Ko se malo pozabavio amandmanima, pogledao ih, proučio, mogao je da primeti da kada je reč o novom zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda je vrlo malo amandmana poslanika SRS-a u kojima su zatražena brisanja određenih članova.
Što se tiče amandmana na član 28. Predloga zakona, to je na kraju vrhunac cele ove priče i vrhunac nonsensa ako se ima u vidu obrazloženje koje je stiglo od Vlade, a verujte mi da apsolutno smatram ukoliko bi kojim slučajem bio prihvaćen da se apsolutno ne bi ni u čemu odrazio na predloženo zakonsko rešenje, jer je ovim amandmanom zatraženo da se član 28. briše.
Za one koji možda nisu imali prilike da se upoznaju sa Predlogom zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, reći ću samo da se ovim članom 28. kaže da danom pristupanja Republike Srbije EU reči u članu 4. tačka 79, podtačka 1) ovog zakona „upisani u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji“ imaće značenje „registrovani u Evropskoj zajednici“, reči „imaju prebivalište na njenoj teritoriji“ imaće značenje „imaju prebivalište u Evropskoj zajednici“ i reči u podtačkama 2) i 3) „nije upisan u odgovarajući registar nadležnog organa u Republici Srbiji“ imaće značenje „nije registrovano u Evropskoj zajednici“, a reči „nema prebivališta na njenoj teritoriji“ imaće značenje „nema prebivalište u Evropskoj zajednici“.
Nema ništa logičnije od amandmana koji sam u ime poslaničke grupe SRS-a podneo, a to je da se ovaj član 28. briše, a više sam nego uveren u ispravnost ovog svog predloga, s obzirom na obrazloženje koje je predlagač zakona dao, dakle da se amandman ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa strateškim dokumentima Narodne skupštine i Vlade, kojim se članstvo u EU definiše kao jedan od strateških ciljeva Srbije.
U ovom vremenu koliko je preostalo za poslaničku grupu SRS neću opet da licitiram o godini i veku, milenijumu u kojem će Srbija
ući, ako ikada uopšte i uđe u EU, već hoću samo još jedanput, javnosti radi, da podsetim na neke egzaktne podatke koji ukazuju na činjenicu koliko građane Srbije i koliko ovu državu košta jedan takav odnos koji ova vlada ima prema toj instituciji, odnosno organizaciji koja se zove EU.
To se već i te kako sada odražava i posle prvog kvartala u 2009. godini. Jasno je da ono što su srpski radikali ukazivali kada je reč o jednostranoj primeni trgovinskog sporazuma, da će doneti mnogo problema, da će proizvesti jedan manjak u kasi i ona cifra kojom je i ekonomski savet SRS-a raspolagao, a to je nedvosmisleno potvrđeno i od strane svih ostalih eminentnih ekonomista, a to je da će taj manjak iznositi negde oko 267 miliona evra.
Ali, to je sve posledica upravo rečenice koja na najbolji način potvrđuje ono što sam rekao danas u uvodnoj napomeni, da je i ovaj predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ništa drugo nego samo puko usklađivanje sa zakonodavstvom EU i da je u principu jasno da, poput mnogobrojnih u nizu, neće zaživeti u praksi.
Kad sam već pomenuo onih 267 miliona evra, hoću samo da kažem da je to suma koja je četiri puta veća od sume koja je predviđena za Ministarstvo inostranih poslova, četiri puta veća od sume koja je predviđena za Ministarstvo koje se bavi životnom sredinom, za trećinu veća od sredstava Ministarstva za infrastrukturu ili skoro šest puta veća od sume predviđene za Kosovo i Metohiju.
Jasno je koliko bi ta sredstva značila za diplomatsku borbu koja bi trebalo da se vodi i za Kosovo i Metohiju, za dodatna sredstva koja bi omogućila sudijama bolje uslove rada i veće plate ili ono o čemu je bilo reči danas, da su kojim slučajem ta sredstva usmerena ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture. Ali, tako je to kada neke stvari, koje osećaju svi građani, ne želi i neće da prizna Vlada.
Evidentna je ta šteta od jednostrane primene sporazuma sa EU. Ako je evidentno da je uvoznički lobi o kojem smo takođe govorili, očigledno i prilikom izrade ovog zakona, kao i mnogobrojnih prethodnih, umešao svoje prste, onda ne treba da nas čudi što je zaista veliko pitanje čemu ovakav zakon ako će biti praktično neprimenljiv u praksi.
S tim u vezi, dakle, mi u poslaničkoj grupi SRS-a smo pokušali i kroz raspravu u načelu, i kroz amandmane i uz prihvatanje sugestija, primedbi koje su dali na ovaj predloženi zakon, a tu pre svega mislim na Savez potrošača itd, da na neki način ispravimo ovo. Nažalost, kod predlagača zakona nije postojalo razumevanja i želje da se prihvate neki od naših amandmana.
Ponižavajuće je za nas narodne poslanike da obrazloženja za odbijanje budu tipa - da su pravno regulisanija rešenja, odnosno formulacije predstavnika Vlade, kao što je ovo na kraju, da je jednostavno u suprotnosti sa strateškim ciljevima Srbija, a to je članstvo u EU, od koje evo vidite kakvih posledica imamo.
Tako, što se tiče SRS, naravno neće podržati ovakav zakon, jer i kada bude usvojen voljom ili moranjem skupštinske većine - jasno je da neće moći da bude primenjivan u praksi.

Dakle, evo još jednog zakona, zakona o elektronskoj trgovini, kojim bi, ukoliko doživi svoju primenu u praksi, moglo na neki način da se pomogne uopšte gledano i privredi.
Međutim, imajući u vidu opet jedan podatak da od strane predlagača zakona nismo naišli na razumevanje kada je reč o amandmanima koje je podnela poslanička grupa SRS, između ostalog i kolege Borisa Aleksića, izražavam sumnju - da će i ovaj zakon, poput ovog o kome smo malopre govorili i mnogobrojne prethodne, zaista ostati neprimenjiv u praksi. Vi znate da smo i tokom rasprave u načelu ukazivali na činjenicu da je u Srbiji još uvek ova oblast praktično neuređena, jer uprkos pokušajima stručne javnosti da na neki način promoviše prednosti elektronske trgovine, kako za domaću privredu, tako i za građane, pomaci koji su učinjeni u ovoj prethodnoj deceniji su gotovo efemerni i svode se samo na pojedinačne primere, čija znanja, inventivnost i entuzijazam ne mogu bitnije da utiču na poboljšanje generalne slike.
Shodno nekim podacima kojima raspolažemo, u Srbiji je veoma malo ponuđača i korisnika elektronske trgovine i njeno učešće u ukupnom prometu je skoro na zanemarljivom nivou. Za razliku od nekih drugih država, primera radi SAD, gde se oko 70% trgovine obavlja elektronski i zemalja EU, gde je to negde oko 40% ukupnog prometa, u Srbiji je situacija takva da tek nekolicina preduzeća posluje na ovaj način sa drugim firmama i to pre svega u segmentu spoljne trgovine.
Da bi ova oblast bila na valjan način formulisana neophodno je, pre svega, napraviti jedan suštinski prilaz, odnosno strategiju za rešavanje ove oblasti. Znači, pre svega tu se misli na neophodnost uvođenja elektronskih javnih usluga, elektronske uprave, elektronskog zdravstva, učenja, kao i okruženja koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvije.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće jeste da postoji sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje nekakvog brzog interneta po konkurentnim cenama. Budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji umnogome će zavisiti od tempa razvoja elektronskog trgovanja.
Međutim, pravac u kojem će se razvijati ova oblast i gde je predlagač zakona pokušao da kroz članove to ograniči, jeste pre svega razvoj tih javnih elektronskih servisa, koji bi morali da omoguće lakše i efikasnije poslovanje, razvoj i korišćenje tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini, i na kraju sam razvoj tih elektronskih servisa, kako onih komercijalnih, tako i nekomercijalnih.
Elektronska trgovina u svetu zapravo predstavlja jedan hod najpopularnijih, najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Međutim, kao što smo već čuli i ono što je de fakto tako, u Srbiji jako mali broj ili uzak krug ljudi koristi usluge na ovakav način. Tu, uz nedostatak brzog internet pristupa, stoji i nedostatak validnih kreditnih kartica, sredstava za plaćanje, pej-pol, na primer, još uvek nije moguće koristiti iz Srbije zbog nedostatka poverenja u internet transakcije, kao i nedostatka elektronskog potpisa.
Samo ću vas podsetiti da je Srbija poslednja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu, ali mnogo žalosnija je činjenica - da se taj zakon ne primenjuje u praksi. Dakle, rekao sam da u zemljama EU se u priličnom procentu trgovina obavlja elektronskim putem.
Ovakvim predlogom zakona o elektronskoj trgovini Vlada bi trebalo da obezbedi ovu oblast koja je, kao što sam već rekao, u nekakvom povoju u Srbiji. Dakle, perspektiva nekakvog razvoja je tek u godinama koje dolaze. Podaci pokazuju da bi recimo prometom od elektronske trgovine u Srbiji u narednoj godini bi moglo da se ostvari 346 miliona evra, što pokazuje da je zaista reč o ozbiljnoj oblasti i zakonu kome bi trebalo maksimalno korektno i ozbiljno se posvetiti.
Što se tiče SRS, mi smo sa ovih 22 amandmana, ako se ne varam, pokušali da neko naše viđenje ove elektronske trgovine upotpunimo, popravimo određene članove o elektronskoj trgovini. Međutim, opet kažem, sa dozom razočaranosti, da nije baš nijedan amandman naišao na prihvatanje kod Vlade.
Posebno smo hteli da ukažemo na aspekt, koji je eto tako na osnovu nekih veoma važnih istraživanja koja su nedavno objavljena, koji smo koristili prilikom podnošenja amandmana - to su neka istraživanja koja je obavio Republički zavod za statistiku i Kompanija " E target", a odnosi se na korišćenje interneta. Dakle, sada govorim uopšteno za ovu oblast u svrhe elektronske trgovine, a to je sledeće - u Srbiji koristi internet 35,6% stanovništva, a tek nekih 7% kupuje preko interneta.
