Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija godišnje troši na javne nabavke najmanje četiri milijarde evra, a najveće učešće u tim nabavkama imaju javna preduzeća, republička i komunalna. Njihovo učešće se svake godine kretalo oko 60% od ukupne vrednosti registrovanih javnih nabavki.
Pomenute četiri milijarde evra su otprilike konzervativna procena koja je rađena isključivo po iskustvima EU, gde na ovakvu vrstu nabavki odlazi oko 15% vrednosti BDP-a. Moguće je da je kod nas stvarna potrošena suma i veća, jer od oko 12.000 je onih koji su u Srbiji naručioci javnih nabavki, samo jedna šestina, odnosno njih oko 2.000 podnose izveštaje. Ti koji su podneli izveštaje potrošili su prošle godine nešto više od dve i po milijarde evra.
Procene koje su rađene za zemlje EU pokazuju da višak trošenja po osnovu korupcije čini oko 20% ukupne vrednosti javnih nabavki. Slično važi i za Srbiju, pa bi uštede mogle da budu i do 800 miliona evra na godišnjem nivou.
Pri tom, indirektna šteta nastala po osnovu, recimo, loše izvedenih radova na asfaltiranju puteva, koji moraju da se ponove, neodgovarajuće opreme u zdravstvenoj ustanovi, koja ne može da se koristi, pa se pregledi ne mogu obavljati ili se mora nabaviti nova oprema i slično, često je znatno veća od samog iznosa plaćenog za proviziju. Zbog toga su tokom poslednjih meseci, od kada je i ova globalna kriza postala realnost, manje ili više, brojne zemlje odlučile da posebnu pažnju posvete toj efikasnoj primeni mehanizama - kontrole budžetskih trošenja. U kriznim vremenima, javne nabavke posebno dobijaju na značaju.
U ime SRS podneo sam amandman na član 82. stav 4. Predloga zakona, koji inače glasi: ''Nakon zaključenja ugovora naručilac može da dozvoli promenu cene samo iz objektivnih razloga koji moraju biti određeni u konkursnoj dokumentaciji, odnosno predviđeni posebnim propisima.''
U svom amandmanu sam, želeći da doprinesem kvalitetnijem zakonskom rešenju, naveo da bi posle reči "cene" trebalo da se dodaju reči "do 20% od ugovorene cene". Za građane koji prate ovaj prenos, a da bi bilo jednostavnije, ovaj amandman bi suštinski, praktično, trebalo da se odnosi na one već čuvene anekse ugovora, kakvih su bar građani glavnog grada svedoci, vezano za čuvenu rekonstrukciju Južnog bulevara, i najpre utvrđene jedne cene, a potom i čuvenog aneksa ugovora i znatno veće cene radova.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman iz razloga što, kako kažu, cene određenih dobara i usluga koje su predmet javnih nabavki su određene posebnim propisima, a navedena odredba omogućava da zaključeni ugovori o javnoj nabavci tih dobara, odnosno usluga opstaju kada dođe do promene cena.
U protivnom bi došlo do problema u realizaciji ugovora, s obzirom da bi nerealno bilo očekivati da će ponuđači nastaviti da isporučuju dobra, odnosno vrše usluge po nepromenjenim cenama iz ugovora, u situaciji kada je cena tih dobara, odnosno usluga promenjena posebnim propisom.
Kaže se još da bi to naručioca dovelo u situaciju da mora prvo da raskine ugovor, pa da sprovede nov postupak javne nabavke, da bi na kraju zaključio ugovor sa ponuđačem čije se cene u ponudi ne razlikuju značajnije od ponuđene, izmenjene cene iz ugovora.
Međutim, o regularnosti javnih nabavki u Srbiji najveći je problem taj što se još uvek staraju samo dve institucije - Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava. Smatram da bi prihvatanjem ovog amandmana praktično bila, na neki način, sprečena ona latentna mogućnost zloupotrebe pojedinih odredbi zakona, pre svega imajući u vidu i ovu činjenicu da osim ove dve institucije nema drugih koje imaju nadležnosti u tome.
Uprava za javne nabavke deluje preventivno, proveravajući da li su u konkretnim slučajevima ispunjeni uslovi za postupak sa pogađanjem i godišnje uprave stigne preko 10.000 zahteva za pogađanje, od čega većina bude odbijena. Primera radi, Komisija za zaštitu ponuđača je u 2007. godini, dakle prošle godine, donela ukupno 536 odluka, a u polovini slučajeva usvojila je žalbe naručilaca. Neretko su među poništenim postupcima bili i oni koje sprovode ministarstva, iako je Komisija po svojoj formalnoj poziciji deo izvršne vlasti.
Ono što, dame i gospodo narodni poslanici, treba istaći jeste da je ranije najviše pokušaja izigravanja zakona bilo u postupcima sa direktnim pogađanjem, a sada su se neregularnosti i zloupotrebe preselile u faze pripreme za javnu nabavku i izvršavanje ugovora koje nije kontrolisano.
Najčešći oblici zloupotreba zabeleženi tokom prethodnih godina jesu planiranja nabavki koje su po količinama i karakteristikama u neskladu sa planom aktivnosti naručioca, zatim skraćivanje rokova za podnošenje ponuda u odnosu na zakonom propisane, čime se favorizuje jedan unapred obavešten ponuđač.
Dešavalo se, primera radi, da naručilac prilikom opisa tehničkih karakteristika, recimo, od određenog proizvođača ili određenog tipa, isključivo traži te karakteristike. Česta je i zloupotreba ''kvaliteta'' kao kriterijuma koji se ocenjuje na osnovu subjektivnog stava članova Komisije naručioca. Zatim, zloupotreba kriterijuma dosadašnjeg iskustva kroz koje naručilac može da favorizuje one ponuđače sa kojima već duže vreme posluje i time praktično sprečava druge koji bi bili povoljniji da budu izabrani.
Često je i aneksiranje ugovora, a na šta se konkretno odnosi ovaj amandman, kojim se menja ugovorena cena, po pravilu naviše, a količine smanjuju, dok se rokovi isporuke produžavaju. Zbog toga je neophodno da, pored provere samog postupka javne nabavke, postoji provera svrsishodnosti javne nabavke.
Dobar primer je i pitanje koje se u javnosti nedavno čulo, a povodom nabavke većeg broja automobila od strane jednog javnog preduzeća koje prima znatne subvencije od države, da li je opravdano da kupi te automobile i u toj količini ili je bilo svrsishodnije da novac, recimo, uložimo u unapređivanje usluga koje pruža građanima, a posebno u segmente koje se tiče njihove bezbednosti? Uporedo sa tim, neophodna je i provera načina na koji se ugovori realizuju, u smislu da li je ono što je ugovoreno zaista i isporučeno.
Ono što je takođe možda i najvažnije jeste da se svi slučajevi kršenja zakona procesuiraju i da ih sankcionišu pravosudni organi. Poznato je nekoliko slučajeva koji su tokom proteklih par godina privukli veliku pažnju javnosti i izazvali ogorčenje građana. Međutim, oni ni do dan danas nisu procesuirani. Time se na neki način upućuje poruka onima koji danas razmišljaju o tome da ne poštuju pravila i mišljenje i odluke drugih regulatornih tela.
Primera radi, u 2006. godini za kršenje odredaba Zakona o budžetu i Zakona o javnim nabavkama izrečeno je ukupno tek 28 prekršajnih kazni odgovornim licima, od čega je 25 bilo do 10.000 dinara. Od 25 odgovornih lica, njih 13 je kažnjeno novčanom kaznom do 5.000 dinara. Za kršenje ova dva zakona u 2006. godini je kažnjeno ukupno 27 pravnih lica, s tim da je za 17 njih kazna iznosila do 10.000 dinara. U istoj godini je okružni tužilac razmatrao šest slučajeva potencijalnih zloupotreba u javnim nabavkama, dok nijedan slučaj nije bio pred okružnim sudom.
Pominjali smo danas u prepodnevnoj raspravi i problem, praktično nefunkcionisanja Državne revizorske institucije, koja bi jedina mogla da vrši kakvu-takvu kontrolu.
Primera, dobrih i pozitivnih, ima u našem neposrednom okruženju. Recimo, u Sloveniji se posebna pažnja poklanja nadzoru nad javnim finansijama.
Pri Narodnoj skupštini postoji posebna komisija za nadzor javnih finansija, koja je tokom protekle četiri godine bila praktično i najaktivnijih tela tamošnjeg parlamenta. Održala je 74. sednice, čije su rasprave o finansijskim pitanjima trajale ukupno 282 sata. Predmet rasprava ove komisije su bili izveštaji Državne revizorske institucije o završnom računu Vlade i o drugim budžetskim korisnicima. Preporuke za otklanjanje nepravilnosti su po pravilu usvajali i državni organi koji su dobijali nalog da ih otklone.
Inače, u izveštaju Evropske komisije, ono što je vama veoma značajno i važno o napredovanju Srbije u procesu evropskih integracija, jedan od brojnih problema u čijem rešavanju državna vlast u Srbiji godinama unazad pokazuje neodgovarajuće rezultate je svakako i korupcija, i to pre svega u ovom javnom sektoru. U poslednjih nekoliko godina je, doduše, donet izvestan broj zakona kojima su ustanovljena nezavisna regulatorna kontrolna tela. Praksa je, međutim, pokazala nešto sasvim drugo, a to je da je, iako je barem deklarativno podržavan, na razne načine je faktički otežavan i opstruiran rad ovih institucija, pre svega od strane delova izvršne vlasti.
Takođe, od donošenja zakona o ustanovljavanju ovih institucija do početka njihovog rada prolazi nedopustivo dugo vremena zbog neobezbeđivanja prostorija za rad i sredstava za angažovanje potrebnih stručnih kadrova. Naravno, najdrastičniji primer je položaj Državne revizorske institucije, o kojoj smo već govorili tokom današnjeg dana. Ono što je takođe problem je da je postojeća budžetska inspekcija malobrojna i otprilike devet inspektora dođe na 9.000 budžetskih korisnika, a i priznaćete, nedovoljno je samostalna. Zato je i osposobljavanje za efikasan rad nezavisne i samostalne Državne revizorske institucije zapravo hitan državni posao.
Neću ovom prilikom da govorim o drugim neregularnostima u javnim preduzećima, kao što su, primera radi, plate njihovih direktora, predsednika i članova upravnih odbora itd, i jako teških mogućnosti da se tu dođe do određenih rešenja.
