Dame i gospodo narodni poslanici, nisam najbolje shvatio prethodnog kolegu koji je govorio, a kako je to Aleksandar Vučić uništio RTS? Pominjete njegovu izjavu iz 2013. godine da mu je namera da, navodno, kako vi kažete, što ja mislim da apsolutno nije tačno, ukidanjem pretplate za RTS uništi tu medijsku kuću. Pa, jel uništen RTS? Koliko ja znam – nije.

Šta je to na kraju krajeva uništio Aleksandar Vučić? Nije uništio apsolutno ništa. Vi ga optužujete da hoće da uništi RTS isto kao što ga neki drugi optužuju da, evo, samo što nije izdao Kosovo i Metohiju, pa, samo što nije izdao Srbe u Republici Srpskoj, pa, samo što nije izdao Srbe u Crnoj Gori.

Ja sad postavljam jedno, ne vama, jedno retoričko pitanje, a šta je to uništeno za vreme vladavine Aleksandra Vučića? Koji je to deo teritorije Republike Srbije ili srpskih zemalja izgubio Aleksandar Vučić? Šta je to loše uradio za Srbiju Aleksandar Vučić, sem što je Srbiju preporodio i u političkom, i u ekonomskom, i u finansijskom, i u naučno-tehnološkom, i u kulturnom smislu? Kako može biti uništitelj neko ko svakoga dana, čak i u vreme pandemije, ali bukvalno svakoga dana otvara nove fabrike, otvara nova radna mesta i dovodi investitore, kako domaće, tako i strane? Samo dana i juče, znači bukvalno za 48 sati otvorene su dve praktično nadomak Beograda dve nove fabrike, upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću. Jedna je u Inđiji, a druga je u Sremskoj Mitrovici. O svim drugim fabrikama, o stotinama drugih fabrika, o stotinama hiljada radnih mesta nema potrebe ni da govorim zato što to narodni poslanici i građani Srbije veoma dobro znaju.

Hoću da kažem da pokušaj svih oni koji se protive politici Aleksandra Vučića da ga predstave kao neko strašilo koje hoće nešto da uništi, da upropasti, da proda, da izda, itd, jednostavno padaju u vodu pred činjenicom da je Aleksandar Vučić sve suprotno od onoga što mu vi stavljate na teret. Nije ništa uništio, nije ništa izdao, omogućio je građanima Srbije jedan bolji život. Naravno, svi smo mi svesni da građani Srbije i dalje teško žive, ali je uložio ogroman napor da Srbiju izvuče iz kaljuge i blata u kojoj se ona nalazila i 2012, pa i te 2013. godine o kojoj je prethodni govornik maločas spominjao.

Sve ovo čemu svedočimo i danas u ovoj raspravi u pojedinostima, opet nije ništa drugo nego priprema za ono što treba da se desi 2022. godine. Dakle, mudri ljudi na vreme osluškuju poruke vremena. Jasno je da sve ovo što se danas govori i u Narodnoj skupštini i sve ovo što se emituje ili piše po Đilasovim i Šolakovim medijima je u stvari jedna velika artiljerijska, medijsko politička priprema za ono što treba da nam se desi 2022. godine, odnosno ono što priželjkuju da se Srbiji desi te 2022. godine. To je da se na vlast vrate isti oni koji su Srbiju i doveli u to blato i u tu kaljugu u kojoj se ona nalazila do 2012. godine.

Zbog toga će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu svom snagom da se bori protiv onih koji bi hteli da vrate točak istorije unazad, da u Srbiji sve bude uništeno, da nema novih radnih mesta, da više nema života, da niko ne može da radi sem Dragana Đilasa i njegovih poslovnih partnera. Takva Srbija je prošlost.

Mi se zalažemo za jednu novu, lepšu, srećniju, napredniju Srbiju i uveren sam da oni koji bi hteli da tu Srbiju zaustave 2022. godine apsolutno u tome neće uspeti bez obzira da li su ovde u Srbiji ili nam dolaze iz demokratskog i evropskog Splita, kao ovaj maločas spominjani Boris Dežulović ili iz bilo koje druge evropske ili svetske destinacije. Jednostavno, građani Srbije takvu politiku više ne prihvataju.

Zahvaljujem se gospodine Dačiću.

Vi ste gospodine Imamoviću rekli da je Aleksandar Vučić svojom izjavom iz 2013. godine o ukidanju takse za RTS u stvari hteo da uništi RTS. Želim da kažem nešto drugo. Bez obzira što se vi i ja razlikujemo u interpretacijama ove izjave, ja vas duboko cenim i poštujem, ako ništa drugo onda zbog toga što ste zajedno sa svojom partijom i zajedno sa svojim koalicionim partnerima sa kojima sedite u poslaničkoj grupi izašli na parlamentarne izbore, koji su održani 21. juna ove godine i time ste pokazali da poštujete državu u kojoj živite i da ste izlaskom na izbore dali legitimitet i tim izborima i ovom sazivu Narodne skupštine.

Želim da vam kažem da nema potrebe da ovde usijavamo međunacionalnu ili međuversku atmosferu. Mislim da to ne treba ni vama ni nama. Ne treba to ni Srbima ni Bošnjacima. Ono od čega i Srbi i Bošnjaci treba da strepe, a to je da se na vlast ne daj bože vrate isti oni koji su i nas Srbe i vas Bošnjake nemilice pljačkali do 2012. godine i kojima je sve bilo malo, i 25 i 100 i 200 i 500 i 600 i 800 i pitaj boga više koliko miliona evra. Nismo mi iz SNS neprijatelji Bošnjaka i vas kao narodnih poslanika, niti vi treba da doživljavate poslanike SNS kao svoje političke protivnike i kao neprijatelje.

Ako malo uđete u suštinu stvari videćete da svi mi u stvari imamo, neću da kažem neprijatelje, ali nekoga ko je ozbiljno ugrožavao pre svega ekonomske i finansijske interese i srpskog i bošnjačkog naroda i da svi zajedno treba da se potrudimo, između ostalog i stvaranjem jedne konstruktivne atmosfere i dijaloga u ovom parlamentu, da pošaljemo poruku građanima da je jako važno da učinimo sve što je do nas, da oni koji su bezočno pljačkali i Srbe i Bošnjake i Albance i Mađare i sve druge građane Srbije ne dobiju priliku da ponovo urade 2022. godine.

Možete li samo, gospodine Dačiću, da mi kažete vreme koje mi je preostalo.

Samo vi kažite.

Zahvaljujem se.

Pre svega, dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da su danas na sednici Narodne skupštine trebali da budu prisutni i predstavnici institucija na čije akte dajemo saglasnost, odnosno čije finansijske planove treba da odobrimo, isto kao što su bili juče i ne vidim razlog zašto danas nisu prisutni da odgovore na pitanja mojih uvaženih mlađih kolega koji su danas potpuno demontirali i razotkrili medijsku strahovladu Dragana Đilasa, poput Ivane Nikolić, poput Đorđa Todorovića, poput Miloša Terzića, poput svih ostalih koji su danas u ime SNS ustali da kažu da je prisustvo Dragana Đilasa u javnom, medijskom i političkom prostoru obrnuto proporcionalno njegovoj podršci koju ima kod građana Republike Srbije.

Ne vidim razlog zašto danas nije ovde sa nama neko iz Regulatornog tela za elektronske medije da nam odgovori kako je moguće da danas u Republici Srbiji možete nekažnjeno da pozivate na ubistvo predsednika Republike, kako je moguće da nekažnjeno možete da objavite vest da je Aleksandar Vučić čovek, to je vest koja se pojavila pre dva ili tri dana na nekim od portala koje kontroliše Dragan Đilas i njegova samozvana intelektualna elita, da je Aleksandar Vučić čovek koji direktno stoji iza smrti, odnosno oni kažu iza ubistva patrijarha Irineja i mitropolita crnogorskog Amfilohija Radovića?

Dakle, bilo bi dobro da su dame i gospoda iz REM-a danas ovde, pa da nam odgovore na ta pitanja, ali iako nisu ovde dobro je da su građani Srbije imali prilike da čuju sa kakvim se političkim neistomišljenicima, političkim protivnicima ovde u Narodnoj skupštini suočavamo.

Kažu danas, evo sada čitam vest – poslanici SNS napadaju Dragana Đilasa, a on nije prisutan u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Tačno je, ali to je njegov izbor, ali je zato prisutan u „Danasu“, ali je zato prisutan na „N1“ televiziji, na „Novoj S“, na svakom portalu. Dakle, mnogo je prisutniji u medijima nego i jedan poslanik, nego i jedan funkcioner SNS. Opet kažem, to je nedopustivo, to je nešto što ne postoji nigde u demokratskom svetu, da neko ko uopšte nije učestvovao na izborima bude toliko prisutan u medijima, dakle, obrnuto proporcionalno njegovoj podršci koju ima u biračkom telu.

Ono što želim da kažem, dakle, Marko Atlagić je danima već izložen baražnoj vatri medija koji su pod direktnom kontrolom Dragana Đilasa i pod baražnom vatrom samozvanih pripadnika tzv. intelektualne i kulturne elite u Srbiji.

Evo šta kaže jedan pripadnik te elite. Ja nemam problem da kažem njegovo ime zato što ako je neko veliki glumac, veliki književnik, veliki naučnik, to ne znači da je u svakoj situaciji veliki čovek i to ne znači da je u svakoj situaciji veliki rodoljub. Gospodin Čedomir Petrović, sin čuvenog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, koji za sebe tvrdi da je pripadnik intelektualne elite u listu "Danas" od 01. decembra, dakle, to je broj jučerašnji lista "Danas", kaže za prof. dr Marka Atlagića, jednog od najboljih poznavalaca ne samo srpske srednjovekovne istorije, nego srednjovekovne istorije svih jugoslovenskih naroda, kaže da je drekavac koga drži Vučić u ruci i stiska. Kada ovaj treba da izbaci bljuvotine, ovoga puta na račun velike srpske dramske umetnice, što predstavlja udar na i ovako bednu kulturu, koja se koprca da ne umre, ako već nije.

U kampanju protiv gospodina Marka Atlagića, naravno, uključio se i Dragan Đilas, da ne mislite da je ovo samo napad od strane tzv. pripadnika intelektualne elite. Kaže gospodin Dragan Đilas - ljudi se plaše, ali glumci treba da kažu sram vas bilo, sram vas bilo što napadate Seku Sablić.

Baražnu vatru po Marku Atlagiću otvorio je i gospodin Dragan Bjelogrlić, koji kaže da je Marko Atlagić jedna velika sramota za Srbiju zato što je imao hrabrosti da ukaže na nešto što je nedopustivo u govoru jednog intelektualca koji misli dobro svojoj zemlji, a gospođa Jelisaveta Seka Sablić je rekla - otadžbina je tamo gde vam je dobro, a ne gde su sarme i sada ja pitam gospodina Bjelogrlića, gospodina Čedomira Petrovića, gospođu Jelisavetu Sablić, gospodina Dragana Đilasa a šta to njima fali u Srbiji?

Pa, deset puta su bogatiji, svako od njih pojedinačno od Marka Atlagića. Marko, kaži nam da li ti imaš stan u centru Beograda?

Marko Atlagić je čovek koji je profesor univerziteta, koji živi na periferiji Beograda, a svi ovi pripadnici intelektualne elite koji kažu da u Srbiji nije dobro, svi do jednog imaju ne stan nego hektare stambenog prostora u krugu dvojke. I njima nije dobro u Srbiji. Pa, sram njih bilo, a ne Marka Atlagića, koji je imao hrabrosti da kaže da se Srbija menja.

Ima pravo Jelisaveta Seka Sabljić da kaže i da ne vidi nove fabrike, nove puteve, nove škole, nove bolnice, na desetine i stotine hiljada ljudi koji su dobili posao od kako je Aleksandar Vučić na vlasti. To pravo ima i Dragan Bjelorlić. To pravo ima svako ko sebe smatra umetnikom, književnikom, pripadnikom intelektualne elite. Ali, mora da zna, kada da političku izjavu, on prestaje da bude glumac, prestaje da bude književnik, prestaje da bude slikar, postaje političar. Ulazi u političku arenu. Kada uđete u političku arenu, onda morate biti spremni da vam se odgovori političkim argumentima.

U govoru profesora Marka Atlagića nije bilo apsolutno ničeg uvredljivog kada je u pitanju gospođa Jelisaveta Seka Sabljić, koja je nesporno jedna od najvećih srpskih glumica. Ali, ono što je ona rekla u intervjuu za NIN od 12. novembra 2020. godine je zaista skandalozno. To su svi oni citati koje ja neću ponavljati, a koje je izneo moj uvaženi kolega Vladimir Orlić, gde se Srbija prikazuje na najgori mogući način.

U politici, dame i gospodo i dragi građani Srbije, ništa nije slučajno.

Ja ću vam sada pročitati, a na to je već ukazao i moj uvaženi kolega Vladimir Marinković, kako počinje tekst u NIN-u u tom intervjuu koji je dala Jelisaveta Seka Sabljić. Taj deo je napisala novinarka koja je obavila intervju sa ovom glumicom. „Mi smo neki mrziteljski narod“. Zašto ovo govorim? Zato što je jedan veliki istoričar rekao – kada jednu činjenicu izvučete iz njenog konteksta, onda ona prestaje da bude činjenica, postaje čudovište. Oni su u prethodnih nekoliko dana izvukli iz konteksta govor Marka Atlagića i prikazali samo ono što njima odgovara, a ja ću sada pokušati da građanima Srbije objasnim koncept u kome je Marko Atlagić rekao ono što je rekao.

Dakle, gospođa koja je obavila intervju sa…

(Predsednik: Gospodine Martinoviću, vi ste me pitali koliko je ostalo do kraja i ja samo želim da vas zamolim da završite brzo.)

