… dovoljno medijskih sloboda i da su političke stranke koje su nekada vodile Srbiju u sunovrat i propast danas medijski blokirane i da ne mogu da dopru do građana Srbije. Koliko je to tačno, evo ja ću pokušati da odgovorim jezikom brojki.
Informativna služba SNS je u periodu od 27. aprila 2014. godine, kada je formirana prva Vlada Aleksandra Vučića, pa do leta 2016. godine, zabeležila, odnosno registrovala 6.732 negativna medijska priloga o Aleksandru Vučiću, članovima njegove porodice, ministrima u Vladi Republike Srbije i funkcionerima SNS.
Kada je u pitanju Andrej Vučić, rođeni brat predsednika Vlade, koji uopšte nije funkcioner SNS, u ovom periodu, dakle od 27. aprila 2014. do leta 2016. godine, Andrej Vučić je bio tema tekstova i naslovnih strana 730 puta. Dakle, 730 puta je rođeni brat predsednika Vlade bio na naslovnim stranama i u tekstovima dnevnih novina u Srbiji, tabloida, mesečnika itd. samo iz jednog razloga - zato što je rođeni brat Aleksandra Vučića.
Pre nekoliko dana lažni promoteri demokratije i slobode izražavanja plakali su nad tužnom sudbinom još jednog navodno ugnjetenog novinara karikaturiste „Politike“, gospodina Petričića. Sam predsednik Vlade je rekao da nema potrebe da gospodin Petričić napušta „Politiku“ i da njemu karikature koje je Petričić crtao o Aleksandru Vučiću apsolutno ne smetaju, i o tome postoje egzaktni podaci.
Gospodin Petričić je od 2009. do 2012. godine, dakle, za pune tri godine, dok je Boris Tadić bio predsednik Republike, u „Politici“ objavio 174 karikature, dakle, 174 karikature, a od te 174 karikature, Boris Tadić je u jednom nekad negativnom, nekad neutralnom kontekstu bio prikazan svega 18 puta.
E, sad, taj isti gospodin Petričić je u periodu od 2014. do 2016. godine nacrtao u „Politici“, dakle u „Politici“, koja je navodno režimski medij, medij Aleksandra Vučića, objavio 117 karikatura, pri čemu je Aleksandar Vučić u krajnje negativnom kontekstu nacrtan u čak 62 puta, dakle, više od polovine svih karikatura u „Politici“ od 2014. do 2016. godine su karikature koje se odnose na predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića.
E, sad, koliko su mediji u Srbiji neslobodni, koliko su ograničeni, koliko je Aleksandar Vučić veliki diktator i tiranin, o tome takođe govore egzaktni podaci, naslovne stranice dnevnih novina, nedeljnika, raznih mesečnih časopisa itd, pri čemu se najveći broj njih finansira ovako ili onako iz inostranstva.
Evo npr. ja ću vam pročitati samo neke primere medijske satanizacije Aleksandra Vučića. U „Kuriru“ kaže: „Osveta Slobinog ministra“, „Vučić opet teroriše medije“, pa onda „Danas“: Aleksandar Vučić nacrtan kao prostitutka koja skida fantomku i piše „Tužilaštvo ćuti i čeka šta će Vučić da odluči“, pa onda opet „Kurir“: „Vlast hoće mrak“, pa onda u „Politici“ karikatura koju je nacrtao gospodin Petričić, gde je Aleksandar Vučić prikazan sa fantomkom na glavi. Zamislite kakva cenzura u Srbiji kada se u „Politici“ objavljuje karikatura predsednika Vlade sa fantomkom na glavi. Pa, onda „Nin“, takođe medij koji je na