Poštovani poslanici, dame i gospodo, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, u ime Srpske radikalne stranke podnela sam amandman na Predlog zakona o ministarstvima. Naravno, to se konkretno odnosi na Ministarstvo za kulturu.
Do Predloga ovog zakona o ministarstvima Ministarstvo za kulturu je imalo zvaničan naziv - Ministarstvo za kulturu i informisanje. Sada u ovom Predlogu zakona o ministarstvima prvi put stoji samo - Ministarstvo za kulturu. Dakle, briše se ono "i informisanje".
Mislim da je to jako bitno i da bi trebalo da se vrati jer "Ministarstvo za kulturu i informisanje" mnogo više znači i mnogo više govori, mnogo je više obavezujuće, bez obzira na to što se u daljem objašnjenju toga šta podrazumeva Ministarstvo za kulturu i koje su ingerencije Ministarstva za kulturu spominju sredstva javnog informisanja i informisanje na nekoliko načina, opet mislim - pogrešno.
Evo, citiram iz člana, gde u jednoj rečenici stoji: "praćenje sprovođenja zakona u oblasti javnog informisanja". Mislim da je reč "praćenje" malo neodređena i da ne bi trebalo da se na taj način poigravamo. Šta znači praćenje? Praćenje može da bude pasivno. Znate, ja mogu da pratim pozorišnu predstavu, mogu da pratim film, mogu da pratim dešavanja u kulturi, ali nešto što se zove učestvovanje i sprovođenje zakona u oblasti javnog informisanja, to ne stoji nigde. Mislim da je to suština i da je to jako važno, pogotovo u zemlji Srbiji, u kulturi, u oblasti u kojoj smo dosta, dosta posrnuli.
Zašto govorim da smo posrnuli i da više ne znamo ni šta radimo u kulturi ni kakvo nam je informisanje? To kažem iz prostog razloga što u ovom predlogu zakona nigde ne stoji ko kontroliše i vrši nadzor nad primenom zakona o informisanju. Dakle, ko je odgovoran da kontroliše primenu zakona o informisanju? Da li to znači da, u već haotičnom stanju kakvo nam je u kulturi i informisanju, sva sredstva javnog informisanja mogu sebi da daju diskreciono pravo i da ocenjuju sve ono što se dešava u kulturi onako kako se njima dopada ili onako kako im nalaže vladajuća politička stranka ili partija koja je na vlasti?
Znate, mi smo do sada imali veliki problem, to je veoma tužno i mislim da ćete se složiti sa mnom bez obzira na politička opredeljenja, da smo jednostavno izbrisali nešto što čini našu književnost, tradicionalnu, da smo poništili naše velike pisce, kao što je Branislav Nušić, da smo pogazili pretkosovski, kosovski i pokosovski ciklus poigravajući se sa Kraljevićem Markom.
Sve ovo govorim upravo zato što smatram da niko, nijedan pojedinac, nijedno ministarstvo kulture ne može da omogući da se javno izvodi bilo koje delo naših pisaca (dakle, govorim o domaćoj literaturi) nakaradno i pogrešno, ne bismo li dobili koji poen da smo, eto, mi "fensi", da smo "in", da mi nismo ona tradicionalna srpska porodica kojoj zaista treba da se divimo i o kojoj treba sa ponosom da govorimo. To je jedna stvar koja se tiče ovog predloga zakona.
Drugo, citiram: sprovođenje kulturne baštine, kulturnog stvaralaštva i informisanja na jeziku i pismu pripadnika srpskog naroda – dakle, da se primenjuje kultura – u regionu; parafraziram šta stoji u zakonu. Ako ste čitali Ustav, a pretpostavljam da su svi poslanici pročitali Ustav, naš Ustav davno ne poznaje reč "region".
Region je zamenjen upravnim okruzima i lokalnom samoupravom koju čine gradovi i opštine, tako da primena kulture u regionu, u kom regionu, u Šumadijskom, Pomoravskom? Ne razumem u kom regionu. Dakle, primena kulture u zemlji i inostranstvu.
Ne možemo mi ono što se dešava na našoj srpskoj kulturnoj sceni geografski da zadržimo samo u okviru Srbije. Ako se ne varam, mi imamo, ne znam zvanični broj, možda i grešim, neko će da me ispravi, ali vršene su neke procene i imamo četiri miliona naših ljudi koji žive van Srbije. Šta ćemo mi njima da ponudimo od kulture? Da li to znači da Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Mađarskoj, u Rumuniji, u Makedoniji ne treba da prate ono što se dešava na teritoriji Srbije u oblasti kulture?
Dakle, moje pitanje je konkretno: zašto je samo Ministarstvo kulture, zašto nije ministarstvo kulture i informisanja? I, ono što je bitno i mislim da je to sasvim logično, kultura ne može da se odnosi samo na upravne okruge i lokalnu samoupravu, nego je, naravno, kultura u zemlji i inostranstvu.

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što zaključimo raspravu o budžetu, iznela bih svoje mišljenje a propo izdvojenih budžetskih sredstava za dodelu nacionalnih penzija. Smatram da je to moja obaveza. Mislim da rasprava o budžetu ne bi trebalo da se završi a da se ne spomene tako atraktivna akcija koja se desila poslednjih nekoliko dana.
Dakle, kao što rekoh, govorim o nacionalnim penzijama, ili priznanjima za poseban doprinos u nacionalnoj kulturi. Poslanici u skupštinskoj sali su upoznati s tom dodelom nacionalnih penzija, građani su mogli da se obaveste preko dnevnih i nedeljnih novina, ali mislim da su najupućeniji i da je to najviše interesovalo one umetnike koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija, a ostali su bez njih.
Neko može da kaže – kako god da smo uradili, neko sigurno ne bi bio zadovoljan, ili – uvek bi se našao neko ko bi protestovao i rekao da nije urađeno kako treba. Ne, nije tačno.
Ne radi se uopšte o tome da svi prijavljeni treba da dobiju nacionalne penzije. Ostavimo nešto i za sledeću godinu, iz razloga što budžetska sredstva koja su odvojena za kulturu nisu tolika da bismo mogli svim prijavljenima da dodelimo nacionalne penzije.