Evo, samo nekoliko rečenica. Važno je zbog građana Srbije, da znaju kontekst u kome su izrečene reči profesora Atlagića. Kaže – mi smo neki mrziteljski narod, bratoubilački, partizanski i četnički, ruski i američki, zvezdaški i partizanovski, crveni, crni, žuti, rekli bi mnogo – ma niste vi ni za šta, ali ima tih nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. I sad pogledajte gde su te oaze. Ponavljam, u politici ništa nije slučajno. Oaze su Jugoslavija, Sarajevo ili šta god kome treba.

Zašto se pominje Sarajevo? Jel mislite da je to slučajno? Zato što gradonačelnik Sarajeva, dame i gospodo narodni poslanici, treba da postane Bogić Bogićević, čovek koji je dobio orden od Stjepana Mesića 2002. godine, zato što je u martu 1991. godine, iako je Srbin iz Bosne i Hercegovine, iz Ugljevika, odbio da glasa za uvođenje vanrednog stanja u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i time spreči građanski rat, hiljade i hiljade mrtvih, od Slovenije do Kosova i Metohije.

Dakle, mislite da je slučajna ova kampanja protiv Marka Atlagića? Ne. Šta se provlači kroz ovu kampanju kao crvena nit? Šta se provlači kroz NIN? Šta se provlači kroz N1, kroz „Danas“, kroz izjave Dragana Đilasa, Dragana Bjelogrlića, Čedomira Petrovića, Jelisavete Seke Sabljić, ove novinarke koja je vršila intervju sa njom? Srbija i Srbi su krivi za raspad bivše Jugoslavije i treba da ispaštaju do sudnjega dana, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, zajedno sa svima nama koji pokušavamo da Srbiju izvučemo iz blata, iz gliba, u koji su nas uveli Dragan Đilas i svi oni pripadnici političke, intelektualne, kulturne i druge kvazi elite koja je upravljala Srbijom, žarila i palila do 2012. godine.

Vama gospodine Atlagiću, kao mom prijatelju, kao mom stranačkom kolegi, kao uvaženom profesoru univerziteta, želim da čestitam na pre svega intelektualnoj hrabrosti da kažete sve ono što ste rekli pre nekoliko dana.

Želim da se zahvalim mojim mladim kolegama iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, zato što su potpuno razobličili medijsku strahovladu Dragana Đilasa, pošto je to čovek koji nije ovde u Narodnoj skupštini ali upravlja sa apsolutnom većinom štampanim i elektronskim medijima u Republici Srbiji.

Na kraju, ponavljam još jedanput, mislim da je greška, mislim da je propust to što na današnjoj sednici nisu prisutni ljudi iz Saveta Regulatornog tela za elektronske medije da odgovore na sve ovo što su rekle moje kolege koleginice i kolege iz Poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, ali bez obzira na sve to, mi ćemo glasati za to da im se odobri finansijski plan. Imaće oni dovoljno novca. Da li će da rade svoj posao ili ne, to je na njima. Ali, neka niko ne sumnja da će poslanici SNS svakoga dana da ukazuju na sve one loše stvari koje nam se dešavaju i koje su se dešavale Srbiji, građanima Srbije pod vlašću Dragana Đilasa i pod vlašću svih onih koji se danas predstavljaju kao tzv. intelektualna i kulturna elita, kojima ništa ne fali, kojima je dobro u Srbiji i koji su sto puta bogatiji i od Marka Atlagića i od svih nas zajedno.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Prosto je neverovatno da u Narodnoj skupštini Republike Srbije čujemo da je gospodin Vlada Glišić jedini predstavnik srpskog naroda. Pa, koga predstavljaju svi ljudi ovde koji sede u Narodnoj skupštini? Pa, valjda smo mi pre svega i pre vas predstavnici srpskog naroda s obzirom na broj dobijenih glasova na izborima koji su održani 21. juna.

To što vi imate pet minuta, gospodine Glišiću, da ne bi građani bili u zabludi, to je vaš izbor. Vi ste se sami opredelili da budete samostalni poslanik i da izađete iz poslaničke grupe preko koje ste ušli u parlament. Vi u parlament niste ušli kao Vladan Glišić nego sa liste Aleksandra Šapića. Neću da ulazim u to, to je vaša stvar zašto ste vi iz poslaničke grupe izašli ali da ste ostali u vašoj poslaničkoj grupi imali bi daleko više vremena za diskusiju, a kao samostalni poslanik, kao poslanik van poslaničke grupe imate pet minuta kao i svi ostali samostalni poslanici.

Ima nešto mnogo važnije što hoću da kažem. Juče je predsednik Republike Aleksandar Vučić rekao i ja ću sada da ga citiram – Mi smo deo „Kovaksa“, ako EU nabavlja „Fajzer“ i mi ćemo, ne pitamo koliko košta. Ako nabavljaju „Modernu“ i mi ćemo, ali razgovaramo i sa našim kineskim i ruskim partnerima i sa Britancima. Razgovaramo sa svima ne bili smo što pre došli do vakcine.

Moje pitanje ne samo za gospodina Glišića pošto mislim da je on tu možda i po najmanje odgovoran, ali moje pitanje za ljude poput Dragana Đilasa, za ljude poput Šolaka, za ljude poput Jugoslava Ćosića – koliko su to respiratora, skafandera, lekova oni nabavili? Oni koji su bogati pa skoro isto i kao AP Vojvodina. Budžet Dragana Đilasa je tu negde sa budžetom sa AP Vojvodine.

Moje pitanje, pitanje SNS za one koji plaše građane svakoga dana, kako će Vučić da ih otruje nekom američkom vakcinom - šta ste vi uradili da pomognete građanima Srbije? Evo šta su uradili poštovani građani Srbije, u predizbornoj kampanji, toliko o ravnopravnosti, toliko o jednakosti, toliko o objektivnosti medija i toliko o ne slobodi medija u diktatorskom režimu Aleksandra Vučića. Srpska napredna stranka je za emitovanje 28 spotova na televiziji, na Šolakovim televizijama, znači N1 i Nova S, platila 3,9 miliona dinara, a Đilasova stranka, odnosno ta takozvana udružena opozicija Srbije koja je bojkotovala izbore, za anti-bojkot spotove kojih je bilo 408. Znači, naših 28, a njihovih 408, platila je 1,2 miliona dinara. Što znači, da je nas iz SNS po jednom spotu koštalo 139 hiljada 285 dinara, a gospodina Dragana Đilasa njegov spot je koštao, zamislite, dve hiljade 941 dinar.

To su oni koji svakog dana plaše građane Srbije kako će Vučić da ih otruje vakcinom, kako će preko vakcine da im ugradi nekakvu 5G mrežu u moždani sistem, pa će moći 24 časa da ih prati gde se nalaze, šta rade, sa kim se sastaju, itd. To su oni koji kažu da ništa ne valja što smo uradili u vreme ove epidemije, ali nikako da objasne građanima Srbije šta je to što su oni uradili bolje od Vučića i bolje od svih nas i bolje od Ministarstva zdravlja i bolje od Kriznog štaba, da imamo više lekova, više skafandera, više respiratora, manje bolesnih, manje umrlih. Nisu uradili apsolutno ništa.

Da stvar bude gora, oni su u jeku epidemije nastavili da rade ono što su radili i kad su bili na vlasti, da se bogate preko televizijskih sekundi. Pa, sram vas bilo! Dok ljudi umiru, dok se Vučić zajedno sa ljudima iz Kriznog štaba iz Ministarstva zdravlja bori da što pre stigne vakcina, imaćemo vakcinu pre mnogih evropskih zemalja, evo, možda već u decembru ili početkom januara, šta radi Dragana Đilas? Ono što je radio i dok je bio ministar, dok je bio Tadićev šef Narodne kancelarije, izmišljenog državnog organa koji nigde ne postoji u Ustavu i u zakonu, dok je bio gradonačelnik Beograda, čovek radi isto ono što je radio i dok je bio na vlasti, u vreme epidemije - on se bogati. On se bogati i sa pozicije jednog bogatog čoveka, prebogatog, prebogatog po svim mogućim, i evropskim i svetskim, a pogotovo po srpskim standardima, svakoga dana nam soli pamet kako ne valja ništa, kako ćemo vakcinom da trujemo ljude.

Mi ćemo da trujemo ljude, mi koji smo prvi u Srbiji, posle ko zna koliko godina, doneli jedan pronatalitetni program kako da pomognemo srpskim porodicama da imamo što više dece? Znači, mi ćemo da ubijamo našu decu, a učinili smo sve da u Srbiji bude više dece.

Ne mogu ništa drugo da vam kažem, nego sram vas bilo za ono što ste uradili građanima Srbije do 2012. godine i za ono što radite i dan danas, bitange, kriminalci i lopovi!

Kao demokrata po ubeđenju, ja poštujem gospodina Glišića kao opozicionog poslanika, ali sam imao potrebu ovo da kažem, gospodine Glišiću, prosto da bi građani Srbije znali da se pod lažnom maskom jedne televizije kao što je „N1“ ili pod lažnom maskom jedne televizije kao što je „Nova S“, pod lažnim maskama razne novine, razni nedeljnici, razni portali predstavljaju kao mediji, a u stvari su politički protivnici. Mi sad u Srbiji, to je moje mišljenje, možda nisam u pravu, ali mi sad u Srbiji imamo istu onu situaciju koju smo imali i u SAD, odnosno koja je postojala u SAD kada je Tramp preuzeo vlast.

Moj utisak je da Donald Tramp nije uspeo da pokaže ni 10% svojih mogućnosti, jer čim je pobedio na predsedničkim izborima 2016. godine, on je bio zasut artiljerijskom vatrom medija koji su, u stvari, otvoreni podržavaoci politike DS. Isti vam je slučaj i u Srbiji. Vi sad ne smete ništa da kažete za televiziju „N1“, jer onda će vam reći – e, pa napadate jedan nezavisni medij. Ne smete ništa da kažete za „Novu S“, vi ste protiv slobode medija.

Vi kažete, isti smo kao oni koji su vladali do 2012. godine. To je vaše mišljenje, ali građani Srbije ne misle kao vi. Građani Srbije vide da smo napravili potpuni diskontinuitet sa njihovom politikom u svim oblastima društvenog života i po pitanju ekonomije i po pitanju Kosova i Metohije i po pitanju izbora naših strateških partnera.

Gospodine Glišiću, zamislite tu neverovatnu situaciju da su na vlasti ljudi poput Dragana Đilasa danas, kada nas je snašla ova muka koja je snašla ceo svet, pa da li mislite da bi se on brinuo o tome da li u bolnicama ima dovoljno respiratora, da li imamo dovoljno skafandera, kada ćemo da nabavimo vakcinu? Pa, da li znate šta bi on uradio? Kada se pronađe vakcina, on bi seo u avion, otišao u Ameriku, Veliku Britaniju, Rusiju, Kinu, ko zna gde, primio vakcinu i baš ga briga, a mi to tako ne radimo. Mi činimo sve da pomognemo građanima Srbije. Navedite mi jednu državu…

Na kraju krajeva, pričao je moj uvaženi kolega dosta mlađi od mene i po godinama i po političkom iskustvu, ali pokazao je ogromno znanje, da ne idemo u druge države, pogledajte, mi smo i u uslovima epidemije pronašli mogućnosti da pomognemo privredi, da pomognemo preduzetnicima, da pomognemo malim preduzećima da opstanu i ne samo da opstanu, nego da zadrže ljudi koji rade kod njih i da ostvaruju čak i određeni profit. Pronađite mi jednu državu u Evropi, čak i državu koja je članica EU, a kojoj je to pošlo za rukom. Pogledajte malo zemlje u okruženju. Pogledajte Rumuniju, pogledajte Bugarsku, pogledajte Hrvatsku.

Mediji u Hrvatskoj se smeju, podsmešljivo govore o tome koliki je broj obolelih i broj umrlih u Srbiji, a kod njih je situacija deset puta gora, ali da se ne bavimo njima. To je njihova stvar. Oni imaju patološku mržnju prema Srbima i mene to ne čudi, ali me čudi da vi ne vidite sve one pozitivne stvari koje smo uradili od 2012. godine, a pogotovo sve one pozitivne stvari koje smo uradili u ovoj možda najtežoj godini u modernoj istoriji srpskog naroda, teškoj zbog zdravstvenih, zbog epidemioloških uslova.

Da nema epidemije, pa Srbija bi bukvalno bila ekonomski lider ne samo u ovom delu Evrope, nego u celoj Evropi. Malo koja zemlja bi mogla sa nama da se takmiči, ali mi čak i u uslovima ove teške epidemije uspevamo da održimo korak ne sa zemljama u okruženju, njih smo davno pretekli, uspevamo da održimo korak sa jednom Nemačkom, sa jednom Francuskom, sa državama koje su nekada bile svetlosnim godinama ispred nas.

Mi ih, malo po malo, iz godine u godinu, sustižemo. Teško da ćemo ih ikada sustići, imajući u vidu teško nasleđe i iz perioda posle Drugog svetskog rata i devedesetih godina itd. Ali, pokazali smo da možemo Srbiju da menjamo na bolje.

Zato vam kažem, ne budite kao oni licemeri, opisani u Novom zavetu, Hristos slepim ljudima vraća vid, onima koji ne mogu da hodaju, diže ih na noge, a licemeri kažu – a, gde ti je čudo, a gde su ti ljudi koje si ti ozdravio? Vi nećete da vidite sveo no što vidi ceo srpski narod na koji se pozivate. Pa, ceo srpski narod vidi da je Srbija krenula napred i sprski narod ovde u Srbiji i srpski narod u Crnoj Gori i srpski narod u Republici Srpskoj. Nemojte da budete takvi kao oni što su opisani hiljadama godina pre nas u Novom zavetu, koji ne vide stvari koje vidi svaki običan čovek.

