Ovaj 32. član Predloga zakona o stečaju se odnosi na razrešenje stečajnog upravnika. Predložili smo amandmanom, poslanička grupa SRS, dodavanje u stavu 1. tačka 2. ovog predloga zakona da stečajni sudija po službenoj dužnosti razrešava stečajnog upravnika koji je brisan iz imenika stečajnih upravnika kao i u drugim slučajevima propisanim ovim zakonom i amandmanom smo pokušali da izvršimo jednu pravno-tehničku korekciju, kojom se po našem mišljenju jasnije i potpunije definišu obaveze stečajnog upravnika, time što su nakon reči – ovim zakonom, dodate – i drugim zakonskim propisima.
Jer očigledno je iz diskusije svih poslanika da je ovakav Predlog zakona o stečaju prilično manjkav i da u principu nikakvih suštinskih kvalitetnih pomaka neće doneti u odnosu na ono što smo do sada imali. Iskustva pokazuju da to nije bilo onako kako treba.
Inače, ova oblast razrešenja je praktično samo posledica onoga što se dešava i prilikom izbora stečajnih upravnika, a u Srbiji trenutno ima nekoliko stotina stečajnih upravnika.
Jedan od krucijalnih razloga je bio taj što se dešavalo da nekoliko ljudi stalno dobijaju poslove, a da je ovakav Predlog zakona ponovo loš pokazuje i činjenica da se ovoga puta predlagač opredelio za to da se slučajno kompjuterski vrši odabir upravnika, a da postoji mogućnost da, ako je u pitanju postupak velike vrednosti ili tzv. specifičan slučaj, stečajni sudija izvrši direktan odabir uz obrazloženje.
Naravno, ono u šta ne sumnjamo da će se desiti je da će jedan stečajni sudija verovatno više puta birati istog stečajnog upravnika.
Jasno je da tu nešto neće biti u redu, a to što će kontrolu sprovoditi Viši trgovinski sud, jer stečajno veće neće više postojati, a u dosadašnjoj praksi pokazuje da je i stečajno veće u preko 90% slučajeva samo potvrđivalo odluku stečajnog sudije, pa su žalbe odlazile Višem trgovinskom sudu, koji je bio zatrpan tim žalbama, pa je jasno da je u praksi to znalo da dovede do paralize suda.
Smatram da bi ovakvom formulacijom ovog člana 32. stav 2, ništa u principu ne bi škodilo ovakvom predlogu zakona, već naprotiv, bili bi u situaciji da, kao što sam već rekao, jasnije i potpunije definišemo obaveze stečajnog upravnika kako bi na svaki način izbegli mogućnost eventualnih nepravilnosti u njihovom radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je samo prvi u nizu amandmana koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo, a koji u stvari suštinski samo potvrđuju sva naša zameranja koja imamo na ovakav predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Mogli ste u svim dosadašnjim diskusijama poslanika SRS da čujete argumentovano o čemu se zapravo ovde radi.
Iskoristiću ovu priliku samo da zarad javnosti podsetim da Ustav Republike Srbije jasno predviđa da autonomne pokrajine u skladu sa zakonom uređuju pitanja od pokrajinskog značaja u tačno navedenim oblastima društvenog života. Predlog zakona o kome raspravljamo predviđa da AP Vojvodina ima nadležnosti, odnosno da obavlja poslove i u onim oblastima društvenog života u kojima praktično ne može da ima izvorne nadležnosti.
Primera radi, to je oblast regionalnog razvoja, izgradnje objekata, nauke i tehnološkog razvoja, zapošljavanja, privrede i privatizacije, rudarstva i energetike, lokalne samouprave, službene upotrebe jezika i pisma, pravosudnog ispita, državnog stručnog ispita, sudskih tumača, eksproprijacije, zaštite intelektualne svojine itd.
Jasno je da bi protivustavne bile sve odredbe zakona koje uređuju izvorne nadležnosti pokrajine u oblastima društvenog života koje nisu navedene u Ustavu. Ustav je jasno predvideo da pokrajine, u oblastima društvenog života u kojima mogu da imaju izvorne nadležnosti, uređuju upravo ta pitanja od pokrajinskog značaja. Predlogom zakona, ovakvim kakav jeste, kao pitanja od pokrajinskog značaja se određuju pitanja koja apsolutno nisu takvog karaktera.

Upravo ovaj član Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine se i odnosi na ove oblasti koje sam malopre pomenuo, kao oblasti društvenog života gde Ustav Republike Srbije apsolutno predviđa da li su to, a pokazalo se da nisu, pitanja koja bi trebalo da se regulišu na ovaj način. To je oblast rudarstva, a potom i energetike, to je još jedan set amandmana koji se tiču ove oblasti.
Ovakvim predlogom zakona je mnogo anomalija načinjeno, štaviše kao nadležnost AP Vojvodine se određuju pitanja i poslovi koji ni u kom slučaju ne mogu da budu povereni Pokrajini, jer ih Ustav kao isključivu nadležnost rezerviše za republički nivo vlasti. Zakon o državnoj upravi zabranjuje njihovo poveravanje drugim nivoima organizovanja vlasti.
Reč je dakle o nadležnosti vođenja politike u različitim oblastima, a Predlog zakona suprotno Ustavu i zakonu, opredeljuje nadležnosti Vojvodine u oblasti i energetske politike, koja je i obuhvaćena ovim članom na koji je podnet amandman, a takođe to smo mogli i da vidimo i do sada, i u oblasti agrarne politike, politike u oblasti ravnopravnosti polova itd.
Ustav Republike Srbije predviđa da Republika može AP zakonom da poveri pojedina pitanja iz svoje nadležnosti, ali je tu prilično eksplicitan. Predviđa se da se pokrajini mogu poveriti samo pojedina pitanja, time je praktično onemogućeno poveravanje svih vrsta poslova državne uprave.
Suprotno ovome, Predlog zakona predviđa da organi AP Vojvodine, što kao izvorne, što kao poverene poslove u pojedinim oblastima, treba da obavljaju zapravo sve vrste poslova državne uprave i na taj način pokrajinski organi uprave zapravo poprimaju karakteristike organa državne uprave.

Nastaviću tamo gde sam stao i malopre. Predlog zakona koji je u skupštinskoj proceduri  apsolutno nelogično i nepotrebno menja pojedina važeća rešenja i u pogledu nadzora nad ustavnošću i zakonitošću pokrajinskih akata, i koncept nadzora hijerarhijske više centralne vlasti nad obavljanjem izvornih i poverenih poslova Pokrajine svodi na saradnju i usavršavanje kroz nekakve stalne i mešovite komisije.
Nije teško pretpostaviti da, s obzirom da ste obezbedili skupštinsku većinu, da kada bude usvojen ovakav predlog zakona, a potom i statut, da od nadzora, kao autoritativne aktivnosti centralne vlasti, neće ostati praktično ništa.
Predlog zakona preuzima rešenja koja su sadržana u Predlogu statuta, gde se određuje da se i u svojini AP Vojvodine stvari koje na osnovu zakona koriste organi AP Vojvodine i ustanove čiji je ona osnivač, takva odredba označila bi praktično nesmetanu otimačinu od Republike.
Mogli smo tokom dosadašnje diskusije kao možda najupečatljiviji primer da čujemo da i ovim predlogom zakona jeste predviđeno da AP Vojvodina osniva javno preduzeće za upravljanje nacionalnim parkom "Fruška gora" i da danom početka rada to preduzeće preuzima prava, obaveze, zaposlene i sredstva već postojećeg Javnog preduzeća Nacionalni fond "Fruška gora".
Ustav Republike u članu 178. stav 2. predviđa da AP može svojom odlukom da poveri jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti, ali Predlog zakona propisuje da Pokrajina u oblasti kulture, prosvete, javnog informisanja može da poveri poslove iz svoje nadležnosti u nadležnost nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Jasno je da bi eventualno zakonsko predviđanje takve mogućnost bilo potpuno neustavno.

Jasno je koliko je nedorečenosti u mnogim oblastima u ovom predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti. Jasno je da se predviđa praktično da Vojvodina sarađuje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije, što je u skladu sa Ustavom, ali je propušteno da se uradi pitanje - šta se smatra odgovarajućom teritorijalnom zajednicom druge države sa kojom Vojvodina može da obavlja međuregionalnu saradnju? Kako će se obezbediti da međuregionalni sporazumi budu zaključeni u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje njenog teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka?
S tim u vezi, moraću da pomenem da je i Evropska komisija, sredinom juna ove godine u Briselu, donela Odluku o formiranju Dunavske evropske regije 2011. godine, koja bi trebalo da obuhvati i poveže regije koje se nalaze u slivu Dunava, čime bi se postepeno stvorio jedinstven geografski, privredni i kulturni prostor.
Inicijativa za stvaranje ove regije je potekla, bar zvanično, pre tri godine iz Novog Sada, što je prošle godine prilikom svog boravka u Briselu s ponosom istakao Bojan Pajtić.
U međuvremenu je realizacija ovog projekta prilično odmakla, a koliko se na njemu ozbiljno radi svedoči i Konferencija Predsedništva Saveta podunavskih regija i gradova. Na sednici održanoj u Beču je usvojena deklaracija o stavovima Saveta, o strategiji EU za podunavski prostor, koja predviđa dalje korake u stvaranju dunavskog evroregiona.
U radu predsedništva Saveta je učestvovao i predsednik Skupštine AP Vojvodine Šandor Egereši, koji je inače i zamenik predsednika Saveta podunavskih gradova i regija. Kako navodi "Dojče vele", Egereši je zajedno sa Peterom Langerom, direktorom Dunavskog biroa iz nemačkog grada Ulma, jedan od glavnih promotera ideje o dunavskoj integraciji. Da bi se ona ojačala, Egereši e nedavno u Beču predložio formiranje dunavskog parlamenta i dunavske medijske mreže.

Hvala. Samo da završim, dakle, da bi se ona ojačala, Egerešije nedavno u Beču predložio, kao što ste čuli, formiranje dunavskog parlamenta i dunavske medijske mreže. Prema njegovom predlogu dunavski parlament bi trebalo da omogući političku komunikaciju i povezivanje parlamenta, država, gradova, regija i gradova, institucija Dunavske regije, dok bi dunavska medijska mreža trebalo da podrži realizaciju dunavske strategije.
Predsednik Skupštine AP Vojvodine u Beču je predložio i uključivanje slovačkih i hrvatskih gradova i regija u rad Saveta podunavskih regiona i gradova, a kako se navodi, njegove inicijative su prihvaćene, uvrštene i usvojene u deklaraciji o stavovima Saveta.
U skladu sa tom Dunavskom strategijom, već nekoliko godina se odvija saradnja AP Vojvodine i regija susednih država, a radna grupa Vlade Republike Srbije za saradnju sa EU za Podunavlje i radna grupa AP Vojvodine su nedavno predstavile listu projekata za saradnju sa ostalim dunavskim regijama koje će biti dostavljene operativnom centru, Dunavskom birou u Ulmu i Evropskoj komisiji u Briselu.
Projekti se odnose na razne oblasti, a šta znači multietničnost i multikulturalnost može da se potvrdi, primera radi, da je na kampu tolerancije mladih u Bačkoj Topoli, koja u julu ove godine okuplja 180 devojaka i mladića iz podunavskih gradova i regiona, Egereši rekao da je kroz takve programe moguće izgraditi i jačati evropski, vojvođanski i dunavski identitet.
