Otprilike je ista priča, ista argumentacija koja je izneta prilikom podnošenja prethodnog amandmana. Ponovo je reč o jednoj pravno-tehničkoj korekciji. Ono što sam izneo prilikom izlaganja prethodnog amandmana smatram da apsolutno stoji i da ono što je i gospodin Ratković u malopređašnjem obraćanju izneo kao argumentaciju ili to pravno normiranje... Po našem mišljenju, apsolutno se ne bi ništa izgubilo na ovakvom predloženom zakonskom rešenju u odnosu na ono što bi donelo prihvatanje amandmana koji smo podneli.

Hvala. Ovaj amandman je zapravo samo nastavak ove materije koja se tiče kaznene politike u ovom predlogu zakona. Moram da konstatujem da mi je prilično nejasno usled čega Vlada, odnosno predlagač ovakvog zakonskog rešenja, nije prihvatila argumentaciju koja je izneta povodom prethodnih amandmana i ovog koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS, a tiče se nekih prekršaja, odnosno visine kazne koja je određena za odgovorno lice u okviru pravnog lica za prekršaje tipa: podnošenje carinskom organu dokumentacije koja sadrži netačne podatke i pod uslovom da takvo činjenje podrazumeva ili može podrazumevati oslobađanje od plaćanja uvoznih dažbina; nedostavljanje dokumentacije; neprenošenje informacije koja je neophodna carinskom organu; neunošenje u deklaraciju svih podataka o robi i tako dalje. Jednostavno se zadržava rešenje koje je u Predlogu zakona, a to je da se odgovorno lice kažnjava novčanom kaznom u iznosu od 5.000 do 25.000 dinara.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smo u principu uvek imali u vidu i aktuelnu ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo, ali kada su u pitanju neke stvari koje se tiču uvođenja reda, odgovornosti, poštovanja nekih standarda i zakona, smatramo da je neophodno izmeniti predviđene novčane kazne.
Prekršaji koji bi mogli biti napravljeni, prekršaji kojima bi pojedinci u ovom slučaju mogli naneti štetu državi, odnosno budžetu možda nisu tih razmera kao ono što je Vlada Republike Srbije napravila, primera radi, prihvatanjem odnosno jednostranom primenom Trgovinskog sporazuma, ali smatram da je ovo zaista jedan korak koji bi trebalo da doprinese uvođenju reda i odgovornosti za neka nedela koja se čine.
Zaista je neprimereno – ako se zna, kako smo krenuli, da se budžet sve više puni raznim taksama, kaznama itd. – da se u obrazloženju neprihvatanja amandmana navode reči „neprimereno visoka u odnosu na učinjeni prekršaj“; znači, visina kazne koju smo mi predložili, a reći ću da se radi o iznosu od 10.000 do 50.000 dinara. Ako se ni ovo ne prihvati, pitanje je gde ovo dalje vodi. Budžet se, kao što sam rekao, puni isključivo taksama i kaznama; budžetski deficit u nekom narednom periodu neće moći da se popunjava kreditima, tako da zaista smatram da celokupna situacija, odnosno da sve ovo vodi u jedan prilično veliki problem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan, ako mogu tako da kažem, tehnički amandman. Suštinski se ništa bitno ne menja u Predlogu zakona izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća.
Poslanička grupa SRS je predvidela da se u članu 29. stav 1. menja i glasi – U članu 38. stav 2. menja se i glasi: „Poslovna godina je kalendarska godina, osim u slučaju prestanka ili otpočinjanja obavljanja delatnosti u toku godine, statusnih promena pravnog lica, pokretanja postupka stečaja ili likvidacije.“
Smatramo da je u odnosu na ono što je predloženo u ovom Predlogu izmena i dopuna Zakona o porezu na dobit preduzeća ovakvo amandmansko rešenje sa te pravno-tehničke strane jasnije i preciznije, što se uostalom najbolje i vidi, odnosno potvrdu ima u ovom obrazloženju zašto se amandman ne prihvata, jer ovde predlagač, odnosno Vlada smatra da je u Predlogu zakona sve jasno i bez prihvatanja amandmanskog rešenja. „Naime, na osnovu predloženog rešenja u okviru Predloga zakona koje se odnosi na izmenu člana 38. stav 2. važećeg zakona, poslovna godina je kalendarska godina, osim u slučaju prestanka ili otpočinjanja obavljanja delatnosti u toku godine, uključujući i statusne promene, kao i u slučaju pokretanja postupka stečaja i likvidacije, što smatramo dovoljno jasnim, zbog čega nije potrebno prihvatiti amandman.“
Smatram da je ovo dovoljno jasno, i iz tog razloga bi ovakav tehnički amandman bio jasniji i precizniji nego ono što je ponuđeno u Predlogu zakona.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kalanović, ako se ima u vidu osnovni koncept ekonomske politike koja se vodi u Srbiji u poslednjih deset godina, onda moram da priznam da me je prilično zabrinula izjava Sajmona Greja, predstavnika Svetske banke za Srbiju, data tamo gde se naš ekonomski krem skija dok je narod nasankan, a to je da je prošlo vreme pozajmica i da se Srbija ubuduće mora oslanjati isključivo na sopstvene kapacitete.
Da ne bismo bili shvaćeni maliciozno, morate znati da SRS apsolutno smatra da je potrebno pomoći, između ostalog, i ovo o čemu danas govorimo u Skupštini, a to je program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji, ali da jedino opravdanje za sva zaduživanja, zajmove, kredite sa kojima se suočavamo u prethodnih nekoliko godina može da se nađe isključivo ukoliko se ta novčana sredstva ulože u izgradnju infrastrukture ili kapitalne projekte. Ono što ističemo stalno kao krucijalni problem, to je otplata kredita. Mi ćemo već ove godine, kao država, ako se ne varam, na osnovu ranije preuzetih obaveza biti u prilici da vratimo nekih 3,14 milijardi evra.
Verovatno je većini građana poznato da sve ekonomske krize koje nastaju u državama pre svega nastaju ili kao posledica kontinuiranog deficita platnog bilansa ili onoga o čemu i danas govorimo i što će imati za posledicu dalji rast spoljne zaduženosti jedne zemlje. U jednom takvom privrednom ili ekonomskom ambijentu, kada je sudbina države i građana isključivo u rukama inostranih kreditora i raznih međunarodnih finansijskih institucija i zavisi od njihove spremnosti da obezbeđuju priliv kredita, pri tom ne smemo zapostaviti stimulaciju visokim kamatama, jasno je u kakvom se problemu može naći, odnosno već se nalazi ekonomija Republike Srbije, pogotovo kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog ili političkog, taj priliv kredita uspori ili zaustavi. Onda nije teško izvesti zaključak sa kakvim se problemima suočavaju i država i građani.
Sve to dovodi, naravno, i do prekomernog i nekontrolisanog pada vrednosti domaće valute i tu je onda jako teško bilo šta učiniti, čak i intervencijom centralne banke. Dakle, u principu stradaju svi, a najveći problem je taj što su među stradalnicima i oni koji bi koristili te kredite racionalno.
Takođe je potpuno svejedno u ovakvim situacijama kakva je ta dužnička struktura, odnosno da li više duguje država ili privatni sektor, o čemu smo mi u SRS već u nekoliko navrata do sada govorili. Pogotovo smo isticali onaj podatak koji se često apostrofira, a to je da je čak i nekadašnja SFRJ, sa dvadeset dva miliona stanovnika, imala spoljni dug od oko dvadeset dve milijarde dolara, dok sadašnja Srbija, sa devet miliona stanovnika, ima dug prema inostranstvu od skoro trideset milijardi dolara.
Ovakav deficit je ishod jednog dugoročnog ekonomskog „rada“, koji je samo posledica mnogo činjenica. Jedna od tih je svakako i podatak da je državna administracija preterano velika i skupa, i to ne iz razloga što je potrebna za funkcionisanje države, već isključivo iz neke potrebe da se zadovolje ambicije partnera u vladajućoj koaliciji.