Ovo vidi svako, i svako vidi da su ljudi poput Dragana Đilasa, poput Šolaka, kriminalci i lopovi najgore moguće vrste, bogate se u uslovima kada je Srbiju snašla ova nesreća koja se zove epidemija korona virusa.

Još jedanput im kažem, sram ih bilo i tražićemo od Agencije za sprečavanje korupcije, oni će biti ovde već sledeće nedelje, da ih pitamo šta će da urade povodom onoga što su predizbornoj kampanji uradili Dragan Đilas i njegovi koalicioni partneri.

Kakav je to medijski mrak, završavam gospodine predsedavajući, kakav je to medijski mrak, kakva je to strahovlada Aleksandra Vučića, kakva je nesloboda medija u kojoj za SNS jedan spot košta, kao što sam rekao skoro 140 hiljada dinara, a za Dragana Đilasa košta tri hiljade dinara? Ko je ovde u mraku, Dragan Đilas ili mi iz SNS?

Mislim da građanima Srbije ne treba više ništa objašnjavati, sve je jasno.

Gospodine potpredsedniče, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, prihvatam amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.

Zahvaljujem se gospodine potpredsedniče.

Moram da se osvrnem na nekoliko kvalifikacija koje je izneo moj uvaženi kolega prethodni govornik, a sa kojim ne mogu da se složim kao ovlašćeni predstavnik poslanika koji su podneli ovaj Predlog zakona.

Pre svega, malo me čudi vokabular koji koristite. To je vokabular Komunističke partije, odnosno Kominterne, kolonijalizam, krupni kapital, itd. To je jezik kojim se govorilo pred 50, 70 ili 80 godina. Pošto vi dolazite sa desnog političkog spektra, čudi me da koristite tu kominternovsku terminologiju, ali to je vaše pravo i nije to najvažnije oko čega ćemo da polemišemo.

Kažete da država i, konkretno, predsednik Republike Aleksandar Vučić nisu vodili dovoljno računa o porodici, da su naše porodice, a posebno naše žene, naše majke, izložene torturi u stranim kompanijama koje su počele sa radom u Republici Srbiji, naročito u periodu od 2014. godine pa do danas, a zaboravljate, odnosno bilo bi bolje da se zapitate – koliko porodica danas živi u Srbiji zbog toga što smo politikom Aleksandra Vučića uspeli da te kompanije dovedemo u Srbiju i kako su te porodice živele kada tih kompanija u Srbiji nije bio?

Pri tome je Aleksandar Vučić, pri tome je Vlada Republike Srbije vodila računa, mi o tome nismo pričali kao neki koji su bili na vlasti do 2012. godine, ali smo vodili takvu politiku, a to je politika ravnomernog regionalnog razvoja.

Predsednik Vlade i danas predsednik Republike Aleksandar Vučić vodio je računa i vodi i dan danas da se fabrike otvaraju, ne samo u Beogradu, ne samo u Nišu, ne samo u Kragujevcu, nego bukvalno od Subotice do Vranja, od Loznice do Negotina, da se fabrike otvaraju na Kosovu i Metohiji, da se fabrike otvaraju čak i u Republici Srpskoj, odnosno u Federaciji Bosne i Hercegovine, odnosno u onim delovima Bosne i Hercegovine u kojima živi srpski narod. Da li ste se zapitali kako bi te porodice živele da nije tih kompanija?

Izneli ste ovde nekoliko kvalifikacija koje smo ranije slušali od poslanika DS da bi unizili rezultate koje je postigla Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, da bismo nipodaštavali sve rezultate koje smo postigli u privlačenju i domaćih i stranih investicija u proteklih, pre svega, šest godina. Govorili su o tome kako radnici u tim kompanijama rade u pelenama, da nemaju pravo na pauzu, da su izloženi raznim vrstama torture, a jedan narodni poslanik iz DS, mislim da se zvao Balša Božović, je tvrdio da jedna kineska kompanija, koja je počela sa radom u Obrenovcu, to je „Meita“, da li je tako gospodine Komlenski, tretira srpske radnike kao robove i da su Kinezi u Srbiji robovlasnici.

Prijateljski vam savetujem da se klonite te terminologije. To je terminologija onih koji su politički propali. Dakle, ne da nisu uspeli na izborima, nego su zbrisali sa političke scene Srbije zato što su ubeđivali građane Srbije da ne vide ono što zaista postoji. Vučić otvori jednu fabriku, a oni kažu – ma to nije ništa, otvori deset, ma to nije ništa, otvori 150, ma to nije ništa. Mi kažemo – ljudi, zaposlili smo na stotine hiljada ljudi, napravili smo na stotine kilometara autoputeva, napravili smo nove škole, bolnice. Sa ove druge strane su nas ubeđivali da to nije tačno, da mi ne vidimo dobro, da nas Vučić laže, da svi lažu.

Građani Srbije dobro razumeju da li u njihovom gradu postoji fabrika ili ne postoji. Građani Srbije dobro znaju, možemo svi mi da kažemo da nije napravljena ni jedna fabrika i da nije napravljen ni jedan put i da ništa nije dobro urađeno od kako je SNS na vlasti, ali narod vidi i narod razume da pomaka ima i dalje narod u Srbiji teško živi.

Nisam ja neko ko je idealista i ko će sada da kaže, pošto smo mi sada na vlasti, narod živi odlično. Narod i dalje živi dosta teško, ali objektivno narod živi dosta bolje, nego za vreme onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Vidi se pomak u svim sferama društvenog života.

Nije isto kada u jednom gradu nemate ni jednu fabriku, pa za tri ili četiri godine ih ima šest. Nije isto. Nije isto kada ti ljudi koji rade u tim kompanija, a o kojima ste vi govorili, gde su imperijalisti došli, neki krupni kapital, robovlasnici itd, kući odnesu platu od 50 ili 60 hiljada dinara, pa ako su i muž i žena zaposleni u toj fabrici, priznaćete da to nije baš mali iznos, od tog iznosa može da se živi.

Ne mogu da prihvatim te kvalifikacije tamo u nekoj fabrici, ali neću da vam kažem u kojoj, u nekom gradu, ali neću da vam kažem u kom gradu, radnik je prinuđen da radi pod ponižavajućim uslovima, mora da radi sa pelenama, nisu mu dali zaštitnu masku itd. Mi smo narodni poslanici. Mi smo dužni da iznosimo konkretne podatke. Ako takvih slučajeva zaista ima, molim vas da kažete o kojoj fabrici se radi, u kom gradu se ta fabrika nalazi, da bi državni organi moli da reaguju. Ako to ne kažete, onda je vaša diskusija krajnje paušalna i onda ste rekli nešto čisto onako da se bacite kamenom na čoveka koji je uspeo od Srbije koja je bila polumrtva država, jedna razvalina od države, u svakom pogledu, i institucionalnom, i ekonomskom i vojnom, mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, jednostavno da se bacite kamenom i da kažete, što je najjednostavnije, ali što, naravno, nije tačno, da taj čovek za Srbiju nije uradio ništa. Mislim da je uradio mnogo.

Nova Vlada Srbije imaće obavezu i mi na tome iz SNS insistiramo da je to Vlada kontinuiteta. Nebitan je personalni sastav Vlade, da li će u Vladi da sedi Janko ili Marko. Ne mogu svi da budu ministri, ali će svako ko bude ministar u toj novoj Vladi morati da vodi onakvu politiku kakvu je zacrtao Aleksandar Vučić kada je prvi put postao predsednik Vlade, a to su ubrzane reforme u svim oblastima društvenog života, privlačenje investicija, i domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta, jačanje naše vojne moći, jačanje naše međunarodne pozicije, nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, odnosno pronalaženje kompromisnog rešenja za jedan problem koji tišti Srbiju i srpski narod više od 200 godina, ako ne i duže.

Kažete da ne postoji ministarstvo za dijasporu. Formalno-pravno to je tačno, ali niste rekli da u okviru Ministarstva spoljnih poslova postoji, odnosno da je predviđeno da postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Znači, mi smo otišli korak dalje u odnosu na ono što vi predlažete.

Dakle, mi pravimo razliku između dve kategorije, ja molim građane da to razumeju, dijaspora i Srbi u regionu. Dijaspora su oni koji žive u Americi, to su oni koji žive u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, neki su otišli pre 100 godina, neki su otišli posle Drugog svetskog rata iz političkih razloga, neki su otišli tokom šezdesetih i sedamdesetih godina iz ekonomskih razloga, neki su otišli devedesetih godina iz najrazličitijih mogućih razloga, to je dijaspora, ali mi smo predvideli jedan državni organ koji će da se bavi položajem Srba u regionu. To je jako važno da građani danas čuju.

Ko su Srbi u regionu? To su oni delovi našeg naroda koji su ostali da žive u bivšim jugoslovenskim republikama. Gde je danas najteži položaj srpskog naroda? Priznajemo da ima pomaka ali još uvek Srbi objektivno teško žive, mada su formalno-pravno izjednačeni sa drugim građanima tih zemalja, ali u stvarnosti im je život ne baš sasvim jednostavan, mislim na Hrvatsku, mislim na onaj deo Bosne i Hercegovine koji se zove Federacija BiH, mislim na Crnu Goru. Prilično je delikatan položaj i srpskog naroda u Severnoj Makedoniji.

Dakle, Aleksandar Vučić je posle dugog niza godina ponovo vratio u spektar političkog interesovanja položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Da vas podsetim, za razliku od Borisa Tadića, koji je mislio da je smisao politike da se stalno nekome izvinjava, misleći da će time da pokaže koliko je veliki evropejac i koliko je, navodno, građanski političar, Aleksandar Vučić je krenuo drugim putem, putem saradnje sa državama koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije i rekao je – mi Srbi smo tokom tih devedesetih godina napravili čitav niz grešaka, neki od nas su počinili i zločine, ali neko je počinio zločine i nad Srbima.

Dakle, govorimo i o jednoj i o drugoj temi, jer, do 2012. godine, imali ste jednu crvenu nit koja se provlačila ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, ne samo u međunarodnim centrima moći, nego i ovde u Beogradu, u Srbiji, a to je teza koja je veoma opasna. Nju i danas zastupaju pojedine političke stranke, nju i danas zastupaju pojedine nevladine organizacije, to je teza koju zvanično zastupa i Hrvatska, to je teza koju zastupaju i privremene institucije u Prištini, to je teza koju zastupa i Milo Đukanović, ali to je teza koju zastupa i Latinka Perović, a to je da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u Zagrebu rekao, kada je posetio Zagreb i posle toga kada je otišao da poseti Srbe na Korduni i Baniji – nije Srbija odgovorna za raspad Jugoslavije, deo odgovornosti verovatno snosi, ali deo odgovornosti snose i oni koji su se nasilnim oružanim putem, protivpravnim putem odvojili od Jugoslavije. Imao je hrabrosti da to kaže u Zagrebu, kao što je imao dovoljno ljudskosti, dovoljno srpstva u sebi da ode kod Srba koji žive na Korduni i Baniji i da kaže – mi smo ti koji ćemo da vam pomognemo da ostanete na svojim vekovnim ognjištima, da obnovite crkve koje su porušene, neke za vreme Drugog svetskog rata, neke tokom devedesetih godina na Kordunu i Baniji, da nemate potrebu da odlazite iz Hrvatske, nego da ostane na vašim vekovnim ognjištima.

Šta je rekao za BiH, za taj deo srpskog naroda koji živi u BiH? Priznajemo teritorijalni integritet BiH, priznajemo da je BiH država, ali tražimo ravnopravni položaj za srpski narod u BiH i tražimo da se ne smanjuju ingerencije Republike Srpske, odnosno da budu onakve kako je to definisano Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Dakle, formula je vrlo jasna, država sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda, od kojih je jedan konstitutivni narod srpski narod. Posebnu pažnju je Aleksandar Vučić posvetio Srbima koji žive u Federaciji BiH. Podsetiću vas, bio je u mestima koja su do 1995. godine bila, kako bi rekao Vuk Karadžić ovejana srpska, dakle, tu nije bilo muslimansko i hrvatskog uveta, ali su nažalost 1995. godine bili zauzeti od hrvatske vojske. Mislim na Glamoč, mislim na Grahovo, mislim na Drvar.

Otvorena je fabrika u Drvaru, zahvaljujući pre svega sredstvima koja je obezbedila Republika Srbija. Pa zar to nije briga za Srbe u regionu? Koji srpski predsednik je to uradio pre Aleksandra Vučića?

Pazite, oni koji su došli na vlast 2000. godine, koji su nas ubeđivali da samo što nismo ušli u EU, da smo oni mogu da nas uvedu u EU, da će neke silne pare da dođu u Srbiju samo kada oni dođu na vlast. Oni su pozatvarali fabrike u Srbiji, nije im palo na pamet da otvaraju fabrike u BiH, u onim delovima gde živi srpski narod. Aleksandar Vučić je pokazao da može da otvara fabrike i u Srbiji, ali i da otvara fabrike u BiH za Srbe koji tamo žive, jer šta će nama ljudi u Drvaru, u Glamoču, u Grahovu koji su bez posla. Oni će da se spakuju i da odu. Dakle, to su gradovi, sela, opštine koje nisu pripale Republici Srpskoj, ali je interes Srbije i srpskog naroda da ti ljudi ostanu tamo da žive gde su i rođeni, a čovek će ostati da živi ako ima gde da radi, ako ima od čega da prehrani sebe i članove svoje porodice. To je vrlo jednostavno.

Što se tiče Crne Gore, Boško Obradović je ovde krajem prošle godine upadao sa transparentima kako smo izdali Srbe u Crnoj Gori, kako smo prodali svetinje u Crnoj Gori, kako Aleksandar Vučić ima neke poslovne aranžmane sa Milom Đukanovićem, pa zato neće da reaguje na ono što Milo Đukanović preko Zakona o slobodi veroispovesti radi u odnosu na SPC u Crnoj Gori i u odnosu na srpski narod koji živi u Crnoj Gori. Onda se ispostavi posle nešto više od pola godine da je režim Mila Đukanovića pao. On je suštinski pao, mada mu je teško da prizna, ali njegov režim je pao upravo zahvaljujući činjenici da su Srbi u Crnoj Gori, ali i drugi građani Crne Gore u Aleksandru Vučiću prepoznali nekoga ko donosi mir i stabilnost u ovom delu regiona.