Elementarni problem ovde je što se, apsolutno, nije radilo po jasno definisanim i preciznim kriterijumima. Ne želim da pominjem nijedno ime sa spiska ljudi koji su dobili nacionalnu penziju, a koji, možda, nije trebalo da je dobiju u ovom vremenskom razdoblju njihovog života. Zaista mi to nije namera, uz sve poštovanje i uvažavanje onih koji su dobili i zaslužili ovu nacionalnu penziju. Ja im javno, sa skupštinske govornice, od srca čestitam, svim svojim kolegama koji su, zaista, zaslužili i dobili ovu penziju.
Vi ste mogli da vidite u novinama u poslednje vreme da se spekuliše različitim naslovima, otprilike, da ih ne bih parafrazirala, ovako ide: ''Rad Komisije nije bio sasvim nezavisan. Uplele su se pojedine stranke''. Čak je jedan član Komisije, a Komisija je veoma diskutabilna, nešto kasnije ću o njoj da kažem, rekao: ''Nisam ovlašćen da dajem izjave na odabir ljudi koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija''.
Verujte mi da tu rečenicu ne mogu da shvatim. Možda ja i ne razumem, ali ne verujem da neko ko je bio član Komisije za dodelu nacionalnih penzija kasnije ne može da da izjavu za novine i da obrazloži zbog čega je taj i taj glumac, slikar, vajar, književnik, prevodilac dobio nacionalnu penziju.
Ono što je suština onoga zbog čega sam izašla za govornicu, jeste da je, s obzirom na broj prijavljenih, a njih je oko 900, možda nije tačno u broj, ali nije bitno, dobilo penzije 258 prijavljenih. Dakle, morao je da se napravi objektivan odabir i da se penzije dodele zaista zaslužnim umetnicima, koji su doprineli našoj nacionalnoj kulturi.
Elementarna stvar koja nije ispoštovana, čudim se Vladi da je mogla da dopusti tako nešto, to je da nisu napravljeni jasni i precizni kriterijumi. To je najelementarnija stvar, bez koje ne možemo da donosimo nikakav sud i nikakav zaključak. Kriterijume su morale da naprave i zajednički da donesu strukture sledećih delatnosti: nauke, umetnosti, obrazovanja, posebno visokog, sporta; za sport, da se nađe zajednički imenitelj za ljude koji su dali poseban doprinos u sportu.
Vlada, kao finansijer, morala je da postupa u skladu s postojećim kriterijumima. Međutim, kako Vlada da postupa u skladu sa kriterijumima, kad uopšte nismo imali jasno definisane kriterijume?
Nadam se da se slažete sa mnom da je pravilo da onaj ko dodeljuje sredstava, dakle donator, u ovom slučaju Vlada, mora da donosi i kriterijume, a onaj ko raspoređuje sredstva, mora da se ponaša u skladu i na osnovu utvrđenih kriterijuma.
Znači, to je elementarni problem. Definisani kriterijumi nisu postojali i zato se napravio ovakav haos i zato su mnogi ljudi, s pravom, ostali nezadovoljni.
Ovde se dogodilo nešto potpuno obrnuto. Podnosioci predloga su davali kriterijume i raspoređivali, što je nedopustivo i što je, priznaćete, apsurd, pa smo tako imali u Udruženju književnika slučaj, to ste, isto, mogli da vidite iz novina, da je naš uvaženi književnik Radomir Smiljanić istupio, nije više želeo da bude član Udruženja književnika, zato što ga Udruženje nije predložilo.
Zapravo, udruženja nije trebalo ni da predlažu svoje kandidate. To je esnaf. Vlada je dopustila da se udruženja unutar sebe svađaju, što je nedopustivo.
Upravo zbog tih opštih kriterijuma, zajedničkih kriterijuma, ova akcija, koja je pretendovala da bude plemenita, koja je, koliko god to neko opovrgavao ili ne, trebalo da ima i socijalni karakter, pretvorila se u svoju suprotnost.
Komisija koja je odlučivala ko će da dobije nacionalnu penziju, a ko ne, nije bila adekvatno sastavljena i u svom sastavu nije imala predstavnike svih umetničkih delatnosti, što je, priznaćete, apsurd. Samim tim, veoma je loš odabir ljudi, ne kažem svih, ali većine ljudi koji su dobili nacionalne penzije, a to nisu zaslužili.
Moram da kažem da sam u Predlogu zakona o budžetu pročitala: ''Na aproprijaciji...'' (aproprijacija je prisvajanje ili sticanje svojine, da bi građani lakše to usvojili) ''472, planirana su sredstva namenjena za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, a raspored i korišćenje ove aproprijacije vršiće se po posebnom aktu Vlade''.
Ne znam koji je to akt Vlade i šta je trebalo da se reguliše tim aktom Vlade. Ako nisu definisani jasni kriterijumi, onda stvarno ne znam šta je trebalo da podrazumeva taj akt Vlade u ovom slučaju.
Još nešto o čemu se nije vodilo računa, a što je veoma bitno, to je da su ljudima koji su ušli u grupu za dobijanje nacionalnih penzija, pre svega, morale da se ujednače penzije, iz prostog razloga što je neko nekada, recimo, pre 15 godina, otišao u penziju po jednoj osnovici, pa njegova penzija u ovom trenutku iznosi, recimo, 14.000 dinara, a neko je otišao pre tri meseca, pa mu penzija iznosi 40.000 dinara. I jedan i drugi umetnik su zaslužni, dakle, ušli su u grupu za dobijanje nacionalnih penzija. Ako na to dodamo po 50.000, ovaj će da ima 75.000, a ovaj od 40.000 će da ima 90.000 ili 100.000 hiljada penziju.
Dakle, opet pravimo socijalnu razliku i ništa nismo, u krajnjoj liniji, uradili.
Ono što bih još htela da istaknem, za šta mislim da bi trebalo, ako ne za ovu godinu, pošto je stvar već završena bez ikakvih konsultacija šire javnosti, da se uradi sledeće godine, to je da lice sa ovog spiska, lice koje ulazi u spisak da dobije nacionalnu penziju, koje je radno aktivno i dalje, na osnovu godišnjih prihoda koji prelaze maksimum, sledeće godine mora biti potpuno ili delimično isključeno iz spiska za dodelu nacionalnih penzija, iz prostog razloga što je ova nacionalna penzija imala i socijalni karakter.
Jer, priznaćete, niko od tih 900 umetnika sigurno nije išao da predaje administraciji dokumentaciju da bi mu Vlada rekla – ti si stvarno umetnik koji je dao doprinos nacionalnoj kulturi, vrhunski si umetnik. Moraćemo, stvarno, da pogledamo istini u oči i da shvatimo da je i to svrha ove čitave akcije.
