvuje u tome čak 70% industrije koja ne spada u vojnu industriju, upravo je to paralela između zemalja kao što je naša i već pominjanog Iraka, jer su obe zemlje bile neprimereno industrijski jake u odnosu na svoju veličinu. Uz sve to imali smo i vrlo stručne i iskusne kadrove bez kojih je takva proizvodnja bila neizvodljiva. Naravno da je posledica svih ovih činjenica to što se desilo i sa našom zemljom, a i sa Irakom.
Ono što problem jeste to da Srbija od tih vojnih proizvodnih kapaciteta nije uspela mnogo da sačuva. Ono što se danas koristi je, u principu, mogao bi tako da kažem, u stanju nekakve kliničke smrti, jer većina fabrika te vojne industrije nije uopšte podsticana, niti im je država obezbedila poslove, ostale su samo mašine, a na njima praktično sada i nema ko da radi. Radnici su uglavnom, shvativši da od onih obećanih 200 hiljada novih radnih mesta nema ništa, otišli trbuhom za kruhom, jer te državne institucije koje su inače bile dužne da im obezbede posao, ne samo da to nisu učinile, nego su i onemogućavale bilo kakav pokušaj rukovodstva da se nešto na tom planu popravi.
Dakle, od tog ogromnog potencijala, sa jednim prilično respektabilnim budžetom, protekao je jedan period koji bi se mogao nazvati periodom potpunog razaranja u ovoj oblasti privrede. Neću sada da podsećam na potencijale koje je imao samo Vojnotehnički institut itd, dakle, bila je ovo, zaista, jedna mogućnost i jedna šansa koju Srbija nije iskoristila, ali sve je to posledica jedne celokupne politike koja je vođena u proteklih 10 godina.
O samom pogrešnom koraku države, a to je da se iz nekakvih političkih razloga, svakako ne ekonomskih, jer, ponoviću još jedanput da smatramo da bi vojna industrija mogla da bude generator sveobuhvatnog privrednog razvoja, dakle, isključivo iz političkih razloga smo se odrekli mnogih tehnologija. Tu se pre svega misli na razvoj oružja za odvraćanje, jer da smo imali nešto tako, verovatno zemlja nikada ne bi ni došla u situaciju da doživi ono što je doživela 1999. godine.
Takođe, problem na koji želimo da ukažemo jeste da, naravno preko već pominjanog "Jugoimport-SDPR-a", kao nosioca poslova u ovoj oblasti, naša zemlja ima malu i ograničenu saradnju sa zemljama gde bi to svakako trebalo da bude drugačije. Pre svega mislimo na Rusiju, imajući u vidu da su i naše oružje i sistemi prilično kompatibilni sa ruskim, i ne samo sa ruskim, nego i sa kineskim i arapskim zemljama, Latinskom Amerikom itd. Ali, očigledno da, kao što je to svojevremeno rečeno, mi, Srbi, izgleda, mnogo više volimo i poštujemo svoje neprijatelje nego svoje prijatelje. To je jedan od razloga što je danas u Srbiji saradnja i sa Rusijom u ovom smislu praktično zabranjena od strane Zapada.
Dakle, veoma je teško da se stvara privredno razvojni ambijent gde će rezultat doći, a da se pri tom zemlji omogući potpuno razaranje nečega što bi trebalo da predstavlja osnovu u oblasti privrede.
Ono što, takođe, zabrinjava, ako se izuzme taj izvozni aspekt, to je činjenica da nema nešto novo u vojnoj industriji, ali da bi svakako trebalo mnogo toga učiniti. To ne moraju biti isključivo samo vojni projekti, već se mogu koristiti i u civilne svrhe. Jedan od takvih projekata, gde država ima i značaj i interes, to je, da se znatno više poradi na komercijalnoj strani izrade projekata za razvoj raketa itd. Drugi projekat je upravo projekat razvoja oružja za odvraćanje većeg dometa. Sve ovo bi mogli da budu unutrašnji stubovi jedne političko-ekonomske stabilnosti, naravno i jače privrede i onoga čega očigledno u državi Srbiji više nema, a to je mogućnost da imamo takvu vojsku koja bi bila sposobna da spreči svaku pomisao na bilo kakvu agresiju.
Dakle, vojna industrija svakako neće biti preporođena na način na koji ste vi zamislili, kroz ovakav vid, da kažem, pokušaja poboljšanja izvoza, već kad suštinski dobije za razvoj ono što treba da se postavi kao jedna vojno opremljena i respektabilna država. Naravno, sve ovo zahteva i određena znanja elektronike, elektromagnetike i svega onoga što je dobro za našu nauku. Nažalost, u državi Srbiji danas nema dovoljno mudrosti da se finansira jedan dugogodišnji razvojni program, da se osvoje te komponente, mada, koliko je poznato, takvih stručnjaka imamo, ne mnogo, ali dovoljno.
Jasno je da i svetska praksa, na kraju krajeva, nalaže da razvoj vodi najmanje u dve konkurentne grupe, kako bi se obe stimulisale. Jedna je ta državna, a drugo je privatni kapital. Sigurno da bismo mogli da imamo za nekoliko godina proizvode koje bismo mogli da izvozimo, koji bi mogli državi da donose određena finansijska sredstva, nego na način kako se sada sve to radi. Činjenica bi bila da bi Srbija uz to imala i politički adut, a to je da je u stanju da prodaje oružje u takozvanim kriznim područjima, ako im se ne izađe u susret.
Da su sve ove činjenice uzete u obzir sigurno da bi Srbija već odavno bila zemlja koja bi u tom smislu bila integrisana u ove svetske tokove, a ne kao što je do sada, izuzev, u formi, da kažem, hvale od strane nadležnih i u Ministarstvu odbrane, u nekakvim ugovorima i poslovima se navodi kako se srpska vojna industrija vraća na velika vrata na svetsku scenu itd. Jasno je da je to čist politički marketing i da je stanje u vojnoj industriji znatno teže nego što se predstavlja u medijima. Konkretnih primera za to ima, nažalost, sijaset. Od onoga što je preostalo u vojnoj industriji, znate i sami kakva je situacija. Dakle, smatramo da je neophodan jedan ozbiljan zaokret u celoj ovoj priči.
Ono što jeste problem to je da Vlada očigledno nema energije i snage i kapaciteta da na drugačijim osnovama pokušava sa rešavanjem i ovog problema. Samo ću navesti još jedan podatak. U proteklih nekoliko godina, u pokušaju prodora na svetsko tržište, svi ti kontakti koje je država koristila, kao zemlja koja ima i dobru poziciju i u okviru Pokreta nesvrstanih, naravno da nije uspela na pravi način da realizuje, tako da predstoji mnogo posla i na modernizaciji, na svemu onome što treba uraditi da industrija, koja se inače najbrže razvija posle poljoprivrede, zaista dođe u tu poziciju da Srbiji, odnosno njenim građanima omogući znatno više nego što je to u ovom trenutku.
Neću podsećati na nedavnu tragediju koja je bila u Fabrici "Sloboda" iz Čačka, jer sve je to samo jedan logičan sled situacije u kojoj se vojna industrija nalazi poslednjih decenija. Sa druge strane, opšte je poznat i nedvosmislen stav SRS vezano za ovakav način davanja garancija, tako da, što se tiče nas, smatramo da su potrebne radikalne, suštinske promene u funkcionisanju vojne industrije, a samim tim to bi trebalo da donese nešto što će ubuduće izbeći ovakve predloge zakona koje danas imamo na dnevnom redu. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz)