Ono što bih hteo još da vam ukažem jeste i to što je koleginica Vjerica Radeta juče spominjala, a vezano za jedan od najaktuelnijih i najdrastičnijih kršenja odredbi još uvek postojećeg Zakona o javnim nabavkama, a to je vezano za Univerzijadu i onu čuvenu odluku – bez tendera, bez poštovanja zakonskih odredbi, o dodeli hrvatskom Varteksu da obuče, da tako kažem, uniformama sve sportiste.
Šta je posledica jedne takve neodgovorne odluke tadašnjeg, doduše, direktora Univerzijade? Posledica toga je da je Beograd praktično za dlaku izbegao mogućnost da čak i ostane bez toga da bude domaćin Univerzijade jer, podsećam vas da ta je ta odluka doneta još pre četiri godine, da je u decembru 2006. godine odlučeno da se u Beogradu održe takmičenja u rekordnoj 21 disciplini sa 13 hiljada učesnika, što je više nego na Olimpijskim igrama.
Međutim, onda se desila ta 2007. godina, desio se Siniša Jasnić, direktor preduzeća Univerzijada 2009, koji je tada još izjavio, doduše, da se sa rekonstrukcijom objekata kasni, da je takmičenje preskupo, da bi onda u septembru došli do vrhunca ove hronologije, da tako kažem, dezorganizacije, a to je čuvena afera Varteks, kada su hrvatski tekstilci bez tendera dobili posao da obuku naše takmičare.
Ne ulazeći u to što je reč o hrvatskoj firmi, smatram da smo kao država morali da vodimo računa da jedan tako značajan posao, ne samo što nije bilo tendera, nego je jedan tako značajan posao, koji procenjeno je da vredi otprilike nekih 5 miliona evra, je svakako trebalo da dobije i jedna od 20-ak firmi najmanje, koliko je njih bilo sposobno za tako nešto u Srbiji, a znamo i sami da domaći tekstilci nikako da stanu na noge, tako da je sasvim razumljivo njihovo ogorčenje vezano za ovu aferu Varteks.
Međutim, tako je to kada Srbijom vladaju i neodgovorne i partijski ostrašćene oligarhije, koje zastupaju interese isključivo tajkuna, zahvaljujući tome su i tržišni fundamentalisti obesmislili institucije i stvorili jedno novo feudalno društvo, u kome bogati preko noći postaju koš bogatiji, dok je većina građana postajala sve siromašnija. Mnogo je pitanja na koje nema odgovora.
Ono što bih želeo za sam kraj da istaknem, to je da poučeni ovom dosadašnjom praksom i iskustvom jasno je da će i Predlog zakona o javnim nabavkama zadesiti ista sudbina kao gotovo sva prethodna zakonska rešenja koja su se našla u skupštinskoj proceduri i bez obzira na činjenicu da su vladini zakonski akti, pogotovo u ovoj i te kako osetljivoj oblasti, dakle u antikorupcijskoj oblasti manje ili više loši. Osnovni problem je u tome što se ne primenjuju u praksi i ne samo da se ne primenjuju u praksi, nego njih očigledno zloupotrebljavaju pojedinci iz vlasti pre svega. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u potpunosti podržavam amandman koji je podneo kolega narodni poslanik Vitomir Plužarević, jer je reč o još jednom amandmanu koji ima suštinski karakter i koji je zaista usmeren u cilju poboljšanja predloženog zakonskog rešenja.
Ponoviću još jednom činjenicu, koju sam već nekoliko puta isticao, a to je da najveći problem zapravo leži u tome da se zakoni ne sprovode u praksi, odnosno ono što je još gore, odredbe predloženih zakonskih rešenja se zloupotrebljavaju od strane vlasti.
A jedan od mnogobrojnih eklatantnih primera je i činjenica da je, prema nalazu budžetske inspekcije, u kasi, a mogu slobodno da kažem, jedne od najmoćnijih beogradskih opština – Stari grad, na čijem se čelu po treći put nalazi predsednica Mirjana Božidarević, inače kada DS, napravljen manjak, kako je to utvrdila budžetska inspekcija 2003. godine, u visini od 6,8 miliona dinara. Srce Beograda i, kako se to u žargonu kaže – zlatna koka DS jeste upravo opština Stari grad, u kojoj već više od jedne decenije aktivno vladaju kadrovi žutog preduzeća. Zašto je toliko bitan Stari grad? Stari grad je zapravo epicentar elitnog beogradskog poslovnog prostora i to obično za one najprofitabilnije delatnosti, što i te kako puni opštinsku kasu.
Kada su prigradske beogradske opštine te 2003. godine, jedna od njih je i Mladenovac, odakle dolazim, jedva sastavljale kraj s krajem, primera radi, budžet opštine Stari grad je iznosio čitavih 468 miliona dinara. Te godine opštinske vlasti čak nisu ni znale kako da potroše toliki novac, pa je utrošeno tek nekih 304,9 miliona dinara.
Ako se pogleda struktura prihoda opštinskog budžeta, videćemo da je upravo lokacija, odnosno teritorija pokrivenosti opštine Stari grad ova zlatna koka o kojoj sam govorio. Samo po osnovu zakupa poslovnih prostorija prilivu su iznosili 437 miliona dinara, što je ujedno i najveći prihod koji je opština ostvarila u toj godini.
Šta je interesantno za nalaz budžetske inspekcije? Pre svega, kontrola se svela samo na ozbiljnu kontrolu isplata zarada zaposlenih i troškova prevoza, kao i selektivnu kontrolu svega četiri javne nabavke. Pored toga, u par rečenica inspektori konstatuju da je 21,9 miliona dinara iz budžetskih rezervi potrošeno na zakonit način, kao i to da se knjigovodstvo opštine u 2003. godini ažurno vodilo.
Nelogično je da inspekcija ne pretrese celokupno poslovanje jedne gradske opštine, koja je tada raspolagala sa ovih impozantnih 468 miliona dinara, ali verovatno su postojali neki demokratski razlozi za takav metodološki pristup budžetskoj kontroli.
Kontrola zakonitosti prilikom isplata zarada i drugih dohodaka na zaradu i u ovoj opštini se pokazala kao pravi pogodak u Ahilovu petu. Čuvena nezakonita kupovina lojalnosti i mira u kući novcem iz budžeta sprovedena je i u opštini Stari grad. Inspektori su utvrdili da su opštinske vlasti prilikom obračuna isplata zarada zaposlenim službenicima i opštinskim funkcionerima pravilno primenili osnovicu koju je precizirala Vlada Srbije svojim aktom.
Međutim, opštinske vlasti su donele sopstveni pravilnik o platama, dodacima, naknadama i ostalim primanjima službenika i funkcionera u opštinskoj upravi, koji je poslužio samo kao paravan za nezakonito rasipanje novca i stranačko potkusurivanje. Ovim aktom je precizirano da funkcioneri i službenici imaju pravo na dodatak na platu u određenom procentu svojih primanja, a po osnovu ostvarene produktivnosti i uštede u korišćenju sredstava i rezultata rada ostvarenih u radu organa opštine.
Inspekcija je takođe utvrdila da su na redovna primanja službenici i funkcioneri zaposleni u opštini dobijali te dodatke, procentualno 24, 27 i 30% na zaradu, dok se dešavalo da pojedini komunalni inspektori i službenici dobijaju dodatke na zaradu u visini od 50%. Prilikom kontrole ovakvog čašćavanja i naduvavanja plata, inspekcija je ustanovila kršenje odredbi zakona o platama i državnim organima, javnim službama i Zakona o budžetu koji je tada bio, 2003. godine.
Međutim, opštinsko rukovodstvo je pokušalo da se opravda tvrdnjama da time što su Zakonom o budžetu za 2003. godinu izostavljene odredbe koje predviđaju način nagrađivanja zaposlenih, ne znači da je to bilo zabranjeno ili ograničeno.
Ovakve argumente koji nisu imali utemeljenje u... (Predsednik: Privedite kraju, pet minuta govorite.) privodim kraju... pozitivno-pravnim propisima, budžetska inspekcija nije prihvatila, pa je tako naložila opštinskim vlastima da se u budžet opštine u roku od šest meseci izvrši povraćaj 6,2 miliona dinara, koliko je nezakonito isplaćeno, a na ime uvećanih stimulativnih dodataka za opštinske službenike i funkcionere.
Bilo je tu još nepravilnosti, kontrola je izvršena samo za četiri javne nabavke, koje su se kretale u rasponu od 3,4 do 4,9 miliona dinara itd. Ima mnogo primera kako se ta praksa sprovodila na ustanovama prosvetne, kulturne i zdravstvene institucije i pri tom je jako važno istaći da je krug firmi koje dobijaju posao na ovakav način jako sužen i unapred poznat, a izabrane cene su najskuplje u Srbiji. Jedino preostaje da se upitamo - kud plovi ovaj brod, ako se ovako radi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iskoristiću svoje pravo da, shodno članu 226. Poslovnika o radu Skupštine, zatražim objašnjenje od predsednika parlamenta, kao i od predsednika Vlade Republike Srbije, odnosno predsednika Republike, vezano za zvaničnu izjavu državnog funkcionera Verice Barać, predsednika Saveta za borbu protiv korupcije, datu nedeljniku "NIN", ako se ne varam, a koju je danas preneo i list "Kurir", gde gospođa Barać kaže, parafraziram – priznala bih Kosovo i povukla sve tužbe i protivtužbe protiv suseda. Ona, doduše, još dodaje da je to, tobože, njen lični stav, ali da bi to učinila da je vlast samo jedan dan.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ona i jeste vlast i ovu njenu izjavu možemo protumačiti kao zvaničan stav u vidu puštanja probnog balona u javnost. Pustite, dakle, priče o tobožnjoj svrsishodnosti misije Euleks, to je ništa drugo do okupacija dela teritorije Srbije. Srpska radikalna stranka će zatražiti smenu Verice Barać i ukazati da su nedopustivi ovakvi nastupi državnih funkcionera. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koristim svoje poslaničko pravo da na osnovu člana 226. Poslovnika o radu zatražim objašnjenje od predsednika Skupštine kada je najviši zakonodavni dom države Srbije na bilo koji način, u bilo kojoj formi odobrio ono što je počelo danas da se dešava na jednom delu teritorije Republike Srbije. Danas se, za one koje ne žele ili neće da shvate, započelo sa praktičnim ozvaničavanjem tzv. nezavisne države Kosovo.
