Hvala. Ovim amandmanom na član 38. Predloga zakona zatraženo je da se 1. tačka pomenutog člana izbriše, a odnosi se na prihode koje oblasna asocijacija ostvari obavljanjem poslova, kao privredno društvo o kojem je bilo reči i u malopređašnjem amandmanu, uz ovo nesuvislo obrazloženje iz kojih razloga se amandman ne prihvata, a potom prepisivanje istog člana i tačke.
Kada su prihodi, odnosno sredstva u pitanju, poznata je činjenica da je i ovim novim jedinstvenim instrumentom za pretpristupnu pomoć za fiskalno razdoblje EU u periodu od 2007. do 2013. godine, kojim su objedinjeni dosadašnji mehanizmi, Srbiji dodeljeno oko 200 miliona evra godišnje.
Kad se samo prisetimo one nerazumne odluke Vlade Republike Srbije o jednostranoj primeni Trgovinskog sporazuma, jasno je da bismo ukidanjem takve odluke mogli i sami da obezbedimo sredstva, što znači da je regionalizacija Srbije samo izgovor, odnosno da je reč o jednoj nerealnoj priči, a sredstva koja su namenjena tim putem biće iskorišćena za neke druge stvari.
Kod korišćenja svih sredstava koje se dobijaju iz EU, jasno je da postoje neka stroga pravila kako se moraju koristiti; moraju biti razdvojena od ostalih budžetskih sredstava, stavljena na poseban račun i koristiti u skladu s propisima javnih nabavki koji se primenjuju za zemlje van EU. To su ta tzv. pravila, propusti se kažnjavaju. Ovakvom primenom predloženog zakona i poučeni dosadašnjim iskustvom, jasno je da ćemo doživeti iskustva susednih zemalja, Rumunije, Bugarske i Hrvatske. Podsetiću samo da je Rumuniji, u avgustu prošle godine, privremeno obustavljena isplata 150 miliona evra za podizanje konkurentnosti poljoprivrede, dok je Bugarska, sredinom prošle godine, takođe bila...

Hvala. Kada imate kompletno loš predlog zakona, onda je sasvim logično što su njegovi tačke i stavovi neprihvatljivi, pa je amandmanom predloženo da se tačka 1. člana 39. Predloga zakona o regionalnom razvoju izbriše, a reč je o poslovima koje bi oblasna asocijacija trebalo da obavlja, odnosno da učestvuje u pripremi i sprovođenju razvojnih dokumenata i da prati njihovu realizaciju na nivou oblasti.
S obzirom na to da u malopređašnjem amandmanu nisam stigao da iznesem sve podatke koje sam imao nameru, evo, saopštiću sada da je sredinom prošle godine Bugarskoj, takođe, prvo bilo suspendovano, pa posle i trajno oduzeto više od 800 miliona evra dodeljene pomoći, a povučeni su i akreditivi dve vladine agencije zadužene za upravljanje sredstvima.
Početkom 2008. godine, Hrvatskoj su privremeno zamrznuti projekti iz programa Far 2006. i za pet miliona evra smanjena sredstva iz programa IPA, sve zbog slabosti u sprovođenju decentralizovanog sistema upravljanja pomoći iz fondova EU.
Inače, sve činjenice govore da je Srbija jedna od najcentralizovanijih zemalja Evrope, počev od organizacije vlasti, gde je najveći deo ingerencija koncentrisan na nivou Republike Srbije, preko demografskih projekata koji ukazuju na realno nestajanje malih zajednica i višestruko uvećanje glavnog grada, pa sve do organizacija kulture i sporta.
Ovakva kompleksnost pitanja centralizacije ukazuje da pristup ovom problemu mora biti obazriv, jer nerealno sagledavanje okruženja, kapaciteta i potencijala za decentralizaciju može imati vrlo negativne posledice po celokupni razvoj Srbije.
Hvala.

U ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman na član 40. stav 1, sa zahtevom da se izbriše. Javnosti radi, samo da kažem da sam to uradio kod ove oblasne asocijacije, gde je predviđeno da godišnji izveštaj o poslovanju ponosi regionalnoj agenciji u svom regionu i Nacionalnoj agenciji.
Ako se ima u vidu da je predlagač zakona, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, doneo Predlog ovakvog zakona, budući da ovo podrazumeva obavezu koja je preuzeta po potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, član 113, jasno je da, umesto regionalizacije, koju je Ministarstvo predvidelo kao podsticajnu za nerazvijena područja, ona i dalje predviđa postojanje povlašćenih i diskriminisanih područja.
Da je ceo predlog zakona obična šarena laža, verovatno se najbolje ilustruje činjenicom da čak i u Predlogu zakona stoji da evroregion nije administrativna teritorijalna jedinica i nema pravni subjektivitet, što, prevedeno na jednostavan jezik, znači da region ne postoji ni na koji način osim geografski, a ministar Dinkić je to nešto drugačije formulisao, pa je za javnost kazao da se radi o statističkim regionima. Čini mi se da je u novembru prošle godine to izjavio.
Dakle, ako jedna regija nema ni pravni subjektivitet, onda ona i ne postoji, ne može da ima ni skupštinu, ni sopstvena sredstva, ni sopstvenu upravu, niti bilo šta što bi je držalo u poziciji autonomije u odnosu na centralnu vlast. Ovde se sreće faktički centralizam i nekakav privid regionalizacije, a suštinski, sve ovo što je predviđeno samo je udvostručavanje onoga što već imamo u formi okruga, s tom razlikom što će okruzi kakve već imamo imati i veće nadležnosti nego regije.
Ne radi se ovde ni o čemu drugom nego o jednom maskiranom centralizmu, ali je u Srbiji logično sve što je nelogično. Hvala.

Hvala. U ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman na član 45, kojim je predviđeno brisanje tačke 10, a reč je o delu koji se odnosi na podsticaj, tačnije, na unapređenje međuopštinske, međuregionalne, prekogranične i međunarodne saradnje u pitanjima od zajedničkog interesa.
I ovaj amandman je logičan sled, ili nastavak celokupnog razmišljanja, odnosno stava SRS-a vezanog za predloženi zakon o regionalnom razvoju, a s obzirom na to da i ova skupštinska rasprava polako ulazi u svoju završnicu, jasno je da je, uz sve argumente koje smo izneli, ovakav zakon pisan s jednom jedinom namerom – da se izvuku kakva-takva sredstva iz fondova za regionalni razvoj pri EU, da bi se Srbija prikazala kao regionalizovana država, s tendencijom ublažavanja regionalnih razlika.
Nijedan od tih uslova nije zadovoljen onim što se u datom dokumentu nudi. Tu nema regija, tako da je nemoguće ono što se nudi nazvati regionalizacijom. Nije navedena nijedna nadležnost regionalnog karaktera, jer sve obavljaju subjekti koji se bave tek sprovođenjem onoga što ispostavi nadležno ministarstvo i centralna nacionalna agencija za regionalni razvoj.
Bolje bi bilo ovakav zakon povući iz procedure, jer će ostati dovoljno vremena da centar zaboravi na problem neregionalizovane Srbije, a sredstva koja bude dobijao iz Fonda za regionalni razvoj, shodno svemu što zakon sadrži, neće biti u prilici da usmerava u nerazvijena područja, već će, isto kao sa NIP-om, slobodno da forsira prioritete za koje će se ispostaviti da nemaju veze s ravnomernim regionalnim razvojem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o elektronskom dokumentu, jedan od zakona koji bi trebalo da reguliše oblast koja bi, po svojoj definiciji i karakteru, u periodu koji je pred nama, trebalo umnogome da reguliše elektronsku trgovinu, odnosno sveukupno poslovanje.
Za one koji su možda površni poznavaoci prilika u Srbiji, jasno je da će imati opravdanje, odnosno razlog za donošenje jednog ovakvog zakona.
Međutim, jasno je da ta oblast još uvek nije na valjan način regulisana bez obzira na to što neki zakoni već postoje, a evidentno je da ćemo neka zakonska rešenja tek morati da donosimo.
Podsetiću na činjenicu da je Srbija još 2004. godine donela Zakon o elektronskom potpisu i tada je navedeno da je time započet proces nekakvog pravnog okvira koji je neophodan za razvoj elektronskog poslovanja u našoj zemlji. Iz razloga koje je prezentovala ministarka, jasno je da tu postoje problemi, jer se u jednoj rečenici kaže da će donošenje zakona o kojem razgovaramo, zakona o elektronskom dokumentu, omogućiti dosledniju primenu Zakona o elektronskom potpisu. Sama ova formulacija jasno ukazuje na ono što je, inače, principijelna zamerka poslaničke grupe SRS-a, a to je činjenica da koliko god postojala manja ili veća potreba za donošenjem određenih zakona, problem se javlja kasnije, njihovim neprimenjivanjem u praksi. Na osnovu onoga čime raspolažemo, i ovaj zakon bi, po našem mišljenju, mogao da doživi istu takvu sudbinu.