Srpsku privredu je u ovakvu situaciju dovela pre svega jedna neodgovorna liberalizacija spoljne trgovine, nekontrolisani priliv kapitala i korišćenje dinara kao nekakvog monetarnog sidra.
Svi oni, i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj i naročito MMF, bili su važni ili isključujući faktori u opredeljivanju za vođenje jedne takve politike i sigurno od njih ne treba očekivati u narednom periodu bilo kakvu reč kritike, već daljeg ohrabrivanja da krenemo putem jednog ekonomskog ambisa, gde se trenutno nalazimo.
Godinama je Srbija, to je veoma dobro poznato, suočena sa tim problemom hroničnog spoljnog trgovinskog deficita, velikog duga i godinama je Srbija jedna od dve evropske države koje, nažalost, ostaju bez završnog računa. Sa ovakvom politikom, koja se vodi čitavu deceniju, očigledno je da bi država Srbija, odnosno svi njeni građani i poreski obveznici, trebalo zapravo da postane opšti žirant za sve dugove i da se obaveže da svu svoju ušteđevinu, umesto u razvoj proizvodnje, troši isključivo na vraćanje dugova države i građana. SRS ima nedvosmislen stav povodom toga i smatramo zaista da je krajnje vreme da se prekine sa ovakvom ekonomskom politikom koja se vodi.
Kako protumačiti izjave zvaničnika, kao što je, recimo, jedna od izjava guvernera NBS Radovana Jelašića, o tome kako je zaduženost po stanovniku u Srbiji manja nego u susednim zemljama i da krediti čine 43% BDP, što je u odnosu na zemlje u okruženju, kako je rekao, od 20 do 25% manje?
Da li možemo ozbiljno i odgovorno prihvatiti najavu guvernera, koga smatramo najodgovornijim za vođenje monetarne politike u ovoj državi, da se tokom ove, 2010. godine može očekivati ublažavanje restriktivne monetarne politike i povećanje iznosa odobrenih kredita, pogotovo ako se ima u vidu rečenica u kojoj se kaže da su ranije banke u Srbiji, čiji su osnivači inostrane banke, od svojih centrala tražile da im odobre što više novca za kreditiranje klijenata, a sada njihove centrale od njih traže da povećaju kreditnu aktivnost, i da će cena kredita u Srbiji u ovoj 2010. godini zavisiti od inflacije, referentne kamatne stope NBS, rejtinga Srbije i stanja u inostranim bankama, kao i iznosa štednih uloga?
Ono što je posebno skandalozno, a mi u SRS smo i na to upozoravali, jeste činjenica da bi zaduženost Srbije ove godine, praktično i krajem prošle godine, bila i veća da malopre pominjana Svetska banka nije otpisala nekih 400.000.000 duga i prebacila ga na račun tzv. države Kosovo. Ta ista organizacija, od koje svaki predlog i savet prihvatamo kao da je reč o dobronamernom, pre nekoliko meseci primila je zvaničnu Prištinu u svoje članstvo. Tako ćemo očigledno imati tu mogućnost da predstavnici Srbije sede zajedno sa predstavnicima tzv. države Kosovo u istoj sali na zasedanjima Svetske banke, a cena toga je ta što je Srbiji otpisano 400.000.000 evra tzv. kosovskog duga.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da je neophodno da se jednom potpunom i suštinski izmenjenom poreskom politikom stvori ambijent u kojem bi pre svega banke prepoznale interes da se okrenu privredi, zbog čega one u suštini valjda i postoje, a ne da se nastavi kao do sada praksa zaduživanja, zajmova, kredita i svega ostalog.
Regulisanjem određenih zakonskih odredaba trebalo bi omogućiti da se te poslovne banke motivišu da finansiraju javne radove, pa da ubuduće u republičkom parlamentu na taj način razgovaramo, a ne da se uvek suočavamo sa raznoraznim evropskim, svetskim finansijskim institucijama i bankama.
Ono što još ovom prilikom želim da istaknem jeste da ekonomski problemi Srbije nisu konjukturni, već strukturni i da priča koju ovih dana možemo da čujemo u javnosti o tome da polako prolazi ekonomska kriza, da je za nama, neće nestati, jer primenom svega onoga što je u ovih proteklih desetak godina od nas zatraženo, pre svega od strane već pominjanih međunarodnih finansijskih institucija, jasno je da ćemo biti suočeni sa situacijom da ukupan spoljni dug Srbije (i države i privatnog sektora) u naredne dve godine pređe nivo od 90% BDP. I onima koji nisu ekonomisti jasno je da to u stvari znači jedno permanentno stanje dužničke i ekonomske krize i da će budućnost svakako biti još neizvesnija nego što se to može činiti u ovom trenutku.
Ono što mi tražimo od onih koji su najodgovorniji za ovakvo stanje je ne samo kratkoročno gledanje kako ćemo i od koga uzeti kredite za popunu budžetskog deficita ili druge namene, već je neophodno napraviti konkretnu projekciju za narednih nekoliko godina, projekciju koja podrazumeva suštinske izmene ekonomskog sistema. Sve to bi trebalo da se manifestuje kroz stvaranje jedne izvozno orijentisane industrije, kroz pomaganje poljoprivrede kao strateške grane razvoja, jer ćemo u protivnom imati velikih problema. Ono što sada radimo jeste samo kupovina vremena i doći ćemo u fazu, ukoliko se ništa ne bude promenilo, da postanemo jedna prezadužena država, koja nažalost neće moći da vraća sve svoje dugove. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god se suočavamo s izmenama ili dopunama određenih zakonskih rešenja u poslednje vreme, uglavnom to činimo iz dva razloga. Ili je potrebno uskladiti ih s međunarodnom pravnom regulativom ili pravnom regulativom EU, ili je, pak, što je podjednako veliki problem, reč o zakonima koji su pokazali svoju neprimenjivost u dosadašnjoj praksi.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju, izgleda da smo uspeli obe ove činjenice da sublimiramo, jer, kao što je to rekao i gospodin ministar, očigledno je da su se bitno promenili i uslovi i način obavljanja međunarodnog prevoza u drumskom saobraćaju u državama EU i državama članicama Međunarodnog transportnog foruma.
Takođe, ovakav predlog zakona koji je danas pred poslanicima u republičkom parlamentu bi trebalo upravo da reši sve one nedostatke i nepravilnosti koje su uočene u odnosu na još uvek postojeći Zakon o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju, koji je, kao što smo čuli, donet, najpre još 1998. godine, pa je onda u tri navrata doživljavao očigledno samo neznatne ili kozmetičke izmene i dopune, tako da je Vlada bila prinuđena na donošenje novog zakona o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju.
Nesporna je činjenica da je pravno regulisanje drumskog transporta upravo zasnovano na multilateralnim konvencijama i sporazumima koji su pretežno pripremljeni na nivoima UN i CMT, zatim bilateralnim sporazumima između vlada država i aktima nacionalnog zakonodavstva, čemu očigledno i mi manje ili više uspešno težimo. Dakle, to su pitanja koja upravo i treba da obuhvate taj zakonski okvir i pitanja koja se upravo rešavaju na taj način, a tiču se raznih uslova za uspostavljanje i obavljanje međunarodnog linijskog prevoza putnika, uslova za prevoz robe u režimu dozvole i režimu bez dozvola.
Ono što se pokazalo kao evidentan problem je utvrđivanje kontingenata i vrsta dozvola za prevoz robe, rok važenja, način njihovog korišćenja itd., način obavljanja posebnih vrsta prevoza, što je takođe od izuzetnog značaja, prevoza opasnih roba, a, naravno, svemu tome treba pridodati ostale važne faktore, kao što su carinska, pogranična, sanitarna, veterinarska i druga pravila i, naravno, ni ovaj zakon nije imun na to, a to su aspekti koji se tiču sankcija za nepoštovanje odredbi ovakvih sporazuma.