Šta mislite, mogli smo i mi ovde u Narodnoj skupštini da izglasamo jedan zakon sa benignim nazivom – zakon o slobodi veroispovesti i da onda progonimo verske zajednice koje nam nisu po volji. Nije nam po volji katolička crkva, udri po katoličkoj crkvi, nisu nam po volji muslimani, udri po njihovim verskim zajednicama. Mogli smo to da radimo, a da li smo radili, nismo. Da li smo učinili sve na način da nam niko u Međunarodnoj zajednici ne zameri da se mešamo u odnose u drugoj državi, da pomognemo srpskom narodu u Crnoj Gori. I te kako smo pomogli i vi ste toga jako dobro svesni.

Veliko je pitanje da li bi ljudi koji su do juče bili opozicija Milu Đukanoviću u Crnoj Gori danas bili u poziciji da formiraju Vladu da nije bilo principijelne politike Aleksandra Vučića, da nije bilo spremnosti Aleksandra Vučića da pređe preko jedne, ne baš jednostavne stvari, da mu je mitropolit crnogorski Amfilohije čitao opelo za živog čoveka zato što je potpisao, odnosno učestvovao u sklapanju Briselskog sporazuma 2013. godine. Pružio je ruku mitropolitskom amfilohiju i time pokazao da je interes srpskog naroda u Crnoj Gori mnogo jači od njegove lične sujete. To je takođe nešto što Srbi u Crnoj Gori jako dobro razumeju.

Imate onda kuknjavu onih koji su izgubili vlast u Crnoj Gori, pratio sam njihove medije, pratio sam i medije u regionu gde su gostovali. Oni koriste isto kominternovsku terminologiju, samo što je vi koristite u ekonomskom delu, a oni u političkom.

Milo Đukanović na jednoj televiziji u BiH kaže ovako – Aleksandar Vučić zagovara stvaranje velike Srbije. U Srbiji postoje neki centri moći koji vode veliku državnu politiku. I onda onaj klasični repertoar koji slušamo od kraja 80-ih godina. Postoji neki udruženi poduhvat da se stvori velika Srbija. Ko je deo tog poduhvata? Naravno, Aleksandar Vučić. Jer, gde god je nešto mutno, prljavo, neprijateljski itd, tu mora da bude Aleksandar Vučić, ali kaže, tu je i Srpska akademija nauka i umetnosti, tu je i SPC, tu su i mnogi intelektualci iz Srbije i svi oni imaju neki mračni plan. To je ono što slušamo otkako je počela kriza u bivšoj Jugoslaviji. Svi ti ljudi imaju neki mračni plan da stvore veliku Srbiju i da Crna Gora postane srpska provincija. Aleksandar Vučić, apsolutno, na to nije reagovao, a mogao je da reaguje. Rekao je, neka čovek priča šta mu je volja, izgubio je izbore, verovatno je pomalo deprimiran.

Ono što je važno, to je da su ljudi koji žive u Crnoj Gori shvatili da u Aleksandru Vučiću imaju pouzdanog partnera i pouzdanu zaštitu, što je najvažnije, da ne govorim o Srbima na KiM. Kažite mi kog srpskog političara sem Aleksandra Vučića Srbi na KiM vide kao svog lidera. Mene, vas ili nekog peto, ne, vide njega. Proglašavali su ga izdajnikom zato što je potpisao Briselski sporazum. Ali je imao hrabrosti da ode među te Srbe koji žive na KiM i da im objasni koliko je važno što je Briselski sporazum potpisan posebno u onom delu koji se odnosi na formiranje zajednice srpskih opština.

Još jednu stvar da vam kažem. Kako se pokazuje briga za Srbe u regionu. To moram da istaknem zato što mi se čini da smo mi to pomalo svi zaboravili, a to je jako važna tema. Aleksandar Vučić, naravno to nije bilo jednostavna odluka, to je teška odluka i za nekoga ko je predsednik Vlade i za nekoga ko je Srbin, ko je Srbin poreklom BiH. Aleksandar Vučić je, kao što se dobro sećate 2015. godine, opet zarad mira u regionu, opet zarad pomirenja Srba i Bošnjaka u BiH otišao u Potočare u Srebrenicu u julu 2015. godine da se pokloni senima nevino nastradalih Bošnjaka 1995. godine. Neću da govorim o brojevima, nisu brojevim u ovom trenutku najvažniji, ali je otišao da oda počast ljudima koji su nevino ubijeni. Da li je tamo bilo streljanja zarobljenika i civila – jeste. Aleksandar Vučić je otišao da u ime građana Srbije položi venac na spomenik, odnosno na spomen obeležje tim žrtvama. I šta se desilo?

Godine 2015. čovek dolazi u jednu misiju mira, dolazi u misiju pomirenja Srba i Bošnjaka, dolazi da kaže desile su se užasne i strašne stvari u BiH, hajde da i mi Srbi i vi Bošnjaci budemo pametniji nego što smo bili, pa da nam se takve stvari više nikada ne dogode. Pokušali su da ga ubiju. Jer, ono što se desilo u Srebrenici 2015. godine nije linč, nije vređanje, nije dobacivanje, ono je bio pokušaj ubistva. Ni jednom predsedniku Republike na ovim prostorima se nije desilo ono što se desilo Aleksandru Vučiću u Potočarima u julu 2015. godine, kada su čoveka pokušali da ubiju. Da li je zbog toga rekao – ne zanima me BiH? Ne. Koliko puta je razgovarao i sa Bakirom Izetbegovićem i sa Draganom Čovićem, koliko je bio u BiH i koliko puta je zvao ljude koji vode BiH da dođu u Beograd. Tu je pokazao brigu za Srbe u regionu.

Pazite, lako je biti Srbin ovde u Beogradu, to je najlakše, ali moramo da vodimo računa da mi odavde našim izjavama, našim ponašanjem ne pogoršamo ionako težak položaj Srba koji žive u Zagrebu, u Osjeku, u Vukovaru gde se i dan danas lome table sa ćiriličnim slovima, Srbima u Splitu, Srbima u Mostaru, Srbima na Cetinju, Srbima u Skoplju itd. Dakle, i te kako je pokazao brigu, ne samo za dijasporu, nego za Srbe u regionu i tu brigu ćemo mi nastavljati da pokazujemo i dalje.

Nastale su neke nove države, to je fakat i to verovatno u nekoj ni bliskoj, ni daljoj budućnosti neće da se promeni, ali ostaje činjenica, iako su nastale nove države, da Srba ima, uprkos mnogima koji su verovali da ih nikada više neće biti, da Srba danas ima i u Hrvatskoj, da Srba danas ima i u Federaciji BiH, još se uvek držimo i žilavi smo u borbi za Srbe na Kosovu i Metohiji, popravili smo u značajnoj meri položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, vodimo brigu i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji i na kraju krajeva, gospodine Glišiću, hteli vi to da priznate ili ne, ja znam da to mnogima iz opozicije i mnogima koji su protiv Aleksandra Vučića i mnogima koji mu kažu da je izdajnik i da nije dovoljno Srbin to smeta.

Ali, to je činjenica, ja bar mislim da je činjenica, što i Srbin iz Zagreba, Srbin iz Banjaluke, Srbin iz Mostara, Srbin sa Cetinja, Srbin iz Kosovske Mitrovice, Srbin iz Skoplja, kao što i Srbin iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca u Aleksandru Vučiću vidi svog predsednika. Vidi nekoga u kome ima zaštitu. Vidi nekoga ko ga neće prevariti. Vidi nekoga ko ga neće izdati. Vidi nekoga ko će mu pomoći da sazida novu crkvu, da kupi novi traktor, da sazida novu školu, da otvori fabriku. To su ogromni uspesi koje smo postigli. Pokazali smo da umemo da budemo lider u regionu, ali jednom mudrom i pametnom politikom. Nismo ni sa kim zaratili, nikome ne pretimo, uspeli smo.

Da odem jedan korak dalje sad od onoga o čemu smo pričali, ali uspeli smo da od država koje su nam do juče bili neprijatelji, koje su nas bombardovale, napravimo, neću da kažem u potpunosti prijatelje, jer je to nemoguće za tako kratak period, ali ipak partnere koji su počeli da razumeju da i srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije ima neke vitalne nacionalne interese. Tu pre svega mislim na KiM. Do 2012. godine pitanje KiM je bilo stavljeno ad akta, rešeno, gotovo, imate samo da priznate KiM. Sad već iz mnogih centara moći i preko okeana i ovde u Evropi stižu jedni malo drugačiji glasovi. Ima prostora za kompromisno rešenje. Znači, nije sve izgubljeno kada je u pitanju KiM. U velikoj meri zavisi od velikih sila, ali i u velikoj meri zavisi od nas koliko budemo mudri i pametni da obezbedimo maksimalno što je moguće u ovom trenutku da se obezbedi kada je u pitanju KiM.

Maksimalistička politika nije moguća, ali nije dobra ni ona politika koju smo imali do 2012. godine kada je tadašnje rukovodstvo Srbije vodilo brigu o Srbima na KiM tako što su proterali crnogorskog i makedonskog ambasadora, zato što su njihove države priznale KiM, toliki su bili veliki junaci, od kojih je ambasador Crne Gore bila čak i žena, Anka Vojvodić mislim da se zvala, i što se Vojislav Koštunica negde sakrio, a Boris Tadić je pobegao navodno u zvaničnu posetu Rumuniji. To je bila reakcija tadašnjeg državnog vrha na proglašenje nezavisnosti KiM. Onda je kao šlag na tortu došla genijalna ideja Vuka Jeremića da pred Međunarodnim sudom pravde postavi pitanje, da li je deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM u suprotnosti sa međunarodnim pravo? A, znao je i tu je njegov politički greh, on je znao da svaki sudija međunarodnog suda pravde kada donosi odluku, odluku donosi ne po svojoj savesti i po svom ličnom pravničkom ubeđenju, nego shodno politici svoje Vlade. Mogao je vrlo jednostavno da izračuna da tamo sedi većina sudija iz država koje su priznale nezavisnost KiM. Unapred se znalo kakvu će odluku da donese Međunarodni sud pravde, da deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

I sad pogledajte, sa tolikim teretom na leđima Aleksandar Vučić ulazi u borbu za Kosovo i Metohiju i ne kaže - ova borba je izgubljena. On nije spustio ruke, nije skinuo rukavice, on je nastavio da se bori u nemogućim uslovima. I da li ima pomaka u toj borbi? Ima. Rekli su nam - nema, gotovo je. Imate samo da priznate Kosovo i Metohiju. Pa ako je gotovo, što pregovarate sa nama? Što dolaze Amerikanci? Što dolazi Lajčak, što dolaze ti ljudi iz belog sveta ako je sve gotovo? Što pregovaramo? Što razgovaramo? Znači, nije sve gotovo. I ako budemo dovoljno pametni, nećemo izgubiti baš sve na Kosovu i Metohiji. Možemo sve da izgubimo i bili smo na pragu da sve izgubimo, ali ako budemo dovoljno pametni, ako budemo nastavili da vodimo onu politiku koju je do sad vodio Aleksandar Vučić nećemo sve da izgubimo na Kosovu i Metohiji.

Zbog toga sve ono što ste rekli, čini mi se da ste rekli pomalo prenagljeno i da niste dovoljno vodili računa da borba koja se danas vodi za Kosovo i Metohiju je hiljadu puta teža nego da smo takvu borbu vodili, recimo, 1990. godine, ili 1992. godine, ili 1987. godine, ili neke godine ranije. U 2020. godini, u 2021. godini sa tolikim teretom na leđima voditi borbu za Kosovo i Metohiju, pa to vam je isto kad bi vam neko okačio teg od 20 kilograma za noge i rekao - trči sprint sa svetskim šampionom. Teško da možete da ga pobedite. Ali, Aleksandar Vučić je pokazao da može da i sa tegom od 20 kilograma drži korak sa onima koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije.

Dakle, razumem vašu brigu za Srbe koji žive u dijaspori, za Srbe u regionu, ali prosto zbog građana Srbije hoću da kažem - nije tačno da ne postoji državni organ koji nije zadužen specijalno da vodi računa o Srbima u dijaspori i o Srbima u regionu. To je uprava koja postoji kao državni organ u sastavu Ministarstva spoljnih poslova. Mi ćemo, to sam rekao, to je rekla i moja koleginica Aleksandra Božić, to su rekli i mnogi poslanici SNS, reći će i danas, Vlada Srbije i predsednik Republike Aleksandar Vučić u nama poslanicima SNS, odnosno u nama poslanicima koji su izabrani sa liste "Aleksandar Vučić - Za našu decu" imaće apsolutno sigurnog partnera u borbi za onih šest proklamovanih ciljeva a posebno kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju. Ta borba će biti teška, ona je već sad teška, biće i dalje teška.

Mi pozivamo i vas koji ste u opoziciji da se uključite u tu borbu jer pitanje Kosova i Metohije nije pitanje ove ili one stranke, nije to lično pitanje za Aleksandra Vučića, kao što nije lično pitanje ni za vas ni za mene, to je pitanje celokupnog srpskog naroda i oko toga nam je potrebno apsolutno jedinstvo, potreban nam je nacionalni konsenzus i to je jedan od razloga zašto formiramo ministarstvo za društveni dijalog. Hoćemo sve da uključimo u borbu za vitalne srpske nacionalne i državne interese. To je razlog i to je odgovor na pitanje - zašto si, Vučiću, uzeo u Vladu koalicione partnere koji ti ne trebaju? Zato što mi vlast ne posmatramo kao plen, nego kao instrument da rešavamo nagomilane društvene probleme, koji ne potiču od Vučića, neki potiču od pre 200 godina, neki potiču od Josipa Broza, neki potiču od Božidara Đelića, neki potiču od Borisa Tadića, ali sve je to palo na leđa Aleksandra Vučića.

