Član 107, gospodine Arsiću.

Ovo je očekivano. Dakle, DS je čekala amandmane poslanika SNS da bi pričala ono što pričaju iz sednice u sednicu i, sad, prvi je na udaru moj kolega Filipović – njegov amandman je besmislen, glup i gospođica Jerkov ga poziva da on dodatno objasni šta je tim amandmanom hteo da kažem.

Evo, ja ću malo da mu pomognem. Jedini oslobodilački rat u kome je DS učestvovala, a vezano je za amandman Srbislava Filipovića je oslobađanje Narodne skupštine od izbornog materijala 2000. godine, oslobađanje Savezne uprave carina i Narodne banke Srbije od novca. Onda su malo oslobađali Razvojnu banku Vojvodine, pa su malo onda oslobađali Agrobanku, pa su naveliko oslobađali republička ministarstva, pokrajinske sekretarijate, sve lokalne samouprave u kojima su bili na vlasti, devastirali celu Srbiju i sada mi hoćemo ovim amandmanom gospodina Srbislava Filipovića da jednom zauvek prekinemo sa praksom pljačkanja sopstvene države, zato što je ova država nastala na krvi onih koji su je oslobađali od tuđinaca i od okupatora.

Ako nekog treba da bude sramota, treba da bude sramota poslanike DS, koji su pljunuli i dan danas pljuju na sve oslobodilačke i junačke žrtve srpskog naroda, a sada to čine tako što napadaju poslanike SNS, koji su podneli amandmane.

Kaže, treba da je sramota Srbislava Filipovića. Treba da je sramota vas. Ostavili ste nam državu u rasulu. Veliki spomenik treba da se podigne na jednom mestu u Srbiji i da se kaže – ovaj spomenik je posvećen svim žrtvama tranzicije koje je sprovela DS…

(Predsedavjući: Privodite kraju, kolega Martinoviću.)

… Svima onima koji su izgubili posao, svima onima koji su digli ruku na sebe, jer nisu mogli da prehrane sebe i članove svojih porodica, da kupe elementarne namernice za sebe i za članove svoje porodice. Ako nekog treba da je sramota, treba da je sramota vas, ljude iz režima DS.

Dame i gospodo narodni poslanici, vladika Nikolaj je rekao – Ne kradi svoju zemlju zato što ona počiva na kostima onih koji su se borili za njenu slobodu. I, amandman Srbislava Filipovića itetkako ima smisla, jer dok su se neki borili za slobodu, neki su se bogatili. Bogatili su se ljudi iz bivšeg režima. Bogatili su se i u periodu od 2000. do 2012. godine. Neki su se bogatili i ranije. Nemojte da zaboravite, oni su napravili tu famu o devedesetim godinama, kako su neki drugi bili na vlasti, a oni su, jadni, eto, bili u opoziciji, borili se za demokratsku Srbiju.

Čekajte, čiji su ministri u raznim Miloševićevim vladama bili Miodrag Perišić, Slobodan Radulović itd? Pa, bili su njihovi ministri.

Amandman gospodina Filipovića je usmeren ka tome da ako hoćemo da čuvamo uspomenu na naše pretke koji su se borili za slobodu Srbije i za slobodu srpskog naroda, onda u Srbiji nema mesta za korupciju, jer onaj ko krade sopstvenu državu, on baca ljagu na sve one koji su pali za njenu slobodu.

Vas treba da bude sramota za sve ono što ste uradili Srbiji za vreme svoje vladavine, za sva ona cinična i licemerna i farisejska izvinjenja koja ste davali raznim srpskim neprijateljima zato što su oni ubijali Srbe. Vi ste se izvinjavali srpskim neprijateljima zato što su ubijali Srbe u „Bljesku“ i „Oluji“. Vi ste se izvinjavali srpskim neprijateljima zato što su ubijali Srbe u Goraždu, u Kravicama, u Skelanima itd. Vas treba da bude sramota. Dok su se drugi ljudi borili za slobodu ovog naroda, vi ste pljačkali banke. Vi ste pljačkali Saveznu upravu carina, vi ste palili Saveznu skupštinu, vi ste mitraljezima upadali u NBS. To su jedini oslobodilački ratovi u kojima ste vi učestvovali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam neki dan o tome pričao u Narodnoj skupštini. Nisam imao ove citate ispred sebe, ali, evo, sad ću da ih iskoristim.