Iznos od 137 hiljada evra nije mali, jer je toliki promet zabeležen od elektronske trgovine u Srbiji pretprošle godine. Rekao sam kolika je projekcija za narednu godinu i zato smo i smatrali da je ovaj zakon, zakon o elektronskoj trgovini, izuzetno važan za dalje funkcionisanje u ovoj oblasti.
Dakle, što se tiče ovih podataka koje sam prezentovao, oni su veoma indikativni, jer se verovatno pri tome mislilo na one tzv. B2B i B2C sektore zajedno, gde je u Srbiji 46% korisnika već kupuje karticama, a 57% naručuje pouzećem. Sve je ovo u stvari pokazatelj potencijala elektronske trgovine u Srbiji.
Ono što smo želeli da istaknemo je činjenica da je jako bitna uloga medija, koji bi trebalo na dovoljno kvalitetan način da promovišu ovakve informacije, kako bi se u Srbiji intenzivirao razvoj tog "on lajn" poslovanja.
Pomaci koji su učinjeni u prethodnoj deceniji su, kažem, jako mali i svode se uglavnom na neke pojedinačne primere.
Da li će ovaj zakon, odnosno regulisanjem ove oblasti kroz ovaj zakon doći do nekog pomaka, ne mogu da kažem, jer opet izražavam bojazan da će i poput zakona o elektronskom potpisu, nekog seta zakona koji bi trebalo u potpunosti da reguliše ovu oblast, da i zakon o elektronskoj trgovini neće biti na valjan način realizovan u praksi, što smatram da nije dobro.
Jer moramo da prihvatimo te neke svetske tendencije u ovoj oblasti i od nas zavisi da li ćemo i na koji način kroz zakonska rešenja uspeti da doprinesemo razvoju privrede uopšte, a samim tim i nekih boljih životnih uslova građana u Srbiji.

Kolega Bojan Mladenović je podnošenjem amandmana praktično želeo da ukaže na jednu realnu situaciju u kojoj se nalazimo kada je reč o oblasti, uopšte uzevši, elektronskog poslovanja, a samim tim onoga što će ovaj zakon, trebalo bi bar, da reguliše, a to je elektronska trgovina.
Uzimali smo u obzir i faktičko stanje na terenu, što se kaže. Jedan od faktora koji bi umnogome mogao da utiče na neprimenjivanje zakona, na način na koji predlagač smatra da je to moguće, jeste svakako nedovoljan broj računara kojima raspolažu građani Srbije.
Država jeste preduzela neke mere da bi te računare učinila povoljnijim, dostupnijim stanovništvu, smanjenjem PDV-a sa 18 na 8%. Međutim, faktor koji još uvek utiče na otežan razvoj elektronskog poslovanja je mali broj korisnika sa brzim internet konekcijama.
Takođe, ono što smo hteli i ovim amandmanom, kao i nekim drugim, da pokušamo da ispravimo, to je da se posebno reguliše i oblast koja je jako bitna, a odnosi se na oglašavanje na internetu, gde je po nekim studijima, na primer iz 2007. godine se nadmašuju zarade od oglašavanja u štampanim medijima, do 2010. godine. Primera radi, od 70 miliona evra, koliko je 2006. godine utrošeno na reklamiranje u Srbiji, samo 1,26 miliona evra je otišlo na "on lajn" reklamiranje.
Treba znati, treba to primeniti. Samo elektronsko poslovanje ima veliku ulogu u međunarodnom poslovanju, umnogome olakšava, pa bi svako neiskorišćavanje potencijala, neprimenjivanje zakona ili primena lošeg zakona praktično moglo da dovede do ograničenja razvojnih mogućnosti nacionalne privrede, o čemu smo govorili na početku.
Takođe, problem koji je vezan za donošenje ovog zakona je ono o čemu su kolege govorile, a to je neprimenjivanje ostalih zakona iz ove oblasti. Tu se, pre svega, misli na zakon o elektronskom potpisu. Znate da bi elektronski potpis u potpunosti trebalo da zamenjuje svojeručni potpis u svim tim procedurama, osim u nekoliko zakonom predviđenih slučajeva.
Kod nas je predviđen taj tzv. kvalifikovani elektronski potpis, koji bi trebalo da pouzdano garantuje identitet potpisnika, autentičnost elektronskog dokumenta i da onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Na polju sredstava plaćanja na internetu takođe se dešavaju neki pozitivni pomaci, jer postoji sve veći broj banaka koji nudi kartice kojima je moguće plaćanje preko interneta, ali onda dolazimo do situacije u kojoj su građani Srbije, odnosno do onih podataka koje sam već izneo o procentu nas koji koristimo internet za te svrhe.
S obzirom da većina tih primarnih uslova za razvoj elektronskog poslovanja u Srbiji bi mogao da bude otklonjen primenom i malopređašnjeg zakona, Zakona o elektronskom potpisu, odnosno ovoga koji je sada u skupštinskoj proceduri, zakona o elektronskoj trgovini, mogao bi biti uklonjen veći deo barijera jer rasprostranjenost i pristupačnost pre svega brzog interneta bi mogla da bude veća.
Neophodno je jedino da se svi ti zakoni objedine kroz nekakvu nacionalnu strategiju za razvoj sveukupnog informacionog društva, u kojoj je to elektronsko poslovanje prepoznato kao jedan od prioriteta.
Takođe, smatramo da je neophodno da Srbija kao država zauzme jedan takav pravac u smislu razvoja javnih elektronskih servisa koji bi omogućili lakše i efikasnije poslovanje, primenu odnosno razvoj elektronske trgovine i povećano korišćenje tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini i, na kraju krajeva, kao što sam i rekao, razvoj elektronskih servisa. Sve bi to bilo primenljivo odnosno prihvatljivo u slučaju da zakon o elektronskoj trgovini ne doživi sudbinu već pominjanog Zakona o elektronskom potpisu.

Koleginica Lidija Dimitrijević je, da bi bilo jasnije i kolegama koji su sada u sali prisutni, podnela amandman kojim je u članu 16, posle stava 2, predložila da se doda novi stav 3, koji glasi – Lice iz stava 1. ovog člana odgovorno je, ukoliko ne obustavi dalji prenos poruka korisnika usluga, za čiji sadržaj već prenetih poruka raspolaže dokazima da su u suprotnosti sa propisima i moralom, naročito ukoliko sadržaj promoviše trgovinu ljudima i zloupotrebu dece ili koji je zakonom određen kao poverljiv.
Jedan sasvim smislen amandman, s obzirom da je evidentan veliki broj zloupotreba korisnika usluga informacionog društva u nehumane svrhe.
Smatramo da je bilo nelogično da Vlada odbaci ovakav amandman, koji bi apsolutno doprineo regulisanju, u ovoj sferi, u odgovornosti pružalaca usluga.
Ako se ima u vidu da je strategija, koju sam malopre pominjao, koja je mnogo izazovniji aspekt procesa transformacija, najteži deo je ta organizaciona kultura, odnosno ljudski faktor i promena sistema, uverenja i ponašanja, onda ne treba da čudi što se prevelika pažnja posveti tehnologiji, ali se pri tom delimično ili potpuno ignorišu i socijalna dinamika i ostale netehničke zavrzlame koje su se isprečile između entiteta koji bi trebalo da koriste ovu tehnologiju.
Posledice će sigurno biti, ono što smo se već saglasili ovde, jedna katastrofalna implementacija ovakvog zakona.
Kod uvođenja sistemskih promena, a ovo bi trebalo da bude jedan od sistemski važnih zakona, redizajniranja tog poslovnog sistema, pažnju ne smemo posvećivati samo hardveru i softveru, nego najvažnijem – ljudskoj komponenti.
Čak i kada su pokrenute prave inicijative, brzina tehnoloških promena koje bi mogle da budu omogućene eventualnom primenom zakona o elektronskoj trgovini, uskoro će svakako višestruko nadmašiti brzinu potrebnih promena u organizaciji, a vremenom će se stvoriti taj jaz između onoga što tehnologija može da pruži i onoga što organizacija može uspešno da podrži, uzimajući u obzir postojeću i zahtevanu organizacionu kulturu, a to je ono što sam rekao – ljudski faktor i promena sistema uverenja i ponašanja.
Stvarno pozivam kolege poslanike da razmisle još jednom o ovom amandmanu. Mislim da je svakako dobrodošao za ovakav predlog zakona i da na valjan način reguliše oblast odgovornosti pružaoca usluga.

Kolega Dejan Mirović je podneo amandman na član 22. stav 4, reč je o delu koji se odnosi na kaznene odredbe, tačnije na prekršaje. Kolega Mirović je u tom svom amandmanu predvideo da se reči "tri do šest meseci" zamenjuju rečima "jedne do tri godine".
Dakle, u slučaju posebno teških povreda ili ponavljanja povreda iz stava 1. ovog člana, može se izreći zabrana vršenja delatnosti pravnom licu u trajanju od tri do šest meseci, kako je to predviđeno zakonom, a amandmanom kolege Mirović je predloženo da se to zameni sa jednom do tri godine. Smatramo da bi na taj način donekle, imajući u vidu ovakvu visinu tih kazni, na neki način možda bilo olakšano sprovođenje zakona.
Pri svemu tome treba se imati u vidu da je sam koncept elektronske trgovine, dakle koncept ovoga o čemu danas govorimo, pre svega multidisciplinaran, i da može da utiče na načine na koje se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načine na koji se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te je jasno da iz ovih navedenih razloga zahteva jedan potpuno uređen pravni okvir.
Predlog zakona o elektronskoj trgovini, koji je bio u skupštinskoj raspravi, sadrži svega 23 člana, međutim, pokazana je jedna netolerancija i nerazumevanje za pokušaj opozicionih poslanika, pre svega SRS, da kroz amandmane donekle popravi ovakav predlog zakona, tako da mi na kraju ne preostaje ništa drugo do da u, ime poslaničke grupe SRS, izrazim naš stav da nećemo podržati zakon o elektronskoj trgovini, jer on, koliko god manje ili više loš bio, jasno je da neće doživeti svoju primenu u praksi, te stoga ne vidimo zaista razlog za prihvatanje ovakvog predloga zakona.

Koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo u skupštinskoj raspravi su dva specifična zakona, koji su opet na neki način spojeni, iako su nespojivi, a onaj o kojem bih želeo nešto više u ovom prvom obraćanju da kažem, zakon koji, kao što je rekao ministar, nije politikantstvo, ali zakon koji bi, ukoliko bude zaživeo u praksi, u šta sumnjam, mogao u neko dogledno vreme da predstavlja čak jedan od načina za eventualno pokretanje posrnule prirode.
Problem je taj što je zakon o elektronskoj trgovini čekao punih šest godina da ugleda svetlo dana, iako prema nekim procenama tržište elektronske trgovine u Srbiji vredi negde oko 30 miliona evra na mesečnom nivou.
Očigledno je da problem predstavlja činjenica da je elektronska trgovina zaista u državi Srbiji na margini razvoja, te da po mišljenju SRS i nedostaje jedan strateški pristup uređenju ove oblasti kojim bi bio obuhvaćen, pre svega, i zakon o elektronskom poslovanju i zakon o elektronskom potpisu, koji, istini za volju, postoji ali je, kao što je iskazana bojazan na početku, jedan od mnogobrojnih zakona koji apsolutno ne doživi mogućnost da zaživi u praksi.
Kada govorimo o budućnosti sveobuhvatnog elektronskog poslovanja u Srbiji, mislim da bi bilo dobro da se na samom početku pomalo pozabavimo i analizom stanja u kome se ono trenutno nalazi.
Ono što je evidentno jeste da je u korišćenju benefita elektronskog poslovanja, gde su najdalje otišli finansijske institucije, odnosno banke. Ipak jedan od važnijih faktora za generalno uzevši lošu situaciju u ovoj oblasti je nedovoljan broj računara, i pored smanjenja PDV-a na nekih 8%, ipak su oni još uvek nedostupni jednom širem sloju stanovništva.
Drugi faktor je mali broj korisnika sa brzim internet konekcijama.
Razlozi za ovo su mnogobrojni, ali onaj koji se ističe je postojanje monopoliste koji diktira i cene i kvalitet.
Da bi elektronsko poslovanje u jednoj državi počelo da se razvija neophodno je mnogo toga učiniti, pre svega da se uvedu elektronske javne usluge, kao što je elektronska uprava, elektronsko zdravstvo, elektronsko učenje, kao i okruženje koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvija.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće izvesti, potrebno je da postoji jedna sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje i brzog interneta po konkurentnim cenama.
Dame i gospodo narodni poslanici, budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji umnogome će zavisiti od tempa razvoja elektronskog trgovanja.
Pravac u kome će se razvijati ova oblast je razvoj javnih elektronskih servisa koji bi trebalo da omoguće lakše i efikasnije poslovanje, razvoj elektronske trgovine i povećanje korišćenja tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini, i na kraju razvoj elektronskih servisa, kako komercijalnih, tako i onih nekomercijalnih.
Elektronska trgovina, pokazuju primeri u svetu, predstavlja jedan od najpopularnijih i najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Ovaj vid elektronskog poslovanja u Srbiji ne koristi širi krug ljudi.
Razlozi za ovakvo stanje su više nego jasni. To je nedostatak validnih kreditnih kartica i sredstava za plaćanje. „Pay pal“ npr. još uvek nije moguće koristiti iz Srbije.
Ono što sam malopre pomenuo, to je nedostatak brzog internet pristupa, kao i nedostatak poverenja u internet transakcije i nedostatak elektronskog potpisa.
Jer rekli smo, i kolege malopre, da je Srbija zadnja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu i to nije bila dovoljna opomena, već smo država koja taj isti zakon još uvek ne sprovodi u praksi.
Podaci kojima raspolaže poslanička grupa SRS vezano za zemlje EU, koje su i u tom zakonodavstvu i u mnogo čemu drugom pandan i nekakva smernica rada Vlade, što smatramo da apsolutno nije dobro, jeste da čak preko 60% trgovine se obavlja elektronskim putem.
Primena elektronskog potpisa i elektronskog poslovanja menja jedan poslovni ambijent i stvara uslove da se svi poslovi rade drugačije i to, pre svega, brže, efikasnije i ekonomičnije.
Kod nas je zakonom prihvaćen tzv. kvalifikovani elektronski potpis, koji garantuje identitet potpisnika, autentičnost elektronskog dokumenta i onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Elektronska trgovina, koja je predmet ovog predloga zakona koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, primarno se sastoji od distribuiranja, kupovine, prodaje, marketinga i servisiranja proizvoda i usluga putem elektronskog sistema, kao što je internet i druge kompjuterske mreže.
Takođe je jako bitno to što se uključuje u elektronski transfer novca, upravljanje lancem snabdevanja, elektronski marketing i elektronsku razmenu podataka i automatske sisteme za sakupljanje podataka.
Dva veoma važna istraživanja su objavljena nedavno. Jedno je Republičkog zavoda za statistiku, a drugo istraživanje je objavila kompanije „E-target“, koja se odnosi na korišćenje interneta u svrhe elektronske trgovine.
Ti pokazatelji, odnosno ono što je bitnije za jednu širu javnost, pokazuje da u Srbiji internet koristi tek 35,6% stanovnika, 7% kupuje preko interneta, od toga je 6,3% naručilo robu ili usluge u poslednja tri meseca.
Promet u iznosu od 137 miliona evra od elektronske trgovine je zabeležen u Srbiji pretprošle godine, a projekcija obima elektronske trgovine za 2010, narednu kalendarsku godinu, čak je 346 miliona evra.
Naravno, ovo su sve pretpostavke, ako se ima u vidu da predložena zakonska rešenja, kao što je ovo o kojem danas razgovaramo, često ne dožive tu sudbinu da budu zastupljena u praksi.
Ovi podaci koje smo izneli su zapravo veoma indikativni, jer ako se pri tom verovatno misli na onaj B2B i B2C sektor zajedno, gde u Srbiji 46% korisnika interneta već kupuje karticama, a 57% naručuje pouzećem, s tim što ovde treba uračunati procenat kupovine preko „e-banking“ sistema koji koristi 10% korisnika interneta, pokazatelji su potencijala elektronske trgovine.
Mislim da je jako bitna uloga medija koji bi trebalo da na dovoljno kvalitetan način promovišu ovakve informacije, kako bi se u Srbiji intenzivirao razvoj onlajn poslovanja.
Sada podaci „E-Marketera“, firme koje se inače bavi istraživanjem E-tržišta, pokazuje da se u Americi 65% ukupne tzv. B2B trgovine, odnosno trgovine između kompanija, odvija elektronski.
U EU 50% trgovine obavlja se elektronski, dok se u Srbiji manje od 1% trgovine među kompanijama odvija tim putem.
Pomaci koji su učinjeni u prethodnoj deceniji su gotovo efemerni i svode se na pojedinačne primere, čija znanja, inventivnost i entuzijazam ne utiču bitnije na generalnu sliku.
Na aktuelnim domaćim veb adresama za elektronsku trgovinu mogu se naručiti isključivo prehrambeni proizvodi, gotova jela iz restorana, avionske karte, računarska i druga tehnička oprema, proizvodi izdavačke muzičke industrije, razne ulaznice, nakiti i polise osiguranja.
Nažalost, obim obavljenog prometa u veb šopovima je toliko nizak da je kod većine to alternativni vid trgovanja i poslovanja.
Razlozi za sve veće učešće elektronske trgovine u ukupnom trgovinskom prometu u svetu leže u nekoliko ključnih prednosti koje prodavcima roba i usluga obezbeđuje širenje tržišta, uz niže troškove i brži obrt kapitala, a kupcima mogućnost da bez velikog fizičkog napora steknu daleko širi uvid u tržišnu ponudu i kretanje cena za proizvode koji ih zanimaju.
Tek sporadično korišćenje ovih prednosti u Srbiji je posledica, prema mišljenju domaće stručne javnosti i aktera elektronskog trgovanja, a u čemu smo u potpunosti saglasni i mi u poslaničkoj grupi SRS, spleta nepovoljnih okolnosti oličenih u ekonomskom i informacionom zaostajanju Srbije.
Generalno nizak nivo upućenosti i osposobljenosti za korišćenje informacionih tehnologija razlog je što, sa jedne strane, veliki broj menadžera i dalje ne pokazuje interesovanje za uvođenje elektronske trgovine u svoju poslovnu praksu, a s druge, što i postojeću ponudu koristi simboličan broj kupaca.
Širenje broja korisnika je ograničeno nivoom standarda građana i njihovom platežnom moći, počev od ključnog preduslova, a to je mogućnost nabavke računara i korišćenja interneta.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao na početku, šest godina je zakon o elektronskoj trgovini bio u izradi, a istovremeno neki postojeći propisi su delovali prilično destimulativno na ovu oblast.
Još 2004. godine, kada je usvojen zakon o elektronskom potpisu, ali se praktično ne primenjuje, iako je potreban za overu elektronskih dokumenata u postupku trgovine među kompanijama, a sve do prošle godine nije postojao sistem za autentifikaciju domaćih platnih kartica, a i sada funkcioniše samo jedan, i to pod prilično visokim finansijskim uslovima.
Svemu ovome treba dodati činjenicu da su jako visoke PTT tarife za isporuku robe kupljene putem interneta, pa je poneka tarifa veća od vrednosti pošiljke.
Iz navedenog je očigledno da je rešavanje najvećeg broja problema u nadležnosti državnih organa i ukoliko bi se odgovarajući zakoni počeli primenjivati, kao i drugi podneti predlozi za ekonomsko i stimulativnije okruženje, sasvim je jasno da bi se stvorio daleko povoljniji ambijent za razvoj elektronske trgovine u Srbiji, a potom i njeno potencijalno veće učešće u ukupnom izvozu u zemlji.
