Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svoju diskusiju ću usmeriti na sporazume o vojnoj saradnji koje je ime Vlade Republike Srbije potpisao ministar odbrane, gospodine Dragan Šutanovac.
Sporazumi koje je ova Vlada potpisala sa Crnom Gorom u aprilu 2010. godine na Batajničkom aerodromu u Beogradu i Francuskom u Parizu u aprilu 2011. godine predstavljaju kontinuitet izdaje srpskih nacionalnih interesa, nakon potpisivanja sporazuma o vojnoj saradnji sa Hrvatskom, Turskom i drugim državama koje su priznale nezavisnost Kosova ili su članice najveće zločinačke organizacije na svetu – NATO pakta.
Istine radi, Crna Gora još uvek nije članica NATO pakta, ali prema izjavama ministra odbrane Bore Vučinića i načelnika generalštaba Dragana Samardžića, samo je pitanje dana kada će Crna Gora postati članica NATO alijanse.
Pošto je za sve države koje pristupaju u NATO bilo obavezno da unište sopstvenu vojsku, to pravilo važilo je i za Crnu Goru kako ne bi bila u stanju da sama odbrani svoju teritoriju. O tome je pisao i "Glas javnosti" pod naslovom "Uništite vojsku pa možete u NATO".
Evo jednog od primera. Da bi Bugarska ušla u NATO bila je prinuđena da ukine komandu operativnih snaga, komandu za specijalne operacije, istočnu i zapadnu komandu kopnenih snaga, taktičku avijacijsku komandu, komandu vazdušne odbrane i da smanji broj pripadnika oružanih snaga. Da bi Crna Gora pristupila toj zločinačkoj organizaciji dozvoljeno joj je da ima najviše 2.400 vojnika, tako da Crna Gora danas u svom sastavu ima ukupno 410 oficira, 898 podoficira i 782 vojnika po ugovoru, uz 310 civila. Da bi pokazala svoju odanost NATO paktu, Hrvatska bi morala da pošalje još 5.600 novih vojnika, što predstavljalo gotovo polovinu oružanih snaga Hrvatske koje bi se borile za američke interese a Srbija bi od 28.000 pripadnika oružanih snaga bila u obavezi da toj zločinačkoj NATO alijansi takođe stavi na raspolaganje polovinu svojih vojnika ili, da budem precizniji, 13.000. Isti slučaj je i sa Crnom Gorom, koja će imati obavezu da u ratnim operacijama pod komandom NATO uputi oko 900 vojnika, što takođe predstavlja polovinu vojnog potencijala i operativnog kadra.
Pitam vas, sa kojom polovinom Srbija pravi sporazum o saradnji u oblasti odbrane sa Crnom Gorom, da li sa onih 900 vojnika koji će biti upućeni u NATO ili sa 800 vojnika koji će biti u Crnoj Gori?
Srpska radikalna stranka je protiv ovog sporazuma prvenstveno zbog toga što je režim Mila Đukanovića priznao nezavisnost tzv. države Kosovo. Još nešto, prema izjavama ministra odbrane Crne Gore, Bore Vučinića, Crna Gora je u martu 2010. godine uputila prvi kontigent od 67 vojnika u Avganistan koji se bore u ratnim operacijama pod komandom NATO snaga, a SRS smatra da Srbija mora da ostane vojno neutralna zemlja.
Podsetio bih vas i na izjavu američkog sekretara odbrane Roberta Gejtsa, koji je objavio RTS. Robert Gejts je tražio od zemalja jugoistične Evrope, da pošalju što više trupa u Avganistan, da bi se obračunale sa tamošnjim pobunjenicima. Samo se pitam, čiji su to pobunjenici? Kakve veze mi imamo sa tim pobunjenicima? Srbija i Crna Gora u tim stvarima ne bi smele da učestvuju.
Osim toga, ulaskom u NATO, Crna Gora će imati obavezu da NATO snagama stavi na raspolaganje baze u Baru i Danilovgradu. Prema, SOFA sporazumu, američkim vojnicima se daje pravo da u Crnoj Gori borave na teret tzv. crnogorske države, u kojoj će moći da rade šta im je volja, a da pri tome, nikome ne odgovaraju za svoja nedela.
Dame i gospodo, od dolaska na vlast Mila Đukanovića, Crna Gora nije ona ista koju poznajemo do pre 15 godina.