Hvala. Evo, gospođo Dragutinović, pokušavam ovde u ovoj zemlji, koja nije zadužena i gde Vlada vodi odgovornu ekonomsku politiku, da dovedem u neku logičnu vezu ove papire koje danas imam pred sobom, pa mi nikako ne uspeva, počev od onoga što će popodne uslediti, a to je ovih 400 miliona dolara za refinansiranje dugova i finansiranje budžetskog deficita, da dovedem u vezu sa Predlogom zakona o kojem danas razgovaramo, o Predlogu zakona kojim Republika Srbija preuzima obavezu da kao garant izmiri obaveze Javnog preduzeća "Jugoimport-SDPR" do iznosa od nešto malo više od 42 miliona evra. Onda, pri tom, ne mogu da zanemarim činjenice koje se tuču nekih drugih zakona, a ovo je valjda zemlja gde se zakoni poštuju, pa tako Zakon o javnom dugu u članu 16. kaže da Republika može dati garanciju iz stava 1. i stava 2. ovog člana, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije za tekuću godinu.
Imam još jedan papir, a to je valjda taj najvažniji zakon, Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, u kojoj jesmo, član 3, tog istog zakona, kaže – u 2011. godini izdaće se garancija Republike Srbije do iznosa tog i tog, pa, u dinarima, dolarima, evrima, kako god, prilično su velike cifre, i ono što mi predstavlja najveći problem jeste to što nigde ne mogu da nađem vezu sa onim o čemu danas razgovaramo i onoga o čemu pretpostavljam da će neka skupštinska većina dati odobrenje da se usvoji, dakle, Predlog zakona o zaduživanju za obaveze "Jugoimport-SDPR".
Prema tome, zaista mi nije jasno, pre svega i u tom pravnom smislu, a i u ekonomskom, čemu ovo danas o čemu razgovaramo.
Član 3. Predloga zakona jasno i glasno kaže da se garant, odnosno država Srbija, obavezuje da će obezbediti u budžetu za odgovarajuću godinu, a to je valjda ova 2011, sredstva neophodna za izvršavanja obaveza preuzetih po ovoj garanciji. Toga nema ovde.
Kao obrazloženje, odnosno razlog za celu ovu priču, imamo da jedan od glavnih ciljeva Strategije povećanja izvoza, koja je usvojena, time bi, valjda, trebalo da demantujemo sve podatke koji se tiču izvoza Srbije, a koji su poražavajući, jeste ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta, što će u značajnoj meri doprineti geografskoj diverzifikaciji izvoza na novim tržištima koja se mogu grupisati u dve grupe, i to: tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći i ona tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
O nekim poslovima smo govorili, a jedno od potencijalnih novih tržišta pripada i jednoj i drugoj grupi, tržište Narodne Demokratske Republike Alžir, koja u skladu sa stopom rasta BDP i obimom spoljnotrgovinske razmene sa bivšom SFRJ, a prema kriterijumima Strategije, spada u red zemalja sa umerenorastućom stopom BDP i relativno visokom tradicijom spoljnotrgovinske razmene. Ne bih da budem maliciozan, ali, sva ova dešavanja proteklih meseci, ili dva, na Severu Afrike, mogu u priličnoj meri da dovedu u pitanje kredibilitet jedne ovakve odluke, koja, opet ponavljam, i upozorava, a i pitam, čini mi se, nema uporište u oblasti prava, a još manje u oblasti ekonomije.
I ovde imamo, u okviru ovog predloga zakona, ponovo, nekakvo, famozno Pismo o namerama, valjda, kao i ono kada je NBS slala to pismo Svetskoj banci – plašim se da će efekti biti isti, dakle, poražavajući. I, kada sve ovo imamo u vidu ne mogu da zanemarim ni činjenicu, a to je jedno logično pitanje koje se nameće – kako će srpska industrija naoružanja da se vrati na svetsko tržište sa postojećom tehnologijom, sa serijama koje bi trebalo da prevazilaze postojeće proizvodne kapacitete? A, kada je izvoz oružja u pitanju, svakako, ne treba zanemariti ni posledice koje bi po kredibilitet zemlje mogla ostaviti činjenica da Srbija izvozi neku vrstu naoružanja koje je svrstava u grupu retkih država Evrope koje još uvek nisu ratifikovale Konvenciju o njihovoj zabrani.
Svedoci smo jednog, 'ajde da kažem, terora koji se vodi u okviru te akcije, pristupanja Srbije NATO-u, odnosno ''smislu'' ulaska u Partnerstvo za mir i valjda bi taj ''smisao'' trebalo da bude da se uposli domaća industrija, odnosno, pre svega, proizvođači municije, kao i da srpski proizvođači uđu u sistem nabavki NATO, jer svakako da smo po kvalitetu i ceni konkurentniji od, recimo, Turaka, Bugara i drugih.
Međutim, očigledno da neko u vrhu vlasti to i ne želi, jer bi se time izgleda izgubila mogućnost nekih drugih znatno unosnijih poslova, pa je ovo za sada unosnije da se prodaje po Africi, a o priči o novim radnim mestima, ne toliko kao o onih 200 hiljada obećanih, verovatno da ni u ovoj oblasti nema ništa, jer u nekom takvom sistemu, kao što je pominjani NATO, ne bi imali šta da traže. Naravno, nas ništa ne sprečava da kao država trgujemo i da imamo koristi, ali je sve pod znakom pitanja upravo zbog ljudi koji predstavljaju ovu oblast i čiji, očigledno, poslovni rezultati nisu na potrebnom nivou.
Podsetiću samo na nekadašnju mogućnost da se Kuvajtu prodaju modernizovani tenkovi M84, da smo počeli sa cifrom od 300 miliona dolara, da se došlo do 150, pa se i to završilo tako da se sada čak i Hrvati pominju kao ozbiljan partner da urade to što nismo mi. A, sve je počelo, tako da kažem, upravo privatnom inicijativom SDPR-a, čak bez učešća Vojnotehničkog instituta, i sada nekakve najave o prodaji borbenog oklopnog vozila "Lazar", otprilike, mnogo podsećaju na tu situaciju.
Međutim, kada bih bio maliciozan mogao bih da kažem da je sada doba tranzicije i tržišnih zakona, pa je očigledno i "Jugoimport-SDPR" ovlašćen da proizvodi i, naravno, ima i dodir sa svim mogućim kupcima, dok, recimo, Vojnotehnički institut nema. Takva je, jednostavno, organizacija koja bi bila postavljena na pravnim i pravim osnovama, jedino ako bi SDPR imao taj zadatak da u kontaktu sa kupcima, uz tehničku podršku Vojnotehničkog instituta, nalazi poslove i za VTI i naše fabrike namenske industrije.
To je neka prava organizacija i tako rade firme koje na tržištu žele da naprave pare. Tu nema neke velike filozofije, ali je problem u tome što se očigledno jedna grupa ljudi koja se bavi prilično unosim poslom, dakle, naoružanjem, prodajom naoružanja, podelila na više firmi i radi zasebno, umesto da sve to bude u jednoj organizaciji, da se izvozi. Takav učinak, odnosno tako napravljena organizacija, svakako može dugoročno da unazadi naše potencijale i nastup na trećim tržištima.
Dakle, u vreme kada se privreda Srbije suočava sa ekonomskom krizom, kada je politika očuvanja dogovorenih poslova, a samim tim i očuvanje radnih mesta i uslov kakvog-takvog socijalnog mira, mi u SRS smatramo da bi vojna industrija Srbije mogla da bude taj tehnički-tehnološki zamajac, koji bi zemlju povukao unapred, nešto kao što je svojevremeno bio francuski program "Eureka", koji je celokupnu francusku privredu podigao na mnogo viši nivo, izvukao zemlju iz tadašnje recesije. Ali, da bi se do toga došlo, potrebno je mnogo, mnogo stvari izmeniti.
Za kraj ću samo još jednom podsetiti da Predlog zakona o kome raspravljamo, Zakon o javnom dugu i Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu nas kao poslaničku grupu, koja poštuje zakone i Ustav ove zemlje, a argumentovano kritikuje katastrofalnu ekonomsku politiku, navodi na to da ne glasamo za ovo o čemu danas govorimo. Hvala. (Aplauz)