Upoređivanjem svih tih ugovora koji se zaključuju može se primetiti da su manje-više ta rešenja prilično slična, ali ono što se javlja kao određeni vid problema jeste da postoje razlike pre svega u domenu prihvatanja nivoa liberalizacije drumskog saobraćaja, fiskalnih rešenja, naknada za korišćenje puteva, taksi za izdavanje dozvola, utvrđivanje stepena primene režima dozvola i kontingenata dozvola i uglavnom su, najčešće, u najvećem broju slučajeva, primenjena rešenja zasnovana na tom tzv. reciprocitetu, tj. na načelu obezbeđivanja istih uslova i pogodnosti za prevoznike obe ugovorne strane.
Želeo bih ovom prilikom da istaknem da se celokupan razvoj tog transportnog sistema, ako možemo tako da kažemo, odvija jednom dinamikom koja može da implicira različite probleme i tako na neki način i stvori prepreku određenom ekonomskom razvoju i privrednom rastu svake zemlje i upravo se, kao odgovarajući odgovor na sve te nastale promene, a sa ciljem stvaranja jednog održivog sistema, i uvode određene tehnološke inovacije i nameće zapravo potreba za ''hvatanjem koraka'' sa svim tim međunarodnim standardima.
Međutim, u postojećem i današnjem predlogu zakona jedna od posledica na koje bih želeo ovom prilikom da ukažem je i činjenica da je praktično, na neki način, onemogućen kvalitetan i pravilan rad pre svega inspekcijskih organa i sprovođenje onih mera koje mogu da se preduzmu u slučaju kada neko krši zakon.
Mislim da su, u domenu kaznenih odredbi, kazne zaista bile neprimerene i da se, između ostalog i iz tog razloga, ne može na pravi način kontrolisati pojava i sive ekonomije, ne samo u tom fiskalnom smislu, nego i u pogledu nivoa usluge, nepravilne upotrebe dozvola, o čemu je već bilo a tek će biti reči, kao i redova vožnje. U tom smislu se i govori upravo o nekakvoj nelojalnoj konkurenciji koja vlada i evidentno je da su potrebni pre svega edukacija i zakon po kojem bi bilo apsolutno omogućeno svima da pod jednakim uslovima rade.
U suprotnom, jasno je da je neophodno pronaći i načine i mehanizme kako bi se ostvario određeni profit, a činjenica je da su pre svega domaći prevoznici suočeni i sa smanjenom mobilnošću stanovništva, da razlog svemu tome i prema njihovoj oceni nije samo još uvek aktuelna svetska ekonomska kriza, već na neki način i otuđenost dijaspore, pošto je međunarodni linijski saobraćaj i započeo upravo zbog veza dijaspore s maticom.
Dakle, ako se prihvati činjenica da je neophodno poštovati određene međunarodne konvencije, pri tom mislim da apostrofiram najvažniju, onu koja se tiče tranzitnog sistema, tzv. TIR, koji je inače uspostavljen pre više od pola veka u Ženevi i koji je dopunjavan i modifikovan, jasno je da država Srbija mora da ispoštuje apsolutno sve one principe koji su i zastupljeni u tom TIR sistemu.
Iz tog razloga, čak i ako se na prvi pogled možda učini da je za bavljenje prevozom putnika, u ovom slučaju govorim iz naše zemlje u inostranstvo, potrebno imati samo autobus, jasno je da svi oni koji se bave ovim poslom, dakle firme, moraju da ispune još čitav niz uslova i da za sve to pribave i mnogobrojna dokumenta i tek kada se ispuni sve ono što je propisano zakonskim odredbama i sve to na neki način valorizuje adekvatnim papirima, tek onda prevoznici mogu da dobiju neophodne dozvole za ulazak u strane zemlje.
Ove se dozvole, to je verovatno većini kolega poznato, dobijaju upravo od nadležnih organa, dakle u Odseku za međunarodni prevoz pri Ministarstvu za kapitalne investicije, i to su, u stvari, dozvole koje izdaju zemlje u kojima se i obavlja prevoz.
Po dužini i nekom vremenskom ograničenju, odnosno roku do kada je potrebno završiti ovaj posao, mislim da se samo deli sudbina svih drugih iz ove oblasti.
Svaka zemlja, pa samim tim i Srbija, koja želi da ima apsolutnu kontrolu nad prevozom koji se obavlja na njenoj teritoriji, mora pri tom da se trudi da apsolutno u prvi plan stavi svoje interese i mislim da je za to preko potrebno da se dozvole za prevoz uglavnom izdaju na bazi reciprociteta ili, grubo rečeno, onoliko dozvola za strane zemlje koliko mi izdamo dozvola strancima da voze kroz našu zemlju.
Kod uspostavljanja tih međunarodnih linija, ono što je potrebno jeste da upravo naš prevoznik ima saradnju sa firmom iz zemlje u koju vozi i da se praktično na neki način deli posao na toj liniji. Uglavnom je to podjednak deo, mada nije uvek i obavezno.
Kada je o vrstama dozvola reč, dokument kojim strana zemlja dozvoljava našem prevozniku da obavlja na njenoj teritoriji prevoz, u svim zemljama je obavezna za taj linijski prevoz, dok kod vanlinijskog prevoza ovo zavisi uglavnom od vrsta prevoza i zemlje.
U osnovi postoje te dve vrste dozvola – bilateralne i tranzitne. Šta se pri tom mora imati u vidu? U svakom slučaju, u dozvolama bi moralo da se jasno definiše, decidirano, šta prevoznik na osnovu njih može da radi, tj. kojom trasom može da se kreće, na kojim stanicama može da se zaustavlja, po kom redu vožnje i slično.
Međunarodnim prevozom, dakle, mogu da se bave isključivo ona preduzeća koja su za to registrovana, a da bi neka firma mogla da dobije dozvolu za međunarodni prevoz, neophodno je da ispuni uslove koji su potrebni za dobijanje i uverenja o osposobljenosti za obavljanje međunarodnog prevoza u drumskom saobraćaju i sve ostale pomenute uslove, među kojima je, kao jedan od krucijalnih, svakako dovoljan broj vozila, o čemu direktor preduzeća podnosi izjavu.
Kada sam već pomenuo direktora preduzeća, mi u SRS smo imali jedan amandman koji se tiče, pre svega, stručne spreme osobe koja ima zvanje direktora i smatrali smo da je, zbog svih potencijalnih teškoća i problema koji mogu da nastanu u ovoj sferi, neophodno da direktor, kao najodgovornije lice, ima isključivo visoku stručnu spremu adekvatnog smera. Međutim, zakonskim rešenjem je omogućeno da to ne bude tako. Verovatno postoji razlog za to i verovatno će nam neko od predstavnika Ministarstva, gospodin ministar ili njegov saradnik, objasniti zašto to nije toliko bitno.
Ovom prilikom bih takođe želeo da istaknem činjenicu da kod izdavanja dozvola nema konkretnih ili određenih uslova koji su vezani za tu ekološku stranu, dakle za ekološku podobnost. Vrlo dobro je poznato, ako se već pozivamo na kriterijume koji važe u zemljama EU, koliko se vodi računa o ekologiji. U našim zakonskim propisima se uglavnom ovi zahtevi pominju bez nekog opširnijeg detaljisanja, što u prevodu može da znači da u praksi i nisu toliko bitni, odnosno da je, bez obzira na to što nema konkretnih zahteva za ispunjavanje tih tzv. euronormi, veliko pitanje da li će naši prevoznici uopšte moći tako da ostvaruju određene vožnje u zemljama EU.
Stručnjaci su procenili i veliki rizik od stradanja na drumovima. Ovo je na neki način, indirektno, vezano za ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama i nešto što je kao tema u priličnoj meri obrađivano i u toku nedavnog usvajanja Zakona o bezbednosti saobraćaja. Mislim da je tu prioritetan problem koji se odnosi na stanje putne mreže u Srbiji, jer je analiza pokazala da je stradanje na drumovima čak sto puta veće na drumovima u odnosu na sve druge vidove saobraćaja. Mislim da bi u tom smislu, čak iako ovaj zakon naizgled nije u direktnoj vezi s tim, moralo da se povede o tome računa, jer se u Srbiji gotovo 90% putovanja obavlja upravo na kolovozima i svesni smo s kakvim sve posledicama možemo da se suočimo.
