Dame i gospodo narodni poslanici, ljubav je čudo. Zaista se ne mešam u to zašto poslanici SPO vole gospodina Čanka. Ko zna, on je dete iz komunističke porodice, možda on zna gde je sahranjen Draža Mihajlović pa ga zbog toga volite.        
Gospodine Čikiriz, šalu na stranu, nisam čuo ni jednog građanina bilo gde u Srbiji, u ma kojoj opštini da živi, u ma kom gradu, da li u Vojvodini, da li u centralnoj Srbiji, da li na KiM, koji je rekao – žao mi je što ja i moja deca nemamo u svojini put, ulicu, park, parkiralište, itd. Od svih tih ljudi čuo sam nešto sasvim drugo – dajte nam da radimo, dajte da možemo da školujemo našu decu, da se normalno lečimo. To je ono što je zahtev građana Srbije. To je ono što oni traže od Vlade Srbije, ali vi njima ne dajete posao, ne obezbeđujete adekvatnu platu, ne obezbeđujete mogućnosti da čovek od 40 godina ili 35 godina može svojoj porodici da kupi stan pod nekim normalnim uslovima. Ne, vi ste građane opljačkali, doveli do prosjačkog štapa, prepustili ih na milost i nemilost stranim bankama i sad ste rekli – e, sad vi ojađeni, siromašni narode, koji ne možete da školujete svoju decu ako nemate para, koji ne možete da lečite svoje bolesne roditelje ako nemate para, sada ćete dobiti u svojinu ulicu, put, trg, itd, i sada će vam biti super.
Neće, gospodine Đeliću. Ovo je samo dimna zavesa da prikrijete jednu činjenicu, a to je da ste devastirali Republiku Srbiju u proteklih 10 godina. Srbija je danas jedna tužna, ojađena i siromašna zemlja zbog raznih vlada koje su dirigovale životom ove zemlje.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da ulazim u polemiku sa kolegama iz LDP, ali SRS nikada nikome nije bila rezerva, pogotovo nije bila rezerva prilikom donošenja Ustava Republike Srbije od 2006. godine. Ne da nismo bili rezerva, nego da nije bilo SRS i da nije bilo našeg uticaja u javnosti, Ustav iz 2006. godine ne bi nikada bio usvojen, s obzirom da su neke od vladajućih partija koje su ga formalno i nominalno podržavale, suštinski, kada je bio raspisan ustavni referendum, bojkotovali.
Mi smo za Ustav Republike Srbije glasali čistog srca, čistog obraza, u uverenju da će Ustav Republike Srbije da bude temelj jedne dobro uređene srpske države. Nažalost, ono što se danas dešava u Republici Srbiji nije posledica toga što je donet Ustav 2006. godine, nego upravo zbog toga što se vodi politika koja je suprotna osnovnim ustavnim principima, što se jedno govori, a što se nešto sasvim drugo radi i sprovodi.

Hvala, gospođo Čomić.
Želeo bih da dam jedan kratak osvrt i na izlaganje ministra odnosno potpredsednika Đelića i gospodina Varge i gospodina Čedomira Jovanovića i pokušaću to sve u dve minute.
Prvo, ja i SRS ne mislimo da srpski narod i Srbija treba da snose odgovornost zbog holokausta koji se desio u Drugom svetskom ratu, zato što Srbija i srpski narod u tome nisu učestvovali.
Zahtev za obeštećenje žrtava holokausta treba ispostaviti Nezavisnoj državi Hrvatskoj i Nemačkoj, pre svega.
Što se tiče izlaganja gospodina Varge, čudno mi je da kada su u pitanju Mađari onda treba insistirati na principu individualne odgovornosti, onda nisu svi Mađari krivi za raciju, onda nisu svi Mađari krivi za zločine u Žablju, u Čurugu, u Mošarinu itd. Slažem se da nisu, ali zašto ste onda, gospodine Varga, glasali za to da smo svi mi Srbi odgovorni za zločine koji su se desili ili su se navodno desili u Srebrenici? Zašto tu niste insistirali na principu individualne, a ne kolektivne odgovornosti?
Nije mi jasno kako to kada su u pitanju pripadnici vašeg naroda onda nisu svi Mađari genocidni, a kada su u pitanju Srbi onda mi Srbi treba da dokazujemo da nismo genocidni jer je pretpostavka da jesmo, a ta pretpostavka je upisana odnosno zapisana u deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici.
Hajde da budemo fer prema svim narodima koji su imali žrtve i u Drugom svetskom ratu i tokom devedesetih godina. Hajde onda da usvojimo ili princip individualne ili princip kolektivne odgovornosti. Ako nisu svi Mađari kolektivno odgovorni, a slažem se da nisu, bilo je mnogo Mađara koji su podržavali antifašistički pokret, apsolutno sam svestan činjenice, ali kako je onda moguće da smo svi mi Srbi odgovorni? Mi smo, maltene, našu decu proglasili odgovornim za zločine u Srebrenici. To je problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista bez želje da ulazim u neku istorijsku polemiku da gospodinom Vargom, ali mi se čini da je ovo više stvar percepcije.
Gospodine Varga, za vas Deklaracija o Srebrenici nije kolektivna osuda Srbije i srpskog naroda. SRS smatra suprotno. Ako vi smatrate da postoji individualna odgovornost za ono što se desilo ili se navodno desilo u Srebrenici, a ono što se tamo desilo, još uvek niko ne zna pouzdano, onda, koliko se razumem u pravni sistem, individualna odgovornost se ne utvrđuje u Narodnoj skupštini nego na sudu.
Ako donosite Deklaraciju gde politički osuđujete nešto što se desilo u Srebrenici, i li se navodno desilo, to znači da vi želite da Srbiji i srpskom narodu nametnete teret istorijske odgovornosti za to što se desilo, ili se navodno desilo.
Što se tiče drugog dela vašeg izlaganja, hajde malo da konsultujemo istoriografsku literaturu. Kada su u pitanju vojvođanski Nemci, u 99% slučajeva, Nemci u Vojvodini su dobrovoljno služili i Vermahtu i SSS trupama. Kada su u pitanju Mađari, tu već postoje određene nijanse. Recimo, postojao je, koliko znam istoriju, jedan partizanski odred koga su činili Mađari iz Vojvodine i Slavonije, mislim da se zvao "Šandor Petefi", koji je aktivno učestvovao u borbama protiv Nemaca. Kada su u pitanju vojvođanski Nemci, tu je stvar potpuno jasna, preko Kulturbunda, a onda nakon što su došle okupacione trupe, 99% Nemaca u Vojvodini je dobrovoljno, iz ideala, služilo i Vermahtu i SSS trupama.
Samo da vas podsetim, da je upravo Sedma SSS divizija "Princ Eugen", koja je nad srpskim narodom na Kozari 1942. godine izvršila masovne zločine, upravo bila regrutovana od strane vojvođanskih Nemaca.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao ovlašćeni predstavnik SRS mr Dejan Mirović, SRS je protiv donošenja zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iz više razloga. Pre svega, Predlog zakona, i oni koji ga zastupaju i oni koji ga brane polazi od jedne pogrešne pretpostavke, da je do oduzimanja imovine na samom kraju Drugog svetskog rata došlo na jedan nepravedan način, koji je bio suprotan pravnim propisima.
Ako uzmete član 2. Predloga zakona videćete da je do oduzimanja imovine, odnosno do prelaska privatne svojine u državnu, zadružnu, društvenu ili opšte narodnu svojinu došlo na osnovu određenih pravnih propisa. Ako bismo ispitivali da li su svi ti pravni propisi bili pravedni, u smislu nekakve zemaljske ili nebeske pravde ili nekakvih filozofskih ideala pravde, onda bismo to mogli da učinimo u odnosu i na zakone koje donosi, recimo, ovaj saziv Narodne skupštine.
Drugo, ko kaže da su svi oni kojima je oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata tu imovinu stekli na legalan i na pošten način? Moj uvaženi kolega Žika Gojković je pričao o nekim tajkunima koji su se tokom devedesetih godina obogatili, dok je narod siromašio, dok je država krvarila, bila pod sankcijama, bombardovana itd. Gospodine Gojkoviću, to se dešavalo i posle Prvog svetskog rata.
Da li znate koja je bila aktuelna pesma, monstruozna pesma, ali zaista je istinita, koja je pevana u Srbiji neposredno posle završetka Prvog svetskog rata? "Nekom rat, nekom brat, ja ću liferant". Dok su srpski vojnici ginuli na Solunskom frontu, gospodine Gojkoviću i svi vi iz vladajuće koalicije, neko se i tada bogatio.
Milunka Savić, žena heroj iz Prvog svetskog rata, čuveni bombaš srpske vojske, da li znate kako je skončala svoj zemni život – kao čistačica klozeta u Beogradu. Do tada su neki kupovali fabrike, rudnike, hotele, pola one bivše Kraljevine Jugoslavije je bilo njihovo. Da li mislite da je sve to bilo na pravedan način, na moralan način, na legalan način?
Kolege iz SPO, namerno apostrofiram njih, jer oni su se nekako u javnosti najviše eksponirali kao zastupnici o restituciji, imovine koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, kažu da baštine tradicije Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Draže Mihajlovića.
Sada ću vam, gospodine Gojkoviću i vama, gospodine Čikiriz, pošto vi danas predstavljate tu partiju, izneti neke istorijske činjenice, pa vi na osnovu tih činjenica prosudite da li vi zaista u ideološkom smislu baštinite tradicije Ravnogorskog pokreta.
U rukama imam zapisnik Omladinske konferencije četničkih odreda jugoslovenske vojske na teritoriji Crne Gore, Boke i Sandžaka, održane u Šahovićima na dan 30. novembra 1942. godine. Prisutni su: izaslanik ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva generala Draže Mihajlovića, major Zaharije Ostojić; komandant četničkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini na teritoriji Crne Gore, major Đorđije Lašić i komandand limsko – sandžačkih četničkih odreda major Pavle Đurišić.