Amandman koji je podnet na član 33. Predloga zakona i koji bi, po suštini stvari, trebalo u potpunosti da izmeni i reguliše jednu oblast, zaista je u ekonomskom i pravnom smislu opravdan, jer predlaže se da obaveza Republike Srbije, po Zakonu o izdavanju kratkoročnih obveznica, da se izmire u skladu sa odredbama Zakona o javnom dugu, Zakona o izdavanju kratkoročnih obveznica i potpisanim i važećim ugovorima o izdavanju kratkoročnih obveznica.
Dakle, suština amandmana jeste da se prekine jedna loša praksa, a to je odlaganje obaveza, jer kada smo, zahvaljujući ovakvoj ekonomskoj politici Vlade, dospeli u situaciju u kojoj jesmo, mi u SRS smatramo da bi na ovaj način valjalo regulisati ovaj deo. Potpora za ovako nešto je i u činjenici da samo za kupovinu finansijske imovine sa zaduživanjem, praktično, ide nekih 70% budžeta za 2011. godinu. Jasno je da je to nešto što je neodrživo, čak i u poređenju sa zemljama u okruženju, gde je to negde dva do tri puta manje.
Da je tačno ovo što pričam, pokazuju i podaci da je u ovoj godini, koja je kalendarski na izmaku, dakle 2010. godini, Srbija ušla sa dospelim a neizmirenim obavezama po osnovu servisiranja spoljnjeg duga od čak 2,5 milijardi evra, što je, primera radi, činilo nekih 24,6% izvoza robe i usluga u 2008. godini. Uz sve to, Srbija je po prvi pod od 2000. godine zabeležila negativan ukupan devizni bilans od čak 2,35 milijardi dolara i to mnogo govori u kakvoj se situaciji nalazi, bez obzira što je čak i po onom bečkom sporazumu od strane banaka koje imaju filijale u Srbiji, dobila obećanje da neće povlačiti devize iz njihovih filijala, da će obezbediti refinansiranje dospelih anuiteta. Jasno je da su krediti traženi svuda gde su mogli da se dobiju …