Ono što je jako bitno, to je da je sam koncept elektronske trgovine multidisciplinaran, odnosno da utiče na načine na koji se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načini na koje se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te iz svega ovoga navedenog zahteva jedan sasvim novi pravni okvir.
Mi u poslaničkoj grupi SRS smo uložili dosta amandmana na predloženi zakon o elektronskoj trgovini i pogotovo nakon onoga što je juče na sednici Odbora za trgovinu i turizam, resorni ministar Slobodan Milosavljević istakao, da je ovo, kako je rekao, sektor privrede koji je najmanje dotaknut ekonomskom krizom, te da je promet elektronskim putem preko mreže i ogroman promet, najjeftinije radno mesto, jer je potreban svega jedan računar, jedna telefonska linija, sto i stolica, te da takvo radno mesto u Srbiji košta ispod dve hiljade evra i smatra da je moguće da na takav način bude uposleno oko 10.000 ljudi.
Predlog zakona o elektronskoj trgovini sadrži svega 23 člana, ali imajući u vidu značaj i dosta nedostataka na koje smo ukazali kroz amandmane, SRS će pokušati da popravi ova predložena zakonska rešenja.
Međutim, vratiću se na sam početak svog izlaganja, najveći problem, kao i kod većine drugih, biće upravo ta primena u praksi.
Rekao sam, to elektronsko poslovanje, odnosno elektronska trgovina je samo komponenta i elektronskog poslovanja, a sama strategija je mnogo izazovniji aspekt za sam proces transformacije. Najteži deo je ta organizaciona kultura, odnosno ljudski faktor i promena sistema uverenja i ponašanja.
Ako se prevelika pažnja posveti isključivo i samo tehnologiji, a pri tome se delimično ili potpuno ignorišu i socijalna dinamika, i političke međuzavisnosti i ostale netehničke zavrzlame koje se ispreče između entiteta koji bi trebalo da se koriste u toj tehnologiji, posledica će sigurno biti loša implementacija i to je ono na šta mi ukazujemo.
Jer, čak i kada su pokrenute prave inicijative, brzina takvih tehnoloških promena će uskoro višestruko premašiti brzinu potrebnih promena u samoj organizaciji, a vremenom će se stvoriti jaz između onoga što tehnologija može da pruži i onoga što organizacija može uspešno da podrži, uzimajući u obzir, postojeću i zahtevanu organizacionu kulturu.
Samo to smanjivanje i premošćavanje jaza je upravo najveći izazov u poslovnoj transformaciji koja vodi ka uspešnom elektronskom poslovanju i čiji je sastavni deo Predlog zakona o elektronskoj trgovini, koji je opet kažem, predmet rasprave u Skupštini Srbije.
Ne sumnjam da će vladajuća većina izglasati i ovaj predlog zakona, ali opet ponavljam, da ćemo mi kao poslanička grupa SRS pokušati da amandmanima popravimo Predlog zakona, jer će problem, ponavljam po ko zna koji put, biti primena jednog ovako zakonskog rešenja u praksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još samo u prilog priče na temu predloženog zakona o elektronskoj trgovini, tokom koje sam pokušao da ukažem na značaj primenjivosti ovakvog jednog zakonskog rešenja, hteo bih još samo u prilog tome da dodam i istraživanja koja su obavljena a koja ukazuju na taj problem koji je evidentan, da je još uvek cela ova oblast nedovoljno razvijena, odnosno da nije još uvek prihvaćena u onom procentu stanovništva u kojem bi trebalo.
Primera radi, evo jedno istraživanje koje je napravljeno pokazuje da je korišćenjem interneta u poslednja tri meseca prodaja roba i usluga na primer putem aukcija, ili pohađanjem onlajn kurseva ili internet bankarstva u prilično malom procentu zastupljeno.
Internet bankarstvo 10,4%, prodaja robe ili usluga 3,1 i pohađanje onlajn kurseva 2,5%, dok je najviše procenata predviđeno za slanje i primanje mejlova, odnosno traženje informacija ili čitanje i preuzimanje nekakvih drugih dokumenata.
Ono što sam malopre pomenuo kada sam govorio o strategiji i kada sam pomenuo onaj ljudski resurs, a nadovezujući se na izjavu i komentar ministra Milosavljevića, koju je juče izneo na sednici Odbora za trgovinu i turizam vezano za mogućnost zapošljavanja ljudi i podatak da su radna mesta u elektronskoj trgovini u oblasti koja ne iziskuju više od 2.000 evra, kako je rečeno tada, dakle, treba istaći da svi ti tradicionalni distribucioni kapaciteti koji se koriste obično raspoređuju od trećine do četvrtine svoje radne snage, dakle od 75 do 90% zaposlenih u elektronskoj trgovini bi trebalo da bude na ovom zadatku.
Kod elektronske trgovine i ta funkcija ljudskih resursa posebno je važna, jer ne samo da će ovakav distributivni centar morati da zaposli više radnika, već će morati njima da upravlja mnogo efikasnije kako bi obezbedio zadovoljavajuće rezultate.
Ono što je pitanje sigurnosti, o čemu treba da vodi računa i predlagač zakona, to je svakako ta činjenica da je sve što je povezano i sa internetom jeste jedna otvorena javna mreža koja je dostupna svima i da uvek postoji i mogućnost da se neovlašćeno prati eventualno komunikacija i zloupotrebi ono što se tim putem ostvaruje, i zbog toga je u cilju jedne ozbiljne primene zakona elektronskoj trgovini, odnosno u tom savremenom poslovanju, pre svega, potrebno i pronaći mehanizme koji će obezbediti zaštitu tajnosti informacija i integritet informacija, kao i autentičnost samih informacija.
Drugi zakon koji je danas u skupštinskoj proceduri, koji je dakle spojen sa zakonom o elektronskoj trgovini, jeste zakon koji Srbija praktično do sada, iz nama nepoznatih razloga, nije imala u skupštinskoj proceduri, odnosno nije ni usvojen, tako da nažalost i po ovom parametru spadamo među poslednje zemlje u Evropi koje, rekao bih slobodno, i odugovlačeći usvajanje propisa na određeni način pokazuju nebrigu o zdravlju i bezbednosti građana. Sistem EU za brzo skretanje pažnje na proizvode koji nisu bezbedni za upotrebu upozorava potrošače na sve artikle koji mogu biti štetni ili rizični po zdravlje, pa se tako iz nekih primera do kojih smo došli moglo vrlo lako saznati da se na tom spisku nepoželjnih nalaze motori proizvedeni na Tajvanu, pa po ko zna koji put dečija oprema i igračke sa opasnim hemijskim supstancama, garderoba, gumene čizme koje mogu da izazove promene na koži, kozmetika i nameštaj.
I u zemljama u okruženju, primera radi, takođe postoji, recimo u BiH, poduža lista opasnih namirnica, sačinjena na osnovu uputstava EU, gde se odmah reaguje kada se u nekoj od zemalja pojavi hrana sumnjivog sastava i kvaliteta, kao što je recimo reč o salmoneli u ćurećem mesu iz Poljske, bakterije u pilećem mesu iz Nemačke, olovo u zelenom čaju i melanin u krekerima sa kikirikijem iz Kine.
To su samo neke od namirnica koje se ubrzano povlače sa tržišta.
Zbog čega smo mi dozvolili da budemo među poslednjim zemljama u Evropi koje na ovaj način, dakle, odugovlačenjem usvajanja propisa, ponavljam opet konstataciju, pokazuje nedovoljno brige za zdravlje i bezbednost građana?
Dakle, ne samo da u ovom proteklom periodu nisu doneti odgovarajući zakoni, nego se čak i ne prate upozorenja, pa čak i te Evropske unije, iako državama koje nisu članice to niko i ne brani.
Razlog za to eventualno odugovlačenje je možda, kako to kažu i u nekim nezvaničnim informacijama, moglo da bude u eventualnom neslaganju resornih ministarstava oko podele nadležnosti, budući da se neki od poslova inspekcija i sada preklapaju.
Dok ima mišljenja, a tome smo vrlo blizu i mi u poslaničkom klubu SRS, da je interes domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija prejak i da im odgovara da se što duže prolongira sređivanje tržišta na ovakav način. Ono što je najgore u svemu tome je da su u oba slučaja na gubitku građani.
Prilikom predlaganja zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, smatram da se nije na dovoljno dobar i adekvatan način izašlo u susret stavovima, komentarima, predlozima koje možda neke druge institucije imaju, a tu, pre svega, mislim na potrošačka udruženja, koja su i upozoravala da neka od predloženih rešenja ovih zakona nisu jednostavno primenjiva u praksi, ali je očigledno da Srbija nema nekakvo uticajno jezgro za zaštitu prava potrošača, koje bi bilo u stanju da eventualno izlobira za dobrobit ovog društva.
Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda ima svoje nedostatke.
Ovom prilikom ću iskoristiti mogućnost da zaista predlagača zakona, odnosno predstavnike Vlade pozovem da na jedan najozbiljniji, najkorektniji način razmotre amandmane koje su podneli poslanici SRS.
Videćete da amandmana i nema naročito puno, dakle, nisu kvantitativno zastupljeni, ali mislim da je reč o kvalitetnim amandmanima koji bi mogli umnogome da doprinesu poboljšaju ovakvog zakonskog rešenja.
Šta bi moglo eventualno da koči donošenje ove regulative? Jasno je, to smo rekli, da ima uticaja različitih interesa iz sfere biznisa, raznih lobija iz zemlje i iz inostranstva, i na taj način se praktično obezbeđivao uvoz robe sumnjivog, da ne kažem, lošeg kvaliteta, a naravno u svemu tome su profitirali i uvoznici i svetski proizvođači koji i ne znaju i nemaju gde da plasiraju takve proizvode, jer je malo zemalja u koje bi ta roba mogla da uđe.