Imam zaključke sa te konferencije. Evo kako glase neki od tih zaključaka: "Privatna svojina je zajamčena, a njen obim mora se ograničiti zakonom u opštem interesu. Zemlja pripada onom ko je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme. Agrarno pitanje mora biti rešeno potpuno i pravično. Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim, pod kontrolom države. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnog zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama". U tački 10. ovih zaključaka se kaže: "Obavezno se moraju doneti zakon o ispitivanju porekla privatne imovine od 1918. godine do danas", dakle do 1942. godine, "i mora se doneti zakon o krivičnoj odgovornosti svih onih koji su doprineli na bilo koji način propasti države".
Šta hoću da kažem? Nije tačna teza, u istorijskom i političkom smislu, da su za nacionalizaciju posle Drugog svetskog rata bili samo partizani i samo komunisti. Gotovo identičan stav imala je i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Zašto? Zato što je društvo Kraljevine Jugoslavije zaista bilo prepuno socijalnih i društvenih protivrečnosti kao što je i današnje društvo.
Onda je bilo previše bogatih, oni koji su bili, kako kaže Boris Tadić, bezobrazno bogati i oni koji su bili izuzetno siromašni. Za radikalne društvene reforme u Kraljevini Jugoslaviji bili su i komunisti i ravnogorci. Samo što su ravnogorci to hteli da izvrše u nešto blažoj formi, komunisti su to hteli da izvrše na revolucionaran način. Suštinski, u socijalnom pogledu, oni se nisu razlikovali, jer su i jedni i drugi, i partizani i ravnogorci, dolazili iz istog socijalnog miljea. Sve je to manje, više bio siromašan narod, koji je vapio za malo većim stepenom društvene pravde.
Osim toga, uzmite zapise vladike Nikolaja. Mnogo je kritičkih reči na društveni sistem Kraljevine Jugoslavije. Setite se njegovih reči: "O onima koji šest dana u nedelji misle na Kraljevinu Jugoslaviju, šest dana u nedelji čine bezbožna dela, a onda sedmi dan dolaze u crkvu i kaže pale debele sveće Bogu". Setite se njegovih reči. Šta će nas, kaže, Srbe Staljin da uči komunizmu? Pa mi smo svi odrasli u porodičnim zadrugama, gde je desetoro dece jelo iz iste činije.
Ovo sam rekao samo da bi malo promenio tu potpuno pogrešnu predstavu da su za ovakav stepen i za ovakav vid društvenih reformi bio samo jedan antifašistički pokret u Srbiji. Bio je i onaj drugi.
Šta je problem sa ovim predlogom zakona ako se usvoji? Praktično, ovaj predlog zakona će omogućiti da Vojvodina ponovo dođe u Nemačke ruke. Najveći deo zemljišnih poseda u Vojvodini,. Kad kažem Vojvodini, mislim i na Baranju, jer je i to bila Vojvodina, su u stvari držali Nemci. Ako ćemo da vraćamo imovinu koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata, to znači da mi Vojvodinu isporučujemo ponovo u nemačke ruke. Oni su bili vlasnici velikih zemljišnih poseda, najkvalitetnijih kuća, pogona, fabrika, šuma, itd. Da bilo je i šuma u Vojvodini, ima ih i danas na Fruškoj gori, oko Vršca, itd.
Dakle, ako ćemo da vraćamo imovinu bez bilo kakve selekcije, onda to gospodo znači da mi Vojvodinu vraćamo u ekonomskom smislu pod okrilje Nemačke, a u dugoročnom pogledu, možda čak i u političkom smislu. Zašto ovo govorim? Danas je vlasnik ogromnih zemljišnih površina u Vojvodini jedan hrvatski tajkun, Ivica Todorić, vlasnik firme "Agrokor". Inače je kupio, recimo, čuvenu fabriku "Dijamant" iz Zrenjanina. Šta on radi? Od Nemaca, od nemačke firme "Fen" dobija nove traktore, potpuno nove traktore i onda ih bez naknade daje poljoprivrednicima u Vojvodini, a oni ima obavezu da za dve, pet ili deset godina to vrate, taj traktor vrate kroz određenu količinu poljoprivrednih proizvoda. Mislite li da se to slučajno radi?
Mi smo se nekad smejali da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, politikom svih vlada od 2000. godine, u ekonomskom smislu to zaista znači, jer su Hrvati u ekonomskom smislu zaista došli do Zemuna. Najkvalitetnije zemljišne površine danas u Vojvodini drže Hrvati. Ne znam da li to i jedna druga država na svetu dozvoljava, sem naše.
Inače, gospodin Ivica Todorić, za vašu informaciju, možda je i prijatelj sa nekim od ministara u aktuelnoj vladi, je 1971. godine osuđen zato što je učestvovao u onom čuvenom masovnom pokretu Hrvatske, tzv. MASPOK, a 1990. godine bio finansijer Tuđmanovog HDZ.
Što se tiče ovih navoda o žrtvama holokausta, prosto ne mogu da verujem da oni koji pričaju o tome ne poznaju elementarne istorijske činjenice. Srbija, žao mi je što gospodin Andrić nije tu, Srbija i srpski narod nisu učestvovali u holokaustu nad Jevrejima. Holokausta je bilo ali u režiji Nemaca i kad je u pitanju Srem, u režiji ustaša. Srbi nisu ubijali Jevreje.
Što se tiče ove famozne Uredbe, koju je pomenuo gospodin Andrić, ona je verovatno postojala, ali je ta Uredba doneta prosto zato što je manevarski prostor te srpske Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića, bio jako sužen. Milan Nedić jeste potpisao tu Uredbu, ali ne iz ideoloških razloga, Nemci su u ideološkom smislu bili protiv Jevreja, hrvatske ustaše su u ideološkom smislu bile protiv Jevreja. Nedić u ideološkom smislu nije bio protiv Jevreja, preuzeo je funkciju predsednika te srpske Vlade nacionalnog spasa da bi od biološkog uništenja sačuvao srpski narod u centralnoj Srbiji, jer su mu Nemci jasno stavili ultimatum – ili ćeš da se prihvatiš da budeš predsednik te vlade, ili ćemo mi da taj ostatak, ostataka srpske države, da pustimo ustaše, arnaute i Bugare. Šta bi ostalo od Srbije da se taj čovek te funkcije, teške, nije prihvatio? Pa, verovatno ništa. Pitanje je da li bismo mi uopšte ovde danas sedeli i pričali o zakonu o restituciji?
Na kraju krajeva, hajde da otvorimo još jedno drugo pitanje. Da li će pojedini Jevreji u materijalnom smislu da odgovaraju zbog žrtava koje je zbog njihove politike pretrpeo srpski narod? Da li se sećate Madlen Olbrajt? Da li se vi sećate ko je bio komandant NATO pakta u vreme agresije 1999. godine? Ljudi koji su bili poreklom Jevreji. Imaju li oni neku obavezu prema Srbiji i prema srpskom narodu? Očigledno nemaju. Sve zahteve za obeštećenje Jevreja u Drugom svetskom ratu treba uspostaviti Nemačkoj, koja je okupirala Srbiju i treba ispostaviti aktuelnoj Hrvatskoj, koja je baštinik ustaške ideologije i to je Franjo Tuđman još 1990. godine otvoreno priznao- Po njegovim rečima Nezavisna država Hrvatska nije bila samo, kako je on rekao, kvinsliška tvorba i fašistički zločin, nego izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda. Pa što to ne kažete Jadranki Kosor, koja kaže da joj je Hašim Tači najbolji prijatelj na svetu. Čovek koji je trgovao srpskim organima, to ne smete da joj kažete. Kažite im da je ova hrvatska država, koja danas postoji u ideološkom i političkom smislu naslednik Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske. Njima ispostavite račun za obeštećenje Jevreja i Srba koji su ubijeni na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Podsećam vas da je u vreme Drugog svetskog rata, ustaški barjak se vijorio i u Zemunu i u Surčinu i na Novom Beogradu i na Petrovaradinu. Nemojte te činjenice da zaboravljate.
Što se tiče onoga što je jutros govorio gospodin Varga, potpuno razumem njegovu poziciju pripadnika mađarskog naroda i njegov zahtev da se krivica za zločine koji su se nad Srbima dešavali u Vojvodini od strane mađarskih okupatora, postavi na individualnu ne na kolektivnu osnovu. Slažem se sa tim, ali zašto onda kad smo u pitanju mi, Srbi, se ne primenjuje taj isti princip? Mađari su individualno odgovorni, a mi Srbi smo kolektivno odgovorni. Mi treba da donosimo deklaraciju gde mi sami kažemo, jeste, mi smo kao narod odgovorni za ono što se desilo, ili ono što su nam rekli da kažemo da se desilo, a u stvari se nije desilo. Zašto ta selekcija? Pa, i mene, kao Srbina, bole srpske žrtve, kao što i gospodina iz SVM bole mađarske žrtve i to je potpuno normalno i to ne treba da se osuđuje.
Hajde da zauzmemo jedan princip koji onda važi za sve. Ili je individualna odgovornost generalna i odnosi se na sve, ili je kolektivna odgovornost generalna, pa se opet odnosi na sve. Ovde se postavlja pitanje, kao što je rekao i Dejan Mirović, principa pravne sigurnosti.
Izvinite, gospodo, zašto bi moja deca, zašto bi vaša deca, zašto vaši unuci trebali da budu odgovorni za nešto što se desilo pre 70 godina? Koji je osnovni vid restitucije po ovom zakonu? Formalno, to je naturalna restitucija, ali ako uzmete član 18. Predloga zakona, videćete da se u 10 tačaka normiraju izuzeci od naturalne restitucije. Ova deseta tačka je čak potpuno maglovita, kaže – u drugim slučajevima utvrđenim ovim zakonom, šta to znači?