Čedomir Antić je o vama još u vreme razgovora 1997. godine sa specijalnim predstavnikom SAD za Balkan, Robertom Gelbardom, napisao sledeću rečenicu. Inače, Čedomir Antić je, da malo obnovimo sećanje na tog čoveka, član Političkog saveta stranke Vuka Jeremića i predsednik je tzv. Naprednog kluba, a 1996, odnosno 1997. godine je bio jedan od vođa studentskog protesta i bio je tada član Demokratske stranke. On kaže, dakle, to su njegove reči za „Nedeljnik“ od 28. maja 2017. godine – Na kraju jednog od razgovora Gelbard je rekao i sledeće: „Znate, rekao sam vašem predsedniku Miloševiću, a sada ponavljam i vama, ja delujem fino i uglađeno, Harvard, Stejt Dipartment, ambasador, et cetera, ali iskreno, ja sam ološ, skam i uvek su me slali da radim sa ološem, jer sam u tome uspešan“.

Znači, ja mislim da bolje slike o vama od ovih reči nema. Bili ste i ostali ono što je Robert Gelbard 1997. godine rekao za jedan deo srpske opozicije, a vas treba da je sramota, jer je vaš predsednik, Boris Tadić, dodvoravajući se novinaru sa hrvatske televizije, na pitanje da li je ponosan što je predsednik Republike Srbije, onako nonšalantno odgovorio – pa i nisam baš ponosan. A onda je to obrazlagao – znate, Vukovar, znate, Dubrovnik, znate, Srebrenica, znate ovo, znate ono, ne pominjući Jasenovac, ne pominjući…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega Martinoviću.)

… Bljesak, ne pominjući Oluju, itd.

I treba da vas je sramota samo zbog još jedne stvari. U vašim redovima sedi žena koja se otvoreno zalaže za republiku Vojvodinu. Evo, upravo ulazi u salu Narodne skupštine. I nemojte nam vi držati lekcije o poštovanju Srbije i žrtava srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Molim vas, gospodine Arsiću, da u buduće o tome vodite računa.

Pre svega, nijedan amandman poslanika SNS nije besmislen. Ovo nije nikakav igrokaz. Možda poslanici Demokratske stranke učestvuju u igrokazu Dragana Đilasa koji je prijavio imovinu od 25.000.000 evra, istog onog Dragana Đilasa koji je promenio nazive svih ulica u Beogradu sovjetskih oficira koji su učestvovali u oslobađanju Beograda, a tvrde da su partija nekakve demokratske levice.

Svi amandmani poslanika SNS su od strane Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ocenjeni da su u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom i već samom tom činjenicom, ti amandmani ne mogu da budu besmisleni. Da li ih je Vlada prihvatila ili nije, to je neka druga tema. Neke amandmane će Vlada da prihvati, neke neće, ali mi ćemo sve amandmane da branimo, jer svi amandmani i te kako imaju smisla.

Upravo ono što je rekao gospodin Marijan Rističević je najbolja potvrda koliko je njegov amandman smislen, pa, koliko je poljoprivrednika, koliko je zemljoradnika, koliko je težačkih ruku dalo život za slobodu Srbije, za slobodu srpskog naroda, a mi im ne znamo čak ni grobna mesta.