Misija Euleks je, kolege poslanici i građani Srbije, ništa drugo do legalizacija perfidnog plana Martija Ahtisarija i Evropske unije, čijih je, da podsetim, praktično 95% zemalja članica već odavno priznalo nezavisnost Kosova. Za sve vaše pokušaje da putem medija predstavite građanima Srbije nešto sasvim drugo nema drugog načina da budu demistifikovani, negoli ovde za skupštinskom govornicom.
Kada sam pre nekoliko dana ukazivao na nehat ministra za Kosovo i Metohiju Gorana Bogdanovića, koji je, da podsetim, u ministarskoj fotelji bio i u vladi Bajrama Redžepija, kome nije stalo čak ni do toga da država obezbedi ogrev u decembru mesecu za svoje sunarodnike koji su izloženi višegodišnjem maltretiranju od strane većinskog šiptarskog življa, upozorio sam da će kulminacija uslediti upravo prihvatanjem Euleksa, kao kaznene ekspedicije koja treba da dovrši ovaj pakleni plan oduzimanja ne samo teritorije, već i istorije države Srbije.
Šta ćemo sada sa onim ljudima na Kosmetu koji žele da poštuju jedino Ustav i zakone Republike Srbije? Šta će sada biti sa rampom u Štrpcu o kojoj smo ranije govorili? Ko će sada te ljude štititi ili, bolje rečeno, ko će sprečiti Albance da uzurpiraju Šaru?
Ne želim ovom prilikom da govorim o ustavnoj obavezi predsednika Republike, o očuvanju suvereniteta, teritorijalnog integriteta države. Nema svrhe, jer je, nažalost, virtuelna, Šaper medijska Srbija u ovom trenutku nadmoćnija od one realne Srbije. Problem je u tome što ste zaboravili da sudu vremena niko neće izbeći. Za to nikada nije kasno, kao što nije ni časno da se na ovakav način, gospodo iz vladajuće većine, odnosite prema onome što se danas dešava. Odricanjem istorije, odričemo se i budućnosti. Kakva mi to država postajemo? Ključ je u tome šta je cilj Beograda. Kaže funkcioner u Savetu ministara Unije: nova vlada u Beogradu je otvorila put koji uz jasne uslove vodi rešenju. Ako je rešenje nezavisno Kosovo, onda – sram vas bilo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kako rasprava odmiče, sve sam više uveren da ono o čemu smo govorili, a vezano je za reklamiranje člana 85. Poslovnika o radu Narodne skupštine, dobija na snazi. Jedna stvar je očigledna. Dakle, da je bilo nekakvog dogovora, verovatno bi se prećutno radilo van odredaba Poslovnika. Ali, pošto nije bilo dogovora, onda smo morali ovde, kao narodni poslanici u Skupštini, da se jasno pridržavamo odredaba Poslovnika.
Druga stvar, vezano za ovaj član, jeste član 19. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, jer opravdanje da je nešto izuzetno opravdano, čime se produžava radno vreme Skupštine, apsolutno ne stoji, pošto bi, kao što smo čuli, ovaj zakon počeo da se primenjuje tek od 1. januara 2010. godine, a od tog datuma smo još uvek daleko, mada je očigledno da postoji veliki napredak u radu, bar kada je u pitanju trajanje samih sednica.
Pravi razlog je, čini mi se, taj da je vladajuća većina, predvođena poslanicima Za Evropsku Srbiju, napokon shvatila pogubnost predloženog zakonskog rešenja. Čuli smo u nekoliko navrata – 19 članova predloženog zakona, 124 predložena amandmana, a mnogo nelogičnosti, mnogo apsurdnih stvari tokom ove rasprave u Skupštini. Vlada je odbijala i predloge koji su dolazili od strane skupštinske većine.
Videćemo kako će se sve ovo završiti. Siguran sam da je jedina namera bila da nas, prihvatanjem činjenice da je zaista reč o izuzetno lošem rešenju, vladajuća većina, na sebi svojstvene načine, a jedan od takvih je i ovo što nam večeras priređuje, ne samo nama, nego i građanima Srbije, onemogućava u našoj nameri da iskreno radimo po predviđenim tačkama dnevnog reda.
Kada sam se već javio, hoću da istaknem da sam pre nekih dva meseca ukazivao na neke nelogičnosti koje se dešavaju u SO Mladenovac.
Kada se, recimo, sabere broj onih koji glasaju za i protiv određenih odluka, taj broj biva veći od broja ukupnog broja odbornika, a nekih novih detalja, u istom maniru, bilo je i na poslednjoj sednici SO. S obzirom na to da je moje vreme isteklo u ovom javljanju, o tome ću nešto kasnije, tako da me već evidentirate.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koristim svoje pravo na osnovu članova 225. i 226. poslovnika o radu kako bih obavestio javnost i zatražio reakciju, a vezano za, najblaže rečeno, nebrigu koju Ministarstvo za Kosovo i Metohiju pokazuje prema srpskom življu u južnoj srpskoj pokrajini. Ovo što ćete čuti nije nikakvo iznenađenje ako imamo u vidu da je ministar nekadašnji član vlade Bajrama Redžepija, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke, Goran Bogdanović. O čemu se radi?
Pomenuti ministar je 13. novembra doneo odluku kojom se odobrava nabavka ogrevnog drveta za potrebe ugroženog stanovništva, povratničkih zajednica, izolovanih srpskih mesta, lica smeštenih u kontejnerskim naseljima za kolektivni smeštaj, kao i monaštva manastira na Kosovu i Metohiji, a u skladu sa planom pružanja pomoći u vidu ogrevnog drveta školskim ustanovama, manastirima i ugroženom stanovništvu na Kosovu i Metohiji u zimskom periodu 2008/2009. godine, koji čini sastavni deo odluke koju ovde imam. Navedeni plan sačinjen je na osnovu zahteva opština i školskih uprava sa područja AP Kosovo i Metohija i podrazumeva nabavku i isporuku do krajnjih korisnika ukupno 13.443 prostorna metra ogrevnog drveta.
Dalje se u odluci navodi da će se nabavka izvršiti po hitnom postupku, u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, imajući u vidu nastupajuću zimu i urgentnost potrebe krajnjih korisnika. Da već nismo zakoračili u decembar mesec verovatno bi ovo bilo smešno, da nije žalosno da se u ovo vreme kuje bilo kakav plan za zimu. Međutim, tu nije kraj. Samo tri dana nakon ove odluke faksom stiže nova odluka, odnosno preporuka Ministarstva za Kosovo i Metohiju, u kojoj se posao javne nabavke ogrevnog drveta prebacuje na lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji. Dakle, usred novembra, zima je već uveliko u toku.
U kakvoj se sada situaciji nalaze Srbi na Kosovu i Metohiji? Zima uveliko traje, lokalne samouprave su prinuđene da raspisuju javne nabavke, ali je dodatni problem što Srbi nemaju dovoljno mogućnosti da ispoštuju tražene količine, pa su prinuđeni da ih Albanci snabdevaju, a oni pak cenu vezuju za evro, koji svakodnevno raste. Novac koji je inače namenjen za ove potrebe od Ministarstva ni do dan-danas još uvek nije uplaćen na račun. Posledica svega toga je da su u nekim školama zbog hladnoće obustavili nastavu. Pitam se samo dokle može da ide ta bezobzirnost i nehat vlasti prema našim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji?
Kada ovo imamo u vidu možemo samo da zamislimo šta će sve doneti raspoređivanje misije Euleks, koja je onako upakovana lepo u paketiće sa žutom mašnom, a činjenica je da Odbor za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije ne funkcioniše praktično od samog čina konstituisanja.
Samo još da obavestim javnost da su oni koji su u medijima najveći protivnici režima Borisa Tadića juče na sednici SO Mladenovac zdušno, svim srcem glasali da predsednik Skupštine opštine bude iz Demokratske stranke, a njegov zamenik iz G17.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, koristim svoje pravo da po čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije obavestim javnost i ujedno zatražim odgovor, i ne samo odgovor, već i reakciju nadležnih organa na još jedan očit primer urbanističko-građevinske mafije u samom centru glavnog grada, Beograda.
Naime, na mestu nekadašnjeg parka u zaleđu Pedagoškog muzeja, zemljište je pripremljeno za izgradnju stambeno-poslovnog objekta, koji po projektu treba da ima 7.000 kvadrata iznad zemlje i 3.000 kvadrata pod zemljom, sa turskim kupatilima, bazenima, saunama, fitnes salama, vinskim podrumima, garažama i ostalim, što je zaista za rubriku ''verovali ili ne''.
Investitor bankarska grupa "Hipo Alpe Adrija Konsultants" ne žali pare da za ovu luksuznu zgradu sa svim ovim katakombama izdvoji cifru od neverovatnih 15 miliona evra. Stanovi u ovom objektu su unapred rezervisani i prodati građanima Amerike, Australije i Južnoafričke Republike, a cena kvadratnog metra kretala se i preko 4.000 evra.
Da biste znali o čemu se radi, nadležne gradske vlasti su dale investitoru građevinsku dozvolu iako se planirana zgrada bukvalno naslanja na muzej i zatvara prozore zgradi na ugao ulica Cara Uroša i Cincar Janka, a stanarima u ulici Cara Uroša zaklanja i sam pogled na Kalemegdan.
Inače, predmetna lokacija je pod prethodnom zaštitom u okviru prostorno-kulturno-istorijske celine ''Staro jezgro Beograda''.
Akademija arhitekture Srbije je usvojila Deklaraciju za bolji i kvalitetniji život građana, u kojoj, između ostalog, stoji da su ovakvi sadašnji građevinski poduhvati evidentni primeri narušavanja ambijentalnih, kulturnih i arhitektonskih vrednosti jer su rezultat nečije neodgovornosti, nestručnosti i, očito, zloupotrebe ovlašćenja.
Preko tri stotine stanara zgrada u ulicama Tadeuša Košćuška, Cincar Janka, Uzun Mirkove i Cara Uroša obratili su se, nažalost bez uspeha, svim nadležnim i nenadležnim organima kako gradske tako i republičke uprave, počev od Ministarstva za kapitalne investicije, Narodne kancelarije predsednika Republike, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograd, Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove, Glavnom arhitekti itd.