Ne govorim ovo, da me neko ne bi pogrešno shvatio, zato što sam protiv ove akcije. Veoma sam srećna, kao umetnik, da su konačno i umetnici dobili mogućnost da im se na neki način pomogne, što statusno da se izdvoje, što socijalno, ali, prosto, mislim da bi u narednom periodu sprovođenja ove akcije odabir morao da bude pošteniji, a ova akcija podobna i korisna.
Samo ću još da kažem, da biste videli da je sve ovo tako kao što sam rekla, da mi imamo umetnike koji su u sedmoj, osmoj i devetoj deceniji života, koji, od kada su otišli u administrativnu penziju, ništa nisu radili, ponešto malo su radili ili su, oni koji imaju snage, još uvek ostali da rade, a koji primaju prosečne ili ispod proseka penzije, a pri tome su dali veoma veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi. Prioritet je morao da se da tim ljudima i moralo je da se povede računa o njima.
Samo još jedan primer i završavam, pošto mi je već isteklo vreme. Imamo veoma obrazovanu umetnicu, koja je, neosporno, dala veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi, gospođu Dubravku Nešović, koja je morala da uđe u ovaj spisak za dodelu nacionalnih penzija. Živi u staračkom domu, od penzije koja iznosi 17 hiljada, a mesečno treba da plati 25 hiljada za starački dom. Prete da će 15. februara da je izbace iz staračkog doma.
Ne treba da objašnjavam, pogotovo starijim generacijama, ko je gospođa Dubravka Nešović. Samo ću reći da je diplomirala, od treće godine je na daskama sa roditeljima glumcima, dobila je silne nagrade, preko tri hiljade humanitarnih koncerata je održala. Ne mogu danas da nađem nijednog umetnika koji je toliki broj humanitarnih koncerata održao. Diplomirala je i jedini je magistar muzike, a nije se našla na spisku za dodelu nacionalnih penzija.
Kroz prizmu gospođe Dubravke Nešović, rekla sam da postoji veliki broj umetnika koji nije dobio ove godine nacionalnu penziju.
Tu su ne samo muzičari, nego i slikari, vajari, glumci, reditelji, pisci, prevodioci, koji se, nebrigom, neodgovornošću, nisu našli u prioritetnoj grupi koja treba da ponese ovu laskavu statusnu titulu za dobijanje nacionalnih penzija.
Samo još na kraju da kažem da svi moramo dobro da razmislimo, da je najlakše zaboraviti ljude. Nemojte da nas ljudi pamte po zlu. Mnogo je bolje da nas pamte po dobru. Hvala vam.

Slažem se da ne treba sve staviti na teret državi i da država, apsolutno, neće moći da zadovolji potrebe svih onih koji su se prijavili sada i koji će se prijavljivati. Dakle, ne mogu a da ne podržim ovo što ste vi rekli – da treba da se osnivaju fondacije koje će da pomažu ne samo umetnicima, nego i drugima.
Juče smo u vestima mogli da vidimo da u Beogradu imamo samo jednu kuću za nezbrinute, jedna zgrada je određena za ljude bez krova nad glavom, što je nedopustivo i što je strašno. Najveći broj se tu skuplja, upravo, sada kada su temperature ispod nule.
Znači, ne samo za umetnike. Slažem se da treba plaćati porez, da od tog poreza treba da vodimo računa o našim sugrađanima, o građanima Srbije koji nemaju sredstava za život.
Moje izlaganje je išlo u tom pravcu, ako se već krenulo u ovu akciju, ako je već završena, da se ona uradi kako treba, a to znači – jasno definisanim kriterijumima.
Inače, slažem se da treba pomoći. Hvala.

Htela bih samo da kažem nešto, ujedno da to bude odgovor mom kolegi.
Dakle, nemoguće je da se kaže da se neko našao na spisku za dodelu nacionalnih penzija zato što je iz te i te stranke ako postoje jasno određeni kriterijumi, a to je obaveza države, znači, ukoliko postoje jasno određeni kriterijumi. U ovom slučaju, to je morala da uradi Vlada kao donator, kao finansijer čitave ove akcije, ako mogu tako da je nazovem. Onda tu nema mnogo razmišljanja, da se kaže – evo, primili su nekog radikala, ili iz DS-a, G17 itd. To ne postoji.
U ovoj situaciji, to ne bi trebalo da bude određenje, ko iz koje stranke i da li će biti ovoliko iz ove stranke, ovoliko iz one stranke... To nije sporno ukoliko imamo prema čemu da se odredimo.
U ovoj situaciji, nismo imali, apsolutno, prema čemu da nivelišemo i da određujemo ko treba da dobije penziju, a ko ne, jer nisu postojali jasni kriterijumi.
Međutim, meni je veoma interesantno što ste spomenuli sada gospođu Goricu Mojović, koja učestvuje u raspodeli budžeta već godinama, još kad je bila u komitetu s mojim ocem, pa do dana današnjeg. Moram da kažem da gospođa Gorica Mojović nije prava osoba i nije osoba koja bi trebalo da učestvuje u ovakvim stvarima, bar ne više. Dovoljno je to radila, videli smo na koji način je to radila.
Ja sam svedok da je jedna firma, ili jedna kulturna ustanova, poput Dečijeg kulturnog centra, godinama radila bez sistematizacije rada, bez pojedinačnog kolektivnog ugovora, bez mnogih pratećih stvari koje je morala, kao Dečiji kulturni centar, da ima. Onog trenutka kada je neko došao i uveo red, poštovao zakon, poštovao zakone o radnim odnosima, dakle, uveo osmočasovno radno vreme, koje nije trebalo da se uvodi, već je nešto što se podrazumeva, da ne možete da radite pola sata, pa da odete kući, pa opet da dođete, da kažete – dobro, sad ću engleski da eskiviram, nema veze... Znači, kad uvedete kolektiv, koji je imao stečene loše navike, u red, onda vam se pripiše i piše po novinama, konkretno, u listu "Politika", da uvodite represivne mere. Dakle, represivne mere onda budu pandan sprovođenju zakona.