Kada se sve ovo ima u vidu, ne treba ni da čudi okupljanje građana ispred Skupštine, koji se protive usvajanju ovakovog Predloga zakona i statuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj član Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina je samo nastavak niza potpuno protivustavnih članova koje sadrži ovakav predlog zakona i koji će verovatno prouzrokovati ono na šta je poslanička grupa SRS ukazivala kroz podnošenje amandmana na sve dosadašnje članove koji su obrađeni u skupštinskoj proceduri.
Ovu priliku bih još iskoristio, zarad javnosti, da podsetim da je očigledno da se ovakvim predlogom zakona u delovima Srbije van Vojvodine izgleda ne neguju nekakve evropske vrednosti, jer očigledno da se AP Vojvodina po tome razlikuje od ostatka Srbije. Zaista nije jasno, ako to nisu evropske vrednosti, o čemu se, zapravo, radi? Možda se celokupnim predlogom zakona, praktično, uvodi nekakvo novo kategorisanje građana Republike Srbije.
SRS je ukazivala da postojanje regija koje se tiču AP Vojvodina, očigledno da postoje nekakva posebna prava, kao što je npr. i pravo na predstavništvo u Briselu, ali da nema ili neće da postoje regije u kojima živi nekakva druga klasa građana. Po našem mišljenju, to je jedan očit primer diskriminacije, ali ako se izostavi i ovaj aspekt pitanja, ostaje i ona politička strana koja je mnogo opasnije, jer moguće da ćemo doći u situaciju da upravo Brisel, kao sedište EU, sutra može otvoreno da uceni Srbiju da, recimo, mora da prizna KiM ako želi da uđe u EU.
Postavlja se pitanje da li se onda političari iz AP Vojvodina mogu pozvati na svoju posebnu tradiciju - negovanje evropskih principa i vrednosti, koje im je država Srbija ovim zakonom tako velikodušno priznala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, na Predlog zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanata za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Poslanički klub SRS-a je podneo ukupno tri amandmana. Zarad javnosti, ističem da su sva tri amandmana podneta isključivo s namerom da pokušamo da vlasti stavimo do znanja da se ne slažemo s politikom koju vodi prema Kosovu i Metohiji, da je to pogrešna, a moglo bi se čak reći, i pogubna politika. Činjenica je da je AP Kosovo i Metohija, praktično, pod okupacijom, 15% teritorije Republike Srbije je oduzeto i čini se sve da se na toj teritoriji stvori jedna zasebna država – Kosovo.
SRS insistira na tome da srpska vlast ne sme, da nema prava da na bilo koji način učestvuje u tome. Rezultat ovih naših nastojanja i zalaganja su i amandmani.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako u jednom zvaničnom dokumentu, kao što je ovaj predlog zakona koji je upravo sada u skupštinskoj proceduri, bude napisano u članu 1. da se ''ovim zakonom uređuju odnosi Republike Srbije i zajmoprimaca ili garanata sa sedištem na teritoriji Republike Srbije van teritorije AP Kosovo i Metohija'', postavlja se opravdano pitanje – ne znači li to da Republika Srbija time indirektno priznaje nezavisnost?
Ova teritorija, 15%, mora od strane srpskih vlasti da bude tretirana isto onako kao i ostali deo teritorije. Važno je pri tom naglasiti, po ko zna koji put, da je Rezolucijom UN 1244, kao jedan od ciljeva, navedeno smeštanje Kosova i Metohije pod privremenu upravu UN-a, naglašavam ovo – privremenu. Takođe, ovom rezolucijom garantuje se suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije.
Citiraću sada i neke delove onoga što je proteklih godina govoreno, a sve u cilju da se srpska južna pokrajina Kosovo i Metohija, protivno svim načelima međunarodnog prava, suprotno Povelji UN-a, otme Srbiji.
U januaru 2005. godine, na mesto rukovodećeg direktora bankarskih i platnih autoriteta Kosova, što ima funkciju centralne banke na Kosovu, došao je Francuz Mišel Svešin. U jednom intervjuu, na pitanje – kako procenjujete situaciju bankarskog sektora na Kosovu, on odgovara – kada se uzme u obzir činjenica da je sve napravljeno ni od čega, nakon 1999. godine, i upoređujući sa stanjem istog u susednim zemljama, mogu reći da je situacija bankarskog sektora veoma dobra. ''Naravno, treba tu još dosta poboljšanja, posebno kod kolekcije depozita. Štaviše, dosta transakcija izvedeno je u gotovini. Siguran sam da se dosta ušteđevine čuva ispod dušeka ili na računima u inostranstvu. Kosovo zbog toga mora da poveća kolekciju depozita. To je jedini način da se bankarski sistem snabde sa više fondacija, kako bi se finansirao razvoj kompanija, većinom malih i srednjih preduzeća.''
Dalje, na pitanje – koji će uticaj imati na bankarski sektor nedavno potpisani Okvirni sporazum s Evropskom bankom za ulaganja, kao i Memorandum o razumevanju s Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj, Mišel Svešin odgovara: "Uticaj će biti veoma pozitivan. Jako sam srećan da je EBRD već uložila u kapital jedne domaće banke i potpisala jedan dogovor za zajam jednoj lokalnoj banci, koja će sada moći da pruži fondacije za mala i srednja preduzeća. Ovo će podržati razvoj domaćih banaka od kako nisu u mogućnosti pružanja dugoročnih depozita". Ovo su bili delovi intervjua iz 2005. godine.
Pre nešto manje od mesec dana, tačnije, 30. oktobra, u samoproglašenoj republici Kosovo, proslavljena je 10-godišnjica osnivanja centralne banke Kosova. Tada je navodni predsednik nelegalno proglašene države rekao: "Danas obeležavamo 10-godišnjicu osnivanja jedne od značajnih institucija državnosti naše zemlje, Centralne banke Kosova. Tokom ovih 10 godina Kosovo je osnovalo i konsolidovalo institucije finansijskog sistema i postiglo bankarsku stabilnost, koja se u velikoj meri pripisuje Centralnoj banci. Bankarski sistem Kosova, na čelu sa Centralnom bankom, čini snažan podsticaj za ekonomski razvoj zemlje i blagostanje građana".
Dalje se kaže: "Tokom ove godine, republika Kosovo je završila uspešno proces učlanjivanja u MMF i Svetsku banku, za šta je značajnu ulogu imala Centralna banka. Na ovaj način smo otvorili nove puteve za učlanjivanje republike Kosovo u međunarodne institucije i organizacije, ali i u istorijske procese evroatlantskih integracija."
U februaru ove godine, poslanici SRS-a su već javnost na to upozorili, dogodilo se ono skandalozno ponašanje austrijske ''Rajfajzen banke''. Naime, u prospektima ove banke, koja posluje u Srbiji, nezavisno Kosovo je tretirano ravnopravno s ostalim državama u Evropi. Raiffeisen international je holding kompanija koja upravlja poslovanjem 16 Raiffeisen banaka, piše u prospektu ove banke na srpskom jeziku. Autor prospekta objašnjava da je sedište kompanije u Beču i da ova banka, osim u Srbiji, posluje i u Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Češkoj, Bugarskoj, Hrvatskoj, Ukrajini, Rumuniji, BiH, Sloveniji, Kosovu, Belorusiji i Albaniji.
Vlada samoproglašene republike Kosovo ima, navodno, ministra trgovine i industrije Ljutfija Žarkoa. U aprilu ove godine je imao posete delegacija poslovnih ljudi iz Nemačke i Turske. Evo kako im je predstavio uslove koje Kosovo pruža stranim investitorima.
"Strani investitori sada Kosovo već vide kao potencijalno regionalno tržište. Kosovo je stvorilo povoljne uslove za investicije iz inostranstva i da kosovski proizvodi mogu bez problema biti izvezeni na tržište EU i u celom svetu. Kosovo je članica Sporazuma o slobodnoj trgovini CEFTA i ima potpunu liberalizaciju robe, tako da se Kosovo vidi kao regionalno tržište sa 30 miliona potrošača. Kosovo ima trgovinske preferencijale s EU, a SAD su stvorile specijalne trgovinske povlastice za naše proizvode, pri čemu 4.500 artikala mogu da se izvoze bez ikakvog problema na američko tržište".
Što se drugih oblasti tiče, rečeno je da je zakonodavna infrastruktura u punom skladu sa zakonodavstvom EU, stvaranja dobre klime poslovanja, uz eliminisanje svih birokratskih oblika za brzo registrovanje biznisa. Bankarski sistem je siguran i postoji povećanje depozita i kredita. Privatizacija društvenih preduzeća je u toku, a sada je u toku i proces privatizacije javnih preduzeća, i to distribucija KEKA, Aerodrom i PTK, tj. pošta.
Ovako govore predstavnici nelegitimne, proglašene samostalne republike Kosovo i njihovi mentori, oni čiji se interesi zastupaju u južnoj srpskoj pokrajini. Sve ovo o čemu su govorili pročitao sam zbog onoga što je rečeno na početku, a to je da srpska vlast nema pravo da na bilo koji način učestvuje u stvaranju nezavisne republike Kosovo.
Ovako napisan predlog zakona, u kome je napisano da se odnosi na subjekte s teritorije Republike Srbije van teritorije AP KiM, ukoliko bude usvojen, značiće indirektno priznavanje nezavisnosti. Zbog toga je jako bitno i ponovo upozoravamo da ova tri amandmana poslaničkog kluba SRS-a moraju da budu prihvaćena.
Kako danas stvari stoje u južnoj srpskoj pokrajini, na čijoj teritoriji se pokušava stvaranje jedne fantomske države, činjenice su sledeće. Od dolaska KFOR-a i UNMIK-a, multietnički karakter Pokrajine je narušen. Od 437 mesta u kojima su pre 1999. godine živeli Srbi, izuzimajući opštine Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, etnički je potpuno očišćeno 312 naselja. Iz Pokrajine je prognano i raseljeno, nakon "Milosrdnog anđela" NATO pakta, više od 250 hiljada Srba i drugih nealbanaca, koji su utočište našli u centralnoj Srbiji, dok je manji deo ostao na KiM-u ili otišao u treće zemlje.
Prema podacima UNHCR-a, od 200 hiljada prognanih u centralnoj Srbiji i u Crnoj Gori, u Pokrajinu se vratilo samo 7.286, dok podaci Koordinacionog centra za KiM govore da broj povratnika iznosi tek nešto više od 3.000. Zabeleženo je više od 7.000 etnički motivisanih napada. Ubijeno je više od 1.000 Srba i 104 pripadnika nealbanskih nacionalnosti. Otet je 841 Srbin, 968 osoba je teško ranjeno, a sudbina nestalih ni do dan-danas nije utvrđena.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve, lokalno albansko stanovništvo uništilo je 5.250 nadgrobnih spomenika na 254 groblja, dok na više od 50 ne postoji više nijedan čitav spomenik. Oštećeno je ili uništeno 155 crkava i manastira, 24 spomenika kulture, a mnogi spomenici kulture i verske baštine su ugroženi.
Za dva dana, u organizovanom nasilju, marta 2004. godine, podsećam, spaljene su 34 crkve i manastira, od kojih je 18 registrovanih spomenika kulture od posebnog značaja, dok je jedan i na listi svetske kulturne baštine UNESKO-a.
Što se tiče položaja preostalih Srba i drugih nealbanaca na KiM-u, oni nemaju slobodu kretanja i bezbednost, a imaju velike teškoće da obezbede životnu egzistenciju. Ima mnogo problema u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje dece, dok su srpski i jezici ostalih nealbanaca potpuno zapostavljeni u službenoj upotrebi, a restrikcije struje i vode srpskim domaćinstvima svakodnevna pojava. Podsećam samo da su UNMIK i KFOR tu da bi omogućili poštovanje ljudskih prava.
