Zahvaljujem.
Poštovani poslanici, dame i gospodo, svim građanima koji u ovom trenutku gledaju Skupštinu, pošto je gospodin Baralić počeo ovu temu o kulturi i o tome da li se predlaže povećanje budžeta za kulturu za 2008. godinu, rekla bih da već po ovome što smo čuli spadamo, po tom izdvajanju, u nekulturne zemlje. Naravno da bi trebalo povećati budžet za kulturu, koji je mali, ali, ono što je važnije, ono što je bitnije, to je na koji način treba raspoređivati taj budžet za kulturu, da se ne desi, kao do sada, da se nepravilno raspoređuje.
Znači, pre svega, pre nego što uopšte budemo govorili u Odboru za kulturu i informisanje o povećanju budžeta za kulturu, treba da povedemo računa, i Ministarstvo za kulturu, o nekim elementarnim stvarima, a to je donošenje nekih osnovnih zakona koji bi trebalo da važe u kulturi. Za donošenje tih zakona i za zaštitu umetnika nije potreban novac, nego je potrebna čista savest i mnogo veća kolegijalnost nego do sada.
Zašto kažem - mnogo veća kolegijalnost? Zato što smo mi proteklih godina u skupštinskim klupama imali glumce kao predstavnike kulture. Imali smo ministra kulture, takođe, glumca, imamo sada ministra kulture, takođe, glumca, o čijem radu, naravno, neću moći da govorim, s obzirom na to da je skoro postavljen na tu funkciju. Međutim, ono što je nedostajalo, ono što je smetalo, ono što su, verovatno, stečene navike, to je pomanjkanje kolegijalnosti, te se tako, na jednoj strani, napravi jedna mala grupa, ali odabrana, dobro utemeljena, koja se zove klan, koja odlično radi i koja može da radi i da živi od svog rada.
Na drugoj strani, kao glumac, kao umetnik, kao čovek, kao poslanik koji sedi ovde, moram da kažem, imamo umetnike koji žive na ivici egzistencije. Kada kažem umetnici, ne mislim samo na glumce, mislim na vajare, pisce, slikare, na muzičare, a pogotovo kada govorim o toj grupi umetnika koji žive teško, apostrofiram samostalne umetnike, koji su najugroženiji u našoj zemlji, a o njima se uopšte ne vodi računa.
U poslednjih ne znam koliko godina, nisam čula da je neko postavio pitanje za skupštinskom govornicom kako ti ljudi žive i na koji način žive. Prema tome, zaista bih da, možda, ministru kulture, koji je postavljen skoro, prejudiciram neke stvari. Osećam da je to neophodno, s obzirom na to da niko ne vodi računa o donošenju nekih osnovnih zakona.
Pre svega, treba da se donese nacionalni plan i program koji podrazumeva formiranje nacionalnih saveta za kulturu, koji bi...

... u stvari, usmeravali sve ono što se tiče kulture, a, pre svega, donošenje opšteg zakona. Drugo, ne možemo da govorimo o povećanju budžeta a da prvo ne shvatimo da moramo da zadovoljimo neke stvari, kao što je obezbeđivanje javnosti rada komisija koje odobravaju projekte.
Znate, bili smo u situaciji, a verovatno ste i vi imali prilike to da čitate u novinama, da su određena sredstva izdvojena za neke filmove, za neke pozorišne predstave, a nikada materijalni dokaz toga nismo videli.
Takođe, nacionalne penzije. Nisu mi mnogo baš ni jasne i nikome ko se bavi kulturom nisu jasne te nacionalne penzije...

... ali moram da kažem da je prošle godine izdvojeno 32 miliona za nacionalne penzije, a da niko, bar koliko ja znam, od glumaca nije dobio nacionalnu penziju.
Ono što je važnije od povećanja budžeta za kulturu, da bi budžet za kulturu, ako bude povećan, mogao da se usmerava na pravi način, jeste obavezno definisanje položaja samostalnog umetnika u datim društvenim okolnostima na republičkom nivou.