Mislim da to nije u redu i da smo robovi zakona da bismo bili slobodni. To je jedino tačno, tako da se slažem da bi gospođa Mojović, nemam ništa lično protiv nje, ali iz svog iskustva, onoliko koliko sam imala kontakte s njom, a radila sam, zaista, mogla da potraži, možda, neko drugo radno mesto, gde neće baš moći da odlučuje o budžetu, jer sam sigurna da to ne ume pošteno i pravilno da radi.
Hvala.

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, javila sam se, naravno, u okviru budžeta. Gospodine ministre, vi ćete iz ovog izlaganja da mi ujedno, nadam se, odgovorite na pitanje koje će da sledi iz svega ovoga.
U okviru zakona o budžetu predviđeno je spajanje tri fonda, tako piše u zakonu o budžetu, a to su fond za poljoprivredu, državni fond i fond samostalnih delatnosti. Mi smo ovaj problem, sada mislim na samostalce, ne govorim samo o umetnicima, imali još 2003. godine, pa smo nekako uspeli da se odbranimo i raznim peticijama, koje su i sada na pomolu, koje su i sada napisane, uspeli smo da očuvamo naš samostalni fond kako je funkcionisao do danas.
Zbog nekontrole države nad državnim firmama koje su morale po zakonu da uplaćuju doprinos svojim radnicima, državni fond je propao. Mislim na sve državne firme, kao što su bile Robne kuće i da ne nabrajam sve druge firme. Državni fond je propao, pa su onda ljudima zakidane penzije, tako da, recimo, nisu penzioneri dobijali po dve-tri penzije, onda je morala, naravno, država da interveniše, pa iz državnog budžeta je odvajano za penzije koje su kasnile, a da ne govorim da je tu bila inflacija i da su možda dobijali manje para. Uglavnom, to je bio njihov problem, država je na taj način rešavala taj problem nepoštovanja uplaćivanja doprinosa svojim radnicima.
Za razliku od državnog fonda, postoji fond samostalnih delatnosti, koji je redovno svakog meseca isplaćivao penzije ljudima. Znači, u dan, u čas i to tako već godinama traje. Zašto su tu penzije redovno isplaćivane? Iz prostog razloga što su samostalni radnici, dakle, ljudi koji su pripadali tim samostalnim udruženjima, sami sebi uplaćivali mesečno doprinose, jer u protivnom ne bi mogao da im ide staž, u protivnom ne bi mogli niti socijalno, niti radni staž da im ide.
Pošto su samostalci uplaćivali redovno, fond im je bio u plusu, gospodine ministre, zato što su samostalci uplaćivali redovno. To znamo i to može vrlo lako da se proveri.
Na drugoj strani, država je penzionisala ljude u punoj snazi, to je policija, vojska, ljudi koji su odlazili sa nedovoljnim brojem godina u penziju u raznim firmama itd. Time smo došli u situaciju da je veći broj penzionera stvoren nego što privredni budžet može da pokrije.
Ovim spajanjem, kako ste vi predvideli u zakonu o budžetu, novac samostalaca biće uliven u jednu kasu i mi ćemo morati da pokrivamo promašaje državne politike. Mislim da to nije u redu. Veoma ću pažljivo saslušati vaše mišljenje. Želim da čujem vaš odgovor, ne samo ja, sada govorim u svoje ime, ali kao predstavnik svih samostalnih udruženja.
Volela bih da vam moj kolega Branimir Đokić pročita peticiju koja je napisana, ne iz razloga da bismo mi vama oponirali pošto-poto, nego iz razloga da biste bili upoznati čime nisu samostalci zadovoljni i zašto samostalci sada moraju da ispaštaju, zato što državne institucije nisu svoj posao obavljale onako kako treba, tj. nisu uplaćivale doprinose radnicima svakog meseca. Hvala najlepše.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, tema o kojoj ću sada nešto više da kažem i iz koje će proisteći pitanja za Vladu je tema koju sam nekoliko puta načinjala u svojim pređašnjim govorima, ali bih sada nešto detaljnije rekla o tome i upoznala vas, želeći i smatrajući da će dobro da shvate i da razumeju svi oni koji, naravno, žele ovoj državi dobro, koji se bore za očuvanje naše istorije, našeg kulturnog nasleđa i, pre svega, zaštitu svih naših građana.
Dakle, govorim o jedinstvenoj i jedinoj livnici koja ima sertifikat, prvoj srpskoj livnici zvona i specijalnih legura ''Jevrem Popović'', koja je osnovana 1832. godine.
Ova livnica je postojala i radila u Francuskoj ulici br. 50. Govorim u prošlom vremenu, postojala i radila, ali nisam upotrebila pluskvamperfekat, ili davno prošlo vreme, zato što je ova livnica, kako rekoh, jedinstvena ne samo na ovim prostorima nego u celoj Evropi, u davnoprošlom vremenu, tj. u komunizmu, postojala, s tim što niko nije eksponate rušio i uništavao.
Prostor jeste bio konfiskovan i korišćen za fabriku ''Minel''. U vreme kada su fašisti, Nemci, ušli u Beograd, shvatajući da su to veoma značajni i vredni eksponati, niko ih nije dirao. Takođe, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, ova livnica je radila.
Međutim, šta se desilo? Ova livnica je 31.08.2007. godine u 05.10 ujutru razrušena do temelja. Vlasnici, koji su inače školovani livci (moram samo da kažem da 40 godina unazad mi nemamo školovane livce), fizički su napadnuti, a ne samo što je zgrada porušena, dakle, objekat kao objekat, nego i apsolutno svi eksponati, dakle sva zvona, sve ono što je posedovala ta livnica - bilo je samleveno.
Da biste imali uvid koliko je to značajno i koliko je to bitno, moram da kažem da se tu, recimo, od mnogih eksponata izdvajalo brodsko zvono iz 1207. godine, doneto iz Kine; crkveno zvono iz 1878. godine, poklon kralja Milana manastiru Gornjak; crkveno zvono iz Temišvara iz 1900. godine, retka izrada sa šupljinama violinskog ključa, jedinstveno zvono u svetu. Da dalje ne nabrajam, crkvena zvona iz Rusije, iz 1912, 1914. i 1916. godine, kandila i ostalo.
Dakle, kome je bilo potrebno da ruši ovaj objekat na taj način? Zaista, moram da kažem da je to vandalizam. Zašto je porušen? Porušen je da bi se taj prostor iskoristio za stambeni, poslovni i garažni prostor.