Ministarstvo za kapitalne investicije je, na osnovu zapisnika o izvršenom inspekcijskom uvidu u izvod iz urbanističkog plana za sve parcele na predmetnoj lokaciji, naložilo Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove grada Beograda da preispita izdati izvod iz urbanističkog plana i izgradnju stambeno-poslovnog objekta i o tome obavesti urbanističku inspekciju. Kako gradske službe poštuju i sprovode naloge republičkih organa, možete i sami da zaključite.
Dakle, grad koji je u svojoj istoriji razaran i uništavan bezbroj puta od strane najrazličitijih neprijatelja, poslednjih nekoliko godina uništava urbanističko-građevinska mafija.
Kako prevariti građane, a ispoštovati zakonsku proceduru? Recept je sledeći - ako zapazite nečije veće dvorište, manji park ili zelenu površinu, tada napravite urbanistički plan...
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
...(Samo da završim rečenicu.), izložite ga na opštinskoj ili gradskoj tabli i sačekate da prođe zakonom predviđeno vreme za uvid javnosti. Kada sve ovo niko ne vidi, skinete akt sa javnog mesta i dobro zamešetarite.
Dostavio sam vam, gospođo predsedavajuća, kompletnu dokumentaciju u kojoj sam govorio o ovom slučaju i nadam se da ćete reagovati, s obzirom da sam i zatražio ne samo odgovor, već i konkretnu reakciju nadležnih organa.
Hvala vam puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je još jedan u nizu od seta zakona iz pravosuđa koji, na osnovu broja podnetih amandmana, kao i mišljenja stručne javnosti, očito neće predstavljati rešenje koje će doprineti istinskom popravljanju situacije u ovoj važnoj oblasti za funkcionisanje pravne države.
Ja sam, u ime Poslaniče grupe SRS-a, podneo amandman na član 7. stav 1. Predloga zakona o sudijama, koji, odnoseći se na udruživanje sudija, glasi: ''U članu 7. stav 1, reči: "radi zaštite svojih interesa", zamenjuju se rečima: "radi stručnog usavršavanja i savetovanja".
Gospođo ministre, kolege i koleginice poslanici, smatram da sudije ne mogu imati pravo da se udružuju radi zaštite svojih interesa.
Vlada Republike Srbije, tačnije, Ministarstvo pravde odbacilo je amandman, uz obrazloženje da se zakonom i predloženim rešenjem potpunije i tačnije opredeljuje suština prava sudija na udruživanje.
Zaista smatram nesuvislim i ne vidim logičnu vezu ovakvog tumačenja, jer i sama formulacija "zaštita svojih interesa" je veoma nedefinisana, diskutabilna i otvara mogućnost različitog tumačenja. Šta su to sopstveni, da ne kažem lični interesi sudija?
Poučeni dosadašnjim negativnim iskustvima u funkcionisanju pravosuđa, uveren sam da je predložena Vladina formulacija prilično nejasna. Imajući u vidu upravo smisao udruživanja, pa i sudija, predloženi amandman bi na valjan način regulisao pomenutu materiju.
Ovako, primera radi, možemo doći u situaciju da opstajanje jedne ovakve odredbe može da ozakoni i omasovi poslednjih godina učestalu, a nedopuštenu, pojavu da pojedini sudija, recimo, drži nastavu na pojedinim privatnim pravnim fakultetima i drugim ustanovama.
Pored toga, stiču na tim privatnim fakultetima titule profesora prava, te tako, s obzirom na to da se radi o instant profesuri, stečenoj suprotno propisima, umanjuju ugled nosilaca pravosudnih funkcija i time zadaju udarac autoritetu pravosuđa.
Postavlja se pitanje, da li zbog takvih pojava građani sve češće dobijaju presude koje su pisali sudijski saradnici i pripravnici, umesto sudija, jer sudije očigledno nemaju vremena, budući da se pripremaju za nastavu i istu izvode.
Dakle, nastava profesorima, suđenje sudijama. Sudije moraju služiti narodu, koji ih posredničkom demokratijom bira i u čije ime, po zakonu, donose odluke.
Ovako predloženim rešenjem, samo će se potvrditi da je domaće pravosuđe vazda bilo, i jeste podređeno izvršnoj vlasti, pa o nekoj istinskoj nezavisnosti ne može biti ni govora. Čak i da budu poslušnici interesa dominantne političke volje, sudije će ovakvim zakonskim rešenjem delovati kao pojedinci, rekao bih, neujednačenog rejtinga, dakle, svakako, ne kao respektabilna, zasebna, samostalna i zaokružena grana vlasti, što bi, u principu, trebalo da bude.
U Predlogu zakona o sudijama, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, navodi se, između ostalog, da će se izbor svih sudija sprovesti do kraja iduće godine, a da će, ukoliko neki od sadašnjih sudija ne budu izabrani, njima prestati sudijska funkcija. To je ništa drugo do mehanizam koji omogućava eliminaciju sudija bez pravog kriterijuma. Informacije radi, broj sudija u Srbiji je danas oko 2.400, tako da mi se čini da je reizbor, upravo, i pokušaj da se taj broj redukuje, ali je problem u ogromnom pritisku političke elite, koja ima jasnu nameru da sudije u potpunosti uzme pod svoje, koristeći mnogobrojne mehanizme u okviru poluga vlasti.
Mislim da je, u osnovi, bitno precizno definisanje legitimnih kriterijuma za predlaganje i izbor kandidata za sve pravosudne i javne funkcije. Status sudije i derivat sudijske funkcije stiče se poveravanjem ograničenog ili stalnog mandata. Ograničeni mandat je onaj koji daje Narodna skupština kada sudije bira prvi put, a odredbom člana 147. Ustava Republike Srbije, taj stalni mandat davaće Visoki savet sudstva, kad sudiju bira po isteku ograničenog mandata.
Izabrani sudija, po članu 55. stav 1. Predloga zakona o sudijama, stupa na funkciju na svečanoj sednici svih sudija u sudu za koji je izabran. Od tada stiče status nosioca državne funkcije, kao što su to i narodni poslanici, predsednik Republike, sudija Ustavnog suda, član Vlade, predsednik suda, javni tužilac, zamenik javnog tužioca i svako drugo lice, na primer, i Zaštitnik građana, koje na funkciju bira Narodna skupština ili postavlja Vlada.
Sva ta lica imaju status funkcionera, a nisu državni službenici, da bi bili u radnom odnosu, što je, recimo, apsurd, jer je tako izričito određeno članom 2. stav 2. Zakona o državnim službenicima, o kome smo raspravljali pre nekoliko dana u Skupštini.
Predlog zakona o sudijama nije o ovome ni vodio računa, a da jeste, primera radi, njegov član 11. ne bi predviđao da sudija ostvaruje prava iz radnog odnosa u skladu sa propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Ni sudija, ni druga izabrana lica ne mogu ostvarivati prava iz radnog odnosa, jer taj odnos nisu ni zasnovali, ali mogu ostvarivati prava po osnovu rada, kao što su radno vreme, odmori, odsustva itd.
Dakle, da rezimiram, ako uspemo da ovim zakonskim rešenjima, u šta čisto sumnjam, izaberemo zaista stručne i čestite, ako za predsednike izaberemo one koji će kontrolisati rad sudija i saradnika, koji će svakodnevno vršiti uvid u rad sudija, sudijskih saradnika i drugog osoblja, proći svaku sudnicu, pisarnicu, pogledati upis i kretanje predmeta, tražiti objašnjenja za ažurnost i drugo, ako Narodna skupština bude bar jednom godišnje razmatrala rad sudova po pokazateljima ažurnosti i kvaliteta odluka, ne u smislu pretresanja pojedinih odluka, već godišnji izveštaj o ažurnosti i broju ukinutih odluka, tek tada će biti stvorene pretpostavke da se otklone sve trenutne anomalije.
Novi zakon, sam po sebi, dakle, nije dovoljan. Na primer, član 6. predloženog zakona u osnovi je isti kao i član 6. važećeg zakona o sudijama, a i bez njega država je, prema opštim pravilima o odgovornosti, uvek mogla da traži naknadu štete od sudija. Pitanje je, zašto to nikada nije uradila, kao i da li će i posle donošenja ovog zakona to uraditi?
Ako samo jednom to učini, to će blagotvorno delovati u pravcu željenog cilja, povećanja kvaliteta odluka i ažurnosti.
Kada smo već kod toga, evo, iskoristiću priliku da ponovo, i vas narodne poslanike, a i javnost u Srbiji upoznam s još jednom skandaloznom odlukom već pominjanog sudskog veća Okružnog suda u Beogradu, sastavljenog od sudija: Mirjane Aranđelović, predsednika Veća, Dušice Marinković i Mirjane Riđički, koje je, rešavajući žalbu koju je podneo odbornik Pešo Popović u Skupštini gradske opštine Rakovica, a vezano za prestanak mandata bivšim odbornicima SRS-a, doneo presudu da se odbija.
Imali ste prilike da ovih par dana čujete kako se to radilo, naravno, nikako u skladu sa zakonom, i u gradskoj opštini Zvezdara. Sada je nešto slično bilo i u gradskoj opštini Rakovica, s tim što je ovde još veći presedan napravljen, jer ovakav sporazum, em što nije potpisan bio od strane odbornika, već nije čak ni overen u sudu, već je jedina overa ovakvog sporazuma o raskidu ugovora obavljena u gradskoj opštini Rakovica, gde je na vlasti, naravno, DS, tako da više ne treba da čudi i narodu je poznato da su maske pale i da su srpske ''napredne seke'' žestoko u zagrljaju ''bate'' Borisa Tadića.
Bez obzira na to što svim srcem pokušavaju, u svim medijima, da se predstave u narodu kao opozicija, očigledno je da su pročitani.
Na kraju ću samo da podsetim na reči akademika prof. dr Koste Čavoškog, koji je govorio: "Više nego sve drugo, čestitost je sudiji tal i glavna vrlina. Ono što se, međutim, olako predviđa kao preko potrebna vrlina sudije jesu čvrstina i postojanost njegovog karaktera i moralna hrabrost da se odoli iskušenjima i zlu". Režim Borisa Tadića je veliko iskušenje i zlo, a na sudijama je da pokažu čvrstinu i hrabrost, zarad suda vremena. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 33. Predloga zakona o uređenju sudova, kojim sam zatražio brisanje stava 2. koji, da podsetim, glasi: "Sve odluke Vrhovnog kasacionog suda iz člana 30. stav 1. ovog zakona objavljuju se na veb-stranici Vrhovnog kasacionog suda."