Zar mislite da bismo mi kao država na kraju krajeva, bili u stanju da podižemo ratne memorijale, da obeležavamo mesta stradanja našeg naroda i u Srbiji i van Srbije, da nema politike koju vodi SNS, a koja podrazumeva i razvoj poljoprivrede i razvoj privrede i borbu protiv korupcije i budžetski suficit i smanjenu nezaposlenost. Sve je to jasno i sve je to povezano, to nije jasno samo vama koji ste upropastili i devastirali rođenu državu. Nema primera u Evropi da je jedna vlast do te mere upropastila sopstvenu državu, kao što je bila vlast do 2012. godine.

Mi ćemo to da ponavljamo za sve vreme rasprave o amandmanima.

Član 107, gospodine Arsiću.

Evo, ja ću ponoviti još jedanput. Nećemo dozvoliti da sedam poslanika koji pitaj boga više i kome pripadaju, da li su Đilasovi, da li su Jeremićevi, da li su opštinska deca, da im poslanici SNS služe kao vreća za udaranje.

Gospođa koja je maločas govorila je nešto mnogo žalosna danas. Te je žalosna zbog amandmana, te je žalosna što građani Srbije ovo moraju da gledaju, samo nije bila žalosna kada je Đilas bio na vlasti i kada je ukrao 25 miliona evra, kada je opljačkao budžet grada Beograda i napravio dug od preko milijardu evra. Sada su mnogo žalosni, a nisu mnogo bili žalosni kada su pljačkana ta ista deca ometena u razvoju kroz izgradnju za decu ometenu u razvoju Heterlend u Novom Bečeju. Sada su svi mnogo žalosni. Nisu bili žalosni kada su pljačkali Razvojnu banku Vojvodine. Nisu bili žalosni kada su nameštali tendere u AP Vojvodini, kada su nameštali tendere u gradu Beogradu. Nisi bili žalosni kada su započeli izgradnju mosta bez građevinske dozvole. Nisu bili žalosni kada je most ispao sedam puta skuplji od prvobitno ugovorene cene. Onda nisu bili mnogo žalosni.

Danas su nešto, vidim, mnogo žalosni, mnogo su ucveljeni, sve im nešto smeta – što se spominje Aleksandar Vučić, što se spominje Vlada Srbije? A što da se ne spominju? Što da se ne spominje čovek koji je jedan od najzaslužnijih, ako ne i najzaslužniji što je stopa nezaposlenosti smanjena sa 26 na 12%, što imamo budžetski suficit, a ne deficit, što imamo rast bruto društvenog proizvoda od plus 3,5 do 4%, a ne minus 3,1% kao u njihovo vreme? Što da ne spominjemo? Spominjemo, pa to je najbolji spomenik državi Srbiji koji danas možemo da podignemo. Razvijena, uspešna, napredna Srbija, to je spomenik koji svi mi dižemo, i ljudi iz Vlade Srbije i mi poslanici koji podržavamo tu Vladu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovde je bilo reči od strane nekih poslaničkih grupa, po malo licemerno i podsmešljivo, da im se odgovori na pitanje u kojim je to oslobodilačkim ratovima na kraju 20. veka Srbija učestvovala, koje smo mi to ratove dobili i ko su bili ljudi koji su u tim ratovima učestvovali?

Želim u ime poslaničke grupe SNS da se zahvalim i vama i Vladi Republike Srbije na tome što ste 29. septembra prošle godine podigli spomenik poginulom majoru JNA Milanu Tepiću, inače poslednjem narodnom heroju Socijalističke Jugoslavije, a prvom, to je ono što se manje zna, narodnom heroju Republike Srpske. Major Milan Tepić je rođen u Kozarskoj Dubici, njega je napad hrvatskih oružanih, odnosno paravojnih formacija zatekao tog septembra 1991. godine u kasarni JNA u Bjelovaru, on se sa svojim vojnicima povukao u vojno skladište Bedenik, kraj grada Bjelovara, junački je skoro mesec dana sa svojim vojnicima odolevao žestokim napadima tzv. Zbora narodne garde, a poslednje dane života proveo je zaista kao veliki junak i možemo slobodno da kažemo da je on novi Stevan Sinđelić.