Takođe je evidentno i to da su posledice svetske ekonomske krize praktično među prvima osetili upravo prevoznici koji se bave međunarodnim transportom robe, jer je činjenica da je smanjen obim robne razmene, a osim s teškoćama u vezi s naplatom i isplatom dugovanja, domaći prevoznici su suočeni i s rigoroznim kontrolama stranih nadležnih organa i ograničenim kontingentima vozila.
Interesantno je napomenuti i to da će, kako ističu u Poslovnom udruženju međunarodnog transporta, dok kao zemlja ne postanemo članica EU, sistem dozvola verovatno postojati, ali da su kriterijumi raspodele dozvola u odnosu na region mnogo objektivniji. Stručna sposobnost i tehnička opremljenost za obavljanje prevoza robe su uslovi koje će svako morati da ispuni ukoliko želi da na pravilan način otpočne međunarodni prevoz.
Već smo čuli podatak da je, kada je reč o dinamičnim promenama uslova poslovanja i karakteristika tržišta, poseban problem nesklad između spoljnotrgovinske razmene i povećanja godišnjih kontingenata, odnosno narodskim rečnikom rečeno, nedostatak dozvola u sve većem broju kontingenata, što izaziva jedno stalno preispitivanje rešenja primenjenih kako za kriterijume i njihove izmeritelje, tako i za način raspodele.
Tako se u onim malopre pominjanim bilateralnim sporazumima i rešavaju zahtevi i potrebe država. Jedan od najdrastičnijih primera s kojim sam se suočio je kontingent bilateralnih dozvola razmenjenih s Italijom, koji je na nivou od 9.000 dozvola još od 2002. godine. Kontingent mađarskih dozvola je takođe daleko od zadovoljavajućeg, a s Engleskom ne postoji sporazum iako naši prevoznici dosta prevoze i rade na Ostrvu.
Kada je reč o CEMT kvotama, nemamo veliki uticaj, jer se bazna kvota utvrđuje na bazi upravo malopre pominjanih ekonomskih pokazatelja, a iz godišnjih kontingenata se izdvaja 3% iz kontingenata pojedinačnih dozvola za interventne slučajeve, prevoze za koje su potrebne posebne dozvole i prevoza za sopstvene potrebe.
Koliko god, gospodine ministre, da se izmenama i dopunama predloženog zakona na neki način postojeće zakonsko rešenje popravlja, ipak ostaje problem koji se tiče njegove primene u praksi. Mislim da će kao i za sve ostale, tako i za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o međunarodnom prevozu u drumskom saobraćaju apsolutno najveću odgovornost za primenu imati Vlada, odnosno ministarstvo na čijem se čelu vi nalazite.

Samo da na početku konstatujem da je, nažalost, i broj kolega prisutnih poslanika, koji su zainteresovani za ovu temu, otprilike srazmeran procentu visokoobrazovanih ljudi u Srbiji danas. To je slika koja izaziva zabrinutost.
Ako se složimo da su selekcija, prilagođavanje, komercijalizacija i efikasno korišćenje znanja preduslovi održivog ekonomskog razvoja zemlje i ekonomskog rasta, kao i kontinuiranog poboljšanja životnog standarda stanovnika, onda moramo da prihvatimo činjenicu da u tom savremenom svetu svaki pojedinac mora biti sposoban da upotrebi svoje znanje, da ga unapredi, da selektuje ono što je bitno u datom kontekstu i da razume ono što je naučeno, tako da može da se prilagodi zahtevima sve bržih promena.
Otuda je osnovna tendencija da se obrazovni proces, umesto uobičajenog prenošenja činjenica, usmeri, pre svega, ka razumevanju naučenog. Štaviše, ono što mora biti primenjivo u praksi, zapravo je taj razvoj tehnologije i nauke, u kome su danas promene vrlo česte, znanje brže zastareva nego ranije. Za razvoj društva, ključnu ulogu ima upravo obrazovni sistem i naučnoistraživačka delatnost i oni zavise od odgovarajuće reakcije drugih društvenih sistema, kao i tehnološkog razvoja.
S druge strane, mora se uvažiti činjenica da obrazovanje i nauka nisu izdvojeni sistemi i da se ne mogu nezavisno od društva u celini razvijati. Upravo zbog toga i razvoj tog tzv. savremenog društva i znanja nije samo u domenu obrazovnog sistema, već zavisi i od te međusobne povezanosti i usklađenosti različitih parametara.
Dame i gospodo narodni poslanici, za ostvarivanje ciljeva potrebna je znatno veća koordinacija rada, uzajamna saradnja, a o tome je već bilo reči, različitih nadležnih državnih institucija, pre svega, ministarstava za nauku i obrazovanje, za rad i zapošljavanje, socijalna pitanja, regionalni razvoj itd., kao i svih drugih relevantnih nacionalnih institucija. Ništa manje nije važna ni uloga informacionih tehnologija, koje su postale neophodan uslov za uspeh pojedinca u društvu i na tržištu, kao i država u ukupnom razvoju.
Ono što se tokom nekih izlaganja danas postavilo kao izuzetno važno pitanje jeste pitanje finansiranja obrazovanja i nauke i mi u SRS-u smatramo to jednim od krucijalnih pitanja u svim budućim planovima, strategijama ili kako god da ih nazovemo. Prilično je nejasno na koji će se način ostvariti povećanje ulaganja i u kom obimu, kada to ne podrazumeva dodatno, primera radi, i kreditno zaduživanje.
Ono što sam do sada mogao da primetim, to je, pre svega, vaše pozivanje na određene međunarodne dokumente, tzv. lisabonske deklaracije, o dostizanju 3% BDP-a za istraživanje i razvoj, na preporuke UNESKO-a, za povećanje i ulaganje u obrazovanje 6%.
Znamo svi kakav odnos imamo kada je o Srbiji reč. Neophodno je, pre svega, bolje praćenje, odnosno analiza ulaganja, počev od nekakvog mikronivoa, da bi se pokazali efekti odnosa rashoda i BDP-a. Konkretno, smatramo da je potrebna promena finansiranja naučnoistraživačke delatnosti, naročito u pogledu stimulisanja, odnosno ulaganja industrije i privatnog sektora. Ministarstvo, odnosno država bi morala decidno da se izjasni o tome da li je to dugoročan prioritet, smatram da bi tako trebalo da bude, kao što je neophodno da se donesu adekvatni zakonski propisi o stimulisanju ulaganja industrije, privatnog sektora u naučno-istraživački rad, određene poreske olakšice, kao jedne od mera, itd. Moraju se predvideti i druge mere, na primer, korišćenje patenata, pravo na zapošljavanje najboljih naučnika na konkretnim projektima za potrebe finansijera itd.
Postojeći način finansiranja naučnoistraživačke delatnosti iz budžeta, prema kome se određena novčana sredstva, koja, nažalost, nisu velika, daju isključivo naučnoistraživačkim organizacijama koje su registrovane u Ministarstvu nauke i u slučaju da ispunjavaju definisane uslove, u određenoj meri ograničava rad samih organizacija. Naročito je tu problem prisutan kod pojedinaca, odnosno ljudi koji se pojedinačno bave ovim poslom. To, praktično, znači da je nemoguće dobiti određena sredstva iz budžeta za te samostalne istraživačke projekte, dakle, jednog ili grupe istraživača, kao i onih istraživača koji rade u privatnim institucijama visokog obrazovanja i koji samostalno žele da realizuju određeno istraživanje, osim na konkursima, koji se organizuju sporadično.