Vlada je odbila ovaj amandman iz razloga što, kako stoji u obrazloženju, smatra da je potrebno da se radi upoznavanja šire javnosti sve odluke Vrhovnog kasacionog suda koje su bitne za praksu sudova objavljuju i na veb-stranici tog suda.
Da se razumemo, prilikom podnošenja ovog amandmana namera je bila da se izbriše jedan zaista nepotreban, pomenuti stav, jer ovo spada, inače, u način rada sudova, tako da zbilja nije ni bilo potrebe da se ovo uređuje posebno zakonskim rešenjima, pogotovo za instituciju koja praktično tek treba da zaživi. Umesto da prihvatanjem konstruktivnih predloga doprinese pojednostavljenju predloženih zakonskih rešenja, Vlada se postavlja poput kineskog zida i zapravo sprečava svaku takvu mogućnost.
Sve je ovo inače apsurdno, imajući u vidu činjenicu da je celokupan period posle petooktobarskih promena zapravo i obeležen nepostojanjem jedne prave strategije reforme pravosuđa, a to očigledno proizilazi iz činjenice da se zakoni vrlo često menjaju, tako da i sudovi rade u uslovima potpune neizvesnosti.
Primera radi, baš kada je reč o ovom Predlogu zakona o uređenju sudova, 1. januara 2002. godine je donet Zakon o uređenju sudova, međutim, odložen je rok primene odredaba koje ustanovljavaju novu nadležnost i nove sudove za 1. oktobar 2002. godine.
Međutim, i ovaj period je protekao. Rok za početak primene ovih odredaba Zakona pomeren je na 1. mart 2003. godine. Kada je Vrhovni sud uočio da se približava ovaj termin, a da se pripreme ne vrše ni blagovremeno ni ozbiljno, pismom se obratio Ministarstvu pravde i nosiocima drugih dveju vlasti predočavajući sve štetne posledice nestvaranja uslova za implementaciju zakona. Međutim, došao je i 1. mart 2003. godine, pa nisu formirani novi sudovi, nisu obezbeđeni uslovi za novu nadležnost sudova. Zbog toga sada i jesmo u situaciji da u Zakonu o uređenju sudova imamo zapravo i sudove koji ne postoje i faktički sudove koji postoje.
Zato je pravilna strategija reforme pravosuđa nužna kao instrument neke buduće, istinske reforme. Njen cilj je i definisanje tačnih pravaca za sveobuhvatnu normativnu i organizacionu reformu kroz jasno definisanje područja u kojima će ona biti i sprovedena.
Prava reforma, a ne poput većine kozmetičkih reformi, jeste proces od izuzetnog značaja za ostvarivanje principa vladavine prava, a vladavina prava zahteva poštovanje ustavnih principa podele vlasti i nezavisnosti i samostalnosti sudstva.
Ovakva promena imena sudova, reizbor sudija vodi ispunjenju jednog konsenzusa u političkoj vlasti da se izvrši lustracija sudija o kojima su već i kolege govorile, ali po zakonu koji se odnosi samo na sudstvo, i to na način koji ne može da garantuje sigurnost i izvesnost. Stanje u sudstvu je takvo, nažalost, da se plašim da ćemo vrlo brzo stići do kolapsa.
Osim ovih mnogobrojnih amandmana koji su na predloženi zakon podneli opozicioni poslanici, evidentno je da je i stručna javnost istakla brojne suštinske nedostatke zakonskog rešenja. Ovo se, pre svega, ogleda u tome da je bilo neophodno da budu javno objavljeni i kriterijumi za ukidanje određenih sudova, odnosno izmene te celokupne sudske mreže, kao i detaljna analiza neophodnih aktivnosti i sredstava potrebnih za planiranje izmene redosleda sprovođenja aktivnosti i nekih realnih rokova.
Takođe, nedopustiva su, nejasna i neodgovarajuća rešenja materijalnog položaja sudija, suprotna nekim međunarodnim standardima koji, primera radi, predviđaju samo da se, recimo, plate sudija moraju regulisati zakonom, odnosno da se zabranjuje to snižavanje jednog dostignutog nivoa.
Naravno, najsporniji i najviše kritikovan jeste upravo deo zakona koji se odnosi na izmenu sudske mreže, odnosno na ukidanje velikog broja opštinskih sudova u Srbiji od 1. januara 2010. godine. Kako smo čuli od predstavnika Ministarstva pravde, koja to objašnjava nužnošću i neminovnošću u reformi pravosuđa, time će se brže rešavati sudski sporovi i suđenje u prvom stepenu u osnovnim sudovima trajaće najduže godinu dana, a u drugom stepenu do šest meseci. Dakle, ukidanjem 86 sudova, umesto opštinskih biće formirana ta 34 osnovna suda, a umesto onih 26 okružnih biće isto toliko viših, a po rangu slede posle apelacioni, vrhovni i kasacioni sud.
U Srbiji sada postoji 120 opštinskih sudova pa će čak njih 86 postati područne jedinice osnovnih sudova u koje će sudija dolaziti po potrebi.
S obzirom na to da sam poslanik iz Mladenovca, razumljivi su i vrlo negativni komentari kako sugrađana tako i zaposlenih u pravosuđu, imajući u vidu da će po novom zakonu, koji će, ne sumnjam, usvojiti skupštinska većina, i Opštinski sud u Mladenovcu uz Barajevo, Grocku, Lazarevac, Obrenovac, Sopot i Surčin, dakle prigradske opštine, biti u ingerenciji drugog osnovnog suda u Beogradu.
Na kraju, smatram da se pod istinskim poboljšanjem stanja podrazumeva povećanje zakonitosti i pravilnosti rada pravosudnih organa, a to dalje znači mali broj ukinutih odluka prvostepenih sudova i visoku ažurnost u suđenju. Kažu da lekar operiše na čoveku, a sudija na čovečijoj duši. Problem je što su u Srbiji u proteklih osam godina ove demokratije mnoge sudije bile tek bezlični činovnici režima, nisu naročito ni uvažavane, ni poštovane.
Pitanje je samo kako će se država Srbija izvući iz ove mreže u koju je upala. Pravna sigurnost, pravična suđenja, nezavisne sudije, pravna država je nešto što je voljom režima Borisa Tadića daleko, baš kao i Evropska unija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, poučeni dosadašnjim iskustvom, jasno je da će i ovaj predlog zakona o javnim nabavkama, koji je sada u skupštinskoj proceduri, zadesiti ista sudbina kao i gotovo sva prethodna zakonska rešenja koja su se našla ovde pred poslanicima srpskog parlamenta. Bez obzira na činjenicu da su Vladini zakonski akti, pogotovo u ovoj antikorupcijskoj oblasti, manje ili više loši, osnovni problem je u tome što se, očito je, jako teško primenjuju u praksi.
Kada je o javnim nabavkama reč, one ne samo da su u stanju da izazivaju distorzije na domaćem tržištu, već utiču i na međunarodno tržište, tako da je ova materija regulisana i internacionalnim sporazumima o javnim nabavkama.
Udeo javnih nabavki u bruto domaćem proizvodu zemalja EU dostigao je 16%, a kada je reč o iskustvima zemalja u tranziciji, pokazalo se da je efikasna primena propisa u oblasti javnih nabavki daleko teži i važniji zadatak nego što je samo formalno usvajanje direktiva EU. Uslovi su formalno zadovoljeni, a da pri tom nema raspoloživih kapaciteta da se efektno sprovedu u život.
Analiza pokazuje da je kod zemalja u tranziciji moguće identifikovati uslovno tri faze u reformi sistema javnih nabavki. Tu prvu fazu karakterisala je maksimalna neefikasnost u trošenju novca poreskih obveznika. Postupak javnih nabavki bio je u potpunosti neregulisan i sprovodio se pretežno prikupljanjem tri ponude, a često i bez toga, što pokazuje da prave konkurencije na tenderima, praktično, nije ni bilo.
Drugu fazu, po donošenju Zakona o javnim nabavkama u Srbiji sredinom 2002. godine, obeležio je nešto veći broj ponuđača, zaključenih ugovora, kao i javnost koja je bila na neki način bolje upoznata sa slučajevima korupcije, koja je kod javnih nabavki, slobodno možemo dodati i prefiks - velikih, veoma je negativno reagovala na brojne zloupotrebe.
Do treće faze, odnosno u potpunosti zaokruženog regulatornog okvira, što znači i donošenje svih predviđenih podzakonskih akata, konkretne uloge Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava, neophodnih za efikasnu primenu zakona, država Srbija, ovakva kakva jeste danas, još uvek je daleko.
Ključnu ulogu u kontroli realizacije ugovora o javnim nabavkama trebalo bi da ima Državna revizorska institucija. Za sada, praktično, taj posao realizuju samo inspekcijske službe i MUP.
Ipak, prekršajne prijave koje Uprava, na osnovu kaznenih odredbi postojećeg zakona, podnosi sudijama za prekršaje protiv naručilaca koji krše zakon, imaju očigledno ograničen domet u preventivnom smislu, usled limitiranosti maksimalne novčane kazne koja je određena na nivou koji neretko predstavlja samo simboličan deo od ukupne vrednosti nabavki.
U isto vreme, međutim, ključni značaj za domet kontrolnih mera ima pravosudni sistem, kome MUP podnosi prijave za zloupotrebe, za koje prikupi dokaze u postupku kontrole realizacije ugovora o javnim nabavkama.
Podsećanja radi, javne nabavke su istovremeno i oblast koja se najviše vrednuje kod stranih poslovnih institucija kada ocenjuju stepen korupcije u nekoj zemlji. Činjenice koje su svima vama poznate govore da Srbija zauzima neslavno 85. mesto u svetu po vrednosti indeksa percepcije o korupciji, koji objavljuje "Transparence international" svake godine.
Dakle, država i javni sektor su i dalje najveći kupci na domaćem tržištu, jer javne nabavke čine oko 11% bruto društvenog proizvoda, što i ne treba da čudi, imajući u vidu da je uveden i preferencijalni tretman za domaće firme, uz benefit od 20% u odnosu na strane, kada je u pitanju kriterijum ekonomski najpovoljnije ponude ili najniže cene.