Samo ću još nešto, završavam, vrlo ću kratko. Ono što je veoma važno i veoma bitno - otpadne materije. Dakle, ako se ruši jedan objekat, kao što je ova livnica, on mora da ima elaborat ili nalog za rušenje.
On nije imao elaborat i nije imao nalog za rušenje. Tri tone ulja je otišlo u kanalizaciju. Mnoge životinje i mnoge biljke su pocrkale. Beli fosfor i ostale kiseline su bačene negde na neku iks-ipsilon deponiju.
Eto, to je pitanje. Za ovo je direktno i lično odgovoran direktor Direkcije za imovinu, gospodin Tomić, zato što je bio upoznat i pre rušenja, i kada su pretili ljudima da će da ruše i posle rušenja.
Samo ću da vam kažem da, ako hoćemo, i ako se približavamo Evropi, Evropska unija je donela nacrt koji izdvaja 28.000.000 evra za zaštitu svih tih zanata.
Međutim, mi to nismo poštovali. Dozvolili smo da se ovakva stvar uništi. Ako ste putovali po svetu, gospodo ministri, nadam ste da ste vi putovali, sigurno sam da jeste, videli ste da usred Pariza stoji berbernica iz hiljadu osamsto i ne znam tačno koje godine, koju čuvaju i dive joj se. Usred Toronta imate konjušarnicu koja se takođe čuva i smatra istorijskim objektom, kulturnom baštinom, a da ne govorim o Insbruku i Grasmajeru. To vam je poznato.
Mi se zalažemo za očuvanje kulturne baštine, a evo šta radimo. Tako da bih molila ministra kulture da odgovori: Zbog čega je porušena ova livnica, jedinstvena u svetu, i zašto rušimo svoju kulturnu baštinu? Hvala najlepše.

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, evo danas između ostalog razmatramo i Predlog sistematizacije ombudsmana.
Gledajući ovo što smo dobili iz ovog materijala, nekako smatram da je trebalo pre svega da stvorimo neke preduslove ili uslove da bismo mogli da razgovaramo o ombudsmanu, da li na lokalnom ili republičkom nivou. Šta su naši preduslovi? Čime mi garantujemo zaštitu građana? Čime mi obećavamo građanima, po ovom predlogu, da ćemo da ih štitimo i da ćemo da stojimo iza njih?
Evo koji su primeri. Primeri su da ako neko radi pošteno, prema zakonu i nastoji da se izbori za ono što hoće biva kažnjen. Recimo, u poslednje vreme, najtipičniji i najpoznatiji primer je štrajk glađu Vuka Bojovića. Gospodin Vuk Bojović 10 dana štrajkuje glađu da bi dokazao da je radio po zakonu, da bi sačuvao svoj prostor, sedam ari u centru grada u okviru Kalemegdana.
Gospodin Vuk Bojović, koji je uredno plaćao državni porez, koji je uredno plaćao zemljišnu rentu, koji je nama kad smo bili mali i našoj deci danas omogućio da od jedne rupe koju smo imali napravi jedan zaista fantastičan zoološki vrt evropskih standarda.
Da se ne lažemo, o čemu se tu radi? Od onog trenutka, kada je prodat ''BEKO'', a ''BEKO'' po drugi put utiče na atak zoološkog vrta, prvi put 41. godine, kada je bilo bombardovanje, onda na svu sreću, na zoološki vrt nije pala ni jedna bomba, ni jedan metak.
Međutim, sada je ugrožen zoološki vrt, jer je prodat "Beko" i verovatno da ta površina u centru grada od sedam hektara, pa malo još ako se poveže sa tom površinom "Beka", odgovara vlastima da se proda tajkunima, a za pare će već nekako da se snađu da svi budu zadovoljni. To je jedino zbog čega mi sumnjamo i šta je razlog da se izmešta zoološki vrt.
Gospođa Radmila Hrustanović kaže sledeće - zoološki vrt ne može da bude na tom mestu zato što mi hoćemo da modernizujemo. Modernizacija podrazumeva uništavanje. Na koji način se ovde radi o uništavanju?
Gospodo poslanici, ukoliko se zoološki vrt izmesti postoji alternativno rešenje, i to gradskih vlasti, a koje je to njihovo rešenje? Rešenje je, ne znam tačno, ali da ne govorim suprotno istini, moguće da negde tamo kod Surčina ili ne znam gde, da se napravi safari. Gospođa Radmila Hrustanović ako je išla nekada u safari ili ako niste išli, vi znate da je za safari potreban ogroman prostor. Safari ne podrazumeva pet hektara, ni pedeset hektara, već podrazumeva 800, 900 i 1000 hektara, jer valjda znamo iz onoga što smo učili šta znači safari.
Znači, za novi zoološki vrt izdvojićemo pare koje smo odredili za nova dečija obdaništa, nove škole i ne znam šta, a ovaj zoološki vrt ćemo da izmestimo, pa ne znamo ni mi zašto, u stvari znamo, zato što nam je taj prostor potreban u centru grada.
Drugo, pre nekoliko dana porušeni su lokali ljudima koji su 20 godina imali lokale u okviru zoološkog vrta ili na Kalemegdanu. Iz pouzdanih izvora vam govorim, nisam ponela te papire, ali mogu da vam ih donesem, da direktno Vuk Bojović ništa nije imao od tih lokala koji su bili tamo postavljeni, osim želje da da ljudima mogućnost da rade i da nekako preživljavaju. Radili su 20 godina, dakle, da bi im na kraju rekli - potreban je jedan papir. Nisu im dozvolili, nisu sačekali da ljudi nabave taj papir.
Slažem se, ukoliko nisu mogli da nabave taj papir, neka poruše, rade protiv zakona. Ali, oni nisu ni sačekali, nego u rešenju za rušenje je pisalo - žalba ne odlaže izvršenje. Pa su došli sa nekim bagerima, sa nekim ogromnim mašinama, više ne znam ni kako se zovu i totalno poništili, uništili nešto što je bio izvor prihoda 20 godina ljudima koji su živeli od toga i ostavili porodice bez hleba.
Dalje, imamo primer u Francuskoj ulici, stari Beograđani to znaju. Gospodin Jevrem Popović u Francuskoj ulici je 200 godina imao livnicu. To je bila livnica koja je lila zvona, do tada smo mi uvozili, morali smo da uvozimo zvona iz Pešte, Pariza i Rima. Oni su došli, gradska vlast, do temelja su tu livnicu, koja je mogla u muzej da se pretvori, posle 200 godina, srušili.