jakom udaru Aleksandra Vučića, kaže: „Nebojša Stefanović glavni fantom iz Savamale“. Pa, onda, takođe u listu „Danas“, evo vam fotografija ako ne verujete. Dakle, u listu „Danas“, ne znam šta je ovo slika, fotografija, karikatura, tri krsta koja treba da simbolizuju ona tri krsta na Golgoti, na jednom krstu se nalazi Aleksandar Vučić, na drugom Nikola Selaković, na trećem Aleksandar Vulin i gore piše veliki naslov: „Oni neće u raj“. Ako je ovo cenzura, ako je ovo nesloboda, kažite mi onda šta je sloboda?
I, najmonstruoznije, ja u životu nisam pročitao nešto, kako da vam kažem, što ima više veze sa patologijom nego sa politikom, da za živog čoveka objavite čitulju. To se desilo, takođe, u jednom tabloidu. Evo, ako ne verujete, fotografija Aleksandra Vučića, koji drži sveću u ruci i piše: „Obaveštavamo građane Srbije da je prerano 13. oktobra ove godine u Briselu, okliznuvši se na amandman nastradalo naše veliko dete, naše čedo, Aleksandar F, zamislite, Vučić.“ Zašto F? Pa, kažu ovi zagovornici slobode, demokratije, ljudskih prava, i tako dalje, „Izraze iskrenog saučešća upućujemo njegovim očevima Anđelku, Fahriji i Tomi“. Kažite mi da li je igde u jednoj zemlji, koja je navodno diktatorska, tiranska, nedemokratska, moguće da se objavljuju ovakve stvari? Možemo da se osvrnemo i na komentare pojedinih glasnogovornika slobode medija u Srbiji.
Čuveni glasnogovornik Slobodan Georgijev, koji je dobio samo jednom prilikom jednu tranšu od 36.500 evra, inače on je urednik čuvene Balkanske istraživačke novinarske mreže BIRN, koja nam svaki dan drži lekcije o slobodi i o demokratiji, reagovao je na naslovnu stranu „Večernjih novosti“, septembra meseca ove godine.
Naime, na naslovnoj strani „Večernjih novosti“, 8. septembra, ako se ne varam, bio je tekst – Vučić od EU traži da osudi ustaštvo. I onda komentar gospodina Georgijeva, glasnogovornika slobode medija: „A šta ako ne osudi? Kakve gluposti mladog Dmitrovića“, valjda je Aleksandar Vučić mladi Ratko Dmitrović, ako sam ja dobro razumeo, „a EU je, za razliku od Srbije, antifašistička tvorevina.“ Šta to znači? Da je Srbija u 2016. godini fašistička tvorevina? I to kaže čovek koji vodi organizaciju koja se zove BIRN.
Možemo da idemo i dalje. Isti taj Slobodan Georgijev, koji svakog meseca uredno prima, kao što vidite, ne mali novac, nekad 36, nekad 50, nekad 86.000 evra mesečno. Dakle to su mesečni iznosi novca. Evo vam, na svom „Tviter“ nalogu objavi fotografiju Džihadi Džona koji drži nož u ruci pre nego što će da prekolje jednog taoca u Siriji i kaže: „Sledeći put rušim po danu“, misleći na Aleksandra Vučića, koji je po njemu najodgovorniji za slučaj Savamale.
Onda imate jednu neverovatnu stvar. Sećate se kampanje koja je vođena protiv Bratislava Gašića. Zbog jedne njegove nesmotrene izjave koju je on skupo politički platio, time što je odstupio iz Vlade RS i više nije bio ministar odbrane, i sticajem okolnosti, baš tih dana, još jedna ugledna, reprezentativna, nedodirljiva, jedna organizacija kojoj čak ni naziv ne sme da se spomene, jer odmah smo mi, srpski naprednjaci, neki zlikovci i diktatori, CINS, za obične građane – Centar za istraživačko novinarstvo, dakle, baš tih dana, 21. maja 2015. godine, legne uplata od jedne privatne fondacije od 39.884 dolara. Kao osnov za plaćanje je navedeno – nasledstva, izdržavanja i drugi pokloni i pomoć.