Moram da vam kažem da sam pre neki dan išla Knez Mihailovom ulicom i da sam mogla ulje na platnu akademskog slikara da kupim za dve hiljade dinara. Zar ne mislite da je to sramota? Mislim da je slikarstvo nešto čime ne može svako da se bavi, da je to Božiji dar, ali su ljudi prinuđeni da za dve hiljade dinara prodaju sliku ne bi li prehranili svoju porodicu.
Ovo je, dakle, poslaničko pitanje ministru kulture i molim odgovor, pošto unazad ne znam koliko godina niko nije čuo i niko ne zna šta će se dešavati sa samostalnim umetnicima. Dakle, da li će se konačno promeniti tačka zakona koja se odnosi na uplatu doprinosa samostalnim umetnicima, da im se uplaćene osnovice priznaju kao zarade; minimalna osnovica je kao na platu od 12 hiljada dinara.
Moram još da vam kažem da sveštenici imaju priznate osnovice, ali da glumci nemaju. To je moje pitanje. Po drugi put postavljam ovo pitanje ministru kulture i molim ga da, ukoliko hoće da se ne bavi samo ličnim interesima, kao što smo do sada bili u situaciji da to osetimo kao umetnici, već opštim interesima, da pogleda malo i samostalne umetnike koji žive na ivici egzistencije, tj. da odgovori na ovo pitanje.
Hvala.

Poštovani poslanici, poštovani građani, osetila sam potrebu da se, pre svega, o ovom amandmanu javim kao majka. Ako već težimo i ako hoćemo da inkliniramo ka Evropi, moram da kažem iz svog ličnog iskustva, a mislim da je to ono što je najtačnije. Ja sam majka koja je dvoje dece rodila u Holandiji.
Živela sam pet godina u Holandiji i moram da kažem da onog trenutka kada sam i prvi i drugi put izašla iz operacione sale, u sobi koja je sređena perfektno, uopšte je zgrada bolnice na jednom zavidnom nivou, apsolutno sam imala sve za bebu, bez obzira da li se radi o majci koja doji dete ili možda o majci koja nema mleko, pa ne može u početku da hrani dete na taj način.
Dakle, u svakoj bolnici na Zapadu, u Evropi, u Holandiji, pa i u Americi dok sam živela, kao i u Turskoj, moram da kažem, postoji ormarić u kome se nalazi "Frizolak", to je naša "Humana" ili zamena za majčino mleko, postoji bezbroj pelena koje možete da koristite u svakom trenutku, a čak postoji i sve ono što je potrebno jednoj ženi posle porođaja, da bi mogla lakše da podnese taj postoperativni period ili, ako se normalno porađala, taj period posle rođenja deteta.
Znači, ako želimo da uđemo u Evropu, a mislim da svi inkliniramo boljitku i boljem životu naše dece, apsolutno mislim da treba podržati mlade ljude, u smislu da im se stvore i učine olakšice, da bi se što pre odlučivali na povećan broj dece. Možete da sretnete veoma malo trudnica na ulici, što je pogubno za sve nas. Verujte mi, kada vidim neku trudnicu, iznenadim se i iskreno se obradujem.
Mislim da bi trebalo da budemo u ovome fleksibilniji i da treba da se dogovorimo oko nekih najelementarnijih stvari, da parkovi treba da nam budu puni dece, vesele dece, zdrave dece i dece o kojima će, pre svega, društvo da vodi računa. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani, pre nego što prodiskutujem Predlog budžeta koji je donet i koji se tiče kulture, rekla bih nešto o elementarnim stvarima koje se tiču kulture i na osnovu kojih bi predložena finansijska sredstva za kulturu trebalo pravilno da se usmeravaju.
Dakle, mi u kulturi imamo veoma ozbiljan problem, i to ne u poslednjih nekoliko godina, nego, slobodno mogu da kažem, u poslednjih desetak godina.
Elementarna stvar, znači, ono što je alfa i omega u kulturi, a što ne postoji, pa iz toga proizilazi javašluk, klanovi, proizilazi sve ono što nije dozvoljeno da se radi i apsolutno sve nezakonite radnje, jeste, kao prvo, obavezno donošenje «krovnog» zakona.