U redu, slažem se, moguće je da ta livnica ne treba da stoji u Francuskoj ulici, moguće je da ne pristaje uz neki eksterijer grada ili ne nam šta, ali postoji način. Uvek je način bio bitan. Mi se svi razlikujemo po načinu na koji govorimo, a svi pričamo srpskim jezikom i svi znamo koliko ćirilica ima slova. Znači, bitan je način. Dođu pa kažu - gospodine, to više ne može da stoji tu, zbog toga vas izmeštamo, evo vam druga lokacija, a ne tako kabadahijski, to ne vodi ničemu.
Kako sada da narod, da građani Srbije veruju da, ukoliko postavite ombudsmana, da li na republičkom ili lokalnom nivou, da li će da ih štiti i pomaže kada su preduslovi ovo što sam rekla.
Malopre ste u izlaganju gospođe Vjerice Radete čuli da postavljaju između republičkog i lokalnog ombudsmana petoro državnih službenika na položaju, dakle, zapošljavaju petoro ljudi. Verovaću im ukoliko na ta mesta budu stavili ljude kojima su srušili kioske ili kojima su oduzeli hleb u poslednje vreme. Eto, neka zaposle njih, onda ćemo zaista da verujemo u istinitost ombudsmana.
Mislim da na ovaj način ne može da se radi. Prvo mora da se stekne poverenje prema dosadašnjem radu, a onda kada narod počne da vam veruje, onda će da veruje i da će zaista ombudsman biti zaštitnik građana. Hvala.

Hvala vam najlepše. Javila sam se po članu 226, da ne bih posle prekidala raspravu koja traje već dva dana o železnici.
Mislim da ovo sada što ću da kažem da je veoma bitno da čuju građani Srbije, ukoliko nisu upoznati, a mislim da nisu dovoljno upoznati, s obzirom na to da uglavnom situaciju, koja se dešava na prostoru Kalemegdana u zoološkom vrtu, samo prati list - časopis "Pravda". Mogli smo još ponegde neku noticu da vidimo, međutim, moja je dužnost, kao čoveka i kao poslanika, da obavestim građane Srbije o čemu se radi.
Naime, već osmi dan, gospodin Vuk Bojović, upravni Zoološkog vrta, štrajkuje glađu.
Pridružujem se ogromnom delu Beograđana, i ne samo Beograđana, nego i svim građanima Srbije koji ga podržavaju u svojim zahtevima.
Apelujem na gradsku vlast da ne krši i da se ne poigrava više zakonom, da se ne ponaša kabadahijski i da omogući čoveku da radi, kao što je i do sada radio, iz prostora u kome radi već 22 godine. I, naravno, samim tim će prestati da štrajkuje glađu. Takođe, upozoravam gradsku vlast i nadam se da su toliko razumni da će ljudima, kojima su pre nekoliko dana porušili kioske, vratiti hleb u ruke.
Pitam se da li smo u ovoj zemlji počeli da dokazujemo svoj rad, pravilno postupanje i postupanje prema zakonu, tako što ćemo da zalažemo svoj život. Eto, otprilike dotle smo došli.
Dakle, Zoološki vrt je 55 godina društvena firma, koja se sama finansira. Gospodin Vuk Bojović, koji je upravnik zoološkog vrta, 22 godine je na čelu zoološkog vrta, uredno plaća sve ono što su državne obaveze, dakle zemljišnu rentu, državni porez i od jedne rupe, svi Beograđani znaju, u koju smo odlazili i koja je imala veoma mali broj životinja i bila nikakva, napuštena, napravio je jedan zaista prelep zoološki vrt, koji zadovoljava sve evropske standarde i nekako mi je najpribližnije da ga poredim sa zoološkim vrtom "Emen" u Holandiji. Dakle, veoma me podseća na taj zoološki vrt.
Ono što je bitno i ono što je ključ ovoga jeste da je atak na zoološki vrt i na upravnika vuka Bojovića počeo od trenutka kada je prodat "Beko". Za one koji ne znaju, "Beko" se nalazi, odnosno nalazio se ... već je kraj, javiću se ponovo.

Sada ću ubrzati i samo ono najsuštinskije. Dakle, gradska vlast se ponaša kabadahijski. Gospođa Hrustanović kad god hoće nešto da modernizuje, ona to uništi. Tako je prvi atak na zoološki vrt bilo izmeštanje dečijeg maratona jer je ona procenila da ta atletska staza nije dovoljno dobra, međutim, posle nekog vremena, kada je svetski atletičar Bob Bimon došao u zoološki vrt i prošetao, konstatovao je da je ta staza odlična i da može da se održava dečiji maraton.
Međutim, svesrdno se zalaže za Bir-fest, koji se nažalost završio tako kako se završio, opet nebrigom gradske vlasti. Srušili su ljudima kioske, koji su sve radili prema zakonu i imali su sve papire, osim jednog. Da su oni bili blagonakloni i da su hteli da pomognu tim ljudima rekli bi koji to papir fali, pa bi verovatno ljudi pronašli taj papir i ne bi ih izmeštali. Stvarno se pitam da li su to jedini nezakoniti lokali u Beogradu, pa su morali tako urgentno da se izmeste.
Dakle, gospođa Radmila Hrustanović i neki diplomirani biolozi, koji još uvek nisu naučili da se biologija i biolog piše bez ''j'', uporno podrivaju i uporno žele da unište i zoološki vrt i gospodina Vuka Bojovića, koji već 22 godine uspešno radi i vodi taj prostor.
Naš veliki književnik i pisac, Ljubivoje Ršumović, koji je otišao u zoološki vrt i dao gospodinu Vuku Bojoviću podršku, rekao je sledeće: "Stanovnici zoološkog vrta su najpošteniji građani Beograda. Oni nikome ništa nisu ukrali, nisu iznosili pare na egzotična ostrva i nemaju lokale na Mirijevskoj pijaci". Hvala.

Poštovani poslanici, poštovani građani, ja bih evo htela da kažem, slušajući današnje diskusije čula sam o tome kakav bi trebalo da bude civilizacijski odnos prema prirodi, kakav bi trebalo da bude civilizacijski odnos prema divljim životinjama, prema ribama, prema pticama. Čini mi se da bi trebalo spomenuti i jedan ogroman, veliki, i kako sada stvari stoje, nerešiv problem, a to su psi lutalice i mačke na našim ulicama u svim gradovima Srbije.