Užasan je podatak da je 28 Srba iz evidencije Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih Srba nestalo pre NATO agresije, 5% u toku agresije, a čak 75% posle dolaska mirovnih snaga na KiM. Ovaj podatak je nesporan u Crvenom krstu. Inače, prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, od 1998. godine, evidentirano je više od 5.200 umrlih lica, a sudbina više od 3.500 ljudi ostala je nerazjašnjena.
U knjizi nestalih Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, 2000. godine bilo je registrovano 3.300 Albanaca, a samo 300 Srba. Međutim, prema evidenciji Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih, nestalo je 1.300 Srba. U Crvenom krstu su rekli da je to zbog toga što uvažavaju informacije koje dolaze od porodica, odnosno ne uzimaju u obzir podatke komšija, prijatelja, zvanične podatke i novinske izveštaje. Sve porodice nestalih nisu se obratile Crvenom krstu, a u nekim slučajevima nestale su čitave porodice Srba, pa njihov nestanak i nema ko da prijavi.
Podsetićemo se sada i bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, koja je prikrivala zločine nad kosovskim Srbima, koje su Albanci kidnapovali i ubili. Del Ponte je Udruženju porodica Srba kidnapovanih i ubijenih na Kosovu 2004. godine saopštila da ima informacije da su svi kidnapovani Srbi sa Kosova kasnije pobijeni, ali je prećutala da zna da su im, pre nego što su ubijeni, izvađeni organi.
Kasnije je, u svojoj knjizi "Lov", objavila da je Tužilaštvo, tokom istrage zločina pripadnika OVK nad nealbancima, saznalo da su ljudi nestali u sukobima u Pokrajini korišćeni u operaciji krijumčarenja organa, pod pokroviteljstvom te organizacije. Del Ponte je sakrila istinu i prećutala informaciju o teškim zločinima nad kidnapovanim Srbima, čime je pomogla zločin, iako je spisak nestalih i kidnapovanih dobila 2001. godine. Naravno, nikog nije uhapsila.
Del Ponte je u svojoj knjizi navela da je Haško tužilaštvo do informacija o vađenju organa kidnapovanim Srbima došlo uz pomoć grupe pouzdanih novinara, koji tvrde da su kosovski Albanci, u leto 1999. godine, kamionetima na sever prebacili 300 otetih Srba kojima su izvađeni vitalni organi radi prodaje na crnom tržištu širom Evrope. Ti zatvorenici bili su u kampovima na severu Kosova, u mestima Kukeš i Tropoje.
Sećamo se priče o žutoj kući, u kojoj su albanski hirurzi vadili organe zatvorenicima. Izvađeni organi su preko Aerodroma "Dines" kod Tirane slati u hirurške klinike u inostranstvo, gde su korišćeni za presađivanje klijentima koji su to skupo plaćali.
Zbog svega rečenog, a najviše zbog teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, amandmani Poslaničke grupe SRS-a morali bi da budu prihvaćeni. Hvala.

Hvala. Ipak sam uspeo da pronađem jedan zajednički imenitelj za ovih 26 tačaka koje su objedinjene u današnjoj skupštinskoj raspravi. Ako ništa drugo, to je, otprilike, nastavak te ekonomske politike koja rezultira sa novih 154 miliona evra zaduženja.
Mnogo se priča i diskutuje o zaduživanju Srbije usled svih ovih kredita, zajmova, koje potpisujemo ili se spremamo da potpišemo, tako da ne treba da čude najnoviji podaci Ministarstva finansija koji kažu da je na kraju septembra ukupan javni dug Republike Srbije iznosio 10 milijardi evra i da je bio za milijardu i 127 miliona evra veći u odnosu na stanje krajem septembra prošle godine.
To u prevodu znači da Vlada Republike Srbije povećava javni dug dnevno za nešto više od tri miliona evra. Pri tom, u ove podatke nije uračunata prva tranša MMF-a u iznosu od nešto preko 780 miliona evra, što bi dodatno, na ovaj ukupan dug, iznosilo oko dva miliona evra. Naravno, ovde nema onih najavljenih kredita od Ruske Federacije, Svetske banke, Evropske investicione banke, Kine itd. Svakako da bi oni uvećali taj dnevni prosek za nekih šest-sedam miliona evra.
Glavni rast duga se dogodio upravo na unutrašnjem terenu, gde je on povećan za 582 miliona evra od kraja septembra prošle godine, a indirektne obaveze su porasle za 461 milion evra, dok je, uslovno rečeno, čisti spoljni dug veći za 84 miliona evra. Udeo javnog duga u BDP-u je povećan, sa 25,6% u 2008. godini, na 32% na kraju septembra, kada su i ovi podaci ažurirani. To znači da se računa sa BDP-om u ovoj godini od 31 milijarde evra, što je za tačno 10% manje u odnosu na njegovu vrednost u 2008. godini.
Sada se postavlja pitanje – da li je ovo preveliki ili premali javni dug? Da li se koristio svrsishodno ili ne?
Poput spoljnog duga, za javni dug se može konstatovati da je Srbija solventna, ali nelikvidna, što je bio slučaj kada je izbila platno- bilansna kriza u bivšoj Jugoslaviji, 1982. godine. Mi smo u Poslaničkoj grupi SRS-a na to nekoliko puta do sada ukazivali, ali bez većeg efekta od strane onih koji su nadležni za vođenje ovakve politike.
Taj osnovni problem u nelikvidnosti je, pre svega, zato što Srbija ima male devizne prihode, a kada se tako mali devizni prihodi suoče s naglim deviznim odlivima, onda to dovodi do krupnijih problema u funkcionisanju, kakvi upravo sada i postoje. Međutim, ono što je krucijalni problem, jeste da je ta politička i poslovna elita u Srbiji ili ignorisala ili nije želela da razume na pravi način stvarno stanje domaće, srpske ekonomije.
Primera radi, ugledni američki ekonomisti Karin Rajnhart i Kenet Rogof su objavili u decembru prošle godine dve zapažene studije koje sistematizuju iskustva i iznose niz prilično uznemiravajućih i poražavajućih podataka u vezi sa svim većim finansijskim krizama tokom poslednjih godina.
''Analize pokazuju da su krize praćene ne usporavanjem rasta, već padom BDP-a. U proseku, taj pad traje oko dve godine i BDP se smanjuje za preko 9%. Tokom krize, dolazi do ogromnog rasta javnog duga, koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86%.
Prosečno trajanje krize na tržištu akcija je najmanje tri godine, a kumulativni gubitak se kreće oko 60% njihove vrednosti.
U ovakvim periodima, i nezaposlenost kontinuirano raste, u proseku, pet godina, što je znatno duže od samog trajanja recesije. U tom periodu, nezaposlenost se dodatno povećava za 7% u odnosu na nivo pre početka krize.
Današnja ekonomska situacija je potencijalno još opasnija, jer sve dosadašnje krize su bile, uglavnom, ili lokalnog ili regionalnog karaktera i uvek su postojali veći delovi koji nisu bili zahvaćeni i koji su mogli apsorbovati viškove robe i obezbediti kapital u ugroženim državama. Ovoga puta je taj prostor drastično sužen i kriza je prvi put zaista globalna.''
Veoma je opasno poverovati da se ovi podaci, odnosno ova analiza ne može primeniti i na Srbiju, jer Srbija nije žrtva samo tuđe krize, ona, kao što je dobro poznato, nije u dovoljnoj meri integrisana u sistem te globalne ekonomije.
Srbija, zahvaljujući, između ostalog, i ovome o čemu danas razgovaramo, a što je reperkusija onoga što se dešava u poslednjoj deceniji, prolazi kroz klasičnu sopstvenu platnobilansnu krizu, krizu koja preti da preraste u valutnu i, naravno, dobija epitet dužničke krize.
Geneza i uzroci ovakvog stanja još uvek očigledno ne dopiru do ekonomskih aktera u Srbiji, jer kada, pre svega, ta poslovna elita zatraži da se država zaduži kako bi se nastavilo s politikom ovakvog održavanja kursa dinara, onda se, zapravo, nastavlja u kontinuitetu ekonomska politika koja, praktično, uništava Srbiju.
Da li neko zaista može da poveruje da će MMF, o kome je i danas ovde bilo dosta reči, pozajmljivati novac bilo kojoj državi, samim tim i Srbiji, kako bi se spasili vlasnici prezaduženih ili preinvestiranih domaćih imperija?
Svima je dobro poznato da se krize ponekad i namerno izazivaju, ili se bar pojačavaju, kako bi upravo te lokalne poslovne imperije promenile vlasnike.
Ono što je problem jeste da država Srbija danas ima veoma malo prostora da utiče na krizu u kojoj se našla i za to je, uglavnom, kroz sve mere koje je do sada preuzimala, pogotovo kroz ovakav način vođenja ekonomske politike, očigledno kasno. U najgorem trenutku se suočavamo s ovakvim predlozima zakona i svim ostalim pratećim aktima, jer je očito da moramo da radimo ono što do sada nismo radili, a to je da se živi isključivo od onoga što se zaradi.
U slučaju da Srbija ostane u stanju neke permanentne krize, jasno je da će ostatak sveta iz nje izaći, a mi, upravo zbog onoga kako radimo i kako se ponašamo, to nećemo uspeti.
Podaci su i poražavajući. Imate zvanične podatke Republičkog zavoda za statistiku, gde je proizvodnja u ovih prvih devet meseci tekuće godine bila za 15% manja nego u istom periodu 2008. godine, upravo iz tog razloga što svi krediti, zajmovi koje je država Srbija uzimala nisu racionalno korišćeni, jer da jesu, verovatno ne bismo bili u ovakvoj situaciji u kojoj smo sada, odnosno beležili bismo određenu privrednu aktivnost. Stopa nezaposlenosti ne bi bila na nivou na kakvom jeste.
Teško je dati odgovor na pitanje gde su, odnosno kuda su završile desetine milijardi dolara uzetih kredita, kao i prihodi od prodaje državne imovine u ovih proteklih desetak godina.
Za poslednjih godinu dana, samo deficit bilansa tekućeg računa kojim su obuhvaćeni svi nekreditni devizni tokovi je povećan za 70%. Devizni odlivi su tako premašili devizne prilive po svim osnovama, uključujući čak i doznake imigranata, za gotovo 5 milijardi dolara. U istom periodu, deficit trgovinskog bilansa, najvažnije komponente bilansa tekućeg računa, povećan je za 44%. To u prevodu znači da svakog meseca Srbija uveze oko milijardu dolara robe i usluga više nego što izveze. Svi ovi negativni tokovi se reflektuju na spoljni dug Srbije, koji je u poslednjih godinu dana povećan za oko 42% i sada je oko 30 milijardi dolara, ili oko 21 milijarde evra, što je ekvivalent za ovu cifru.
Bilo je neprijatnih i negativnih iskustava, ali očigledno je da tranzicione zemlje, gde sada spada i Srbija, nisu izvukle ono najpoučnije i najvažnije kada je reč o iskustvima velike ekonomske krize koja je pogodila jugoistočnu Aziju 1997. i 1998. godine. Upravo je i ta kriza bila vezana za zaduživanje privatnog sektora.
Dakle, svi problemi koji nastaju posledica su jednog kontinuiranog deficita platnog bilansa i rasta spoljne zaduženosti i u takvom ambijentu, a takav je upravo ambijent danas u Srbiji, sudbina države je isključivo u rukama inostranih kreditora i visi o koncu njihove spremnosti da, eventualno, stimulisani određenim visokim kamatama, obezbeđuju priliv kapitala na koji se ekonomija navikla.
Kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog, političkog, priliv tih kredita, odnosno novčane mase uspori, ili zaustavi, jasno je da dolazi do ovakve situacije, odnosno da izbija kriza, koja se u prvom koraku manifestuje kao platno-bilansna i valutna, kakva je situacija u Srbiji.