Od te iste fondacije BIRN je dobio 610.000 dolara, CINS 227.000 dolara, KRIK, e oni su stvarno mučenici, oni su ljudi dobili najmanje, 13.000 dolara. Sve u svemu, suma sumarum, ukupno 850.000 dolara.
Zašto ja sve ovo govorim? Mogu samo da ponovim reči Aleksandra Vučića – ljudi, nastavite sa upumpavanjem deviza u Srbiji. Te devizne doznake su dobre za srpsku ekonomiju, samo moraju više para da vam daju, više para moraju da daju ovima iz DS, iz „Žute patke“, iz „Ne davimo Beograd“ i svih drugih njihovih koalicionih partnera, jer je 4,5 miliona evra na mesečnom nivou nedovoljno da se sruši Aleksandar Vučić.
Znači, kažite tim vašim mentorima, tim vašim glasnogovornicima, tim vašim učiteljima demokratije, moraju malo više da se otvore, moraju malo više para da vam daju, malo je ovo. Sa 4,5 miliona evra ne možete da skupite 200 ljudi na protestima protiv Aleksandra Vučića. Znači morate više para da izdvojite ne bi li makar malo spustili popularnost Aleksandra Vučića i SNS u narodu i kod građana Srbije.
Dakle, vi samo nastavite dalje sa ovim deviznim upumpavanjem u Srbiju. To je dobro, biće više novca, platiće valjda neko i neki porez. Sve su ove organizacije registrovane, imaju obavezu da prijave svoje prihode. Imaće država Srbija od toga i te kakve koristi.
Što se tiče Saveta REM-a, već sam rekao, nama je ovde spočitavano da je ovaj ili onaj naš kandidat, da ćemo mi sigurno glasati za ovog ili onog, da je naša odgovornost zašto REM nije dobro funkcionisao u proteklom periodu. To naprosto nije tačno. Dakle, REM je ustanovljen 2003. godine. Mi imamo kao stranka, kao poslanička grupa, velike primedbe na rad REM-a, jer ja mislim da je Srbija jedina država u Evropi, a možda čak i u svetu u kojoj stranka koja je vlasti i koja uživa podršku više od polovine biračkog tela u Srbiji manje prisutna i u elektronskim i u štampanim medijima, nego što je to slučaj sa SNS.
Što se tiče elektronskih medija, o tome kako mi cenzurišemo elektronske medije, najbolje govori sledeća činjenica. Vi se sećate, gospodine Milićeviću, kada se predsednik Vlade RS obraćao srpskom narodu i građanima Republike Srpske u mestu koja se zove Donja Gradina.
Donja Gradina je jedno mesto, jedno selo na obali reke Save preko puta varošice Jasenovac u kojoj je za vreme Drugog svetskog rata postojao najmonstruozniji ustaški koncentracioni logor u kome je ubijeno preko 700.000 ljudi, a najveći broj upravo na potezu Donje Gradine. Kada se Aleksandar Vučić, i ne samo Aleksandar Vučić, i Milorad Dodik i svi drugi koji su govorili na skupu u Donjoj Gradini, obraćao građanima Republike Srpske, građanima Republike Srbije, na kraju krajeva, građanima sveta da čuju šta se to desilo srpskom narodu u vreme Drugog svetskog rata u vreme Ante Pavelića i ustaškog režima…