Mi hoćemo, dakle, da ta vlast bude instrument za rešavanje tih problema i hoćemo zajednički i sa onima koji su sa nama u koaliciji, ali pozivamo i vas koji ste u opoziciji da pomognete u onome što je ostvarivanje vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i srpskog naroda. Možemo da se razlikujemo po mnogim pitanjima, ali oko ovih pitanja koja smo definisali kao šest osnovnih ne smemo da se razlikujemo, jer nema budućnosti ono društvo koje nema konsenzus oko temeljnih političkih, ekonomskih i nacionalnih pitanja.

Ne postoji lična vlast Aleksandra Vučića, postoji predsednik Republike koji vrši svoje poslove shodno Ustavu Republike Srbije i shodno Zakonu o predsedniku Republike.

Inače, ono što ste rekli za Boška Obradovića, DS, pa nemam ja šta sa njima da se obračunavam, sa njima se obračunao narod. Narod je rekao sve o njihovoj politici. Demokratska stranka više ne postoji, ne zbog mene, oni su ljudi sami sa sobom odlučili da zaključaju vrata i da ugase svetlo u toj stranci, koja je osnovana 1919. godine. Šta sam ja tu uradio? Ništa.

Kažete da postoji lična vlast. Ne postoji lična vlast, ali narod prepozna, narod prepozna ko radi u njegovom interesu, a ko ne radi u njegovom interesu. Tu narod ne možete da prevarite. Vi nemate danas nijedan medij koji je u našim rukama. Svi mediji su u rukama Dragana Đilasa i onih koji podržavaju ljude koji su pozivali građane Srbije na bojkot. Skoro svi mediji su u njihovim rukama, direktno ili indirektno. Dakle, ne možete imati ličnu vlast ako nemate medijsku vlast. To se valjda u savremenim državama podrazumeva. Kažite mi jedan medij koji je u rukama SNS i konkretno u rukama Aleksandra Vučića.

Ali ima nešto drugo, što smeta ne samo vama, to smeta mnogima. Pazite, imate jedan paradoks. Kažu - Vučić je izdajnik, Vučić je lopov, Vučić je da ne kažem šta, a videli ste u predizbornoj kampanji, i pre izbora i sada to govore, kaže Velja Ilić, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za odbornike u Skupštini grada Čačka, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za pokrajinske poslanike, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za republičke poslanike?

Što vam to smeta? Ako je on izdajnik, ako je on strani plaćenik, ako je lopov, pa neće ljudi glasati za takve, jel tako? Ko bi glasao za nekoga ko je deklarisani izdajnik, ko je deklarisani lopov, ko je peder, ko je ne znam ni ja više šta? Ko bi glasao za takvog čoveka? Međutim, desili se izbori i ljubi baš glasali za njega. Ja znam da to vam smeta, samo vi to nećete da kažete, neko kažete - lična vlast. Ne, to je popularnost, to je ugled koji jedan čovek uživa zahvaljujući svom radu, pre svega, i rezultatima svoga rada.

Nije Vučić postao lider ne samo građana Srbije, nego Srba u regionu tako što sam ga ja dekretom proglasio za lidera, nego ga objektivno srpski narod tako doživljava. Tu ne možete da promenite ništa, ni vi ni ja. Ni ja kad bih se vama pridružio. Idite sad u Zagreb, pitajte ko je jedini političar u Srbiji u koga imaju beskrajno i apsolutno poverenje, oni će vam reći samo jedno ime. Idite u Banja Luku, oni će vam reći to ime. Idite u Crnu Goru, oni će vam reći to ime. Za mene ne znaju, za vas, pretpostavljam, takođe da ne znaju, ili ne znaju mnogi, za Aleksandra Vučića znaju svi.

U njega su uprte oči celokupnog srpskog naroda zato što je svojim radom pokazao da može, pre svega, iz pepela da podigne razorenu srpsku privredu, da može iz pepela da podigne vojsku koju su nam de fakto uništili i da i te kako vodi računa i brine o Srbima koji su ostali da žive u bivšim Jugoslovenskim republikama. Dakle, narod je u njemu prepoznao vođu, prepoznao lidera, prepoznao nekoga ko neće da ga prevari, ko neće da ga slaže, ko neće da mu okrene leđa onda kada mu je teško.

Mogao je Aleksandar Vučić 2013. godine da pošalje samo Marka Đurića na Kosovo i Metohiju, pa da Marko Đurić sam objašnjava koje su prednosti Briselskog sporazuma. Ne, on je otišao lično da sa tim ljudima razgovara. Mogao je da pošalje nekoga u Zagreb, da ne ide on, a otišao. Mogao je da pošalje nekoga u Srebrenicu, a nije poslao nikoga, nego je on lično otišao i pokušali su da ga ubiju. Ja sad postavljam pitanje ovde u Narodnoj skupštini – ko su ljudi koji su pokušali 2015. godine da ubiju predsednika Vlade Aleksandra Vučića?

Da li se nekad zapitate i da li se nekad zapitaju oni koji svakog dana 24 sata vode besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića? Ako je Aleksandar Vučić stvarno izdajnik srpskih nacionalnih interesa, ako je on ovde, po nekoj teoriji zavere, doveden na vlast da izda sve što je srpsko, da proda Kosovo i Metohiju, da proda Srbe u Crnoj Gori, da proda Republiku Srpsku, pa kako to da njegovi neprijatelji pokušavaju da ga ubiju? Ja bih takvog čoveka dočekao sa cvećem, ja bih ga odveo na ručak, na večeru, kupio bih mu neki skupoceni automobil.

To vam je isto kao nekad, svojevremeno, ima jedna poema Matije Bećkovića o Draži Mihajloviću. Zamislite tog izdajnika i saveznika okupatora, kaže, koji za četiri ratne godine nije se spustio ispod 1.000 metara nadmorske visine. Što? Pa, ako si izdajnik, jel sarađuješ sa okupatorom? Sedi, brate, u Beogradu, pa sarađuj kao čovek. A, ne sarađujem sa okupatorom, lomatam se po planinama Srbije, Bosne i Crne Gore, jedu me buve i ručam svaki drugi dan. E, takav vam je izdajnik i Aleksandar Vučić. Kao što su svojevremeno, kao što smo mi, nažalost, mnoge velike ljude iz svoje istorije proglašavali izdajnicima, isti vam je takav izdajnik i Aleksandar Vučić. Hoće sve da proda, sve je rasprodao, sve je gotovo, doveden je ovde da uništi sve što je srpsko, gde god ode u region ima ljudi koji ga mrko gledaju.

Kad sam neki dan slušao Mila Đukanovića ja prosto nisam mogao da verujem. Kao da govori Josip Broz, Vladimir Bakarić, Edvard Kardelj, Tuđman – velika Srbija, velikodržavni projekti, memorandum SANU, ostaci, kaže, četništva… Šta je još rekao, da – SPC i stalno jedna te ista matrica.

Stalno jedna te ista matrica i ta matrica se provlači i danas, samo u kontra smeru. Vučić je izdajnik, pa Vučić radi za američke interese, ma Vučić radi za evropske interese, pa Vučić radi za ovog, Vučić radi za onog. Mi poslanici SNS i ogromna većina građana Srbije kažemo – ne. Vučić radi isključivo za Srbiju i Vučić radi isključivo za srpski narod.

Nije eksponent ni jedne strane sile, ni sa zapada, ni sa istoka, i nastavićemo da vodimo nezavisnu politiku, da Srbija bude potpuno samostalna država i da na našu politiku, i unutrašnju i spoljnu, niko nema uticaja, sem državnih organa Republike Srbije i sem građana Republike Srbije. To, složićete se, gospodine Glišiću, nije lična vlast. To je najdemokratskija od svih demokratskih vlasti.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.

Poslanička grupa SNS će podržati kandidaturu gospodina Ivice Dačića za predsednika Narodne skupštine, imajući u vidu njegovo veliko političko iskustvo i dobre rezultate koje je postigao kao ministar inostranih poslova u Vladi Republike Srbije.

Poslanička grupa SNS će u ovom sazivu Narodne skupštine da se bori za šest osnovnih ciljeva. To su ciljevi o kojima je govorio pre dva dana predsednik SNS i predsednik Republike gospodin Aleksandar Vučić. Tih šest ciljeva biće okosnica programa politike i nove vlade Republike Srbije, na čelu sa gospođom Anom Brnabić.

Dakle, tih šest osnovnih ciljeva su sledeći.

Pre svega, vodićemo brigu za zdravlje građana u uslovima epidemije korona virusa koja je pogodila ne samo Srbiju, ne samo Evropu, nego nažalost i ceo svet.

Nastavićemo borbu za očuvanje vitalnih srpskih, nacionalnih i državnih interesa na Kosovu i Metohiji. Ta borba će biti teška. Ta borba je teška zato što se borba za Kosovo i Metohiju vodi već više od 200 godina, u veoma teškim i nepovoljnim uslovima za srpski narod. Ne bi bilo korektno i ne bi bilo pošteno kada bismo za sve probleme na Kosovu i Metohiji, a mi smo Srbi tome skloni, optužujemo samo one koji su bili na vlasti pre nas. Ti problemi datiraju još od 19. veka, od formiranja Prve prizrenske lige, pa formiranja Druge prizrenske lige, pa formiranja Treće prizrenske lige, pa masovnog proterivanja Srba sa Kosova i Metohije u toku Drugog svetskog rata, pa zabrane povratka Srbima kolonistima na Kosovo i Metohiju koju je donela nova komunistička vlast 1945. godine i proces konstantnog iseljavanja srpskog naroda sa Kosova i Metohije od 1945. godine pa do kraja osamdesetih godina i nažalost tragedija koja je pogodila Srbe na Kosovu i Metohiji 1999. godine, sa NATO bombardovanjem, sa masovnim egzodusom.

Ta tragedija, nažalost, traje i dan-danas. Možemo da kažemo da su Kosovo i Metohija danas, nažalost, za većinu Srba jedan veliki koncentracioni logor, u kome se Srbima krše elementarna ljudska i manjinska prava, da ne govorim o tome da se od 2013. godine nije formirala zajednica srpskih opština, iako je prištinska administracija tu obavezu preuzela na sebe, a Evropska unija bila garant sprovođenja Briselskog sporazuma. Tako da je borba za Kosovo i Metohiju nešto što nas očekuje u narednom periodu. Ta borba će biti teška. Sa ovog mesta želim da poručim predsedniku Republike i budućoj Vladi da će u poslaničkoj grupi SNS imati sigurnog i pouzdanog partnera kada je reč o borbi za ovaj deo teritorije Republike Srbije.

Treća veoma važna tačka politike koju ćemo da vodimo u ovom parlamentu i politike koju će da vodi i predsednik Republike i Vlada Republike Srbije jeste odlučna, bespoštedna borba protiv organizovanog kriminala, protiv korupcije, protiv mafije, bez obzira na bilo kakva politička, lična ili neka druga svojstva ljudi koji se time bave. Jednostavno hoćemo srpsko društvo koje će biti potpuno bezbedno, koje će biti lišeno u najvećoj mogućoj meri organizovanog kriminala i korupcije i tu će predsednik Republike i Vlada Republike Srbije imati sigurnog i pouzdanog partnera u poslaničkoj grupi SNS.

Četvrti, veoma važan cilj SNS u Narodnoj skupštini, u Vladi Republike Srbije biće borba za očuvanje nezavisne pozicije Republike Srbije u međunarodnoj zajednici. Predsednik Republike je o tome mnogo puta govorio. Mi želimo da postanemo sastavni deo Evropske unije i mi se tog cilja ne odričemo. Pri tome želimo da zadržimo apsolutnu nezavisnost u vođenju naše spoljne politike, u kreiranju naše ekonomije, u našoj borbi za Kosovo i Metohiju. Očekujemo od svih zemalja u svetu da budu ako ne prijatelji, a onda makar korektni partneri Republike Srbije. Želimo da od zemalja koje su nam nekada bile neprijatelji napravimo, ako je ikako moguće, saveznike i prijatelje, a ako ne, onda makar države, a radi se o velikim svetskim silama, koje će makar početi da razumeju interese srpskog naroda, interese Republike Srbije i naravno da produbljujemo ionako dobre i prijateljske odnose sa zemljama koje su nam i do sada bile od velike pomoći, ne samo kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju, nego i kada je u pitanju borba protiv korona virusa. Tu pre svega mislim na naše prijatelje iz Ruske Federacije i Kine.

No, u svakom slučaju, mi želimo da Srbija ostane nezavisna država, ne želimo da bude deo bilo kog vojnog ili političkog saveza, ne želimo sukobe ni sa kim u svetu, ali ćemo umeti na najbolji mogući način da zaštitimo naše državne i nacionalne interese. Kada to kažem, ne mislim samo na interese građana Republike Srbije nego na ceo srpski narod koji živi na prostoru bivše Jugoslavije, jer je činjenica, hteli to neki da priznaju ili ne, da danas u Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike Srbije, i Srbi iz Republike Hrvatske i Srbi iz Federacije Bosne i Hercegovine i Srbi iz Crne Gore i naravno Srbi sa Kosova i Metohije vide apsolutno svog predsednika, vide čoveka koji će da brine i o njima, i o njihovim interesima, i o njihovim pravima. Činjenica je da položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, da položaj srpskog naroda u Federaciji Bosne i Hercegovine, da položaj srpskog naroda u Crnoj Gori nije nimalo jednostavan, veoma je delikatan, veoma je težak, ali bi svi ti problemi bili mnogo veći da nije bilo mudre i promišljene politike Aleksandra Vučića koji je uspevao u teškim vremenima da pronalazi mostove saradnje i linije komunikacije i sa onima sa kojima objektivno nije jednostavno da se razgovara, ali sa kojima morate da razgovarate, ne zbog sebe, nego zbog Srbija koji žive u bivšim jugoslovenskim republikama, a čiji je položaj, kao što sam rekao, bio težak ili je težak još uvek.