Ni Francuska sa kojom je ministar Šutanovac potpisao sporazum o vojnoj saradnji, nije ona ista, koja je bila naš saveznik u prošlosti. Podsećanja radi, Francuska je bila jedan od osnivača NATO pakta 1949. godine. kada je francuski predsednik, general Šarl de Gol, tokom šezdesetih godina da se NATO pretvara u zločinačku organizaciju, da SAD želi da dominiraju paktom i da Francuska ne treba da se povinuje naredbama iz SAD koje ugrožavaju njenu bezbednost, Francuska je 1966. godine istupila iz NATO pakta i primorala NATO da napusti glavni grad Francuske koji je u to vreme bio sedište i iz Pariza se preseli u Brisel.
Tadašnja zvanična politika Francuske je javno optuživala SAD da vode nepotrebne ratove u kojima Francuska odbija da učestvuje. U skladu sa tim, Šarl de Gol, francusku vojsku iz rata u Indokini, koju je izgubila uz velike i uzaludne žrtve.
Neposredno pred istupanje iz NATO pakta, Šarl de Gol je izjavio da Francuska neće učestvovati u novim ratovima za tuđe interesima. To je Franacuska koju ja poznajem.
Dolaskom Nikole Sarkozija za predsednika, u maju 2007. godine, Francuska se posle 43 godine, 2009. godine vratila u NATO i više ne prepoznajem Francusku kao prijatelja srpskog naroda, koja nesmetano učestvuje u nepotrebnim ratovima i bori se za tuđe interese.
SRS je apsolutno protiv sporazuma u saradnji u oblasti odbrane sa bilo kojom članicom NATO alijanse, posebno zbog toga, što vodeću ulogu u toj kriminalnoj organizaciji zauzimaju SAD, koje su učinile nezapamćene ratne zločine za koje nikada nisu odgovarale.
Podsetiću vas na samo nekoliko primera, da se ne vraćam u daleku prošlost. Tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su počinili stravičan zločin, bacivši atomske bombe na Hirošimu, gde je avgusta 2007. godine od posledica povreda od radijacije stradalo 253.000 lica. U Nagasakiju je stradalo više od 143.124 lica. U oba slučaja su mahom su stradali civili, žene i deca.
Između 1950-1953, u Korejskom ratu su Amerikanci za sebe ostavili tri miliona žrtava, uglavnom civila. U najdužem ratu koji je Amerika vodila u Vjetnamu, broj žrtava je poražavajući za čovečanstvo. Ubijeno je četiri miliona Vjetnamaca. Nastradalo je, opet kažem, na žalost, preko 60 hiljada Američkih vojnika.
U Indoneziji, u ratu 1965-1968. godine, je bilo oko milion mrtvih, opet, uglavnom, civilnih žrtava. U američkom bombardovanju Kambodže tokom 1969-1970. godine, ubijeno je 600 hiljada seljaka, a sve ukupnom ratu koji je trajao do 1975. godine, oko dva miliona mrtvih itd. U susednom Laosu, kasetnim bombama su Amerikanci sejali smrt i ubijali, i osakatili oko 20 hiljada ljudi godišnje.
U Iračno – Kuvajtskom sukobu kada je Amerika intervenisala protiv Iraka ubijeno je najmanje 100 hiljada iračkih vojnika. To nije sve, Amerikanci I Britanci su skratili opremu i stručnu pomoć za dekontaminaciju ratišta, što je rezultiralo velikom broju malignih oboljenja. Tom prilikom su Amerikanci bombardovali i uništili sve fabrike lekova u Iraku, zabranili uvoz humanitarne pomoći, a posebno medicinske aparate, lekove za hemoterapiju, difteriju, žuticu i druge zarazne bolesti, pravdajući svoje poteze da se sa tim lekovima i preparatima može proizvesti hemijsko oružje.
Pustoš koji su Amerikanci ostavili u Iraku za vreme Zalivskog rata je za osudu čitavog čovečanstva. Od 500 hiljada mrtve dece, 250 hiljada je mlađe od pet godina. Ukupan bilans Zalivskog rata je preko milion žrtava, uglavnom civilnog stanovništva.
Zbog vremena koje imam na raspolaganju, teško je danas nabrojati sve ratove i zločine koje su počinili Američki vojnici širom zapada. Zarad javnosti moram da kažem da je SAD posle Drugog svetskog rata bombardovala 23 države. Jedan od tih napada, prema pisanju francuskog novinara, bio je 11. septembar 2001. godine na kule bliznakinje u Njujorku, za koji neki stručnjaci tvrde da su bili rezultat unutrašnje pripreme, sa ciljem da Senat odobri više sredstava za vojne operacije u Iraku, Avganistanu i Pakistanu. Bilans Američkih ratova posle 11. septembra 2001. godine je stravičan. Izgubljeno je najmanje 225 hiljada ljudskih života, prvenstveno, civilnog stanovništva.