Primera radi, ako ste se, kao učesnik na nekom tenderu suočili sa situacijom da vam je za pripremu dokumenata, umesto zakonski propisanih, ostavljeno svega 4-5 dana, jedan ste od primera zloupotrebe javnih nabavki.
Srpska javnost zna i za druge primere nameštanja tendera, koji se, uzgred, smatra jednim od najpravednijih načina, a podsećam samo na tender za rekonstrukciju Aerodroma "Beograd". Nije to bilo tako davno. Tu se radilo ne samo o ozbiljnom prekršaju, već i o krivičnom delu, jer je vrednost radova narasla sa ugovorenih 17 na 47 miliona evra.
Epilog te čuvene rekonstrukcije VIP salona i terminala 2 je i hapšenje 11 osumnjičenih lica, među kojima je bila i bivši DS-ov ministar telekomunikacija Marija Rašeta-Vukosavljević, koja je ubrzo potom puštena iz pritvora. Nema drugog komentara, sem da je to moguće jedino u ovakvoj zemlji Srbiji.
Od problema zloupotrebe javnih nabavki nisu pošteđene čak ni škole, recimo Škola stranih jezika "Syllabus", koja je preko 20 puta učestvovala na domaćim tenderima za javne nabavke, ali je njihova ponuda svega dva puta prihvaćena. Nije svejedno da li će doći neko ko ima izuzetno nizak kvalitet ili ko je ponudio najnižu cenu.
U Srbiji se za javne nabavke izdvaja otprilike 10% budžeta. U razvijenim zemljama od sredstava za javne nabavke na nezakonit način se potroši od 15 do 20%. I kod nas je verovatno reč o istom procentu.
Podaci govore da od oko 12 hiljada naručilaca samo njih 2.100 je dostavilo izveštaj o javnoj nabavci robe ili usluga u 2007. godini. Reč je uglavnom o najvećim naručiocima i kod njih se zvanično registruje potrošnja od 2,8 milijardi dolara. Procena je da ostalih 10 hiljada manjih naručilaca potroši barem još toliko, a ne prijave ništa u zakonskom roku. Problem je što na prijave za ozbiljne prekršaje izostaju sankcije.
Za nabavku od 20 miliona dinara firma je kažnjena samo opomenom, uz sudijsko obrazloženje da bi novčana kazna bila trošak za državni budžet, jer se radilo o državnoj firmi. Sada je pitanje: zar loša nabavka nije trošak za budžet?
U Srbiji se, prema podacima, godišnje sklopi oko 250 hiljada ugovora o javnim nabavkama, a u 2007. godini, kao što rekoh, bilo je 12 hiljada naručilaca i oko 80 hiljada ponuđača. Dakle, ta brojnost prekršilaca zakona smanjuje i moguću primenu sankcija.
Najbolnije pitanje je, naravno, kako sprečiti korupciju u planiranju i postupku primene javnih nabavki. Ne verujem da će ova nova zakonska rešenja, koja su nam predložena i koja će, gotovo sigurno, usvojiti skupštinska većina, doprineti poboljšanju, sve dok ne bude adekvatne kontrole, istih cena za iste vrste proizvoda, usluga i radova, kvaliteta kao glavnog kriterijuma profesionalne objektivnosti i znatno višeg nivoa standardizacije, kao i pojačane discipline u primeni zakona.
Jedno od najsvežijih i najdrastičnijih kršenja Zakona o javnim nabavkama učinilo je i preduzeće "Univerzijada Beograd", koje je sklopilo ugovor bez tendera sa hrvatskim "Varteksom" o oblačenju sportista. Plašim se da će i Državna revizorska institucija, koja je uglavnom sklopljena po partijskom ključu, teško moći da štiti opšti interes građana i države.
Hoće li se ikada razrešiti afere "Knjaz Miloš" ili "Satelit"? Teško. Rasvetljavanje ove prve zaustavio je, naravno, moćni čovek iz senke Milan Beko, zbog direktnog interesa u kupovini i preprodaji strateški važne fabrike. Kada je o drugoj reč, dolazimo do "dome rezerv", odnosno izgovor očuvanja nacionalne bezbednosti ili, bolje rečeno, G17 kadrova.
Najnoviji primer za zloupotrebu u javnim nabavkama dogodio se i prekjuče na sednici SO Mladenovac, kada je demokratska vlast nabavila grupu građana "veseli prikolići", koji još uvek ne vraćaju mandate onome kome pripadaju, dakle SRS, a pri tom svim srcem glasaju za predloge demokratske vlasti.
Dobar je i statut, moguće su izmene budžeta, a sve zarad vlasti po svaku cenu, koja u ovom slučaju iznosi 3-4 mesta u raznim komisijama i radnim grupama SO Mladenovac. Kada me sugrađani na ulici pitaju: kako je moguće to da, ako su u izjavama na B92, ''Pravdi'', "Presu", "Blicu" oni najveći protivnici režima Borisa Tadića, moj odgovor je da su savest i istina najbolji svedoci vremena. Hvala.

Shodno odredbama 225. i 226. poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, iskoristiću ovu priliku da i srpsku javnost upoznam sa tim da grupa patriotskih nacionalnih organizacija, među kojima je 1389, svakog dana, sa početkom u 17 časova, na beogradskom Trgu Republike organizuje građanske proteste, na kojima potpuno opravdano, na legalan, civilizovan način iskazuje svoje stavove protiv režima Borisa Tadića, argumentovano ukazujući zašto Srbija ne treba da uđe u EU pod ovakvim uslovima, zašto je Haški sud jedna politička nakaza, koja je napravljena kako bi se Srbija satanizovala kao država, zašto traži izmeštanje NATO baze i Ministarstva odbrane Srbije, zašto je EULEKS okupacija.
Skupovi su u skladu sa zakonskom regulativom uredno prijavljeni nadležnim organima, a organizatori i građani koji učestvuju na njima pravno utemeljenje imaju u odredbama Ustava Republike Srbije koje garantuju slobodu okupljanja, govora itd. Danas je 116. dan protesta, iako se vlast sve vreme oglušavala, iako su mediji izbegavali da izveštavaju o ovim skupovima, očigledno da protesti polako opravdavaju svoj cilj, a to je odlazak nenarodnog režima Borisa Tadića.
Kako drugačije protumačiti od danas već otvorenu prikazanu nervozu i jasan pritisak MUP, očito, sve više "perjanice" režima, s obzirom da su danas obavljeni oni čuveni informativni razgovori u policijskoj upravi Stari grad sa predstavnicima protesta. Tom prilikom im je zaprećeno zabranom protestnih šetnji i usmeravanjem na trotoar, kao što su i neki predstavnici vladajuće skupštinske većine u par navrata nagoveštavali, pod tobožnjim objašnjenjem o normalnom funkcionisanju saobraćaja. Oni izgleda još uvek ne shvataju da nije problem u funkcionisanja saobraćaja, problem je u režimu, a koristim ovu priliku da pitam - da li je ovo u 21. veku pokušaj gušenja demokratije. Znam da će protest ispuniti svoj cilj i u svemu tome imaju punu podršku SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u raspravi koju polako privodimo kraju o predlozima zakona o izmenama i dopunama zakona o osiguranju depozita, Agenciji za osiguranje depozita i  zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društveno osiguranje, mislim da je neophodno, pre svega, da ukažemo na nekoliko činjenica.
U državi koja je u procesu tranzicije postoje ogromni socijalni problemi, postoje u izuzetnoj velikoj meri korupcija i kriminal, postoji i centralna banka, doduše sa guvernerom strancem ili ne, ali ne postoje instrumenti za obezbeđenje sigurnosnih izvora za finansiranje budžeta.
Tržište je, to je svima jasno, preuzeto. Nalazi se u rukama stranaca. Nezaposlenost je ogromna, o tržišnom rastu ni govora, baš kao ni o privrednom oporavku. Na sve to stigla je i svetska recesija kao dodatno nesuvisli adut Vlade. Vrhunac predstavlja bankarski sektor u kojem glavnu ulogu imaju nazoviinobanke.
Kreditna sposobnost korisnika je na minimumu, kako stanovništva tako i pravnih subjekata, a potencijal domaćih banaka je uništen. Upravo je ovo jedan od razloga za gubitak poverenja i, čini mi se, ključnih stvari vezano za sve ovo što nas očekuje. Dakle, sam taj način prodaje najatraktivnijih domaćih banaka očigledno nije privukao pažnju nadležnih pravobranilaca i tužilaca, iako je izvršen nezakonito, uz nanošenje ogromne materijalne štete, kako akcionarima banaka, tako i samoj državi.
Posledica toga je ono što danas imamo a to je da su te tzv. strane banke, uzevši najslađi bankarski posao u Srbiji, da potrošačkim kreditima daruju građanstvo željno svega i svačega, zavile u crno stotine hiljada svojih dužnika. Više nisu dovoljne samo ogromne kamate kojima prodaju svoj spekulativni nepostojeći novac, već sve više kao garanciju uzimaju hipoteke i do tri puta veće vrednosti od kredita.
Kako nemaju domaću bankarsku konkurenciju, ni to im više nije dovoljno, pa pored hipoteka traže i žirante, a podatak da je skoro polovina vojvođanske zemlje već pod hipotekama austrijskih banaka, a da komisija za oduzimanje automobila, recimo, datih na lizing imaju sve više posla, jasno govore u kakvoj se situaciji nalazimo.
Možda je pravo drugo pitanje, kakav je zapravo i pravi interes ili posao ovih stranih banaka, da li da se bavi isključivo tim klasičnim bankarskim poslovima, da prikupljaju štednju, odobravaju kredite ili da samo preuzmu platni promet i da se eventualno povežu sa drugim zapadnim firmama koje ovde takođe posluju.
Čitava ta privatizacija je rađena na dva koloseka. Na prvom koloseku je država čistom prinudom došla do većinskog paketa akcija.
Urađeno je to najpre još 2002. godine donošenjem zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ, koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, po kome su banke koje su bili garanti ili dužnici Pariskog i Londonskog kluba naterane da emituju akcije u vrednosti 100% duga koji su imale prema tim finansijskim institucijama. Napomenimo da su ti dugovi u trenutku donošenja zakona već bili oprošteni u iznosu od 66%.