Kada je bilo jasno da će vojno skladište da padne u ruke hrvatskim paravojnim formacijama, da jednostavno više nema municije koju bi koristili pripadnici JNA, on je tim golobradim momcima koji su tada služili vojni rok u JNA, inače jedinoj legalnoj vojnoj sili u Hrvatskoj tog septembra 1991. godine, rekao da se izvuku na bezbedne položaje, on je ostao sam u vojnom skladištu i detonirao to vojno skladište. Odleteo je u vazduh i on i kompletna ubojita sredstva koja su se nalazila u tom vojnom skladištu i nije dozvolio da to vojno skladište padne u ruke tzv. Zbora narodne garde. To je bio zaista herojski čin. On je tada izgovorio tih dana čuvene reči, kojih i mi dan danas treba da se sećamo. Ovo govorim pre svega zbog onih koji misle da je sve bilo besmisleno, da smo vodili besmislene ratove, da je za sve kriv Milošević, da je za sve kriva Srbija, koji potpuno banalizuju i pojednostavljaju modernu srpsku istoriju. Heroj Milan Tepić je tada rekao – jednom ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi, ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju, ako joj bude teško.

On je to i učinio 29. septembra 1991. godine, digao je sebe u vazduh i time pokazao da srpskom herojstvu i srpskom junaštvu nema kraja, i pokazao da se i na kraju 20. veka rađaju Sinđelići, a ja verujem da srpski narod Sinđeliće ima i dan danas.

U nastavku svog izlaganju ja ću da navedem, odnosno po ostalim amandmanima, sve ostale spomenike koje je podigla vlast koju predvodi SNS od 2012. godine, pa do danas. Iz tog prikaza, mislim da ćete vrlo jasno, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, moći da vidite da upravo kroz podizanje tih spomenika Srbija odaje počast svima onima koji su se borili za slobodu Srbije i za slobodu srpskog naroda, bez obzira na njihova ideološka obeležja i bez obzira na njihova ideološka ubeđenja, i da odaje počast i priznanje svim stranim državnicima koji su u teškim vremenima bili uz Srbiju i uz srpski narod.

Mi te tradicije moramo da negujemo i dalje, i zbog toga ćemo u danu za glasanje zaista, svim srcem, mirne duše i uz sećanje na sve poginule za slobodu Srbije i srpskog naroda, glasati za Predlog zakona, i naravno, glasaćemo za naše amandmane, kao što smo to činili i na svim prethodnim sednicama, jer mislimo da smo na istom poslu i Vlada Republike Srbije i mi poslanici vladajuće koalicije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da naša zemlja bude uspešna, napredna, razvijena, da se razvija u miru i da se uvek sećamo svih onih koji su dali svoje živote braneći slobodu Srbije i braneći slobodu Srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, DS 11000 Beograd, Terazije, general pukovnik Ratko Mladić, načelnik Generalštaba Vojske Republike Srpske - poštovani gospodine generale, u ime svih članova DS, i u moje lično ime svim vojnicima, podoficirima, oficirima i vama lično čestitam Dan Vojske Republike Srpske.

Vojska Republike Srpske, nastala u ratu za slobodu je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštititi narod, bez obzira na mirovne pregovore. Napominjem, bez obzira na mirovne pregovore, čiji uspeh svi želimo. Nama je potrebna snažna vojska kako bi druga strana, znate i koja hrvatsko-muslimanska, odustala od namere da nastavi rat. Nadam se da će srpski narod, kao i Vojska Republike Srpske, već sledeći Vidovdan, dočekati u miru. S poštovanjem, dr Zoran Đinđić, predsednik DS, Beograd 28. jun 1994. godine.

Moje pitanje za gospođu Čomić – da li je pitanje, u kojim ratovima je Srbija učestvovala a u kojima nije? Koje ratove smo dobili a u kojima izgubili, pitala nekadašnjeg predsednika DS?

Ne mogu mudrije od gospodina Milojičića, on je najmudriji političar u ovoj Skupštini, ali pokušaću na svoj način.