Neophodno je predvideti i ovu problematiku, odnosno omogućiti druge načine raspodele budžetskih sredstava. Siguran sam da se svi slažemo da je ono što je neosporno kada je reč o investiranju, svakako, nauka i obrazovanje.
Na kraju, plan ili strategija za rešavanje postojećeg stanja, koje, ponavljam, nije zadovoljavajuće, morao bi biti osmišljeniji i precizniji, kako bi država Srbija krenula u ostvarivanje ciljeva razvoja. Ovako imamo svega 6% visokoobrazovanih o čijem znanju, i pre, a, nažalost, i posle belog šengena, za najveći broj njih, i dalje brigu vode druge države, a ne Srbija. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono o čemu su se saglasili i predstavnici i Vlade i opozicije, barem ako je verovati izjavama ministra finansija Diane Dragutinović s kraja prošle godine, jeste činjenica da je postojeći sistem poreza na dohodak građana zaista komplikovan i neprimenjiv u ekonomskoj stvarnosti u kojoj se nalaze država i građani Srbije, te da je neophodna jedna zaista suštinska, a ne samo kozmetička, reforma ili promena.         Evidentno je, dakle, da važeći sistem poreza na dohodak građana, praktično, ne ispunjava nijedan od onih bitnih parametara na osnovu kojih se i vrši vrednovanje modela oporezivanja dohotka građana.
Takođe, siguran sam da delimo mišljenje i da je reforma poreskog sistema možda i najznačajniji segment sveobuhvatnih reformi ekonomskog sistema Republike Srbije. Ovim aktuelnim Zakonom o porezu na dohodak građana praktično nije izvršen nikakav suštinski ili radikalni zaokret u politici oporezivanja, već je, zapravo, na sceni prisutan nekakav kombinovani sistem oporezivanja, koji se danas, istini za volju, a to pokazuju i podaci, veoma retko sreće u savremenim poreskim sistemima u svetu. Ovde je možda jedino logično objašnjenje da je Srbija država u kojoj ništa nije logično.
Mi u SRS ističemo da je za suštinsku reformu poreske politike neophodno uzeti u obzir nekoliko bitnih činjenica, a to je da se stvarni ekonomski i socijalni efekti primene određenog oblika oporezivanja mogu u značajnoj meri razlikovati od predviđanja koja se mogu naći u ekonomskim teorijama. Znači, neophodno je uvažiti, pre svega, karakteristike privrede Srbije, njene eventualne razvojne ambicije, performanse poreske administracije i neizbežan nivo poreskog morala.
Kada je o slici privrede Srbije reč, tu je najvećem broju građana sve i te kako jasno i poznato. To pokazuju podaci o zaduženosti zemlje, o industrijskoj proizvodnji i svi ostali parametri koji ukazuju na to da je sveobuhvatna makroekonomska situacija u kojoj se nalazi država Srbija i te kako teška.
Takođe, prilikom analize postojećeg poreza na dohodak građana, kao i prilikom planiranja ili projekcija poreskih reformi, neophodno je uzeti u obzir i podatke koji se tiču strukture poreskih prihoda po vrstama dohotka, a ti podaci kažu da prihodi od rada čine 90% registrovanog oporezivog prihoda građana u Srbiji, dok je nekih 10% prihoda po osnovu kapitala. Pri tom, zarade zaposlenih čine preko 80% registrovanog oporezivog dohotka i predstavljaju ujedno i najznačajniju i najvažniju kategoriju prihoda građana u Srbiji.
Dakle, ono što je krucijalno pitanje bilo koje reforme poreza na dohodak građana, biće svakako taj poreski tretman koji će imati zarade zaposlenih u Srbiji, kojih je, istini za volju, iz dana u dan sve manje. Ti zvanični statistički podaci su i poražavajući i zabrinjavajući istovremeno, jer 63% zaposlenih ostvaruje zaradu manju od prosečne, polovina radnika prima manje od 75% prosečne zarade, svega 8% je zaposlenih koji primaju zaradu koja je viša od iznosa dvostruke prosečne zarade, a skoro petina ljudi danas u Srbiji prima onaj tzv. minimalac, odnosno minimalnu zaradu.
Ako se, dame i gospodo narodni poslanici, zna da primena bilo kojeg poreza ima za posledicu i pojavu određenih troškova, pošto to uvek imamo u svakom predlogu zakona, dakle stavku koja se tiče svih poreskih obveznika, onda treba istaći da za poresku administraciju, kroz troškove naplate i kontrole, postoje troškovi ujedno i za poreske obveznike, kroz podnošenje poreskih prijava, prateće dokumentacije, vođenje evidencije itd.
Ono sa čime se mi u Srbiji danas suočavamo jeste jedno opšte pravilo da su troškovi primene poreza veći što je poreski sistem komplikovaniji, a upravo je takav danas na sceni u Srbiji. Da razjasnimo stvari, poreski oblik u okviru kojeg se primenjuje veći broj poreskih stopa, iako postoje brojnija oslobađanja i olakšice, ujedno je i komplikovaniji.
Pretpostavljam da je svima vama veoma dobro poznato da u uslovima visoke međunarodne mobilnosti kapitala i visina poreza na dohodak predstavlja jedan od faktora te međunarodne konkurentnosti zemlje, a očigledno da je i tu pozicija Srbije prilično loša. Naravno, pri tom je za sve one potencijalne investitore, bilo da je reč o domaćim ili stranim, kojih je sve manje i manje, bitno i ukupno fiskalno opterećenje određenog faktora proizvodnje, a ne samo to opterećenje koje nastaje porezom na dohodak.
Bilansna izdašnost poreza na dohodak građana je u Srbiji relativno niska. Učešće poreza na dohodak u BDP Srbije iznosi oko 5%, što je čak i u poređenju sa zemljama članicama Evropske unije, koja nam je, inače, vodilja svih ovih zakonskih projekata i reformskih poduhvata, znatno niže. Jasno je da je to rezultat apsolutno nepovoljnog delovanja makroekonomskih činilaca, poreskih mera koje je vlast preduzimala u proteklom periodu, kao i stepena naplate, za koji znamo na kom je nivou.
O činjenici da je još uvek prisutna i u priličnoj meri rasprostranjena siva ekonomija, već je govorio i kolega Milorad Buha. To je problem sa kojim se država mora suočavati, jer se prisustvom sive ekonomije umanjuju i prihodi od oporezivanja dohotka od rada, kao i prihodi od oporezivanja dohotka od kapitala.
Nama je, gospođo Dragutinović, kao građanima države Srbije, potrebna temeljna reforma ne samo poreskih propisa, već i kompletne poreske uprave. Ono što smo mi u SRS isticali kao nužan korak, a na osnovu nekakvih dosadašnjih iskustava, pre svega vezano za zemlje u tranziciji, sa stanovišta te nekakve ekonomske efikasnosti jedan od najpogodnijih vidova bi u ovom trenutku bio taj tzv. proporcijalni porez na dohodak. To je porez koji su već primenjivale zemlje poput Rusije, Slovačke, Češke itd.
Očigledno je, suočeni sa problemima kakvih Srbija evidentno danas ima, a sa željom da se koliko-toliko zadovolje neki od onih osnovnih parametara kada je reč o reformi poreza na dohodak građana, u ovom trenutku, kada se budete odlučili za zaista suštinsku reformu kompletnog poreskog sistema, barem kada je reč o porezu na dohodak, jasno da je upravo ovaj model najprihvatljiviji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Odmah na početku moram da kažem da neću govoriti o Šarićima, ali hoću o MMF-u, s obzirom na to da je boravak misije ove međunarodne institucije u proteklih nekoliko dana privlačio veliku pažnju srpske javnosti. Opet su dogovori koji su vođeni o tzv. trećoj reviziji kreditnog aranžmana predstavljeni kao sudbonosni, iako u principu, a to mislimo mi u Srpskoj radikalnoj stranci, oni suštinski apsolutno ništa novo nisu doneli, što je potvrdio svojom izjavom neposredno pred početak ovih razgovora i potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je rekao da će Srbija ispuniti sve ono što MMF bude tražio od nje i da jednostavno pravih razgovora praktično neće ni biti.