Peti cilj poslaničke grupe SNS i peti cilj nove Vlade Republike Srbije biće nastavak reformskih procesa u svim oblastima društvenog života, i kada je u pitanju ekonomija i kada je u pitanju obrazovanje, a posebno kada je u pitanju vladavina prava i reforma našeg pravosuđa, zato što želimo da u ovim oblastima postignemo one standarde koji postoje u najrazvijenijim državama sveta, pre svega u državama Evropske unije, jer se pokazalo da su to dobri standardi koji su pre svega dobri za građane. Mi te standarde želimo da dostignemo, ne zato da bi nas neko pohvalio u nekom svetskom centru moći, nego zato što verujemo da građani Srbije zaslužuju da žive isto onako kvalitetno, isto onako dobro kao što žive i građani u Velikoj Britaniji, građani u Nemačkoj, građani u Francuskoj, Italiji i u svim drugim razvijenim zemljama.

Šesti cilj, možda i najvažniji, jer nijedan od ovih ciljeva ne bi bio moguć da nema tog šestog cilja, a to je dalji rast srpske ekonomije.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić je rekao da je cilj da u 2021. godini imamo rast od 6%, da ovu godinu završimo, ako je moguće, sa nultom stopom rasta, što je veliki uspeh, imajući u vidu svetsku ekonomsku krizu koja se pojavila zbog pandemije koronavirusa i ako u tome uspemo, a ja sam siguran da hoćemo, Srbija će zaista biti lider ne samo u regionu zapadnog Balkana, nego lider u Evropi po stopi privrednog rasta. To samo pokazuje da ćemo insistirati na svim onim poslovima na kojima smo insistirali od 2014. godine, a to je jedna promišljena fiskalna politika, monetarna politika, to je privlačenje novih investicija, domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta i to je ono što je omogućilo, ta jaka ekonomija, da Srbija u poslednjih nekoliko godina pre svega vojno ojača, da postanemo ponovo jedna respektabilna vojna sila, ne sila koja želi bilo koga da napada, ne sila koja želi da sprovede agresiju prema bilo kojoj državi ili prema bilo kom narodu, nego sila koja ima zadatak da brani građane Republike Srbije od bilo koga koji bi eventualno pokušao da atakuje na državne granice Republike Srbije, ali i da brani srpski narod od onih koji su sproveli 1995. godine zločinačke akcije „Bljesak“ i „Oluja“ i koji misle da je tako nešto ponovo moguće. I, naravno, da brani srpski narod na Kosovu i Metohiji, jer i tamo ima usijanih glava koji misle da treba proterati i ono malo Srba sa Kosova i Metohije koji su tamo ostali. Ta vojna moć bazirana je na jakoj srpskoj ekonomiji.

To nisu razumeli oni koji su bili na vlasti do 2012. godine. Oni su smatrali da je ekonomija sredstvo za lično bogaćenje, a ne da društvo bude jako i ne da vam vojna moć bude jaka.

Aleksandar Vučić je dobro razumeo da je jaka ekonomija važna za građane, važna za podizanje životnog standarda, ali da je isto tako važna i za nabavku najsavremenije vojne opreme i tehnike, jer, kao što vidite, bez obzira na sve idealističke koncepcije o svetu bez ratova, ratovi su, nažalost, realnosti modernog sveta. Srbija mora biti spremna da brani svoje interese, mora biti spremna da brani svoje državne granice, mora biti spremna da bude garant mira, bezbednosti u regionu, a pre svega za Srbije koji su ostali da žive u republikama bivše Jugoslavije.

Ono što takođe želim da kažem ovom prilikom jesu stalni napadi onih kojih trenutno nema u ovom parlamentu, zato što su oni sami izabrali da ovde ne sede, a to je da Narodna skupština Republike Srbije nije legitimna, zato što njih nema, te samozvane elite. Dakle, nekoliko procenata građana Republike Srbije okupljenih u savez koga vodi Dragan Đilas, ti ljudi su se proglasili elitom. Oni ni po čemu nisu elita, ali su se proglasili elitom i ta elita je odlučila da bojkotuje izbore koji su održani 21. juna. Samo da vas podsetim, ti izbori su održani pod uslovima koji su bili teški jedino za Srpsku naprednu stranku, jer smo prethodno usvojili set zakona koji su svi do jednog bili u korist opozicije i svi do jednog bili protiv interesa SNS. Mi smo ti koji smo uveli u srpsko zakonodavstvo pojam funkcionerske kampanje. Ministri SNS su bili ti koji u radno vreme, to sad deluje pomalo smešno ali samo da podsetim građane Srbije, to su bili zahtevi opozicije na koje smo mi pristali, jer se nismo plašili suda građana na izborima, ministar iz SNS nije smeo da spomene SNS, nije smeo da spomene Aleksandra Vučića u radno vreme. Mi smo to prihvatili.

Mi smo prihvatili da se spusti cenzus sa 5% na 3%, iako je to objektivno išlo na štetu SNS. Mi smo bili ti koji smo omogućili opozicionim političkim partijama da potpise overavaju u opštinskim i gradskim upravama, da ne moraju da idu kod javnih beležnika.

Mi smo bili ti, da podsetim građane Srbije, koji su pooštrili, koji su pojačali nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Naravno, opet, neću da kažem na štetu, ali ta borba protiv korupcije je uvek bila zamišljena tako da se spreči korupcija unutar SNS. O korupciji u redovima Dragana Đilasa niste smeli ništa ni da kažete, kao što ne smete da kažete ni dan-danas.

Ono što posebno želim da istaknem to je laž koja se provlači već godinama u Srbiji, a naročito je bila izražena u toku predizborne kampanje, ona je i danas prisutna u javnom mnjenju, a to je da u Srbiji vlada medijski mrak, da je taj medijski mrak uveo Aleksandar Vučić i da zbog toga nema uslova za fer i demokratske izbore, iako je činjenica, statistički dokazano, da najveći broj štampanih i elektronskih medija iz dana u dan radi protiv Aleksandra Vučića a za Dragana Đilasa, odnosno za one koji su odlučili da bojkotuju izbore.

Nisu nam verovali kada smo rekli da je, recimo, list „Danas“, glasilo, jedan propagandni bilten Dragana Đilasa. Onda su nam objavljivali karikature, da smo Hitleri, da smo Gebelsi, objavljivali su najgore moguće tekstove o ljudima koji sede ovde u Narodnoj skupštini, o Aleksandru Vučiću da se i ne govori, toga je bilo svakodnevno i evo, od 1. januara 2021. godine, Dragan Đilas je i formalno vlasnik „Danasa“. Da ne govorim o televiziji N1, da ne govorim o svim mogućim medijima koji su 24 sata vodili besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića i protiv SNS. To je bila tako strahovita kampanja koja može da se poredi samo sa medijskom harangom koja je vođena na hrvatskoj televiziji 1991. godine, kada ste 24 sata imali konstantnu propagandu protiv Srbije, protiv srpskog naroda, protiv Jugoslovenske narodne armije, kada se govorilo o velikosrpskoj hegemoniji, o agresiji, o nekim srbo-četnicima koji hoće da stvore veliku Srbiju.

Ta atmosfera stvorena je ponovo u Srbiji 2019. i 2020. godine, ali ovoga puta glavna meta je bio Aleksandar Vučić. Kažite mi jedan medij, odnosno pokažite jedan medij, bilo štampani bilo elektronski, koji je u Vučićevim rukama ili koji radi za Aleksandra Vučića. Svi rade za Dragana Đilasa. I oni su odlučili i pored svega toga da ne izađu na izbore, jer su znali da ne da ne mogu da pobede na izborima, nego da ne mogu da pređu ni taj famozni cenzus od 3%. I onda su odlučili da bojkotuju izbore. I kad su završeni izbori, onda su hteli da obesmisle ovaj parlament, da kažu da ovaj parlament nije legitiman zato što nema opozicije.

Apsolutno je legitiman, zato što je narod glasao za sve vas koji ovde sedite, a oni su sami izabrali da ih ovde nema. Dakle, niko ih nije terao na bojkot. Bojkot je legitimna stvar, ali nemojte da kukate i nemojte da plačete zbog posledica vaše odluke. To je vaša odluka da ne sedite u Narodnoj skupštini. To pokazuje da ne cenite građane Srbije, da vas nije briga šta oni misle, da ne uvažavate Narodnu skupštinu kao najviši državni i politički organ Republike Srbije i pokazuje, na kraju krajeva da niste nikakva elita, da ste bili i ostali ljudi koji su radili i koji dan danas rade isključivo protiv interesa građana Srbije i protiv Republike Srbije kao države.

Ali da se više njima ne bavim, oni su otišli u prošlost. Želim da poručim još jedanput sa ovog mesta i time ću da završim. Poslanička grupa SNS će biti pouzdan partner i predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću i novoj Vladi Republike Srbije u borbi za ostvarenje ovih šest osnovnih ciljeva, a o svakom od ovih ciljeva moje uvažene kolege iz poslaničke grupe govoriće nešto više. Hvala vam.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.

Javio sam se za reč povodom amandmana, prosto želim da iznesem nekoliko važnih stavova poslaničke grupe SNS u vezi onoga što smo čuli danas, a i u vezi onoga što smo čuli pre dva dana kada smo u načelu raspravljali o predlozima ovih izbornih zakona koji se odnose na izbore narodnih poslanika i na lokalne izbore.

Pre svega, želim da kažem da je SNS prihvatila razgovore sa svima koji su želeli sa njom da razgovaraju o tome u kom pravcu treba reformisati naš politički sistem i u kom pravcu treba reformisati, između ostalog, i naše izborno zakonodavstvo.

Tu se, naravno, uvek izvlači iz konteksta ono što je rekao predsednik Republike, Aleksandar Vučić, a to je da neće prihvatiti bilo kakve ucene, čak i ako ih se skupi pet miliona. On je rekao da neće prihvatiti diktat ulice.

Dakle, na ulici može da se skupi čak i pet miliona ljudi, što naravno nikada neće da se desi, jer oni koji organizuju proteste protiv Aleksandra Vučića mogu da skupe samo 15 do 20 mafijaša i narko-dilera, kao što je to pre dva dana uradio fašista, Boško Obradović, ali je istovremeno predsednik Republike rekao da je spreman da razgovara sa svima onima koji žele ozbiljan i tolerantan dijalog o reformi našeg političkog sistema, ali u institucijama političkog sistema, odnosno u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Još je rekao, ako ne želite da razgovarate sa mnom, razgovarajte sa predsednicom Narodne skupštine. Ako ne želite da razgovarate ni sa predsednicom Narodne skupštine, evo vam tu poslanici SNS pa razgovarajte sa njima. Mi smo pokazali spremnost da razgovaramo u kom pravcu treba promeniti naš politički sistem i naše izborno zakonodavstvo.

Razume se, ne moguće je promeniti sve to za kratko vreme u potpunosti, ali ja mislim da svako objektivan mora da primeti da smo mi mnogo toga u našem političkom sistemu promenili na bolje u proteklih godinu dana i da sve te promene, ako opet objektivno pogledamo, idu u prilog onim političkim strankama koje su trenutno u Srbiji opozicija.

Ja bih voleo da čujem jedan ozbiljan argument o tome da je bilo šta promenjeno u našim zakonima a da je na štetu opozicije. Ne. Sve je u korist opozicije i sve je na štetu SNS, počevši od smanjivanja cenzusa sa pet na tri procenata pa nadalje.

Mi smo u tim razgovorima prihvatili praktično sve ili skoro sve što su nam opozicione stranke zamerale da ih nema u našim zakonima, da ih nema u našim pravnim propisima, mi smo sve to ugradili u naše zakonodavstvo. Onda kada nisu znali šta će, neki od njih koji su učestvovali u tim razgovorima, ja sam slušao i jednog od njih pre dva dana koji nam spočitava zašto se menjaju izborni uslovi u izbornoj godini ili neposredno pred izbore, a njegova stranka je između ostalog insistirala na tim promenama.

Mi smo sedeli za istim stolom, razgovarali, prihvatili skoro sve što su oni predlagali i onda dođu u Narodnu skupštinu i kažu – e, ali zašto menjate uslove na nekoliko meseci ili na godinu dana pred izbore? To su sve bili njihovi uslovi. Mi smo time pokazali jednu širinu, mi smo time pokazali spremnost da razgovaramo. Ja u tome ne vidim ništa loše.

Neke kolege, kao što je sad maločas uradio kolega Šešelj, nam stalno zameraju to zašto smo mi uopšte razgovarali sa tom tzv. „prozapadnom“ opozicijom. Razgovarali smo sa svima koji su želeli da razgovaraju. Predsednik Republike je početkom ove nedelje razgovarao i sa vama, ako se ne varam, iz SRS, vezano za ove izmene Zakona o izborima narodnih poslanika i izmene Zakona o lokalnim izborima i koliko mi se čini, na tom sastanku u ponedeljak sa predsednikom Republike, svi koji su učestvovali na tom razgovoru prihvatili su da se ova dva zakona izmene.

Te izmene opet idu u prilog opoziciji. Njima se olakšava da prikupe potpise. Dakle, neće morati da prikupljaju potpise kod javnih beležnika, nego će moći svoje potpise, odnosno potpise građana koji podržavaju njihove liste da overavaju u opštinskim, odnosno u gradskim upravama. To je takođe jedan benefit za opoziciju.