Članom 4. stav 7. tog pomenutog zakona bankama je bukvalno zaprećeno da će im biti oduzeta dozvola za rad ili im može biti pokrenut stečajni postupak ukoliko ne izvrše ovu emisiju. Kako se sa državom nije šaliti, banke su akcije u tom iznosu i emitovale.
Tako je i država kupovinom tih akcija, po ceni koju je sama odredila, postala većinski vlasnik ovih banaka zapravo akcionarskih društava. Ovakvom transakcijom, međutim, ostalim akcionarima je vrednost akcija značajno umanjena, odnosno umanjena je za onaj nominalni iznos za koji su banke pod pretnjom prinude emitovale akcije, a koji u procentima iznosi 66% od nominalnog iznosa emitovanih akcija i koji je Republici Srbiji oprošten.
Obezvredivši tako kapital ostalih akcionara, država je sebi dala za pravo da raspolaže i drugim vrednostima banke, pa čak i da ih proda, ali ni ovakav vid svojevrsne nacionalizacije nije bio jedini gubitak za ostale akcionare. Sva ova potraživanja, na osnovu kojih su banke morale da emituju akcije, vlast je proglasila nenaplativim.
Nenaplativo, samo da podsetim, znači potraživanje gde nema garancije, hipoteke, menice, da dužnik nema imovine, da je nesolventan ili mu je imovina mala, da preti zastarelost potraživanja ili je već zastarelo ili je sudskim putem već izgubljena mogućnost da se naplata potraživanja izvrši. Pošto su većinski, evo već osam godina, upravljali skupštinama akcionara i upravnim odborima, zahvaljujući postavljanju svojih partijskih kadrova, naravno, jasno je svima, reč je o G17 plus, banka namenjena prodaji bi donela odluku i da se ta potraživanja prodaju čak i za jedan dinar Republici Srbiji.
Ovo je inače potpuno nezakonito upravljanje u nekoj firmi, a posebno je nedopustivo kada je u pitanju rad državnog organa tj. Vlade Srbije, koja bi morala da štiti ekonomske interese svih privrednih subjekata, kako domaćih tako i stranih, koji posluju u državi kojom ona upravlja, a ne da ih obezvređuje.
Primera je mnogo, a vremena više i nema puno, tako da ću samo iskoristiti još da na kraju kažem da sve ovo što se dešava, odnosno situacija u koju smo dospeli, kao i ponuđeni predlozi zakonskih rešenja o izmenama i dopunama ovih akata koje imamo, teško da će moći nešto značajnije da izmene, jer kažem ništa nije preko noći.
Ovo već traje, to je već osma godina, a da ne bi bilo po onome da pas laje dok vozovi i prikolice prolaze, mislim da je krajnje vreme da se zamislimo zbog ovoga što nam se dešava. Veliki broj amandmana koje smo podneli govore o kvalitetu zakonskih rešenja, tako da smatram da je zaista neophodno da se radikalno izmeni politika koja se vodi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada o rebalansu budžeta razgovaramo u novembru i kada kompletna domaća stručna javnost, kao i predstavnici međunarodnih finansijskih institucija, ukazuju na brojne nedostatke i kada poslanici opozicionih stranaka podnesu 84 amandmana u pokušaju da koliko-toliko ublaže posledice predloženog rešenja, a Vlada ili bolje rečeno skupštinska većina za sada tek reda radi prihvati jedan, dva ili tri, nije toliko ni bitno, jasno je da ništa dobro od ovakvog predloga ne možemo očekivati.
Nijedan argument koji smo predočili u ovoj višednevnoj raspravi nije uvažen, a posledice koje će se pre svega reflektovati u delu inflatornog udara, samim tim i dodatnog otežavanja životnog standarda građana Srbije, tek će se osetiti, i to i te kako.
U ime poslaničke grupe SRS podneo amandman na član 10, u kojem bi reč "narednog" trebalo zameniti rečju "osmog", uz obrazloženje da je Ustavom Republike Srbije utvrđen način stupanja na snagu zakona.
Usledilo je nesuvislo objašnjenje Vlade, da se amandman ne prihvata iz razloga što je u skladu sa članom 196. stav 4. Ustava Republike Srbije predviđeno da zakoni i drugi opšti akti mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, a što se u slučaju Predloga zakona o izmenama i dopuna Zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu sastoji u potrebi da se obezbedi nesmetano funkcionisanje novoosnovanih državnih organa u skladu sa Zakonom o ministarstvima, obezbede sredstva za vanredno povećanje penzija u skladu sa Uredbom Vlade o vanrednom povećanju penzija, kojom je utvrđeno da se penzije povećaju za 10%, od isplate za oktobar 2008. godine, isplata subvencija u poljoprivredi, kao i za izvršavanje ostalih rashoda za koje je potrebno obezbediti dodatna sredstva u 2008. godini.
Postavljam pitanje i sebi, a i građanima Srbije - da li mi to živimo u istoj državi kao i predstavnici Vlade Republike Srbije? Ovakvo objašnjenje na dan 4. novembra 2008. godine, nakon do sada obelodanjenih informacija o poskupljenju gasa i telefonskih impulsa, životnih namirnica itd, ta priča o povećanju penzija od 10% u ovom realnom svetu ne pije vodu.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, povećanje manjka u državnoj kasi imaće reperkusije i po privredu i po građane Srbije, pa mi zaista nije jasno zašto se ljutite prilikom kvalifikacija da ste jedna socijalno neodgovorna vlada.
Kada se na povećanje budžetskog deficita dodaju i stavke za fond PIO, zdravstvo, lokalnu samoupravu, dobijamo ukupan deficit od 2,5 do 2,7% bruto društvenog proizvoda, pred čime vlast zatvara oči.
Zatvara oči i pred zakonskom obavezom u izradi budžeta za sledeću kalendarsku godinu, baš kao što i žmuri pred problemima koji su prouzrokovani upravo nepoštovanjem zakona.
A navešću vam ovom prilikom i primer koji se desio u Preduzeću "Kobest" Mladenovac i što je sve usko povezano sa onim o čemu smo do sada i govorili. Dakle, propadanje ove firme je zapravo jedan kliše obezvređivanja u Srbiji radi lakše prodaje.
Po izlasku prospekta preduzeća za privatizaciju javio se zainteresovani inostrani kupac, koji prihvata investicioni i socijalni program i otkupljuje aukcijsku dokumentaciju. Na prvoj aukciji se ne pojavljuje niko, a sumnje radnika u regularnost postupka je bilo teško dokazati.
Na drugoj aukciji decembra 2003. godine po nižoj početnoj ceni, kao kupac 70% društvenog kapitala pojavljuje se konzorcijum pravnih lica MBR Mladenovac i Nini iz Niša, vlasništvo kontroverznog biznismena Jovice Stefanovića, poznatijeg kao čoveka sa poternice, koja je raspisana zbog više krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala i po poništenoj privatizaciji Jugoremedije Zrenjanin, o kojoj je javnost dosta dobro upoznata.
Kasnije MBR preuzima samostalnu ulogu većinskog vlasnika. Kada su radnici uvideli da većinski vlasnik i poslovodstvo preduzeća ne poštuje odredbe kupoprodajnog ugovora, da zloupotrebljavajući službeni položaj u upravljanju akcionarskim društvom vrše izvlačenje kapitala na štetu manjinskih akcionara i da nesavesnim radom mogu prouzrokovati stečaj i na taj način uništiti imovinu sticanu generacijama, došlo je do formiranja Udruženja manjinskih akcionara Kobest koje deluju u okviru UMA Srbije.
UMA Kobest ima preko 1000 upisanih akcionara sa preko 20% akcija. Van udruženja ima oko 400 akcionara koji su uglavnom u radnom odnosu, tako da u strahu od odmazde većinskog vlasnika nisu postali članovi Udruženja, a članstvo prihvataju, nažalost, tek kada dobiju otkaz u preduzeću.
Pored Kobesta i još nekoliko firmi, Slobodan Radović je takođe bio većinski vlasnik i Građevinske radne organizacije Jablanica iz Valjeva koja je, pre poništenja kupoprodajnog ugovora, bukvalno opustošena, a radnici ostali bez plata, otpremnina i doprinosa na lične dohotke.
Već godinu dana ima otkako je UMA Srbije prosledila krivičnu prijavu MUP uprave grada Beograda, Odeljenje u Mladenovcu i Opštinskom javnom tužilaštvu u Mladenovcu. Rezultat svih napora da se ukaže na bezakonje i legalizovanu pljačku bio je ravan nuli, uzimajući u obzir sva prethodna obraćanja raznim ministarstvima, državnim agencijama, kabinetima predsednika, premijera Republike Srbije.
Na kraju te liste, Udruženje akcionara se obratilo i doskorašnjem predsedniku SO Mladenovac Zoranu Kostiću, što je imalo za cilj da predsednik shvati da je Kobestu ugrožen opstanak, a da je masa radnika opljačkana, ponižena i obespravljena. Najzad, kao predsednik, očekivali su da će biti zabrinut, ako ne za egzistenciju radnika, a ono bar da razmisli kako će budžet grada, uskraćen za deo priliva sredstava, podmirivati potrebe SO Mladenovac. Na zaprepašćenje ljudi on ih nije udostojio odgovora, a materijal Udruženja UMA Kobest je pocepao, iako nema ingerencija u rešavanju ovakvih problema, nema pravo da zatvara oči dok firma takvog renomea, sa nekad evropskom perspektivom, umire pred očima celog grada, a da ne pokuša da pomogne svojim autoritetom predsednika u sprečavanju ovog privrednog kriminala.
Između ostalog, ignorisanjem kriminala opština Mladenovac se našla na poslednjem mestu od beogradskih opština po visini zarada, ali je zato u samom vrhu po zaradama funkcionera i u samom vrhu po broju nezaposlenih ljudi. DS je budno pratila svaki uspešan učinak svog istaknutog člana, pa ga je nedavno i nagradila funkcijom člana gradske vlade zaduženog za brigu o prigradskim opštinama. Mada nas više ništa ne može iznenaditi, ipak ovakav potez predstavlja ništa drugo nego cinizam i ruganje narodu, tako da je to svakako neočekivano.