Smanjen kreditni priliv i naglo povećan odliv kapitala dovodi do prekomernog i nekontrolisanog pada domaće valute i tu se jako malo dalje može činiti. Valutna kriza potom prerasta u dužničku, a stradaju svi, i oni dužnici koji su kredite koristili racionalno.
Problem je što smo svedoci, a mi u Poslaničkoj grupi SRS-a posebno to apostrofiramo, evo i danas, u okviru ovog obilja predloga zakona, i zakon o izmeni Statuta MMF-a, toga da o stanju domaće ekonomije, kako je već i red u državama tranzicione demokratije, građane uglavnom informišu stranci, i to jednom godišnje. I mi smo ovde u prilici da, ljubaznošću MMF-a, dobijemo priliku da se nešto ozbiljnije pozabavimo rezultatima sopstvene ekonomije.
MMF koji je ovde očigledno uvek dočekan kao neki spasilac, a jasno je, po rezultatima, odnosno efektima koje ostvaruju, da je daleko od toga, upozorava na opasnost u vezi upravo s tim problemom, s ogromnim deficitom tekućeg bilansa i rastom spoljne zaduženosti. Jasno je da ako se ovakvi trendovi nastave, čak i po tvrdnjama istog tog MMF-a, deficit platnog bilansa će ostati visok, a spoljni dug će nastaviti ubrzano da raste.
Kada je reč o čuvenim ekspertima iz MMF-a, oni, takođe, smatraju da monetarnu politiku ne treba menjati, odnosno da je sve u redu. Izvozu ne smeta kurs, već nerestrukturirana preduzeća i neumeren rast plata. Teza je vrlo zanimljiva; kakav god da je kurs, njegovi efekti na izvoz su neutralni. MMF je ovakav stav imao u slučaju Argentine, a verovatno je većini vas poznato kakav je epilog svega toga bio, odnosno Argentina je doživela potpuni finansijski slom.
Dakle, sve mere koje MMF preporučuje, usmerene su ka smanjivanju budžetske potrošnje i ubrzanom restrukturiranju, privatizaciji ili bankrotu preostalih javnih i društvenih preduzeća. Predlaže se smanjenje državnih rashoda, čime bi se suficit budžeta podigao na nivo od 2 do 3% u odnosu n BDP.
O posledicama takve politike govorio je nešto više kolega Dejan Mirović. Otprilike bi ovo trebalo da traje sve dok ne počnu da se ubiraju plodovi strukturnih reformi, kako oni to kažu, ali s obzirom na to da se Srbija već godinama vredno strukturno reformiše, neće smetati da se sačeka još koja godina, kako bi se počelo bar s ubiranjem tih plodova od silnih reformi s kojima smo suočeni. Uostalom, možemo da pogledamo i u zemljama u okruženju, kako to obilato i uspešno veruju i Poljaci i Rumuni i Bugari i ostali, ali na berzama rada širom Zapadne Evrope.
Dakle, za sve ekonomske probleme, bez obzira na uzroke, MMF nudi uvek samo jedan i univerzalni lek – smanjivanje budžetske potrošnje. Teško je protumačiti da li su mere ove međunarodne finansijske institucije ekonomski ili ideološki motivisane, jer je Srbija očigledno tu gde jeste upravo zato što je previše slušala druge i što se oslanjala na tu jednu neoliberalnu doktrinu, koju MMF i promoviše.
Imali smo prilike da nedavno pročitamo izveštaj Svetske banke, još jedne koja se pominje u krugu onih finansijskih institucija od kojih bi Srbiji trebalo da bude bolje, ali od toga nema ništa. Odnosi se na članak: „Raditi više, sa manje“, koji je napisao upravo direktor Kancelarije Svetske banke u Beogradu Sajmon Grej, i to na osnovu toga što je srpsko Ministarstvo finansija podnelo molbu da Svetska banka pomogne Srbiji u smanjenju troškova javnog sektora, i to na način koji neće uticati na kvalitet usluga. Rezultat je publikacija koja analizira sve te važne delove javnih rashoda, kako to ističe gospodin Grej, poput penzija, zdravstva, obrazovanja, socijalnog davanja, infrastrukture, poljoprivrede i industrije.
Sećate se na koji način Svetska banka smatra da to treba učiniti?
Ne treba da vas podsećam da je to genijalno rešenje bilo da se ukine 11 hiljada odeljenja, 37% svih odeljenja u osnovnim školama i 13% svih odeljenja u srednjim školama. Neobično je, pri tom, da upravo ti analitičari Svetske banke nisu uočili nekakve sitnice, da se, recimo, u srpskom budžetu izdvaja 4,1 milijarda dinara, ili 44 miliona evra godišnje za donacije raznim nevladinim organizacijama i da je to više nego za subvencije u privredi, jer 3,5 milijarde je učenički standard, 1,7 –studentski standard, 3,2 – fond za mlade talente, svega 0,4 – za izbegla i raseljena lica itd.
Takvim reformama i takvim načinom vođenja politike u ovoj zemlji, već smo se uverili, reformisana je Vojska, tako što smo uništili onih 1.200 protivavionskih raketa tipa „strela“, isekli 700 tenkova u staro gvožđe, a broj aviona u letnom stanju sveli na svega dva.
Svetska banka i MMF najčešće zajedno nastupaju prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice. Ove institucije su jedna vrsta akcionarskog društva, u kojem SAD ima najveću kvotu, i to je u Svetskoj banci negde oko 16%. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka pozajmljuje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva. Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja i, faktički, upravljaju tom zemljom.
Specijalizacija MMF je finansijska i monetarna sfera, Svetska banka, svojim ''kreditima'', najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd.
Svetska banka u Srbiji je već finansirala reformu pravosudnog sistema i epilog toga će biti ovo podrazumevano otpuštanje oko 700 sudija. Kada je o podeli zaduženja reč, Svetskoj banci upravo pripada i finansiranje reforme obrazovanja, o kojoj sam govorio.
Posledice svog zaduživanja i saradnje s ovakvim međunarodnim finansijskim institucijama neće biti samo to da ćemo u budućnosti morati sve što kao društvo zaradimo da dajemo na otplatu dugova sa kamatom, već i da će naši poverioci dobiti dugoročno pravo da upravljaju ovim društvom.
Međunarodni činovnici, prvenstveno iz finansijske sfere, odlučivaće, verovatno, i o srpskim porezima, i o penzijama, socijalnim davanjima, ali i o obrazovanju, zdravstvu, nauci, kulturi i svemu ostalom. Onda nam verovatno neće biti problem da usvojimo i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnim izložbama, jer će i Srbija biti, nažalost, primer države koja je sistematski uništavana. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ova lista kandidata za članove programskog Odbora Radiodifuzne ustanove Srbije, koji se biraju na predlog RRA, mislim da možda i nismo morali da vraćamo nazad gospođicu Marijanu Marijanović, jer je primerenije bilo recimo da samo zadržali ministarku za sport i omladinu Snežanu Samardžić-Marković, s obzirom na to da je dobar deo kandidata za programski odbor, da tako kažem, u njenoj nadležnosti.
Iako nisam mislio da se bavim ovim personalnim rešenjima, ne mogu da pređem preko neke od činjenica, s obzirom da je reč o instituciji, odnosno o agenciji koja ima i te kako veliki značaj u medijskom polju. Imamo ovde kandidate – Živko Kalentić, koji je završio srednju medicinsku školu u Novom Sadu, diplomirao na fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu, radio kao trener više selekcije u fudbalu Novi Sad, Vojvodina, Veternik itd, a Vojvođansko udruženje preduzetnika, čiji je inače on kandidat, smatra da njegov istaknuti član svojim radnim iskustvom, biografskim referencama i poznavanjem medijske sfere može adekvatno obavljati dužnost člana programskog Odbora Radiodifuzne ustanove Srbije.
Zašto sam rekao za ministarku sporta? Tu je predložena i Lidija Mihajlović koja je višestruki prvak države i rekorder, učesnik mnogih međunarodnih takmičenja, svetskih prvenstava, evropskih prvenstava, svetskih kupova, olimpijskih igara itd, osvajač brojnih medalja – u streljaštvu. Sve je to za pohvalu, ali nam nije jasno – u kom smislu će u radu programskog Odbora Radiodifuzne ustanove oni pomoći?
Primera ima sijaset. Evo, i dr Nenad Dikić, koji se uglavnom bavi tom sportskom medicinom i za njega je tu pronađeno mesto, a i takođe neki od kandidata koji apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa radom RRA, odnosno sa problematikom medija u Srbiji koja je prilično usložljena apsolutno nemaju.
Želeo bih ovom prilikom da se osvrnem, zarad javnosti da saopštimo neke činjenice, vezano za taj pregled finansiranja i finansijskih obaveza emitera u medijskim zakonima Srbije. Smatram da je to od izuzetne važnosti.
Kada je o Srbiji reč, po Zakonu o radiodifuziji, član 41. određuje da dozvolu za emitovanje može da dobije samo domaće fizičko ili pravno lice, domaća kompanija u kojoj su osnivači strana pravna ili fizička lica iz zemalja u kojima je nemoguće ili unutrašnjim pravnim propisima nije dozvoljeno utvrditi poreklo kapitala, ne mogu učestvovati u konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa.
Dozvoljeno je maksimalno 49% učešća stranog kapitala u ukupnom kapitalu kompanije koja učestvuje na konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa, osim ako međunarodnim ugovorom nije ratifikovano nešto drugačije. Član 52. propisuje obaveznu dokumentaciju koju je potencijalni emiter dužan da podnese uz prijavu na konkurs. Stav 5. propisuje projekciju planiranih godišnjih prihoda i rashoda sa njihovom specifikacijom i podatke o finansijskom potencijalu podnosioca prijave, a za emitere koji u vreme podnošenja prijave emituju program i finansijski izveštaj sa bilansima stanja za poslednju poslovnu godinu.
U članu 61. jedan od razloga za prestanak važenja dozvole za emitovanje pre isteka vremena na koji je izdata je i ako se kao jedan od osnivača ili emitera posle izdavanja dozvole pojavi strano pravno lice kome nije dozvoljeno ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala. Članovi od 80. do 84. se bave izvorima finansija javnih radiodifuznih servisa, TV i radio pretplatom i slično.
Član 95. je opisivao radio i TV stanice civilnog sektora, sredstva za rad ovi emiteri mogu obezbeđivati iz donacija, priloga građana, sponzorstava i drugih priloga u skladu sa zakonom, kojim se uređuje delovanje udruženja građana i nevladinih organizacija. Ako u toku rada radio ili TV civilnog sektora emituje program ili koristi sponzorstvo ili reklamu suprotno odredbama ovog zakona, oduzeće joj se dozvola pre roka i platiće retroaktivnu naknadu za emitovanje programa itd.
Delovi zakona koji obrađuju nedozvoljenu medijsku koncentraciju, o tome ću nešto kasnije, reklame i sponzorstva na posredan i uopšten način, dotiču i tematiku finansiranja emitera. Zakon propisuje da visine naknade emitovanja programa i korišćenja radio-frekvencija određuje Agencija za radiodifuziju i Vlada, ne precizirajući tačne iznose, novčane kazne za prekršaje su precizirane zakonom itd.
Ono što bi trebalo da budu osnovne odredbe rada programskog Odbora, to je da zastupaju interes gledalaca i slušalaca u celini, da programski Odbor razmatra ostvarivanje programske koncepcije Radiodifuzne ustanove Srbije, a podsećam vas ko je sada sve predložen kao kandidat za članstvo u programskom Odboru, da u vezi sa tim upućuje preporuke i sugestije generalnom direktoru i Upravnom odboru.