Evo završavam.
… evo, ta strašna režimska televizija, koja radi za Aleksandra Vučića, prenosila je, znate šta, polufinale košarkaške utakmice Španija – SAD. A Aleksandar Vučić je, gospodine Milićeviću, i time ću da završim, nažalost svih njegovih prethodnika, prvi predsednik Vlade RS koji je došao u Donju Gradinu i javno rekao pred celim svetom da je najveći stradalnik Drugog svetskog rata na području bivše Jugoslavije upravo srpski narod. Toliko o medijima i toliko o cenzuri.

Ja bih vas zamolio gospodine Milićeviću, da mi vratite vreme pošto su gospoda iz DS veoma nervozna, pa su mi dobacivala i nisam mogao da govorim.       

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.
Na nekoliko stvari moram da se osvrnem. Političke neznalice iz DS ne znaju da svaki štampani mediji koji ima svoju internet stranicu, pa valjda je…
(Radoslav Milojičić, s mesta: Na šta ovo liči?)

Dakle, ako jedna novina ima svoju internet stranicu, koliko ja razumem, valjda je i elektronski mediji. To je jedna stvar.
Druga stvar, što se tiče Kosova i Metohije. Morao sam da kažem da ni prvi ni drugi Briselski sporazum nisu nikakvi tajni dokumenti nego su to akti koji su objavljeni na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i da ni u prvom, ni u drugom Briselskom sporazumu Vlada Srbije se nije…
(Gordana Čomić, s mesta: Jel ovo povreda Poslovnika ili replika?)
Evo ja ću pustiti gospođu Čomić da se izviče na mene, pa ću nastaviti dalje.
Dakle, ni u prvom, ni u drugom Briselskom sporazumu Vlada Srbije se nije odrekla ničega na KiM, pre svega se nije odrekla srpskog naroda, a onda se nije odrekla ni imovine „Telekoma“ niti imovine „Trepče“. Zbog toga sam pomenuo i čitao delove prvog i drugog Briselskog sporazuma.
Što se tiče toga da li je kritika dozvoljena, ja vas pitam, valjda imate malo savesti, valjda imate malo morala, kažite mi, da li je kritika da objavite čitulju za živog čoveka, da objavite čitulju za živog čoveka, u ovom slučaju Aleksandra Vučića i da kažete da mu se otac zove Fahrija, aludirajući na to da mu je otac Albanac.
Na drugoj karikaturi, njega, Nikolu Selakovića i Aleksandra Vulina prikivate za krst. Jel to kritika, jel to sloboda, jel to iznošenje neke argumentacije? Ne, to je mržnja. To je jezik mržnje i to je jedini jezik kojim vi umete da govorite.

Sramota su ovakvi tekstovi koji … Inače, ima jedna televizija koja, mislim, da svaku svoju večernju informativnu emisiju završi tako što najavi šta će sutra da izađe u pojedinim dnevnim novinama. Toliko o tome šta je koji medij.
Evo šta je sramota, a to treba da je sramota vas koje plaćaju da bi napadali rođenu državu, čak i u Strazburu osporavajući akreditive srpskoj delegaciji, između ostalog – Vučiću se klanjaju kao svecu. „Blic“, valjda ste čitali „Blic“ gospodine Đurišiću, to su vaše partijske novine, kaže – ovde će da se odmara premijer, pa onda slika nekog grčkog ostrva, a čovek nije imao dana godišnjeg odmora. Onda – krvavi novac Vučićevih. Onda „Al džazira“ – Andrej Vučić maneken Marfijevog zakona. Pa onda – Vučića je trebalo ubiti. „Blic“ – slučaj braće Vučić. „Blic“ – Fahrijin sin.
Vas treba da bude sramota. Ovako nešto objavljivati o predsedniku Vlade to je mržnja ne prema jednom čoveku. Vi na ovaj način pokušavate da urušite dostojanstvo i dignitet države Srbije. Vas je politička mržnja do te mere oslepela da više ne umete da napravite razliku između partijske politike i državne politike i zbog toga nemojte vi koji ste upropastili svoju rođenu stranku, pokušali ste i državu, ali vam to Aleksandar Vučić nije dao, da nam držite lekcije o slobodi, a pogotovo o medijskoj slobodi, jer ovo nije medijska sloboda. Ovo nije kritika. Ovo je mržnja.

Istini za volju, vi ste, gospodine Raduloviću, iz Ministarstva privrede pobegli. A pokušali ste da pobegnete zajedno sa…