O «krovnom» zakonu se govori već godinama, on je napravljen, prodiskutovan, on je ušao u skupštinsku proceduru još za vreme ministra Kojadinovića, međutim, zašto nije usvojen, ne znamo.
Dakle, krovni zakon je zakon koji bi podrazumevao donošenje nacionalnog plana i programa i koji bi predlagao formiranje nacionalnog saveta.
Iz krovnog zakona proističu svi drugi zakoni koji bi uredili apsolutno sve institucije, da li su filmske, muzičke, muzičko-scenske ili pozorišne, da rade na način na koji treba da se radi i na koji svaka zemlja u Evropi mora i treba da radi.
Dakle, krovni zakon bi podrazumevao donošenje seta zakona, pa bismo tako imali zakon o pozorištu, zakon o muzičko-scenskim delatnostima i ostale zakone.
Onda ne bi bilo problema, pošto bi, recimo, u okviru zakona o pozorištu, Narodno pozorište podrazumevalo tri stavke koje bi moralo da poštuje, a to su - očuvanje objekta, očuvanje istorijskog arhiva, uopšte, arhiva, s obzirom na to da je Narodno pozorište nastalo 1861. godine i da je to veoma bogat arhiv, koji treba da se čuva, i očuvanje nacionalnog repertoara.
Skupštini bi se podnosio izveštaj o tome šta se radi i kako se radi i obavezno bi se davala globalna programska opredeljenja.
Inače, u Predlogu zakona o budžetu, u delu o kulturi, videla sam, što je netačno i verovatno je proizašlo iz prošlogodišnjeg budžeta za kulturu, da piše - Institut za film. Institut za film više ne postoji pod tim imenom.
Sada je to preusmereno u nekom drugom smislu, ali ne znam zašto nam ovde nije objašnjeno na koji način sada radi sve ono što se zove film i sve ono što je vezano za film.
Ono što sam mogla na brzinu da vidim u Predlogu budžeta, o kulturi, jeste sledeće.
Pitam vas, da li je nacionalni interes i briga o finansiranju dečijih pozorišta i pozorišta nacionalnih manjina, pošto ovde nigde nisam videla da je predviđeno finansiranje dečijih pozorišta, kao ni pozorišta, naravno, nacionalnih manjina. To je ogroman problem, znam iz svog iskustva, pošto sam bila direktor Dečijeg kulturnog centra.
Znam da je u Beogradu najvalidnija dečija institucija Dečiji kulturni centar u Takovskoj broj 8, koji je u svoje vreme, ja se ograđujem i ne mogu da kažem za danas, moguće je da su se neke stvari izmenile, ali u Dečijem kulturnom centru je rađeno bez sistematizacije rada, bez kolektivnog ugovora, bez pojedinačnog ugovora.
Roditelji su, da bi upisali dete u stalnu grupu, a stalne grupe su ili baletska grupa, ili muzika, ili učenje engleskoj jezika, ili bilo kog drugog stranog jezika, uplaćivali žive pare portiru, portir je te pare davao direktorki, a direktorka je kupovala za kolektiv parama iz tog nekog ostvarenog prihoda, koji nije bio regularan.
Dakle, nije se uplaćivalo ni petim primerkom u pošti i nije se uplaćivalo ni u računovodstvo.
Stoga, znam da, konkretno, Dečiji kulturni centar veoma loše radi, pretpostavljam, zato što nema neku finansijsku pomoć i verovatno bi tu trebalo nešto da se uradi, s obzirom na to da u Dečijem kulturnom centru postoji ogromna pozorišna dvorana, koja bi mogla da se adaptira i da predstavlja ne samo dečiju scenu, nego i scenu na kojoj bi mogle da se igraju i večernje predstave.
To je samo ovako, ukratko, što se tiče institucija.
Ono što je bitno, jeste raspoređivanje para u okviru budžeta na način da se, pre svega, stvore mogućnosti za stalni kulturni razvoj, bez obzira na stranačko opredeljenje.