Članovi programskog Odboru ne mogu biti izabrana, imenovana ili postavljena lica u Vladi ili republičkim organima, niti mogu biti članovi Saveta RRA. Mandat članova programskog Odbora traje tri godine i ne mogu biti ponovo imenovani itd.
Sada, vidite, nisam ovo tako naveo, s obzirom da u dosadašnjoj praksi, kada je reč o radu RRA i onome što bi trebalo da obavljaju članovi programskog Odbora ima dosta nepravilnosti. Evo, recimo u dosadašnjem sastavu programskog Odbora imali smo članstvo profesora dr. Ivana Nikčevića, a poslanička grupa SRS je već u nekoliko navrata postavljala pitanje - kako je moguće da je maja 2006. godine u programski odbor Radiodifuzne ustanove Srbije izabran upravo pomenuti prof. dr Ivan Nikčević, ako je poznato da je pomenuti gospodin, u drugoj polovini meseca maja 2006. godine, od strane Vlade Republike Srbije imenovan na funkciju direktora Doma učenika srednjih škola u Beogradu, sa sedištem u Ulici Hajduk Stankova br. 2 na Zvezdari? Pri tome, propisima je utvrđeno da članovi programskog odbora ne mogu biti izabrana, imenovana ili postavljena lica u Vladi ili republičkim organima, niti mogu biti članovi Saveta RRA.
Da je ovde očigledno nešto sporno, odnosno da se gospodin nalazi u sukobu interesa, jer istovremeno obavlja funkciju direktora i člana programskog odbora, potvrđuju na najbolji način i odredbe Zakona o sukobu interesa. Javne funkcije i funkcioneri na koje se primenjuje ovaj zakon, član 2. stav 1. izričito kaže - kao javna funkcija, prema ovom zakonu smatra se funkcija koju lice, funkcioner vrši na osnovu izbora, postavljenja, imenovanja u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, opštine, grada i grada Beograda i u organe javnih preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd.
Takođe, kada je reč o vršenju funkcija u javnim preduzećima, ustanovama i ostalim privrednim subjektima, član 9. kaže da funkcioner ne sme biti direktor, zamenik ili pomoćnik direktora, član upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća, ustanove, i preduzeća ili bilo kog drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala, osim kada je to propisano zakonom ili drugim posebnim propisom.
U ostalim privrednim subjektima, funkcioner ne sme biti član upravnog ili nadzornog odbora, niti direktor, zamenik i pomoćnik direktora. Funkcioner može biti član upravnog ili nadzornog odbora naučnih, humanitarnih i sličnih udruženja, ali bez prava na naknadu ili primanje poklona, izuzev naknade putnih i drugih troškova.
Zbog svega ovoga prethodno navedenog i vremenske distance koja je već učinjena, SRS od nadležnih skupštinskih službi zahteva da se po službenoj dužnosti i ovaj stenogram dostavi Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa. Od tog tela zahtevamo da pokrene postupak i u najkraćem roku utvrdi da li je dr Ivan Nikčević od maja meseca 2006. godine, pa sve dok se ne bude izabrao novi programski odbor, bio u sukobu interesa, obzirom da je obavljao funkciju direktora i funkciju člana programskog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije.
Takođe, imajući u vidu da građani Srbije plaćaju TV pretplatu, mi u SRS tražimo od nadležnog Ministarstva informisanja da se, u obliku odgovora na poslaničko pitanje, dostavi informacija o svim neto i bruto naknadama i primanjima članova Programskog odbora Radio-difuzne ustanove Srbije od dana kada su izabrani na funkciju, pa sve do isteka mandata.
A da i kad im istekne mandat postoje problemi, pokazuje jasno i pokušaj koji se desio u oktobru mesecu, kada je, pre svega zbog razmimoilaženja u stavovima unutar vladajuće koalicije, mesto u Republičkoj radio-difuznoj agenciji, koje je bilo rezervisano za predstavnika novinarskih udruženja, ostalo prazno. Podsećam da tada nije izabran ni kandidat NUNS Gordana Suša, ni Milan Bečević, kojeg je predložilo Udruženje novinara Srbije.
Rekoh malo pre, isteci mandata dvojici od devetorice članova Saveta RRA, mandat je istekao još u februaru. Nevladine organizacije i strukovna novinarska udruženja, koji su na funkcijama u ovom regulatornom telu, shodno Zakonu o radio-difuziji, trebalo je da predlože po dva kandidata, pa su se na njihovim listama našla po tri, odnosno četiri imena. Očigledno da ceo ovaj proces ide prilično traljavo, odnosno da izbor novih članova traje predugo i da se ne poštuju neki rokovi koji su predviđeni za rešavanje ovakvih stvari i verovatno da se ubuduće ne bi ponavljale ove stvari o kojima sam govorio malo ranije, trebalo je izvršiti određene korekcije postojećeg Zakona o radio-difuziji.
Ono o čemu bih opet hteo, pre svega zbog javnosti, da ukažem, jeste još jedna anomalija u celokupnoj medijskoj sferi Srbije. Znate da imamo najavu donošenja novog zakona o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Sećate se najave vlasnika RTV „Pink“ Željka Mitrovića o tome da će obavestiti sve poslanike srpskog parlamenta o manjkavostima i, navodno, štetnom uticaju zakona o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Čak mogu otvoreno da kažem da se pribegava i nekom vidu lobiranja zarad usvajanja, odnosno neusvajanja određenih zakonskih predloga.
Tek da se zna da je vlasnik RTV „Pink“ praktično, već na dobrom putu da postane i medijski monopolista, ako to već nije, pošto je, kao što vam je verovatno dobro poznato, već kupio nekih 4,95% kapitala TV „Avala“. Međutim, ta kupovina je, kako su tvrdili u Savetu RRA, obavljena po zakonu i nema monopola, jer je procenat koji je Mitrović kupio manji od maksimalno dozvoljenih 5%. To što javnost spekuliše da Mitrović stoji iza jednog dnevnog lista, kao i da već ima udela u TV „Košava“, to je verovatno na nekim drugim organima da utvrde pravu istinu.
Ono što je najbitnije jeste da se zakonskom regulativom onemogući jedan medijski monopol, odnosno proširenje pojedinih medijskih imperija čiji smo svedoci danas u Srbiji. Možda je prava stvar upravo i donošenje zakona o nedozvoljenom objedinjavanju javnosti, vlasništvo javnih glasila, koji bi, po svoj prilici, trebalo da ograniči monopol nad javnim glasilima, odnosno prekomeran uticaj vlasnika medijskih kuća na javno mnjenje.
Vi ste mogli do sada upravo putem medija da se informišete o stavovima onih koji su trenutno, kada je reč o medijima u Srbiji, najznačajniji. Dakle, mišljenja generalnog direktora RTS, koji je koliko pre nekih par meseci izjavljivao da zakonska regulativa u Srbiji u ovom trenutku omogućava da jedan čovek dobije četiri televizijske frekvencije, gradsku i tri nacionalne, da ima dva nedeljnika i jedan dnevni list i da ima nekoliko lokalnih radio i televizijskih frekvencija.
Takođe, Veran Matić, vlasnik RTV „B 92“ je takođe bio protiv usvajanja zakona protiv monopola, odnosno istakao neophodnost jednog ovakvog zakona, jer svaki monopol, kako je to Matić rekao, ubija raznovrsnost i raznolikost izveštavanja. Definitivno je potrebno regulisati tu oblast, a jedini koji je imao oprečno mišljenje je upravo malo pre pominjani gospodin Željko Mitrović, vlasnik RTV „Pink“.
Dakle, na potezu je i Ministarstvo kulture, koje bi trebalo da donese jedan korektan antimonopolski zakon. Srbija je željna antimonopolskih zakona, ne samo u medijskoj sferi, ali pošto već danas o tome govorimo, jasno je da se mora sprečiti ostvarivanje vladajućeg ili pretežnog uticaja na javno mnjenje, na osnovu vlasništva medija i da je potreban slobodan protokol i raznovrsnost informacija, misli i ideja u ostvarivanju prava svakoga na slobodu izražavanja i prava na primanje i pružanje informacija.
Ono što nije dobro jeste da, po svoj prilici, i ovaj zakon se polako priprema i donosi u nekakvoj tajnosti, bez rasprava o radnoj verziji, odnosno bez tih javnih rasprava i uslova transparentnosti da se na valjan način obavi rasprava i tokom rasprave koja prethodi usvajanju zakona.
Međutim, s obzirom da se u Srbiji sve nekako radi naopako, ne bih se iznenadio ni kada bi imali reprizu ili sličan scenario kao kada je usvajan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, što će svakako biti još jedna u nizu negativnih konotacija odnosno reperkusija na srpski medijski prostor koji očito nije uređen na način na koji bi trebalo da bude uređen. Neko ko bi trebalo time da se bavi, između ostalog je i Republička radio-difuzna agencija, očigledno da predlogom, odnosno listom kandidata ljudima koji se nalaze pre svega zadovoljava nekakve stranačke, partijske ili ne znam već koje interese, dok po tom profesionalnom aspektu, odnosno po činjenici i potrebi da se zaista nešto konkretno uradi na sređivanju konfuzije koja vlada na medijskom prostoru u Srbiji neće moći ni sa ovakvim sastavom Agencije da se uradi. Zahvaljujem se na pažnji.

Prvo, mislim da smo vas snagom argumenata ubedili da ne prihvatite ovu listu kandidata. Drugo, preostalo vreme poslaničke grupe SRS vam poklanjam u što bržem cilju ulaska u Evropu. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući. Nažalost, možda najbolja slika poražavajućih makroekonomskih prilika u Srbiji jesu upravo zakoni koji su juče i danas predmet rasprave ovde u Skupštini, dakle, zakon o mirovnom rešavanju radnih sporova, odnosno zakon o stečaju.
Pre nego što se nešto malo detaljnije posvetim ovom današnjem zakonu hteo bih samo da kažem da smo u Srbiji danas svedoci jednog sve glasnijeg zagovaranja teze o pokretanju stečaja kao jedinog i maltene idealnog rešenja za sva insolventna preduzeća.
Mi iz Srpske radikalne stranke smatramo da bi bilo znatno racionalnije da je Zakon o stečaju izmenjen u takvoj meri da omogući fleksibilnost u regulisanju reorganizacije, kako bi se na taj način uvećale šanse za oporavak dužnika.
Svedoci smo da je stečajna regulativa do sada u praksi pokazala brojne nedostatke. Pre svega, bilo je neophodno obratiti znato više pažnje na otklanjanje svih činilaca koji izazivaju te procesno-pravne nedoumice, kako za status poverilaca, tako i za status stečajnog dužnika ili stečajne mase.
Ono što smo u Srbiji mogli ovih nekoliko godina da primetimo, to je da je Zakon o stečaju u stvari bio zakon o rasprodaji i rasturanju imovine, u neku ruku i namirenju poreza i doprinosa. Kroz onakav kakav je bio, bilo je jasno da oporavka preduzeća kroz stečaj nema, jer, za razliku od uređenih država gde se preduzeće koje ne može da ispunjava svoje obaveze u stečaju i stečajnom postupku najpre obraća sudu za zaštitu od poverilaca, pa onda taj mehanizam daje pravni okvir za strogo kontrolisani pokušaj preduzeća da se reorganizuje, postavi na zdrave noge, otpusti višak radnika, ukine neke nepovoljne ugovore, pretvori dugove u vlasništvo ili iskoristi bilo koju drugu opciju da preživi, nažalost, to kod nas nije bio slučaj.