Voleo bih da ovom prilikom dobijemo informaciju, odnosno odgovor na pitanje koje se tiče tzv. pisma o namerama, koje su Vlada Srbije i Narodna banka Srbije uputile MMF-u 3. decembra 2009. godine, tačnije gospodinu Štroskanu, koji je inače šef Alberta Jegera, koji je zadužen za misiju u Beogradu.
Interesantno je da se u prvom pasusu pisma o namerama navodi da su u pojedinim sektorima efekti globalne finansijske krize na našu privredu bili nepovoljniji od prognoziranih. Posebno se to odnosi na naglo zaustavljanje ekspanzije domaćeg i spoljnog zaduživanja sektora preduzeća.
Očigledno je da srpska vlast kao da se pravda pred MMF-om zbog toga što srpska preduzeća nisu mogla i dalje da se zadužuju na zapadu, kao što je to bio slučaj pre početka krize. Zatim se u istom pasusu izražava žaljenje zbog pada uvoza u Srbiju. S druge strane, nema ni reči o padu srpskog izvoza.
Ekonomski su neshvatljive i rečenice koje se nalaze u jednom od narednih pasusa, kao što je ona da će državni vlasnički udeli u bankama biti eliminisani čim to postane moguće. Zaista bih voleo da dobijem odgovor šta to konkretno znači, da li od vas, gospođo Dragutinović, ili od gospodina Dinkića.
U pismu o namerama nema ni jedne jedine reči o ponašanju zapadnih banaka na srpskom tržištu, o kamatama koje su nekoliko puta veće nego na zapadu itd.
Ono što bih još voleo da znam, ako se izuzmu fraze o opredeljenosti srpske vlasti da sprovede ključne, kako oni to kažu, reforme u oblasti penzija, obrazovanja i zdravstva i ako se zna da je predviđeno zamrzavanje zarada i penzija pri godišnjoj inflaciji koja je projektovana na 7%, šta će to u suštini značiti sa njihovom realnom vrednošću i tako dok ne budemo počeli da stežemo kaiš ili da sa manje uradimo više?
Mislim da građanima dugujete i odgovor na pitanje da li će i ovog puta najveći deo sredstava iz kreditnog aranžmana biti upotrebljen za jačanje deviznih rezervi, i to danas, kada je kurs premašio psihološku barijeru od sto dinara. Zahvaljujem se.

Ono što se nije čulo, a što smo kao pitanje razmenili ticalo se toga šta je Vlada Republike Srbije konkretno uradila pa da imate razlog da budete zadovoljni, odnosno da smatrate da je taj izveštaj... na osnovu čega je, dakle, pozitivan izveštaj MMF-a.
Kada ste pomenuli reformu penzionog sistema, i danas smo komentarisali vašu izjavu koja se tiče smanjenja broja penzionera kao jedne od stavki koje se tiču sveobuhvatne reforme penzionog sistema. Pre svega, za nas je neprihvatljivo dovođenje u isti kontekst kreditnog aranžmana sa MMF-om i sveobuhvatne reforme penzionog sistema, jer smatramo da penzioni sistem mora da bude ekonomski održiv, u cilju ekonomskog razvoja države.
Verovatno ćete odgovoriti da li se, što je takođe bilo neophodno u sklopu reforme koja predstoji, vodilo računa o modelu usklađivanja rasta prosečne plate i penzije, odnosno broju stubova penzionog sistema, strukturi fondova, učešću fondova u BDP itd.
Ono što je možda problematično u celoj ovoj priči je činjenica da je svega 18% u Srbiji otišlo u redovnu penziju, dok je sve ostalo otišlo po nekim drugim osnovama.
Nas interesuje da li se možda u toj vašoj planiranoj reformi penzionog sistema razmišljalo i o modelu koji je zastupljen u Čileu, koji je etalon za funkcionisanje penzionog sistema?

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga se pokazalo nerealnim, gospođo Dragutinović, u odnosu na okvire ili projekciju ekonomske politike Vlade Republike Srbije u 2009. godini, ako pođemo samo od činjenice prilikom usvajanja budžeta za ovu godinu i najavljenog pada rashoda, kako se tada govorilo, koji je  trebalo da isprati i evidentan pad budžetskih prihoda po osnovu poreza na dodatu vrednost, poreza na dobit preduzeća i poreza na dohodak građana, a do toga jasno nije došlo.
Pri tom smo imali samo povećanje ukupnog javnog duga države povlačenjem kreditnih sredstava iz inostranstva, nepoštovanje Zakona o budžetskom sistemu. Posledica svega toga je ono o čemu ovih dana razgovaramo, a čini mi se da se najslikovitije vidi upravo u odnosu na taj projektovani budžetski deficit koji je sa onih 1,5%, odnosno 49,8 milijardi dinara drugim rebalansom dospeo čak do 104,8 milijardi.
Amandman, kojim sam u ime poslaničke grupe SRS predvideo smanjenje sredstava iz budžeta koja se odnose na otplatu glavnice po garancijama, samo je bio pokušaj da se još jedanput ukaže na nešto što smo nebrojano puta kao poslanička grupa kritikovali i ukazivali tokom godine koja je na izmaku.
Uveravali su nas da neće biti problema u vraćanju pozajmljenog novca sa kamatom. Uveravali su nas da po nekakvim raznim parametrima, ja baš ne pronađoh nijedan, mi u principu i nismo zadužena zemlja itd, a podaci i činjenice i cifre na najbolji način demantuju, pre svega, vas kao predstavnike vlasti.
Ako se pogleda samo nešto što je zvaničan podatak, a tiče se planirane otplate glavnice i kamata već od 2010. godine, pa za period do 2015. godine, jasno je da ćemo se naći u jednom ozbiljnom problemu, jer već tokom 2010. godine taj ukupan spoljni dug, dakle, planirana otplata glavnice i kamate, nešto je preko tri i po milijarde evra i, suma sumarum, u narednih pet godina nas očekuje ukupno 15 milijardi evra vraćanja novca.
Kome sve dugujemo, počev od tih međunarodnih finansijskih organizacija, preko Pariskog i Londonskog kluba, ostalih kreditora itd. i sama struktura dugovanja ukazuje da očigledno tu mnogo toga ne ide onako kako treba.
Potvrđuje se ono o čemu smo govorili, a to je da sva ta kreditna sredstva koje je Srbija uzimala jednostavno nisu racionalno korišćena, onako kako to i teorija nalaže i sugeriše i kako realni ekonomski pokazatelji u zemlji u kojoj živimo i nalažu.
Dakle, mi smo blagovremeno ukazivali da je cela ta suština, odnosno koncept na kojem se vodila ekonomska politika tokom 2009. godine, a očigledno da nas po okvirima, odnosno obrisima, očekuje ista i tokom naredne 2010. godine, nije bila u situaciji da se ozbiljno suoči sa suštinskim problemima, sa određivanjem mera koje su usmerene pre svega na reformisanje javnog sektora, već je celu godinu obeležilo stalno novo zaduživanje i po svoj prilici ostavljen je, dakle, za vraćanje duga nekakvim boljim vremenima i drugim vladama.
Naša osnovna zamerka u svemu tome je što apsolutno nije bilo realnog uporišta za tako nešto, jer imali smo u vidu i stopu rasta privrede i na osnovu nje bi i mogla da se odredi mogućnost otplate kredita, a u našim uslovima to je zaista jako teško.
Ukazivali smo, dakle, i da su tokom 2009. godine, a to se i pokazalo i kroz ovaj rebalans i kroz Predlog zakona o budžetu za narednu godinu, da su sredstva koja su uzeta iz inostranstva pre svega korišćena na javnu potrošnju, a to što sada pokušavate da nas ubedite da će tokom 2010. godine ta sredstva biti usmerena na infrastrukturu, javne investicije, teško da mogu biti prihvatljiva.