To znači, da je finansijska restitucija primarna. Izvinite, zašto da ja odvajam od usta svoje dece, ili vi od vaše, da nešto što je navodno bila nepravda, a desila se pre 70 godina? Znači, mi ćemo jednu nepravdu, a pitanje je da li je u svim slučajevima bila nepravda, da ispravljamo tako što ćemo da prouzrokujemo još veću nepravdu. Da li građani Srbije nemaju ništa pametnije da rade, nego da ispravljaju krive Drine, čiji je bio hotel, rudnik, ili 100 hektara zemlje 1945. godine? Mislim da Srbija ima i te kako prečih poslova i prečih briga.
Na kraju krajeva, gospodine Đeliću, zaista mi nije jasno kako mislite da sprovedete ovaj zakon i kako mislite da sprovedete zakon o javnoj svojini u državi koja apsolutno nema uređen katastar? Mi danas imamo na hiljade sporova između privatnih lica zbog neuređenog katastra. Tuže se ljudi, ogromne parnice se vode, parnice traju po 10, 20, 30 godina, ljudi ne mogu da ustanove šta je čije. I vi, umesto da prethodno uredite katastar, vi se spremate da donesete zakon o javnoj svojini i zakon o restituciji. Kako mislite da ga sprovedete? Vrlo teško.
U Vojvodini imate situaciju da je postojao sistem zemljišnih knjiga i taj sistem je bio dobar. Nekome je palo na pamet da to ukida. U nekim opštinama u Vojvodini imate dvojni sistem vođenja evidencija nepokretnosti. Za neka sela je merodavna zemljišna knjiga, za jedan drugi deo opštine su merodavne katastarske knjige i vrlo često te dve evidencije nepokretnosti nisu jedna sa drugom u skladu. Država još uvek ne zna šta je njeno. Pokrajina ne zna šta je njeno. Opština ne zna šta je njeno, u smislu nepokretnosti.
U situaciji kad se ne zna šta je čije, vi donosite zakon o restituciji o javnoj svojini. Ostaće mrtvo slovo na hartiji, jer nisu prethodno sprovedeni neki drugi zakoni i nisu doneti neki drugi zakoni koji su obavezno morali da budu doneti. Da ne kažem da je predlog zakona u pravničkom smislu potpuno loš. Zamislite šta piše u članu 3, ja nisam mogao da verujem: Član 3. stav 1. tačka 1. kaže: "pod imovinom se podrazumevaju oduzete pokretne i nepokretne stvari, kao i oduzeta preduzeća". Onda ste mogli da stavite još jedan zarez, pa – kao i oduzete šume, pašnjaci, livade, šupe, kokošinjci, hoteli, itd. Čemu ovakvo nabrajanje?
Drugo, definicija imovine nije tačna. Ovde sede ljudi koji su pravnici, advokati, itd. Imovina je, gospodine Đeliću, skup prava i obaveza, a ne skup pokretnih i nepokretnih stvari. To u nekom nejelementarnijem pravničkom smislu nije tačno.
Zaista mi nije jasno kako je moguće da ste podneli amandman kojim navodno sprečavate da korisnici prava na restituciju budu lica koja su pripadnici okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, a koji su strani državljani? Gospodine Đeliću, da li je vama poznata jedna elementarna istorijska činjenica – kada je trajao Drugi svetski rat, oni koji su pripadali SS jedinicama i jedinicama Vermahta na teritoriji Vojvodine nisu bili državljani nemačkog Rajha, nego državljani Kraljevine Jugoslavije. Po ovom vašem amandmanu, oni i njihovi naslednici imaće pravo da im se vrati oduzeta imovina. Ja sam jutros rekao, u polemici sa gospodinom Vargom – zloglasna sedma SS divizija "Princ Eugen" koja je u leto 1942. godine izvršila masovne zločine na Kozari je bila sačinjena od pripadnika Nemaca iz Vojvodine, tzv. Folksdojčera. U vreme kada su ubijali srpske žene i decu na Kozari, oni nisu bili nemački državljani nego državljani Kraljevine Jugoslavije odnosno, posle toga, Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, itd. Šta to znači? Da će oni ili njihovi naslednici imati pravo da im se vrati ta, kako vi kažete, nepravedno oduzeta imovina?
Čak i da nema tog vašeg amandmana, čak i da je ostala formulacija iz Predloga zakona, lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata, šta mislite, kako će taj službenik u agenciji za restituciju to moći da dokaže? Jedino ako slučajno sazna. Jel znate vi nekog čoveka koji je pripadao okupacionim snagama, ili njegovog naslednika, koji će u zahtevu za restituciju da kaže – Molim da mi se vrati 50 hektara zemlje, znate, ja sam u vreme Drugog svetskog rata bio pripadnik SS jedinice. Ko će to da kaže? Neće niko. Kako će agencija moći da sazna za tu činjenicu? Sasvim slučajno. Drugačije ne. Zašto? Zato što je postupak za vraćanje oduzete imovine po ovom predlogu zakona upravni postupak. Kakav je upravni postupak? Jednostranački. Nema druge stranke u postupku. Šta mislite, koliko će biti tih, uslovno rečeno, savesnih i moralnih ljudi koji potražuju svoju imovinu, a koji će da kažu – znate, moj deda je za vreme Drugog svetskog rata ubijao Srbe? Takvih nema. A tamo neki službenik u toj vašoj agenciji za restituciju moći će samo pukim slučajem da za to sazna, jer je prošlo 70 godina. Mnoge stvari nisu otkrivene. Mnoge stvari se još uvek drže u tajnosti.
Gospodin Dejan Mirović vas je lepo podsetio na jednu činjenicu, kako je moguće da tom vašem javnom slušanju o ovom predlogu zakona prisustvuje nemački ambasador? Kako ne prisustvuje španski ambasador? Ili irski? Ili francuski? Nego baš nemački. Imaju li Nemci nekog interesa u celom ovom zamešateljstvu zvanom restitucija? Imaju. I te kakvog interesa, političkog i ekonomskog.
Donošenjem statuta Vojvodine, donošenjem zakona o javnoj svojini, donošenjem zakona o restituciji, donošenjem niza podzakonskih propisa, vi, gospodo iz Vlade, vaskrsavate Austrougarsku, Nemačko carstvo i Vojvodinu kao severni deo Srbije ponovo gurate u nemačke ruke. To je sada sasvim jasno. Šta će ostati od ove i ovakve Srbije sa ovakvim zakonima?
Dakle, SRS je najodlučnije protiv donošenja zakona o restituciji iz ideoloških, iz pravnih, iz političkih, iz ekonomskih razloga, zato što smo nacionalna i državotvorna stranka.

Još samo kada biste mi rekli, gospodine Novakoviću, da li na izlaganje gospodina Gojkovića ili gospodina Andrića.
Što se tiče izlaganja gospodina Gojkovića, moj uvaženi kolega me apsolutno nije razumeo. Dakle, nije sporno da je u Beogradu ubijen jedan Nemac. Nije sporno da su Nemci vršili odmazdu jedan za sto. To niko ne dovodi u pitanje. To su opšte poznate činjenice.
Kažem vam da niste u pravu što se tiče socijalne filozofije Ravnogorskog pokreta. Vi smatrate da je Draža Mihajlović bio za to da se u društvenom smislu očuva ono stanje koje je postojalo 6. aprila 1941. godine. Nije bio za to, bio je protiv toga. Bio je za društvene reforme. Bio je za nacionalizaciju. Bio je za radikalnu agrarnu reformu.
Na kraju krajeva, merama nacionalizacije nisu pribegavali samo komunisti u Jugoslaviji i u istočno-evropskim zemljama. Merama nacionalizacije, raznih vidova nacionalizacije su pristupale i Velika Britanija i Nemačka i Francuska, itd.
Era liberalnog kapitalizma je napuštena tridesetih godina sa ekonomskom politikom i ekonomskom filozofijom Džona Majnarda Kejnza. Ta politika je izvukla zapadne države iz velike ekonomske krize krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina. Država je počela da se meša u privredni život. Nije to bio nikakav specifikum komunističke Jugoslavije.
Što se tiče onoga što je rekao gospodin Andrić, reč holokaust na jevrejskom znači – žrtva paljenica. Dakle, žrtva holokausta je ovaj ko je ubijen u holokaustu. Ako je holokaust oduzimanje imovine, onda su najveće žrtve holokausta građani Srbije koji su bestidno opljačkani i od 2000. godine do danas, a u tome je, gospodine Andriću, izvinite, učestvovala i vaša partija, jer ako je holokaust oduzimanje imovine Jevrejima, šta je onda prodaja šećerane za tri evra? I to je holokaust.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo nikakve zabune, niko ne dovodi u pitanje ni kao stranka, ja kao čovek, kao roditelj, duboko žalim za svim Jevrejima i uopšte za svim nevinim ljudima, bez obzira na naciju i veru, koji su ubijeni u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.
Ono što pokušavam da vas ubedim gospodine Andriću, holokausta je bilo, ali u holokaustu Srbi nisu učestvovali. Holokaust je izveden u režiji Nemaca, kao što je u režiji Nemaca holokaust izveden i u Nemačkoj i u Mađarskoj i u severnoj Italiji i u Rumuniji i u Bugarskoj i u Poljskoj. Gde god je nemačka okupaciona čizma kročila, oni su vodili istu politiku.
Nedić, koliko znam, u ideološkom smislu nije imao ništa zajedničko sa fašizmom. Čovek se našao u jednoj takvoj poziciji da su mu u junu 1941. godine u eksploziji na Smederevskoj tvrđavi poginuli sin, snaha i unuk. Čovek je ostao bez porodice. Stavljen je pred ultimatum – ili ćeš se prihvatiti da bude predsednik te vlade ili više neće biti Srbije i srpskog naroda.
Vi koji ste toliki zagovornici antifašizma, gospodine Andriću, zašto danas podržavate NATO pakt, par ekselanas fašističku organizaciju?