Ono što je možda pozitivno u svemu ovome kada je reč o predloženom zakonu, jeste činjenica da je zakonodavac prihvatio određene sugestije malopre pominjanih, i potrošačkog udruženja itd, da se ta proizvodnja i stavljanje u promet opasnih proizvoda tretira kao privredni prestup i zaprećene su i kazne, ako se ne varam, u visini čak do tri miliona dinara.
Prema ovom predlogu zakonu, Srbija bi između ostalog trebalo da dobije i nacionalnu referentu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane, koju osniva Vlada i koja bi bila glavna institucija za proveru nalaza ovlašćenih akreditovanih laboratorija.
Ono što je najopasnije je situacija kada propisi ne postoje. Tada niko nije odgovoran za problem i tada jedino, kako sam već rekao, ispaštaju građani.
Primera radi, opet ukazujem na neke primere iz zemalja iz okruženja, Hrvatska je oformila agenciju za hranu, i ne samo to, nego je već i donela set zakona iz oblasti bezbednosti proizvoda, zaštite kupaca itd.
Da li će i Srbija biti u stanju da tako nešto uradi veliko je pitanje, jer znate i sami u kakvoj situaciji se živi i koliko puta se desilo da je, primera radi, komad odeće koji se kupi neupotrebljiv nakon prvog pranja ili se možda zaprepastimo zbog neljubaznosti prodavaca, i razlike u cenama i neprihvaćenih reklamacija itd, a sigurno da je bilo i onih drastičnijih slučajeva, kao što su primeri trovanja hranom u restoranima itd.
Naravno, u trci za tim profitom, proizvođači, trgovci i pružaoci usluga zaboravljaju da smo svi mi zapravo potrošači, a tu bi upravo trebalo da bude uloga tih svih pravnih akata da na to podsete, iako je, kao što smo na žalost konstatovali, u Srbiji sve to tek u povoju.
Uređene zemlje, koje imaju precizna, jasna, strogo definisana pravila tog tržišnog poslovanja i sistema zaštite u principu bi mogle da deluju kao nekakav potrošački raj, ako se uporede sa situacijom u Srbiji, jer, sa ove druge strane, srpski potrošač je apsolutno i neupućen u svoja osnovna prava, a njegovom zaštitom se pretežno, barem dosad su se bavile neke nedržavne organizacije, pre svega ta udruženja potrošača.
Dame i gospodo narodni poslanici, primera je mnogo i očigledno da je tu postojao jedan pravni vakuum koji je bilo neophodno regulisati dobrim zakonskim rešenjem.
Međutim, pitanje je ako se pomenuta strategija ne realizuje na pravi i valjan način, da li ćemo onda biti u situaciji da osetimo zaista neke kvalitetne efekte od svega ovoga.
Jer ako već nisu problemi o kojima sam govorio regulisani i objedinjeni zakonom, već potpadaju pod oblast zakona o oglašavanju, lekovima, potrošačima, ovaj zakon o bezbednosti proizvoda tek je u proceduri, ako se zna da su mehanizmi žalbe i obeštećenja spori i neprecizni, ako se zna da je zakon o zaštiti potrošača koji je usvojen još 2005. godine doživeo sudbinu mnogobrojnih, a to je da se ne primenjuje, tako da je jasno da su neophodne značajne izmene, dopune i jedno kvalitetnije i konstruktivnije prilaženje ovim problemima.
Što se tiče predloženog zakona smatra se, bar je takva bila namera predlagača, ponavljam opet, mi u poslaničkom klubu SRS smo zaista predlaganjem kvalitetnih amandmana pokušali da ispravimo ono što po našem mišljenju nije dobro. Dakle, trebalo bi da se otklone te pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda, jer će se zaista primenjivati na sve proizvode.
Ovo je zakon čija bezbednost nije uređena posebnim propisima. Istovremeno bi njime trebalo da se onemoguće proizvodnja, uvoz, prodaja svih ovih obmanjujućih proizvoda, koji izgledaju kao hrana, a to nisu, i takođe da se utiče na smanjenje nelojalne konkurencije. Ovih loših primera ima zaista mnogo, ali očekujem da će to biti, ukoliko se prihvate naši amandmani, u značajnoj meri smanjeno.
Inače, tim predlogom zakona propisane su novčane kazne i za preduzeća i za odgovorne u firmama, ako bi eventualno stavljali te nebezbedne proizvode u promet ili ne bi obavestili o riziku proizvoda. O samoj visini kazni mislim da ćemo nešto više govoriti kroz raspravu u pojedinostima.
Ono što mi se lično, i nama kao poslaničkoj grupi SRS, nije dopalo, to je što se i za ovaj zakon, kao i za mnogobrojne prethodne, u značajnoj meri preuzimaju odredbe Evropske unije o toj opštoj bezbednosti proizvoda i u potpunosti direktive Evropske unije o obmanjujućim proizvodima.
Mislim da još uvek u Srbiji ne postoji ni pravni okvir za garantovanje nekakve opšte bezbednosti svih proizvoda, da nema tih propisa koji bi sadržali izričite i precizne odredbe o obavezama proizvođača i distributera da na tržište isključivo stavljaju bezbedne proizvode sa aspekta svih poznatih rizika koje bi proizvod mogao da predstavlja.
Ima tu i nekih podataka o aktivnostima i tržišne inspekcije za proteklu godinu, o visini, odnosno iznosu novčanih sredstava, o povlačenju iz prometa proizvoda, reč je o više stotina miliona dinara. Naravno, ono o čemu su i kolege govorile, najviše i najčešće je tu bilo reči o električnim aparatima, dakle, o problemima sa rafovima u radnjama, tekstilnim proizvodima, sredstvima za higijenu, nameštaj, motorna ulja i građevinski materijal.
Ono što je bitno jeste da bi ovim zakonom trebalo da se takođe odrede i urede kriterijumi koji su neophodni za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa opštim zahtevom za bezbednost, obaveze proizvođača i distributera, kao i uslovi i način informisanja i razmene informacija u vezi sa rizicima koje proizvod predstavlja po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika, kao i vršenje nadzora istih.
Ima u svetu i dobrih primera na koji način se može upozoriti na vreme o bezbednosti, pre svega se misli na hranu. Srbija još uvek nema sistem za brzo upozoravanje o bezbednosti hrane, koji se u zemljama Evrope pokazao kao vrlo efikasan.
Evo vam jedan primer. Zahvaljujući jednom takvom sistemu i britanske nadležne inspekcije su upozorile članice EU da su zabeležile trovanje gaziranim napitkom uvezenim iz Austrije, a taj proizvod je ubrzo potom stavljen na crnu listu. Nedugo potom, stigao je izveštaj službene kontrole iz Irske, gde je u napolitankama iz Kine pronađen opasni melanin. Taj alarm RESFF i sistema za uzbunjivanje javnosti zbog nebezbednih namirnica, međutim, nikada nije zazvonio u Srbiji, a zaobišla su i brojna upozorenja "RAPEKSA", evropskog sistema za upozorenje za nebezbednu robu.
Dakle, ovom problematikom se bave sporadično pojedine potrošačke organizacije, internet portali, dok država i njene nadležne službe očigledno još uvek čekaju svoj ulazak u Evropsku uniju, kada će biti valjda u obavezi da štite tržište i brinu o sigurnosti kupaca, iako nijednoj zemlji nije zabranjeno da koristi podatke tih evropskih službi i pre svega spreči uvoz robe sumnjivog kvaliteta.
Prema informacijama "RAPEKSA", samo u 2007. godini sa tržišta EU povučeno je 1.340 nebezbednih proizvoda, od čega su oko 40% bile igračke koje su se, prema tvrdnjama Nacionalne organizacije potrošača Srbije, mogle naći, nažalost, i u kineskom tržnom centru u bloku 70 na Novom Beogradu. Takođe, postoji realna mogućnost da se odbačena roba iz sveta legalno, zbog svih ovih nedostataka propisa, praktično na neki način uveze u Srbiju.
Da to članstvo u Evropskoj uniji nije jedini put u zaštiti potrošača, pokazuje i primer Hrvatske koja koristi informacije sistema za uzbunjivanje.
Napravila je i sopstveni pilot projekat po uzoru na RESFF, te je za tih godinu dana sa tržišta povukla čak 67 zdravstveno neispravnih namirnica, a najveće količine te robe u Hrvatsku su stigle, gle čuda, sa zapadnoevropskog tržišta.
Na samom kraju, da iskoristimo prisustvo i ministra Milosavljevića, vezano za i ova dva zakona koja su danas u skupštinskoj proceduri, a i uopšte za jedan trgovački sektor privrede koji je potrebno izgraditi kroz taj integracioni pristup u tranziciji trgovine.
Nekoliko stvari, nekoliko bitnih aspekata na koje će SRS ukazati i kroz raspravu o ova dva zakona i sve ono što nas bude očekivalo iz oblasti trgovine, a to je kakva treba da bude struktura trgovine i trgovinske mreže koja će biti u funkciji razvoja moderne tržišne privrede, a time i u interesu proizvođača i potrošača, odnosno kakve sve podsticaje treba preduzimati u kreiranju nekakve moderne strukture trgovinske mreže i kako bi trebalo obezbediti adekvatnu zaštitu potrošača na tržištu Republike Srbije, a da imamo u vidu tu činjenicu da bi recimo ovaj zakon koji se nalazi u proceduri, dakle, zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, postao primenjiv u praksi.
Ono što je povezano sa drugim zakonom jeste šta očekivati i na koji način usmeravati razvoj trgovine u toj elektronskoj fazi razvoja, jer apsolutno da je interes domaće proizvodnje da za partnere imaju što sposobnije trgovinske kompanije u kapitalu, marketingu i menadžmentu, a da jedno celovito restruktuiranje i revitalizovanje trgovinskih kompanija moglo bi samo doprineti očuvanju i povećanju potencijala i prodaje naših proizvođača na domaćem tržištu.
Povezane sa inopartnerima mogu doprineti i eventualnom uspešnijem uključivanju na međunarodno tržište. To nam je i te kako potrebno pogotovo u ovakvoj situaciji, u godini u kojoj u tom segmentu u toj oblasti u ovoj državi malo je toga pozitivnog.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, i ovaj amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo je jedan od tih 456 kojima smo pokušali da ukažemo na apsurdnost ovog predloga zakona koji je u skupštinskoj proceduri.