Kultura ne trpi stranačko opredeljenje. To moramo da shvatimo i da naučimo da se svi ponašamo prema tome. Ne može da se kaže - on ne može da igra zato što je iz DS-a, ili, taj slikar ne može da slika zato što je radikal, ili ne znam šta.
Nama je u interesu da na što viši nivo podignemo srpsku kulturu, a ne, kao što smo već počeli u poslednje vreme, da omalovažavamo našu kulturnu baštinu, što je strašno i nedopustivo.
Tako, recimo, imamo primere da se vređa i omalovažava, skrnavi Pretkosovski i Kosovski ciklus, nazivajući Kraljevića Marka secikesom, a njegovu majku Jevrosimu lopovom. To su stvari koje su nedopustive.
Recimo, savremena postavka Nušića u pozorištu izgleda ovako. U jednoj čestitoj srpskoj kući, a svi ćete se složiti s tim da je srpska kuća - prava domaćinska i čestita kuća, u kojoj je porodica uvek bila dominantna i znao se red, unosi se poljski toalet nasred kuće.
U trenutku dok Jerotije ulazi u taj poljski toalet, Anđa mu dodaje pismo, koje on koristi na način na koji znamo kako se koristi papir u toaletu, vraća ga i ona nastavlja da čita to pismo.
Dakle, to je nedopustivo. Ne možemo da skrnavimo Nušića i ne možemo da skrnavimo sve ono što nam je ostalo u nasleđe, ono što je naša kulturna baština, iz prostog razloga, što te predstave posle putuju po svetu i na taj način se edukuju naša deca u inostranstvu. Tome zaista nema mesta.
Kontakti i putovanja. Takođe, treba da se izdvoje pare za kontakte i putovanja. Dakle, moralo bi o tome da se povede računa. Mi smo dugo bili pod sankcijama.
Reći ću vam da u poslednje vreme na Kanskom festivalu viđam uglavnom političare na festivalima, a ne viđam aktere i glumce, ne odvajaju se sredstva da taj Kanski festival posete glumci. Uglavnom su to političari i od političara saznajemo šta se dešavalo na Kanskom festivalu, ili gledajući neki prenos.
Zaštita kulturnog nacionalnog identiteta, ali, molim vas, sa utvrđenim kriterijumima. Ne možemo da govorimo o nacionalnom identitetu tek tako, proizvoljno, da svojatamo i da govorimo - ovo je nacionalno, ovo nije.
Dakle, apsolutno mislim da bi trebalo da se utvrde kriterijumi za nacionalni identitet.
Obrazovanje u oblasti kulture, takođe. Naši glumci nigde ne putuju. U vreme kada sam ja studirala bila je poznata škola Lekoka u Francuskoj, pa su mnogi, ne samo glumci, nego i vajari, i slikari, i muzičari, odlazili u zemlje koje su bile adekvatne za njihovu nadgradnju u oblasti kojom se bave.
Podsticanjem mladih talenata ne bi trebalo da bude institucionalizovano, već da bude podsticanje kroz postojeće oblike vrednosti. To bi trebalo da se uvede kao jedno pravilo i po tom pravilu da se ponaša.
Ono što je veoma važno i što tretira Predlog budžeta o kulturi koji ste podneli, jeste obezbeđivanje javnosti rada, tj. komisije koje odobravaju projekte.
Dešavalo se, neću da imenujem filmove, niti mi je cilj da imenujem ljude koji su učestvovali u tim projektima, ali ste i sami upoznati da se u poslednjih nekoliko godina dešavalo da su sredstva za film odvojena, a to nisu mala sredstva, svako od vas zna koliko je potrebno odvojiti sredstava da bi se kvalitetno uradio jedan film, a nikada nismo imali snimljen materijal kao dokaz. To nije slučaj samo sa filmovima, to je slučaj i sa pozorišnim predstavama.