Na početku moram da se ogradim i da kažem da je možda eto malo neprimereno govoriti o nezbrinutim životinjama, s obzirom na to da postoji veliki broj ljudi koji nemaju krov nad glavom i veliki broj nezbrinute dece, međutim pošto je tema zaštita životinja i ekologije mislim da je ovo sasvim adekvatna tema o kojoj ću ja nešto reći.
Gandi je rekao da se civilizacijski stepen jednog naroda ogleda u njegovom odnosu prema životinjama. Ovo neću komentarisati, naravno, mi ćemo se prepoznati gde smo s obzirom na to da po gradovima imamo zaista veliki broj nezbrinutih životinja.
Kao veliki ljubitelj životinja, od svog ranog detinjstva do današnjeg dana, bavim se individualno, lično, onoliko koliko mogu, zbrinjavanjem životinja. Nikada mi nije bilo teško u pola noći, u pola dana da vodim životinju sa ulice kod veterinara, da veliki broj životinja u svom kraju gde živim, na Bežanijskoj kosi, sterilišem. To ne radim samo ja, to rade mnogi ljudi koji imaju osećaj za životinje.
Međutim, takvo individualno rešavanje, ta individualna režija neće rešiti u Srbiji problem napuštenih pasa lutalica i mačaka.
Svedoci ste toga da svakog drugog dana možete da pročitate u dnevnim novinama – pas ujeo dete, pas napao čoveka, staricu itd. Zar ne mislite da smo malo i sami krivi za to? Šta je u stvari suština ove priče, da ja sada ne bih mnogo objašnjavala pošto se vi svakog dana susrećete sa našim stanovnicima, kučićima i mačićima, koji prolaze pored vas.
Suština je da u Srbiji postoje nevladine organizacije. Te nevladine organizacije dobijaju donacije od svetskih organizacija za zaštitu životinja. Ja ću vam reći sada koje su to, osim, verovatno smo svi upoznati za Fondaciju Brižit Bardo, koja je ne mala sredstva odvojila da se u Srbiji sterilišu psi i mačke, pogotovo, znajući da mi nemamo dovoljno sredstava.
Imamo britansku ambasadu koja ne finansira Beograd, misleći da Beograd ima dovoljno sredstava da reši taj problem pasa i mačaka, imamo VSP, to je Svetska organizacija za zaštitu životinja i imamo RCPA, to je Kraljevsko udruženje za zaštitu životinja, u pitanju su Britanci. Dakle, mi dobijamo, nije tačno da se pare ne dobijaju. Naše nevladine organizacije, koje bi trebalo da se brinu o rešavanju tog velikog problema u našim gradovima, pogrešno usmeravaju taj novac. Pa, recimo, umesto da se prave azili za životinje taj novac se koristi u privatne svrhe. Reći ću vam da u Srbiji samo šest gradova ima azile za životinje, što je naravno nedopustivo.
Grad Beograd i čelnici u Gradskoj vladi se bave više time kako da zatvore Zoološki vrt Vuka Bojovića, koji je, priznaćete svi, napravio nešto što je zaista ponos ovog grada. Vuk Bojović je čovek koji se bavi životinjama, koji se bavi prostorom u kome životinje žive i na veoma human način i zaista, ima apsolutno jedan način na koji se bave svi u svetu životinjama, dakle, i higijenske uslove i sve ono što je potrebno za jedno normalno funkcionisanje zoološkog vrta. Ja naš Beogradski Zoološki vrt mogu da poredim sa ''Emenom'', to je jedan od najboljih zooloških vrtova koji se nalazi u Holandiji.
Prema tome, mislim da bi država trebalo da načini napor i da se reši ovaj problem naših sugrađana. To su psi i mačke i da to ne treba da posmatramo tek tako da je to normalno, a ja sam srećna zbog toga što je zakon donet da se kažnjavaju ljudi koji maltretiraju, pa i ubijaju životinje.
Sa ove govornice ću da se obratim još jednom svima onima koji maltretiraju životinje na ulici, da to ne čine, jer će za to snositi sankcije i biće kažnjeni. To je sigurno. Ako budem videla da neko, a viđam da maltretiraju životinje, maltretiraju mačke po ulici, prijaviću ih, a nadam se da će i svi ljudi koji imaju srce isto to uraditi. Njima je dato da dele ovaj grad sa nama, ne samo Beograd, nego i sve druge gradove. Prema tome, ide jedna reklama na jednom radiju koja kaže – budi čovek prema životinjama. Nadam se da se svi slažete da treba što pre da se malo posvetimo tome, da i one dobiju, na kraju, neki svoj krov nad glavom. Hvala.

Poštovani poslanici, postavila sam pitanje Ministarstvu kulture, konkretnije, ministru kulture, na apel samostalnih umetnika, kao predstavnik u Skupštini - da li će, jer treba da se menjaju tačke Zakona koje se odnose na uplatu doprinosa samostalnih umetnika, da im se uplaćene osnovice priznaju kao zarade?
Kao odgovor na moje poslaničko pitanje, dobila sam sledeće – da je Ministarstvo kulture Republike Srbije, 24. septembra 2007. godine, započelo javnu raspravu o novom nacrtu zakona o kulturi, koji je objavljen na veb sajtu itd, da ne bih sve čitala.
Dakle, nacrt zakona o kulturi, kao što znaju svi ovde prisutni u sali, nema pravnu validnost, tako da ne bih to ni komentarisala. Da bi se o kulturi doneo zakon, on mora da prođe svu onu proceduru, pre svega, da nacrt zakona ode na sednicu Vlade; ako bude usvojen na sednici Vlade, onda postaje predlog zakona. Kao predlog zakona, dolazi u skupštinsku proceduru, a po usvajanju u Skupštini i osam dana nakon objavljivanja u "Službenom glasniku", ima pravnu validnost i onda to možemo da računamo kao donet zakon o kulturi.
Međutim, ono što mene interesuje i što je mnogo važnije jeste sledeće.
I u ovakvom nacrtu zakona o kulturi piše, kao odgovor, da: "penzionisanim umetnicima i drugim kulturnim radnicima za vrhunski doprinos u kulturi Republike Srbije može...", naglašavam "može".