(Ivan Andrić, sa mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi 403. i 404. Predloga zakona sadrže vrlo nelogična rešenja. Prvo, nelogično je da u članu 403. piše – revizija je uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom propisao, a već stav 3. kaže – revizija nije dozvoljena, pa se onda nabraja u kojim slučajevima revizija nije dozvoljena.
Dakle, osnovnim zakonom kojim se reguliše parnični postupak se propisuju izuzeci od toga kada je revizija dozvoljena, a posebnim zakonom generalno je dozvoljena. Prosto, to nema logike.
Dalje, član 404. i na taj član se odnosi naš amandman, kaže – revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom.
Inače, iz onih situacija koje su navedene u članu 403. osim ako je po oceni Apelacionog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno, pazite sad ovo. nikad u životu za ovo nisam čuo, novo tumačenje prava. Onda vi kažete u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman, inače dajete tipska obrazloženja u 99% slučajeva. Kaže – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenje dato u Predlogu zakona celishodnije.
Gospođo Malović, rešenje dato u Predlogu zakona, ne da nije celishodnije, to rešenje iz Predloga zakona u praksi će da stvori brojne zloupotrebe. Kažite mi da li postoje neki objektivni kriterijumi da bi stranke unapred mogle da znaju kada će to Apelacioni sud da oceni, odnosno Vrhovni kasacioni sud, da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse i šta vam to znači novo tumačenje prava?

Dame i gospodo narodni poslanici, član 8. Predloga zakona a onda nakon člana 8. i član 11. pokazuju da su pisci predloga zakona, tu ne mislim na gospodina ministra Obradovića, jer ne verujem da je on ovo pisao, potpuno pravno neuki. Evo o čemu se radi.
U članu 8. u stavu 2. tačka 4) definisano je da je jedan od vidova nezakonitog pribavljanja korišćenja i otkrivanja informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, a koje su suprotne dobrim poslovnim običajima, između ostalog se podrazumeva i prevara.
U članu 11. je navedeno da je pravna zaštita koja je propisana ovim predlogom zakona za zaštitu poslovne tajne, tužba u parničnom postupku, pa se onda u članu 11. navodi šta se sve tom tužbom može zahtevati, između ostalog može se zahtevati, gospodine ministre da sud svojom presudom izrekne raskid radnog odnosa za lice koje otkriva poslovnu tajnu, ali na to ću se vratiti malo kasnije.
Ono što je osnovni smisao mog amandmana, to je da vas ubedim u nešto u šta vas ne bih morao ubeđivati da je Vlada pokazala malo veći stepen pravne pismenosti, ali budući da nije, ja ću morati da vas ubedim na ovaj način.
Dakle, prevara je, gospodine ministre, krivično delo i to krivično delo koje je propisano krivičnim zakonikom Republike Srbije.
Međutim, vi u predlogu zakona prevaru definišite kao građansko-pravni delikt, koji će da bude sankcionisan tužbom u parničnom postupku.
Šta to znači? To znači da će sud, da bi usvojio tužbeni zahtev, u odnosu na prevaru, morati u parničnom postupku da dokazuje postojanje prevare. To je nonsens neviđenih razmera, da se postojanje krivičnog dela, a samim tim i krivična odgovornost dokazuje ne u krivičnom postupku, nego u parničnom postupku.
Koje je obrazloženje za ovakav neverovatan potez? U obrazloženju koje smo dobili od Vlade RS piše sledeće – amandman se ne prihvata, jer je u članu 8. stav 2. tačka 4) Predloga zakona, prevara je navedena kao jedna od radnji koja se u smislu predloga zakona smatra suprotnom dobrim poslovnim običajima.
Činjenica da je prevara, a to ste i vi sami konstatovali, protiv pravna radnja koja se tretira i krivičnim zakonikom, ne predstavlja razlog zbog čega se ne može navesti kao primer postupanja koje je suprotno dobrim poslovnim običajima.
Svaka, ovde piše prevarena radnja, a treba – prevarna radnja, je i suprotna dobrim poslovnim običajima.
Jeste, gospodine ministre, i silovanje je suprotno dobrim poslovnim običajima i krađa je suprotno dobrim poslovnim običajima, i ubistvo je suprotno dobrim poslovnim običajima i hoćemo li sada sva ta krivična dela da sankcionišemo u parničnom postupku?
Ne znam da li je to nekome palo na pamet. Ako ostane rešenje iz predloga zakona, to znači da će sud primenom zakona o parničnom postupku, da dokazuje postojanje prevare. Sutra će to značiti da će sva krivična dela koja su inače propisana kao krivična dela krivičnim zakonikom, da se utvrđuju u parničnom postupku.
Možda će nekome pasti na pamet da krivična dela utvrđuje i u upravnom postupku, u prekršajnom postupku, u vanparničnom postupku i to će izazvati potpuni haos u inače haotičnom pravnom sistemu Republike Srbije.
Dakle, smisao našeg amandmana je, gospodine ministre, da vam kažem, da nije sporno da prevara predstavlja vid otkrivanja poslovne tajne, ali se njeno sankcionisanje ne može vršiti u parničnom postupku, nego u krivičnom postupku.
Takođe, nije sporno da onaj ko je usled prevarne radnje pretrpeo neku materijalnu ili nematerijalnu štetu može tužbom da traži naknadu te štete u parničnom postupku, ali pre nego što se to učini. U krivičnom postupku se mora dokazati da je učinjeno krivično delo prevare i mora se utvrditi ko je odgovoran za to krivično delo.
Kako mislite da sud dosudi naknadu štete zbog prevare, a da u krivičnom postupku nije dokazano postojanje krivičnog dela? Mislim da svaki student prava zna da postoji jedno potpuno razgraničenje između građanskog i krivičnog pravosuđa.
Krivično pravosuđe bavi se utvrđivanjem krivičnih dela i lica koja su odgovorna za izvršenje tih krivičnih dela.
Građansko pravosuđe bavi se, između ostalog, kao što je ovde slučaj sa utvrđivanjem iznosa materijalne ili nematerijalne štete u odnosu na onoga ko je tu štetu prouzrokovao.
Ovo će biti jedinstven slučaj u Srbiji, a možda i šire, da se jedno krivično delo ne tretira u krivičnom postupku, nego se tretira u parničnom postupku. Parnični postupak, prosto, po svojim odredbama, po svojoj unutrašnjoj filozofiji i logici nije podobno da se u parničnom postupku utvrđuje krivično delo i da se utvrđuje krivična odgovornost.
Prosto je neverovatno da ovakvo rešenje sadrži Predlog zakona o kome se raspravlja na istoj sednici na kojoj smo raspravljali o Zakoniku u krivičnom postupku i Zakon o parničnom postupku.
Ovde su se poslanici SRS zaista svojski potrudili da vam putem svojih amandmana pokažu koliko su odredbe Predloga zakonika o krivičnom postupku i Predloga zakona o parničnom postupku loše i mi smo smatrali da je sasvim jasno da ono što se tretira i što se reguliše krivičnim postupkom ne može biti predmet parničnog postupka. Onda nas vi neprijatno iznenadite koliko ne poznajete pravni sistem Republike Srbije, pa jedno krivično delo propisujete kao kršenje dobrih poslovnih običaja. Pa jeste, ali svako krivično delo je kršenje dobrih poslovnih običaja. Ne postoje krivična dela koja ne predstavljaju kršenje dobrih poslovnih običaja to se podrazumeva, ali se ta krivična dela i odgovornost za izvršenje tih krivičnih dela ne može utvrđivati u parničnom postupku nego se može utvrđivati u krivičnom postupku, a kad se završi krivični postupak, kad se utvrdi da je izvršeno krivično delo prevare, kad se utvrdi ko je za njega odgovoran, onda onaj ko je pretrpeo štetu materijalnu ili nematerijalnu usled izvršenja tog krivičnog dela, tek onda može da se koristi pravo kojim ste vi dali članom 11. Predloga zakona, a to je da se podnese tužba nadležnom parničnom sudu, pa da on utvrdi iznos te štete koja treba da se nadoknadi.
Ukoliko ne prihvatite amandman pravni sistem Republike Srbije, posebno u tom procesnom delu, zaista će biti doveden u jedno haotično stanje i sutra zaista neće biti prepreke da zbog ovog presedana koji uvodite ovim predlogom zakona se sutra sva druga krivična dela utvrđuju u parničnom postupku ili nekom drugom postupku koji nije krivični.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 15. i član 16. Predloga zakona su zaista najbolji dokaz do koje mere je ovaj predlog zakona pisan na brzinu, prilično traljavo i bez jasne ideje šta se njime želi postići. Moj kolega Stevanović, iako nije pravnik, ali je zaista na jedan vrlo ubedljiv način pokazao svu besmisao člana 15. i član 16. u onoj formulaciji u kojoj su nama predloženi.
Gospodine ministre, niste pravnik, ali ste obrazovan čovek, poznajete elementarnu logiku, pa po samoj definiciji uslov je nešto što prethodi nekoj radnji, a ne sledi. Da bi ja nešto učinio prethodno nešto mora da se desi. Pogledajte šta ste vi napisali u članu 15. – privremene mere iz člana 13. ovog zakona i obezbeđenje dokaza iz člana 14. ovog zakona mogu se tražiti i pre podnošenja tužbe zbog povrede poslovne tajne, pod uslovom da se tužba podnese u nekom budućem roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere, odnosno rešenja o određivanju obezbeđenja dokaza.
Ne mora čovek da bude ni pravnik, ni dobar pravnik, da postavi elementarno pitanje – šta u slučaju da taj koji je tražio izricanje privremene mere u tom roku od 30 dana ne podnese tužbu? Iz Predloga zakona proizlazi da se neće desiti ništa. Pa kakav je onda to uslov? Uslov koji nikoga ne obavezuje nije uslov, onda je to jedna paušalna konstatacija, eto, reda radi, da se nešto stavi u Predlog zakona.