Jasno je da se ove godine država uglavnom zaduživala i radi pokrivanja budžetskog deficita. Poseban je problem što je ukupan javni dug ove godine rastao visokim tempom, tako da smo samo ove godine, dakle, godine koja je na izmaku, bili zaduženi za nešto više od milijardu evra i činjenica o kojoj sam govorio da već od sledeće godine ćemo morati da vraćamo veću sumu novca nego što je to do sada bio slučaj.
Kažem opet, amandmanom je pokušano da se na neki način valorizuju posledice ovakve politike, odnosno predloženo je da otplatu kredita moraju vršiti korisnici kredita, a da samo jedan deo to radi Republika Srbija iz sredstava budžeta. Naravno, amandman nije prihvaćen jer kažu da je neprihvatljivo i ovoga puta uporište za odbijanje amandmana nije u Zakonu o budžetskom sistemu, kao što je bilo u većini slučajeva pre ovoga, nego upravo u Zakonu o javnom dugu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo na početku konstatovali da je poverenje u finansijske izveštaje zapravo preduslov rada i edukovanih računovođa, zatim standardizovanih osnova, harmonizovanih principa, transparentnih i poštenih podataka finansijskog izveštavanja.
Nažalost, kada je reč o ovom predlogu zakona o kome raspravljamo, čini mi se da dosta propusta ima, tako da je teško ispoštovati ove navedene principe. Regulisanjem revizije u zakonu na način na koji je regulisano, bez kontrole kvaliteta, mislim da dodatno doprinosi smanjenju pouzdanosti finansijskog izveštaja.
Formiranjem komore ovlašćenih revizora i donošenjem određenih pravila od strane njenih organa, praktično je revizija pretvorena u biznis zatvorenog tipa, u kojem od 30-ak firmi u 2008. godini ostvari prihod od preko 40.000.000 evra bez ikakve odgovornosti, tako da revizija finansijskog izveštaja i nema neki poseban značaj za javnost, osim dobrog posla za revizorske firme i značajnog troška za klijente obavezne revizije.
Posebno je problematično pitanje broja ovlašćenih revizora, njihove stručne i starosne strukture, program edukacije i načina nostrifikacije i sticanje kvalifikacije za obavljanje ovog posla. Svakako da je veoma malo ovlašćenih revizora, s obzirom na broj pravnih lica koja imaju obavezu revizije, tako da, ako se zna da oko sto ovlašćenih revizora vrši reviziju oko pet hiljada finansijskih izveštaja, onda je jasno kakav je kvalitet tih revizija, uz posebno pitanje - kome su onda takvi izveštaji i potrebni?
Ono što nam je takođe u ovom predlogu zakona ostalo kao prilična manjkavost tiče se usklađivanja međunarodnog računovodstvenog standarda, međunarodnog standarda finansijskih izveštaja i međunarodnog standarda računovođa, gde je zakonom regulisana ta mogućnost da pravna lica ili organi koji od međunarodnih regulatornih tela dobijaju pravo da prevode i obavljaju ovu regulativu. Podsećam samo da je Savez računovođa i revizora Srbije jedini taj koji ima prava po osnovu članstva u međunarodnoj asocijaciji i drugim profesionalnim telima neko ko bi time trebalo da se bavi.
Ono što je Srbiji i društvu u kojem živimo i te kako potrebno, to je upravo jedan kvalitetan predlog zakona, koji bi upravo omogućio ono što se i podrazumeva kao osnova svega toga, a to su visoka stopa pouzdanosti finansijskih izveštaja i izveštaja revizora. Dosadašnje iskustvo ovakvog predloga zakona su još uvek daleko od te situacije od koje ćemo moći na ovakav način da raspravljamo o pomenutoj problematici.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 11. stav 1. je zaista predviđena jedna obaveza, pre svega u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Dobro je da je gospodin Todorović, sekretar MUP, prisutan na ovoj sednici, jer shvatićete iz ovog mog obrazloženja da nema ni govora o nekakvom politikantstvu, već isključivo o dobroj nameri da se jedna ustavna obaveza sprovede na način kako treba, čak i u ovom predlogu zakona o vanrednim situacijama.
Naime, amandmanom je predviđeno da se iz ovog 1. stava člana 11, gde stoji da MUP (u daljem tekstu: Ministarstvo), u okviru svog delokruga, predlaže i sprovodi politiku u pitanjima zaštite i spasavanja i izvršava određene međunarodne ugovore, zakone i druge opšte akte Narodne skupštine i Vlade.
Amandmanom je predviđeno brisanje formulacije "predlaže i" iz jednog prostog i praktičnog razloga, što po Ustavu Republike Srbije Vlada Republike Srbije je ta koja predlaže i sprovodi politiku.
Nije uopšte sporna činjenica da je ministarstvo, a samim tim u ovom konkretnom slučaju MUP, u mogućnosti da predlaže određene nacrte zakona itd, kažem opet, imajući u vidu ovu ustavnu obavezu, jasno je da bi znatno pravilnija formulacija bila ona koja je i predviđena amandmanom, da ministarstvo bude zaduženo za sprovođenje politike.
Očekujem da ćete prihvatiti ovaj amandman, jer nema razloga da se na osnovu ovog obrazloženja to i ne prihvati.

Složili smo se još u onoj načelnoj raspravi da je zaista bio potreban jedan novi zakon o zaštiti od požara, imajući pre svega u vidu tu činjenicu da je dosadašnja zakonska regulativa starija više od dve decenije i složili smo se da apsolutno jedan ovakav Predlog zakona ne bi trebalo da ima puno dodirnih tačaka sa politikom.

Upravo i amandman koji je podnet na član 25. Predloga zakona, a kojim je zatraženo brisanje stava 2, podnet je sa tom namerom, jer pomenuti član se odnosi na angažovanje pravnog lica za obavljanje poslova, a stav 2, čije je brisanje zatraženo, jeste da ministar propisuje bliže uslove za obavljanje poslova iz člana 24. ovog zakona.

Mogli ste da primetite da nije bilo amandmana na član 24. iz razloga što je prilično korektno definisano sve što se tiče organizovanja zaštite od požara, ugroženosti od požara itd, tako da smatramo da je pomenuti stav u ovakvom predlogu zakona nepotreban, pogotovo formulacija da propisuje bliže uslove zaista stvara mogućnost za prilične nedoumice i smatramo da je apsolutno nepotreban.

Član 63. se odnosi na stručno usavršavanje i reč je o pripadnicima vatrogasno-spasilačke jedinice koji su dužni da se stručno usavršavaju prema programu koji, kako piše u Predlogu zakona, donosi ministar.
Imajući u vidu jedan opšti stav koji smo izneli, a to je da bi trebalo, bar kada je reč o ovakvom predlogu zakona, što manje izbegavati i uplitanje politike i na neki način obavezu ministru kao pojedincu da čak uređuje odnosno donosi program prema kome će se stručno usavršavati pripadnici vatrogasno-spasilačke jedinice, u ime poslaničke grupe SRS sam predvideo tu izmenu da se reč "ministar" zamenjuje rečju "ministarstvo". Mislim da je to zaista celishodnije.
Kada smo kod stručnog usavršavanja, ne znam ko je sve bio uključen u izradu ovog predloga zakona, mislim da je svakako trebalo uzeti u obzir i neke stavove i razmišljanja, pre svega nacionalnog društva inženjera i tehničara za upravljanje rizicima, jer nisam siguran da vam je poznat podatak da smo mi još prvi u svetu 70-ih godina prošlog veka napravili softver termodinamike požara za klimatizovane oblakodere.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, nešto više vremena ću posvetiti Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o računovodstvu i reviziji jer, ako se složimo da poverenje u finansijske izveštaje podrazumeva obrazovane računovođe, standardizovane osnove, harmonizovane principe, transparentne i poštene podatke finansijskog izveštavanja, onda ćemo, nažalost, morati da se složimo i u sledećoj konstataciji - da je finansijsko izveštavanje u Srbiji palo na ne baš zavidan nivo kvaliteta, sa izraženom stopom nepouzdanosti finansijskih izveštaja i izveštaja revizora.