Ovaj amandman se odnosi na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, tačnije ovaj stav 8. koji se odnosi na period od 2013. do 2015. godine kada bi masa sredstava za plate se usklađivala sa zbirom stope rasta potrošačkih cena predviđenih za tekuću budžetsku godinu i kako ste vi predložili polovine stope realnog rasta BDP u prethodnoj godini, ukoliko je taj rast pozitivan.
Mi u SRS smatramo da bi to trebalo da bude učinjeno sa stopom rasta BDP jer podsetiću samo da em što imamo najniže plate, ne samo u regionu, manje čak i od Albanije. To smo već čuli, nego dakle i u celoj Evropi, em su plate radnika u državnoj administraciji za nekih 20% niže u odnosu na republički prosek, koji je inače 34.000 dinara. Ono što je ova Vlada projektovala to je BDP u 2011. u iznosu od 3%. Ukoliko bi se prihvatilo ono što vi predlažete to je svega nekih 1,5% i to je praktično ono zbog čega smo protiv. Naša je želja, pre svega, da se na neki način motivišu radnici i da se izvrši pokušaj da se koliko-toliko ta primanja, odnosno zarade, izjednače sa prosečnom zaradom. Ovako predloženo zakonsko rešenje svakako, između ostalog neće ni pozitivno uticati na upravljanje javnim finansijama i zbog toga smo imali amandmane na svaki od predloženih članova ovog predloga zakona o izmenama i dopunama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman koji je podnet na član 7. stav 2. razdeo 16 funkcija 360 i kojim je predviđeno smanjenje novčanih sredstava u iznosu od 288 miliona dinara, a tiče se ekonomskih klasifikacija kao što su stalni troškovi i troškovi putovanja, usluge po ugovoru, specijalizovane usluge, tekuće popravke, održavanje, materijal itd, što nisu neke transparentne ekonomske klasifikacije, nije prihvaćen iz razloga što predlagač zakona smatra da bi se time ugrozilo funkcionisanje BIA