Ono što je najveći problem je to da se ovakav zakon neće moći sprovesti u praksi i da je najveći problem taj što u velikoj meri vređa i tradicionalna moralna shvatanja, ne samo srpskog naroda, nego i građana Srbije, kao i pripadnika tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Ono što ću iskoristiti ovom prilikom da kažem jeste da su postojali drugačiji uslovi da se iskreno borite protiv diskriminacije, a ovakvim predloženim zakonom ne samo da se neće smanjivati diskriminacija, već će se i podstaći. Jedan od najtežih oblika diskriminacije je možda i odluka gradske vlasti o načinu izmirivanja dugovanja građana za Infostan.
Svi treba da znate, dakle, javnosti je to i poznato, da nije SRS kriva što je jednom nerazumnom odlukom Vlada Republike Srbije o jednostranoj primeni SSP prouzrokovala manjak u kasi od oko 300 miliona evra i sada na svaki mogući način, a to ide po leđima građana Srbije, pokušava da nadoknadi taj manjak koji je sama svojom odlukom i proizvela.
To su oblici diskriminacije koji se ne sadrže u ovakvom predlogu zakona, a na koji mi ukazujemo i zbog toga smatramo da celokupan predlog zakona nije dobar i da je sramno što se uopšte i našao u skupštinskoj proceduri. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, u kontekstu ove popodnevne skupštinske rasprave moja diskusija biće usmerena ka trećoj tački dnevnog reda, odnosno ka izboru novog predsednika Saveta Narodne banke Srbije ili tačnije prema onome što nas očekuje u oblasti ekonomske politike i očigledne nespremnosti Vlade RS da odgovori na izazove koje nam nameće globalna finansijska kriza.
Naime, i laiku je jasno da kabinet Mirka Cvetkovića, tačnije onaj njen ekonomski deo, šansu za spas Srbije vidi isključivo i jedino u saradnji sa MMF. U prilog tome i aktuelna situacija u vezi najnovijih pregovora o aranžmanu sa pomenutom institucijom.
Ovom prilikom bih želo da javnosti radi predočim nekoliko činjenica. Naime, MMF je još od svog osnivanja 1944. godine imao određenu ulogu u stabilizovanju deviznog kursa i platnog bilansa zemalja članica. Ova uloga je bila značajna u razdoblju od osnivanja MMF-a pa sve do kraja 60-tih godina.
MMF ostaje u okviru svog ranijeg i duboko ukorenjenog neoklasičnog modela ekonomske ravnoteže i posle raspada sistema fiksnih deviznih kurseva 1971. godine. Međutim, svet i ekonomska nauka su se od tada bitno promenili, a MMF je najvećim delom svoje aktivnosti čvrsto držao u okviru svog početnog i sada već prevaziđenog modela viđenja sveta i ekonomije. Ne samo što je postao nepotreban, već se istovremeno pretvorio, mogu i tako da kažem, u štetnu međunarodnu instituciju.
Ovo se možda najbolje ogleda u činjenici da MMF ne samo gotovo potpuno zaobiđen u svim bitnim tekućim međunarodnim raspravama u vezi sa planetarnom i najdubljom finansijskom krizom od Drugog svetskog rata, već je MMF istovremeno zaobiđen i zanemaren u svim bitnim akcijama ekonomske politike koje su se desile i koje su u toku navedene krize.
Inače, tokom globalne finansijske krize i sloma finansijskih tržišta u jesen 2008. godine MMF je bila skraćenica koja se retko kada čula tokom ozbiljnih rasprava o rešavanju krize i koja je bila potpuno odsutna prilikom akcija da se kriza olakša i reši, i pored slobodno raspoloživih 255 milijardi dolara u MMF, koje bi mogle odmah da se iskoriste za pružanje podrške zemljama u krizi.
Sada su krediti MMF svedeni na samo četiri milijarde dolara, a neto prihod od kamate je opao i profit se pretvorio u gubitak. Čak su one bogate i razvijenije zemlje namerno zaobišle MMF, stvorivši forum za finansijsku stabilnost posle finansijske krize u Aziji 1997-1998. godine. Navedeni forum je udruženje zakonodavaca i zvaničnika koji su zaduženi za ekonomsku politiku iz razvijenih zemalja.
Odlazak MMF-a je najočigledniji primer izraz kraha i neumeća u vođenju ekonomske politike sa kojim se nažalost suočava i država Srbija. Primera radi, Island je recimo prvo otišao u Moskvu i za malu zemlju uzeo veliki kredit od Rusije 5,43 milijarde dolara. Mađarska, koja je u sličnim finansijskim poteškoćama, pomoć je potražila, odnosno u pomoć je priskočila Evropska centralna banka sa pet milijardi evra, i to iako je Mađarska zemlja izvan zone evra, samo da ne mora da padne u kandže MMF-a i njegovog prevaziđenog modela odnosno viđenja ekonomije, čije posledice osećaju i ljudi i vlade u zemljama u kojima je imala svoje prste.
Bilo bi zanimljivo u ovom svetlu sagledati izjavu ministarke finansija Srbije koja je u vezi sa mogućim sklapanjem sporazuma sa ovom institucijom – sklapanjem tog programa Srbija će ubrzati proces pridruživanja EU. Ovde očigledno nešto nije u redu. Srbiji će po viđenju gospođe ministarke dobro doći sporazum sa MMF na putu ka EU, a Mađarsku u isto vreme EU spasava, koliko god to može, da ne dopadne šaka MMF.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta u ovom trenutku treba učiniti? Očigledno da je odlazak na vrata MMF odraz i potpunog poraza na ispitu ekonomske stručnosti i uspeha u vođenju privrede. Bilo je raznih predloga, čak i potpisivanje sporazuma sa MMF bez uzimanja kredita, ništa drugo do jedan podanički odnos, a zauzvrat se ništa značajnije neće dobiti.
Sadašnja Srbija, sa svojih oko devet miliona stanovnika, ima dug prema inostranstvu od skoro 30 milijardi dolara, i ovakav deficit je ishod već dugoročnog ekonomskog rada onih koji su zaduženi za ovu oblast našeg društva. Podsetiću vas da je budžet RS dizajniran upravo u konsultacijama sa MMF sredinom novembra prošle godine, a u skladu sa uslovom tadašnjeg koalicionog sporazuma o povećanju penzija za 10% i tadašnjim stanjem u svetskoj ekonomiji.
U međuvremenu su uslovi međunarodne ekonomije znatno pogoršani, ali i ekonomska kretanja u Srbiji. Iz dana u dan produbljivanje krize, pogotovo u narednim mesecima, može učiniti da predložene mere i proračune, odnosno revizije proračuna, pre svega kursa, cena, prihoda i potrošnje budžeta, mogu ići samo ka lošijim scenarijima.
Podsetiću vas da su osnovne primedbe poslaničke grupe SRS vezano za tada donet budžet bile, pre svega, precenjenost planiranih prihoda u rebalansu budžeta za 2008. godinu, koja utiče i na precenjenost prihoda u 2009. godini, zatim strukturne promene u kojima je sav porast rashoda baziran na rastu transfera penzionom fondu, dok su po odbitku ove pozicije svi ostali rashodi nominalno ostali isti, a realno su smanjeni za stopu inflacije u 2009. godini.
Ono što je možda najvažnije, što se u ovom trenutku najviše očitava, to je da se ne sadrže elementi koji bi poslužili kao amortizeri u prenošenju svetske ekonomske krize u Srbiju.
S obzirom da vreme polako ističe, na kraju bih rekao, čini mi se, kada je u pitanju ono što nas može očekivati nakon izbora i novog predsednika Saveta NBS, kao i ukupne ekonomske monetarne politike koja se vodi, to je da će država Srbija, iako se javnosti to predočava i na neki način upoređuje sa nekadašnjim reformama koje je sprovodio tadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković, čini mi se da će posledice biti iste, jer i one su tada prekinute nekakvom višom silom koja se ogledala u raspadu tadašnje SFRJ. Ovo što nam se sada dešava, očigledno da se alibi pronalazi u svetskoj ekonomskoj krizi.
Ako se ima u vidu da je finansijskim planom NBS za 2009. godinu ciljana stopa ukupne inflacije koja bi se kretala oko 9%, koja je projektovana, prosečna visina referentne kamatne stope od 18% na godišnjem nivou i eskontne stope od 8,5% na godišnjem nivou, kao i pretpostavke prosečnog kursa dinara prema evru u visini od 85 dinara za jedan evro i prema američkom dolaru u visini od 64 dinara za jedan dolar, očigledno je da ćemo biti svedoci toga da su i oni dežurni cinici, koji za istoriju, učiteljicu života, kažu kako nas ona uči, od nje nismo ništa naučili, i ovog puta, nažalost, biti ponovo u pravu. Zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada se kao najznačajniji razlozi za donošenje zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima navode razrešenje problema nastalih u primeni zakonskih odredaba koje uređuju ovu oblast, unapređenje saradnje Republike Srbije sa drugim državama u krivičnim stvarima i omogućavanje ubrzanja krivičnih postupaka koji se vode za krivična dela organizovanog kriminala koja imaju transnacionalni karakter, a sve to s ciljem hitanja ka evrointegracijama, jasno je da se država Srbija nalazi u prilično nezavidnoj situaciji.
Dakle, ili usvajamo ne preterano potrebne zakone, ili, pak, donosimo neka zakonska rešenja koja u roku od par meseci pokušavate da popravite izmenama i dopunama. Ovaj koji je danas predmet ovako ubrzane skupštinske rasprave spada u najpre pomenutu kategoriju.
U ime Poslaničke grupe SRS-a, podneo sam amandman kojim je predloženo brisanje člana 87, a koji se odnosi na neprimenjivanje mera prinude. Naime, svedok ili veštak koji se ne odazove na poziv nadležnog organa države molilje, neće biti podvrgnut bilo kakvoj sankciji ili meri prinude, čak i ako je poziv sadržao takvu naredbu.