Rekao sam da bi ovaj zakon, što se tiče građana, privrede, državne uprave i lokalne samouprave, ali jedino u slučaju istinske primene, mogao bi da omogući napredak i uštedu u tom smislu. Međutim, kada se bilo koji zakon donosi, pogotovo iz oblasti koja još uvek nije pravno na valjan način zaokružena, kao što je i ovaj današnji predlog zakona, dakle, donekle nepoznata materija za pravne krugove, jasno je da je neophodno da se u potpunosti definiše ambijent u kojem se taj zakon donosi. Isto je tako neophodno da se poveže s drugim zakonima s kojima je u vezi.
Kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, ono što ističemo kao generalnu primedbu, jeste da je evidentno da je neophodno donošenje niza podzakonskih akata, u vidu uredaba ili pravilnika, da bi se razjasnili pojedini delovi iz tog zakona.
Poslanička grupa SRS-a je na ovih 25 članova zakona predložila oko 15 amandmana, jer nam je želja bila da suštinski i sa stručnog aspekta doprinesemo da se ovaj zakon na valjan način uredi.
Sve skupa gledano, kako je u zakonu navedeno, ima se utisak da je zakon o elektronskom dokumentu pisan isključivo za potrebe elektronske vlade, verovatno je u tom smislu, u smislu marketinga, održana i prva jučerašnja sednica, dok odredbe koje se odnose, pre svega, na korišćenje elektronskih dokumenata vezano za privredne subjekte u ovom zakonu nisu kvalitetno definisane.
Posebno ističemo da je, praktično, u potpunosti izostavljena definicija, odnosno regulisanje toga šta treba uraditi s arhivima, dakle, papirnim dokumentima, na koji način se prebacuju u elektronski oblik. Takođe je u predloženom zakonskom rešenju nejasno da li se isključuju svi koji rade na digitalizaciji starih arhiva. Kod postupka prenosa digitalnog dokumenta, kada ga prevode u papirni oblik, opet se javlja da samo neko iz uprave ima pravo da taj dokument overi i samim tim ga proglasi punovažnim, dok u drugim državama...

Dakle, kod postupka prenosa digitalnog dokumenta, kada ga prevodi u papirni oblik, opet se javlja da pravo ima samo neko iz uprave da isti taj dokument overi i samim tim ga proglasi punovažećim, dok u drugim državama, primera radi, postoje notari, koji kao ovlašćena lica mogu da overavaju dokumenta.
Ima u predloženom zakonu nekoliko termina s kojima se SRS nije složio i, s tim u vezi, ima i određeni broj amandmana. Pre svega, termin dugogodišnjeg čuvanja je nejasan, jer nije navedeno na kakav oblik čuvanja se odnosi; neophodno je definisati u nekom podzakonskom aktu gde se i za šta se koristi.
Takođe, kada je reč o vremenskom žigu, mislimo da bi trebalo doneti preciznije odredbe o njegovom korišćenju, dakle, gde, kada, na koji način i sl.
Ono što je jako bitno, to je da se prilikom definisanja elektronskog dokumenta definišu svi uslovi pod kojim je elektronski dokument pravno ekvivalentan papirnom dokumentu. Jer, kada se definiše elektronski dokument i mogućnost njegove upotrebe, logično je da bi tada trebalo definisati i uslove pod kojima ti dokumenti mogu da se čuvaju u digitalnom, elektronskom obliku, odnosno da se arhiviraju.
U tom smislu je neophodno definisati na pravi i precizan način postupke arhiviranja elektronskih dokumenata, kao i postupke obezbeđenja neporecivosti postojanja određenog dokumenta u datom vremenskom trenutku.
U cilju realizacije ovih uslova, neophodno je definisati i postupke implementacije sistema vremenskog pečata, tzv. tajms temping.
Pomenuo sam da je stav SRS da je, pored Zakona o elektronskom potpisu koji je usvojen pre pet godina i koji u praksi nije primenljiv na način na koji bi trebalo, pored Zakona o elektronskom dokumentu, potrebno još nekoliko zakonskih predloga da bi ova oblast postala celinu.
Tu, pre svega, mislimo na zakon o elektronskim arhivama, zakon o vremenskom pečatu, a uz Zakon o elektronskoj trgovini neophodno je i donošenje zakona o elektronsko-komercijalnom poslovanju. Tek donošenjem svih ovih zakona, stekli bi se uslovi za ubrzan, odnosno valjan razvoj realnih sistema elektronske uprave, elektronske trgovine i sistema za upravljanje dokumentima i sadržajima.
Problem koji je danas evidentan, to je činjenica da se papirna arhiva još uvek ne arhivira u digitalnom elektronskom obliku, osim na mikrofilmu. Donošenjem svih ovih zakona, i taj problem bi bio rešen. Nešto kasnije navešću podatke koji ukazuju na to koliko nepostojanje, odnosno neprimenjivanje ovih zakona iz oblasti elektronskog poslovanja mogu da utroše i vremena i novca, bez potrebe. Takođe, SRS smatra da postojeće arhiviranje dokumentacije na mikrofilm ne bi trebalo isključivati iz dalje upotrebe, upravo zbog njegove trajnosti.
Ono što se javlja kao problem u ovom zakonu, kao i u Zakonu o elektronskoj trgovini, koji je nedavno bio predmet skupštinske rasprave, jeste činjenica da je Internet u poslednjih nekoliko godina izuzetno raširio mrežu, a dva važna problema koja se pojavljuju jesu – kako obezbediti potpunu tajnost, sigurnost podataka, kako onih koji su smešteni u datotekama računara, tako i onih koji se prenose putem mreže.
I ovaj zakon bi trebalo da posveti pažnju ovom problemu, jer smo svedoci da zloupotrebe u ovom segmentu mogu da prouzrokuju određene posledice. Poznato je da se tajnost odnosi na pravo pojedinca i organizacije da odrede da li će, i u kolikoj meri, informacije kojima raspolažu biti na raspolaganju drugima, tako da se sigurnost podataka odnosi, pre svega, na njihovu zaštitu od neovlašćenog otkrivanja, uništenja ili modifikovanja.
Najveći deo privatne komunikacije se odvija preko elektronskih kanala. Ono o čemu je bilo reči jeste da je elektronska pošta laka za hvatanje i skeniranje nekih relevantnih podataka, vrlo se lako radi, automatski, neotkriveno. Ono što u budućnosti možemo očekivati, to je neka razvijenija mreža optičkih kablova i mnogo raširenija upotreba mejlova i prenosa podataka uopšte, bilo da su u tekstualnoj ili nekoj drugoj formi.
Ono što je preokupacija, to je da celokupan sistem radi što brže i efikasnije, a danas se, zbog povećanog broja korisnika, povećane količine podataka na tim deljivim resursima, pojavljuje velika potreba za zaštitom podataka od neovlašćenih pristupa. Tu imamo generalnu zamerku kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, jer smatramo da je ovoj oblasti trebalo posvetiti više pažnje, pošto su i posledice eventualnih incidenata koji bi mogli da nastanu raznovrsne, počev od brisanja cele baze podataka, menjanja delova itd., kopiranja baze u celosti, neovlašćenog pristupa podacima i mnogo toga drugog.
Ovo govorim iz razloga što smo bili svedoci nečega što ima svoje posledice, ukoliko ima i nedostataka, kao što je bio slučaj koji nema konkretno veze s Predlogom zakona o elektronskom dokumentu, ali znate koliko je u javnosti polemika izazvalo uvođenje čipovanih biometrijskih podataka, odnosno tzv. novih ličnih karata. Ne bi smelo da se dopusti da i u ovoj oblasti dođe do nečega takvog, zbog te tehnološke ranjivosti, jer i kada je reč o pomenutom slučaju, odnosno konceptu biometrije, najviše zamerki ima na tu tehnološku sigurnost.
Podaci o građanima Srbije biće čuvani u jedinstvenoj bazi podataka, koja se zove ''Memorija Srbije'' i koja se nalazi u MUP-u, a ovako centralizovane baze podataka nisu najsigurnija rešenja za čuvanje podataka, zato što bi, u slučaju obaranja kompjuterskih barijera koje štite sistem i bazu, provalnici mogli da imaju sve informacije na jednom mestu.
Probiti ovakav sistem verovatno nije lako, jer te informacije štite najsavremenija softverska i hardverska rešenja, ali opšte je poznato da nijedan kompjuterski sistem nije u potpunosti bezbedan od napada hakera. U sisteme, primera radi, zaštite Pentagona, nuklearnih centrala, ''Cerna'' i slično, godišnje se ulaže stotine miliona dolara, pa ipak upadi hakera nisu retkost. Jedina sreća u svemu tome je da hakeri nemaju nameru da nanesu neku veću štetu, već samo da pokažu da je upad moguć.
S druge strane, primer kompanije ''Motorola'', koja je već duže vreme tehnološki partner mnogim bezbednosno-informativnim agencijama, između ostalog, i CIA, i američke vojske, pa postoji strah i od mogućeg preuzimanja informacija.
Podsetiću vas da je davne 2003. godine, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, ispred Vlade, upravo od kompanije ''Motorola'' naručio opremu za izradu biometrijskih dokumenata u vrednosti od 100 miliona dolara.
Ono što je evidentno i realno, to je da, opasna ili ne, potreba za elektronskim dokumentima postaje naša realnost i, uz doslednu primenu modifikovanih zakonskih rešenja, mogla bi da dovede do modernizacije i poboljšanja nekih aspekata savremenog života, dok će, s druge strane, verovatno stvoriti uslove za nastanak određenih problema.
Ono što treba još da se zna vezano za ovu oblast je podatak da je čak 80% tehničkih informacija, za sada, na papiru i mikrofilmu, da sve svetske kompanije troše ogromna sredstva godišnje za uređivanje te dokumentacije. Podaci o dokumentaciji koji mogu da posluže kao nekakav parametar jesu da se papirna dokumentacija udvostručava svake tri godine, da se jedan prosečan dokument kopira 19 puta, da se svaki dan napravi približno milijardu kopija, a da polovina radnika troši vreme na rukovanje papirima, da se gotovo polovina poslova ne izvršava na vreme.
Cena tog uređivanja dokumentacije, kroz ovaj set zakona bi mogla da reši problem tri do pet procenata dokumentacije koja se zagubi u firmama, odnosno, kako pokazuju ovi podaci kojima raspolažemo, 7,5% vremena službenika se troši na traženje izgubljenih dokumenata.
Generalna primedba na Predlog zakona o elektronskom dokumentu jeste što bi zakon, po mišljenju Poslaničke grupe SRS-a, morao da bude dopunjen kompletnim definicijama svih osnovnih pojmova, jer je ovo nepoznata materija u pravnim krugovima.
Kroz amandmane smo pokušali da na jedan kvalitetniji način regulišemo par članova zakona. Tu se, pre svega, misli na odredbu da elektronski dokument ne može imati kopiju u elektronskoj formi. Zatim, kao što sam rekao u uvodnoj napomeni, previše prostora je dato organima vlasti, iako smo u obrazloženju zakona pročitali da bi ovde i privredni subjekti i lokalna uprava i građani mogli da imaju svoje mesto u svemu tome.
Ono što je principijelna zamerka SRS-a, jeste činjenica da su u nekoliko članova Predloga zakona ovlašćenja, odnosno mogućnost za donošenje nekakvih odluka i radnji ostavljeni na raspolaganje ministru. Znate da je naš stav da bi ministarstvo, kao državni organ, trebalo da se bavi time, jer, uz dužno poštovanje, ministri su uglavnom ljudi koji su tu, pre svega, kao politički kadrovi, a malo je onih koji se zbog struke nalaze na tom mestu.
Postoji jedan princip kojeg se naša država uporno ne drži, a to je princip otvorenih elektronskih dokumenata, tako da nijedan elektronski dokument koji objave državni organi ne bi smeo da bude u formatu koji nije otvoren i čitljiv za sve. Kod nas se to, nažalost, ne poštuje, a i Majkrosoft se protežira u velikoj meri, jer na sajtovima Vlade, ministarstava, vladinih agencija i drugih institucija je postalo uobičajeno da dokumenti budu objavljeni u formatima koje mogu čitati samo majkrosoft programi.
Pokušao sam, dakle, da u ime Poslaničke grupe SRS-a ukažem i na potrebu regulisanja, odnosno definisanja elektronskog dokumenta s digitalnim potpisom, zakona koji je još pre nekoliko godina donet, ali nema primenu, jer upotreba digitalnog potpisa daje elektronskom dokumentu dimenziju orginalnosti i zakonom bi trebalo da obezbedi nekakav dokazni karakter u pravnom procesu.
Digitalni ili elektronski potpis je direktno vezan za vlasnika potpisa i potpisani dokument i on tehnički osigurava formu dokumenta u vidu binarnih znakova, ali ne daje preciznu definiciju interpretacije sadržaja.
Pojam koji nije obuhvaćen predloženim zakonskim rešenjem je pojam elektronskog dokumenta visokog kvaliteta, koji, zapravo, sadrži i elektronske dokumente s elektronskim potpisom.
SRS smatra da je predloženi zakon prihvatljiv, uz veliku mogućnost modifikovanja.
Mi nismo dobili odgovor nadležnih odbora, odnosno resornog ministarstva o amandmanima koje smo u ime Poslaničke grupe podneli. Rekao sam da su i ti amandmani rađeni na osnovu konsultacija sa strukom itd.
Smatram da bi mogli da doprinesu poboljšanju predloženog zakonskog rešenja, ali ono što je bila moja prva rečenica, s kojom ću u ovom delu završiti, to je podatak da zakon, koji je potreban, neće imati nikakvu vrednost ukoliko, poput zakona o elektronskom potpisu, ne bude nakon donošenja i usvajanja primenjiv i u praksi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo, na početku, da se podsetim onog opšteg stava i razmišljanja da je, kada se bilo koji zakon donosi, pogotovo u jednoj ovakvoj oblasti kao što je elektronsko poslovanje, neophodno da se definiše pravni ambijent u kojem taj zakon donosi. Takođe, treba da se definiše i poveže s drugim zakonima s kojima je u vezi.
Kada je o svemu ovome reč, nije na odmet još jednom podsetiti da jedan od zakona koji bi trebalo da reguliše pomenutu oblast Zakon o elektronskom potpisu. Kao što smo čuli u više navrata, donet je pre pet godina, ali doživeo je sudbinu mnogih zakonskih rešenja, na šta smo mi iz SRS-a ukazivali, a to je da nisu primenljivi u praksi.
Sve skupa gledano, kako je u zakonu o elektronskom dokumentu navedeno, nameće se utisak da je zakon pisan isključivo, ili pre svega za potrebe elektronske Vlade, a da odredbe koje se odnose na korišćenje elektronskih dokumenata, vezano za privredne subjekte, nisu u istom zakonu na pravi način definisane.
Inače, zakon je, kao što je to obrazložio predlagač, napisan u skladu s Konvencijom UN-a o upotrebi elektronskih komunikacija i, ona čuvena rečenica, s direktivama EU o elektronskom potpisu i elektronskoj trgovini.
Da bi ova oblast bila na valjan način regulisana, SRS smatra da je osim, ne samo donošenja, nego i primene Zakona o elektronskom potpisu i zakona o elektronskom dokumentu, potrebno doneti i zakon o elektronskim arhivama, kao i o elektronskom komercijalnom poslovanju, jer bi se, tek u slučaju da se sve to objedini, stekli uslovi za ubrzani razvoj realnih sistema elektronske uprave, trgovine i sistema za upravljanje dokumentima i sadržajima.
Sada ću ovo vreme iskoristiti da ukažem na neka razmišljanja Poslaničke grupe SRS-a i naše pokušaje da kroz amandmane modifikujemo predloženi zakon o elektronskom dokumentu.
U delu u kojem se reguliše termin ''kopija elektronskog dokumenta'', zaista je bila neprihvatljiva za nas ta formulacija koja se pominje u stavu 1. člana 7, da elektronski dokument ne može imati kopiju u elektronskom obliku. Smatramo da to nije u skladu s nekim stvarima. Tu, pre svega, mislimo na tzv. bek ap sisteme, zato je neophodno da elektronski dokument ima kopiju, jer jedino tako može da preostane posle nekakvih prirodnih nepogoda i slično.
Drugo, malo je previše prostora dato organima vlasti da regulišu određene oblasti. Zato smo pokušali da kroz oblast dostavljanja elektronskih dokumenata između vlasti pokušamo da na neki način uključimo i te privredne subjekte, da sve to bude regulisano ne kako je ovde zakonom predviđeno, da se obavlja putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem, u skladu s postavljenim propisom, već smatramo da bi taj deo posla trebalo da se obavlja preko javnog operatera, pošto postoje i Zakon o poštanskim uslugama i preporuke Svetskog poštanskog saveza.
Kada je reč o članu 12, reč je o onom što je možda i najosetljivije u predloženom zakonu, o čuvanju i zaštiti elektronskih dokumenata, mislimo da nije na dovoljno dobar način omogućeno čuvanje elektronskih dokumenata i da bi nadležno ministarstvo, Ministarstvo za informaciono društvo, moralo da propiše oblike, rokove i način dugogodišnjeg čuvanja elektronskih dokumenata, jer kako je regulisano u predloženom zakonu, to je nedorečeno, odnosno nedovoljno jasno definisano.
Principijelna zamerka SRS-a na gotovo sve predloge zakona koji su bili u skupštinskoj proceduri jeste da određene poslove koji se predviđaju određenim članovima zakona ne bi trebalo da obavlja ministar kao pojedinac, već isključivo ministarstvo, kao organ državne uprave. Tu su naše korekture, odnosno amandmani usmereni i na sistem za formiranje vremenskog žiga, to je član 14, i na još nekoliko mesta.
Kada je o kaznenim odredbama reč, samo ću podsetiti da je u članu 24. predviđeno da podzakonska akta za sprovođenje ovog zakona Ministarstvo donese u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Mislim da je ovaj vremenski rok isuviše dug, imajući u vidu vaše navode, odnosno značaj i hitnost donošenja ovog zakona, tako da su ovih šest meseci, koliko ste predvideli, nešto što je neprihvatljivo za nas.
Za kaznene odredbe, kazne koje su predviđene za prekršaj izdavaoca vremenskog žiga, pa je nabrojano taksativno, smatramo da su i suviše visoke, imajući u vidu trenutnu socijalnu situaciju itd. Smatramo da to treba drugačije formulisati, odnosno odrediti druge iznose kazni. Sve u svemu, kada budemo dobili odgovor i od strane Ministarstva i od nadležnih odbora, moglo bi da dođe do eventualnog poboljšanja predloženog zakona, prihvatanjem nekih, po našem mišljenju, suštinskih amandmana, ali ostaje i dalje konstatacija da koliko god predloženi zakon bio potreban, manje ili više loš, problem nastaje kasnije, u njegovoj primeni, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da tek nešto više od četvrtine stanovništva Republike Srbije poseduje Internet konekciju, a da je perspektiva u ovoj oblasti izuzetno velika. Procenjuje se, dakle, za 2010 godinu, da bi ukupan promet od elektronske trgovine u Evropi mogao da dostigne čak iznos od 187 milijardi evra.
Smatramo da ova celokupna oblast mora da bude na valjaniji način regulisana, neophodni su predlozi zakona na osnovu kojih bi na jasniji način bio definisan svaki problem koji bi mogao da nastane u svemu ovome. Mi ćemo o svemu ovome biti opširniji kada bude rasprava o amandmanima. Očekujem da ćete pronaći razumevanje, odnosno uvideti želju da se kvalitetnim amandmanima Poslaničke grupe SRS-a predloženi zakon popravi.

Koleginice i kolege narodni poslanici, u prilog današnjoj skupštinskoj raspravi povodom ovih predloga zakona o davanju garancije Republike Srbije za „Societe Generale“, odnosno Unikredit banku, a po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, imam nameru da u ime Poslaničke grupe SRS prezentujem nekoliko podataka koji ukazuju, rekao bih, na suštinski loš koncept vođenja ekonomske politike Vlade ili, bolje rečeno, odličan koncept, ali konstantnog zaduživanja države, što upravo i danas sa ova dva predloga zakona na neki način tražite od nas.
Mnogo toga se spekuliše vezano za restrukturiranje i zaduživanje, međutim, ono što je evidentno, to su podaci, odnosno analiza o zaduženosti Republike Srbije, gde se nedvosmisleno pokazuje i dokazuje da su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu ispoljile izuzetno negativne tendencije koje se, pre svega, ogledaju u enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnjeg duga i samim tim stepena zaduženosti zemlje.
Šta to u prevodu znači? To znači da bi u narednom periodu država Srbija mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu, o čemu je govorio i kolega Aleksić, koja bi u sadejstvu sa efektima aktuelne svetske finansijske krize mogla imati izuzetno negativne efekte na privredu Srbije.
Ekonomistima je to dobro poznato, ali zarad javnosti, stepen zaduženosti jedne zemlje se meri na osnovu raznih pokazatelja tako što se uporede ukupan dug, anuiteti i kamate, sa jedne strane, i godišnji društveni proizvod, monetarne rezerve, ukupan izvoz i tekući devizni priliv, sa druge strane.
Najčešće se zaduženost meri kada se stave u odnos anuiteti spoljnjeg duga prema tekućem deviznom prilivu. Pokazatelj zaduženosti zemlje može biti i odnos strukture inostranih sredstava i društvenog proizvoda, učešće stranih sredstava u ukupnim investicijama, kumulirani skok stranih investicija u društvenom proizvodu.
Mereno većinom pokazatelja, Srbija je, dame i gospodo narodni poslanici, prezadužena zemlja. Stepen zaduženosti Srbije, mereno kvantitativnim odnosom duga i izvoza, izgledao je ovako: dug je krajem 2003. godine, na primer, bio 3,11 puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini; u 2004. godini dug je oko 2,78 puta veći od godišnjeg izvoza robe i usluga; u 2005. godini 2,34 puta; u 2006. 2,28, što je iznad granice za visokozadužene zemlje, prema kriterijumu Svetske banke. Tako se, nažalost, naša država svrstava u veoma zadužene zemlje, zajedno sa Bugarskom, Brazilom, Hrvatskom, Turskom, Kazahstanom itd. Ovo su podaci Global development finance.
Poređenja radi, dugovi naše stare države, Jugoslavije, koja je tokom osamdesetih godina smatrana prezaduženom zemljom, nisu premašivali iznos od 22 milijarde dolara. Dugovi ovih šest država koje su nastale na prostorima bivše SFRJ su sada višestruko veći, u čemu prednjače Hrvatska i Srbija, a samo dug Srbije u 2007. godini prelazi iznos duga SFRJ.
Obim i dinamika priliva inostranih sredstava u Srbiju od te 2000. godine može se sagledati kroz kumulirani suficit finansijskih transakcija i povećanje neto spoljnog duga. Spoljni dug Srbije u 2006. godini, izražen u dolarima, veći je za 81% nego u 2000. godini, a izraženo u evrima - za 28%. Inostrani dug u 2007. godini je povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izraženo u evrima - za 53%. Priliv akumulacije iz inostranih izvora apsorbuje se preko deficita platnog bilansa.
Visok kumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji u periodu od 2000. do 2007. godine, a jasno je da je tu reč o periodu u kojem se vodi jedna kontinuirana ekonomska politika i zna se ko je zadužen za nju, jedino što dolazi do rokada u foteljama, posledica je povećanog korišćenja srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita, kao i donekle priliva neto stranih investicija.
Uvoz kapitala omogućavao je da Srbija privremeno finansira deficit tekućeg bilansa, zahvaljujući čemu nije prinuđena da poveća izvoz po svaku cenu, ali jasno je da će uskoro doći vreme da se mora obezbediti devizni priliv za otplatu duga.
Inostrani dug Srbije je povećan sa 10.830.000.000 dolara, što je ekvivalentno iznosu od 11.658.000.000 evra, u 2000. godini na 26.236.000.000 dolara u 2007. godini, a ukupan spoljni dug danas, kako se procenjuje, iznosi oko trideset milijardi dolara.
Ono na šta bih takođe tokom današnje diskusije želeo da ukažem jeste činjenica da je i struktura spoljnog duga Srbije nešto što izaziva poprilično nedoumica i raznih spekulacija, međutim, tu je jasno da su iskazane izuzetno negativne tendencije.
Naime, u već pomenutom periodu od 2000. do 2008. godine dug javnog sektora se kreće oko cifre od devet milijardi dolara. Međutim, dug privatnog sektora je u 2000. godini bio gotovo zanemarljiv, da bi u 2007. godini dostigao 17.195.000.000 dolara.
Priča da dug privatnog sektora ne predstavlja veliki problem za našu privredu, jasno je, ne pije vodu, jer kada vreme za otplatu dođe uvek se može postaviti problem servisiranja duga od strane države i teret otplate može pasti, u krajnjoj liniji, na sve građane, kao što je bio slučaj u vreme velike dužničke krize 1983. godine, u vreme kada je Savezna vlada, mislim da je Milka Planinc tada bila predsednik, pod pritiskom tih inostranih poverilaca morala da prihvati otplatu celokupnog spoljnog duga, dakle, i javnog i privatnog.
Dug tog privatnog sektora, naprotiv, predstavlja znatno veći problem, zbog toga što je njegova struktura nepovoljna. Znači, u segmentu finansijskog sektora na dug bankarskog sektora otpada manji deo, a najveći deo se odnosi na lizing. Znači, zadužujemo se radi kupovine robe na lizing, opreme itd, što znači da se taj privatni sektor ne zadužuje u inostranstvu radi ulaganja u proizvodnju i pospešivanja privredne aktivnosti.
Dakle, u uslovima velike zaduženosti, a jasno je da se država Srbija, odnosno njeni građani nalaze upravo u takvim uslovima, kada dođe vreme za otplatu dugova, za privredu postaje preveliki teret da u jednom dužem vremenskom roku isporučuje inostranstvu robu ili usluge radi otplate dugova. U takvoj situaciji, a svedoci smo toga, smanjuje se potrošnja u zemlji, smanjuju se zarade radnika, iscrpljuju se sirovinski resursi itd. To može da traje nekoliko godina, ali kada pređe određenu granicu privreda zamire i smanjuju se izvori iz kojih se otplaćuju dugovi.
Zbog preorijentacije na uvozne inpute u industrijskoj proizvodnji taj neto devizni efekat izvoza se smanjuje. Jasno je da privredni rast Srbije u periodu od 2000. godine naovamo karakterišu stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva, odnosno povećanje zaduženosti zemlje u posmatranom periodu. Inostrana sredstva više nisu, dakle, u dovoljnoj meri alocirana u proizvodnju, koja bi eventualno mogla da obezbedi nekakav privredni rast.
Spoljni dug Srbije u periodu od 2000. do 2007. godine, ovo je interesantan podatak, rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5%, izraženo u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga izraženo u evrima 6,22%. U istom periodu prosečne godišnje stope rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije iznose tek oko 5,5%, što znači da povećan priliv inostranih sredstava nije pratilo adekvatno povećanje stope privrednog rasta. Sećamo se samo priča za 2009. godinu, kada je reč o BDP, a zatim, ionako nizak procenat je dodatno umanjen.
Sve ovo, kao što ste mogli da čujete, praktično ukazuje na tu generalno lošu sliku koju imamo u ovoj oblasti, dakle, na politiku kreditnog zaduživanja koja dugoročno stvara samo loš poslovni, odnosno privredni ambijent u zemlji, kako god ga definisali, kao restrukturiranje ili kao nešto drugo, investiranje, ali jasno je o čemu se zapravo radi. I ovo o čemu danas raspravljamo, odnosno ova dva predloga zakona, novi zajmovi, kao i ono što nam se desilo pre nekih mesec-dva, a to je najnoviji kredit koji je preuzet od MMF-a, najave o povećanju budžetskog deficita i tako dalje, jasno ukazuje na to da će građani Srbije to osetiti kroz životni standard, ali time što će on iz dana u dan biti niži.
Najveći problem u celoj ovoj priči je to što niko ne snosi odgovornost za sve ovo što je činjeno. Međutim, iskreno se nadam da će se i to u neko dogledno vreme promeniti. I samo poslovanje Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ na najbolji način oslikava kojim je putem krenula država sa ovakvim režimom i Vladom. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo na član 1. stav 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, gde se posle reči "Vlada" zapeta zamenjuje tačkom, a preostali deo teksta se briše, još jedan je suštinski pokušaj, rekao bih, da se zakonski uokviri i potpomogne značaj aktivnosti jednog od najznačajnijih ministarstava u okviru Vlade.
Imajući u vidu razmere i važnost diplomatije danas u svetskim odnosima, SRS je mišljenja da je neophodno jačanje u ovoj oblasti. Međutim, praktični primeri i dešavanja nam ne daju potpuno za pravo, nažalost, u ovom našem razmišljanju. Pri tom, nekoliko je važnih aspekata, pre svega činjenica da je i rebalansom budžeta za 2009. godinu smanjen iznos sredstava namenjen srpskoj diplomatiji, a posebno je nedopustivo to da se jednom generalno lošom politikom Vlade Srbije direktno ugrožava normalno funkcionisanje Ministarstva spoljnih poslova.
Ovom prilikom ću podsetiti javnost na činjenicu da je nekoliko odluka uticalo na ovako nešto. Pre svega, ona odluka o jednostranoj primeni Trgovinskog sporazuma sa zemljama članicama EU, kada je napravljen ogroman manjak u državnoj kasi, a svakom dobronamernom građaninu Srbije je jasno kakav bi, recimo, efekat ta novčana sredstva mogla da prouzrokuju da su, recimo, usmerena u cilju jačanja diplomatske borbe za očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije.
Ovako, nekakvim diplomatskim pobedama nam se prezentuju samo prolongiranja odluka pojedinih zemalja, kao što je nedavno bio slučaj i sa državama arapskog sveta, iako je dobro poznato da su glavni pokretači međunarodnih odnosa, dakle EU i SAD, koje se ovdašnjoj javnosti predstavljaju kao prijatelji Srbije, a defakto je poznato da su im stavovi dijametralno različiti od onih prijateljskih.
Sama činjenica da ovoj sednici, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, prisustvuje ministar finansija jedino može da se dovede u vezu sa činjenicom da je loša diplomatija i još lošija ekonomska politika i omogućila Srbiji da ima spoljni dug od oko 30 milijardi dolara. Kontinuirana politika zaduživanja, pre svega kod MMF, svakako državi Srbiji i njenim građanima neće doneti ništa dobro. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložene izmene i dopune Zakona o reproduktivnom materijalu šumskog drveća u članu 18. apsolutno ne doprinose poboljšanju osnovnog zakona, odnosno članova na koje se ove izmene odnose. Svakako da je od velikog značaja nabavka kvalitetnog reproduktivnog materijala, jer je to osnova za dalje uspešno gajenje šumskog drveća. Kvalitetna kontrola u proizvodnji u određenoj fazi porasta i razvića repromaterijala obezbeđuje i kvalitetne jedinke. Naravno da sve ovo mora da prati i određena dokumentacija, a posledice nabavke nekvalitetnog materijala mogu da budu katastrofalne, s obzirom da je podizanje kvalitetnog zasada šume, kao što je dobro poznato, potrebno mnogo vremena. Danas kod nas postoje mnogi rasadnici šumskog drveća, od kojih je jedan broj van svake kontrole. Setimo se samo novogodišnjih jelki i njihove prodaje blizu pijace iz gepeka automobila.

I ovaj zakon, poput mnogih ostalih, sigurno neće doprineti boljitku u našem šumarstvu, odnosno poljoprivredi ukupno, imajući u vidu pre svega činjenicu o jednostranoj primeni trgovinskog sporazuma sa zemljama EU i poplave nekvalitetnih i jeftinih proizvoda na našem tržištu, što direktno naše poljoprivredne proizvođače dovodi u veoma nezavidan položaj. Iskoristiću još ovo vreme da, s obzirom da je ministar Dragin tu, postavim jedno pitanje: šta će Vlada Srbije da uradi sa poljoprivrednim zemljištem koje se danas odnosno duži period ne koristi za poljoprivrednu proizvodnju i nalazi se u parlogu?

Znatan deo ovih površina, nažalost, nalazi se na izgrađenim sistemima za navodnjavanje. Takvih primera je puno, kao što su barajevske plantaže, zatim parcele u Đurincima kod Sopota, mladenovački rasadnik i nažalost sijaset mnogo drugih.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, predloženo je brisanje stava 2. u članu 10, jer smatramo da je rešenje u važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, koji istini za volju, takođe, nije najkvalitetnije formulisan, ipak, manje loše u odnosu na ono što je predlagač ovoga puta ponudio.
Vlada, tačnije Ministarstvo poljoprivrede je odbacilo ovaj amandman, uz objašnjenje da je neophodno da stručnu kontrolu vrše naučnoistraživačke organizacije, koje će svoje mišljenje na poljoprivrednu osnovu, u propisanom roku, dostaviti nosiocu izrade, jer su to organizacije sa najvećim naučnim i stručnim kapacitetima, pa je neophodno da se na ovaj način, kako stoji u obrazloženju, uključe u izradu Poljoprivredne osnove.
Ovakvim, pa rekao bih, začuđujućim istraživačkim stavom, samo su u stvari potvrdili da srpski agrar politikom, koja očigledno i nažalost ima kontinuitet, a koju vi zastupate, praktično da nema perspektive i zbog onih čuvenih odluka o primeni SSP-a i zbog nedopustivo malih sredstava u budžetu, tako da ću ovo vreme još iskoristiti, s obzirom da je ministar Saša Dragin i u ovom popodnevnom delu tu.
Da ponovim samo pitanje - šta Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo poljoprivrede namerava da uradi sa poljoprivrednim zemljištem koje se danas, odnosno duži period ne koristi za poljoprivrednu proizvodnju i nalazi se u parlogu, a značajan deo ovih površina, nažalost, nalazi se na izgrađenim sistemima za navodnjavanje? Radi se o stotinama hektara, rekao sam da je reč o plantažama u Barajevu, parcelama u Đurincima kod Sopota, rasadniku u Mladenovcu i, nažalost, još je sijaset takvih slučajeva. Stvarno bih voleo da čujem namere Vlade.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj moj amandman je jedan u nizu, da tako kažem, identičnih amandmana.
U članu 17. stav 7. Predloga zakona o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti amandmanom, koji sam podneo ispred poslaničke grupe SRS, predviđeno je, odnosno zatraženo da se reč – ministar zameni rečju – ministarstvo.
Javnost koja prati skupštinsku raspravu o setu ovih zakona iz oblasti poljoprivrede može da zaključi da se radi o amandmanu kojim se izražava jedan principijelni stav SRS, pre svega, o potrebi jačanja institucije, u ovom slučaju Ministarstva poljoprivrede, a ne personalno oličenje, dato u liku i delu ministra.
Zašto je ovo po našem mišljenju suštinski važno? Iz jednostavnog razloga što su ministri, uz dužno poštovanje, ipak stranački kadrovi, sa znatno više partijskog negoli nekog praktičnog iskustva.
Ministarstvo je pak skup stručnjaka iz svih oblasti koje pokriva poljoprivreda, a za koju inače volite da kažete da je strateška grana razvoja, ali ne činite ništa da položaj srpskog agrara poboljšate, čak naprotiv, merama koje se preduzimaju čini se da se urušava nešto što bi moglo da bude pokretač privrede uopšte.
Ako se ne varam, neki od sličnih amandmana ste prihvatili, tak da predlažem da pokažete još malo dobre volje i prihvatite naše viđenje predloženog zakonskog rešenja u ovom segmentu, jer i sami neki parametri kao što su adresa, prebivalište, ime sorte i slično, zaista je apsurdno da se ministar obavezuje da propisuje bližu sadržinu i način vođenja registra zahteva, kao što je u ovom segmentu. Mislim da je znatno prihvatljivije da taj posao radi ministarstvo koje jeste nadležno za tako nešto.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koleginica Lidija Dimitrijević je, podnošenjem amandmana na član 1. Predloga zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, pokušala da na jedan bolji i kvalitetniji način obradi i formuliše materiju kojom je obuhvaćen Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda.
Međutim, kao što ćete videti tokom kasnije rasprave, ono što je preovladavalo u razmišljanju predlagača zakona, to su pre svega dve stavke koje ću i ovoga puta izneti.
Naime, kada je reč o svim amandmanima koje smo podneli mi u poslaničkoj grupi SRS, uglavnom dominira činjenica da ono što je Vlada predložila je po njihovom mišljenju tehnički ispravnija formulacija, odnosno da sve što je vezano za članove pomenutog zakona koji je danas u skupštinskoj proceduri, uglavnom je bazirano na usaglašavanju, odnosno regulisanju direktiva i regulativa EU.
S tim u vezi, moram da istaknem da smo mi u poslaničkoj grupi SRS imali zaista najbolju i iskrenu nameru da svim amandmanima koje smo podneli i na Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i na Predlog zakona o elektronskoj trgovini, o kojem ćemo nešto kasnije govoriti, dakle, da pokušamo da doprinesemo da postoji jedan viši nivo zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača koji će proizvode kupovati radi finalne upotrebe, kao i drugih korisnika koji će proizvode koristiti za svoje potrebe, tj. za obavljanje svojih profesionalnih delatnosti.
Uvažili smo pri tom i sugestije, kako Saveza potrošača, tako i nadležnih institucija. Tu pre svega mislim na stavove Privredne komore, međutim, na naše prilično razočarenje, očigledno je da nismo naišli baš ni na promil razumevanja, a čini mi se ni želje da se na jedan ozbiljan i korektan način pristupi i razmatranju amandmana, u ovom slučaju, jedne opozicione poslaničke grupe, dakle SRS.
Time jednostavno ne mogu da se otme tom utisku jer su zapravo samo potvrđena neka naša pesimistička predviđanja da je zapravo istinski razlog donošenja ovog zakona, kao i mnogobrojnih prethodnih koji su ranije bili u skupštinskoj proceduri, samo jedno puko usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, i to je očigledno i postala obaveza koju vlast i želi i mora da ispuni jer živi u uverenju da će EU primiti Srbiju u svoje članstvo, ne želeći pri tom apsolutno da otvori oči pred istinom da u stvari EU neće Srbiju pod svojim okriljem.
Stoga će i ovaj predlog zakona, kada voljom ili tačnije rečeno moranjem skupštinske većine bude usvojen, praktično ostati samo mrtvo slovo na papiru, postojaće reda radi, ali se neće primenjivati. Ovo je, nažalost, i sudbina mnogih zakona u Srbiji koji se navodno donose u interesu građana, i ono što vi volite posebno da naglasite, u daljem pravcu evrointegracija.
Dva obrazloženja koja dominiraju u Vladinom pojašnjenju odbijanja amandmana i koleginice Lidije Dimitrijevići, kao i ostalih kolega iz poslaničke grupe SRS, jesu, kao što sam već istakao: formulacija iz Predloga zakona je pravno-tehnički ispravnija i to što nije u skladu sa pravnim standardom relevantne direktive EU.
Sve je dakle, dame i gospodo narodni poslanici, jasno kao dan. Očigledno je da je i u ovom predlogu zakona dominira onaj prejak uvoznički lobi, na koji smo ukazivali i u raspravi u načelu, i ovoga puta je pokazao svoju snagu. Činjenica je da će na našem tržištu i posle usvajanja zakona o opštoj bezbednosti proizvoda i dalje biti svega i svačega, a da će prioritet u svim tim aranžmanima ostati iznos provizije koji će neko dobiti, a ne karakteristike proizvoda koje će se uvoziti.
U prevodu, ukoliko je provizija odgovarajuća, manje će biti važno da li je proizvod bezbedan ili nije. Ovakva sintagma za građane Srbije nije ništa novo. U takvim uslovima se živi godinama unazad, a pošto nemate, kao slučaj kod najvećeg broja građana, dovoljno novca da kupite proizvod koji želite, jasno je da će se nastaviti stara praksa, odnosno kupovaće se slični za novac koji budemo imali.
Možda čak ne odgovara ni kvalitet, ni ostale njegove karakteristike, ali ukoliko postoji ta potreba za njim, jer za bolji neće biti dovoljno novca, onda kupujemo i takav, kako ne bi ostali bez ičega.
Dakle, koristeći neke teške dugogodišnje uslove života građana Srbije, očigledno je da oni koji su i predlagači ovakvih zakonskih rešenja i kojima čak i globalna finansijska kriza dođe kao šala, obezbeđuju prodor svakojakih proizvoda na naše tržište.
Koleginice i kolege, kao i srpsku javnost, podsetiću vas na jednu činjenicu, da usled lošeg zakonskog rešenja može da se ponovi i slučaj prisustva opasnih dečijih igračaka, o čemu je već bilo reči ovde, kada se ispostavilo da ona SI oznaka na deklaraciji zapravo uopšte ne predstavlja garant bezbednosti i na taj segment smo posebno obratili pažnju u ovom predlogu zakona.
Problem je u tome što ovakva oznaka nije dodeljena od strane zvaničnih nadležnih organizacija i institucija, već ju je, kao što sam već rekao, stavio sam proizvođač, kako bi označio da je proizvod izrađen u skladu sa primenljivim direktivama, ne znam da li je ovde u pitanju EU ili već na koje direktive se pozvao.
Na taj način se ipak omogućilo nesmetano kretanje takvog proizvoda na tržištu i to i jeste generalno problem, pošto nema potrebnih podataka o poreklu, hemijskom sastavu, načinu rukovanja i ostalom, a što je neophodno kako bi se sa sigurnošću znalo da li je u ovom slučaju igračka ili uopšteno proizvod bezbedan za upotrebu.
Odbijanjem amandmana potvrdili ste stavove SRS da se, između ostalog, slepo pridržavate direktiva EU, iako vam je poznata činjenica da je, čak i u renomiranim prodavnicama kod nas, kao i u veletrgovinama velikih distributera, bilo pronađenih proizvoda sa SI oznakom, a koji su povučeni sa tržišta zemalja upravo EU zbog toksičnosti.
Odbijanjem amandmana bićemo svedoci da proizvodi koje prema važećim pravilnicima ne bi smeli da se nađu u slobodnoj prodaji ipak i budu, recimo na osnovu rešenja granične inspekcije o ispravnosti ili nešto slično, kao što je recimo bio slučaj u pojedinim kineskim radnjama u Zaječaru i Boru. Da bi dospeli u naše prodavnice, svi proizvodi bi moralo da prođu kontrolu zdravstvene ispravnosti sanitarne inspekcije i Ministarstva zdravlja.
Dakle, uvoznik je dužan da prijavi svaku pošiljku koja se uvozi, a carinska služba ne bi smela da izvrši carinjenje dok od sanitarnog inspektora ne dobije rešenje da pošiljka odgovara zdravstvenim propisima u našoj zemlji. Osim na licu mesta, laboratorijska ispitivanja se vrše u zdravstvenim i drugim nadležnim institucijama.
S obzirom na to da dosta robe stiže u Srbiju iz inostranstva, mi smo zaista pridali veliki značaj predloženom zakonu, dakle zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda, jer se tiče apsolutno svih nas, dakle potrošača, ali smatramo da je morao jedan strateški prilaz da se napravi rešavanje ove problematike, jer u članovima zakona je jasno da nije moguće recimo regulisati ili sprečiti pojavu da se, primera radi, na carinama proveri baš svaka stavka u kontigentu, nego se proizvodi kontrolišu selektivno.
Od uvoznika se zahteva i potpun prevod deklaracije, odnosno uputstva za korišćenje, ograničenje i zabrana korišćenja ukoliko su sadržana na originalnim primercima ili ako za to postoji potreba. Ukoliko se pokaže neispravnost, uvoz se zabranjuje, a roba se ili vraća isporučiocu ili se uništava, ako povraćaj nije moguć.
Proizvodi koji nemaju dokaze o izvršenoj kontroli sanitarne inspekcije, odnosno zdravstvenom inspekcijskom nadzoru pri uvozu, najverovatnije nemaju ni legalno poreklo, što predstavlja predmet kontrole i drugih službi inspekcijskih organa, mislim da to ovakvim zakonom nije regulisano na valjan način.
I pored svih ovakvih kontrola, na našem tržištu je bilo, a zahvaljujući ovakvom zakonu plašim se da će biti i ubuduće proizvoda koji nisu bezbedni.
Moram ovom prilikom, kada govorimo o deklaracijama, da pomenem i slučaj staklenih čaša koje se sakupljaju posle pranja. Da, dobro ste čuli, znači, na čašama za vino koje su se našle u prodaji u centru Beograda, u jednoj prodavnici poznatog inostranog lanca za opremanje kuća, zalepljena je deklaracija na kojoj je doslovce pisalo da se staklo pri pranju skuplja i po dužini i po širini po 2%, a postupak održavanja, inače skupocenih staklenih čaša za vino kako stoji na deklaraciji, vrši se prema ušivenoj etiketi.
Mnogo je nepravilnosti na našem tržištu vezano za isticanje deklaracija na proizvodu. Na mnogim proizvodima čak uopšte i nema deklaracije ili svih relevantnih podataka. U velikim trgovinskim lancima česti su propusti zbog velikog prometa, pa trgovci propuštaju da istaknu deklaraciju zato što ona i ne može fizički da se nalepi na proizvod ili je samo formalno istaknu na grupu proizvoda. Jasno je da sve informacije na deklaracijama moraju da budu tačne i nedvosmislene. Međutim, sve češće smo svedoci da na deklaracijama stoji samo EU umesto zemlje u kojoj je proizvod proizveden. Tržišni inspektori su u svojoj praksi imali slučajeve obmane potrošača, jer poznati su slučajevi da trgovci samoinicijativno, bez provere i laboratorijskih analiza, odštampaju nazovideklaraciju i stave je na proizvod.
Srpska javnost je bila prilično uznemirena i zbog slučaja "Arijel", multinacionalne kompanije "Prokter ~ Gembl". Dokazano je da ova kompanija deli tržište na istočno i zapadno. Mnoge multinacionalne kompanije potcenjuju potrošače iz zemalja u tranziciji, gde nažalost spadamo i mi. Isporučuje se roba na granici kvaliteta, svodeći to pod drugačije standarde ili kriterijume.
Multinacionalne kompanije u čokoladu za istočno tržište stavljaju manje kakaoa, u uređaje jeftinije i manje kvalitetne komponente, u deterdžente i sredstva za čišćenje manje aktivnih sastojaka itd. Primera je, nažalost, sijaset.
Još jedna prevara kupaca koja je moralo da bude regulisana i zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i nekim drugim pratećim zakonskim aktima, koje u suštini znači prikriveno povećanje cena, jeste i smanjivanje količine proizvoda. Ova novina dolazi nam, odakle bi drugde, iz EU, koja je ukinula regulativu o standardnoj veličini pakovanja namirnica. Tako pojedini proizvođači, ne čekajući da pristupe EU 2027. i 2100. neke godine, odmah su počeli sa primenom novih pravila. Sada, recimo, čokolada od 100 gr može da teži 80 ili 90 grama, a mleko umesto jednog litra 0,9 litara.
Evo informacije, recimo, da je "Imlek" količine kiselomlečnih proizvoda smanjio sa 200 na 180 mililitara. O ovim proizvodima kupci apsolutno nisu obavešteni, jer roba je spakovana u istu ambalažu, količina je smanjena, ali cena nije promenjena, bar ne naniže. Količina proizvoda je sitnim, jedva uočljivim slovima, napisana na pakovanju.
Apsurd veći od svih jeste da Srbija uvozi mnoge poljoprivredne proizvode koje i sama proizvodi u količinama većim nego što su potrebe tržišta. Možda je dobro što i današnjoj sednici prisustvuje ministar poljoprivrede u Vladi Republike Srbije, Saša Dragin, jer smatram da je i ta oblast i te kako ugrožena i povezana ovakvim zakonskim rešenjem.
Poznato je svima da i naši poljoprivredni proizvođači proizvedu i zdravo i kvalitetno voće i povrće, ali se suočavaju sa problemom da ne samo da ne mogu da izvezu viškove proizvoda, već jednostavno ne mogu da prodaju ni na sopstvenom tržištu, jer se uvozi, primera radi, veštački i sazreo paradajz, koji je više zelen nego crven, kupus koji je tvrd i beo itd. Kvalitet ovih proizvoda je nepoznat, ali prodaju se po znatno nižim cenama od domaćih proizvoda.
(Predsednik: Samo da vas podsetim da je prošlo 15 minuta, ali možete koristiti vreme poslaničke grupe. Hoćete? Izvolite.)
Dakle, toliko o onoj čuvenoj akciji – kupujmo domaće. Takve cene su i rezultat subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje u zemljama EU.
U Srbiji je nažalost sve dijametralno drugačije. Novčana sredstva iz budžeta za subvencije poljoprivredi su sve manja. Cene koje naši poljoprivredni proizvođači formiraju uglavnom su bazirane na pokrivanje troškova za kupovinu semena, veštačkog đubriva, pesticida, troškova setve, navodnjavanja i slično.
Ako se sve ovo ima u vidu, a Vlada u odbijanju amandmana navede formulaciju – jer su u suprotnosti sa strateškim dokumentima kojim se članstvo u EU definiše kao prioritetan cilj Srbije, onda se stvarno moramo zapitati čemu sve ovo vodi?
Dame i gospodo narodni poslanici, samo je odluka o jednostranoj primeni SSP-a ovoj napaćenoj državi prouzrokovala dodatnih 267 miliona evra manjka u budžetu. Zar treba pri tom podsećati da je otvaranjem tržišta za poljoprivredne proizvode iz zemalja EU tržišna utakmica učinjena svesno izrazito neravnopravnom.
Dodatno opterećenje predstavljaju brojni problemi poput dugovanja države prema proizvođačima, problema otkupa i nakupaca, problema sa bankarskim kreditima, nefunkcionisanja zakona, loše infrastrukture.
Predpristupni fondovi EU namenjeni Srbiji otvoriće se tek nakon sticanja statusa kandidata za članstvo.
Stoga je jednostrano otvaranje tržišta Srbije bez korišćenja fondova kojim bi se eventualno pomogla konkurentnost poljoprivrede, prema mišljenju SRS, jedan sasvim nerazuman čin, i kad to imamo u vidu onda ne treba ni da čudi podatak da je eksplozivan rast cena hrane u prošloj godini doveo Srbiju na mesto evropskog rekordera u poskupljenjima.
Tako, recimo, prema poslednjim podacima Agencije za statistiku EU "Eurostat", jedina zemlja koja je u poslednje tri godine zabeležila veći rast cene hrane jeste Letonija. Samo su cene usluga kod nas niže od evropskog proseka, a gotovo da nema robne grupe u kojoj naša zemlja ne prednjači po poskupljenjima.
Zato mi srpski radikali po ko zna koji put ističemo da su svi ovi tzv. proevropski zakoni, gde je i ovaj o opštoj bezbednosti proizvoda, kao i onaj o elektronskoj trgovini, a pogotovo ovo o čemu sam govorio, dakle, jednostrana primena trgovinskog sporazuma, ništa drugo nego marketinški trikovi kojima bi se domaćoj javnosti prikazao navodni pomak u evrointegracijama. Nažalost, od ove farse veliki broj građana Srbije će na duže staze imati samo mnogo štete. Mi kao država praktično ulazimo u zonu visokog rizika, bez ikakve zaštite.
Predlogom zakona o opštoj bezbednosti proizvoda trebalo bi da bude regulisana i zabrana proizvodnje, uvoza i izvoza ili stavljanja na tržište tzv. obmanjujućih proizvoda. Ono što treba napomenuti, jeste da obmanjujući proizvod, iako podseća, nije prehrambeni proizvod, ali postoji i znatna verovatnoća da ga potrošači, a naročito deca, upotrebe kao prehrambeni proizvod, što bi moglo da predstavlja opasnost po njihovo zdravlje ili život.
Imamo nažalost i primer jednog ovakvog proizvoda. Naime, da bi povećao prodaju školskih gumica za brisanje, jedan proizvođač ih je napravio kao mirišljave u obliku jagode.
Na šta smo dalje kao poslanička grupa SRS pokušali amandmanima da utičemo radi poboljšanja Predloga zakona? Imate, između ostalog, kasnije će i oko toga biti više reči, u članu 10. stav 3. tačka 3) je definisano da je proizvođač obavezan da, u zavisnosti od svojstava proizvoda a u granicama delatnosti koje obavlja, preduzima aktivnosti i mere koje će mu omogućiti da opozove i povuče proizvode sa tržišta, sa ciljem otklanjanja, odnosno smanjenja rizika na prihvatljiv nivo, u smislu člana 4. tačka 3) ovog zakona.
Praksa je pokazala da se sa našeg tržišta proizvodi povlače uglavnom tek po nalogu nadležnih inspekcijskih organa. Sve dok ne otkriju nepravilnosti, proizvod se ipak prodaje na tržištu, što je apsolutno nedopustivo. Pred kraj Predloga zakona su navedene i kaznene odredbe u čl. 22. i 23. za privredne prestupe, odnosno u čl. 24. i 25. koji se odnose na prekršaje. Ovde su poslanici SRS, imajući u vidu pre svega stanje u našem pravosudnom sistemu, koji je odavno prestao da bude imun na korupciju, pokušali da amandmanima utiču na to da počinioci tih privrednih prestupa i prekršaja budu i zaista kažnjeni.
Međutim, poražavajuća je činjenica da nadležni organi preduzimaju mere tek kada se nešto zaista krupno dogodi, pa se oko svega podigne, recimo, i medijska prašina. Ovde je evidentna nezainteresovanost inspekcijskih i pravosudnih organa da se samoinicijativno upuste u otkrivanje privrednih prestupa i prekršaja, jer svi oni nažalost samo čuvaju svoja radna mesta, baš kao što je to nedavno poručio Boris Tadić. Ukoliko se zamere nekome mogu doći u situaciju da se pridruže milionskoj armiji nezaposlenih u Srbiji.
Moćnici, tj. uspešni privrednici, kako se ovde formuliše u zakonu – dobri privrednici su nemilosrdni. Kod njih glagol „praštati“ ne postoji. Zakone njihovog tržišta pišu oni, a ove zakone koje usvaja Skupština oni jednostavno ne priznaju. Kada srpski radikali zatraže amandmanom da se „sa pažnjom dobrog privrednika“ zameni sa „u skladu sa zakonom“ – Vlada to odbije, uz čuveno obrazloženje o tehničkoj regulaciji i regulativama EU.
Ako sve ovo imamo u vidu, i ovakav Predlog zakona, i ovakav rad i Ministarstva trgovine i Ministarstva poljoprivrede, onda apsolutno ne treba ni da čudi i situacija u kojoj se nalazi Srbiji. Mnogo je poražavajući parametara koji ukazuju na to da Srbija jednostavno jeste prezadužena zemlja i da ovakav predlog zakona nije način, nije put, nije rešenje da se iz svega toga izađe.
Za sada toliko, pa ćemo kasnije da nastavimo, kada bude ova rasprava.

Evo, i prilikom ovog malopređašnjeg amandmana i ono na šta sam pokušao da ukažem u prvom obraćanju, to je obrazloženje Vlade – iz kojih razloga su odbijeni amandmani kolege Radiše Ilića, kao i kolege Škrbića, odnosno uglavnom se odbijaju iz razloga što nisu u skladu, kako piše, sa pravnim standardom relevantne direktive EU koji se preuzima ovom odredbom.
Dakle, to je obrazloženje za većinu amandmana koji su odbijeni od strane Vlade, a koje su podneli poslanici SRS.
Mi smo hteli, dakle, i u ovom slučaju da ukažemo na određene probleme, mogućnosti i način njihovog rešavanja, pa kada je reč već toliko o EU, recimo, čudi nas da predlagač zakona nije se pozabavio time – da Srbija još uvek praktično nema sistem za brzo upozoravanje o bezbednosti hrane, koji se u toj Evropi pokazao kao vrlo efikasan.
Primera radi, zahvaljujući jednom takvom sistemu, britanske nadležne inspekcije su sredinom januara upozorile članice EU – da su zabeležile trovanje gaziranim napitkom uvezenim iz Austrije, a taj je proizvod ubrzo stavljen potom na crnu listu.
Taj alarm RAS FF, takozvanog sistema za uzbunjivanje javnosti zbog nebezbednih namirnica – nikada nije zazvonio u Srbiji, a zaobišla su nas i brojna upozorenja RAPEKS-a – evropskog sistema za upozorenja na nebezbednu robu.
Ovom problematikom se bave uglavnom sporadično određene potrošačke organizacije, internet portali, dok država i njene nadležne službe čekaju taj čuveni ulazak u EU, kada će biti u obavezi da štite tržište i brinu o sigurnosti kupaca, iako nijednoj zemlji nije zabranjeno da koristi podatke tih istih evropskih službi, pre svega da spreči uvoz robe sumnjivog kvaliteta. Pitanje je sada da li tu zaista postoji želja i opredeljenost da se tako nešto i učini.
Prema informacijama RAPEKS-a, recimo, u pretprošloj godini sa tržišta EU je povučeno 1.340 nebezbednih proizvoda, od čega su 40% bile igračke, koje su se prema tvrdnjama nacionalne organizacije potrošača Srbije mogle naći i u kineskom tržnom centru u bloku 70 na Novom Beogradu.
Potrošačke organizacije su upozoravale da postoji realna mogućnost da se odbačena roba iz sveta legalno, zbog zastarelih i nedovoljno definisanih propisa, ponovo vrati, odnosno uvozi u Srbiju.
Inače, da članstvo u EU nije jedini put u zaštiti potrošača, pokazuje i primer zemlje iz okruženja, Hrvatske, koja koristi informacije sistema za uzbunjivanje, a napravila je i sopstveni pilot projekat po uzoru na RAS FF, gde je za godinu dana sa tržišta povučeno 67 zdravstveno neispravnih namirnica, a najveće količine te robe u Hrvatsku su stigle upravo sa zapadnoevropskog tržišta.

Mirko Munjić je podneo amandman na član 11. Predloga zakona, gde je tražio da se u uvodnoj rečenici stava 1. reči "sa pažnjom dobrog privrednika" zamene rečima "u skladu sa zakonom".
Naravno, obrazloženje pri odbijanju amandmana je takođe bilo nesuvislo, kao i u svim situacijama. Jer, zaista, šta sad to znači dobrog privrednika? Da li su dobri privrednici oni koji su "omogućili" Srbiji da se, prema nekakvom kriterijumu kvantitativnog odnosa spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda, procenat zaduženosti kreće između 60 i 70%, da je neto spoljni dug povećan u periodu od 2000. do 2008. godine u evrima čak za 28%, odnosno da je sada blizu 30 milijardi dolara?
Da li su ti dobri privrednici najzaslužniji za "privredni rast" Srbije u periodu od 5. oktobra 2000. do danas, jer jasno je da se tu karakterišu stope rasta koje su niže u poređenju sa stopama priliva sredstava iz inostranstva, povećanja zaduženosti zemlje itd?
Znači, spoljni dug Srbije je rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 13,5% izraženo u dolarima, dok je prosečno godišnje povećanje spoljnog duga izraženo u evrima 6,22%.
Jasno je da nikakvog privrednog rasta od ovih i dobrih privrednika koji se spominju nije bilo. Znate i sami koliko je projektovan BDP za 2009. godinu.
Poslanik SRS Mirko Munjić imao je nameru da ovaj član 11. Predloga zakona dobije na smislu i dobije jedan zakonski okvir i zatražio je menjanje reči "sa pažnjom dobrog privrednika" rečima "u skladu sa zakonom".
Najgora stvar je kada zakon ne postoji, a još gora ili podjednako loša je kada postoji, ali se ne primenjuje ili ne poštuje. Upravo je to bila želja predlagača amandmana, da se na neki način reguliše ta materija.