Materijal te krivične prijave sadrži preko 120 stranica dokaznog materijala, pregleda i komentara. U prilogu krivične prijave je dostavljena i procena kapitala stručnog tima UMA Srbije, kako bi se uporedila prava tržišna vrednost preduzeća u odnosu na prodajnu u momentu privatizacije. Na osnovu te procene, a na bazi zvanične dokumentacije od Kobesta, ustanovljeno je da je firma prodata za 30 puta manji iznos od tržišne cene.
U toj krivičnoj prijavi je ukazano na veliki broj primera na kontu kupaca i dobavljača sa potpunim podacima određenih dokumenata, koji dokazuju kako se sumnjivim transakcijama i fiktivnim fakturama uništavala imovina Kobest. Jedan od uhodanih načina za izvlačenje kapitala su i hipotekarni krediti, koji su navodno podizani da bi se pospešila proizvodnja. Sredstva dobijane po tom osnovu služila su za izmirivanje drugih kredita, za lične dohotke zaposlenih, a redovno je deo sredstava prenošen i na druge firme koje imaju tretman tzv. povezanih društava.
Naravno, u takvim transakcijama prednjačila je firma MBR, koja je pored toga ostvarila i najveći rabat za kupljenu robu od Kobesta. Bonitet firme je dokazivan friziranim podacima, kako bi se zaduživanje firme nesmetano odvijalo.
Poslovno rukovodstvo je na teret firme renoviralo i opremalo stanove, koristilo sredstva za porodična zimovanja i letovanja, automobile i besplatno gorivo su takođe koristili u porodične svrhe.
Većinski vlasnik je po kupoprodajnom ugovoru investirao određena sredstva nenovčanim ulaganjem, ali nikad Skupštini preduzeće nije prezentiralo iz čega se sastoji to ulaganje. Tim sumnjivim ulaganjem povećao je većinski paket akcija u odgovarajućem procentu, dok je procena nezavisnog veštaka izostala.
Što se tiče obraćanja Agenciji za privatizaciju sa zahtevom za vanrednu kontrolu, odgovor je stigao da je kupac subjekta privatizacije izvršio obaveze saglasno ugovornim odredbama i da je njena nadležnost prestala po isteku tri godine od dana sprovođenja privatizacije. Posebno je zanimljivo da je Agencija u dva navrata uveravala da su doprinosi na zarade u 2005. i 2006. godini uplaćeni, a istina je da se neki sudski sporovi vode, a veća grupa se upravo sprema da pokrene sudski postupak po tom pitanju.
Još jedna u nizu zanimljivosti je odgovor Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, gde obaveštavaju u vezi ovog zahteva koji se odnosi na reviziju privatizacije Akcionarskog društva Kobest Mladenovac, da Zakon o privatizaciji, kao i podzakonski akti doneti na osnovu njega, ne poznaju postupak revizije privatizacije preduzeća. Ministarstvo je tom prilikom obavestilo da se svi ovi navodi mogu dokazati u pravno-računskom sporu pred Višim trgovinskim sudom.
Dame i gospodo narodni poslanici, postoji ogroman raskorak između deklarativnog zalaganja državnih funkcionera oko korupcije i organizovanog kriminala i onoga što stvarno rade.
Ovom prilikom pozivamo nadležne državne institucije da sa deklarativnog pređu na stvarno zalaganje u otklanjanju posledica sprega kriminala i vlasti, ma koliko im to teško bilo. U slučaju da nadležne službe ipak odluče da pomognu, a reč je o 1.200 članova ovog udruženja, u zaštiti njihovih prava, čemu se svi potajno nadamo, predlažem da se krene od krivične prijave u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Javnom tužilaštvu Mladenovac koja je predata i zavedene dana 23. 10. 2007. godine, dakle, pre nešto više od godinu dana. Hvala vam puno.

Poštovani građani Srbije, vi koji danas na svetog Luku još pratite ova dešavanja u Narodnoj skupštini Srbije, a inače je 22 sata i 35 minuta.
Javio sam se po povredi člana 100. poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Ono što je prethodni predsedavajući u ovoj, pa sve manje smisaonoj, raspravi koju vodimo, započeo, nastavila je i gospođa predsednik Skupštine Slavica Đukić-Dejanović i to uglavnom po pitanju svih prethodnih poslanika, SRS, DSS, NS, LDP.
Ali se ovog puta javljam pre svega zbog svog kolege Borisa Aleksića, koji je takođe reklamirao povredu člana 100. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, gde jasno, decidno stoji da je predsednik Narodne skupštine dužan da da objašnjenje o onome, dakle o čemu je govornik naveo kao povredu Poslovnika. Naravno, to nije učinjeno ni jednom prilikom, a da ne govorim o tome da je ujedno povređen i stav 4. člana 100. Poslovnika, gde se traže da posle objašnjenja predsednika Narodne skupštine, ako narodni poslanik ostane i dalje pri tvrdnji da je Poslovnik povređen, da će Narodna skupština bez pretresa odlučiti o tom pitanju u danu za glasanje.
Naravno, ni to se ne dešava, pa ću odmah iskoristi to svoje pravo da tražim da se u danu za glasanje odluči o tome da li je predsednik Narodne skupštine, odnosno u ovom slučaju i predsedavajući bio dužan da, nakon reklamiranja člana 100. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, da poslanicima da da objašnjenje koje su zatražili.
Kažem opet ne znam da li ovo uopšte više ima smisla, s obzirom da ovoj raspravi o rebalansu budžeta trenutno prisustvuje ukupno 12 od 128 poslanika vladajuće koalicije. Tek toliko da se zna koliko je kome stalo do ovakvih zakonskih akata.
Hvala i nadam se da ćete uvažiti ovu moju primedbu vezanu za stav 4. člana 100. Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, i ja se uglavnom pridružujem diskusijama poslanika koji su učestvovali u raspravi o predloženom rebalansu budžeta.
Evidentno je da ovakvim predlogom zakona o rebalansu budžeta Vlada Republike Srbije, odnosno kabinet Mirka Cvetkovića očigledno nije uvažio ekonomsku realnost zemlje, tako da smatram da je ovo samo dalja potvrda onoga na šta smo mi u poslaničkoj grupi SRS do sad ukazivali, pogotovo od dana kada je formirana Vlada Mirka Cvetkovića – da će Srbija nastaviti onim putem, osmogodišnjim, privrednog i ekonomskog sunovrata, iako se preko onih režimskih medija, eksperata i drugih nekih remetilačkih faktora građani Srbije dovode u situaciju da smatraju da su uslovi življenja ne znam kako dobri.
Dakle, čak je i guverner Narodne banke Srbije primetio da Srbija i dalje nastavlja da troši više nego što proizvodi, odnosno zarađuje, tako da su apsolutno opravdane sve kritike koje smo mogli čuti od ekonomskih stručnjaka i ovde u diskusijama kolega poslanika, vezano za predloženi rebalans budžeta. Jednostavno se sve to svodi na to da nekoliko važnih parametara očigledno nije uzeto u obzir. Naravno, ni nas nije mimoišla, niti se možemo praviti neveštim i neukim kada je to u pitanju, kriza na svetskom finansijskom tržištu, kao i inflacija i, naravno, prekomerna javna potrošnja, ali pri tom ne mislim, naravno, na plate zaposlenih u zdravstvu, prosveti, sudstvu itd.
Kad sam već pomenuo inflaciju, kojom su nas tako zdušno plašili pred svaki izborni ciklus, mislim da su zaista poražavajući podaci, s obzirom na to da prosek inflacije iskazane u martu, aprilu i maju ukazuje na to da bi na godišnjem nivou inflacija mogla da dostigne čak i celih 14%, što bi bio izrazito visok procenat za Srbiju. Glavni pritisak, naravno, dolazi od cene struje, energenata, poljoprivrednih prehrambenih proizvoda, a svakako da ne treba posebno isticati šta će prouzrokovati ovo najnovije povećanje cene gasa za 60%. Svedoci smo da će ova vlada Mirka Cvetkovića, ili Borisa Tadića, svejedno, postati lider u regionu, ali nažalost, po toj novoj inflaciji jer je ona u većini zemalja ispod 10%.
Dame i gospodo narodni poslanici, projektovani minus u budžetskoj kasi za ovu godinu bio je 1,5% bruto društvenog proizvoda, dok neke prve procene govore da bi nakon ovakvog rebalansa budžeta on mogao da se poveća i do 2,5%. Okvirne procene, odnosno računice govore o mogućem minusu u državnoj kasi nakon rebalansa i idu do cifre od čak 800 miliona evra. Svima je dobro poznata činjenica da je izvoz nizak, potrošnja visoka, dok se deficit bilansa tekućih plaćanja uvećao na 18% od vrednosti bruto domaćeg proizvoda.
Smatram da je Vlada u ovom proteklom periodu, iako je svoj učinak ocenila peticom, ali to je po onoj narodnoj "hvali Ciga svog magarca", morala da povede znatno više računa o potrebi smanjivanja fiskalnog deficita koji se pojavio tokom ove protekle dve godine. Neka izbalansirana budžetska politika, koju kabinet Mirka Cvetkovića očigledno nije uspeo da realizuje, trebalo je da otvori i prostor za veće javne investicije, ali to je i dalje apstraktan pojam. Veliki je problem i sprovođenje odgovarajućih mera u monetarnoj sferi, koje je pre svega trebalo usmeriti na suzbijanje inflatornih pritisaka, što na osnovu pokazatelja, pogotovo ovih poslednjih nekoliko dana, apsolutno nije učinjeno.
Takođe, dodatni problem predstavljaju i ona nerealna predizborna obećanja, počev od besplatnih akcija itd., ali ovde pre svega mislim na ono povećanje penzija koje bi u 2009. godini trebalo da dostignu tih famoznih 70% prosečne zarade zaposlenih.
Dakle, što se nas u SRS tiče, smatramo da je ovakav predlog rebalansa budžeta apsolutno neprihvatljiv, a vas u vladajućoj većini, kreatore ovakve politike, svakako bi trebalo da zabrinu ove informacije, odnosno upozorenja koje dolaze iz vama omiljenih međunarodnih institucija, pri tom pre svega mislim na MMF, gde se jasno upozorava da bi budžetski deficit Srbije dogodine mogao da se uveća na oko 5% vrednosti bruto društvenog proizvoda, a usled tog projektovanog smanjenja poreza i povećanih ulaganja u putnu mrežu i druge infrastrukturne objekte. Hvala puno.