Ovo je svakako rezultat, ili bolje rečeno posledica, primene dosadašnjih, dakle još uvek aktuelnih propisa o računovodstvu, na čiji kvalitet je još u fazi pripreme i donošenja ukazivano od strane mnogih analitičara, koji su pri tom upozoravali da zakonodavstvo koje reguliše finansijsko izveštavanje doprinosi stvaranju jednog ne baš uređenog stanja u ovoj oblasti, sa svim mogućim posledicama.
Između ostalog, zakonom je uređeno i da mala pravna lica i preduzetnici mogu, ali ne moraju da primenjuju Međunarodni računovodstveni standard i Međunarodni standard finansijskih izveštaja, a da će za one koji se odluče da ih ne primenjuju, ministar finansija propisati način priznavanja, merenje i procenjivanje imovine i obaveza, prihoda i rashoda, u skladu sa zakonskom i profesionalnom regulativom.
U skladu sa tom odredbom je ministar, uz pomoć Nacionalne komisije za računovodstvo, doneo pravilnik koji je u mnogim delovima neprimenjiv, a u nekim delovima i potpuno nejasan. Ne zna se da li i ko primenjuje taj i takav pravilnik, i na koji način, jer to niko nije obelodanio, niti ko evidentira i kontroliše.
Ono na šta takođe želim da ukažem pažnju jeste problem prevođenja, objavljivanja i usklađivanja malopre pomenutih standarda. Prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, pravna lica i organi koji od međunarodnih regulatornih tela dobiju pravo za prevod i objavljivanje, vrše prevod i objavljuju ovu regulativu.
Radi javnosti ću istaći da Savez računovođa i revizora Srbije kod nas jedini ima to pravo, po osnovu članstva u Međunarodnoj asocijaciji i u drugim globalnim profesionalnim telima. Logično bi bilo da i u rešenju ministra finansija, kao što to zakon i nalaže, bude upisano da je Savez pravno lice, da zakon koji on prevodi, objavljuje i usklađuje profesionalnu regulativu, pa bi se posle toga verovatno znalo koja, kakva i kako se sve profesionalna regulativa primenjuje u Srbiji.
Problem je i činjenica da se odustalo od primene nacionalnih računovodstvenih standarda vezanih za obrazovanje računovođa i računovodstveni softver, što je bilo jedna od najboljih tekovina u razvoju računovodstva u Srbiji. Neprimenjivanje kodeksa je prilično uticalo na gubljenje kvaliteta i pouzdanosti finansijskih izveštaja u Srbiji.
Iako kodeks zahteva profesionalnog računovođu, obrazovanog, dakle edukovanog za poslove računovodstva, sam čin odustajanja od tih nacionalnih standarda je odmah i shvaćen, zahvaljujući pre svega tumačenju pojedinih činovnika Ministarstva finansija, povezanih sa pojedinim privatnim, komercijalnim i revizorskim preduzećima, a to je evidentno veliki problem u ovoj sferi, da finansijski izveštaj može da sastavlja bilo ko, bez obzira na profesionalna znanja ili zvanja.
Ovo je dovelo do toga da u Srbiji finansijske izveštaje, u većini slučajeva, sastavljaju praktično lica koja ne poseduju baš potrebno znanje iz računovodstva, često koristeći i tuđe finansijske izveštaje ili svoje iz nekih ranijih godina, i koristeći pri tom vrlo sumnjive softvere iz ove sfere.
Zakonom je utvrđeno, takođe, da pravna lica i preduzetnici moraju da koriste standardan računovodstveni softver, ali nigde nije rečeno koji standard to reguliše.
Kada je reč o regulisanju revizije na način kako je to regulisano, bez potrebne kontrole kvaliteta, jasno je da to samo dodatno doprinosi smanjenju pouzdanosti finansijskih izveštaja. Formiranjem Komore ovlašćenih revizora i donošenjem određenih pravila od strane njenih organa, revizija je praktično pretvorena u, da tako kažem, biznis zatvorenog tipa, u kojem je 30-ak tih firmi ostvarilo (podatak je iz 2008. godine) prihod od preko 40 miliona evra, bez potrebne odgovornosti, pa revizija finansijskih izveštaja i nema neki poseban značaj za javnost, osim tog, opet kažem, unosnog i dobrog posla za revizorske firme i svakako nezanemarljivog troška za klijente obavezne revizije.
Posebno je problematično pitanje broja ovlašćenih revizora, njihove stručne i starosne kvalifikacije, programa edukacije, sticanja kvalifikacije za obavljanje ovog posla itd. Očigledno je da u Srbiji nema dovoljno ovlašćenih revizora, imajući u vidu broj pravnih lica koja imaju, inače, obavezu revizije, a od kojih je veliki broj čak i u statusu penzionera, iako ima hiljade profesionalno stručnih računovođa koji su na neki način onemogućeni da obavljaju ovaj posao.
Tek neznatan broj lica je stekao određene kvalifikacije od trenutka formiranja malopre pominjane komore, ali većina njih je još uvek bez mogućnosti dobijanja adekvatne licence, s obzirom na propisani radni staž u reviziji, koji je utvrđen pravilima. Ako se zna da oko 100 ovlašćenih revizora vrši reviziju oko 5.000 finansijskih izveštaja, onda je jasno kakav može biti kvalitet tih izveštaja, uz posebno pitanje kome zapravo trebaju revizorski izveštaji koji se dostavljaju u određenom delu godine, odnosno do kraja devetog meseca.
Rešenja o reviziji, ali i rad revizorskih firmi su, čini mi se, dobar primer kako ne treba da se radi, čime se samo potvrđuje konstatacija SRS-a da se lošim propisima, koji se nalaze u funkciji jednog monopolskog biznisa, apsolutno ništa dobro ne može očekivati.
Takođe bih želeo da istaknem da nema nikakvih značajnih suštinskih pomaka u odnosu na postojeći zakon u ovom što je predloženo izmenama i dopunama Zakona o računovodstvu i reviziji, i sve to, rekoh, kao posledicu ima prilično unazađeno finansijsko izveštavanje u Srbiji, sa velikim brojem nepouzdanih finansijskih izveštaja, a koji bi u principu trebalo da posluže mnogim i eksternim korisnicima u donošenju značajnih poslovnih odluka vezano za rad privrednih subjekata.
Takođe moramo da konstatujemo da je izuzetno jak pritisak finansijske moći privatnih komercijalnih izdavača i pojedinih revizorskih preduzeća koji, očigledno, već duže vreme imaju veliki uticaj na Ministarstvo finansija prilikom izrade propisa u računovodstvu, a očigledno je taj uticaj bio presudan i prilikom predlaganja i donošenja svih dosadašnjih predloga zakona i podzakonskih akata vezanih za pomenuti Zakon o računovodstvu i reviziji.
Naravno, ukoliko bismo želeli da budemo dobronamerni, treba svima da bude apsolutno prihvatljivo to da, ukoliko želimo kvalitetne i pouzdane finansijske izveštaje, onda zaista sva preduzeća moraju svoju profitabilnost graditi na dobrim zakonskim rešenjima i onda će sigurno i trenutna situacija u ovoj oblasti biti, na neki način, prevaziđena. Jasno je, ukoliko se želi uhvatiti priključak sa međunarodnim sistemima, odnosno međunarodnim zakonskim rešenjima, da je neophodno izgraditi jedan znatno kvalitetniji institucionalni okvir za izgradnju pouzdanog sistema finansijskog izveštavanja.
Takođe, neophodno je da i računovođe, kao kreatori kvaliteta finansijskog izveštaja, dobiju status i ulogu koju imaju računovođe u razvijenim zemljama, a dok ne budemo imali kvalitetan zakon, u Srbiji će i za činjenicu da se nenamenski troše budžetska sredstva krivci biti računovođe. Zahvaljujem.