U vazdušnim napadima, odnosno u agresiji na SRJ su na 12 lokacija lansirane rakete sa osiromašenim uranijumom – 231, gde se i danas osećaju posledice.
Svoje izlaganje bih završio konstatacijom, da Srbija ne treba da sarađuje sporazumno sa Francuskom kao članicom NATO pakta, u kojoj ni jedna od 54 država sa afričkog kontinenta i 14 država Okeanije, uključujući i Australiju, nisu pristupile toj zločinačkoj organizaciji. Od 35 država sa američkog kontinenta, osim SAD, Kanade, 33 zemlje nisu pristupile NATO, dok je sa azijskog kontinenta od 47 država, samo Turska članica NATO pakta.
Nove članice NATO pakta su bivše komunističke istočno evropske zemlje, koje po nalogu SAD moraju biti članice NATO pakta. O tome je svojevremeno pisala i dnevna štampa kao i mediji u Srbiji. Navešću vam primer koji sam pronašao u "Glasu javnosti". U tekstu pod naslovom "Zašto svi žure u NATO", objavio je, citiram…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da svoje izlaganje o aktivnostima članica NATO povežete sa temom dnevnog reda. Radi se, predpostavljam, ugovoru između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. Molim vas, da dovedete u vezu sve podatke i opšte stavove o NATO, da bi bili u okviru dnevnog reda.)
…Samo ću još ovu rečenicu. Samo da objasnim i da pročitam, zamolio bih vas.
Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u zapadno-vojnoj alijansi, podstiče se svim sredstvima…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, Francuska nije bivša socijalistička zemlja. Ona je manje-više zemlja tržišnog kapitalizma.)
…Dajem samo primere i hoću da povežem ovu temu, ako to nije problem?
(Predsedavajuća: Jeste problem, zato što 7,5 minuta ne govorite o tački dnevnog reda. Moram da vas podsetim šta je na dnevnom redu i da sve to što imate kao podatke o NATO, dovedete u vezu sa temom dnevnog reda. Bivše socijalističke zemlje nisu tema dnevnog reda, ali nikako. Tu se i vi i ja slažemo.)
Gospođo predsedavajuća, želim da dam do znanja, a ako mi ne dozvolite, prekinuću, ali želim da dam do znanja da pritisak, a govorio sam i sporazumu sa Crnom Gorom, reč je o svim istočno evropskim zemljama koje su svojevremeno bile komunističke. Hoću da kažem da je SAD vršila pritisak, što čine i na našu zemlju, da postanu članice NATO pakta, s ciljem da se približe granicama Ruske Federacije, kako bi Federaciju mogli da podele na tri dela. To je sadržina. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Radica Jocić podnela je amandman na član 6. i predložila da se reči: "duži su" zamene rečima: "obavezni su". Kako bi građanima Srbije bilo jasnije o čemu se zapravo ovde radi, pročitaću vam član 6. koji glasi: "Članovi komisije i predstavnici nadležnih organa, koji učestvuju u sprovođenju ovog zakona, dužni su…". Srpska radikalna stranka je predložila sasvim drugačiji tekst i kaže se: "…dužni su da štite poverljive informacije do kojih dođu u vršenju poslova u vezi sa primenom Konvencije". Srpska radikalna stranka je predložila umesto reči: "dužni su" da se zamene rečima: "obavezni su".
Suština našeg amandmana nije samo u pitanju da li je jezički ispravnije reći "dužni su" ili "obavezni su", posebnu težinu reči "dužni su" imaju u odnosu na "obavezni su". Obavezni znači da možete da primenite i neke sankcije, dok reči dužni su, nisu dužni, mogu, ne mogu, da li nešto hoće ili neće, a pogotovu kada su u pitanju poverljive informacije, ne mogu se prepuštati slučaju, jer u nekom razumnom periodu unazad, u jednoj normalnoj državi, kao što je bila i naša država, niste mogli da predvidite ovakve mogućnosti, niti ste smeli da dozvolite slučaju da li će neko biti voljan ili neće biti voljan da čuva poverljive informacije. U tom periodu ste bili u obavezi čak i da polažete zakletvu. Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi da pre nego što kažem nekoliko reči u vezi sa ovim sporazumom izrazim protest i žaljenje što danas po ovim predlozima zakona i sporazumima nije prisutan ministar odbrane, gospodin Dragan Šutanovac. Ovo nisu pitanja baš za ministra pravde, već isključivo za ministra odbrane.