Da možda pravo pitanje bude jeste – šta to zapravo BIA danas radi, jer ako štiti Srbiju od političke špijunaže, to deluje prilično neuverljivo, pošto je državna politika Srbije u proteklih deset godina takva da jednostavno nema šta da se štiti? Ako je taj novac potreban da bi Srbiju štitio od privredne i naučne špijunaže, to onda deluje još neozbiljnije, jer Srbija praktično jedva da ima nekakvu privredu, a njen taj najmoćniji deo svakako nije u rukama države, nije u rukama domaćih privrednika, pa naravno da nema nikakvog razloga da naša država štiti imovinu stranih vlasnika. To je njihova briga.

Ako je možda novac potreban da bi štitili vojne tajne, složićete se da teško da uopšte danas postoji nešto što strane obaveštajne službe ne znaju. Možda je potreban novac da bi se uključili u suzbijanje organizovanog kriminala, ili bolje rečeno, privrednog kriminala, jer podsetiću da je proteklih godina, što je prilično interesantno, služba u punom kapacitetu bila uključena u taj sistem praćena i, rekao bih, zloupotrebljavanja privatizacije.

Sve vreme je pratila u kakvom je stanju kompanija, kako funkcioniše organizovani kriminal unutar nje, ko su ponuđači na licitaciji, kakve su njihove ponude, kako se kreću itd. i onda kada se kupac ili neka strana delegacija pojave na mestu licitacije posao službe je da zna svaki njihov korak, da prati njihovo kretanje, da snimi sadržaj torbi itd. U principu se operativci upoznaju sa ponudama potencijalnih kupaca i stiču određenu prednost za sebe ili bolje rečeno za tajkune ili političke moćnike kojima su bliski i na kraju krajeva u svim tim privatizacijama cilj jeste bio zadovoljenje političkih apetita, pa ću tako samo podsetiti srpsku javnost na nešto što je BIA ili nikada državna bezbednost iznedrila u ovoj fazi svog poslovanja, kao što su recimo bili Nenad Đorđević, vlasnik BTC, luksuznih hotela u Beogradu i Budvi, ostrva Sveti Nikola u Crnoj Gori, fakulteta za menadžment malih i srednjih preduzeća, akademija za diplomatiju i bezbednost ili možda bivši šef beogradskog centra državne bezbednosti, vlasnik "Univerzal holdinga", Mašinske industrije "Panonija" iz Inđije, "Kaštela" iz Ečke, Trgovinskog preduzeća "Tamiš" iz Sečnja, Preduzeća za proizvodnju konfekcije "Žako" iz Žagubice itd. Interesantno je da angažman u službi nije imao nikakve veze sa njihovim ličnim i poslovnim uspehom ili je možda novac potreban da bi BIA mogla da se bavi time što inače rade opštine pa da izdaje razno-razna uverenja kako ko i za šta zatraži.

Smatramo da bi prihvatanjem ovog amandmana bile pošteđene pare koje bi mogle da se koriste za nešto korisnije za obične građane, npr. za bolju zaštitu od požara, nesreća i sličnih zbivanja, a ako bi uspeli to, ako bi uspeli da izgradimo jednu državu koja je privredno uspešna i koja svojim građanima obezbeđuje posao, kvalitetno zdravstvo, obrazovanje, pravnu sigurnost, onda svakako ne bismo bili izloženi riziku da nas neko špijunira ili napada, pa samim tim bi i ovaj amandman imao logično opravdanje. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo koliko je ozbiljno Vlada pristupila Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o PIO, možda je na najbolji način pokazano u onom uvodnom obraćanju, da o ovoj temi nije bilo reči, pa sam pomislio da je možda ovaj Predlog zakona povučen sa dnevnog reda. Očigledno da nije, a možda bi bilo bolje da jeste, tako da ću ja ovih 12 minuta više posvetiti ovom problemu nego što je to učinila ministar finansija. Penzioneri su grupacija na čiju se podršku uvek računa pred neke izbore, a da se pritom ni pre ni posle osvajanja vlasti ne učini ništa da se njihova pozicija olakša. Ovog puta, čini mi se, da ne samo, da nema olakšanja, već naprotiv.