Dakle, apsolutno nelogično utemeljenje, koje neće voditi daljem uređenju i razrešenju problema, kako je to navedeno u obrazloženju Predloga zakona, već naprotiv, nastavku jedne pravne anarhije u Republici Srbiji, za koju je najzaslužnija vladajuća koalicija okupljena oko DS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, imajući u vidu ovu nehumanost kojom je omogućeno celih 120 sekundi da se obrazloži amandman, podsetiću da je sam koncept predloženog zakona o pružanju međunarodne pravne pomoći za SRS neprihvatljiv. Osim onog najjačeg aduta vladajuće većine, a to je da je ovaj predlog zakona deo tzv. proevropskih zakona, opšti utisak je da je on, mogu čak reći, bio nepotreban, jer je, kao što ste već čuli od kolega, ova materija poprilično regulisana odredbama ratifikovanih i potvrđenih međunarodnih i bilateralnih ugovora, koji su postali, odnosno čine segment pravnog sistema Republike Srbije.
U ime Poslaničke grupe SRS-a, amandmanom sam predvideo brisanje člana 11. Predloga zakona, koji se odnosi na troškove pružanja međunarodne pravne pomoći koje snosi zamoljena država, ako to ovim zakonom nije drugačije propisano.
Priznaćete i sami da se radi o jednom nelogičnom članu, jer em što je pitanje troškova u pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima već definisano zakonom i evropskim konvencijama, em moramo imati u vidu i činjenicu da nastupa globalna finansijska kriza, a i sam termin troškova je prilično diskutabilan.
Sve u svemu, jedna prilično ozbiljna tematika, između ostalog, izručenja okrivljenih ili osuđenih, kao i preuzimanje i ustupanje krivičnog gonjenja, čini mi se da je pokušano da se, pod plaštom već čuvenih evrointegracija, svede na pravnu farsu, baš kao i što je rad po novom poslovniku Skupštine Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji je danas predmet skupštinske rasprave, samo je potvrda konstatacije poslanika SRS, da se loša zakonska rešenja ne mogu ispravljati ad hoc, izmenama ili dopunama, već jedino nekakvom suštinskom reformom celokupne, u ovom slučaju, poreske politike.
Kao najvažniji razlog za izmenu Zakona, Vlada Republike Srbije je navela zaustavljanje procesa odliva kadrova u poreskoj upravi i njena konsolidacija do nivoa kojim se obezbeđuje stabilnost javnih finansija u narednom periodu, kao i preciziranje odredaba čija neposredna primena iziskuje tumačenja i time usporava, a poreski postupak čini neefikasnijim.
Između ostalog, preciziraju se i pojašnjavaju nadležnosti jedinica lokalne samouprave. Pravo poreskog obveznika propisuje i pravo na preknjižavanje.
Činjenica je da poreski obveznik izmenjenu poresku prijavu ne može podneti nakon pokretanja postupka poreske kontrole za kontrolisani period, zatim, da se u poreski postupak uvodi apsolutni rok zastarelosti od 10 godina, predložene su izmene kojim se uređuje radno-pravni odnos zaposlenih u poreskoj upravi. Naposletku, ako se ne varam, radi se o članu 177, precizirane su i određene prekršajne sankcije.
Želeo bih da istaknem u načelnoj raspravi da se poreska administracija susreće sa izazovima modernog vremena, tako da je apsolutno neophodno njeno prilagođavanje procesu globalizacije ekonomije, koju karakterišu i teškoće oporezivanja određenih sektora, kao i sofisticirana kompjuterska tehnologija. Realizacija reforme poreskog sistema bi morala da bude na duži rok, a upravo u fokusu je i poboljšanje efikasnosti u radu već pominjane poreske administracije.
Nekakvi vodeći principi bi svakako trebalo da uključe pojednostavljenje poreskog postupka, smanjenje komplikovanosti u primeni poreskih propisa, jačanje nivoa ispunjavanja obaveza poreskih obveznika i uspostavljanje diferenciranog tretmana poreskih obveznika, imajući u vidu njihov prirodni potencijal.
Evidentno je da postoji uzajamna povratna veza između poreske politike i poreske administracije. Praktično, ukoliko su poreski zakoni kao izraz određene poreske politike složeni za administriranje efekti te politike sigurno ne mogu biti zadovoljavajući. Zato se i pri kreiranju određene poreske politike moraju imati u vidu određena administrativna ograničenja. Veoma je važno identifikovati specifična uska grla i smetnje koje umanjuju efikasnost rada poreske administracije. Prioritetan zadatak u radu poreske administracije je svakako da obezbedi naplatu svih propisanih poreskih prihoda, što je ujedno najvažniji pokazatelj u radu poreske administracije.
Od takve savremene, moderne poreske administracije se očekuje, međutim, i da se bavi proučavanjem rezultata svog rada, razvojem metoda kontrole i poboljšanjem ekonomičnosti u radu. S tim u vezi jako je važno da unapređenje procesa rada i aktivno korišćenje podataka budu stalni podatak i nekakav osnovni princip u procesu upravljanja poreskom administracijom. Tako osposobljeno osoblje je jako bitan faktor za doslednu primenu poreskih propisa u praksi, jer ukoliko je administracija neefikasna, a tvrdim da jeste, i mnogo kvalitetniji zakon se može usvojiti, ali se neće primeniti ili će se pogrešeno primenjivati i davati male prihode. Funkcionisanje zakonske regulative neće moći da se realizuje bez odgovarajuće tehničke opremljenosti i unapređenja metode rada poreske administracije, a pogotovo njenih kontrolnih organa.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, prvi kvartal 2009. godine za poreznike i srpski budžet je najveći test, nakon odluke Vlade da jednostrano primeni Sporazum sa EU, budžetski prihodi su umanjeni, a jedno od najlošijih rešenja, na koji način nadomestiti manjak od par desetina milijardi dinara po osnovu uplate carina, jeste i ono što se u javnosti za sada stidljivo provlači, a to je, dakle, i povećanje stope PDV sa 18 na najverovatnije 20 posto. Ovo bi praktično i značilo da će i ona obećanja koja smo dobijala od guvernera NBS o vođenju antiinflatorne politike, računajući da rast cena neće biti veći od 8%, praktično u startu biti okrnjen bar za četvrtinu. Kada se svemu ovome doda i podatak koji su kolege poslanici iznosili, da je protekle godine podneto više od 1.700 prijava zbog izbegavanja poreza u ukupnom iznosu od preko 13 milijardi dinara, a da je bezmalo polovina svih tih poreza ili 49,04% utajeno poreza i doprinosa na zarade, dok je odmah potom PDV od 43,23%, jasno je u kakvom problemu je ova država.
Suštinski i jedan od glavnih problema, dakle, jeste i to što nijedno od zakonskih rešenja iz ove oblasti nije doprinelo da se ovakve kriminogene pojave iskorene. Ovakav predlog zakona ostaće samo mrtvo slovo na papiru, ukoliko se ne obezbedi da poreski sistem bude u funkciji ostvarenja ekonomskih i društvenih ciljeva.
Poreski principi bi trebalo da predstavljaju orijentire koji zadovoljavaju sistem u celini, a ne svaki pojedinačni porez.
Mora se voditi računa o dva aspekta: socijalno-političkim i pravno-administrativnom principima. Bitno je da se porezi što brže i potpunije prilagođavaju visini javnih rashoda, ali samo ako su u skladu sa ekonomskim mogućnostima zemlje. Problem je, gospođo ministar, što u Srbiji ne postoji fleksibilnost poreskog sistema, jer nije u mogućnosti da odreaguje na izmenjene ekonomske okolnosti. Na kraju krajeva i vama je kao ekonomisti jasno da je zarad stabilnosti poreskog sistema nedopustivo često menjati poreske propise, jer se u tom slučaju uvodi nestabilnost u uslovima poslovanja, otežava se planiranje itd. Ono što je neophodno jeste minimizacija administrativnih troškova, što znači da troškovi utvrđivanja, naplate i kontrole poreza moraju da budu niži. To je onda ekonomičnost poreza, jer ako su administrativni troškovi veći od prihoda takav porez jednostavno treba ukinuti.
Da zaključim, poreska politika utiče i na ekonomske i društvene tokove. Imam utisak da vlast u Srbiji nije svesna ni ovoga, kao ni ogromnih promena koje se dešavaju kroz uticaj finansijske i ekonomske globalne krize. Zbog skupog novca i otežanog izvoza nema ni govora o bilo kakvom ekonomskom rastu tokom 2009. godine. Ako se uzme u obzir i da se kurs može značajnije promeniti to bi značilo i značajan dodatni pad BDP i dohotka u Srbiji. Kako pada dohodak sve je teže prikupiti sredstva i za javne finansije.
U Evropi postoji pravilo da pad stope rasta za jedan procentni poen povlači pad javnih finansija za 1,2 do 2 procentna poena. Dakle, ako rast sa oko 6%, koliko je iznosio u 2008. godini, padne u 2009. godini i pad tih javnih finansija bi mogao da bude u rasponu od 7,2 do 12 procentnih poena. Ukoliko ne dođe do smanjenja javne potrošnje jasno je da će budžetski deficit eskalirati, a suočeni sa svim ovim pokazateljima suočavamo se i sa izjavama ministara o tome da je kriza naša šansa, a naša šansa je, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, razmišljanje i na temu povratka Kejnsovog sistema, umesto ovog tržišnog fundamentalizma, jer za državu kao što je Srbija čini mi se nema kvalitetnijeg rešenja. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, Predlog zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranje terorizma koji je danas predmet skupštinske diskusije, moram još jedanput da ponovim, u prilično nelogično sačinjenom dnevnom redu, koliko god bio manje ili više loš, najveće iskušenje imaće poput svih prethodnih zakonskih predloga, u praktičnoj primeni, ako za to, nadam se da nije već i kasno. Naime, fenomen pranja novca je prisutan u celom svetu, naravno, tu ni Srbija nije izuzetak. Neke relevantne procene govore da se danas opere od 2% do 5% ukupnog svetskog društvenog proizvoda, odnosno prevedeno u ciframa, od 590 milijardi do čak 1,5 bilion dolara godišnje.