Sporazum o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske koji je u ime Vlade Republike Srbije potpisao ministar odbrane, gospodin Šutanovac 8. juna 2010. godine u Zagrebu, predstavlja najveći čin izdaje srpskih nacionalnih interesa ove pro zapadne i podaničke vlasti od 2000. godine. Ovi sporazumom Vlada Republike Srbije ponizila je sve generale, sve podoficire i oficire, sve vojnike iz redovnog i rezervnog sastava bivše JNA, sve dobrovoljce, sve učesnike rata koji se desio od 1991. godine do 1995. godine, koji su se borili protiv ustaškog režima u Hrvatskoj i koji su branili svoje živote, branili živote svojih najbližih i sprečili genocid nad srpskim narodom.
Umesto da je ova Vlada potpisala sporazum o povraćaju imovine Srbima vredne preko 30 milijardi evra, 40 hiljada stanova, da umesto da je potpisala sporazum o vraćanju njihove imovine, umesto da je potpisala sporazum o pravu na penziju i druga prava koja im prema Povelji UN, ova podanička vlast im zabija nož u leđa i daje do znanja da njihova odbrana od genocida je bila greška i da im ubuduće neće pomagati.
Da se malo osvrnemo, šta predstavlja ovaj sporazum. U članu 3. u oblasti saradnje kao podnaslov kaže se: "Saradnja saglasno ovom sporazumu, ostvarivaće se u sledećim oblastima". Tu imate nekih devet tačaka, izvinjavam se, za početak bih se osvrnuo na ovu prvu tačku koja je kaže – Bezbednosna politika i planiranje odbrane.
Sada vas pitam, o kakvom planiranju odbrane možemo da govorimo zajedno sa Hrvatskom kada se vrlo dobro zna, da kroz istoriju srpski vojnik i hrvatski nikada nisu bili u istim rovovima niti su se ikada borili na istoj strani. U Prvom svetskom ratu bili su u Austro - ugarskoj vojsci, u Drugom svetskom ratu 1941. godine Hitlerovu vojsku su dočekali sa cvećem i odmah proglasili ustašku nezavisnu državu Hrvatsku, na čelu sa Ante Pavelićem, uz blagoslov kardinala Alojza Stepinca i podrške i pomoć Vatikana.
Istine radi, postoji jedan broj Hrvata koji nisu krvarili ruke, ali taj deo hrvatskog naroda zanemarljiv jeste, ali je postojao i oni su bili pod udar ustaškog terora.
Višegodišnja politika u Hrvatskoj ostavila je stravične posledice po biološki opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i delova BiH koje je pokrivala ustaška država 1941. godine.
U tom periodu, kao i u poslednjem ratu, stradali su uglavnom civili, nedužni ljudi, žene, deca i starci i to samo zato što su bili Srbi pravoslavne veroispovesti. Bacani su u jame i završavali su u logorima.
O kakvoj zajedničkoj saradnji sa Hrvatskom bi mogli da razgovaramo ako se vrlo dobro zna da je 80-tih godina Zagreb bio centar separatističke pobune na KiM?
Predsednik hrvatske vlade Jadranka Kosor kao nastavljač Pavelićeve i Tuđmanove ustaške politike i danas, osim verbalne podrške, daje i vojnu pomoć šiptarskim separatistima na KiM.
Gospođo ministre to znate i potpisujete ovakav sporazum sa Hrvatskom? Da vas podsetim, "Hrvatski jutarnji list" objavio je izjavu ministra Šutanovca – visoko cenim ulogu hrvatske vojske na Kosovu. Imam tekst, mogu kasnije da vam dam da proverite verodostojnost ovoga što sam rekao.
Molim vas, u tački 6. kaže se operacija za podršku miru. Gospođo ministre ili neko iz Vlade Srbije, recite u kojim se to mirovnim operacijama nalazi Hrvatska? Ne postoji ni jedna.
Od srpske javnosti se krije da se 450 hrvatskih vojnika nalazi u Avganistanu pod zastavom NATO pakta. Krije se da bi se ovaj sporazum potpisao i prihvatio u Vladi Republike Srbije, odnosno danas u ovoj Skupštini. Da li gospodin ministar odbrane razmišlja o bezbednosti srpskih vojnika koji bi bili rame uz rame sa hrvatskim vojnicima bilo na kom delu terena, pogotovo ako bi bili u nekoj agresivnoj vojsci?
U članu 7. ovog sporazuma u tački 1. predviđena je razmena tajnih podataka sa obavezom da ti podaci ne smeju se preneti nekoj trećoj strani. Ovo je vrhunac cinizma. Pa, ne mislite valjda da Hrvatska kao članica NATO pakta neće izneti sve ove podatke koje bi razmenila Republika Srbija sa Hrvatskom, bilo da su vojni ili neki drugi podaci, sa Nemačkom i sa Amerikom? Uostalom, pitam i ministra da li neko iz Vlade Republike Srbije može da objasni kako je moguće da Srbija kao vojno neutralna zemlja učestvuje sa hrvatskom vojskom u operacijama pod komandom zločinačke organizacije NATO pakta.
Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, hajde da se osvrnemo, da vidimo šta kaže i šta predviđa ovaj sporazum. Kao prvo, Hrvatska je članica NATO pakta. Ona je inače okružena zemljama u prijateljskim odnosima i uglavnom koje su članice NATO pakta, osim BiH koja to još uvek možda nije. Kao drugo, vrana vrani oči ne vadi. Zašto će Hrvatskoj ovakav sporazum? Zar neko iz Vlade Srbije nije shvatio da se upecao i da mu ni jednog trenutka nije palo na pamet da će ovaj sporazum obavezivati Vladu Srbije da učestvuje u progonu srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine ukoliko bi srpski narod u Republici Srpskoj Krajini eventualno napravio bilo kakvu pobunu?
Gospođo ministre, molim vas da mi odgovorite na pitanje zašto ova Vlada Republike Srbije skriva istinu da će Vojska Srbije nositi hrvatske uniforme? To imate na hrvatskom sajtu. Podsetiću vas, "Hrvatski jutarnji list" objavio je da će srpski vojnici biti obučeni u uniformama i šlemovima koje su izradile i dizajnirale hrvatske firme "Kroko" i "Šesten- Buš", a gospodin ministar odbrane, gospodin Šutanovac se apsolutno sa tim složio i rekao je da će se uzeti najbolja ponuda, bez obzira na zemlju porekla. Dostaviću vam taj dokument. Vidim da vrtite glavom, nevericom, ali i sami imate na sajtu.
Dame i gospodo, i sami znate da je najbolju opremu za opremanje Vojske Srbije dala firma "Mile Dragić" iz Zrenjanina još 2005. godine, a onda je nekome palo na pamet da napravi aferu oko te firme koja je dugo trajala. Šta se desilo? Ta firma je trebala biti diskreditovana, da ispadne iz dalje trke oko opremanje Vojske Srbije, firma koja za elitne jedinice izvan Republike Srbije snabdeva mnoge elitne jedinice vojnom opremom. Ta firma je morala biti diskreditovana.
Želim još da vam kažem da je 2009. godine presudom potvrđeno da ne postoje nikakva krivična dela u vezi sa firmom "Mile Dragić". Država Srbija je trebala toj firmi da isplati, ako se sećam, negde oko 176 miliona evra na ime odštete. Mile Dragić je rekao – meni ne treba nikakva odšteta, samo želim da sprovedem ugovor i da radim za dobrobit naše zemlje i našeg naroda.
Gospođo ministre, zašto od javnosti skrivate istinu da ovaj sporazum nije plod rada i saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske? Zašto skrivate istinu da je tvorac ovog zakona Amerika? Reći ću vam šta piše o tome hrvatska štampa. "Hrvatski nacional" je objavio da su SAD na ovom sporazumu radile od 2009. godine i da su u avgustu 2009. godine organizovale tajni sastanak načelnika Generalštaba Vojske Srbije, general potpukovnika Miloja Miletića sa njegovim hrvatskim kolegom koji je održan u jednom apartmanu u blizini Malog Lošinja.
U vezi istog sporazuma, američki "Vašington post" je objavio ministra odbrane, gospodina Šutanovca, da Srbija sada ima čvrstu saradnju sa NATO od prošle godine i dodaje da je ministar Šutanovac izjavio da svi vojni oficiri koji su učestvovali u zločinima u Hrvatskoj mogu odgovarati pred hrvatskim nadležnim organima.
Dame i gospodo građani Republike Srbije, želim da dodam još na kraju, ne bih hteo da pominjem pitanje genocida i učešće hrvatske vojske na KiM, o tome je kolega Marić već govorio, a govoriće i još neki drugi, želim da pročitam samo jednu rečenicu koju sam pronašao u tekstu preko Hrvatske u NATO objavljeno u listu "Pečat" 16. juna 2010. godine. Kaže se – srpska vlast, tačnije njeno natovsko krilo, predvođeno ministrom odbrane, Draganom Šutanovcem, ubrzano po nalogu američke administracije čini sve potrebne korake brzom prisjedinjenju naše države NATO.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, ma kakav sporazum potpisala ova antisrpska Vlada sa Hrvatskom, SRS će nastaviti da pomaže srpskom narodu sve do kraja zapadnih granica Velike Srbije, Karlovaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice. Zahvaljujem.