Ovaj jezik fraza koji smo čuli, jezik fraza koje ništa ne znače, koje pokušavaju da sakriju jednu tužnu istinu, a to je da je DS danas jedna, nažalost ili na sreću nekih, obična politička razvalina, jedna imovina koju je za sitan novac kupio najveći tajkun u Srbiji, Dragan Đilas, ne može da prikrije činjenicu da mi gospođa Čomić nije odgovorila na pitanje.

Ako je srpski narod izgubio sve ratove koje je vodio tokom 90-ih godina, kako je onda predsednik DS Zoran Đinđić 1994. godine napisao u ovom pismu da je vojska Republike Srbije nastala u ratu za slobodu i da je ta vojska primer kako jedna mala ali narodna vojska može uspešno, ne neuspešno, nego može uspešno sačuvati i zaštititi narod?

Ma koliko da vi na vašim glavnim odborima bez kvoruma držite sliku Zorana Đinđića, vi ne vidite čak ni ono što je on video. Republika Srpska je jedna velika pobeda srpskog naroda, Republika Srpska je jedna velika pobeda Srbije. Podsmevate se. Ja mislim da samo politički slep čovek ne može da vidi da je stvaranje Republike Srpske…

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Martinoviću.)

Završavam.

Dakle, države srpskog naroda, jedine srpske države srpskog naroda zapadno od Drine veliki uspeh, pre svega srpskog naroda koji je živeo na prostorima BiH, ali i Republike Srbije.

Gospođa Čomić je rekla da možemo da se sretnemo u Kninu. Te reči je uputila profesoru Marku Atlagiću. Pa, vi, gospođo Čomić, ne sumnjam da možete da odete u Knin kad god to poželite, vi i dok ste bili na vlasti vi ste vodili politiku – dragi Ivo, ako se ne varam, hvalili ste se kako će Ivo Sanader da vam pokloni na hiljade i hiljade, doduše na hrvatski jezik prevedenih stranica tekovina EU. Naravno, nikada Srbija te prevode nije dobila.

Ne sumnjam da vi u Knin možete da odete. Možete vi da odete i u Zagreb i ne sumnjam da će vas tamo vrlo gostoljubivo dočekati, ali, nažalost, Marko Atlagić u svoju rodnu Dalmaciju i u svoj rodni Knin teško da može da ode, zato što je bio ministar u Vladi Republike Srpske Krajine, zato što je branio srpski narod u Republici Srpskoj Krajini onda kada mu je bilo teško i kao univerzitetski profesor se 1995. godine obreo u Srbiji kao izbeglica, upravo od strane onih koje ste vi svojevremeno dok ste bili na vlasti nazivali – dragi Ivo, dragi Stipe itd.

Ali, hoću da vas podsetim na nešto drugo, gospođo Čomić. Vi iz DS krijete kao zmija noge, ono svoje drugo, vi ste ga tada nazivali rodoljubivo lice, danas ga nazivate ratno huškačko. Dozvolite samo, gospodine Milićeviću, da pročitam, kratko je. Saopštenje DS, od 2. oktobra 1990. godine, povodom hapšenja predsednika Srpskog četničkog pokreta, dr Vojislava Šešelja.

(Narodni poslanici DS dobacuju.)

Da, da, polako.

Završavam.
(Aleksandra Jerkov: Isteklo je vreme.)
Da, da, vreme je da se pokaže šta je DS…

Dozvolite, gospodine Milićeviću.
Vreme je da se pokaže…
Vidite kako su nervozni, čim čovek hoće nešto da čita, odmah počinju da viču.
Dakle - povodom hapšenja dr Vojislava Šešelja od strane organa unutrašnjih poslova zbog toga što je upisivao dobrovoljce i organizovao pomoć u ljudstvu srpskom narodu u Hrvatskoj, glavni Odbor DS odlučno zahteva da se dr Vojislav Šešelj odmah pusti na slobodu…

Hapšenje i osuda Vojislava Šešelja je najflagrantnija povreda elementarnih građanskih prava i dokaz povampirenja člana 133. Krivičnog zakonika. Očigledno je da će u predizbornoj kampanji… (Isključen mikrofon) … sredstava srpskih komunista, odnosno socijalista, predsednik DS dr Dragoljub Mićunović.