Dakle, evidentno je da postojeći penzijski sistem u Srbiji je ozbiljno uzdrman iz najmanje dva razloga, starenje stanovništva, odnosno povećanje učešća stanovnika stariji od 65 godina u ukupnom stanovništvu i smanjenje broja novorođenčadi.

Kao posledica ovih demografskih tendencija, dolazi do velike opterećenosti onih koji su danas još uvek zaposleni a kojih je, istini za volju iz dana u dan sve manje sa tim brojem penzionera. To podrazumeva i povećanje davanja za penzione fondove, što povećava i opterećenje zaposlenih.

Dakle, ovakav postojeći sistem koji je do sada pretrpeo ili doživeo neka četiri pokušaja reformi, ima i niz konsekvenci. Dakle, kako finansirati te narasle penzije kao posledicu starenja stanovništva. Zatim, ono što je možda i najozbiljniji problem, a to je – zavisnost od Vlade, s obzirom da se penzijski deficit uvek finansirao iz budžeta, visoki troškovi, pošto se doprinosi ne investiraju, veliki iznos prihoda je izgubljen, povećan je rizik izbegavanja plaćanja doprinosa, nepravedno raspodeljivane penzije, zaposleni danas plaćaju veće doprinose nego što će primati penzije, itd, itd.

Sve su ovo razlozi koji ukazuju na nužnost jedne suštinske i radikalne reforme penzijskog sistema. Toga je čak svesna i Vlada Mirka Cvetkovića, a onda, u korist svega toga, imamo nešto što se zove Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, koji je za nas u SRS apsolutno neprihvatljiv. Posebno interesantno je, neću reći licemerno, to što predlagač uviđa i locira osnovne uzroke ovakvog stanja, a to je pre svega ta izuzetno nepovoljna opšta ekonomska situacija u zemlji, neplaćanje doprinosa, rast nezaposlenosti, itd. Jedino se ne postavlja pitanje odnosno ne daje se odgovor na to ko je odgovoran za sve ovo što je navedeno.

Ono što SRS smatra jeste da penziona reforma nikako ne može da bude pojedinačan proces ili izolovana reforma, već ona mora da bude zaista u kontekstu jedne sveobuhvatne ekonomske reforme i zato, po našem mišljenju, ona i podrazumeva pre svega makroekonomsku stabilnost u tržišnom okruženju, što znači stabilnu valutu i nisku inflaciju, zatim neophodnost odgovarajućih poreskih podsticaja, itd. Neka od rešenja su oslobađanje od poreza hartija od vrednosti, oslobađanje dela poreza prilikom reinvestiranja profita, posebne olakšice za institucionalne investitore u dužem roku, deregulacija tržišta kapitala, zaštita svojinskih prava, zaštita investitora i jedan od neizbežnih faktora je svakako i privatizacija.

Ono što mi uporno ističemo jeste da bi uspešna penzijska reforma trebalo da se kreće ka nekakvom sistemu koji je zasnovan pre svega na štednji, na investicijama, na privatnom tržištu kapitala i prelazak na tu, da tako kažem, individualnu penzijsku šemu a to je jedan od najsloženijih i najkompleksnijih delova programa reformi.

Kad sam pomenuo malo pre pokušaje reformi koje smo imali, obuhvatiću samo ovu proteklu deceniju, 2002. godine kada je uvođenjem pored zarada i troškova života kao parametra za usklađivanje penzija, zatim 2003. godine reforma je obuhvatila metod ličnog boda, znači, povećava značaj visine uplaćenih doprinosa, bar se to tako govorilo, 2005. godine starosna granica se podiže za muškarce na 65 godina života i za žene na 60 godina života itd. Opet, imali smo neka objašnjenja poput ovih u prethodnim pokušajima reformi a to stoji i prilikom objašnjavanja razloga za donošenje jednog ovakvog zakona.

Mislim da bi bilo valjano i znatno bolje da smo imali u vidu kada bude došao zaista na red, jer ovo što je sada pred nama ne smatram nikakvom reformom penziono-invalidskog sistema, ja ću samo podsetiti javnost na neka iskustva i rezultate koji su prisutni u svetu, a to su nešto što otprilike nekih 160 zemalja u svetu ima taj sistem, dakle, različite načine odnosno modalitete tzv. čileanskog modela, gde svaki zaposleni ima svoj individualni račun na koji se uplaćuje doprinos

za penziju. Račun se nalazi u privatnom penzionom fondu kojim upravlja profesionalni menadžment, a taj plasirani novac na finansijskom tržištu i na tržištu kapitala vremenom se uvećava i kad zaposleni pođe u penziju iznos na njegovom računu je veći od iznosa uplaćenog preko doprinosa za iznos zarade penzionog fonda koji pripada tom zaposlenom. Jedno od tih rešenja je i da je ostatak na penzijskom računu, nakon smrti osiguranika, imovina kojom raspolažu njegovi naslednici. Većina zemalja u svetu je već ušla u različite modalitete primene ideje koja je nastala kao taj tzv. čileanski model.