Kakvu garanciju ima sud od budućeg podnosioca tužbe da će ta tužba zaista i biti podneta, ako ne postoje bilo kakva sredstva obezbeđenja? To znači da sad svako može pod firmom kršenja poslovne tajne da traži od suda izricanje privremenih mera i obezbeđenje dokaza, a da nikada ne podnese tužbu za povredu poslovne tajne. Time se u stvari zloupotrebljavaju prava koja su data ovim predlogom zakona i ponovo se vraćamo na ono što smo rekli kod amandmana na član 8. Neko ko je učestvovao u pisanju Predloga zakona zaista ne poznaje elementarne norme procesnog prava, ni krivičnog, ni parničnog, a, bogami, ni osnove materijalno-građanskog prava, jer očigledno ne zna šta je uslov.
Dakle, uslov je neka buduća neizvesna činjenica ili okolnost. Ovde ne postoji nikakva garancija da će onaj koji traži izricanje privremenih mera u tom roku od 30 dana da podnese tužbu. Onda se postavlja pitanje – koja je uopšte svrha propisivanja člana 15. i člana 16 i cela materija poslovne tajne, njene pravne zaštite? Potpuno gubi smisao ovakvim potpuno nelogičnim, da ne upotrebim neku težu reč, formulacijama iz Predloga zakona. Koja poslovna tajna će u Srbiji biti zaštićena rešenjima koja su propisana članom 15. i članom 16? Neće apsolutno nijedna.
Time se sam smisao zaštite poslovne tajne i nečijih poslovnih i materijalnih interesa potpuno gubi. Ne govorim o tome da ste, recimo, ovde propisali, kaznene odredbe. U članu 19. propisali ste kaznene odredbe, a reč "kaznena odredba", upućuje na to da je reč o zaštiti u krivičnom postupku.
Međutim, kada pročitate prethodne članove Predloga zakona, jasno se vidi da vi ne mislite na krivični postupak, nego na građansko-pravnu zaštitu u parničnom postupku. Kada se sve to sabere i oduzme, zaista se postavlja pitanje na koji način se štiti poslovna tajna u Republici Srbiji?
Gospodine ministre, ovakvim Predlogom zakona ne štiti se ni na koji način. Apsolutno neće biti zaštićena poslovna tajna. Ovaj zakon će vrlo lako moći u praksi da se izigra, da se izmetne u svoju suprotnost i ovaj predlog zakona, ako ovo ovako ostane, ne da neće postići svrhu i cilj koji je trebalo da postigne, nego će u praksi izazvati nesagledive posledice, štetne posledice, pre svega po subjekte koji žele da sačuvaju svoju poslovnu tajnu, a onda i po sud. Rešenje iz člana 15. otvara mogućnost da sudovi budu zatrpani predlozima za obezbeđenje dokaza i za izricanje privremenih mera, a da nikada to obezbeđenje dokaza o izricanju privremenih mera ne dobije svoj epilog u sudskom postupku, da se nikad ne podnese tužba i da se nikada ne utvrdi da li je zaista došlo do povrede nečije poslovne tajne.
Sada svako u Srbiji može da traži obezbeđenje dokaza, izricanje privremenih mera, formalno će po zakonu biti obavezan da podnese tužbu u roku od 30 dana, ali mu se ništa loše neće desiti ako on taj uslov ne ispuni. Pa, kakav je to uslov? Uslov koji ne obavezuje, nije uslov. Potpuno je besmisleno da ovakva formulacija stoji u Predlogu zakona.
Ako zaista hoćete da suštinski popravite Predlog zakona, prihvatite amandman gospodin Dragana Stevanovića, amandman je dobar, on pogađa suštinu onoga što ste vi Predlogom zakona hteli da postignete. U protivnom, ceo Predlog zakona, ovakav kakav je, inače veoma kratak, ima svega 20 članova, zaista neće postići bilo kakvu svrhu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega gospodine Novakoviću dopustite da obavestim narodne poslanike i građane Republike Srbije da je ambasador Ruske Federacije, gospodin Konuzin, napustio ovaj famozni forum za bezbednost koji se održava u Beogradu, sa objašnjenjem da EU i NATO pakt rade otvoreno protiv interesa Republike Srbije i srpskog naroda. Jasno je podvukao zvaničnicima režima Borisa Tadića da Rusija u tome ne želi da daje legitimitet.
Što se tiče amandmana koje su podnele kolege iz DSS, hteo bih da dam jednu ocenu i analizu koja ima veze sa Predlogom zakonika o krivičnom postupku, ali istovremeno, osvetljava jedan bolan period u istoriji srpskog naroda, a to je rat u BiH koji je vođen od 1992. do 1995. godine.
O čemu se radi? Gospođa Snežana Malović kao ministarka pravde je verovatno sa time upoznata. Dejtonska BiH je uvela tužilačku istragu onog momenta kada je jedan deo međunarodne zajednice izvršio pritisak na nju da se rasvetle sve činjenice i okolnosti vezane za zločine nad Srbima u Sarajevu, naročito tokom 1992. i početka 1993. godine.
Međutim, jednim lukavim vođenjem kadrovske politike u tužilaštvu BiH, praktično tužioci u BiH su zloupotrebili pravo na vođenje istrage u krivičnom postupku. Umesto da rasvetle i da pomognu u rasvetljavanju svih činjenica i okolnosti vezanih za masovna ubistva Srba u Sarajevu tokom 1992. i 1993. godine, oni su potpuno sprečili da javnost u BiH, da javnost u Srbiji, da uopšte evropska i svetska javnost budu obavešteni na pravi način o tome šta se dešavalo tih ratnih dana i ratnih godina u Sarajevu kojim je upravljala vlast Alije Izetbegovića.
Iskoristiću priliku da obavestim gospođu ministarku koja ima prilike da učestvuje u pregovorima sa organima BiH i da potpisuje sporazume o međunarodnoj pravnoj pomoći sa BiH, na nekoliko vrlo bolnih činjenica.
Sarajevski list "Slobodna Bosna" je 11. maja 2006. godine, gospođo Malović, objavio jedno potresno pismo jednog mladog čoveka koji je te 1992. godine, kada mu je ubijen otac u Sarajevu, bio dečak. Danas je to jedan uspešan mlad čovek. Zato što ga lično poznajem i zato što je moj prijatelj, namerno neću da kažem njegovo ime. U pitanju je jedan mladi naučnik, koji je, između ostalog, napisao pismo u kome stoji sledeća rečenica –obraćam se glavnom uredniku lista "Slobodna Bosna": "Dragi, čika Senade, molim vas kao tatinog druga, da pitate Amora Mašovića gdi je tijelo mogaoca?" U pitanju je Slobodan Samardžić koji je ubijen na jedan veoma mučan način, klanjem, 14. maja 1992. godine. Ovde imam i fotografije sa uviđaja…
(Predsedavajući: Gospodine Martinoviću, molim vas o amandmanu na član 15. Nema veze 2006. godina, ni 1992. godina)
Gospodine Novakoviću, ima veze. Ima veze sa amandmanom i videćete o čemu se radi. Ima veze, gospodine Novakoviću i sa amandmanom. Boga mi, ima veze i sa pokušajem jednog dela međunarodne zajednice, oličenog u EU i NATO paktu, kome je danas lekciju održao upravo gospodin Konuzin, da su navodno Srbi i Srbija odgovorni za sve ratne zločine koji su se desili u BiH i u Sarajevu. Stvorena je potpuno lažna predstava, da se rat u BiH sveo na to, da su zli i pokvareni Srbi sa planina oko Sarajeva, bombardovali jadne i nenaoružane muslimane.
Sada hoću da vas ubedim da to nije tako i da su se u Sarajevu tokom 1992. i 1993. godine, ali i kasnije, dešavali monstruozni zločini nad pripadnicima srpskog naroda, ali istini za volju, i nad svim onim muslimanima koji nisu prihvatali fundamentalistički režim Alije Izetbegovića.
Evo, kao što možete da vidite, ovo je fotografija, gospodine Novakoviću, uviđajna fotografija, sa lica mesta, gde se vidi potpuno iskasapljeno i unakaženo telo Slobodana Samardžića, nađeno, zamislite, u Miljacki, u sred centra Sarajeva.
(Predsedavajući: Drugi put vas upozoravam.)
Zašto vam sve ovo govorim, gospodine Novakoviću?
(Predsedavajući: To čekamo da čujemo.)
Vi ste dobar pravnik i vi ste dobar advokat.
Dakle, tužilačka istraga, gospođo Malović, koju vi u Predlogu zakona najavljujete kao jednu veoma važnu novinu u našem procesnom zakonodavstvu, može da bude u praksi veoma, veoma zloupotrebljena i veoma opasna. Potpuno su u pravu kolege iz DSS kada kažu da vi krivični postupak ovim predlogom zakona potpuno sravnjujete sa parničnim postupkom. Sudu se oduzima ono važno, istražno načelo, koje je uvek bilo prisutno u našem krivičnom postupku, oduzima mu se ta inicijativa u prikupljanju dokaza i on se svodi na pukog posmatrača onoga što se dešava između dve formalno ravnopravne, ali suštinski nejednake stranke, okrivljenog, fizičkog lica, i tužioca, koji je ne samo tužilac, nego je i subjekt koji u krivičnom postupku sprovodi istragu.
Ta akumulacija dve procesne funkcije, organa gonjenja i organa koji prikuplja dokaze, u praksi može da izazove zaista štetne posledice kada su u pitanju ljudska prava i slobode, sa jedne strane, a sa druge strane, može da dovede do onoga do čega je to dovelo u BiH. Da kada to odgovara postojećem režimu neka veoma teška krivična dela bivaju zabašurena i javnost za njih ne zna ili ne zna dovoljno zato što je praktično kompletan istražni postupak u rukama, ne objektivnog i nepristrasnog suda, nego tužioca koji je praktično produžena ruka izvršne vlasti.