Dakle, pokušao je da pobegne gospodin Radulović iz Ministarstva privrede zajedno sa nekoliko sanduka dokumentacije u kojoj su se nalazile te njegove famozne lične karte. Ja sam, gospodine Raduloviću, sećate se, kao predsednik Nadzornog odbora „Galenike“ dolazio kod vas, je li tako?
(Saša Radulović, s mesta: Kako vas nije sramota?)
Kako me nije sramota? Kako vas nije sramota? Bili ste vi i bio je vaš čuveni ekspert, kako se zvaše, gospođa Milenić, za koju se posle ispostavilo da je geolog. Dakle, veze sa ekonomijom nema. Kao što ni vi kao, ako se ne varam, inženjer elektrotehnike takođe nemate nikakve veze sa ekonomijom. Cela vaša ideja oko ličnih karti, oko toga da se nešto proda pa da se radnicima poveže radni staž, pa da se isplate plate itd, bila je sledeća. Celu srpsku privredu gurnuti u stečaj, vas i vašu suprugu proglasiti za stečajne upravnike u svim srpskim preduzećima i onda da vi i vaši kompanjoni ostvarite profit. Nije vas bilo briga da se spasi pet hiljada radnih mesta u Smederevu, da se spasi 500 radnih mesta u Vladičinom Hanu, hiljadu radnih mesta u Novom Sadu. Ne, cela srpska privreda da se gurne u stečaj. Vi ste rekli – niko ne može da dobije pare iz Fonda za razvoj dok sam ja ministar privrede. Po zakonu, ministar privrede je predsednik Upravnog odbora Fonda za razvoj. To ste rekli meni, kao predsedniku Nadzornog odbora „Galenike“, jer sam hteo da spasim kompaniju koja je bila u ogromnim ekonomskim problemima, ali za te probleme, izvinite, nije odgovoran Aleksandar Vučić i nije odgovorna SNS. Ali, šta je trebalo da uradimo? Vaša ideja je bila – neka „Galenika“ ide u stečaj.

Da prodajemo „Galeniku“ na kilo. To je bila vaša ideja. Da „Železaru“ prodajemo na kilo. To je ta vaša genijalna ekonomska filozofija.

Pitao sam vas gospodine Raduloviću na tom sastanku koga se ne sećate, izvinite, a šta da prodaje „Galenika“. Evo, ja sam sada čuo od vas po petstoti put da firme prodaju imovinu koja im na treba. Izvinite, šta da prodaje „Galenika“? Novu fabriku lekova. Šta da proda? Šta da proda kompanija koja nema šta da proda? Na to pitanje niste umeli da mi odgovorite, ali nije to suština.
Suština vašeg ekonomskog poduhvata je da se cela srpska privreda gurne u stečaj. Da sva preduzeća koja su bila u državnom vlasništvu ne da se privatizuju, ne da nađu strateškog partnera, nego da odu u stečaj, a da u svim kompanijama stečajni upravnik budete vi ili vaši prijatelji koje bi namestila Agencija za licenciranje stečajnih upravnika.
Kažete da kako me nije sramota. Izvinite, kako vas nije sramota da budete istovremeno stečajni upravnik u nekih 14 ili 15 preduzeća i da sa preduzećem svoje supruge zaključujete ugovor o pružanju računovodstvenih usluga za potrebe preduzeća u kome ste vi stečajni upravnik, pri čemu je ta kompanija 50% vlasništva vaša, a 50% je vlasništvo vaše supruge i vi sami sa sobom kao stečajni upravnik zaključujete ugovor o pružanju računovodstvenih usluga kompaniji koja se nalazi u stečaju.
To je bio vaš genijalni poen za srpsku privredu. Zato ste vi gospodine Raduloviću glavom bez obzira pobegli iz Ministarstva privrede. A kada pominjete poreske obveznike, evo ja vas molim, kao Boga vas molim, samo mi kažite, čiji ste vi poreski obveznik, američki, srpski, japanski? U kojoj državi vi plaćate porez i da li bilo kome u stvari plaćate porez?

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Gospodin profesionalni stečajni upravnik je dva puta bežao. Bežao je 2013. godine iz Vlade i bežao je 2016. godine, ovde, iz Narodne skupštine sa konsultacija sa mandatarom za sastav Vlade, gospodinom Aleksandrom Vučićem.
I gospodin profesionalni stečajni upravnik, jedino što ume da radi u životu je da laže i da krade. Da krade, to smo već videli. Kako? Kada vodite stečajni postupak u 15 firmi, kada sa firmom svoje rođene žene zaključujete ugovor o pružanju računovodstvenih usluga, to je krađa. A gde laže? Pa čovek je 100 puta ponovio kako su dugovi „Železare“ u 2014. i 2015. godini, najpre kaže, 450 miliona, pa 150 miliona, pa 120 miliona, a 2012. godine, kada je „Sartid“ vraćen u vlasništvo države Srbije, preuzet je za jedan evro sa dugovima od 240 miliona evra, i to je ono što gospodin profesionalni stečajni upravnik uporno obmanjuje građane Srbije i neće da kaže.
Ja bi voleo da čujem, npr. gde je sad kum gospodina stečajnog upravnika, onaj isti koji je opljačkao BIP. Jedan kum je poslanik, kuma je poslanica, šurnjaja je ne znam ni ja šta. To je sistem koji gospodin Saša Radulović hoće da promoviše u Srbiji, da on bude stečajni upravnik. Malo mu je 15 firmi. Cela srpska privreda treba da ode u stečaj i da on bude stečajni upravnik u svim preduzećima koja će u Srbiji da odu u stečaj, negde on, negde žena, negde kum, negde kuma, za radnike, za Srbiju šta nas briga. Evo, to je sistem gospodina profesionalnog stečajnog upravnika.