Dakle, ako bismo u tom kontekstu posmatrali penzione reforme, ti privatni penzijski fondovi, odnosno na tržištu tako bazirani, moglo bi da se postavi pitanje da li bi sve to uticalo na ekonomski rast? Jer, opravdanje za svaku reformu je upravo to da će uticati na ekonomski rast. Ono što takođe treba da se zna to je da postoji taj mehanizam prenosa uticaja privatnih penzijskih fondova na taj već pominjani ekonomski rast.

Mi u SRS smatramo da takvi fondovi jesu generator ekonomskog rasta i razvoja, a da mehanizam preko kojeg sve ovo može da se obavi jeste tržište kapitala. Šta se danas dešava sa Srbijom i sistemom kakav imamo? Dešava se to da više od milion i 600 hiljada penzionera, zahvaljujući svim ovim dosadašnjim reformama, a očigledno i ovoj, a naročito tretmanom koji imaju od strane svih socijalno odgovornih vlada do sada, u kojem prednjači ova Mirka Cvetkovića, je u takvoj situaciji da, recimo, dočeka onu jednokratnu pomoć od 5.000 dinara poput prave premije, jer se iskoristi za kupovinu neophodnih lekova ili za plaćanje zaostalih priznanica infostana.

Penzioneri sada treba da budu srećni do nekakvih neslućenih razmera jer će im penzije od januara biti uvećane za 1 ili 2%, što znači da će najvećem broju njih ček biti uvećan za nekih celih 500 dinara. Ili možda treba da se obraduju tome što će im, na osnovu neizbežnih preporuka MMF-a i Svetske banke, radni vek onima koji su trenutno zaposleni uskoro biti izjednačen, nažalost, i sa životnim vekom?

Jasno je da ovo kako je sada ne može dalje da opstane i da ovakav sistem u suštini odgovara samo onim prvim primaocima penzije, da se vremenom stvara ta finansijska piramida koja zapravo eksploatiše sve one mlađe radnike, zato se mi u SRS zalažemo za jednu suštinsku radikalnu reformu, a ne ovakve predloge zakone o izmenama i dopunama koje imamo, jer ono što imamo apsolutno ne valja.

I da zaključim – umesto da odlazak u penziju predstavlja za naše starije građane jedan lep događaj, očigledno je da će za sve one koji je dožive biti ozbiljan problem. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, kada su građani, kao što je baš u Srbiji slučaj, nezadovoljni, nesrećni, onda nimalo ne treba da čudi to što spas pokušavaju da nađu upravo u igrama na sreću.

Organizovanje tih igara na sreću jeste delatnost od nekakvog javnog značaja i opšteg interesa i priređivanje takvih igara je pravo države, koje je u ovom našem konkretnom slučaju, preneto na Državnu lutriju Srbije.

Pri tom se, nažalost, očigledno zanemaruje činjenica da onaj ko zarađuje od tih nagradnih igara treba i mora da ima i odgovornost, ukoliko se desi nešto loše. Ovde se govori o jednoj vrsti objektivne odgovornosti, a ako se dobro zna čiji je resor, ko organizuje igre, ako se iz nje i te kako dobro može profitirati, onda, naravno da mora da postoji zakonska obaveza i odgovornost da se snose posledice za sve što se u vezi s tim desi.

U skladu sa ovim što sam izrekao, logično je da je odgovorna Državna lutrija Srbije, ali, dame i gospodo narodni poslanici, odgovorna je, dakako, i država, odnosno Ministarstvo finansija, jer su upravo i oni dužni da vrše nadzor nad sprovođenjem Zakona o igrama na sreću.

Samo ću podsetiti javnost da niko u Državnoj lutriji Srbije nije smenjen, niti je podneo ostavku, niti je imao bilo kakvu odgovornost zbog jedne ogromne prevare i pljačke građana koji su lakoverno učestvovali u onim, već čuvenim, SMS igrama na sreću, a koje je organizovala upravo ova državna kuća.

Zaista su bila i neprimerena i nedostojna objašnjenja koja su stizala iz ''Lutrije'' da niko od zaposlenih nije umešan u prevaru, jer obaveza priređivanja igre jeste da obezbedi regularnost igre. Da je obaveza priređivača da obezbedi regularnost igre indirektno je potvrđeno u već pominjanom Ministarstvu finansija, gde je i saopšteno, da ako je i bilo žalbi koje su stizale na adresu Uprave za igre na sreću, one su i prosleđivane ''Lutriji'', budući da je ona jedina nadležna u ovoj stvari.