U Srbiji je situacija slična. Taj procenat je oko 5%. Ono što se svakako nameće je logično razmišljanje da je pre svega mafijaška privatizacija preduzeća u najvećem obimu uticala na ovakav parametar, ali pranje novca je i te kako omogućeno preko već nadaleko čuvenih fantomskih firmi, odnosno korišćenjem fiktivnih pravnih lica.
U Srbiji je jedan od modaliteta i promet nepokretnosti koja je nesporna delatnost i pogodna da se novac stečen na nezakonit način plasira u legalne finansijske tokove. Treba ovom prilikom pomenuti tzv. simulovane poslove kada se, primera radi, ugovori proizvodnja tekstila za izvoz, a umesto repromaterijala koji je trebalo nabaviti u inostranstvu, u stvari se uvozi originalna roba koja je finalni proizvod i onda se prodaje ovde. Ili se simulira proizvodnja u najprimitivnijim uslovima, prave se nekakve manufakture i naizgled proizvodi roba, a zapravo se preko takvih poslova gura veliki keš. Takođe, evidentno je legalizovanje sumnjivog kapitala putem izgradnje raznih objekata, s obzirom na to da se i tu u priličnoj količini pojavljuje gotovina.
Suština pranja novca je, dame i gospodo narodni poslanici, da se ilegalno stečeni novac prevede u legalnu svojinu ili legalni posao. Koriste se drugi načini preko čuvenih of-šor kompanija, pravog poreskog raja, čime se zamagljuje poreklo novca i izbegava plaćanje poreza. Takve transakcije, naravno, ne ulaze u platni promet zemlje i vrlo je teško sagledati njihov tok. Primera iz bliske prošlosti je sijaset i samo ću podsetiti na onaj čuveni dvojac Janjušević – Kolesar. Ovom prilikom bih želeo posebno da istaknem da je ovim predlogom zakona predviđeno da banke imaju aktivnu ulogu u ovoj priči.
Žao mi je što danas ovoj sednici ne prisustvuje gospođa Dijana Dragutinović, ministar finansija Vlade Republike Srbije, čini mi se da je ovo tema u kojoj bi svakako ona bila i najkompetentnija.
Nažalost, zahvaljujući ekonomskoj politici i samom činjenju aktuelnog režima, ovaj bankarski sistem u Srbiji, ako uopšte još uvek postoji, suočava se sa rizicima, kao što su kreditni rizik, rizik od prevare, rizik od ugrožavanja reputacije, koji prouzrokuje te ozbiljne pravne i finansijske poteškoće.
Potreba za pranjem novca, odnosno prihoda ostvarenim kriminalnim aktivnostima kroz finansijski sistem je od vitalnog značaja za uspeh i kriminalne aktivnosti. Povećana integracija svetskih finansijskih sistema i uklanjanje barijera za slobodno kretanje kapitala, na kraju krajeva, omogućili su da se novac ostvaren kriminalnim putem lakše opere i otežali proces praćenja takvih aktivnosti. Jednostavno, ne postoji nekakav jedinstveni način pranja novca. Od čega se ti prihodi obično nalaze u formi keša koji bi trebalo da uđe u finansijski sistem na neki način. Uprkos raznovrsnosti metoda koje se koriste, proces pranja novca se obavlja u tri faze, smeštanja, raslojavanje, integrisanje, a najčešći oblik je preklapanje ovih koraka.
Ono što bi ovakvim predlogom zakona da se spreči, a nisam uveren da će se u tome uspeti, jeste zapravo identifikacija onih tačaka gde se aktivnosti u vezi pranja novca možda i izloženije uočavaju. Tu se, pre svega, misli na ulaz keša, odnosno gotovine u finansijski sistem, međunarodni tok novca, transferi u finansijski sistem, kao i transferi finansijskog sistema. U okviru ove borbe u suprotstavljanju pranja novca na osnovu novog zakonodavnog okvira, potrebno bi bilo uspostaviti međuinstitucionalni sistem za prevenciju i kontrolu pranja novca.
Formiranjem institucije za prikupljanje relevantnih informacija koje bi prikupljale i razmenjivale finansijske informacije na domaćem i međunarodnom nivou, u svrhu kontrolisanja i prevencije pranja novca, verovatno bi se postigli značajniji rezultati. Možda bi bilo dobro osnovati nekakvu međuresornu radnu grupu koja bi okupljala sve agencije i institucije uključene u suzbijanju pranja novca, kako bi se redovno testirao i ocenjivao njihov rad i razgovaralo o adaptaciji ka novim izazovima.
Sigurno, kada smo već pomenuli banke kao jedan od ključnih parametara ovog zakonskog okvira, da se nameće neophodnost nekakve programske harmonizacije rada banaka i drugih finansijskih ustanova i institucija koja se mora poštovati kako bi standardi za identifikaciju finansijskih transakcija delovali i omogućavali praćenje stvarnih korisnika računa. Mere koje bi trebalo preduzeti u borbi protiv finansiranja terorizma su slične onima koje se preduzimaju protiv pranja novca. Međutim, za ovu pošast je potrebno imati konkretnu strategiju, a ne nekakvu, tako da kažem, ad hok varijantu koja se realizuje od onog 11. septembra 2001. godine, kada su SAD, svetski policajac broj jedan, proglasile rat protiv terorizma.
U suprotstavljanju pranja novca i finansiranja terorizma, zalog efikasne borbe su snažan nacionalni, finansijski i bankarski i regulatorni sistem i državne institucije. Hteli vi to da priznate ili ne, država Srbija to danas ne poseduje. Primera radi, tokom prošle godine, Uprava za sprečavanje pranja novca otvorila je 76 predmeta. Dobro je što je gospođa Malović tu. Suština je da na kraju sve to treba procesuirati. Sudovi donose presude da li je krivično delo učinjeno ili nije. Nažalost, podaci pokazuju da ne postoji dovoljan broj pravosnažnih presuda u krivičnim postupcima pranja novca.
Na kraju krajeva, za sprovođenje zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma jasno je da je neophodno obezbediti određena sredstva u budžetu Republike Srbije. Nas svakako očekuje i rebalans. Utvrdićemo tokom godine hoće li Srbiju zaobići recesija. Verovano će ovakav zakon biti usvojen. Postavlja se ono pitanje sa početka – nije li već za sve to kasno?
Jer, kao što nam je očigledno potrebna i međunarodno pravna pomoć u određenim krivičnim stvarima, osnovni problem i dalje ležu u činjenici da se na jedan beskrupulozan način još uvek ne poštuju ni zakonske odredbe, ni Ustav Srbije. Najbolji primer je možda za to današnja sednica Administrativnog odbora na kojoj je vladavina prava zamenjena pravom vladavine, u ovom slučaju, DS. Dakle, sve dok se dešavaju ovakve anomalije, Srbija neće, bez bazira na usvajanje tzv. proevropskih zakona biti ni za pedalj bliža toj vašoj toliko voljenoj EU. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz.)

Želeo bih ovom prilikom da ukažem na povredu člana 104. i, eventualno, člana 87. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, jer ako ste, gospođo predsedniče, malopre saopštili da mi ovde radimo po dnevnom redu, onda me interesuje zašto ne prisustvuju predstavnici predlagača zbog onog o čemu treba da raspravljamo danas. Dok to ne utvrdimo, ono na šta sam hteo da ukažem, bilo je za vreme dok niste bili prisutni ovde.
Smatram, bez obzira na različitost u mišljenjima, da je predsednik Poslaničke grupe ZES-a povredila ne samo dostojanstvo nas ovde, narodnih predstavnika, nego i zdrav razum. Dakle, o njoj govorim, ne o šefu Poslaničke grupe Napred Srbijo, on poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, izuzev, možda, kada se izuva, kada ispušta neartikulisane krike ili čupa poslanike.

Ne. Izvinjavam se. Mi poslanici SRS-a smo, po mišljenju gospođe Nade Kolundžije, krivi, praktično, za sve što se ovde dešava. Mi smo krivi što se danas ne radi po predviđenom dnevnom redu, koji, uzgred budi rečeno, treba da aminuje totalno ućutkivanje opozicije ovim novim izmenama i dopunama Poslovnika o radu, baš kao što smo, verovatno, krivi što danas u februaru pada sneg, kao što su i naši predstavnici u Vladi krivi što mnogobrojni tzv. evropski zakoni nisu još uvek u skupštinskoj proceduri.
Samo ću, javnosti radi, da podsetim da ukupno tri takva zakona čekaju na usvajanje u Vladi, da ih je 14 na razmatranju, a za 12 još uvek nije počelo ni pisanje, da ne kažem – prepisivanje.
Opstrukcija se, dakle, ne ogleda u tome što smo, možda, na neki način koristili te članove 225. i 226. kako bismo iznosili mnogobrojne probleme s kojima su građani Srbije suočeni. Opstrukcija se, možda, ogleda u činjenici da je jedno od malopređašnjih pojašnjenja predsedavajuće trajalo sedam minuta i 46 sekundi.
Opstrukcija se, verovatno, ogleda u činjenici da se ne poštuju zakoni i Ustav ove države. Ono što je gospođa Kolundžija pomenula, oni i ne treba da budu ni na jednoj strani, izuzev na strani zakona. Dakle, opstrukciju ne samo Skupštine, nego i Srbije, po mom mišljenju, sprovodi režim, koja se ogleda u svakodnevnim otpuštanjima radnika, u poskupljenjima, u odricanju dela teritorije i u jednom podaničkom odnosu onih koji trenutno imaju i ''nož i pogaču'' u svojim rukama. Sve je to, naravno, propraćeno određenim medijskim tretmanom i jasno je zašto stižu ovi nagoveštaji o ukidanju TV prenosa i znatno restriktivnijem novom poslovniku o radu. Dakle, mi smo krivi što se ...
(Predsednik: Vreme.)
... evo, samo da završim rečenicu...