Štaviše, postojao je taj recept otprilike u tri koraka, a to je: onemogućiti reorganizaciju preduzeća i fleksibilnost u zapošljavanju, zatim, imati jedan nerazuman poreski sistem i sačekati jednostavno trenutak da se ispune svi uslovi za stečaj i likvidaciju. To je otprilike bio recept za uništavanje sopstvene privrede, koji je, nažalost, u dobroj meri Vlada, odnosno vlast, uspela da realizuje.
Kako očekivati boljitak u ovoj oblasti ako je sama koncepcija zakona tek nešto malo promenjena u odnosu na postojeći zakon iz 2005. godine? Rezultati su izuzetno loši.
Imate istraživanje Svetske banke koje pokazuje da je prosečna dužina trajanja stečajnog postupka u Srbiji 2,7 godina, što je daleko duže nego u zemljama OECD-a gde je 1,7, ili u Nemačkoj, gde taj postupak traje godinu i dva meseca.
Takođe je poražavajuće da su poverioci u Srbiji namirili potraživanja u manjem procentu (25,4%), nego, primera radi, u susednoj Rumuniji gde je taj procenat 29,5 ili u Bugarskoj - 32,1%, a višestruko manji u odnosu na, recimo, Nemačku - 52% ili zemlje OECD-a - 68,6%.
To isto istraživanje pokazuje da je stečajni postupak u Srbiji daleko skuplji nego u bilo kojoj drugoj zemlji, pa kod nas troškovi postupka uzmu skoro četvrtinu stečajne mase, oko 23%, dok je u razvijenim zemljama to oko 8%.
U praksi ima sijaset primera gde je stečaj trajao i mnogo duže nego što pokazuju ova istraživanja, odnosno podaci Svetske banke.
Šta ćemo primenom ovakvog zakona doživeti? Jednostavno, sva ona preduzeća koja su u dužem ili kraćem vremenskom periodu bila blokirana i neaktivna praktično će nestati sa privredne scene Srbije, a trenutno je, prema nekim podacima, od 110.000 registrovanih preduzeća u Srbiji u blokadi više od polovine, od čega preko 10.000 njih ima blokiran račun duže od dve ili tri godine. Ovi koji su najgoroj poziciji, a njih je oko 6.500, preko tri godine imaju taj atribut nesolventnih preduzeća.
Problem u Srbiji, između ostalog, predstavlja i činjenica da postoji nekoliko stotina stečajnih upravnika, ali se dešavalo da stalno nekoliko ljudi dobija poslove. Nisam siguran da je novim zakonskim rešenjem ovaj problem rešen. Kao što ste već mogli da čujete, sada se predlagač zakona opredelio za slučajni ili kompjuterski odabir upravnika, ali postoji mogućnost, kada je u pitanju postupak velike vrednosti ili specifičan slučaj, da stečajni sudija izvrši direktan odabir, uz obrazloženje. Naravno, verovatno ćemo biti svedoci situacije da jedan stečajni sudija više puta bira istog stečajnog upravnika i postaće svakome jasno da tu nešto nije u redu.
Prema nekim podacima, u Srbiji se trenutno vodi više od 600 stečajnih postupaka, od čega 321 vode stečajni upravnici, a 279 Agencija za privatizaciju, tačnije Centar za stečajeve. Ima nekih podataka iz okruženja da je, recimo, u Sloveniji u toku 1.049 stečajnih postupaka i ima 108 stečajnih upravnika, u BiH oko 500 postupaka i 194 stečajna upravnika, u Makedoniji ima 3.467 stečajnih postupaka i 202 stečajna upravnika.
U svetu, kada je o ovoj materiji reč, postoji ukupno šest sistema stečajnog postupka, a ono što ćemo mi ovde prihvatiti jeste neka kombinacija nemačkog sistema, koji je mnogo naklonjeniji poveriocima, i nekih rešenja iz američkog sistema, koji očigledno postaje uzor, a to je nekakav dvostrani pristup, dakle bankrot i reorganizacija.
Slabost u novom zakonu je pre svega u tome što je on pravljen za državu sa tržišnom privredom, a kao što vam je dobro poznato, kod nas ima još mnogo firmi u društvenoj svojini.
U preduzećima u kojima je unovčeno više od 50% knjigovodstvene vrednosti imovine nastavlja po starom zakonu, a to se upravo dešava sa najvećim stečajnim postupcima, poput Robnih kuća „Beograd“, „Beka“ itd.
Ovi slučajevi traju već niz godina i znate u kakvoj situaciji se nalaze ljudi koji su ostali bez posla, bez mogućnosti da ostvare životnu egzistenciju.
Dakle, problemi u privredi se nagomilavaju i svakako neće biti rešeni ovakvim predlogom zakona. Ono što je najveći problem jeste činjenica da je u Srbiji iz dana u dan sve više onih koji ne mogu da žive životom dostojnim čoveka.
Očigledno je da jedan od razloga zbog čega država ne žuri da ubrza stečajne postupke, a govorili smo sada nešto više o tim podacima, jeste i činjenica da je u svim tim preduzećima, uslovno rečeno, zaposleno nekoliko stotina hiljada ljudi, a da vlast nema interes da se na tržištu rada pojavi toliko nezaposlenih.
Jedno od rešenja bi moglo da bude kroz nekakve grinfild investicije, ali očigledno je da su one kod nas veoma male i praktično ne postoje.
Otpuštanje radnika, rasprodaja imovine, višegodišnja agonija i sve zloupotrebe koje su pratile dosadašnji stečajni postupak u firmama u Srbiji jesu razlog, zapravo, zbog čega stečajni postupak ima jednu negativnu konotaciju ovde i zbog čega se uglavnom smatra da je samo produžetak višegodišnje agonije u kojoj se nalazi srpska privreda. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala. Meni je danas, izgleda, suđeno da predsedava gospodin Novaković i da govorimo o zakonima koji ni posle nekih pet-šest godina (kao što je npr. zakon o stečaju) očigledno neće doneti nikakve suštinske promene u odnosu na ono što je do sada bilo.
Zašto bi ovaj set zakona koji je danas predmet skupštinske rasprave trebalo na neki način da bude bitan?
Pre svega, ako imamo u vidu da su tvorevine ljudskog duha i posebno zaštićene tvorevine ljudskog duha danas praktično najskuplja dobra, samo stvaralaštvo i prava intelektualne svojine su najdohodovnija oblast, tako da se u onim razvijenijim i pravno i društveno uređenim državama apsolutno posvećuje svakodnevna pažnja strategiji u oblasti podsticanja stvaralaštva, njegovoj sve boljoj i efikasnijoj pravnoj zaštiti i, naravno, inteligentnoj privredi.
Kod nas, nažalost, umesto ovakvog načina podsticanja stvaralaštva sve češće na konkretnim primerima vidimo kako su stvaraoci, u najmanju ruku, poniženi i opterećeni troškovima neefikasnih postupaka, kako su sve brojniji propisi suprotni nekakvim međunarodnim sporazumima, turističkim standardima, kako se oblast koja zahteva dugu i staloženu specijalizaciju sve više svodi na nivo nedozvoljene nestručnosti ili, da tako kažem, krajnje nesavesnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, među brojnim aktuelnim pitanjima je upravo pravna zaštita dizajna. Dizajn, to ste već mogli da čujete, bar kada je o Srbiji reč, ima tu tradiciju praktično još od 1884. godine, kada je donet taj Zakon o zaštiti mustara i modela. Zaštita industrijskog dizajna je bila predviđena u Uredbi o zaštiti industrijske svojine iz 1920. godine, koja je pod mustrom podrazumevala svaku sliku ili crtež koji može da služi za ugled i da se prenese na neki industrijski ili zanatski proizvod. Model je definisan kao svako vlasničko delo koje predstavlja neki industrijski ili zanatski predmet ili koji se upotrebljava na nekom industrijskom ili zanatskom proizvodu.
Autorsko-pravna zaštita dizajna je uređena 1929. godine Zakonom o zaštiti autorskog prava. On je izričito predviđao, uz navođenje ostalih tvorevina, zaštitu umetničkih dela primenjene umetnosti. Autorsko-pravna zaštita dizajna u Srbiji je do sada bila uređena tim Zakonom o zaštiti autorskog i srodnog prava iz 2004. godine, koji pored ostalih autorskih dela navodi dela primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja.
Industrijsko-pravna zaštita dizajna je uređena Zakonom o pravnoj zaštiti dizajna, takođe iz 2004. godine. Interesantno je da je i taj zakon rađen prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta iz 1998. godine. U njoj je državama članicama ostavljeno da odrede uslove, uključujući i stepen originalnosti, pod kojima predmet uživa zaštitu kao industrijski dizajn, kako može da dobije i autorsko-pravnu zaštitu. To praktično znači da industrijsko-pravna zaštita jedne tvorevine ne isključuje mogućnost njene autorsko-pravne zaštite.
Što se tiče osobenosti industrijskog dizajna, direktiva koja je bila uzor još uvek aktuelnom zakonu (a očigledno se neće mnogo šta promeniti ni u ovom novom) u uvodnom delu izričito navodi da industrijski dizajn ne mora imati estetski karakter, ne mora biti lepa umetnost. U slučaju kada industrijski dizajn, dizajn koji je registrovan u Zavodu za intelektualnu svojinu, uživa automatski i autorsko-pravnu zaštitu, dizajn koji karakteriše slobodan spoljni oblik uživa, po Zakonu o industrijskom dizajnu, takođe autorsko-pravnu zaštitu.
Što se tiče kriterijuma originalnosti, koji je izuzetno važan, ostaje da se razmotri pitanje koji stepen originalnosti treba da postoji da bi jedan predmet uživao upravo ovakvu zaštitu.
Postavlja se i pitanje u kojoj meri je Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, još uvek važeći, trebalo da bude zakon o deponovanju dizajna ili registrovanju dizajna? Zakon nije predviđao ispitivanje u postupku po prijavi prava na dizajn u pogledu autorstva, te se u tom pogledu jasno radi o deponovanju. Zakon je predviđao suštinsko ispitivanje da li je predmet prijave industrijski dizajn, mada to ispitivanje ne postoji kod međunarodno deponovanog industrijskog dizajna, tako da su domaća lica u nepovoljnijem položaju u odnosu na strana lica koja koriste međunarodno deponovanje, što je nedopustivo.
Veliki je broj pitanja koja postavlja, umesto da ih rešava, što bi uostalom trebalo da bude osnovna svrha i namena svakog zakona, pa tako i ovog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Tako je, u vezi s pravom na dizajn stvoren u radnom odnosu, ovaj zakon uređivao u jednom članu da se primenjuje Zakon o autorskim i srodnim pravima, a već u narednom da se primenjuje Zakon o patentima. To je, u krajnjoj liniji, stvaralo zabunu, jer primenom Zakona o autorskom pravu u jednom broju slučajeva delo se vraća, grubo rečeno, autoru nakon isteka zakonom predviđenog broja godina, a u slučaju primene Zakona o patentima ono pod istim okolnostima pripada trajno poslodavcu.
Zakonodavac je očigledno tom prilikom, da tako kažem, loše transponovao tu direktivu, jer je pogrešna terminologija u vezi sa nazivom dela, ili se pominju jedan uz drugi izrazi „sadržina prava“ i „obim prava“, koji praktično imaju isto značenje, tako da se tu radi o tautologiji. Obim prava, obim zaštite, povreda prava na dizajn, povreda dizajna itd. pokazuju da očigledno tu nije bilo adekvatnih, odnosno pravih rešenja u ovoj oblasti.