Dame i gospodo narodni poslanici, svako ima pravo da mu neko bude drag. Ne znam da li je baš srpskom narodu drag čovek koji je u vreme „Oluje“ bio zamenik ministra spoljnih poslova. Ne znam da li je srpskom narodu drag čovek koji je nakon što je napustio Beograd, i to sa pozicije predsednika predsedništva SFRJ, otišao u hrvatski Sabor i rekao: „Ja sam svoj zadatak izvršio, Jugoslavije više nema“. Meni lično ti ljudi nisu dragi, ja mislim da nisu dragi ni većini pripadnika srpskog naroda, vama možda jesu, nemam ništa protiv toga.

Ali, hoću da vam kažem da je vaša politika – politika potpunih kontradiktornosti i nelogičnosti. Vi nama ovde spočitavate kako su nam amandmani besmisleni. Vaša politika je besmislena. Vi 1990. godine, dozvolite samo da završim, vi 1990. godine protestujete protiv hapšenja dr Vojislava Šešelja zato što je organizovao dobrovoljce za odlazak u Krajinu i kažete da biste to ponovo uradili, i u nastavku rečenice kažete – ali, tražimo da mu se oduzme mandat zato što je ratni zločinac“. Ako vi u tome vidite bilo kakvu logiku, bilo kakvu doslednost… Kažete da nemamo ideja. A koja je vaša ideja? Vaša ideja je 1990. godine bila – da, treba slati dobrovoljce u Krajinu, da, treba 1994. godine čestitati Mladiću, da, treba imati jednu paravojnu formaciju u Republici Srpskoj koju vodi Mauzer, da, treba 2001. godine isporučiti Slobodana Miloševića, 2008. godine uhapsiti Radovana Karadžića, a 2011. godine Ratka Mladića. (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želim da vam se obratim ne samo kao resornom ministru, nego kao članu Vlade. Radi se o jednom veoma uznemirujućem i ozbiljnom pitanju koje se danas pojavilo.

Naime, moj uvaženi kolega dr Vlado Babić, iz Sombora, inače, po nacionalnosti Bunjevac, poslanik SNS, dobio je danas na adresu Narodne skupštine Republike Srbije, kao što možete da vidite, jedno grozno preteće pismo. Pisano je latiničkim pismom, rukom, u kome mu se, između ostalog, preti da će biti zaklan zato što je pre nekoliko dana replicirao gospodinu Tomislavu Žigmanovu, zbog toga što se zalaže za očuvanje identiteta Bunjevačke nacionalne manjine.

Na najgori mogući način se u ovom pismu vređa predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić. Spominje se da je, evo, citiram, vezano za jasenovačke žrtve – lijepo definirao prvi hrvatski predsednik dr Franjo Tuđman, da je u Jasenovcu ubijeno samo 20 do 30 tisuća ljudi. Govori se pogrdno o Aleksandru Vulinu, koji će, kaže, doživotno biti persona non grata u Hrvatskoj. Govori se o gospodinu Vojislavu Šešelju, za koga se kaže da je osuđeni haški zločinac. Kaže – komunjarsko-četnički vojvoda, koji će takođe biti zaklan prvom prilikom itd.

I, ono što je najgroznije u ovom pismu, gospodinu Babiću se preti da će, kaže, nekakvi osvetnici atakovati na njegovu žensku obitelj – mrtav si, naći ćemo ti slabu točku u kretanju, a šta ćemo tek da radimo celoj tvojoj ženskoj obitelji, džaba ti i skupštinska retorika itd.