Sve ovo što sam govorio, gospodine Novakoviću, u vezi sa BiH, naravno nisam govorio da bih sada vređao Poslovnik ili vas lično ili uvaženu gospođu ministarku, nego prosto da bih vam na jednom vrlo bolnom primeru pokazao do koje mere tužilačka istraga, koja se u Predlogu zakona najavljuje kao jedna veoma važna novina, može da bude zloupotrebljena.
Istovremeno, gospođo Malović, apelujem na vas. Zaista apelujem, ne samo kao narodni poslanik SRS, kao građanin Republike Srbije, kao Srbin, da imate u vidu ove potresne reči iz ovog pisma ovog mladog čoveka, upućenog glavnom uredniku "Slobodne Bosne", gde on moli jednog muslimana, da taj jedan musliman zamoli drugog muslimana da se sazna, kako se kaže u pismu, gde je telo njegovog ubijenog oca. Pitajte i vi zvanične predstavnike BiH, posebno muslimanskog dela BiH, šta je sa više od četiri hiljade ubijenih Srba u Sarajevu u vreme rata od 1992. do 1995. godine?
Time ćete učiniti veliki doprinos, da se makar na duhovnom, na emotivnom planu umanje boli i patnje porodica ubijenih Srba, ali ćete učiniti i jedno veliko delo za Republiku Srbiju i za srpski narod u celini, a to je da razvejete jednu opasnu zabludu, jednu opasnu laž, da se rat u BiH svodi na to da su zli, pokvareni, agresivni, do zuba naoružani Srbi ubijali jadne, nenaoružane i mirotvorački raspoložene muslimane. To je jako važno i za Srbe kojima se danas sudi u Haškom tribunalu, koji su prepušteni na milost i nemilost međunarodnoj nepravdi i to naoružanoj nepravdi, u rukama SAD i NATO pakta. Time ćete pomoći i njima kao građanima Srbije.
Time ćete, na kraju krajeva, popraviti i međunarodni položaj sopstvene Vlade, jer ćete skinuti sa leđa države Srbije i njenih građana tu opasnu hipoteku, koju nam iz dana u dan nabijaju na nos i Hrvati i muslimani i Amerikanci i Englezi i Nemci i Francuzi i mnogi drugi, da smo mi Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije i za sve zločine i za sve užase koji su se desili na prostorima bivše Jugoslavije. Ako ništa drugo, neka vas ove potresne reči ovog mladog čoveka ponukaju da se zainteresujete i vi lično i vaša vlada, a posebno da postavite pitanje šta je sa ubijenim Srbima u Sarajevu, ali i u mnogim drugim gradovima BiH, koje je držao u svojim rukama režim Alije Izetbegovića?

Dame i gospodo narodni poslanici, mogli bi smo da kažemo da je ovo reformski zakon, međutim, gospođo Malović, kao diplomirani pravnik znate da  u sudskim postupcima postoji nešto što se zove "promena na gore".
Mnoga rešenja koja su sadržana u ovom predlogu zakona su ne reforma na bolje nego reforma na gore. Moje prethodne kolege iz SRS koje su učestvovale u raspravi o ovom predlogu zakona su istakle jedan deo problema sa kojima se suočava ovaj predlog zakona. Koliko sam uspeo da razumem, vaš osnovni prioritet kao predlagača ovog zakona, ne mislim vas lično, nego vas kao Vlade, jeste da pospešite efikasnost u radu sudova i smatrate da se to može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku. Međutim, i gospodin Petar Jojić i gospođa Vjerica Radeta su vam lepo objasnili da se taj standard i taj prioritet ne može postići samo donošenjem novog zakona o parničnom postupku zato što jedan dobar deo problema u rešavanju sporova u Republici Srbiji nije do procesnog zakonodavstva nego do loše organizacije pravosudne mreže u Republici Srbiji, to je jedan problem. Drugi, takođe, važan problem je činjenica da građansko zakonodavstvo u Republici Srbiji nije kodifikovano već da se građansko pravni propisi nalaze razbacani po raznim zakonskim i podzakonskim aktima.
Prosto je neverovatno da na početku 21. veka Republika Srbija još uvek nema građanski zakonik, a recimo, imala ga je Kneževina Srbija koja je u to vreme formalno bila deo otomanske imperije još 1844. godine. Sve dobro uređene evropske države, poput Austrije, Nemačke i Švajcarske su još tokom 19. i 20. veka donele svoje građanske zakone i na jednom mestu objedinili kompletnu materiju građanskog materijalnog prava - statusno pravo, imovinsko pravo, porodično pravo, nasledno pravo. Mi to još uvek nemamo. Kao jedan od primera za to dovoljno je navesti samo Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa koji je donet iste godine kada je umro bivši komunistički diktator Josip Broz Tito, 1980, godine. To ne menjate, ali zato redovno menjate Zakon o parničnom postupku ili Zakonik o krivičnom postupku, misleći da ćete time postići cilj kome težite, a to je efikasnost u rešavanju sporova, ali kao što vidite, društvena i pravna praksa vas u tome demantuju.
Pošto nemam mnogo vremena, da krenem sa elaboracijom nekoliko osnovnih zamerki ovom predlogu zakona. Prvo, iz člana 1. Predloga zakona mi u stvari ne vidimo šta je to parnični postupak. Svaka dobra definicija treba da bude jasna, jezgrovita i da se iz nje na prvi pogled da zaključiti koja je to društvena pojava koja se definiše.
Evo kako glasi vaša definicija: "Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite", ne znam da li postoji sudska van pravna zaštita, "po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinsko pravnih i drugih građansko pravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka".
Dakle, ne znam da li postoji neka druga sudska zaštita, osim pravne. Dalje, ovde upotrebljavate jedan manje-više kolokvijalni termin – parnica. Do koje mere ovaj pojam niste razradili u nekim kasnijim odredbama zakona, evo to ću vam sada da pokažem.
Dakle, iz člana 1. proizilazi da je parnica sinonim za reč "postupak". Dakle, parnica, to je skraćeni termin za parnični postupak. Međutim, ako uzmete recimo, gospođo Malović, član 436. Predloga zakona, to je glava 29, kaže – postupak u parnicama iz radnih odnosa. Ovde parnica nije sinonim za postupak, nego za spor. To su dve potpuno različite stvari. Pitam vas, da li je parnica spor, ili je parnica postupak u kome se spor rešava? Dakle, nemoguće da je parnica sinonim, konkretno u članu 436, za postupak jer onda bi glasilo – postupak u postupcima iz radnih odnosa. To nije logično, nego je u vašem slučaju ovog člana 436. parnica sinonim za reč "spor", a parnica je jako važan pojam u ovom predlogu zakona.
Evo, kao što vidite, taj važan pojam nije dovoljno precizno definisan i mi ne znamo da li je parnica postupak, ili je parnica spor.
Dalje, meni zaista nije jasno šta vam znači ovo – povodom povrede prava ličnosti. Pa, mnoga prava ličnosti se ne štite u parničnom postupku, nego u krivičnom postupku, pravo na život, slobodu, pa i neka imovinska prava itd. Ne štite se parničnim postupkom, nego krivičnim postupkom.
Da malo obratimo pažnju na ono što ste naveli u obrazloženju Predloga zakona i ne samo u obrazloženju, nego i u ovom normativnom delu. Prosto je neverovatno da oni koji su pisali Predlog zakona, to nije naravno zamerka upućena vama, gospođo Malović, nego piscima ovog predloga zakona, da ne znaju šta je u stvari predmet dokazivanja. Dakle, u parničnom, u krivičnom, u svakom drugom pravnom postupku ne dokazuju se činjenice, nego tvrdnje o činjenicama. Te tvrdnje mogu da budu istinite ili lažne. Same činjenice su po definiciji istina.
Dakle, činjenica je deo objektivne stvarnosti. Ono što je deo objektivne stvarnosti se ne dokazuje. Dokazuje se tvrdnja o tome da li je to zaista deo objektivne stvarnosti ili ne. Sada, pogledajte koliko smešno deluje u pravničkom, jezičkom, formalno-logičkom pogledu rečenica iz člana 108. Predloga zakona, to je obrazloženje. Kaže – predložena formulacija obavezuje sud da uzme u obzir samo one činjenice koje su stranke predložile. Kako stranke mogu da predlažu činjenice? Stranke mogu da predlažu dokaze, stranke mogu da iznose tvrdnje, ali stranke ne mogu da predlažu činjenice, jer to prosto ni logički ni fizički nije moguće.
Kolega Mirko Munjić vam je detaljno objasnio da je besmislena ova odredba koja se odnosi na to da sudija ne može da postupa u predmetu ako je akcionar u procentu većem od 3% akcija ukupnog kapitala parnične stranke, to je zaista besmislena odredba i praktično uvodi na široka vrata mogućnost korupcije na srpsko pravosuđe, ali pošto je to kolega Munjić detaljno obrazlagao, neću se time mnogo baviti.
Ono što je problem sa ovim predlogom zakona, to sam rekao na početku, vi hoćete da ubrzate parnični postupak i to je do izvesne mere legitimno, naravno, pod uslovom da brzina postupka ne dovodi u pitanje prava stranaka i zakonitost delovanja suda.
Jedna od novina u ovom predlogu zakona je da sud treba da postupa u razumnom roku. To je neki pravni standard, čija sadržina od slučaja do slučaja može da se menja, ali suštinska novina je da sud u dogovoru sa strankama određuje, kako vi kažete, vremenski okvir za preduzimanje određenih procesnih radnji i za okončavanje samog parničnog postupka.
Ako obratite pažnju na glavu 15. Predloga zakona nepoštovanje procesne discipline, da li su propisane neke sankcije za sud koji ne poštuje vremenske okvire u sprovođenju parničnih radnji. Nisu, gospođo Malović. Onda cela ta konstrukcija o ubrzanju parničnog postupka pada u vodu, jer šta se dešava u slučaju da sud ne poštuje vremenske okvire koje je sam definisao? Ne dešava se ništa, nema nikakvih sankcija za tog sudiju, nema nikakvih sankcija ni za jednog drugog učesnika u postupku ako određenim svojim činjenjem ili nečinjenjem probijaju te rokove koji su određeni u postupku. U tom smislu ti vremenski okviri praktično ne znače ništa. To je neki uopšteni vremenski period u kome neka parnična radnja treba da se sprovede, ali ako se i ne sprovede niko od učesnika u postupku, uključujući i sam sud, neće pretrpeti bilo kakve sankcije i u tom smislu suđenje u razumnom roku ostaće samo jedna pusta želja, ali od toga u praksi neće biti ništa.