Ako se svemu ovome doda i nepotpuna sudska nadležnost u jednom broju postupaka, sve to ukazuje da zakonodavac praktično nije imao u vidu obaveze iz opštih akata Saveta Evrope o nedopuštenosti dvokolosečnog postupka. Sve ovo i činjenica da Zavod za intelektualnu svojinu očigledno nije baš ni po fondovima baštine, a ni po potrebnoj strukturi informisan korisnik, ni potrošač, koje zakon navodi kao lice koje ocenjuje materijalne uslove za zaštitu spoljnog izgleda industrijskog dizajna, ukazuje da je zaista bilo neophodno izvršiti suštinske izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i organizovati jedan posve drugačiji postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
Kao Poslanička grupa SRS uložili smo amandmane kojima ćemo pokušati da ovakav predlog zakona popravimo.
Ono što treba istaći ovom prilikom jeste da problem krađe intelektualnog vlasništva utiče na sve industrijske grane, od muzičke, filmske, pa do farmaceutske ili automobilske. U svetu je, naravno, veliki broj kompanija i pojedinaca koji se isključivo oslanjaju na prihode od intelektualnog vlasništva, kao neki način povratka prethodnih ulaganja, a koje potom ulažu u istraživanje i razvoj, kako bi uspeli u neko dogledno vreme da proizvedu još produktivnije alate.
Najbitnije u svemu tome, i uslov uspešne zaštite intelektualnog vlasništva, jeste uspešan nadzor vlastitog indentiteta, odnosno tehnologije na tržištima. Nadzor predstavlja ključan faktor i stvara se godinama i apsolutno podrazumeva i praćenje stanja na tržištu i medijima.
Zaštita intelektualnog vlasništva dodatno podstiče ljude da nastavljaju sa stvaranjem, jer kroz autorsko pravo, patente, prava intelektualnog vlasništva svi stvaraoci imaju pravo da odluče kako se njihove tvorevine iskorišćavaju, umnožavaju, distribuiraju itd. Ujedno, i nosiocu stečenih prava omogućava se ostvarivanje određenog dodatnog profita, jer se može prodati, licencirati ili zameniti. Stoga i u kompanijama, samim tim i u državi, treba stvoriti jedan moderan princip u kojem je nužna zaštita prava, efikasno upravljanje pravima, podizanje nivoa svesti, sprečavanje povrede tih prava. U svemu ovome kao nekakva vodilja treba da posluži izreka Viktora Igoa da ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive, nego ideje.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ni sijaset drugih, ni ovaj predlog zakona to sasvim sigurno neće omogućiti, a ovu bezidejnu vlast ni najbrža lokomotiva ne može da pokrene ka boljoj budućnosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova koji je danas u skupštinskoj proceduri kao jedan od najvažnijih razloga ističe se upravo ta uloga u razvoju socijalnog dijaloga, odnosno metode mirnog rešavanja radnih sporova, kako kolektivnih, koji nastaju između sindikata i poslodavaca, tako i individualnih, između pojedinih zaposlenih i poslodavaca.
U Srbiji, zemlji u kojoj su nevolje radnika iz dana u dan sve teže i veće, a broj zaposlenih sve manji, prilično je nezahvalno govoriti na tu temu, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da je ovakav vid rešavanja radnih sporova uveden u pravni sistem države tek 2005. godine, što samo po sebi znači da je Srbija zemlja kojoj tek predstoji zadatak da izgradi svoju pravnu praksu u ovoj oblasti.
Treba napomenuti da se pogodno tlo za razvijanje mirnog rešavanja radnih sporova uspostavlja pre svega jednom opštom demokratizacijom društva, naročito na tom ekonomskom planu, što prvenstveno podrazumeva slobodno profesionalno obrazovanje zaposlenih, razvoj i stimulisanje kolektivnog pregovaranja i neometano vršenje prava na štrajk.
Želeo bih ovom prilikom da ukažem na nekoliko nedostataka postojećeg zakona. Kada se pođe od toga da je zakonom predviđena jedinstvena lista arbitara, miritelja, dolazi se do prvog pitanja: da li je bilo celihsodnije da postoji posebna lista lica koja će rešavati individualne radne sporove, a posebna za miritelje koji će učestvovati u rešavanju kolektivnih radnih sporova?
Naime, u mnogim uporedno-pravnim sistemima arbitri se imenuju iz reda diplomiranih pravnika, sa iskustvom, a miritelji mogu biti i lica koja nisu pravne struke, ali imaju određenih iskustava i sposobnosti koje se stiču edukacijom na raznim specijalističkim kursevima i seminarima. To je neophodno za posredovanje u slučaju nastanka konflikata između poslodavca i organizacije zaposlenih.
Kao najveći problem koji se kod nas javlja i u slučaju mirenja i prilikom arbitraže može se oceniti nepoverenje strana u sporu u nepristrasnost postupanja arbitara, odnosno miritelja.
Ovde se odmah mora dodati objašnjenje. Naime, ne radi se o nepoverenju u ličnosti, lica sa liste, već, reklo bi se, o sistemskom problemu vezanom za položaj same Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Mi u Poslaničkoj grupi SRS posebno ukazujemo na to, jer činjenica da se prostorije te agencije nalaze u zgradi Vlade, kao i način izbora direktora, koji ima značajnu ulogu u predmetnim postupcima, izaziva, naravno, na prvi pogled sasvim opravdane nedoumice potencijalnih učesnika u mirnom rešavanju radnih sporova. Tu se postavlja i pitanje da li je obezbeđena neutralnost postupanja miritelja, pa i arbitara, kada dođe do spora između države kao poslodavca i zaposlenih, bilo da je reč o sindikatima ili o pojedincima.
Stoga smatramo da je neophodno uložiti dodatne napore i od strane rukovodstva Agencije i samih arbitara, miritelja, u smislu objašnjavanja i ubeđivanja zainteresovanih u nepristrasnost postupanja. Ovo bi moglo da bude relativno lako rešeno određenom zakonskom regulativom, da, recimo, direktore imenuju tripartitno sindikati, poslodavci i Vlada, a ne da se ista stvar realizuje kroz prethodni postupak, koji se inače odnosi i na izbor arbitara.
Kod rešavanja kolektivnih radnih sporova mirnim putem jedan od uslova, dakle, problema koji se može pojaviti jeste i pitanje reprezentativnosti sindikata. Vi znate da je to uređeno odredbama članova 218 - 220. Zakona o radu. Uslov koji je sadržan u odredbi člana 219. kaže da se reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra sindikat koji ispunjava uslov člana 218. ovog zakona i u koji je učlanjeno najmanje 15% zaposlenih od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca. Reprezentativnim sindikatom kod poslodavca smatra se i sindikat u grani, grupi, podgrupi ili delatnosti u koji je neposredno učlanjeno najmanje 15% zaposlenih kod tog poslodavca.
Upravo je ovakva situacija prouzrokovala da kod istog poslodavca postoje dva, pa i više reprezentativnih sindikata, što u praksi usložnjava pregovaračku poziciju zaposlenih. Naime, u praksi se često dešava da pojedini sindikati unutar određenog poslodavca pružaju otpor mirnom rešavanju radnih sporova posredovanjem miritelja iz čisto konkurentskih i političkih razloga, ne vodeći pri tom računa o interesima zaposlenih, odnosno svojih članova.
Tako je došlo do situacije, u slučaju kada postoji više organizacija radnika kod istog poslodavca, da pojedine sindikalne organizacije čak polujavno zauzmu stav da neće da prihvate dogovore poslodavaca i drugog sindikata o povećanju zarada, jer će konkurentski sindikat ostvariti supremaciju, odnosno pridobiti nove članove, s obzirom na to da je isti inicijator povećanja plata.
Još je nekoliko pokazatelja koji govore da je ova oblast nedovoljno uređena i samim tim u praksi izaziva dosta problema. Sama činjenica da je postupak pred arbitrom kao subjektom konačnog pravnog rešavanja radnog spora jedna od novina u našem pravnom sistemu izaziva posebnu pažnju kako zaposlenih, tako sindikata i poslodavaca.
Može se konstatovati da je to što odluka o mirnom rešavanju radnih sporova ima atribute konačnosti i pravosnažnosti, tj. radi se o jednostepenom postupku, izazvalo mnogo nedoumica u javnosti, pa i određenu skepsu, rekao bih tako, u pogledu odlučivanja da se pokrene, odnosno prihvati pokretanje od strane drugog učesnika ovog postupka.
Problemi koji su se javili prilikom mirnog rešavanja radnih sporova se mogu praktično razvrstati u te dve kategorije: problemi koji su uzrokovani legislativnom nedorečenošću, odnosno problemi koji su čisto praktične prirode.
Već pomenuti problem nepoverenja zainteresovanih strana u vezi s pokretanjem, odnosno vođenjem samog postupka mogao bi biti smanjen zakonskim potenciranjem tripartitnosti, koja inače praktično postoji u samom postupku izbora arbitara. Naime, ako bi pojedine organizacije sindikata imale u vidu da se arbitri izabrani primenom načela tripartizma, na primer da je njihova centrala učestvovala u izboru svih arbitara, verovatno bi se članovi dotične sindikalne organizacije lakše odlučivali da prihvate učešće u postupku mirnog rešavanja radnog spora i kada je pokretač poslodavac, a ne bi imali odbojan stav po tom pitanju, što je posebno izraženo kada je reč o postupku u slučaju otkaza. Isto se, samo obrnuto, odnosi i na poslodavca.
Evo jednog konkretnog primera. Dosadašnjom odredbom člana 34. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova (čije je brisanje sada predloženo) bilo je propisano da arbitar može da angažuje veštaka. Zatim, odredbama člana 14. Zakona je uređeno da svaka strana u sporu snosi svoje troškove u postupku, osim troškova miritelja, odnosno arbitra. Dakle, gramatičkim tumačenjem predmetnih normi došlo bi se do zaključka da neka od stranaka, ona koja da predlog za izvođenje dokaza, mora snositi troškove, na primer, veštačenja. Pri tome treba imati u vidu da su postojali slučajevi da je veštačenje finansijske struke bilo neophodno.
Želimo da istaknemo, kao Poslanička grupa SRS, da bi se prilikom noveliranja Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova ta formulacija predmetne norme mogla i morala značajno poboljšati. To ćemo pokušati kroz amandmane da učinimo.
Još jedan problem je izuzetno značajan, vezano za zakon o kojem danas govorimo, a to je problem čisto pravne prirode – nedoumica koja postoji u vezi sa supsidijarnom prirodom odredaba Zakona o parničnom postupku.
Praktično se iskristalisalo mišljenje da odredbe ovoga zakona samo uslovno treba da nađu svoju primenu u postupku mirnog rešavanja radnih sporova zato što upravo načela efikasnosti i ekonomičnosti arbitražnog postupka, uz uvažavanje činjenice da se radi po svojevoljnom opredeljenju stranaka, znači da često ne moraju, a i ne mogu, da se primenjuju čak ni supsidijarno odredbe ZPP.
Takođe, indikativan je i konkretan problem koji se pojavio prilikom izvršenja rešenja arbitara prilikom rešavanja individualnih radnih sporova.
Naime, u početku u izreci nije izričito navođeno da je poslodavac dužan da pored neto zarade uplati radniku i kompletan iznos pripadajućih doprinosa. Ovde se pre svega radilo o nerazumevanju pojma zarade od strane izvršnih sudova, pa je u cilju pojednostavljenja rešenja ovog problema uspostavljena praksa da se u izreku unosi i stav da je obaveza poslodavca da uplati i doprinose za socijalno osiguranje.
Možda će se nekome učiniti izlišnim da se, polazeći od zakonske koncepcije pojma zarade, izričito navodi obaveza poslodavca, ali praksa o kojoj smo govorili je pokazala da je u interesu pravilnog izvršenja rešenja, i to najčešće zaposlenog.