Javio sam se za…
(Boško Obradović, s mesta: Šta hoćeš?)
Evo vidite – šta hoćeš? Od vas neću ništa. Ja samo hoću da kažem zbog predsednice Narodne skupštine…
(Boško Obradović, s mesta: Ovo je farsa.)
Hajde vičite još malo. Pustite, gospodina Boška Obradovića, da se izviče na mene, biće mu lakše verovatno. Navikao je čovek da viče. Biće dobro, gospođo Gojković, da ne krene fizički da se obračunava sa vama. On to voli da radi, posebno kada su žene u pitanju, ali nadam se da ćete vi večeras biti bolje sreće, nego gospođa u RIK-u kojoj je zavrtao ruku.
Ja se više neću javljati za povredu Poslovnika. Želim da kažem sledeće. Pošto je gospodin Ćirić rekao da vređam dostojanstvo Narodne skupštine time što sam pomenuo jednu činjenicu…
(Saša Radulović, s mesta: Ne može sam sebi povredu Poslovnika.)
Ja ne volim da upadam u reč gospodinu Raduloviću.

Ja sam povredio dostojanstvo Narodne skupštine tako što sam izneo činjenicu da je Saša Radulović, kao stečajni upravnik u jednom od 15 stečajeva koje je vodio zaključio ugovor sa firmom svoje rođene supruge radi pružanja računovodstvenih usluga. Sada pitam sve vas, jeste li vi svi jedna strana kada je u pitanju borba protiv Aleksandra Vučića i mržnja prema Aleksandru Vučiću. Zamislite šta bi bilo da je Aleksandar Vučić zaključio ugovor sa svojom ženom?
Ja sam danas pokazivao…

… onu karikaturu sa tri krsta. Ja mislim da bi na 150 krstova razapeli Aleksandra Vučića da je on to uradio, ali kada to uradi Saša Radulović onda vređa dostojanstvo Narodne skupštine onaj ko to kaže. Hvala.   

Ja, gospodine Arsiću, kao predsednik poslaničke grupe moram da brinem između ostalog i o mentalnom zdravlju poslanika SNS i ne želim da ih izložim mentalnom i verbalnom teroru ljudi koji verovatno ne mogu da organizuju tribinu svoje stranke nigde u Srbiji, pa im onda Narodna skupština dođe kao zgodno mesto. Neće ni njihovi da ih slušaju. Evo, predsednik poslaničke grupe mu kaže da nije u sistemu, on je van sistema. Jedna koleginica je valjda u sistemu i on je u sistemu. Moje kolege iz poslaničke grupe SNS, šta mi sad ovde izigravamo? Auditorijum koji treba da sluša Balšu Božovića, koga ni njegovi neće da slušaju?
Tako da, gospodine Arsiću, molim vas da imate razumevanja za moju ulogu. Ja sam pravnik, ali budući da vodim poslaničku grupu od 102 poslanika, moram da brinem i o njihovom mentalnom zdravlju. Verujte mi, ono je večeras veoma, veoma ugroženo. Neka gospodina iz DS organizuju tribinu bilo gde u Srbiji, ali nemojte da im mi iz SNS obezbeđujemo auditorijum, neka to sami urade. Pošto to nisu u stanju, neka to ne rade sa poslanicima SNS-a.
(Balša Božović, s mesta: Replika!)