Ono što po mom dubokom pravničkom uverenju dovodi u pitanje individualna prava građana i pravnih lica kao učesnika u parničnom postupku jeste rešenje iz glave 27. Predloga zakona, a to je da žalba u sporovima u kojima je doneta presuda čija vrednost ne prelazi 300 evra, odnosno 1.000 evra za pravna lica, da u takvim sporovima žalba nema suspenzivno dejstvo.
Koliko znam, gospođo Malović, u svim pravnim postupcima i u krivičnom i u parničnom i u vanparničnom i u upravnom i u upravnom sporu žalba ima suspenzivno dejstvo, odlaže izvršenje odluke koja je doneta u tom postupku. Međutim, vi sada potpuno menjate ono što je do sada bila praksa ne samo u Republici Srbiji, nego u svim civilizovanim zemljama, a to je da žalba uvek ima suspenzivno dejstvo. Ovim izuzetkom praktično dovodite u pitanje prava građana. Šta će biti ako je čovek izjavio žalbu, vrednost predmeta spora je 300 evra ako je u pitanju fizičko lice ili 1.000 evra ako je u pitanju pravno lice, žalba nema suspenzivno djestvo i izvrši se presuda i posle se dokaže u postupku po žalbi ili po drugim pravnim elkovima da je ta presuda nezakonita? Time stvarate dodatni problem i samim strankama koje učestvuju u postupku, ali isto tako stvarate problem i samom sudu koji sada rešava jedan problem koji je objektivno nastao zbog lošeg rešenja u ovom predlogu zakona.
Ono što je rekao gospodin Dejan Mirović, to je potpuno tačno. Ono što je u podtekstu, u pozadini ovog ubrzavanja parničnog postupka nisu prava građana Republike Srbije nego favorizovanje stranih banaka u Republici Srbiji koje treba da naplaćuju dugove po kreditima koje su uzeli građani Republike Srbije prevareni od tih istih banaka i od svih vlada Republike Srbije o 2000. godine pa na ovamo, kako je vrlo bezbolno uzeti kredit, kako to ne predstavlja nikakav problem, odete u banku, zadužite se, kupite novi stan, automobil itd. Sada kada su hiljade građana Republike Srbije zbog teške ekonomske situacije u kojoj se nalaze došle u situaciju da ne mogu da servisiraju te dugove prema stranim bankama, vi ste se dosetili, verovatno po nalogu tih istih banaka, da ubrzate parnične postupke. To je ustvari pravi razlog zašto vi menjate parnični postupak, ne zbog građana Republike Srbije, ne zbog domaćih privrednih subjekata, nego zbog stranih bankara, jer hoćete da osigurate njihove interese. Strane banke su, gospođo Malović, u ozbiljnoj krizi u celoj EU.
Ako pogledate najnovija događanja u Grčkoj, mnogim francuskim bankama preti bankrot zato što su plasirale svoje kredite u Grčkoj. Grci postali prezaduženi, ne mogu da vraćaju. Da se to ne bi desilo u Republici Srbiji, oni su vas preduhitrili i rekli da morate da donesete novi zakon o parničnom postupku, gde će postupak biti ubrzan, gde se neće voditi računa u dovoljnoj meri o zakonitosti samog postupka i o legitimnim pravima građana kao učesnika u parničnim postupcima, nego gde će se parnični postupak relativno brzo završavati, da strane banke koje ste zaštitili članom 13. stav 2. Predloga zakona praktično ostvare naplatu svojih potraživanja. Kako drugačije objasniti da prema članu 13. Predloga zakona pravosnažna presuda krivičnog suda obavezuje i parnični sud, ali ste se ogradili u stavu 2, kaže – pravosnažna odluka krivičnog suda ne proizvodi pravno dejstvo u parničnom postupku prema licu koje nije imalo mogućnost ili pravo da učestvuje u krivičnom postupku u kome je ta odluka doneta. Onda ste u obrazloženju predloga zakona naveli da ste hteli da zaštite osiguravajuća društva.
Ono što niste rekli to je da ste hteli da zaštite ne samo osiguravajuće društvo, nego strane banke, jer nažalost od 2001. godine domaće banke su uništene, one više ne postoje. Građani Republike Srbije, privreda u Republici Srbiji su praktično prepušteni na milost i nemilost stranim bankarima. Mi smo ovde u Skupštini Srbije, lično sam kao poslanik SRS pokazao vam papir iz koga se vidi da se u SAD goni za krivično delo zelenašenja onaj ko naplaćuje kredite po kamatnim stopama koje su danas važeće u Republici Srbiji. Tamo nije moguće, gospođo Malović, da građaninu, privrednom subjektu, zaračunavate kredit po kamatnim stopama od 15, 18, 20, 25%. U SAD je to krivično delo. U Republici Srbiji je to potpuno normalna stvar.
To su stvarni pravni standardi koji postoje u ovoj oblasti, ali vi nećete te standarde, jer da hoćete neke standarde, gospođo Malović, na početku Predloga zakona o parničnom postupku, isto kao što je slučaj sa upravnim postupkom, morali bi da navedete načela na kojima počiva parnični postupak. Zašto je to bitno? I zbog samog parničnog postupka, odnosno parničnog suda, ali i zbog jedne situacije, Zakon o parničnim postupcima se supsidijarno primenjuje i u upravnim sporovima. Kada sud u upravnom sporu treba da reši neki procesni slučaj koji nije regulisan Zakonom o upravnim sporovima, supsdijarno se primenjuje Zakon o parničnom postupku. U istu situaciju može da dođe i parnični sud, a ne zna kako da reši određenu procesnu situaciju i onda mu u tome pomažu načela, pročita načela sa početka Predloga zakona i onda reši taj problem, primenjujući odgovarajuća procesna načela. Prosto je neverovatno da poslanici vladajuće koalicije sve vreme pričaju o nekim načelima parničnog postupka koje ne postoje.
Mi načela iz parničnog postupka iz ovog predloga zakona možemo samo da uopštavamo, da otprilike naslućujemo šta je pisac Predloga zakona hteo da kaže, ali taksativno i jasno definisanih načela parničnog postupka nema. To je jako loša stvar. Ako ih ima u Zakonu o upravnom postupku, potpuno je nejasno zašto ta načela nisu formulisana u Zakonu o parničnom postupku.
Voleo bih da čujem, gospođo Malović, da li će Vlada Republike Srbije nešto da preduzme povodom ovog problema sa početka mog izlaganja? To je – da li će uopšte da se pristupi kodifikaciji građanskog materijalnog zakonodavstva?
Vi ste sada u skupštinsku proceduru uvrstili Zakon o obeštećenju i vraćanju oduzete imovine. kako mislite da sprovedete taj zakon u situaciji kada se u Republici Srbiji, verovali ili ne, još uvek primenjuje zakon koji se zove Zakon o nevažnosti pravnih propisa, donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije? Po tom zakonu, to je, recimo, naročito bitno za Vojvodinu, za mnoga oduzeta imovina se baš nalazi na teritoriji Vojvodine. Recimo, sistem zemljišnih knjiga nije uređen nekim modernim zakonom nego zakonima Kraljevine Jugoslavije iz 1930-1931. godine. Jedan deo imovine u Vojvodine je prešao iz zemljišno knjiških odeljenja sudova u katastre, ali to je samo jednim delom. Onaj drugi deo je ostao još uvek u zemljišnim knjigama. Imaćete situaciju da donosite zakon o vraćanju oduzete imovine, a da prethodni niste regulisali nešto što je mnogo važnije, a to je građansko materijalno zakonodavstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, formulacija u članu 23. stav 1. Predloga zakona najbolje pokazuje do koje mere je ovaj predlog zakona neprecizan i do koje mere on otvara mogućnost različitim zloupotrebama.
Naime, u stavu 1. člana 23. navodi se sledeće – upravljač infrastrukture, pa ona čuvena formulacija između dve zapete, po pravilu dodeljuje trase voza jedanput godišnje po usklađivanju zahteva za dodelu trasa voza u postupku izrade reda vožnje, najduže za period važenja reda vožnje. SRS je predložila u amandmanu da se ova formulacija: "po pravilu" iz člana 23. stava 1. Predloga zakona briše. Prosto zato što ona čini ovaj deo zakona nepreciznim i zaista dozvoljava da se u praksi dešavaju različite vrste zloupotreba.
Vlada je odbila naš amandman. Inače, ista je formulacija i kada je u pitanju amandman kolege Zorana Šamija. Dakle, obrazloženje je sledeće – amandman se odbija zato što postoji mogućnost da posle prve raspodele trasa ostane određeni broj neiskorišćenih trasa koje se mogu ponuditi tokom perioda važenja reda vožnje, a što omogućava bolju iskorišćenost kapaciteta i infrastrukture, a samim tim i veće prihode upravljača infrastrukture.
Sad vas SRS pita – ako je to tako, zašto tako ne piše u Predlogu zakona? U Predlogu zakona piše jedno, a u obrazloženju zašto se naš amandman ne prihvata piše nešto sasvim drugo. Ako vam je to bila namera, onda ste lepo trebali da kažete da se trase dodeljuju jedanput godišnje, osim u onim situacijama koje su navedene u obrazloženju zašto amandman ne treba prihvatiti. Ovako, ono što piše u Predlogu zakona i ono što piše u obrazloženju zašto se naš amandman ne prihvata jednostavno su dve potpuno različite stvari.