Što se tiče SNS, mi smo potpise morali da overavamo, kao i vi uostalom, kod javnih beležnika, ali ima mnogo stranaka u Srbiji koje žele da učestvuju na izborima, opozicione su, nisu prikupile potpise i mi im sada ovim zakonskim rešenjima omogućavamo da potpise overavaju u opštinskim, odnosno u gradskim upravama, što je mnogo brže, mnogo efikasnije i na kraju krajeva sa zdravstvenog aspekta mnogo bezbednije nego da se to radi kod javnih beležnika.

Želim da kažem još jednu stvar oko ovog posredovanja EU. Ništa u našem izbornom zakonodavstvu nismo menjali po diktatu bilo koga iz EU ili bili kog drugog stranog faktora. Sve što smo promenili, rezultat je dijaloga sa onim političkim strankama sa kojima smo razgovarali.

Aleksandar Vučić kao predsednik Republike, Vlada Republike Srbije i mi kao skupštinska većina nismo prihvatili mnogo strašnije pritiske nego što su oni koji se odnose na izborno zakonodavstvo.

Republika Srbija je, uz Belorusiju, jedina država danas u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Trpeli smo strašne pritiske zbog toga što kupujemo rusko naoružanje. Trpeli smo strašne pritiske zašto omogućavamo kineske investicije u Srbiju i ni pod jednim tim pritiskom nismo poklekli i nismo promenili našu spoljnu politiku.

Nismo uradili ništa što je na štetu građana Srbije. Naprotiv, sve što smo uradili, uradili smo tako da je naša država danas mnogo snažnija nego što je bila 2012. ili 2014. godine, snažnija i politički i ekonomski i vojno. Pokazali smo, na kraju krajeva, i sad u ovoj pandemiji ove strašne bolesti da smo spremniji da se suočimo i sa takvim izazovima od zemalja koje su od nas ekonomski mnogo razvijenije.

Mi danas ne bismo bili u situaciji da možemo u kratkim rokovima da obezbedimo u milionima komada ili u stotinama hiljada komada maske, rukavice, skafandere, respiratore i sve ono drugo što je neophodno za borbu protiv ove bolesti, da nije bilo finansijskih i ekonomskih reformi 2014, 2015, 2016. godine, kada smo osnažili našu državu u ekonomskom i finansijskom smislu i ona je danas praktično spremna i mnogo spremnija od mnogih drugih evropskih zemalja da se suočava sa raznim izazovima, uključujući i ove zdravstvene.

Bez obzira na sve naše razlike, mi se verovatno nikada nećemo oko određenih pitanja složiti, vama hvala što sedite u Narodnoj skupštini i što pokazujete poštovanje prema državi, što pokazujete poštovanje prema parlamentu, što se ne ponašate onako kao što se ponašaju oni koji za sebe tvrde da oni imaju jedini tapiju na demokratiju, da su jedini oni evropski i građanski političari.

Mi smo ih pitali i pre dva dana u kojoj to evropskoj demokratskoj državi jedan fašista sa 15 do 20 narko dilera i mafijaša brani poslanicima da uđu u Narodnu skupštinu? Marijana Rističevića su bukvalno pretukli, bacili čoveka na zemlju, šutirali ga nogama, iscepali mu sako i na sve to, onda je krenula salva najneverovatnijih laži da je Marijan Rističević pretučen zato što je navodno imao nož, pa je nožem valjda pretio Bošku Obradoviću.

To sad možemo da vidimo i po ovim njihovim reakcijama na društvenim mrežama. „Sad bar znamo“, kažu ovi iz Dveri, „ko je iscepao sako, samo ne znamo gde je bilo obezbeđenje“ i fotografija mog uvaženog kolege Marka Atlagića, koji je u stvari izašao ispred Narodne skupštine da pomogne kolegi Marijanu Rističeviću, a oni mu kažu – ti si iscepao sako.

Onda se oglasila Marinika Tepić, koja kaže: „Marijan drži nož“. Evo, ja ću sad da pokažem taj nož. Evo, to je taj nož, neka ga vide svi građani Srbije. Ovo su ključevi od automobila Marijana Rističevića sa priveskom. Dakle, ovo su ključevi automobila sa kojim Marijan Rističević svakog dana dolazi i odlazi sa svog radnog mesta, a to je mesto narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Evo, ovo je taj nož koji se priviđa Draganu Đilasu, Bošku Obradoviću i Mariniki Tepić.

Kaže Marinika Tepić: „Marijan drži nož. Koliko Vučićevih poslanika nosi hladno oružje u Skupštini? Od nje su prvo napravili ruglo, sad i opasnu po život. Ovo su“, kaže, „ti uslovi za izbore. Više ne unose šipke i pištolje, kao njihov Šešelj, prešli su na noževe. Gde li su sad Ana Brnabić i Aleksandar Vučić?“

Ja, a i moje kolege iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke, namerno nećemo da spominjemo danas imena nijednog novinara, jer ne želimo da od tih ljudi pravimo žrtve. Prvo, oni nisu novinari, oni su ostrašćeni politički protivnici Aleksandra Vučića, SNS i Vlade Republike Srbije. Oni su svi na platnom spisku jednog čoveka - Dragana Đilasa.

Ja molim moje kolege da im ne spominju imena. Svi znamo o kome se radi. Nemojte im spominjati imena, jer oni uživaju u tome da su žrtve, kao što Boško Obradović uživa u tome da je žrtva. On moli Boga da ga policija uhapsi. On moli Boga da se policija u Srbiji prema njemu ponaša onako kao što se prema ljudima poput njega ponaša policija u Nemačkoj, u Francuskoj, u Velikoj Britaniji, u Americi itd. I svi znamo kako se tamo ponaša policija. On moli Boga da se policija danas u Srbiji ophodi na isti način prema njemu.

Zašto? Zato što je njemu neophodno da bude žrtva. Evo, on je sad postao od napadača žrtva. Sad nije stvar u tome što je on srušio na zemlju Marijana Rističevića, i to ne on sam, nego još njih 20 zajedno sa njim. Nije dovoljno što su čoveka pretukli, naneli mu ozbiljne telesne povrede, nego je sad Marijan Rističević isukao nož, zamislite, na Boška Obradovića. I, naravno, svi ovi mediji, objektivni, nepristrasni, demokratski, krenuli su da brane fašistu Boška Obradovića i njegovog mentora Dragana Đilasa.

Šta je, u stvari, pozadina svega? Baš njih briga za izborno zakonodavstvo. Baš njih briga za reformu političkog sistema. Bitno je da u nekom momentu Dragan Đilas i njemu slični ponovo dođu na vlast i da rade sve ono što su radili dok su bili na vlasti, a to znači – baš me briga za državu, baš me briga za ekonomiju, baš me briga za vojsku, baš me briga za Srbe koji žive u bivšim jugoslovenskim republikama, važan sam ja, važne su moje firme, važno je moje lično bogatstvo.

Nije problem samo Boško Obradović. Boško Obradović je jedna batina u rukama Dragana Đilasa. Sutra kad ne bude bilo Boška Obradovića, Dragan Đilas će da nađe neku novu batinu sa kojom će pokušati da udara po Narodnoj skupštini, po predsedniku Narodne skupštine, po narodnim poslanicima, po svima onima koji ne misle kao Dragan Đilas.

Ovde se radi o tome da ljudi koji su bili na vlasti do 2012. godine pokušavaju da ukoče Srbiju, da je zaustave na putu njenog razvoja.

Zamislite, dame i gospodo narodni poslanici, zamislite vi, građani Srbije, koji ste zajedno sa nama, koji ste zajedno sa Vladom Republike Srbije, zajedno sa zdravstvenim sistemom, zajedno sa predsednikom Republike, izborili se protiv ove pandemije. Nismo je pobedili do kraja, ali nismo doživeli ni poraz. Nismo imali ni italijanski, ni španski scenario zahvaljujući budnosti i prisebnosti i predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i naših zdravstvenih radnika. Sad, zamislite da su nekim slučajem na vlasti danas u Srbiji ljudi poput Dragana Đilasa, ljudi poput Boška Obradovića ili Saše Radulovića, koji tvrdi da je pandemija izmišljena, da ju je Vučić izmislio zbog izbora, da bi vodio izbornu kampanju u vreme pandemije, zamislite da su takvi ljudi na vlasti. Pa, mi bi imali na desetine hiljada leševa po ulicama.

Zbog toga je važno da se u Skupštini razgovara o svim problemima sa kojima se Srbija danas suočava ili o svim onim pitanjima koje političke stranke kandiduju kao teme za razgovor.

Ovo je mesto gde se razgovara, nije ulica. Nije demokratija kada fizički vas 20 napadne jednog Marijana Rističevića. Nije demokratija kada upadnete u kancelariju predsednice Narodne skupštine, pa joj nanesete povrede.

Nije demokratija kada, kao pre dva dana, naterate automobile i podignete haube od tih automobila ispred Narodne skupštine, tako da niko od vas ne može da uđe. Nije demokratija kada sa očigledno ljudima koji su pod dejstvom narkotika, sa ljudima koji su agresivni blokirate zgradu predsedništva, blokirate Narodnu skupštinu, kada vređate, kada pljujete narodne poslanike.

To se nama dešavalo pre dva dana u režiji onih koji kažu da je Aleksandar Vučić diktator, da hoće da zavede tiraniju, da smo mi svi njegovi puleni koji branimo njegov pokušaj da se sruši demokratija u Srbiji. Kada je bilo ko od nas u protekle četiri godine od kada traje ovaj saziv uradio bilo šta od onoga što su uradili puleni Dragana Đilasa? Nikada niko.

Oni su protestvovali, da vas podsetim, i 2017. godine kada je Aleksandar Vučić pobedio na predsedničkim izborima, zato što su bili nezadovoljni, pazite, bili su nezadovoljni izbornim rezultatom. Saša Radulović je priznao da nije bilo izborne krađe iako je prethodno tvrdio da jeste i onda je rekao da nije bilo izborne krađe, Aleksandar Vučić je pobedio zato što SNS jedina ima snažnu stranačku infrastrukturu na terenu, zato je pobedio na predsedničkim izborima.

Oni su nas mesecima sačekivali ispred Narodne skupštine, napadali, psovali, vređali, Marijanu Rističeviću su oštetili automobil, prebijali su narodne poslanike, a oni koji su protestvovali od 2017. godine pa do dan danas, koji sa testerama upadali u Narodnu skupštinu, koji su naterali kamion ispred zgrade predsedništva, koji su pre dva dana pretukli Marijana Rističevića, koji su blokirali ulaz u Narodnu skupštinu, koji su ponovo blokirali ulaz u predsedništvo Srbije, nisu dobili ni jednom bilo kakve batine od policije, nisu videli policajca na ulici. U njihovo vreme bacali su suzavac na nas koji smo samo hteli mirno da prošetamo do zgrade RTS. Ubili su Ranka Panića tako što su ga izgazili čizmama i zbog toga niko nije odgovarao. Batinali su nas, gasili su nam mikrofon, izbacivali su nas iz Narodne skupštine, to se nikome od njih nije desilo, i oni tvrde da su oni demokrate, a da smo mi diktatori.

Srbija je demokratska država, Srbija je stabilna država i Srbija će umeti da odgovori na sve izazove koji dolaze i u oblasti unutrašnje i u oblasti spoljne politike, ali da pokleknemo pred tajkunima kao što je Dragan Đilas ili da pokleknemo pred fašistima kao što je Boško Obradović, to neće da se desi. Srbija će ostati država, Srbija je večna i Srbija je starija i važnija od nas pojedinačno. Mi imamo obavezu kao odgovorni ljudi da našoj deci ostavimo Srbiju boljom nego što smo je zatekli, a zatekli smo je u katastrofalnom stanju.

Pozivam danas narodne poslanike, sve narodne poslanike, i one iz vlasti i one iz opozicije, da slobodno, argumentovano diskutujemo o ovim amandmanima, o izbornim zakonima. Važno je da o tome razgovaramo i važno je da pokažemo i našim građanima, ali da pokažemo celom svetu da je Srbija demokratska država, da je Srbija stabilna država, da je Srbija država koja ima institucije i to institucije koje funkcionišu u skladu sa Ustavom i zakonom.

Hvala, gospođo predsednice.

Samo jedna napomena oko ovog bilborda: „Hvala Evropo“. To nema nikakve veze sa SNS. To je naslovnica jednog nedeljnika koji se reklamira i koji je na svoju naslovnu stranu stavio taj naslov: „Hvala Evropo“. Dakle, to nije stavila SNS. Samo toliko da pojasnim, tako da taj bilbord i ta naslovna strana sa našom strankom nikakve veze neme.

Želim da kažem nešto što je mnogo važnije. Te zamerke zašto smo prihvatili da razgovaramo sa političkim strankama koje su u opoziciji, znate, to je stvar pomalo i pogleda na svet. Oni koji su vladali Srbijom do 2012. godine, a njihovo oličenje danas je Dragan Đilas, oni su mislili da sve znaju, da su uvek oni u pravu i uvek su krojili zakone prema sebi, jer su mislili da će vladati beskonačno dugo.

Srpska napredna stranka nema takav ideološki pogled na svet. Mi prihvatamo da možda i neko drugi bude u pravu, da možda i neko drugi bolje sagledava određene stvari nego mi. Mi nikada nismo tvrdili da smo bezgrešni i uvek smo bili spremni da prihvatimo argumente za koje smo smatrali da imaju smisla.

Dakle, to vam je stvar političke filozofije. Oni koji su vladali do 2012. godine, oni su zauzeli stav – mi znamo sve, vi ne znate ništa. Zauzeli su stav – zakone pišemo onako kako nama odgovara, a baš me briga šta misli opozicija. A mi smo rekli – hajde da sednemo za sto, pa da razgovaramo. Pokazali smo i te kakvu demokratsku širinu, da prihvatimo skoro sve argumente, skoro sve predloge, skoro sve sugestije kolega iz opozicije koje su želele da se ti njihovi predlozi i sugestije ugrade u naše zakone.

Zahvaljujući SNS i naravno našim koalicionim partnerima, mi danas u našem izbornom zakonodavstvu i uopšte u zakonodavstvu Republike Srbije imamo definisanu funkcionersku kampanju, a nismo je imali definisanu u vreme kada je Dragan Đilas vladao Srbijom. Mi danas u Srbiji imamo cenzus od 3%, a ne od 5% kakav je bio u vreme Dragana Đilasa. Mi smo ti koji smo pojačali nadzornu ulogu Agencije za borbu protiv korupcije i na kraju krajeva mi smo ti koji ćemo danas da izglasamo i izmene ova dva zakona koji će opet ići naruku strankama iz opozicije koje još uvek nisu predale svoje izborne liste.

Ne radimo ovo mi zbog SNS, mi smo naše izborne liste predali. Što se nas tiče, mi možemo sad da krenemo sa kampanjom, ali ovo se radi ne zbog nas, ovo se radi zbog nekih drugih. Mi smo u stvari time pokazali da smo promenili i da smo spremni da promenimo politički kliše i političku paradigmu u Srbiji, da oni koji su na vlasti ne misle samo na sebe, nego da i te kako imaju razumevanje i za one koji su u opoziciji.

Kao što sam rekao i pre neki dan kada smo razgovarali o potvrđivanju odluka, odnosno uredbi Vlade Republike Srbije vezanoj za pandemiju koronavirusa, ja sam malo metaforično govorio o ovima iz jednog dela opozicije kao o bezgrešnim ljudima. Naravno da nisu bezgrešni, ali oni se ponašaju kao da su bezgrešni. Kada su na vlasti, rade sve protiv države, rade sve protiv građana.

Dragan Đilas kada je bio na vlasti nije uradio apsolutno ništa u korist države Srbije, ništa, najpre kao izmišljeni šef izmišljenog organa, direktor nekakve Narodne kancelarije predsednika Republike tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, ništa nije uradio dobro za državu ni kao ministar u Vladi Republike Srbije, ništa nije dobro uradio ni kao gradonačelnik Beograda. Jedino što je za sve to vreme uspeo je da se enormno obogati. Danas mu smeta kada građani sa svojih zgrada uključe zvučnike i onda on čuje – Đilase, lopove. On nikada nije rekao da to nije tačno, on je samo rekao da mu to smeta.

Smeta lopovu kad mu kažete da je lopov. Mi ga pitamo – kako si uspeo da se obogatiš tako da za nekoliko godina svoje vlasti stekneš 619 miliona evra? On kaže – vi ste diktatori, vi želite da zavedete diktaturu u Srbiji, vi ste tirani, vi ste despoti. Niko, ali bukvalno niko nije prozvao njegovo dete, niko, niko bar iz SNS, koliko ja znam. Onda se on pojavi pred televizijskim kamerama i plače i kaže – evo, napadaju mi dete. Ispada da je Dragan Đilas jedini čovek, jedini politički lider u Srbiji koji ima pravo na emocije. Aleksandar Vučić je jedini koji nema pravo na emocije. Jeste li nekada videli naslovnu stranu bilo kojih novina u Srbiji na kojima se pojavljuju, na primer, deca Dragana Đilasa u negativnom kontekstu? Ja takve novine, takve časopise, takve nedeljnike nisam video. Ali sam video na desetine naslovnih strana na kojima se pojavljuju Aleksandar Vučić, njegov brat, njegov sin, njegova ćerka.

Jednostavno se vodi jedna besomučna kampanja ne čak ni protiv jedne stranke, SNS, ovde se vodi kampanja protiv jednog čoveka, i to na najprizemniji mogući način, tako što udarate po članovima njegove porodice, a najgore od svega je što udarate po deci. I kada niko ne spomene decu Dragana Đilasa, on se rasplače pred televizijskim kamerama, a kada Aleksandar Vučić kaže – zašto napadate moju decu, napadajte mene, napadajte SNS, napadajte Vladu Republike Srbije, oni kažu – Vučić je diktator, Vučić radi sve suprotno interesima građana Srbije, Vučić je izmislio pandemiju, Vučić je namerno uveo vanredno stanje zato što mu to odgovara iz političkih razloga, Vučić je vodio političku kampanju u vreme vanrednog stanja. Čovek nijednom rečju nije spomenuo SNS, nijednom jedinom rečju.

Zamolio sve druge, zamolio sve nas, nemojte da vodite kampanju dok traje vanredno stanje, pozvao sve da se uključe u borbu protiv ove globalne pošasti. O tome se radi. Dakle, mi imamo prosto drugačiju političku filozofiju od onih koji su vladali Srbijom do 2012. godine, i koji bi hteli ponovo da se vrate na vlast, ali ovoga puta ne izborima, nego ulicom, tako što će da batinaju svakoga ko ne misli kao on. Tako što će da izazivaju haos, tako što će da upadaju u institucije državne, medijske, tako što će da blokiraju ulaz u Narodnu skupštinu, tako što će da blokiraju zgradu Predsedništva Srbije i to rade mesecima.

To je jedna politika kojom se niko od nas koji sedimo u ovoj sali, koliko je meni poznato, bez obzira da li smo vlast ili opozicija, do sada nije služio. Mnogi od nas su bili godinama u opoziciji, pa nije nam palo na pamet, nije nam palo na pamet da fizički nasrnemo na čoveka koji ne misle isto kao i mi. Nije nam palo na pamet da stanemo u špalir ispred ulaza u Narodnu skupštinu i da kažemo ne možete da uđete. Nije nam palo na pamet da čoveka srušimo na pod i da ga šutiramo nogama. Nije nam palo na pamet da blokiramo ulaz u zgradu Predsedništva, a bili smo veliki protivnici tadašnjeg režima, i vi i mi.

Borili smo se protiv iste vlasti, te vlasti koja je bila u Srbiji do 2012. godine. Ja sam ponosan na to što se ni vi ni mi, nismo služili tim sredstvima, ovo je u političku praksu uveo Dragan Đilas. Ovo je njegov politički izum, nasilje, netolerancija, mržnja, uključite sve medije pod mojom kontrolom u borbu protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića, ne štedite nikoga, ni majku, ni oca, ni brata, ni decu, udrite po svemu što je njegovo. To je politički izum Dragana Đilasa. Mi se time nikada nismo služili i mi sa time nikada nećemo ni složiti. Mi smo pokazali jednu demokratsku širinu.

Kada sam došao sa svojim kolegama, bio je tu i Vlada Orlić, bio je i Dejan Đurđević, i bile su neke druge moje kolege, mi kada smo došli na Fakultet političkih nauka, jedan deo ljudi iz opozicije nije mogao da veruje da smo se mi pojavili. Zašto? Zato što su oni verovali da smo mi ljudi koji ne žele ni sa kim da razgovaraju, a mi smo došli da razgovaramo i razgovarali smo, i slušali smo svakojake predloge i suvisle i mnoge nesuvisle, pa smo razgovarali u parlamentu Srbije, ne pod pokroviteljstvom EU, to želim da kažem zbog građana Srbije. Niko nama nije tutorisao i niko nije nama usmeravao tog dijaloga. Razgovori u Narodnoj skupštini su vođeni pod, uslovno rečeno, političkim pokroviteljstvom, predsednice Narodne skupštine, Maje Gojković, a mi smo sami rekli neka dođe na te razgovore svako ko hoće, spremni smo da prihvatimo sve sugestije, sve ideje koje nam dolaze ma sa koje strane i za sve ono što smo smatrali da je dobro u cilju reforme našeg političkog sistema. Mi smo prihvatili i ugradili u naše zakonodavstvo, iako kad bi ja stvari posmatrao isključivo iz stranačkog ugla, najveći deo tih stvari je apsolutno na štetu SNS, a apsolutno je u korist svim strankama koje su sada u opoziciji i time ću i da završim.

Srpska napredna stranka, Aleksandra Vučića, uspeli su da promene i to je ono što niko neće moći da dovede u pitanje ni za pet ni za 10, ni za 100 godina. Promenili smo političku paradigmu u Srbiji koja je do 2012. godine glasila, ja znam sve, mislim na Dragana Đilasa i njemu slične, vi ne znate ništa, zakone pravim prema sebi i prema svojim tajkunima, a ne prema vama. A mi sad kažemo razgovor dijalog, argumentacija i glasamo i za ono što ne ide u prilog našoj stranci, nego ide u prilog koji su sada u opoziciji, zato što mi svi smatramo, mi koji smo sada na vlasti, da smo mi državna vlast, kao što ste vi državna opozicija. Nemojte zaboraviti u Velikoj Britaniji, opozicija se naziva opozicijom njegovog, odnosno njenog veličanstva, tako je gospodine Šešelj. Dakle, i opozicija je deo političkog sistema.

Ono što radimo danas i ono što smo radili pre nekoliko meseci kada smo menjali i Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i tako dalje. Menjali smo sa stanovišta da smo i mi koji smo trenutno na vlasti i vi koji ste trenutno u opoziciji deo istog političkog sistem i da nema potrebe da se služimo bilo kakvim drugim metodama sem političkim, a jedini politički metod je debata, dijalog i razgovor, a to jedino može da se vodi u parlamentu.

Vama još jedanput hvala i svima ostalima koji sede danas u ovoj sali, što se ne ponašate onako kao što se ponaša Dragan Đilas, jer je parlament jedina institucija u kojoj civilizovani ljudi treba da razgovaraju o svemu onome što je bitno za građane Srbije. Trenutno su važni izborni uslovi zato što mi hoćemo da se ti izbori održe u jednoj potpuno fer i demokratskoj atmosferi, da ne bude nikakvog nasilja, da ne bude bilo kakvog nezadovoljstva i da kada se završe izbori kako god da se završe i ko god da pobedi, možemo da kažemo da se život u Srbiji nastavlja potpuno normalno i da ćemo svi mi bili vlast ili opozicija posle narednih izbora nastaviti da radimo u korist države Srbije i njenih građana.

Upravo je to država i uradila. Dakle, 15 tih huligana koje je doveo Boško Obradović su privedeni. Jedan od njih, da biste znali vi i građani Srbije iza sebe već ima 13 godina robije zbog teških krivičnih dela. Dakle, takvi ljudi su se okupili pre dva dana ovde na ulazu u Dom Narodna skupštine da bi sprečili narodne poslanike da dođu na svoje radno mesto i da debatuju o predlozima zakona. Dakle, jedan od njih ima iza sebe već 13 godina robije. Neki od njih su već registrovani kao narko dileri. Neki od njih su odgovarali zbog krivičnog dela razbojničke krađe. Da vam ne navodim sad sve detalje.

Boško Obradović, bolje rečeno, Dragan Đilas, da se mi ne lažemo, Dragan Đilas je pokupio sa dna društvenog života ljude i poslao ih ovde pred Narodnu skupštinu, a Boška Obradovića iskoristio kao batinu kojom treba da se lupa pre dva dana po glavi Marijana Rističevića, danas, sutra ili za sedam dana, po ko zna čijoj glavi.

Samo da znate o kakvim ljudima se radi. Radi se o ljudima kojima uopšte nije stalo ni do kakvih izbora, ni do kakve demokratije. Baš njih briga šta je tema u Narodnoj skupštini. Baš njih briga šta piše u predlozima zakona. To su čisti kriminalci. To su huligani, to su razbojnici koji su dovedeni pred Narodnu skupštinu da bi izazivali incidente.

Dakle, država Srbija je reagovala. Ono gde država Srbija nije reagovala i dobro je što nije reagovala, a to Dragan Đilas želi, da se prema Bošku Obradoviću kao narodnom poslaniku, još uvek narodnom poslaniku, primeni sila od strane policije da bi Boško Obradović i Dragan Đilas ispali politički mučenici. Samo im to još nedostaje u onom scenariju koji su napisali – kako bi trebao da se odvija politički život u Srbiji. O tome se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, sad smo se složili, dakle, predsednik Republike je lepo rekao – neću da prihvatim vaše ucene, taman da vas se skupi pet miliona. Može da vas se skupi pet miliona na ulici, ne prihvatam vaše ucene. Ako hoćete da razgovaramo, mesto za razgovor je u parlamentu i mi smo te razgovore i vodili u parlamentu.

Ja, o tome što smo razgovarali, ne vidim ništa loše, naprotiv, ja mislim da je to dobro, da je to blagotvorno za demokratiju u Srbiji, da treba da razgovaramo, da treba jedni druge da saslušamo.

Niko od nas ne zna sve o svemu. Neko zna više, neko zna manje. Ali, zato smo se valjda svi zajedno i borili i izborili da imamo demokratski i politički sistem u kome ljudi koji ne misle isto o nekim pitanjima međusobno razgovaraju. Ja ne vidim koji je drugi način da dođemo do rešenja problema, sem da jedni sa drugima razgovaramo.

Što se tiče tih 10.000 potpisa, zbog građana Srbije, želim to da kažem, to i dalje ostaje uslov da bi ste kandidovali vašu izbornu listu, mi ne smanjujemo broj potrebnim potpisa, mi sada samo propisujemo da se potpisi i to pre svega zbog zdravstvenih razloga, jer pandemija još uvek vlada u Srbiji, da se potpisi mogu overavati za narodne poslanike, odnosno, za odbornike u skupštinama jedinica lokalne samouprave i u opštinskim, odnosno gradskim upravama, ali 10.000 potpisa kao uslov da biste izašli na izbore sa svojom izbornom listom ostaje. Dakle, to se ne menja, to nije izbačeno, samo dodajemo da se potpisi mogu overavati, tih 10.000 potpisa za parlament, odnosno odgovarajući broj potpisa za lokalne skupštine, da se mogu overavati u opštinskim, odnosno gradskim upravama, ništa drugo.