Na kraju, želeo bih da istaknem još nekoliko konstatacija. Pre svega, evidentno je da postoji nepoverenje zaposlenih u sve segmente društva.
To je jedna, da tako kažem, dijagnoza, a potreba za „lečenjem“ institucija i vraćanje poverenja zaposlenih je praktično prvorazredni i neodložni zadatak.
Problem je što sporovi iz radnog odnosa pred našim sudovima traju tri i više godina, iako je zbog hitnosti u rešavanju radnih sporova članom 195. stav 3. Zakona o radu propisano da se spor pred nadležnim sudom pravosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.
Treba takođe, zarad javnosti, istaći da je Srbija kao članica Saveta Evrope prihvatila Konvenciju koja predviđa pravo na dobijanje presude suda u razumnom roku.
Kada radnik uspe u sporu pred tim sudom država je dužna da mu plati dosuđeni iznos. To su, naravno, pare svih poreskih obveznika. Tako zaposleni u svojevrsnoj institucionalnoj klopci bezuspešno pokušavaju da reše probleme koje imaju sa poslodavcima, a u privatizovanim preduzećima i u pojedinim preduzećima gde je dodatno uočljiva manjkavost u radu već pominjane Agencije za privatizaciju to je sve često i na jedan neadekvatan način.
Na samom kraju, smatramo da je jednostavno neophodno ono što sam istakao i u uvodnoj napomeni, a to je pre svega potreba promene svesti u socijalnom dijalogu.
Ako do toga ne dođe, pre svega u sferi izvršne vlasti, gde je neophodno obezbediti kvalitetniji i odgovorniji rad institucija i otkloniti uzroke koji su doveli do marginalizacije sindikata i uopšte situacije u kojoj se nalaze zaposleni u Srbiji... Dakle, neophodno je zarad postizanja uspeha u tom socijalnom dijalogu. To je promena koja mora da počne, pre svega, od predstavnika izvršne vlasti.
Ako do toga ne dođe, evidentno je da ćemo imati sijaset problema poput ovih najsvežijih, o kojima je bilo govora, u šabačkoj „Zorki“, u preduzeću „Janko Lisjak“, IMT-u i mnogim drugim preduzećima u Srbiji. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada su 22. decembra prošle godine, dakle, u poslednjem trenutku, usvojene izmene Zakona o putnim ispravama, kojima je važenja starih pasoša produženo do kraja 2009. godine, nekima se možda i učinilo da ova vlada stvarno hvata priključak evrointegracijama. Podsećam da je ovaj, uz zakone o azilu, o državnoj granici i o strancima, proglašen prioritetnim u procesu evrointegracija.
Mogli ste tokom današnje rasprave da čujete koliko smo ispravnu procenu imali prilikom podnošenja amandmana u vezi s ovim zakonom, jer danas Zakon o putnim ispravama, kao jedan od sistemskih propisa za uvođenje Srbije na tzv. belu šengen listu, dočekuje svoje izmene i dopune.
Kao razlog za donošenje zakona se upravo navodi to da bi sada propisani rok – kraj 2009. godine, iz već navedenih razloga, doveo do pravne nesigurnosti i ugrozio status i interes naših građana u inostranstvu, koji ne bi mogli u roku da dobiju tražene pasoše. Dakle, predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku.
Da ovaj posao, baš kao i celokupan posao evrointegracija Srbije, ide prilično nespretno, pokazuje možda i jedan od krucijalnih problema koji je pratio celu ovu priču o putnim ispravama, a tiče se, pre svega, vremena i načina sprovođenja procedure obaveštavanja stranih zemalja.
Zarad javnosti, podsetiću samo da je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, još kada su izdata ona čuvena 204 prva, tzv. počasna pasoša, poslalo informativnu notu kojom su vlade i nadležna ministarstva svih zemalja obavešteni o promeni zvanične putne isprave Srbije. Šta se dalje dešava? Ponosni vlasnici nove putne isprave su, međutim, odmah upozoreni da ih ne koriste naredna dva do tri meseca, dok se ne završi postupak obaveštavanja svih zemalja.
Drugi put je poslata diplomatska nota sa specimenom, odnosno uzorkom novog pasoša – izgled, boja, broj stranica i drugi detalji, svim zemljama u kojima Srbija ima diplomatska predstavništva, pa čak i onima gde je zastupljena na nerezidencijalnoj osnovi. Dakle, nota je sadržala zahtev da se o promenama obaveste sve granične službe i carine i navedeno je da će novi pasoš od 1. januara 2009. godine biti jedina važeća putna isprava Republike Srbije.
Elem, stvari su se zakomplikovale kada je utvrđeno da je neko ko je za to bio nadležan, po svoj prilici, pogrešno izračunao neophodno vreme da svi koji to žele stare pasoše zamene novima, a iz čega je, očigledno, proistekla neophodnost da se postojećim ''plavim'' putnim ispravama važnost produži za barem još godinu dana.
Pojedini vlasnici ovih novih, crvenih, pasoša su, istini za volju, imali problema upravo zbog brzine tog prosleđivanja informacija o promenama do najudaljenijih ispostava, što nije u nadležnosti Srbije. Imali smo tako primer, odnosno slučaj jedne državljanke Srbije koja je imala problem da u Ujedinjene Arapske Emirate uđe s novim srpskim pasošem i važećom vizom, starom, jugoslovenskom. Njoj su po sletanju u Dubai oduzeta oba pasoša, jer su u njima navedena imena različitih zemalja. Tada je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić objasnio da problem nisu naše službe, jer su sve zemlje, a njih je 191, adekvatno obaveštene o novim pasošima Srbije, ali da neke verovatno nisu na vreme obavestile svoje policijske i carinske ispostave.
Celu ovu priču prati sajt Ministarstva spoljnih poslova Srbije, gde nije bilo apsolutno nikakvih informacija o problemu koji je iskrsao sa pasošima. Iako je na stranici o putnim ispravama pisalo da će blagovremeno obavestiti građane o zameni postojećih, nije o tome bilo ni reči, jer unos, očigledno, nije odavno ažuriran, pa je tako pisalo i da se u dogledno vreme planira zamena postojećih putnih isprava, iako je, kao što je verovatno većini nas poznato, izdavanje novih dokumenata tada već uveliko bilo u toku.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, evidentno je da mnogo toga škripi u ovoj celoj priči. Između ostalog, i u Ministarstvu za dijasporu, koje očigledno nije uslišilo ozbiljne potrebe naših ljudi u dijaspori sa srpskim državljanstvom da im se obezbedi efikasan način zamene putnih isprava u svim ambasadama Republike Srbije širom sveta. Pomenuto ministarstvo kao da nije kompatibilno s Ministarstvom spoljnih poslova i Ministarstvom unutrašnjih poslova Vlade Republike Srbije, u cilju realizovanja profesionalnog izdavanja putnih isprava u prihvatljivom roku van Srbije, a posebno van Evrope.
Nema druge ocene osim da pomenuta ministarstva pokazuju nesposobnost za jedan relativno jednostavan posao koji bi trebalo obaviti, a sve pod izgovorom da nisu imali sredstava za nabavku potrebne opreme.
Ovaj izgovor je posebno neprihvatljiv uzimajući u obzir činjenicu da oni koji malo bolje poznaju opremu mogu da ustanove da je tu dovoljno, recimo, svega dva foto-reflektora, digitalni fotoaparat, čitač otisaka prstiju, uređaj za potpisivanje, skener, štampač, PS računar, Internet konekcija do MUP-a i to je to.
Dakle, jednim jedinim tenderom bi to ispalo još jeftinije, pogotovo ako se uzme u obzir bacanje mnogo većih sredstava poreskih obveznika Srbije na zadovoljavanje nekih unutrašnjih potreba državnih funkcionera.
Pomenuo sam da, što se tiče ljudi van Evrope samo sa srpskim putnim ispravama, oni su u obavezi da putuju u Srbiju najkasnije do 31. decembra 2009. godine i da imaju više od 14 slobodnih dana. Zašto to kažem? Zato što toliko traje hitni postupak kako bi sačekali novu putnu ispravu. Kako će biti ljudima koji specijalno dolaze sa drugih kontinenata i budu primorani na izuzetno strpljenje, gde čak ni gubitak posla nije isključen, ne želim ni da zamislim. Tek, lista onih država u kojima se može podneti zahtev za novu srpsku biometrijsku putnu ispravu nije tako velik, a s obzirom na to da državu, samim tim i proces izdavanja putnih isprava, treba shvatiti, pretpostavljam, profesionalno i odgovorno, nameće se pitanje – da li će neko od nadležnih i odgovarati za posledice koje građani imaju zbog ovakvog obavljanja posla?
Drugi problem se tiče novih pasoša koje Srbija izdaje za građane KiM-a, problem koji je, kako bar ističu, veliki problem na putu Srbije ka ukidanju viza za putovanje u zemlje EU. Jedna od opcija koja se razmatra u EU je da novi biometrijski pasoši koji se izdaju građanima Kosova ipak moraju imati vizu, pa su čak i vlastima u Beogradu neke članice EU koje se protive nezavisnosti Kosova ranije preporučile da Srbija ne izdaje pasoše kosovskim Albancima.
Ovakva je bila poruka, između ostalog, i Španije, koja, barem politički posmatrano, ima stav o kosovskoj državnosti na linije srpskih vlasti. Međutim, sve članice EU, pa i one naklonjene kosovskoj nezavisnosti, takođe se protive da građani Kosova putuju bez viza. Najveći, možda i jedini veliki problem za viznu liberalizaciju Srbije, prema predstavnicima vlasti, jeste taj problem sa KiM-om.
Očigledno da je vlast, kada je reč o pasošima za građane južne srpske pokrajine, uhvaćena u jednom raskoraku, jer bi neizdavanjem pasoša, praktično, priznala da te građane ne smatraju svojima, a jedan od uslova, kako je to saopšteno, na putu vizne liberalizacije jeste da MUP može privesti pravdi određeno lice, što je za građane sa KiM-a, zbog položaja u koji je dovedena ova država, zahvaljujući ovoj vlasti, u ovom trenutku neizvodljivo.
Naravno, veliki je problem ilegalnih imigranata, tako da se vlast u Beogradu i država Srbija u velikoj meri mora pozabaviti njime. Imali ste situaciju da je pre izvesnog vremena prištinski list "Koha ditore" objavio da je Kosovo u najvećoj meri izolovano od Evrope, a ono što se ovde može čuti jeste da će u Srbiji, ukoliko uskoro dođe na belu šengensku listu, u šta čisto sumnjam, mnogi Albanci moći da zatraže srpski pasoš, s kojim će lako moći da putuju po Evropi.
Poznato je da je Kosovo izvor različitih vrsta organizovanog kriminala, šverca, krijumčarenja ljudi, robe i, praktično, čvorna stanica za trgovinu drogom, kao i da bi to moglo da stvori problem državi Srbiji. Dakle, povodom činjenice da je jedan od uslova za beli šengen integrisano upravljanje granicom, što podrazumeva i njenu efikasnu kontrolu, eto otuda novog problema.
Kada bih, recimo, mogao da budem maliciozan, a nemam tu nameru, očigledno da Vlada Republike Srbije uvek sa zakašnjenjem reaguje na određene stvari. Bio je takav slučaj i sa svetskom ekonomskom krizom, ali očigledno da ćemo i na belu šengen listu sačekati bar još godinu dana, ili do sledećeg Svetog Nikole, a valjda ćemo u tom roku znati gde su granice države Srbije, ili će nam, sa statutom Vojvodine koji će uskoro biti u skupštinskoj proceduri, to tek tada biti velika nepoznanica. Zahvaljujem na pažnji.