Kada je u pitanju ova sintagma – upravljač infrastrukture, koja se često puta ponavlja u Predlogu zakona, zanimljivo je, da se za čas vratimo na član 7. Predloga zakona, u članu 7. u stavu 4. Predloga zakona piše da delatnost iz stava 2. ovog člana, a misli se na upravljanje železničkom infrastrukturom, može da obavlja i drugo privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik, pod uslovima i na način utvrđen zakonom.
Vi kažete, gospodo iz Vlade, da je to rešenje usklađeno sa evropskim standardima. Evo ja ću vam pokazati na jednom primeru da to nije tačno. Jedna od država koje su osnovale evropsku ekonomsku zajednicu , odnosno kasnije EU, država koja i danas svojim kreditima sprečava da mnoge države u EU bankrotiraju, mislim na SR Nemačku, u svom, ne zakonu, u svom Ustavu predviđaju jedno sasvim drugačije rešenje. Evo sad ću vam, gospodine iz Vlade, pročitati šta piše u članu 87. stav 3. osnovnog zakona SR Nemačke, odnosno Ustava SR Nemačke. Dakle prema članu 87. stavu 3. Osnovnog zakona: "Privredno preduzeće , odnosno privredna preduzeća koja obavljaju delatnost izgradnje, održavanja i upravljanja šinskim putevima, moraju biti u potpunom i većinskom vlasništvu savezne države".
Sad vas SRS pita sledeće, gospodo iz Vlade – kako to u SR Nemačkoj, koja je zajedno sa Francuskom 1957. godine formirala EEZ i koja danas svojim kreditima spašava od bankrota zemlje poput Grčke, Irske, Portugalije, Španije, Italije, ko zna koje sve ne Rumunije, Bugarske, ko zna koje sve ne evropske zemlje, kako to da u jednoj državi osnivaču EU, privredna preduzeća koja upravljaju šinskim putevima moraju da budu u potpunom ili većinskom vlasništvu savezne države, a u Republici Srbiji ne moraju? Kažite mi koliko ima tih evropskih standarda? Kako je moguće da jedan evropski standard važi za SR Nemačku, a neki drugi evropski standard za Republiku Srbiju?
Ovo je samo jedan u nizu dokaza do koje mere vi nestručno, ne poznavajući apsolutno sistem EU pričate o tim evropskim standardima. Tako je bilo, da podsetim građane Srbije, pošto ovima iz Vlade ne vredi ništa govoriti, i kad smo raspravljali o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika. U Srbiji mora da bude evropski standard da je poslanik slobodan, a to u prevodu znači da može da trguje svojim mandatom, u Velikoj Britaniji mogu da postoje bičevi, i nikom ništa. U SR Nemačkoj mora privredno preduzeće koje upravlja šinskim putevima, a to znači železnicama, da bude u većinskom vlasništvu ili u potpunom vlasništvu savezne države, odnosno SR Nemačke, u Republici Srbiji ne mora.
Da li to znači da vi bolje poznajete evropske standarde od Nemaca i da je naše zakonodavstvo više usklađeno sa evropskim standardima nego zakonodavstvo države koja je formirala EU i koja je i danas u velikoj meri veštački održava? Da nema nemačkih kredita, bankrotirale bi države u tom vašem raju na zemlji zvanom EU.
Dakle, SRS očekuje odgovore na sva ova pitanja. Najlakše je da dođete u Skupštinu i da pročitate obrazloženje zakona koje je pisao neko drugi i onda kažete – treba da usvojite ovaj zakon zato što je on usklađen sa evropskim standardima. Sada mi odgovorite kako je moguće da u Evropi postoje dvostruki standardi, jedni standardi za države koje su osnovale EU, a drugi standardi za države koje hoće da pristupe u EU? Kako je moguće da je u SR Nemačkoj Ustavom, osnovnim zakonom potpuno drugačije rešeno ovo pitanje od rešenja koje nam nudi Vlada Srbije u Predlogu zakona?

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4, Vlada je predložila sledeća rešenja – strano, fizičko i pravno lice u pogledu zaštite pronalaska u Republici Srbiji, uživa ista prava kao i domaće, fizičko i pravno lice, ako do proizilazi iz međunarodnih ugovora koji obavezuju Republiku Srbiju.
SRS je predložila da se ova formulacija nešto izmeni, tako da reč "obavezuju Republiku Srbiju", budu zamenjene rečima "su potvrđeni u Republici Srbiji". Vlada je odbila ovaj naš amandman, iz razloga što međunarodni ugovor može da bude potvrđen, a da pri tom nije stupio na snagu, dok termin – obavezuje, podrazumeva stupanje na snagu međunarodnog ugovora.
Iz ovakvog obrazloženja jasno proizilazi da Vlada ne zna mnogo o materiji zaključivanja i stupanja na snagu međunarodnih ugovora. Ja upućujem Vladu Republike Srbije, kako bi rekla gospođa Gordana Čomić, na čitanje člana 194. Ustava Republike Srbije, u kome se između ostalog kaže, da potvrđeni međunarodni ugovori i opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije, a da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom.
U čemu je problem u ovom vladinom shvatanju, stupanja na snagu i obavezivanja od strane međunarodnih ugovora? Problem je u tome, gospodine ministre što, prvo, ni jedan međunarodni ugovor ne može da obavezuje Republiku Srbiju, ako nije potvrđen od strane Narodne skupštine.
Dakle, ne moguća je situacija da je Republika Srbija obavezanan nekim međunarodnim ugovorom koji prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Takvih međunarodnih obaveza koje proističu iz međunarodnih ugovora koji su nepotvrđeni u Narodnoj skupštini, takvih međunarodnih obaveza, gospodine ministre, nema, odnosno ne postoje.
Dakle, kad god Republika Srbija zaključi neki međunarodni ugovor on podleže postupku potvrđivanja u Narodnoj skupštini. Druga je stvar šta u međunarodnom ugovoru piše, kad on stupa na snagu. On može da stupi na snagu i 10 godina od kako je potpisan ili 10 godina od kako je ratifikovan, ali ne može nikako da stupi na snagu a da prethodno nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, amandman SRS je baziran na članu 194. Ustava Republike Srbije i smatramo da prava i obaveza iz međunarodnih ugovora mogu da poseduju kako domaća tako i strana, fizička i pravna lica samo ako su u pitanju međunarodni ugovori koji su potvrđeni u Republici Srbiji, odnosno od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada je prilično veštački i netačno razdvojila pitanje obavezivanja putem međunarodnog ugovora od pitanja njegovog utvrđivanja, odnosno stupanja na snagu. Dakle, to je sve jedna identična materija.
Svaki međunarodni ugovor koji je potpisan od strane Vlade Republike Srbije ili nekog njenog ministra može da obavezuje domaća, fizička i pravna lica, odnosno strana fizička i pravna lica pod istim uslovima kao i domaća samo ako je taj međunarodni ugovor potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije, jer prosto ne želimo da dopustimo situaciju kao poslanička grupa, a nadam se da to ne želi ni Vlada, da se Republika Srbija obavezuje nekim međunarodnim ugovorom koji nije potvrđen od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Takve međunarodne obaveze, o kojima se inače mnogo govori danas u Republici Srbiji a koje proističu iz nekih akata koji nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije, prosto ne bi trebale da se izvršavaju. Tu, pre svega, SRS misli na tzv. saradnju sa Haškim tribunalom. Ništa što nije potvrđeno od strane Narodne skupštine Republike Srbije ne treba da bude obaveza Republike Srbije.
Isto je tako i kada je reč o ovim imovinskim pravima i obavezama u oblasti patenata, odnosno zaštite autorskih prava. Ne znam, gospodine ministre, da li postoji neki međunarodni ugovor koji nas obavezuje ili iz koga proizilaze prava i obaveze za domaća ili strana, pravna i fizička lica a da nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mislim da takvih međunarodnih ugovora nema. Kad kažem - međunarodnih ugovora, mislim na formalno međunarodne ugovore koji su zaključeni shodno pravilima međunarodnih prava, ne mislim na ove tajne međunarodne ugovore koji su zaključeni neformalno, usmeno, iza zatvorenih vrata i za koje građani Republike Srbije ne znaju.
Kad su u pitanju patenti, kada je u pitanju zaštita autorskih prava postoje međunarodni standardi i kao što je primetio moj uvaženi kolega Zoran Krasić, pojam međunarodnih standarda je mnogo širi i mnogo kvalitetniji nego pojam standarda EU. Dakle, postoje međunarodni standardi u ovoj oblasti i one bi svakako trebali da se primenjuju, ali su ti međunarodni standardi sadržani u nekim multilateralnim međunarodnim konvencijama koje svakako podležu postupku ratifikacije u Narodnoj skupštini Republike Srbije i prosto nije moguća situacija da se stiču neka prava i obaveze iz međunarodnih ugovora, a da prethodno taj međunarodni ugovor nije potvrđen u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS podnela je ukupno pet amandmana na Predlog deklaracije Vlade Srbije koji se odnosi na aktuelnu situaciju na Kosovu i Metohiji i iz izveštaja Zakonodavnog odbora se vidi da su na sednici Zakonodavnog odbora razmatrati samo amandmani Dragana Todorovića, Aleksandra Martinovića i Borisa Aleksića, ali iz ovog izveštaja ne vidimo da su uzeti u razmatranje amandmani generala Božidara Delića i Dejana Mirovića.
Vrlo važni amandmani koji suštinski popravljaju tekst Predloga deklaracije jer za razliku od Vlade Srbije koja eufemistički kaže "deo međunarodne zajednice", mi jasno ukazujemo koji je deo međunarodni zajednice prekršio Rezoluciju 1244, da je to NATO pakt i da je to većina država članica EU, pa molim gospođo predsednice vas ili predsednika Zakonodavnog odbora da nam u skladu sa članom 163. Poslovnika Narodne skupštine obrazloži zašto amandmani Božidara Delića i Dejana Mirovića nisu razmatrani na sednici Zakonodavnog odbora.