Zar treba posebno napominjati da se mesecima u Srbiji govorilo o tome da se kao nazovidobitnici nagrada pojavljuju ljudi koji odglume dobitnike za šačicu evra? Čak i mnogi internet-forumi bili su zatrpani izjavama učesnika u tim takozvanim SMS, pogotovo u onim RTS licitacijama, da je reč o nameštaljkama, prevarama, da su razočarani i u ''Lutriju'' i u RTS, a bogami, i u državu.

Podsetiću da je samo mesec dana nakon završetka te RTS licitacije Državna lutrija saopštila da je, zahvaljujući svojim kontrolama i metodama protiv prevara, otkrila moguće zloupotrebe kada su u pitanju pojedine SMS igre, nakon čega je kao epilog usledilo hapšenje 14 lica.

Naravno, i Kolegiju RTS je negirao bilo kakvu odgovornost, budući da su oni samo emiteri emisija, a ne i organizatori.

Ono što jeste problem i što sigurno neće biti razrešeno ni ovom predlogom izmena i dopuna Zakona, niti bilo kojim drugim, jeste da će ti finansijski efekti u ovoj celoj priči uvek ostati obavijeni velom tajne, pa se tako, na primer, ne zna koliko je novca inkasirano u igri RTS "Licitacija", niti koliki je deo kolača pripao ''Lutriji'', koliki deo RTS, na stranu sve to, a posebno to što je ''Javni servis'' evropske Srbije, koji se finansira novcem građana, iste te finansijere i njihove ukućane, tako da kažem, podsticao na kocku. Znate i sami da RTS i ''Televizija Pink'', kao televizije sa nacionalnim frekvencijama, praktično, navode građane na kockanje, a da ih, pri tom, nisu upozoravali na štetnosti kockanja.

Podsetiću samo na igre poput "Lotoa", "Binga", "Mobta", "Naš auto našim gledaocima" i slično, što je prouzrokovalo činjenicu da su zaista zabrinjavajući i ponižavajući podaci da u Srbiji oko tri i po miliona građana igra neku vrstu igara na sreću i da, prema nekakvim statističkim parametrima, svaka peta osoba koja pokaže interesovanje za igru, na neki način postane patološki kockar, što u principu znači da u Srbiji živi oko 700.000 građana pod rizikom tog patološkog kockanja.

Šta je država za sve to uradila? Naravno, ništa. Ima nekih primera i u zemljama u okruženju gde se za prevenciju kockanja izdvaja 5%, u Poljskoj, čak i do 30%, u Grčkoj. U Srbiji ni jedan jedini dinar za to nije izdvojen i nema razumevanja ni u Ministarstvu zdravlja ni u Vladi, na kraju krajeva, ni u Državnoj lutriji, jer je očigledno da ovo za njih ne predstavlja nikakav problem.

Problem je i taj što većina građana koji igraju te igre na sreću pripada grupi tih problematičnih, rizičnih kockara i na putu su da postanu patološki kockari, a država bilo kakvim metodom prevencije nije učinila ništa da se ovakav problem razreši. U Srbiji je trenutno između 50 i 100 hiljada patoloških kockara i do 500 hiljada rizičnih i problematičnih kockara. U Beogradu je, primera radi, do 2004. godine bilo oko 300 legalnih uplatnih mesta za klađenje. Prihod od igara na sreću iznosio je 29 miliona evra. Do 2009. godine ova cifra se popela na 256 miliona evra, a samo u prva tri meseca ove godine cifra je, čak, i do pet puta veća.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što danas imamo u skupštinskoj proceduri, Predlogom ovih izmena i dopuna Zakona o igrama na sreću suštinski se ništa ne menja. Slobodan sam da kažem da određene izmene idu na ruku ilegalnim objektima. Ono što je osnovni problem, a što nije rešeno ni ovakvim predlogom zakona, jeste to da monopol Državne lutrije i dalje postoji, naročito na igre na klađenje putem interneta, iako i praktična iskustva i iz sveta pokazuju da država na ta taj način nigde nije mogla dobro da zaradi.

Istini za volju, Državna lutrija već šest godina ima tu dozvolu, ali je posao počela nedavno, tako da je prema nekim procenama Republički budžet, ionako jadan i tanak, za to vreme, po tom osnovu, izgubio nekih 10 miliona evra zbog neučestvovanja domaćih kladionica u igrama na klađenje putem interneta. To u principu i predstavlja jedan dalji odliv novca iz zemlje, jer će se, naravno, ljudi kladiti kod inostranih kladioničara.

Druga stvar, odnosno posebna priča je ta kaznena politika za nelegalno priređivanje igara na sreću. Po mišljenju nas iz SRS neophodno je da se dodatno ta politika pooštri, ali ono što se može izvući, otprilike, kao nekakav zaključak jeste taj da će najveća sreća i najveći dobitak ikada za građane Srbije biti odlazak ove Vlade sa vlasti. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz)