Koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, odavno smo već konstatovali da je jednom veštom manipulacijom aktuelnog režima naša država prebačena iz nekakvog realnog u potpuno virtuelni okvir. Građani nisu ni svesni koliko lepo žive, svakodnevno se otvaraju nova radna mesta, dinar je jači od evra, Euleks je zaštitnik srpskog življa na Kosovu i Metohiji, svetska ekonomska kriza će nas uglavnom zaobići ...
(Predsedavajući: Izvinjavam se, molim vas, koji član?)
Dobro. Po članu 226, ovo je bio samo uvod. Ono što nas bude zakačilo od svetske ekonomske krize će dodatno podići životni standard građana, penzije su 70% od prosečne plate, Ustav je svetinja, a EU nas očekuje raširenih ruku.
Jedini problem ili crna tačka, kako nas je okarakterisao onaj koji najviše licitara sa terminom ulaska u EU, jeste Skupština i to, naravno, najviše zaslugom poslanika SRS, a jedno rešenje bi moglo da bude i ukidanje TV prenosa, kao i predložene izmene i dopune Poslovnika.
Pošto je očigledno da je režim uveren da je najveći deo građana u dubokom zimskom snu, samo bih želeo da zarad budne javnosti, u skladu sa članom 226. ovog još uvek važećeg Poslovnika o radu Narodne skupštine, zatražim objašnjenje od Vlade Republike Srbije da li je tačno sledeće: pošto su evrointegracije i tzv. evropski zakoni glavni adut vladajuće većine, a pre svega DS, kako javnost da protumači činjenicu da, prema potvrdi predsednika parlamentarnog Odbora za evropske integracije, na usvajanje u Skupštini čeka 12 tzv. evropskih zakona?
Jedan zakon je još uvek na Odboru, tri zakona čeka na usvajanje u Vladi, 14 zakona još nije ni došlo na razmatranje u Vladu, dok 12 tzv. evropskih zakona nije ni počelo ozbiljno da se piše. Dakle, naspram ovih 12, plus jedan zakon, za kašnjenje čak 29 evropskih zakona nedvosmisleno je odgovorna Vlada. Ko je onda crna rupa i gde je čep? Mislim da je odgovor na ovo pitanje iz dana u dan sve jasniji.
Kažem, u skladu sa onim članom 226, tražim zvanično objašnjenje od Vlade Republike Srbije da li je tačno ovo što sam izneo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, očigledno je da smo već izvestan period svedoci sinhronizovanog pokušaja režima da se Srbija, iz realnog, u potpunosti prevede u nekakav virtuelni okvir.
Ovakve konstatacije se, čini mi se, najvernije oslikavaju u činjenici da se uporedo nastoji realizovati dva projekta – prvi je najava ukidanja televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja, koji je, samo ću podsetiti, od strane aktuelne vladajuće većine svojevremeno označen kao najveća tekovina demokratije, odnosno parlamentarizma, i druga stvar je ono o čemu ćemo razgovarati u Skupštini, jer su predviđene izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovom prilikom želim samo da ukažem na značaj pojedinih članova još uvek važećeg poslovnika. Shodno tome i shodno članu 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, podsetiću da sam u dva navrata, u prethodnih mesec dana, zatražio odgovor od Vlade, odnosno od nadležnog Ministarstva ekonomije, vezan za pripremu predloga konkretnih ekonomskih mera kojima bi se zaustavio dramatičan pad životnog standarda građana.
Jedina reakcija koja je usledila bilo je formiranje ekonomskog saveta. Međutim, jasno je da je ovo urađeno više pro forme, a da je delom novca koji je dobijen od nedavne prodaje NIS-a samo privremeno sprečen dalji pad dinara, odnosno talas poskupljenja.
Da je ova konstatacija ispravna, najbolja potvrda je, nažalost, činjenica da se, pored istorijske preporuke iz Subotice o čuvanju radnih mesta, nastavlja otpuštanje radnika, kao što je najnoviji slučaj za njih 126 u mladenovačkom ''Progresu''.
Ovom prilikom bih želeo da od Ministarstva ekonomije dobijem zvanično objašnjenje – koliko je zaposlenih lica u republičkoj Agenciji za privatizaciju, koliko je njih zaposleno po osnovu ugovora o radu i kolika su njihova mesečna primanja?
Iniciran sam da postavim ovo pitanje, s obzirom na to da je pomenuta agencija pokušala da propust oko neobaveštavanja građana srpskih opština na području KiM-a, u vezi s upisom akcija u javnim preduzećima, sada svali na rukovodstva u lokalnim samoupravama na teritoriji južne srpske Pokrajine.
Kakva god da bude sudbina tih akcija, postaje jasno kao dan kakva će biti, smatram da je ovo nedopustiv način da se još jednom pokaže nebriga i nezainteresovanost režima prema srpskom življu na KiM-u. Međutim, kako smo bili svedoci da se i misija Euleks predstavlja kao nešto što je dobro, onda ne treba da čudi ni ovaj primer koji sam sada izneo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nekoliko dana sam, na osnovu prava koja imam po članu 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, zatražio obaveštenje, a to ću i sada ponoviti, od Ministarstva trgovine i celokupnog kabineta Mirka Cvetkovića da li se priprema odgovarajući paket ekonomskih mera kojima bi se zaustavile posledice talasa poskupljenja koja direktno utiču na ionako težak životni standard najvećeg broja građana Republike Srbije. Odgovora, naravno, nije bilo, a nažalost, potvrda onoga što sam i tada saopštio iz dana u dan samo dobija na značaju.
Naime, u međuvremenu je došlo i do povećanja cene goriva u proseku za 8,25%, a uskoro nas očekuje i onih dodatnih šest dinara po litru. Bliži se i 1. februar kada će cena gradskog prevoza u Beogradu biti uvećana za oko 30%.
Podsetiću samo da je cena telefonskog impulsa još s početka godine porasla za 33%, a jedina reakcija nadležnih na najavljena poskupljenja cene gasa od 18%, odnosno električne energije za 22%, bila je da se to sigurno neće desiti pre aprila. Vrlo ohrabrujuće, ako se izuzme iz vida da je januar na kraju, da je februar mesec sa najmanjim brojem dana, te da je između preostao jedino mart.
Danas je, inače, i dinar zabeležio rekordno nisku vrednost u odnosu na evro; srednji zvanični kurs je 96,33 dinara, ako se ne varam, i očigledno da je samo pitanje dana kada će biti srušena i lestvica na onih psiholoških 100.
Što se otpuštanja radnika sa radnih mesta tiče, i pored onih preporuka sa subotičkog plenuma, to je nastavljeno svakodnevno. Bez posla ih je ostalo 350 u Industriji mesa "Damjanović" tokom protekle nedelje, a jednom velikom broju domaćinstava u prigradskim beogradskim opštinama, među kojima je i Mladenovac, isključena je struja zbog neizmirenih računa koje ljudi jednostavno nisu imali odakle da plate, jer više nigde i ne rade.
Takođe, interesuje me i zašto se razlikuju viđenja ministra finansija u Vladi Srbije i guvernera NBS o sredstvima MMF-a, odnosno o upotrebi istih.
Dakle, očigledno je da je došlo do realnog pada zarada, odnosno da nam preti inflacija koja će, nažalost, Srbiju zadržati na prvom mestu po tom neslavnom pokazatelju u istočnoj Evropi.
Ako život nije mogao da čeka pred majske izbore, očigledno je da građani više ne mogu da čekaju na konkretne mere Vlade Srbije koje će ona preduzeti povodom ovoga što sam izneo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, rasprava koja je u prethodna dva dana i danas vođena u parlamentu kao uvertira razmatranja Predloga odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama predstavlja, to se sada očigledno pokazalo i dokazalo, potvrdu još jednog pokušaja vladajuće većine, tačnije DS, da uruši legitimitet i kredibilitet najvišeg zakonodavnog republičkog tela.
Ne samo to, već je i jasno izražena i prisutna intencija režima da ne želi, odnosno neće da ispoštuje ni Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, niti zakone, niti Ustav države Srbije. Koleginice i kolege narodni poslanici, i vi i javnost mogli ste tokom ova dva i po dana da čujete obilje argumentacije za ovakvu moju konstataciju.
Veoma decidno je definisano na koji način i po kom principu se određuju, odnosno formiraju sastavi delegacija koje zastupaju interese Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama. Ovoga puta neću ponavljati stavove koji su se mogli čuti za skupštinskom govornicom, a vezano, primera radi, za legitimitet naše delegacije. Tu smo imali prilike da vidimo i viđenje Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i njihovom verifikacijom mandata sve je rečeno.
Neću da pominjem ni član 239. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije jer je i tu jasno definisano da političke stranke, a ne poslanički klubovi, delegiraju svoje predstavnike.
Neću da govorim ni o tome da bi Srbiju, koja žuri i žudi za evropskim integracijama, trebalo ipak da povedu ljudi sa znatno manje godina, a znatno više entuzijazma.
Naravno, neću da govorim o tome da je na Šaperovom medijskom nebu već unapred rezervisana uloga isključivog krivca za SRS, naravno.
Ako zanemarimo ovo do sad izrečeno, za nešto za šta je protraćeno osam meseci vremena krivi su srpski radikali, baš kao što su bili krivi za skoro dvomesečno kašnjenje Predloga budžeta. Krivi smo i što je danas, 28. januara, moguć sneg u Beogradu. Naši predstavnici u Vladi krivi su za sve teži socijalni položaj građana, za talas poskupljenja koji nas je zapljusnuo, za približavanje evra magičnoj granici od 100, krivi smo i što će pet miliona građana od marta očekivati po hiljadu evra za besplatne akcije, a neće ih dobiti. Krivi smo i za bezobrazno visoke plate, malopre ste čuli, partijskih činovnika u javnim preduzećima, upravnim odborima itd. Najviše smo, izgleda, krivi zbog toga što uporno insistiramo na doslednom poštovanju Ustava i zakona države Srbije. Sve ovo bi nam se još i nekako moglo oprostiti, ali ovo poslednje, izgleda, nikako.
Demokratija u Srbiji, to smo čuli pre neki dan, ima specifičnu definiciju – broj koji omogućava većinu. Izgleda da je to snažniji argument i od, recimo, izborne volje građana, a da ne pominjemo Ustav ili prateće zakone.
Zahvaljujući takvom poimanju demokratije naš parlament je jedini u civilizovanom demokratskom svetu gde je moguće da političke stranke bez učešća na izborima dođu do mandata, formiraju tek potom poslanički klub i stranku i onda, kao najveći protivnici režima, iskoriste sve raspoloživo vreme u medijima, koga imaju na pretek, kako bi građanima plasirali tužne životne ispovesti ili pak ozbiljne socijalno-političke teme o ideologiji, socijalnoj pravdi, moralnosti i slično.
Naravno, osnovni uzrok našeg neslaganja sa nečim što bi trebalo da bude običan korak u parlamentarnoj tekovini predstavlja činjenica da DS pokušava da pruži legitimitet jednoj krajnje nelegitimnoj i protivustavnoj pojavi.
Dok ne utvrdimo kada je kopredsednik naprednjaka govorio neistine, nekad ili sada, moram da podsetim javnost na jedan slučaj u skorijoj prošlosti parlamentarnog života u Srbiji, kada je moj sugrađanin Živadin Dika Lekić pronašao svoju ideologiju. Tada je neko izjavljivao sledeće: smeće je za kantu; mandat pripada stranci, a ne pojedincu, pa zar će ako poslanik umre pripasti njegovom sinu; Ustav mora da se poštuje; ne mogu stranke koje ne učestvuju na izborima da budu parlamentarne; ako je stranka osvojila 82 mandata, toliko mora imati u svakom trenutku; neka razmišlja zbog zakletve date pred Bogom itd.
Moram da priznam, skoro četiri godine kasnije, da je tada bio apsolutno u pravu onaj čije su ovo reči bile. Međutim, proevropsko evoluiranje je stvarno čudo.
Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici vlasti, krajnje je vreme da prestanete sa kršenjem Ustava.
Srbija je tako sve dalja od pravno utemeljene države, a samim tim i od vašeg sna - Evropske unije. Kako ne bismo došli u situaciju da i zahtev udruženja Indijanaca za parlamentarnom zastupljenošću bude legitiman, kako bismo mogli da se uhvatimo u koštac sa nagomilanim problemima, kako bismo radnicima omogućili ostanak na radnim mestima, kako bismo imali snage da se diplomatskim sredstvima suprotstavimo Euleksu, kako ne bismo dozvolili da Srbija bude tajkunska zemlja, prvi i najvažniji korak neka bude poštovanje zakona i Ustava države u kojoj živimo.
Da ne zaboravim, mislim da gospodin koga sam malopre pominjao, Tomislav Nikolić, ipak sada govori neistine, ali problem je u onoj staroj narodnoj "Ko jednom slaže, uvek će to činiti". Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, otac moderne ekonomije Adam Smit, autor neprevaziđenog dela "Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda", rekao je jednom prilikom da je malo toga potrebno da se zemlja uzdigne od najnižeg varvarstva do najvišeg stepena obilja, izuzev mira, niskih poreza i dobrog deljenja pravde, a da sve ostalo donosi prirodni poredak stvari.
Ako je taj osnovni postulat društvenog razvoja sadržan u tako jednostavnoj mudrosti, postavlja se pitanje zbog čega neke zemlje napreduju, dok druge nazaduju?
Zbog čega npr. Srbija ne napreduje, zašto svakog meseca hiljade građana padaju ispod granice siromaštva, dok se stotine hiljada drugih toj granici približavaju? Odgovor leži u činjenici da od kad Srbija pokušava da se transformiše u tržišnu privredu, što podrazumeva da postane otvoreno društvo, interes većeg dela privredne elite jeste da se taj proces što sporije i nekvalitetnije odvija ili, pojednostavljeno rečeno, problem korupcije. Definisanu kao zloupotrebu poverenog javnog ovlašćenja za privatnu korist doživljavamo je kao društveno zlo.
Problem u Srbiji je drugačijeg karaktera nego u državama gde postoji vladavina zakona.
Problem u Srbiji je sistemske prirode, a borba je jedan dugoročan proces, što znači da treba da se sprovedu reforme kako bi se doneli dobri, međusobno usklađeni zakoni i stvorile jake, profesionalne institucije, koje mogu garantovati primenu zakona.
Važne karike u toj borbi su Odbor za sprečavanje sukoba interesa, Agencija za borbu protiv korupcije, Državna revizorska institucija i Povereništvo za dostupnost informacija od javnog značaja. Tema skupštinske rasprave su dva poslednja pomenuta činioca.
Napokon se krenulo sa nekakvom realizacijom. Državna revizorska institucija, koja je inače ključna za kontrolu trošenja budžeta i privatizacije, suočena sa nemanjem prostora za normalan rad, tri godine od usvajanja odgovarajućih zakona praktično tek počinje sa radom. Pasivnost ove institucije omogućila je da nijedan završni račun budžeta od 2002. godine nije usvajan u parlamentu Srbije. Dobijanjem odgovarajućeg broja zaposlenih ova institucija više neće biti u situaciji da usled neaktivnosti, kao što je to učinila minule godine, vrati u budžet novčana sredstva.
Nedopustivo je da finansijska, kadrovska i tehnička ograničenost onemogućava pravilno funkcionisanje Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava ponuđača. Neshvatljivo je da usled nedostatka radnog prostora Zaštitnik prava građana upošljava tek polovinu radnih mesta. Poverenik za informacije od javnog značaja gospodin Rodoljub Šabić takođe je vraćao sredstva u državnu kasu, pošto je prostor koji je dodeljen službi poverenika bio dovoljan samo za sedam zaposlenih, te su uslovi za rad ove institucije takođe daleko od optimalnih. Pored toga, evidentno je da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama, da tako kažem, bušan, pogotovo kada je reč o kriterijumima za klasifikaciju informacija, što dodatno otežava njegovo sprovođenje.
Iako je pomenuti zakon na snazi više od četiri godine, javnosti u Srbiji je postalo jasno da sva javna preduzeća, mislim da ih je 28 ukupno, čiji je osnivač država kriju poput zmije noge visinu mesečnih primanja svog rukovodećeg kadra, a samo tri imaju objavljen informator o radu, iako ih na to obavezuje i zakon. Istim tim zakonom je propisana i obaveza državnih organa, članom 47, da se i novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara sankcioniše odgovorno lice u državnom organu ako državni organ propusti da izradi informator sa propisanim podacima o svom radu. Nadzor nad sprovođenjem Zakona ima ministarstvo koje je nadležno za poslove informisanja, što je u ovom slučaju Ministarstvo kulture.
Međutim, do dana današnjeg nijedno javno preduzeće niti odgovorna osoba nisu kažnjeni zato što nisu ispunili svoju zakonsku obavezu.
Svega tri javna preduzeća čiji je osnivač država na svom internet sajtu objavila su informator o radu u kojem bi kao jedan od podataka trebalo da se nađe visina mesečne plate direktora javnih preduzeća. Informator su, javnosti radi, objavili Javno preduzeće za gazdovanje šumama "Srbijašume", Republički fond za PIO i Telekom Srbija, ali bez visine mesečnih primanja rukovodstva i upravnog odbora.
Mesečne plate direktora i predsednika upravnih odbora javnih preduzeća, zahvaljujući pre svega i isključivo informacijama do kojih su došli i prezentovali ih javnosti poslanici SRS, iznose čak i do 800.000 dinara. Poređenja radi, čak su i mesečne plate predsednika Republike ili Vlade po nekoliko puta manje.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, suština problema je u tome što se zakoni u ovoj državi apsolutno ne poštuju. Zato je moguće da i pored višestrukih upozorenja od strane Poverenika broj subjekata koji objave taj informator bude tek nešto uvećan i uglavnom bez podataka o platama i troškovima reprezentacije. Ministarstvo nadležno da obavlja nadzor i pokreće prekršajne postupke, kao što smo već konstatovali, to ne čini.
Dakle, jednim lošim odnosom izvršne vlasti prema ovoj obavezi, kao i prema obavezi Vlade da u slučaju potrebe prinudno obezbedi izvršenje Poverenikovih rešenja, zapravo se samo podstiče nedisciplina prema zakonu. Onda kada se drugim instrumentima dođe do informacije i kada se slučaj pretvori u aferu ili skandal, sećamo se svi vrlo dobro "grofa Monte Krišta", Vlada tek najavi da će preispitivati politiku naknada.
Zar je trebalo da sačekamo aferu i da od rasprave oko visine primanja nije znatno važnije to što je u politici naknada u državnim preduzećima napravljen haos, bez ikakvih minimalnih jedinstvenih kriterijuma?
Najveći apsurd je da je takvo raskalašno raspolaganje državnim kapitalom u javnim preduzećima, baš kao i ogromne plate ljudi koji ih vode, u potpunom neskladu sa rezultatima rada većine ovih firmi. Evo jednog podatka: od 499 preduzeća koja su finansijske izveštaje dostavila NBS, veliki deo je imao negativan poslovni saldo, koji je bio težak 16 milijardi dinara ili čak 80% veći nego u godini pre. Njihovi rukovodioci svoja ogromna primanja brane radnim rezultatima. Smešno.
U grupi gubitaša naravno nije, da tako kažem, krem društvo državnih kompanija. Međutim, reč je o preduzećima koja se bave delatnostima koje svugde u svetu, bilo da je vlasnik država ili privatni akcionari, donose najveći profit. Naš NIS je, na primer, na tronu među najprofitabilnijim samo zahvaljujući činjenici da se isključivo u njegovim rafinerijama prerađuje nafta.
To je valjda i razlog što je članom 3. Odluke o poslovnoj tajni NIS-a, koju je donela skupština akcionara kompanije, definisano da se poslovnom tajnom smatra i pojedinačna zarada svakog zaposlenog, pa je plata generalnog direktora Miloša Saramandića u iznosu od 400.000 dinara samo nezvaničan podatak.
Nedavno objavljeno istraživanje konsultantske kuće "Dilojt" pokazalo je, zapravo, da su u čitavoj centralnoj Evropi najjače firme koje se bave naftom, gasom ili strujom, ali u toj konkurenciji NIS se nalazi tek na 22. mestu, iza hrvatske kompanije INA i sasvim malog slovenačkog MOL-a.
Kada je u pitanju proizvodnja struje, EPS je na 79. mestu među 500 najjačih kompanija u centralnoj Evropi. Od njih je čak 18 elektroprivreda finansijski jače od EPS-a. Ali, u odbrani svojih dohodaka, koji u proseku iznose nekoliko puta više od proseka plata u Republici, menadžeri govore o regionu, uspesima, pa čak i onda kada su im finansijski rezultati u minusu.
Tako, recimo, prvi čovek "Železnica Srbije" ima neto platu u iznosu od oko 250.000 dinara, iako, kao što vam je dobro poznato, za rad ove firme poreski obveznici već tradicionalno izdvajaju sredstva. Tako je jedna od subvencija u minulim godinama bila čak 11 milijardi dinara. Mnogo je posla za Poverenika. Čelnik EPS-a mesečno zaradi skoro 300.000 dinara, dok predsednik Upravnog odbora po pravilniku prima dve i po prosečne zarade, što u prevodu znači 113.000 dinara.
Iz kompanije "Trans nafta" zvaničan podatak je da predsednik Upravnog odbora mesečno dobija 69.000 dinara, njegovo zamenik dve hiljade manje, članovi Upravnog odbora primaju po 52.500 dinara, a generalni direktor, nezvanično, 200.000 dinara.
"Jat ervejz" je baš u oblacima. Zarada generalnog direktora je 286.000 dinara, predsednik Upravnog odbora prima 87.000, a članovi 55.000 dinara. Interesantno je da, po pravilima, zaradu generalnog direktora može da smanji samo skupština akcionara koja, zamislite ovo, u "Jat ervejzu" još uvek ne postoji.
Pošto će gas, kako se najavljuje, posle onih 60% uskoro poskupeti za još 18%, mada kako smo čuli to neće biti u skorije vreme, ne u februaru i martu, ali već od aprila, onda ne treba ni da čudi što prvi čovek Upravnog odbora mesečno prima tek nekih 279.000 dinara. O "grofu Monte Krištu" već je sve poznato. Čekamo, doduše, izveštaj budžetske inspekcije.
Sve ove cifre, sa najmanje pet-šest nula, verovatno ne bi bile takav prst u oku kada bi se, recimo, jasno znalo šta predsednici i članovi odbora uopšte tu rade. Međutim, mesta u odborima su ništa drugo do deo postizbornog paketa vlasti. To su partijski ljudi, kadrovi, bez prava da donose odluke. Za to su, zna se, zaduženi direktori.
Zbog ovakvih stvari i sijaset drugih primera, na koje će kasnije ukazati kolege poslanici SRS, vi ste, gospodine Šabiću, kao Poverenik izuzetno važna karika u borbi protiv najveće prepreke za uspostavljanje pravne države, vladavinu prava, stvaranje efikasnih institucija, ekonomski razvoj i socijalnu stabilnost zemlje. Svima je ovde, bez obzira na političku pripadnost, jasno da se posledice korupcije ogledaju kako na ekonomskom planu, ugrožavanjem tržišne ekonomije, smanjenjem društvenog proizvoda, povećanjem zaduženosti zemlje, tako i na društveno-političkom planu, nepoverenjem građana u institucije i slično.
Na kraju krajeva, uspešno suprotstavljanje ovoj pošasti je jedan od glavnih činilaca koji se meri u procesu pristupanja, vama dragoj, Evropskoj uniji, kao i pri proceni usaglašenosti sa standardima Savetima Evrope. Zar treba podsećati, recimo, da je Rumunima i Bugarima ulazak u EU pomeren upravno zbog visokog stepena korupcije?
Problem je što je procesuirani broj slučajeva korupcije u nesrazmeri sa brojem pojava na koje je sa sumnjom javno ukazivano. Potrebna je striktna primena zakonskih normi, a ne samo njihovo propisivanje, jer se samo na taj način može ostvariti zaštita društva od ove pretnje i prepreke razvoju svake države.
Upravo je tu, gospodine Šabiću, vaša uloga. Život je u Srbiji zbog korupcije skuplji u proseku za 20%. O korupciji u Srbiji najdetaljnije svedoči Izveštaj Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GREKO), koji je inače usvojen na zasedanju ove organizacije u Strazburu, održanom 13. juna 2008. godine, a ostao je gotovo nepoznat široj javnosti. Izveštaj o usklađenosti za Republiku Srbiju posle prvog i drugog kruga evaluacije navodi da je Srbija zadovoljavajuće primenila ili je na zadovoljavajući način postupala samo na polovini od 25 prepreka koje su joj ranije upućene. Reakcija države u nizu oblasti ključnih za borbu protiv korupcije je ocenjena kao delimična i nezadovoljavajuća. Kritike su, naravno, tim povodom upućene zbog nedorečenosti zakonskih propisa, sistemskih rupa u zakonodavstvu, kao i povodom neadekvatnih ovlašćenja i resursa kojima raspolažu kontrolne institucije, gde spada i vaše povereništvo, koje stoga nisu u mogućnosti da valjano vrše svoje funkcije.
Strategija borbe protiv korupcije je trebalo da obuhvati efikasnu primenu antikorupcijskih propisa, prevenciju, podršku javnosti za sprovođenje predviđenih mera. Nedavni izveštaji evropskih ustanova pokazali su da su, umesto doslednog sprovođenja, antikorupcijske mere opstruirane u interesu političkih partija, tajkuna i kriminala i to od strane državnih organa. Dakle, osnovni izvor više nije rigidnost sistema, nego upravo neizvesnost koja ga okružuje. Smanjenje korupcije košta i za to se mora izdvojiti pozamašna suma državnih para.
Smanjivanje korupcije vodi ka poštenim tržišnim utakmicama i ekonomskom razvitku zemlje, jer smanjenje korupcije za 1% dovodi do povećanja za 0,5% bruto nacionalnog prihoda.
Da zaključim, neophodno je omogućiti slobodan pristup informacijama koje se odnose na planiranje i izvršenje budžeta i sve novčane transakcije države i javnih preduzeća na neki način učiniti dostupnim građanima, čime bi se postigla vidljivost novčanih tokova, a naročito pregled budžeta i raznoraznih fondova. Nužno je efikasno sprovođenje zakona prema svima, a ne selektivno, kao što se to još uvek čini, a to bi dovelo do vladavine prava i vraćanja poverenja građana i u državu i u njene institucije. Krajnje je vreme da karike o kojima sam govorio na početku svog izlaganja počnu sa konkretnim radom, jer građanima Srbije neće ništa značiti da dobiju institucije onda kada svi tranzicioni poslovi budu završeni i kada bude podeljeno sve što je imalo da se podeli. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iskoristiću svoje pravo da na osnovu člana 226. Poslovnika Skupštine Srbije zatražim objašnjenje, odnosno uputim pitanje Ministarstvu trgovine, odnosno celoj Vladi Republike Srbije.
Evidentna je činjenica da su građani Srbije suočeni s nizom poskupljenja, odnosno i u ovoj novoj 2009. godini je nastavljen rast cena koji je započet u drugoj polovini prošle godine. Najnovija istraživanja Instituta za tržišna istraživanja pokazuju da i privrednici u narednom tromesečnom, a i šestomesečnom periodu očekuju veliki rast cena svojih proizvoda zbog sve nepovoljnije poslovne klime, pada vrednosti domaće valute i poskupljenja gasa, sa kojim je praktično i krenuo ovaj talas poskupljenja.
Mene kao narodnog poslanika, a siguran sam da bi to pitanje uputila i većina građana Republike Srbije, interesuje – da li Ministarstvo trgovine i Vlada pripremaju određeni paket mera kojim bi se ovaj izuzetno neprijatan trend na vreme zaustavio?
Samo ću vas podsetiti da je, između ostalog, najavljeno da će od 1. februara poskupeti i gradski prevoz u Beogradu za nekih 30%, da je cena telefonskog impulsa od početka godine veća za 33% (sada iznosi 47 para), da iz EPS-a najavljuju mogućnost da struja u Srbiji već početkom marta ili aprila poskupi za oko 22% (iako su smatrali da je to trebalo biti učinjeno već od 1. februara, ali s obzirom da Agenciji za energetiku nije stigao zvaničan zahtev iz EPS-a, procenjuju da je april neki realan datum za korekciju cene struje). Takođe, prema poslednjim podacima Agencije za statistiku EU, jedina zemlja koja je u poslednje tri godine zabeležila veći rast cena hrane od Srbije jeste Letonija. Znači, samo su cene usluga kod nas niže od evropskog proseka, a gotovo da nema robne grupe u kojoj naša zemlja ne prednjači po poskupljenjima.
Uz informaciju da su i ugostiteljske cene protekle godine povećane za 10,4%, sve to nas primorava da maksimalno povedemo računa o onome što nas očekuje, da ionako nizak životni standard, odnosno težak socijalni položaj najvećeg broja građana Srbije ne dopustimo da se dovede u još goru situaciju. Smatram da je neophodno da se Ministarstvo trgovine, odnosno Vlada Republike Srbije opredeli prema podacima koje sam izneo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u prilog mnogobrojnim potresnim životnim pričama o kojima je javnost sa skupštinske govornice informisana isključivo od opozicionih poslanika iskoristiću pravo koje mi omogućava i član 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine da ministru poljoprivrede postavim pitanje i da zatražim hitnu reakciju povodom sledećeg.
U Mladenovcu je dana 13. januara 2009. godine rešenjem veterinarskog inspektora Milana Kostadinovića zabranjen rad kompaniji "Damjanović".
Ista kompanija, koja se više od decenije sa uspehom bavi proizvodnjom i preradom mesa, prepoznatljivim kvalitetom uspela je da osvoji značajan deo srpskog tržišta. Upošljavala je oko 350 radnika, predstavljajući tako najmnogobrojniji aktivni kolektiv u gotovo uništenoj privredi Mladenovca. Ne treba posebno napominjati koliko je poljoprivrednih proizvođača sa područja ove beogradske prigradske opštine poslovno i egzistencijalno bilo povezano sa kompanijom "Damjanović".
Razlog za ovako nehumanu odluku veterinarskog inspektora leži u činjenici da nisu, kako stoji u rešenju, otklonjeni tehnički nedostaci, vezano za liniju klanja, odnosno za primenu HACCP sistema. Istine radi, Živorad Damjanović, vlasnik Industrije mesa "Damjanović", podneo je 3. januara 2009. godine Ministarstvu poljoprivrede i Republičkoj veterinarskoj inspekciji zahtev da se dozvoli barem proces prerade mesa dok se ne ispune tehnički detalji za primenu pomenutog sistema, kako zaposleni ne bi ostali bez svojih radnih mesta.
Iako Institut za ishranu redovno kontroliše ispravnost namirnica, a unutar kompanije postoji laboratorija, nadležni su se oglušili, a radnici su se obreli prekjuče na protestu ispred SO Mladenovac vodeći se, između ostalog, činjenicom da bi lokalna samouprava trebalo da počne da se meša u svoj posao, kao i preporukom predsednika Republike Borisa Tadića sa onog istorijskog subotičkog plenuma o očuvanju radnih mesta.
Naravno, pomoći niotkuda, a ljudi sa svojim porodicama sa zebnjom očekuju novi dan.
Ako se ovde ne radi o tome da veliki treba da progutaju male, ako se ne radi o tome da neko ima interes da uvozi proizvode od mesa, ako to nisu moderna tržišna dešavanja, tražim od ministra poljoprivrede da već danas reaguje i ne dopusti obračun sa onima čiji je jedini greh to što su uspešno radili više od decenije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda. U članu 3. stav 1. reči "31. decembra 2009. godine" trebalo bi da se, kako je predviđeno amandmanom, zamene rečima "31. decembra 2010. godine".
Ovo sam smatrao jednim potpuno racionalnim predlogom i rešenjem, jer će i negativni efekti globalne ekonomsko-finansijske krize potresati srpsko tržište, izazvati ogromne ekonomske, finansijske, fiskalne i socijalne probleme i, po nekim predviđanjima, takva situacija će trajati najmanje dve godine. Upravo je taj rok optimalan da bi se ovim amandmanom popravio predloženi zakon.
Naravno, pored tih spoljnih efekata koji će direktno delovati na nezaštićenom srpskom tržištu, prisutni su i evidentni unutrašnji problemi izazvani velikim obimom javne potrošnje, visokom inflacijom, deficitom u spoljnotrgovinskom poslovanju, deficitom u tekućim plaćanjima, deficitom budžeta i sl.
Iz svega ovog navedenog jasno je da će prihodi građana biti značajno umanjeni, tako da smo predložili da se od oporezivanja porezom na dohodak građana izuzmu te kategorije poreskih obveznika, sa rokom od dve godine, umesto jedne koju je predložio predlagač, dakle, Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo.
Amandman, naravno, nije prihvaćen i očigledno je da je iluzorno govoriti o činjeničnim pokazateljima, problemima na koje smo ukazali prilikom predlaganja ovog amandmana, jer bismo na taj način ušli u nekakav proces licitiranja i oko spoljnog duga Srbije i oko visine inflacije itd.
Ali, to samo potvrđuje da praktično ovde postoje dve Srbije: jedna realna, u kojoj žive građani i druga, virtuelna, u kojoj funkcioniše Vlada Republike Srbije. Stoga bih želeo da u svojoj diskusiji ukažem na suštinski problem, a to je jedna prilično nakaradna poreska politika koja se vodi u Republici Srbiji.
Naime, ekonomska teorija i sve veći broj ekonometrijskih studija sugerišu da direktno oporezivanje prihoda građana prouzrokuje značajnije negativne efekte na ekonomski rast u odnosu na indirektno oporezivanje i potrošnju. Cilj nekakve reforme poreza na dohodak građana ne može biti samo povećanje fiskalnih prihoda iz ovog izvora, već i uspostavljanje konkurentnijeg poreskog sistema, koji bi u značajnijoj meri podržao ekonomski rast, smanjio sivu ekonomiju i sadržao elemente preraspodele dohotka u meri u kojoj to ekonomske prilike dozvoljavaju.
Sistemi poreza na dohodak građana u praksi često kombinuju elemente koji su rezultat ekonomske teorije i elemente koji su posledica nekakvih društvenih normi. Elementi dva alternativna pristupa, globalnog i cedularnog, najčešće se prepliću pri oporezivanju dohotka građana. Takvi sistemi nisu sami po sebi u stanju da postignu zadovoljavajući stepen socijalno pravične preraspodele dohotka u društvu i jasno je da moraju biti praćeni odgovarajućom politikom socijalnih transfera i progresivnih javnih rashoda.
Ukazao bih ovom prilikom na tri bitna segmenta. Kada je reč o poreskoj efikasnosti, ona se odnosi na taj teorijski pojam ekonomske efikasnosti, jer naplaćeni porezi predstavljaju vidljiv i opipljiv trošak privrednih subjekata. Međutim, poreski sistemi takođe izazivaju promene u ponašanju poreskih obveznika koje nisu toliko vidljive, ali rezultuju gubitkom ekonomske efikasnosti i lokacijom privrednih resursa. Bez ulaženja u tehničke detalje, kao nekakav prvi približni parametar može se uzeti da poreski sistemi u principu treba da se oslanjaju na što širu poresku osnovicu i da poreske stope budu ujednačene i umerene, kako bi se minimalizovali negativni uticaji ne privrednu aktivnost.
Drugi segment je ta poreska pravičnost, koja oslikava društveni konsenzus da pojedinci u društvu treba da plaćaju porez u skladu sa svojim mogućnostima. Možda je ovo i najvažnija stvar. Treće je poreska konkurentnost, koja postaja sve važniji aspekt svih poreskih sistema zbog ubrzanog trenda globalizacije i svetskih tržišta i regionalnih integracija.
Za malu, otvorenu ekonomiju kao što je srpska, koja sve više pristupa regionalnim integracijama, jako je bitno da li ćete kroz pojedine poreske odredbe povećavati ili smanjiti njenu regionalnu konkurentnost.
Dame i gospodo narodni poslanici, treba znati da iako je globalni pristup oporezivanju decenijama dominirao ekonomskim razmišljanjem zapadnih zemalja, nijedna zemlja u svetu nije implementirala porez na dohodak građana, taj sistem koji apsolutno prati teorijsku osnovu i strukturu globalnom sistema. Najveći broj zapadnih zemalja se upravo opredelio da implementira sisteme koji su u suštini globalni, ali uključuju i pojedine cedularne elemente kako bi se olakšala implementacija poreskog sistema ili postigli pojedini ekonomski ciljevi.
Primera radi, SAD i Kanada su države koje su najviše pratile taj globalni pristup oporezivanju pri dizajniranju svojih sistema. Osnovice poreza na dohodak građana u obe zemlje su sveobuhvatne i praktično sve kategorije prihoda građana su podložne oporezivanju. Ipak, ove zemlje su uvele i određeni broj cedularnih elemenata, naročito pri oporezivanju prihoda od kapitala. Preferencijalni tretman prihoda od kapitala je došao kao rezultat njegove povećane i globalne mobilnosti i želje da se stimulacijom štednje i investicija pomogne upravo ekonomski rast i poveća konkurentnost nacionalnih ekonomija. Da bi se olakšala naplata poreza i umanjio prostor za poreske utaje, poslodavci su iz bruto zarade svojih zaposlenih obustavljali po odbitku približne akontacije poreskih obaveza tokom godine.
Kanada, SAD i Australija su praktično jedine zemlje u svetu koje zahtevaju od svih obveznika da na kraju godine podnose poreske prijave. Ta odredba prouzrokuje ogromne troškove administracije i poreskih obveznika. Na primer, u 2001. godini od 30.000.000 stanovnika Kanade čak 21.000.000 je podneo poreske prijave. Studija je rađena krajem devedesetih godina u Kanadi i procenila je da troškovi administracije i poreskih obveznika iznose preko 7% ukupnih fiskalnih prihoda. U strukturi troškova 1% čine administrativni troškovi, a 6% troškovi poreskih obveznika, od čega 2,5% troškova otpada na zaposlene i 3,5% na poslodavce.
Evo i primera iz Evropske unije. Većinu starih članica EU odlikuju relativno kompleksni globalni sistemi sa naglašenim progresivnim poreskim stopama i socijalnim poreskim programima. Za razliku od SAD i Kanade, stare članice EU uvele su veći broj cedularnih elemenata i neoporezivih cenzusa u svoje PDG sisteme kako bi smanjile troškove administracije i poreskih obveznika. U većini tih zemalja poreski obveznici koji ostvaruju samo prihode od redovnog zaposlenja i neznatne prihode iz drugih izvora nisu u obavezi da podnose godišnje poreske prijave. Ovo je slučaj u zemljama poput Velike Britanije, Nemačke, Mađarske itd.
Osim naplate poreza po odbitku pri isplati zarada, praksa je da se porez po odbitku obustavlja i pri isplati dividendi i kamata.
Pored svih uvedenih optimizacija, preko 10% poreskih obveznika u navedenim zemljama popunjava i podnosi godišnje poreske prijave.
Kako bi očuvale konkurentnost svojih poreskih sistema, ali i zadržale određeni stepen vertikalne pravičnosti, nordijske zemlje su devedesetih godina uvele dualni sistem poreza na dohodak koji eksplicitno zasebno oporezuje prihode od kapitala i prihode od rada.
Prihodi od kapitala (kamate, dividende, kapitalne dobiti) podložne su proporcionalnom oporezivanju po jedinstvenoj i umerenoj poreskoj stopi kako bi se destimulisao odliv kapitala. Prihodi od rada (zaposlenje, samostalna delatnost, penzije) oporezuju se višim i progresivnim poreskim stopama. S obzirom na to da zarade u svim zemljama čine najveći deo oporezivog dohotka građana, ovakvim progresivnim oporezivanjem prihoda od rada se može dostići značajan stepen preraspodele dohotka u društvu.
Najnoviji trend u oporezivanju dohotka jesu i sistemi jedinstvene poreske stope koje su u svojoj praksi implementirale zemlje poput Rusije, Estonije, Slovačke ili Letonije.
Ono što je bitno kada je reč o Srbiji jeste da je u okviru one, kako je tada pompezno najavljivano - opsežne, fiskalne reforme 2001. godine, kada je i usvojen prvobitni Zakon o porezu na dohodak građana, zakonom u Srbiji ustanovljen taj cedularni PDG sistem i propisana je nominalna poreska stopa od 20% na praktično sve kategorije dohodaka građana, izuzev zarada. Zbog značajnog opterećenja socijalnim doprinosima na zaradu zaposlenih propisana je niža poreska stopa od 14%, a takav cedularni pristup je omogućio da se 95% poreskih prihoda u Srbiji prikuplja po odbitku.
Iako bi uvođenje jedinstvene nominalne poreske stope na prvi pogled moglo izgledati kao implementacija horizontalne pravičnosti, problem predstavlja činjenica da su za različite kategorije prihoda zakonom propisane i različite stope neoporezivih normiranih troškova. Važna odlika tih progresivnih globalnih sistema jeste i zakonsko definisanje neoporezivog tretmana troškova nastalih pri sticanju dohotka. Međutim, i po mišljenju stručnjaka ovakve zakonske odredbe nisu previše relevantne u kontekstu celokupnog sistema, pogotovo kakav je u Republici Srbiji. Smatra se da bi umesto poreskih zakona optimalnije bilo ostaviti zakonima slobodnog tržišta da putem visine tržišnog prinosa regulišu različite troškove sticanja dohotka.
Efektivna poreska stopa je važna poreskim obveznicima, jer ta stopa, a ne nominalna, određuje koliki će iznos poreza morati da plate. Međutim, u medijima se mnogo češće pojavljuju nominalne nego efektivne poreske stope, jer se od šire javnosti teško može očekivati značajan stepen upućenosti u detalje aktuelnih poreskih zakona.
Ovo se, čini mi se, pogotovo odnosi na potencijalne strane investitore, koji nisu u mogućnosti da se detaljno upoznaju sa pojedinostima svake od zemalja u koje ulažu. Otuda i postoji mogućnost višestruke koristi od eliminacije neoporezivih normiranih troškova i izjednačavanja efektivnih i nominalnih poreskih stopa.
Dakle, taj stari zakon koji je ustanovio već pomenuti cedularni sistem je sadržao i neke globalne elemente u vidu godišnjeg poreza na dohodak građana. Naime, tada su građani sa visokim godišnjim primanjima, kakvih je blizu 1% poreskih obveznika, bili dužni da na kraju godine podnesu poresku prijavu i plate dodatni poreski porez od 10% na ukupan iznos neto prihoda iznad neoporezivog cenzusa.
S obzirom na to da godišnji porez predstavlja i dodatni porez povrh ostalih poreza koje građani plaćaju tokom godine, njegovo uvođenje omogućilo je izvestan stepen vertikalne pravičnosti bez narušavanja jednostavnosti tog cedularnog sistema u Srbiji. Iako su inicijalno praktično sve kategorije prihoda ulazile u osnovicu godišnjih poreza, primera radi, amandmanima na zakon iz 2004. godine prihodi od finansijskog kapitala su oslobođeni od godišnjeg oporezivanja, sa mogućom namerom da se stimuliše razvoj finansijskog tržišta ili možda da se destimuliše odliv kapitala.
Fiskalno opterećenje zarada je jedna od posebnih tema, jako bitnih, jer zarade predstavljaju preko 80% registrovanog oporezivog dohotka građana u Republici, tako da bi neko progresivno oporezivanje isključivo zarada, nalik ovom pominjanom dualnom sistemu, moglo da postigne značajan stepen preraspodele dohotka u okviru postojećeg sistema.
Poštovane kolege poslanici, ekonomske prilike su uslovile jedan svetski trend jednostavnijih poreza na dohodak građana, dakle, tih sistema, kako bi se stvorilo konkurentnije poresko okruženje i stimulisao ekonomski rast. Čini mi se da u Srbiji još uvek nismo svesni toga, tako da mislim da je neophodno da dođe do dodatnog pojednostavljenja i optimizacije postojećeg poreskog sistema.
Naravno, želja mi je bila, s obzirom da vreme polako ističe, da ukažem i na jedno drugačije viđenje funkcionisanja poreske politike, nekakva razmišljanja stručnjaka. Siguran sam da će nešto od onoga što se čulo tokom moje diskusije moći da se iskoristi. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, amandman kolege Slađana Mijaljevića je logičan sled koncepta kojim je poslanička grupa SRS pokušala da ukaže na anomaliju predloženu u izmenama i dopunama Zakona o  republičkim administrativnim taksama.
Mi smo pri tom imali suštinski važnu činjenicu koju predlagač, dakle Vlada, svesno zanemaruje, a to je izuzetno težak socijalni položaj građana Republike Srbije, kao i negativni efekti globalne ekonomske i finansijske krize koji nam tek predstoje.
Očito je da je ono o čemu pre svega površni monetaristi, kojima je glavni domet kontrola inflacije, ne govore upravo ono što je od suštinskog značaja. Ono što primarno u privrednom životu nisu ni novci ni derivati, ni kamate inflacije, već samo biće privrednog života, a to su ljudi, proizvodnja života, realni ljudi, realne kompanije u privrednom životu.
Kako smo poslednjih godina ostali bez dobrog dela privrednih resursa, bez sopstvene proizvodnje i sposobnosti da bar delom supstituišemo uvoz, čak iako nas glavni finansijski ciklon mimoiđe zbog nerazvijenosti tržišta špekulativnih derivata, očigledno nećemo imati čemu da se nadamo.
Bez sopstvene privrede i sopstvenog bankarskog sektora, dakle, bar bez jedne ozbiljne nacionalne banke koja bi mogla finansirati oporavak i razvoj privrednog života, mi jednostavno ne možemo očekivati da u ovom globalnom tumbanju prođemo dobro.
Odgovorni za deindustrijalizaciju Srbije, za gubitak šanse za kakav-takav sopstveni privredni razvoj, kao i za to što smo ostali bez sopstvenih banaka, znate vrlo dobro ko je i ko i dalje želi da kontroliše ekonomske tokove zemlje.
Stoga, iako po nekim formalnim merilima naš finansijski sektor nije toliko razvijen, pa stoga nije ni toliko osetljiv, ne bismo se složili sa nekim paušalnim ili marketinškim ocenama kako nas ta globalna finansijska kriza može samo da okrzne.
Kako u našem bankarskom sistemu nemamo ozbiljne domaće banke koje bi podnele udar krize, a i kako je dominantan nepouzdan tranzicioni kapital, postoji osnovana sumnja da bi on mogao da se povuče iz našeg finansijskog sektora, ako se to već i ne dešava, te da privredu i građane ostavi na cedilu.
Nažalost, ovu zabrinutost pojačava i činjenica da su brojne "strane" banke bile samo instrument tuđih finansijskih politika, sredstvo izvlačenja kapitala iz zemlje ili pak plasiranja kredita po zelenaškim kamata sa niskim rizikom, a neretko i kalan za pranje prljavog tranzicionog novca. Stoga mi ne gajimo iluziju o kvalitetu i o ozbiljnosti našeg bankarskog sektora, te shodno tome ni oko njegove sposobnosti da opstane u ovim izuzetno teškim uslovima.
Sa takvim bankarima i Vladom koja nema ideju kako da preživi finansijsku zimu, nije ni čudo što se tako brzo prešlo iz faze gubljenja poverenja bankara, privrede i stanovništva u Narodnu banku i Vladu u fazu, rekao bih, otvorene nervoze, netrpeljivosti, pa i nekih paničnih poteza. To nikako nije dobro, jer kada ljudi nemaju poverenja u sistem, a kod nas imaju razloga za to, onda sistem nije otporan za izazove.
Stoga, iako nas po formalnim finansijskim parametrima svrstavaju u šestu grupu, u zemlje koje će verovatno pretrpeti manje štete od drugih, mi zbog nepoverenja u institucije i loših performansi naše Vlade i privrede, nismo takvi optimisti. S jedne strane, bankarski sektor se ponaša neodgovorno poput običnih zelenaša, a s druge institucije ne daju povoda da im se ukaže poverenje.
Problem je što mi nemamo izgrađene institucije, a sadašnji lideri, jasno je, nisu bili svesni pucanja finansijskog zida. Zbog te njihove nesposobnosti vrlo lako može sve ovo da nam se surva i na glavu.
Uzroci sve većih ekonomskih nevolja su primarno u domenu monetarne politike. O tome sam govorio u načelnoj raspravi. Poznato je da su osnovni zadaci centralne banke održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, međutim, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću, privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom.
Čini se da Narodna banka Srbije ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome i ne ostvaruje svoj osnovni cilj, stabilnost cena.
Ako je borba protiv inflacije jedina mera uspeha, Narodna banka Srbije je najneuspešnija banka u Istočnoj Evropi. Od 2000. do 2007. godine cene su u Srbiji ukupno porasle za oko 300%.
Na dalekom drugom mestu je Rumunija sa rastom od 162%. U ostalim istočnim zemljama cene su u istom periodu porasle za manje od 50%. Problem predstavlja svakako taj precenjeni kurs koji, pre svega, podstiče uvoz, destimuliše i kažnjava izvoznike i razara platni bilans. Izvoz jedva da pokriva 46% uvoza, pa se deo tog jaza mokra pokriti prodajom imovine i zaduživanjem u inostranstvu.
Katastrofalno stanje platnog bilansa jasno pokazuje svu besmislenost održavanja ovako stabilnog kursa u ambijentu u kome domaća inflacija višestruko premašuje inflaciju u zemljama sa kojima Srbija trguje.
Nerealni kurs deformiše i cenovnu strukturu i šalje loše signale investitorima. Iskazano u evrima, a to su već i kolege govorile, u Srbiji je sve skupo, pogotovo je skupa radna snaga, koju Srbiju činu neatraktivnom za ulaganja. Nizak nivo investicija u industrijskim pogonima, a pogotovo u proizvodnju za izvoz, to jasno i pokazuje.
Stabilnost valute je uvek poželjna, ali ne može biti zamena za stabilnost cena, a još manje ne može biti cilj monetarne politike po sebi. Inače, ta floskula o jakom dinaru je valuta u čiju vrednost malo ko veruje, jer znate i sami da građani uglavnom štede u devizama, a da bankarskim tržištem dominiraju indeksirani krediti sa valutnom klauzulom.
Oko 80% kredita dati građanima je indeksirano. Poređenja radi, u Češkoj je indeksirano svega 15%. Stepen indeksacije kredita u tranzicionim zemljama je merilo nepoverenja u domaću valutu. Kroz sveopštu indeksaciju finansijski sistem gubi fleksibilnost, koja je osnovni razlog postojanja domaće valute.
Indeksiranjem kredita banke prevaljuju kursni rizik na neukog dužnika, izlažu ga riziku, koji on ne ume da sagleda i od koga se ne može zaštititi. Zbog toga se i u Srbiji krediti uzimaju lakomislenije nego što bi smelo, a banke ih zaštićene tom valutnom klauzulom odobravaju i tamo gde to ne bi radile kada bi one snosile kursni rizik. Finansijsko tržište je nedopustivo podređeno interesima banaka, a sve to na štetu građana i privrede.
Znate da je privatna potrošnja osnovni generator inflacije u Srbiji, tako da je svakako jasno da bi se ta budžetska sredstva mogla trošiti mnogo racionalnije. Prostor za spasonosno smanjivanje javne potrošnje je mnogo manji nego što se sugerira.
Na kraju, Srbiji apsolutno nije potrebno podsticanje ekonomske aktivnosti kenzijanskim putem kroz povećanje tražnje fiskalnim metodama.
Ovde nije problem manjak tražnje, već upravo ta preterana potrošnja. Treba se držati klasičnih koncepata ekonomije ponude i predlažem da se ovaj amandman prihvati, da razmislite o ovome što ste čuli od kolega poslanika, kako ovaj set budžetskih zakona ne bi bio set badava zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, setom finansijskih ili kako volite da kažete budžetskih zakona o kojima danas polako privodimo raspravu kraju u parlamentu, tačnije predlozima pratećih akata, predviđene su izmene nekih važnih zakona, o porezu na imovinu, akcizama, carinskoj tarifi, republičkoj administrativnoj taksi, porezu na dohodak, kao i zakona o doprinosima za obavezno socijalno i penzijsko-invalidsko osiguranje.
Međutim, mišljenja sam da oni ne predstavljaju ništa drugo do samo sublimaciju loših i ishitrenih rešenja, a sve pod okvirima priče o prilagođavanju evropskim integracijama.
Ono na šta bih želeo na početku svoje diskusije da ukažem jeste i odluka Vlade o kojoj su uvažene kolege prethodnici govorili o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma, usled čega će po priznanju nekih državnih funkcionera, čak u Ministarstvu finansija, prihodi ionako restriktivnog budžeta biti značajno umanjeni u tekućoj 2009. godini.
Kada se greška pokušava ispraviti greškom, onda smo svedoci činjenice da kako bi se nadomestio taj nedostatak, pored redovnog usklađivanja sa inflacijom, predviđa se i dodatno povećanje akciza na gorivo, pivo i cigarete, kafu i po tom osnovu očekuju u Vladi prihod od oko 15 milijardi dinara.
Pri tom, izmenama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju predviđeno je da se u tekućoj 2009. godini penzije ne usklađuju sa troškovima života i inflacijom, već da se isplaćuju u istom iznosu koji je ustanovljen u decembru 2008. godine.
Dakle, u momentu globalne finansijske krize, koja može imati razmere svetske katastrofe, Vlada na neki način nojevski zavlači glavu u pesak i, da stvar bude još gora, donosi odluku o jednostranoj i ničim izazvanoj primeni SSP-a, u vidu skidanja zaštitnih carina na robu iz Evropske unije, u momentu kada sve vlade gledaju da zaštite koliko je moguće svoje finansijske i privredne resurse. Pri tom se objašnjava kako će manji priliv, a procena se kreće od 150 do 250 miliona evra, od carina biti nadoknađeni većom proizvodnjom.
Nije li nekako jasno kako ćemo sa nižim carinskim prihodima Vlade i višim uvozom ostvariti rast proizvodnje. Takvi medijski argumenti su zapravo uvreda inteligencije prosečnog građanina, a najgore je to što liberalizacija uvoza pokazuje ili potpuno ignorisanje realnosti, ili je pak reč o štetnom savezu, možda ovo drugo pre, domaće evrobirokratije i uvozničkog lobija.
Dok sada u svetu niko više ozbiljno i ne veruje u sposobnost neoliberalnih dogmi o slobodnom tržištu i ukidanju granica, da bi zavladala tzv. slobodna tržišna ljubav, samo ovde u Srbiji se to ignoriše.
Samo se u Srbiji moglo u ovom momentu desiti da se jednostrano redukuju carine prema EU, čime ugrožavaju ionako slabu privredu, koja će sada znatno teže dolaziti do kredita i investicija.
Dame i gospodo, kolege narodni poslanici, svakome ko iole zna da računa jasno je da se trgovinski deficit nadoknađivao u ovom proteklom periodu u nekakvom deviznom prilivu kredita, kao što se i budžet popunjavao i kreditima, i nažalost rasprodajom društvenih firmi.
Stoga bi sada kada neće biti moguće doći do kredita i investicija trebalo redukovati uvoz, kako se ne bi trošile fluidne devizne rezerve. Umesto toga srpsko tržište se otvara za strane robe niskim carinama, kao i to da se dinar brani na tzv. prvoj liniji koja, najblaže rečeno, destimuliše proizvodnju i izvoz, što je sa ekonomskog stanovišta potpuno iracionalno razmišljanje.
Pri tom se objašnjava kako je to rušenje zida zaštitnih carina zapravo blagotvorno za našu privredu. To nam zvuči kao i ono nazoviobjašnjenje da će rast cena, recimo, telefoniranja doneti, preko konkurencije, u perspektivi nižu cenu komunikacionih usluga. Naši domaći neoliberalisti su danas, čini se, usamljeni u praktikovanju te neoliberalne ortodoksije, da preti opasnost da budu i poslednji Mohikanci već propale paradigme.
Srbija će, kako je saopšteno, kao prvi korak započeti proces ukidanja carinskih barijera za industrijske i poljoprivredne proizvode iz EU prema utvrđenoj dinamici. Odluka je doneta kako bi se, "skratilo vreme između primene sporazuma i sticanja statusa kandidata za članstvo".
Međutim, suština je nešto sasvim drugo. U suštini ovim potezom Vlada je još jednom dovela Srbiju u podređeni, ponižavajući položaj, preko tzv. partnera u EU, koji su suprotno pravu odstupili od početka primene sporazuma, na šta ih inače obavezuje član 59. famoznog sporazuma.
Poštovani građani Srbije, treba znati da će otvaranje tržišta naše države za industrijske proizvode iz EU biti veliki izazov za preduzeća. Mnogi ekonomisti predviđaju da će otvaranje tržišta za konkurenciju, koja je po pravilu razvijenija i sposobnija, dovesti do toga da pojedina preduzeća, rekao bih veći broj, takvu utakmicu neće preživeti, i to ne usled sopstvenih slabosti, već zbog toga što je u proteklih osam godina u državi Srbiji stvoren jedan ekonomski ambijent, koji više pogoduje uvozu nego što domaćim preduzećima omogućava ravnopravnu utakmicu na otvorenom tržištu.
Kao poslanička grupa SRS mi smo prilikom razmatranja predloga budžeta ukazivali na to da će se poljoprivreda naći na samom tom početku primene sporazuma pred sličnim uslovima kao i privreda, tržišta će se takođe postepeno otvoriti za poljoprivredne proizvode u EU, dok će poljoprivrednici morati da se prilagođavaju evropskim standardima. Međutim, na tržište Srbije će stići visoko subvencionisani poljoprivredni proizvodi iz EU, što predstavlja veoma otežavajuću okolnost za srpsku poljoprivredu, a tržišnu utakmicu čini, kao što sam već rekao, prilično neravnopravnom.
Srpska poljoprivreda u razmeni sa inostranstvom trenutno ostvaruje suficit, koji je u prva dva kvartala prošle godine iznosio 235 miliona evra, ali je srpska poljoprivreda ipak daleko od evropskog nivoa, što najbolje pokazuje podatak da ni do sada odobrene kvote za juneće meso i vino nisu ispunjene, a i pravo je pitanje da li će i kada uopšte biti ispunjene.
Srpsku poljoprivredu inače opterećuju brojni problemi, poput dugovanja države prema proizvođačima, problema otkupa i nakupaca, problema sa bankarskim kreditima, nefunkcionisanje ključnih zakona, porastom cena mineralnog đubriva i energenata, makazama cena između repromaterijala i poljoprivrednih proizvoda, stalnim iseljavanjem i lošom infrastrukturom. Svedoci smo da je budžetom za 2009. godinu u drastično nepovoljan položaj stavljena poljoprivreda, kao da ona ne bi trebalo da bude strateška grana razvoja Srbije.
Prema stručnim procenama, sredstva za unapređenje proizvodnje trebalo bi da iznose oko 500 miliona evra na godišnjem nivou. Srbija, međutim, nema dovoljno sredstava za investicije, dok je poljoprivreda EU zaštićena ogromnim subvencijama, koje iznose približno 34%, odnosno oko trećinu cene.
Seljaci u Mađarskoj, na primer, dobijaju od 250-300 evra po hektaru, što je i u Hrvatskoj, dok je u Srbiji taj iznos u 2008. godini iznosio 120 evra.
Imajući ove pokazatelje u vidu, koji su samo jedni u nizu, ne treba da čude, već da zabrinu i zebnje poljoprivrednika, kao i negativne reakcije na predlog jednostrane primene sporazuma iz Privredne komore i Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije, u kojima se ističe da bi jednostrana primena sporazuma mogla da upropasti našu poljoprivredu, dakle, naše poljoprivrednike, koji očigledno još uvek nisu pripremljeni za ispunjavanje standarda koji se od njih zahtevaju.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, i pored evidentne štete koju jednostrana primena Prelaznog sporazuma može naneti srpskoj privredi, a posebno poljoprivredi, Vlada Srbije je ipak odlučila da sporazum aktivira, dok se u medijima građanima serviraju priče o brojnim koristima koje će imati od nižih cena.
Takav argument se, međutim, pokazuje kao neosnovan, jer bi se posle početka primene sporazuma najpre ukinule carine na proizvode koje iznose 1-5%, tako da je teško očekivati da bi, kada bi uvoznici zaista, što je malo verovatno, i snizili cene za 1-5%, građani ipak osetili nekakav zanemarljiv procenat.
U isto vreme, sniženje carina bi značajno omogućilo i smanjenje budžetskih prihoda u iznosu čak i do 90 miliona evra. Ovaj manjak bi se morao nadoknađivati iz drugih izvora, a poslednja poskupljenja gasa i telefonskih usluga svedoče da će građani, ako nešto i uštede na mostu, odnosno na sniženju carina u ovom slučaju, račun svakako morati da plate na ćupriji. Jedan slikovit životni primer je i to da će se bez carina u neograničenim količina u Srbiju iz EU uvoziti sir i jaja, krompir, pasulj, voće, semenski ječam, ovas itd.
Mi, kao država, praktično ulazimo u zonu visokog rizika bez ikakve zaštite. Objasnite nam, ako sve zemlje veliki deo budžeta upravo pune naplaćivanjem carina, da li će nadležni ministri, primera radi, kada uskoro počnu da štrajkuju prosvetari i lekari reći da u budžetu, nažalost, nema para, a nema jer se carine ne naplaćuju. Ispada da Vlada, umesto da brine o svojoj ekonomiji, mnogo više računa vodi o ostvarivanju ekstraprofita od strane tuđih firmi u sopstvenoj državi.
Dakle, na kraju, set zakona koji je u skupštinskoj proceduri je samo marketinški potez kojim bi se domaćoj javnosti prikazao pomak u evrointegracijama. Glumi se napredak, ali se zbog toga zanemaruju brojne negativne posledice.
Nažalost, od ove farse najveći broj građana Srbije će umesto koristi na duže staze imati samo mnogo, mnogo štete.
Uzrok svih većih ekonomskih nevolja primarno su u domenu monetarne politike, što i ne treba da čudi, s obzirom da NBS apsolutno zanemaruje osnovne makropokazatelje, kao što su nezaposlenost, privredni rast, odnosno platni bilans i spoljni dug Republike Srbije.
Problem je i u politici deviznih rezervi, koje se grade visokim kamatnim stopama, trenutno 17,75%. Problem je i sa trikovima kojima se za trenutak povećava ponuda deviza, brani kurs dinara. Problem je i obavezna rezerva banaka, čijim bi smanjenjem došli do povećanja nivoa kreditiranja, a smanjenja kreditnih stopa.
Budžetska sredstva se, dakle, mogu trošiti i mnogo racionalnije, ali je prostor za spasonosno smanjivanje javne potrošnje mnogo manji nego što se sugeriše. Mit o prekomernoj javnoj potrošnji ponajviše služi da sakrije probleme i nemoć monetarne politike.
Ko je odgovoran za to što Srbija potpuno nespremno dočekuje ovaj finansijski zemljotres? Pre svega, oni iz Dinkićevog benda koji vode našu ekonomiju već punih osam godina. Nijedna država, bez svog bankarskog sektora i bez državnih i razvojnih banaka, ne može računati ne samo na razvoj, već i stabilnost u kriznim vremenima.
Veštački održavan nizak kurs dinara je destimulisao izvoz, pa i proizvodnju, a to je bilo izgleda jedino ekonomsko dostignuće pomenutog benda, koji su branili i po cenu rapidnog topljenja deviznih rezervi, čiji smo svedoci, nažalost, danas i mi građani Srbije.
Jednostrano skidanje zaštitnih carina u ovom momentu globalnog finansijskog haosa izgleda kao "coup de grace" i prema sopstvenoj privredi, ali i državnoj kasi. Svaka logika staje pred vratima ideoloških neoliberala, koji uz to imaju i lični interes da nas vode korak bliže ekonomskom haosu, bedi i nezaposlenosti. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovni građani Srbije, amandman kolege Borisa Aleksića je sličan ovim prethodnim, sa istim ciljem, a da bi stvari široj javnosti bile jasnije, treba istaći da je ovako predloženim rešenjem Vlade reč o dupliranju onih namenjenih sredstava potpredsedniku Vlade za evropske integracije i već postojeće Kancelarije za evropske integracije, koji bi, po logici stvari, trebalo da obavljaju isti posao.
O samom načinu i smislu postojanja ne želim ovom prilikom da govorim, želim da vam predočim nekoliko činjenica na osnovu kojih bi ipak trebalo da prihvatite predloženi amandman, ukoliko zaista smatrate, između ostalog, da je neophodno u narednoj 2009. godini maksimalno štedeti gde god se može, odnosno sredstva usmeriti na pravu stranu.
Naime, ta ista politička i ekonomska organizacija EU u 2009. godini treba da uloži oko 200 miliona evra. Treba da znate jednu činjenicu, da srpska emigracija ulaže tri milijarde evra zvanično i još oko dve milijarde evra nezvanično finansijskim tokovima u državu Srbiju. Podaci su relevantni i nema potreba dovoditi ih u sumnju, što praktično znači da su sredstva dobijena od emigracije 15 do 20 puta veća negoli EU.
Međutim, država Srbija ne posvećuje ni upola pažnje emigraciji, koja broji oko pet miliona ljudi, kao što to čini voljenoj joj EU.
Za razliku od EU, srpska emigracija ne postavlja nikakve ekonomske, političke uslove, nema kamata, nema Euleksa itd. Zašto država Srbija ne sme ili ne želi da se posveti ovom pitanju?
Da ne zaboravim, pomenuti iznos od 200 miliona evra od EU je pod znakom pitanja, jer konkurisanje za određene projekte pristupnim fondovima Unije ne znače automatski i odobravanje tih sredstava. Podsetiću vas i ovom prilikom na razmišljanje američkog ekonomiste i nobelovca Džozefa Štiglica, koji je nedavno na predavanju u Beogradu ukazao da pristup tim fondovima, pod ograničenim uslovima, sa kamatnim stopama koje su visoke, još više otežavaju položaj domaćoj privredi.
Nekadašnji viši potpredsednik Svetske banke takođe smatra da su direktne strane grinfild investicije uvek bolje od svake privatizacije, a Srbija je, dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujući kontinuitetu koji ima i Vlada Mirka Cvetkovića, najviše kapitala uspevala da prikupi upravo privatizacijom preduzeća. Posle toga nije usledilo i reinvestiranje, pa je država gubila i svoje resurse prenela u tuđe ruke.
Posebno neslavno poglavlje predstavlja i način na koji su obavljene privatizacije. Metaforički rečeno, takvim procesima privatizacije izvršena je eutanazija višemilionskog broja radnika, građana Srbije.
Šta tek reći o konstataciji da su izvor problema u finansijskom sektoru kratkoročni bonusi na kojima su se menadžeri obogatili. Tu vas primoravaju da se kockate, pa ako firma ima dobitak i menadžer dobije bonus. Ako sledeće godine firma ne posluje dobro, od tog menadžera niko ne traži da vrati pare. Očigledno da ni gospodin Štiglic još uvek nije čuo za našeg Bojana Krišta koji će, barem kako je obećao, vratiti pare.
Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Boris Aleksić je svojim amandmanom imao nameru da se ta finansijska sredstva usmere na poljoprivredu, kako bi se donekle pojačala konkurentnost poljoprivrednih proizvoda srpskog seljaka.
Još jednom ću podsetiti javnost da je Vlada, predlogom budžeta za 2009. godinu, smanjenjem subvencija za poljoprivredu, a pod izgovorom svetske ekonomske krize, odlučila da ovu stratešku granu države dodatno uruši. Najveći rez je pretrpelo Ministarstvo poljoprivrede, kome je namenjeno za 1/4 manje novca nego u prethodnoj godini.
Upravo iz tog razloga je i dobar deo amandmana SRS usmeren ka sprečavanju urušavanja poljoprivrede kao strateške privredne grane Srbije.
S druge strane, nerazumna je odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma, koja će proizvesti prema procenama stručnjaka, ali ne ovih iz G17, manjak u državnoj kasi u vrednosti od oko 250 miliona evra, a takvom nepromišljenom odlukom najviše štete će imati upravo srpski seljak.
U prilog ovome ću vam reći da je u opštini Mladenovac, odakle dolazim, budžetom za 2009. godinu predviđeno svega pet miliona dinara za poljoprivredu, a podatak da je 70% stanovništva orijentisano ka poljoprivredi, da je Mladenovac agrarna opština, očigledno nije bio validan za one koji su to pravili.
Vladino obrazloženje odbijanja amandmana je besmisleno, jer posao evropskih integracija već obavlja Kancelarija čiji zaposleni, između ostalog, vrše i obuku drugih u domenu prava u EU itd. Tih 16 miliona dinara za usluge po ugovoru je nerazumno visok iznos. Koliko mi je poznato, postoji sedam izvršilaca, pa me interesuje - koliko je ovakvim Vladinim predlogom predviđeno angažovanja ljudi po ugovoru o delu.
Molim vas da najozbiljnije razmislite o ovom amandmanu. Smatram da je suštinski, kao i nekoliko prethodnih, i ukoliko želite da se suočite sa realnošću, pozivam vas da prihvatite amandman kolege Borisa Aleksića. Hvala najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, apsolutno pružamo podršku amandmanu gospodina Srđana Spasojevića iz poslaničke grupe NS, jer je jedan od sijaset koji pokušavaju da pravilnije usmere finansijska sredstva nego što je to predloženo rešenjem Vlade.
Mi smo nekoliko puta ukazivali na činjenicu da je, najblaže rečeno, nekim sumnjičavim privatizacijama prouzrokovana ova situacija, ali je zaista nedopustivo da se takve pojave i dalje tolerišu, a pogotovo tamo gde smo najosetljiviji, tamo gde se istinski živi u teškim uslovima, a to je na prostoru KiM, odnosno južne srpske pokrajine, tako da informacija koju smo dobili od Zvonka Mihajlovića, predsednika SO Štrpce, zaista je alarmantna, a videćete i zašto.
Naime, u kosovskom dnevniku na albanskom jeziku "Koha ditore", u sredu 24. decembra objavljen je članak o Ineks ski-centru "Brezovica", poprilično zabrinjavajuće sadržine. U navedenom članku se kaže da je direktor Ineks ski-centra gospodin Aleksandar Janićević aplicirao za radnu dozvolu pri kosovskom ministarstvu za trgovinu i industriju, departman za turizam. Ovakav potez se tumači kao otvaranje puta za skoru privatizaciju ovog kompleksa.
Vi znate ili dobar deo vas zna koliki značaj ima Ineksov ski-centar za opstanak Srba u opštini Štrpce. To je kičma privrede opštine, od koje direktno i indirektno zavisi oko 200 radnika i njihove porodice i čijom bi, eventualnom, ilegalnom privatizacijom od strane Prištine, bio zadat težak udarac opstanku Srba na ovim prostorima.
No, povrh toga, verujemo da ste, takođe, upoznati sa činjenicom da je Ineks ski-centar Brezovica od prošle godine ušao u sastav Javnog preduzeća, koje smo toliko puta pominjali, Skijališta Srbije, iz čijeg budžeta se isplaćuju plate radnicima.
Takođe je interesantna činjenica da je gore navedeni direktor Ski-centra, gospodin Janićević, u isto vreme i dodatni zamenik gradonačelnika opštine Štrpce, ispred institucija tzv. republike Kosovo. Na tu funkciju ga je pre nekoliko meseci imenovao gospodin Stanko Jakovljević, bivši koordinator opštine Štrpce i do pre nekoliko dana predsednik OO DS u Štrpcu i član Glavnog odbora stranke, a sada trenutno na funkciji gradonačelnika opštine Štrpce, ispred institucije tzv. republike Kosovo, a u skladu sa odlukom tzv. vlade Kosovo, broj 02/25, kojom se produžuje izvršna odluka Specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN, broj 2007/64.
Ovo nije prvi put da se imena gore navedenih, Jakovljevića i Janićevića, spominju kada je u pitanju privatizacija Ski-centra. Naime, njih dvojica su u poslednje dve godine u nekoliko navrata viđeni u prostorijama tzv. kosovske agencije za privatizaciju.
Zanimljivo je i to da je državni sekretar u Ministarstvu za KiM gospodin Oliver Ivanović prekjuče, dakle 27. decembra, bio u poseti opštini Štrpce i da se, između ostalog, sastao iza zatvorenih vrata sa gospodinom Jakovljevićem i njegovim najbližim saradnicima, koji rade pri institucijama tzv. republike Kosovo, iako, s druge strane, primaju plate iz sistema Republike Srbije, dakle iz budžeta Srbije.
Postavlja se i pitanje, u kom svojstvu se gospodin Ivanović sastao sa gospodinom Jakovljevićem, iako potonji više ne drži nikakvu značajnu funkciju ni pri organima države Srbije, izuzev mesta odbornika u SO Štrpce, čijim sednicama retko prisustvuje, ni u svojoj stranci.
Prema nezvaničnim izvorima jednog od učesnika tog sastanka, gospodin Ivanović je sugerisao prisutnim saradnicima gospodina Jakovljevića da se vrate na svoja radna mesta pri institucijama tzv. republike Kosovo, a da će se tek naknadno rešavati njihov status pri institucijama države Srbije.
Ovakav potez državnog sekretara se može od strane građana protumačiti kao podrška gospodinu Jakovljeviću i institucijama koje on predstavlja i kao poziv radnicima koji su poslušali savet Vlade Srbije da napuste radne mesta pri kosovskim institucijama da se u njih vrate. Drugim rečima, državni sekretar indirektno potpomaže izgradnju i jačanje institucija tzv. republike Kosovo na teritoriji opštine Štrpci.
Navedena zbivanja su interesantna ako se sagledaju i kontekstu trenutne rasprave u Skupštini Srbije o predloženom budžetu za 2009. godinu, jer očigledno je da postoji namera određenih ljudi da na jedan ilegalan način privatizuju, a može se reći i otmu deo imovine jednog javnog preduzeća i da time nanesu materijalnu štetu državi Srbiji, a što je možda još i važnije i bolnije, da nanesu ogromnu štetu po opstanak Srba u opštini Štrpce.
Dakle, ovim smo želeli da skrenemo pažnju na neka dešavanja koja mogu imati dalekosežne posledice, a iz ovoga što ste sada čuli možda se i može naslutiti zašto je bila onemogućavana rasprava o Euleksu, zašto je i ovako predložen budžet RS prilično restriktivan kada su u pitanju sredstva namenjena za južnu srpsku pokrajinu.
Ujedno, zatražiću ovom prilikom i zvaničnu, ali iskrenu reakciju kako Ministarstva za KiM, tako i Vlade RS, povodom ovih informacija koje ste sada mogli da čujete. Jer svakako da je bolje na vreme sprečiti nešto, jer je posle teško, gotovo nemoguće ispraviti posledice koje će iz ovakvog akta neminovno proisteći. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu u najvećoj meri oslikava Vladu Republike Srbije –neprincipijelan, tesno skrojen, restriktivno razvojni, pući će po šavovima već prilikom prvog značajnijeg iskušenja, a takvih će, siguran sam, biti na pretek.
Imajući u vidu činjenicu da je kabinet Mirka Cvetkovića zadržao profil vođenja ekonomske politike uveden nakon petooktobarske revolucije, svoju diskusiju bih želeo da usmerim na tri bitna aspekta.
Najpre, analizom zaduženosti Republike Srbije u periodu od 2000. godine do sada nedvosmisleno se pokazuje da su se u oblasti zaduživanja u inostranstvu ispoljile negativne tendencije koje se ogledaju, pre svega, u enormnom povećanju apsolutnog iznosa spoljnog duga i u povećanju stepena zaduženosti zemlje. To znači da bi u narednom periodu država realno mogla da zapadne u ozbiljnu dužničku krizu koja bi, u sadejstvu sa efektima svetske finansijske krize, za koju još uvek nismo utvrdili da li je dobrodošla ili ne, pošto čekamo konačno mišljenje Dinkića i Đelića, mogla imati izuzetno negativne efekte na privredu Srbije.
Stepen zaduženosti jedne zemlje se meri na osnovu raznih pokazatelja, tako što se uporedi ukupan dug, anuiteti i kamate sa jedne strane i godišnji društveni proizvod, monetarne rezerve, ukupan izvoz i tekući devizni priliv, sa druge strane. Najčešće se zaduženost meri kada se stave u odnos anuiteti spoljnog duga prema tekućem deviznom prilivu.
Pokazatelj zaduženosti zemlje može biti odnos strukture inostranih sredstava i društvenog proizvoda, učešće stranih sredstava u ukupnim investicijama, kumulirani tok stranih investicija u društvenom proizvodu. Mereno većinom pokazatelja, Srbija je prezadužena zemlja.
Primera radi, prema kriterijumu kvantitativnog odnosa spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda, procenat zaduženosti se kreće između 60 i 70%, dok je stepen zaduženosti meren kvantitativnim odnosom duga i izvoza pretprošle godine iznosio 2,28 puta u korist duga, što je iznad granice za visoko zadužene zemlje, prema kriterijumu Svetske banke.
Obim i dinamika priliva inostranih sredstava u Srbiji od 2000. godine može se sagledati kroz kumulirani suficit finansijskih transakcija i povećanje neto spoljnog duga.
Spoljni dug Srbije u 2006. godini izražen u dolarima je veći za 81% nego u 2000, a izražen u evrima za 28%. Inostrani dug u 2007. godini je povećan za 142% u poređenju sa 2000. godinom, a izražen u evrima za 53%. Priliv akumulacije iz inostranih izvora apsorbuje se preko deficita platnog bilansa. Visok kumulirani suficit finansijskih transakcija u Srbiji, u već pominjanom periodu Dosove vladavine, direktna je posledica povećanja korišćenja srednjoročnih i dugoročnih inostranih kredita i donekle neto stranih direktnih investicija. Uvoz kapitala je omogućavao Srbiji da privremeno finansira deficit tekućeg bilansa, ali uskoro dolazi vreme kada će morati da se obezbedi devizni priliv za otplatu duga.
Inostrani dug Srbije je povećan sa 10 milijardi 830 miliona dolara u 2000. godini na 26 milijardi .236 miliona dolara u 2007. godini, a ukupan spoljni dug Srbije na dan 31. avgusta 2008. godine iznosi 28 milijardi 928 miliona dolara, što je ekvivalentno iznosu od 19 milijardi 600 miliona evra. Ovo svakako nisu paušalne ocene, nego zvanični podaci koji se mogu dobiti, između ostalog, i na sajtu NBS.
Grafikon kretanja spoljnog duga Srbije neumoljivo je precizan, baš kao i činjenice da je premijer, bivši ministar finansija, nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju, i sada i tada isti guverner Narodne banke, da su ministri ekonomije i potpredsednici Vlade samo rotirali fotelje itd.
U uslovima velike zaduženosti, kada dođe vreme za otplatu dugova za privredu, postaje prevelik teret da u jednom dužem vremenskom periodu isporuči inostranstvu robu ili usluge radi otplate dugova – u takvoj situaciji smanjuje se potrošnja u zemlji, smanjuju zarade zaposlenih, iscrpljuju sirovinski resursi. To može da traje nekoliko godina i kad pređe određenu granicu, onda privreda zamire i smanjuju se izvori iz kojih se otplaćuju dugovi.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ove konstatacije, nažalost, neumoljivo ukazuju na Srbiju na izmaku 2008. godine.
Sve ove podatke sam izneo želeći da javnost podsetim na činjenicu da je manje ili više isti tim ljudi ovom prilikom sa Dianom Dragutinović, kao aktuelnim ministrom finansija, ponudio Skupštini Srbije na usvajanje budžet koji je u startu uperen, sa ogromnim brojem amandmana, sa namerom da potkrepi brojne praznine i otkloni brojne uočene anomalije.
Na samom pragu novogodišnjih i božićnih praznika, ne poštujući zakonski rok, u dilemi da li da svetsku ekonomsku krizu iskoriste kao pokriće za svoju nesposobnost i neodgovornost, da građanima, poput Deda Mraza, upakuju novi paket koji će, umesto ruke, dobiti ili osetiti po leđima, Vlada se, između ostalog, usaglasila oko budžeta i sa MMF. Sada svi treba da smo presrećni jer će to biti novi zamajac u evropskim integracijama. Hajde da se našalimo.
Vrhunac je bilo predavanje čuvenog američkog ekonomiste i nobelovca Džozefa Štiglica koji je, pre samo nekoliko dana, jasno i glasno saopštio usred Beograda da dogovor Srbije sa MMF uopšte nije doprineo stabilizaciji celokupne ekonomije.
Od MMF Srbija nije imala neke koristi, reče nekadašnji počasni savetnik srpske Vlade za pitanje ekonomske strategije i dodade da zbog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom Srbija ima, doduše, pristup fondovima, ali pod ograničenim uslovima sa kamatnim stopama koje su visoke i još više otežavaju domaćoj privredi – to je on rekao, čudite se vi ili ne.
Završavam. Šta sada građani Srbije da pomisle? Sa jedne strane imate argument Vlade koja je kasnila sa Predlogom budžeta zbog usklađivanja sa MMF, i kada je to uspešno privela kraju i kada smo se svi obradovali, kao da smo upisali bezvredne, pardon, besplatne akcije, onda kao hladan tuš stigne razmišljanje jednog Džona Štiglica. Ne treba da čudi što je u ekonomskom barometru, obavljeno ovih dana, 52,36% građana Srbije ocenilo stanje u državi kao loše, dok je 58,5% onih koji očekuju da će situacija biti još gora u predstojećem periodu. Siguran sam da će biti bolja 100%, ukoliko ovo bude poslednji predlog budžeta koji podnosi ovakva vlada. Hvala.

Gospođo ministre, ni najmanje ne biste pogrešili da ste prihvatili i ovaj amandman kolege Momira Markovića na član 71. Predloga zakona o javnim nabavkama, baš kao što ste učinili i prihvatanjem amandmana na član 28. koji je, takođe, kolega Marković podneo.
Jedini problem ili razlog, pretpostavljam, da leži u činjenici da je amandman na član 71. zapravo suštinskog karaktera i da bi u značajnoj meri doprineo tome da se zaista na valjan način i sprovodi ono što ovde u Skupštini Srbije donesemo vezano za zakon o javnim nabavkama. Jer, poznata je ona konstatacija da najveći problem leži u činjenici da zakonski predlozi, koliko god da su manje ili više dobri ili loši, u principu se ne sprovode u praksi i to je ono što i omogućava niz zloupotreba vezano za zakonske odredbe.
Kolega Momir Marković je u članu 71. predložio da se izmeni cifra od 50 miliona dinara cifrom od 25 miliona, kako bi član mogao da glasi: ''Za planirane javne nabavke čija okvirna vrednost je veća od 25 miliona dinara naručilac je dužan da najmanje jednom godišnje objavi prethodni raspis o nameri da sprovede postupak javne nabavke. Prethodni raspis objavljuje se u roku od najmanje 30 dana, a najviše 12 meseci pre nego što će biti objavljen javni poziv za javnu nabavku.''
Mislim da ovako formulisan amandman, ukoliko bi se prihvatio, postao bi član zakona i imao bi pravu svoju svrhu i smisao, kako se ne bi omogućili nekakvi primeri iz ne tako daleke prošlosti, a o jednom ću iskoristiti ovo vreme da vas podsetim za zloupotrebe zakonskih odredbi o javnim nabavkama.
Dakle, ako se setimo, ne tako davno, pre otprilike tri-četiri godine, predmet interesovanja budžetske inspekcije Ministarstva finansija, tačnije krajem 2004. godine, bila je i Republička direkcija za puteve i njen tadašnji direktor Tihomir Timotijević, inače kadar DS.
Ukratko rečeno, u toj 2003. godini, dok se nalazio na čelu Direkcije, budžet je probijen za 118 miliona dinara, dok je preko 200 javnih nabavki, koje se mere inače u milijardama dinara, sprovedeno na nezakonit način, a u prilog onome o čemu ću govoriti je i ovaj zapisnik i kompletna dokumentacija o izvršenoj kontroli materijalno-finansijskog poslovanja, namenskog i zakonitog korišćenja sredstava Republičke direkcije za puteve Beograd, koja je, kao što sam rekao, obavljena krajem 2004. godine.
Treba istaći da je otprilike dva meseca budžetski inspektor proveo u Republičkoj direkciji za puteve. Međutim, u dokumentu koji se sastoji od 56 stranica teksta, kao prvo odgovorno lice je označen tadašnji direktor Direkcije, a osim njega kao odgovorna lica su označeni i šef računovodstva, i načelnici odeljenja za magistralne i regionalne puteve.
Ono što u ovom slučaju svakako predstavlja najveći problem jeste što se uvidom u ovaj nalaz inspektora samo delimično može steći slika o svemu onome šta se dešavalo u Republičkoj direkciji za puteve. Nažalost, razlog je vrlo jednostavan, jer je kontrola dokumentacije vršena metodom slučajnog uzorka, odnosno inspekcijskom metodom na preskok ili, kako već u samom nalazu stoji, izvršene kontrole metodom slučajnog izbora kontrolisane dokumentacije.
Tako smo, osim uštede vremena budžetskog inspektora, u suštini dobili samo kap vode u moru onoga što se ozbiljnom i sistematskom kontrolom može utvrditi.
Kontrolom trošenja budžetskih sredstava u Direkciji za puteve utvrđeno je da je u ovom preduzeću utrošeno čak 118.325.000 dinara više nego što je to bilo dozvoljeno budžetskim aproprijacijama za 2003. godinu. Tako je, primera radi, na poziciji 423 - Usluge po ugovoru, iz budžeta bilo izdvojeno 12,5 miliona dinara, a utrošeno 68,8 miliona, što je za 56,3 miliona više od dozvoljenog.
Isto, za poziciju 426 - Troškovi materijala, utrošeno je 4,2 miliona više od dozvoljenog, dok je za poziciju 541 - Zemljište, više od dozvoljenog utrošeno 16,8 miliona. Još jedan od razloga probijanja budžeta, odnosno nezakonitog trošenja novca iz državne kase, krije se i u otplati stranih i domaćih kamata, ali i otplati glavnice stranim kreditorima.
Zbog domaće otplate raznoraznih kamata budžet je probijen za 7,2 miliona dinara, dok je zbog stranih kamata budžet probijen za čak 10,1 milion dinara. Nešto gori slučaj je sa otplatom glavnice stranim kreditorima, za šta je iz budžeta bilo odobreno 250,7 miliona, dok je krajnji utrošak iznosio 274,1 milion, što je za čak 23,4 miliona dinara više.
S obzirom na ovakvo poslovanje, budžetski inspektor je konstatovao manjak u budžetu i naložio Direkciji da u roku od 30 dana u državnu kasu nadoknadi iznos od 118.325.000 dinara. Dakle, Direkcija za puteve i direktor Timotijević, tadašnji, kao naručilac radova u 2003. godini su sproveli 90 javnih nabavki velike vrednosti i to sve na nezakonit način.
Sve javne nabavke velike vrednosti, tada preko 600 hiljada dinara, koje je Direkcija sprovela u 2003. godini, imale su ukupnu vrednost od čak 9,5 milijardi dinara. Ove nabavke Direkcija nije sprovela u skladu sa tada važećim i još uvek važećim Zakonom o javnim nabavkama, jer prethodno nije donela godišnji plan javnih nabavki, a što predstavlja preduslov da se raspiše tender.
Očigledno da se radilo po sopstvenim željama i nahođenjima, sprovođeni su tenderi mimo zakona i to onda kada se smatralo da je neophodno, odnosno kada je odgovaralo tadašnjem rukovodstvu Direkcije.
Mimo spiska od 90 javnih nabavki, koji je dostavljen u formi godišnjeg izveštaja Upravi za javne nabavke, budžetski inspektor je naknadnom kontrolom otkrio još 17 javnih nabavki na koje uopšte nije primenjena tenderska dokumentacija, odnosno procedura. Te nabavke su se kretale u rasponu od milion do 57 miliona dinara.
Međutim, ni tu nije kraj. Budžetski inspektor je utvrdio da je u nekim slučajevima, isto tako bez tenderske procedure, trošen novac. Tada je preko Direkcije, kao dobavljač usluga, JP "Beograd put" utrošilo 188,6 miliona dinara, dok je Direkcija za puteve SO Šabac utrošila 9,7 miliona dinara. Naravno, kontinuitet ovakvog "domaćinskog" poslovanja je nastavljen i u narednoj godini, kada se samo zapravo preslikalo ono što je rađeno u prethodnoj kalendarskoj godini.
Godišnji plan javnih nabavki uopšte nije ni donet, a izvršeno je preko 60 nabavki velike vrednosti. Takođe, kontrolom je utvrđeno da za 14 javnih nabavki uopšte nije sproveden postupak tenderske procedure, iako se vrednost tih nabavki kretala u rasponu od milion do čak 396 miliona dinara.
Osim kontrole postupaka javnih nabavki velike vrednosti, budžetski inspektor je izvršio kontrolu javnih nabavki malih vrednosti. U 2003. godini to je bilo do 600 hiljada dinara, a u 2004. do milion dinara. Tom prilikom je otkriveno da Direkcija nije donela godišnji plan javnih nabavki ovog puta male vrednosti. Na bazi toga, prema zakonskim odredbama, direktor Timotijević uopšte nije ni smeo da pokreće postupak nabavke male vrednosti.
Međutim, takvih nabavki izvršeno je čak 55, dok je od toga izvršeno četiri nabavke koje se kreću u rasponu od 800 hiljada do milion i 100 hiljada dinara, a što podleže nabavkama velike vrednosti.
Nažalost, ni ovde se priča ne završava, jer je budžetski inspektor daljom kontrolom utvrdio da su pojedine nabavke vršene bez ikakve zakonske procedure, takvih kupovina je bilo 10 i koštale su i do 700 hiljada dinara. Po četvrti put do sada za ove nabavke je trebalo da se ispuni zakonski uslov, godišnji plan, ali on nikada nije ni donet.
Kao jedinstven primer zloupotrebe tendera u Direkciji, na koji je budžetski inspektor prilikom kontrole posebno obratio pažnju, bila je nabavka soli za puteve. Republička direkcija za puteve je 12. 09. 2003. godine, u postupku improvizovane i nezakonite javne nabavke, zaključila ugovor sa firmom "Univerzal AD holding" iz Beograda, o nabavci i isporuci 35 hiljada tona soli za puteve, čija je ukupna vrednost 121,9 miliona dinara sa porezom na promet.
Međutim, u nedostatku zimske sezone od istog preduzeća je bez ikakvog tendera nabavljeno još 14.000 tona soli, što je plaćeno dodatnih 51,2 miliona dinara.
Posebno je zanimljivo da, prema nekim fakturama, so nije plaćena po istoj ceni, već po znatno uvećanim cenama. Ovo soljenje puteva sa 50 tona soli nezakonito je zabiberilo budžet sa čak 173 miliona dinara.
Zanimljivo je i da firma "Univerzal" nije ispunjavala svoju ugovornu obavezu distribucije soli, što je plaćeno. Tako je preduzeće za puteve "Kruševac put" iz Kruševca Direkciji za puteve tada dostavilo fakturu na naplatu u iznosu od 96.000 dinara za distribuciju u sopstvenoj organizaciji, a što je bila obaveza dobavljača firme "Univerzal".
Kontrolom slučajnog uzorka dokumentacije koja se odnosi na troškove prevoza rasutih materijala takođe su utvrđene velike mahinacije. Izvođač radova Preduzeće za puteve "Kragujevac" je Direkciji za puteve dostavilo obračunske listove građevinske knjige o rasipanju 51 tone materijala na putevima. Međutim, iz te evidencije se nije moglo uočiti ni pojedinačna cena usluge, niti registarski broj vozila, a ni njegova nosivost.
Ovi podaci su svakako bili bitni da bi se utvrdila zakonitost i regularnost fakturisanja troškova za navodno rasipanje 51 tone materijala na putevima, a prema važećim cenovnicima.
Daljom kontrolom je utvrđeno da su fakture, iskazane na prethodno opisan način, krajnje sumnjive jer ne sadrže sve neophodne podatke. Kontrolom identične dokumentacije koja se odnosila i na troškove održavanja magistralnih i regionalnih puteva od strane Preduzeća za puteve "Kragujevac" iz Kragujevca, jasno je bilo da su fakture, kako se to u žargonu kaže, naduvane, odnosno budžetski inspektor je ustanovio da je u fakturama dolazilo do odstupanja cena u odnosu na cene utvrđene važećim cenovnikom Direkcije.
Fenomen svih fenomena u Direkciji za puteve koji je, mora se priznati, iznenadio i budžetskog inspektora, dogodio se 29. decembra te 2004. godine, dakle u momentu vršenja kontrole. Tog dana je Uprava za javna plaćanja izvršila isplatu Delta banci, a na teret budžeta Srbije, u ukupnom iznosu od 60 miliona dinara.
Posledice ove isplate proizveo je lično direktor Tihomir Timotijević, a u skladu sa nezakonitim sporazumom od 6.8.2003. godine, koji je potpisao sa preduzećem za puteve "Niš" AD iz Niša. Tim sporazumom Timotijević je Direkciju za puteve obavezao na odloženo plaćanje radova koji su izvedeni na autoputu E75, deonica Pečenjevce-Grabovnica, sektor prvi. Plaćanje je predviđeno da se vrši preko menica, a po prethodnoj dostavi svake overene situacije od izvođača radova. Tako je Direkcija za puteve izdala šest solo menica, sa po 10 miliona dinara, što ukupno čini tih 60 miliona dinara.
Budžetski inspektor je nedvosmisleno i jasno konstatovao da je ovakvo činjenje direktora Timotijevića u suprotnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu, te da je u skladu sa istim i kažnjivo.
Ovo je primer iz 2004. godine, a ono što sam rekao i kada smo u skupštinskoj proceduri imali set predloga zakona iz pravosuđa, kao i danas ovaj o javnim nabavkama, najveći problem je, gospodo, zato što se zakoni ne primenjuju u praksi. Četiri godine je od tada prošlo, naravno, nikakvih rezultata nema. Pitanje je samo koliko ovakvih Tihomira ima u DS, a uručiću vam ovaj zapisnik koji je sačinio budžetski inspektor, vezano za zloupotrebe u sferi javnih nabavki u Direkciji za puteve. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koristim svoje pravo da na osnovu člana 226. poslovnika o radu Skupštine zatražim objašnjenje od nadležnih, a siguran sam da je to u ovom slučaju Ministarstvo za lokalnu samoupravu, a povodom dešavanja na sednici SO Mladenovac, koja je održana 2. decembra 2008. godine.
Naime, skupštinska većina u gradskoj opštini Mladenovac pokazala je još na konstitutivnoj sednici manire kojima će se rukovoditi u radu. Tako smo bili svedoci da se konstatuje, recimo, da je broj onih koji glasaju za i protiv zajedno veći od ukupnog broja odbornika koliko broji skupština u Mladenovcu.
Potom, i pored priznanja tadašnjeg sekretara Skupštine opštine da je, shodno odredbama Zakona o lokalnoj samoupravu i poslovnika o radu, Administrativno-mandatnu komisiju trebalo da formiraju predstavnici tri izborne liste koje su osvojile najveći broj glasova, gde je svakako mesto pripadalo i SRS, formira se organ od isključivo predstavnika skupštinske većine.
I tako, dok građani Mladenovca iz dana u dan sve teže uspevaju da obezbede elementarne uslove za životnu egzistenciju ili, bolje rečeno, da prežive od danas do sutra, skupštinska većina koju čine svi, nasuprot SRS koja je ostala u opoziciji sa građanima, nastavlja sa pravnim terorom.
Evo šta se desilo na prethodnoj sednici SO Mladenovac. Čuli ste da parlament broji 55 odbornika, sedam odbornika SRS ne učestvuje u glasanju po prvoj tački dnevnog reda, koja je bila posledica toga da bi se zadovoljili koalicioni sporazumi skupštinske većine, a omogućeni novim statutom Skupštine grada Beograda.
Dakle, za odluku o prestanku mandata za četvoro odbornika glasa 48 odbornika, čime je doneta odluka o prestanku njihovog mandata. Potom sledi predlog da mandati prestanu za još troje odbornika. Sada, ono što je neverovatno, ponovo je 48 glasova za. Dakle, imamo sedam odbornika kojima je konstatovan prestanak mandata, ali koji, po svoj prilici, učestvuju i dalje u glasanju prilikom sledećeg, a to je, tek ono treće, verifikacija novih sedam odbornika.
Pitanje koje postavljam jeste da li su za ovakve odluke glasali oni koji su ostali bez mandata ili su možda požurili oni kojima su tek trebalo da budu verifikovani mandati? Šta je onda zapravo sa legitimitetom svih odluka koje su potom donesene na sednici Skupštine opštine? Poznato je da je ono što je brzo, to je i kuso. Očigledno da je skupštinska većina u Mladenovcu požurila da podeli sladak kolač, dok građani samo mogu da ispiju još jednu gorku pilulu.