Prema tome, ja bih molila, ako hoćemo da stvarno nešto učinimo za našu kulturu, da se ponašamo u skladu s tim i da postoje komisije koje će da odobravaju te projekte.
Usklađivanje kriterijuma za prijem na privatne akademije i državne fakultete umetnosti. Ne govorim o programima privatnih akademija i državnih fakulteta, čini mi se da su usklađeni, koliko sam upoznata. Međutim, postoji jedan drugi problem.
U vreme kada sam ja upisivala fakultet dramskih umetnosti, ovo govorim samo da bih vam približila situaciju, bilo je prijavljeno 490 kandidata. Od tih 490, primljeno je nas sedmoro, jedna klasa, kod profesora Milenka Maričića. Mislim da je to bio pravi odabir, zato što time ne stvaramo hiperprodukciju glumaca i sutra pravimo socijalne slučajeve.
Danas imamo privatne fakultete, gde se ne ceni talenat, čak manje talenat, a više dubina džepa, nažalost. Mislim da talenat ne može da se kupi i da bi o tom pitanju trebalo malo da se razmisli, da vidimo koji su kriterijumi za primanje, ne samo glumaca, nego i vajara i slikara.
Izvinjavam se što govorim, pre svega, o glumcima, zato što mi je to nekako najbliže, ali govorim o svim umetnicima, na svim privatnim fakultetima, u odnosu na državne fakultete.
Takođe, treba definisati kolektivne ugovore sa medijima koji koriste rad umetnika. Dešava se da se jedna serija, koja se prikazuje na RTS-u, preuzima na Pink televiziji i da od toga ima koristi samo televizija, a protagonisti ne.
Isto je i sa piscima. Posle završene knjige, akviziteri imaju profit, imaju ga izdavačke kuće, a pisci ostaju bez ikakve zarade.
Nacionalne penzije umetnika, o tome bih vas pitala.
Prošle godine, u budžetu od 2006. godine, koji sam uzela i pogledala, čini mi se da su izdvojena 32 ili 34 miliona za tzv. nacionalne penzije. Moram da priznam da mi nije jasno šta znači ''nacionalna''. U svakom slučaju, to nisu klasične penzije, dakle, posle smrti glumca ne prebacuju se na porodicu.
Izdvojena su 32 miliona, a nijedan glumac od tih para nije video ni dinara, pa se prosto pitam - gde su te pare.
Ono što je najvažnije ostavila sam za kraj. Namerno sam to ostavila za kraj da biste možda zapamtili, da biste porazmislili o tome i da biste shvatili koja je to društvena sramota. To je nedopustivo u jednoj zemlji.
To je sramota svih nas, a to je da apsolutno treba da se menjaju tačke zakona koje se odnose na uplatu doprinosa samostalnih umetnika, da im se uplaćene osnovice priznaju kao zarade.
Samo ću vam reći da se sveštenicima osnovice priznaju kao zarade, a samostalnim umetnicima ne. Samostalni umetnici žive na ivici bede. Dakle, muzičari, vajari, dizajneri i glumci odlaze u penziju sa, ako možda ne znate, gospodo poslanici, 14 hiljada dinara.
Imamo našeg velikog, istaknutog glumca Stevu Žigona, koji je otišao sa 14 hiljada dinara u penziju.
Mnogi samostalni umetnici ne mogu dostojno da učine čak ni ono najosnovnije, ono što podrazumeva svako živo biće - da se časno sahrane, već se prikupljaju pare po udruženjima. Zbog toga smatram da je to zaista velika sramota.
U pogledu rešavanja te osnovice doprinosa samostalnih umetnika trebalo bi nešto da se učini. Jer, naša minimalna osnovica je kao na platu od 12 hiljada dinara.
Znate, to je velika sramota i nikakav stimulans za umetnike. Međutim, pošto su umetnici uvek više opredeljeni da poštuju dušu, osećanja, da imaju entuzijazma, nego što su im važne pare, oni pristaju na sve to. Ali mi kao društvo, ako hoćemo u Evropu, u Evropu moramo ići kulturom.
Hvala lepo.
(Aplauz)