Dakle, ja vas molim da upoznate Vladu Republike Srbije, da upoznate ministra unutrašnjih poslova sa ovim pismom koje danas stiglo na adresu dr Babića ovde u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Plašim se da je ovo nastavak najgore moguće kampanje protiv Republike Srbije.

Mi smo o tome više puta govorili ovih dana u Narodnoj skupštini, ali ovo je zaista sad prevazišlo svaku meru. Ovo je sad atak na ličnost jednog narodnog poslanika. Ovde se preti njegovoj porodici, ženskim članovima njegove porodice. Možete da zamislite šta to znači.

Ovde se na najgori mogući način govori o Srbiji, o njenom rukovodstvu, o srpskim političarima, na kraju krajeva, koji su u opoziciji, koji čak nisu ni na vlasti i ja, ako želite, mogu ovo da vam fotokopiram, da imate kod sebe.

(Vjerica Radeta: Mi želimo.)

Dobićete.

Mi ćemo kao poslanička grupa insistirati da se otkrije ko stoji iza ovog pismo, pošto je ono anonimno, nije potpisano, pisano je rukom. Pisano je nekim jezikom koji mene dosta podseća na ovaj novohrvatski Tuđmanov govor, ali, nije to sad najvažnije.

Najvažnije je da država Srbija reaguje, da se stane u odbranu i dr Babića i članova njegove porodice, ali i svih ostalih koji su pomenuti u ovom pismu, bez obzira da li su u pitanju političari iz vlasti ili političari iz opozicije. Koverta u kome je stiglo ovo pismo nalazi se kod dr Babića, tako da molim Vladu Republike Srbije, molim Ministarstvo unutrašnjih poslova, da ove pretnje najozbiljnije prime k znanju, da reaguju i da se otkrije ko stoji iza ovog monstruoznog čina.

Nije povreda Poslovnika, javio sam se za repliku.

Pre svega želim da se zahvalim gospodinu Ružiću zbog toga što će obavestiti Vladu o ovom nemilom činu.

Ono što samo želim da dodam, simptomatično je da ovo pismo dolazi na adresu dr Babića pred predstojeće izbore za nacionalne savete u Republici Srbiji. Ono što sam zaboravio da kažem u svom izlaganju, to je da se autor ili autori ovog anonimnog pisma pozivaju na Hrvatsko nacionalno vijeće i oni prete dr Babiću u ime Hrvatskog nacionalnog vijeća zato što gospodin Babić smatra da su Bunjevci posebna nacionalna manjina, da ne pripadaju Hrvatskom nacionalnom korpusu nego da su posebna etnička zajednica koja živi pre svega na teritoriji Vojvodine, odnosno na teritoriji gradova Sombora i Subotice.

Zbog toga ja koristim ovu priliku da pozovem predstavnike Hrvatskog nacionalnog vijeća, ako treba mi ćemo im uputiti ovo pismo, kao što ćemo ga dati i kolegama iz poslaničke grupe iz SRS i svih drugih poslaničkih grupa, dakle, ja pozivam gospodu iz Hrvatskog nacionalnog vijeća da se izjasne vezano za ovo pismo, da ga osude i da kažu ko stoji, ako znaju ko stoji, dakle, ko je autor ovog pisma i ko je autor ovih monstruoznih pretnji, pre svega na račun dr Babića i njegove porodice, ali bogami i na račun celokupne države Srbije.

Dakle, nije pismo nimalo naivno, nije bezazleno. Tu se otvaraju mnoge veoma kompleksne teme, teme iz prošlosti, teme iz sadašnjosti. Ima tu mnogo stvari koje bi trebalo da se razjasne i kojima bi trebalo da se pozabave nadležni državni organi. Vama, ministre, još jedanput hvala.

Ali, želim da naglasim da će poslanička grupa SNS zaista učiniti sve da se ovde stvari isteraju na čistac. Niko u Srbiji ne može da bude obeležen i niko u Srbiji ne može da bude meta, bez obzira na svoju političku, nacionalnu, versku ili bilo koju drugu orjentaciju.