To znači, ne moraju da se obezbede, tj. da imaju dodatna sredstva, upotrebiću sada izraz "nacionalne penzije", koje bi išle u onu njihovu glavnu penziju. Dakle, da se odvoje neka novčana sredstva koja bi pratila ionako malu umetničku, standardnu, penziju, sa kojom, inače, umetnici odlaze u penziju.
Moje pitanje je sada upućeno ministru kulture. Pretpostavljam da će mi odgovoriti na pitanje. Koji su to kriterijumi za određivanje tih tzv., upotrebila sam izraz "nacionalnih penzija", možda ćete vi to drugačije da nazovete, ali svejedno je, jer, uglavnom, razumemo o čemu se radi, znači, koji su to kriterijumi za određivanje tih nacionalnih penzija i ko ima to diskreciono pravo da jednom umetniku odredi da može da ima tu nacionalnu penziju, a drugome ne?
Naravno, kao što znamo, o ukusima nećemo raspravljati - koji glumac se kome više sviđa, ili slikar, ili pisac. Ko utvrđuje te nacionalne penzije i ko ih primenjuje?
Moram opet da kažem da se pribojavam jedne stvari. To napominjem ministru kulture, da se ne bi desilo kao prošle godine, kada je u 2006. godini iz budžeta izdvojeno 32 miliona za tzv. nacionalne penzije pojedinim umetnicima, ne mislim samo na glumce, već, uopšte, na vrhunske umetnike, a od tog budžeta koji je izdvojen za te posebne penzije niko nije video ni dinara.
Moram da priznam da, zaista, nisam očekivala da mi Ministarstvo kulture odgovori na ovakav način - da odgovor na svoje poslaničko pitanje potražim na veb sajtu. Da sam htela da pitam tako, direktno bih uključila kompjuter i internet i potražila bih sličan odgovor. Mislim da to nije dostojno.

Završavam, još malo.
Smatram da nije dostojno ministra kulture da mi na taj način odgovara. Dakle, na veb sajtu ne mogu da nađem ono što me interesuje i ne mogu da dobijem odgovor koji treba da dobijem. To treba da nam kaže, da nam da u pismenoj formi ministar kulture.
Drugo, postoje mesta kao što je mesto Šilovo, u kome sam bila pre nekih, možda, 20-ak dana, gde ljudi po 9 sati nemaju struju.
Znači, oni nisu u situaciji da se obaveste i da dobiju odgovor na ovo pitanje, kada je reč o samostalnim umetnicima.
Isteklo mi je vreme, je li tako? (Da) Ništa, hvala. Javiću se kasnije još jednom.

Samo bih htela još da kažem nešto o očuvanju kulturne baštine, pošto na televiziji i po nekim ...

Član 225.
...i u nekim intervjuima vidim da se ministar kulture zalaže za očuvanje kulturne baštine. Kada kažem, očuvanje kulturne baštine, nažalost, u zemlji Srbiji to ne znači ništa, a kada kažemo - jedinstveno očuvanje kulturne baštine, e to već može nešto da znači. Jedan narod ne propada zato što je izgubio rat, jedan narod propada zato što je oslabljen iznutra, pa odustaje od svog jezika, od svojih mislilaca, od svojih pisaca, od svega onoga što mu je dato i svega onoga što je njegova kulturna baština. Dakle, narod čini veleizdaju prema samom sebi.
Nekako sam mišljenja da smo u poslednje vreme, upravo, počeli da činimo veleizdaju prema samima sebi, iz razloga što vidim da se poigravamo pretkosovskim, kosovskim i pokosovskim ciklusom, što se Marko Kraljević tumači na različite načine, što se Branislav Nušić, kroz postavku nekih reditelja na pozorišnim daskama, može da protumači i ovako i onako, može da se postavi i kao neko ko nije bio realan, ko nije realno oslikao srpsku porodicu, nego je srpska porodica, kroz tumačenje pojedinih reditelja, predstavljena kao veoma primitivna. Takve postavke i takve predstave kaljaju i prljaju ugled Srba i srpske porodice, tradicije. Takve predstave odlaze u inostranstvo i edukuju našu decu, koja su Srbi, ali rođena negde na Zapadu, ili nije bitno gde, u kom delu sveta.
Dakle, stvarno bih želela da se donese, da li će to biti zakon, ili nešto drugo, o očuvanju kulturne baštine, jer smo se do sada uverili da to ne znači ništa, da svako na svoj način tumači sve ono što nam je ostavljeno, od literature, slikarstva i svega ostalog, nego da to, prosto, bude nešto prema čemu ćemo svi znati i morati da se ponašamo. Dakle, jedinstveno očuvanje kulturne baštine, koje će da važi za sve.
Onda nećemo moći da kritikujemo nekog i da kažemo – pogledaj, govori za Marka Kraljevića da je lopov, ovaj veliča Marka Kraljevića, nego ćemo imati isti odnos i znaćemo šta su vrednosti, šta treba da vrednujemo od onoga što nam je ostavljeno kroz kulturu i kroz tu kulturnu baštinu.
Hvala.

Samo sam kratko htela da prokomentarišem ovaj zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja. Čini mi se, gospodine Todoroviću, a mislim da je sa tim upoznat i ministar policije, Jočić, da je ovaj zakon nemoguće primenjivati prema svim navijačima, zato što su i članovima PTJ, i SAJ-a i Žandarmerije veoma dobro poznati zaštićeni navijači na našim utakmicama.
Zaštićeni navijači su grupa ljudi kojoj Žandarmerija, specijalne snage PTJ i SAJ-a ne mogu ništa, koji su slobodni da se suprotstave Žandarmeriji, koji su slobodni da udaraju policiju koja obezbeđuje utakmicu, i na jednoj strani ćemo imati nekog navijača koji neće biti prijateljski raspoložen prema timu Hrvatske koji u tom trenutku igra, ili slovenačkom, ili nekom drugom, možda će reći neku ružnu reč, onako kako to u duhu navijača ide, on će dobiti, verovatno, 12 puta rigorozniju kaznu, nego neko ko može da uradi svašta, ko će da udari policajca, da ga ometa u njegovom radu, on je prosto zaštićen i njemu niko ne može ništa.
Predmeti postoje o tim ljudima i policiji su dobro poznati, pa eto, samo bih htela prosto, kada već govorimo o ovom zakonu, o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja, da se taj Zakon ne primenjuje selektivno, nego ako treba da se primenjuje na taj način na koji ste vi odredili onda da se primenjuje prema svima isto. Hvala vam.