Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svoju diskusiju ću usmeriti na sporazume o vojnoj saradnji koje je ime Vlade Republike Srbije potpisao ministar odbrane, gospodine Dragan Šutanovac.

Sporazumi koje je ova Vlada potpisala sa Crnom Gorom u aprilu 2010. godine na Batajničkom aerodromu u Beogradu i Francuskom u Parizu u aprilu 2011. godine predstavljaju kontinuitet izdaje srpskih nacionalnih interesa, nakon potpisivanja sporazuma o vojnoj saradnji sa Hrvatskom, Turskom i drugim državama koje su priznale nezavisnost Kosova ili su članice najveće zločinačke organizacije na svetu – NATO pakta.

Istine radi, Crna Gora još uvek nije članica NATO pakta, ali prema izjavama ministra odbrane Bore Vučinića i načelnika generalštaba Dragana Samardžića, samo je pitanje dana kada će Crna Gora postati članica NATO alijanse.

Pošto je za sve države koje pristupaju u NATO bilo obavezno da unište sopstvenu vojsku, to pravilo važilo je i za Crnu Goru kako ne bi bila u stanju da sama odbrani svoju teritoriju. O tome je pisao i "Glas javnosti" pod naslovom "Uništite vojsku pa možete u NATO".

Evo jednog od primera. Da bi Bugarska ušla u NATO bila je prinuđena da ukine komandu operativnih snaga, komandu za specijalne operacije, istočnu i zapadnu komandu kopnenih snaga, taktičku avijacijsku komandu, komandu vazdušne odbrane i da smanji broj pripadnika oružanih snaga. Da bi Crna Gora pristupila toj zločinačkoj organizaciji dozvoljeno joj je da ima najviše 2.400 vojnika, tako da Crna Gora danas u svom sastavu ima ukupno 410 oficira, 898 podoficira i 782 vojnika po ugovoru, uz 310 civila. Da bi pokazala svoju odanost NATO paktu, Hrvatska bi morala da pošalje još 5.600 novih vojnika, što predstavljalo gotovo polovinu oružanih snaga Hrvatske koje bi se borile za američke interese a Srbija bi od 28.000 pripadnika oružanih snaga bila u obavezi da toj zločinačkoj NATO alijansi takođe stavi na raspolaganje polovinu svojih vojnika ili, da budem precizniji, 13.000. Isti slučaj je i sa Crnom Gorom, koja će imati obavezu da u ratnim operacijama pod komandom NATO uputi oko 900 vojnika, što takođe predstavlja polovinu vojnog potencijala i operativnog kadra.

Pitam vas, sa kojom polovinom Srbija pravi sporazum o saradnji u oblasti odbrane sa Crnom Gorom, da li sa onih 900 vojnika koji će biti upućeni u NATO ili sa 800 vojnika koji će biti u Crnoj Gori?

Srpska radikalna stranka je protiv ovog sporazuma prvenstveno zbog toga što je režim Mila Đukanovića priznao nezavisnost tzv. države Kosovo. Još nešto, prema izjavama ministra odbrane Crne Gore, Bore Vučinića, Crna Gora je u martu 2010. godine uputila prvi kontigent od 67 vojnika u Avganistan koji se bore u ratnim operacijama pod komandom NATO snaga, a SRS smatra da Srbija mora da ostane vojno neutralna zemlja.

Podsetio bih vas i na izjavu američkog sekretara odbrane Roberta Gejtsa, koji je objavio RTS. Robert Gejts je tražio od zemalja jugoistične Evrope, da pošalju što više trupa u Avganistan, da bi se obračunale sa tamošnjim pobunjenicima. Samo se pitam, čiji su to pobunjenici? Kakve veze mi imamo sa tim pobunjenicima? Srbija i Crna Gora u tim stvarima ne bi smele da učestvuju.

Osim toga, ulaskom u NATO, Crna Gora će imati obavezu da NATO snagama stavi na raspolaganje baze u Baru i Danilovgradu. Prema, SOFA sporazumu, američkim vojnicima se daje pravo da u Crnoj Gori borave na teret tzv. crnogorske države, u kojoj će moći da rade šta im je volja, a da pri tome, nikome ne odgovaraju za svoja nedela.

Dame i gospodo, od dolaska na vlast Mila Đukanovića, Crna Gora nije ona ista koju poznajemo do pre 15 godina.

Ni Francuska sa kojom je ministar Šutanovac potpisao sporazum o vojnoj saradnji, nije ona ista, koja je bila naš saveznik u prošlosti. Podsećanja radi, Francuska je bila jedan od osnivača NATO pakta 1949. godine. kada je francuski predsednik, general Šarl de Gol, tokom šezdesetih godina da se NATO pretvara u zločinačku organizaciju, da SAD želi da dominiraju paktom i da Francuska ne treba da se povinuje naredbama iz SAD koje ugrožavaju njenu bezbednost, Francuska je 1966. godine istupila iz NATO pakta i primorala NATO da napusti glavni grad Francuske koji je u to vreme bio sedište i iz Pariza se preseli u Brisel.

Tadašnja zvanična politika Francuske je javno optuživala SAD da vode nepotrebne ratove u kojima Francuska odbija da učestvuje. U skladu sa tim, Šarl de Gol, francusku vojsku iz rata u Indokini, koju je izgubila uz velike i uzaludne žrtve.

Neposredno pred istupanje iz NATO pakta, Šarl de Gol je izjavio da Francuska neće učestvovati u novim ratovima za tuđe interesima. To je Franacuska koju ja poznajem.

Dolaskom Nikole Sarkozija za predsednika, u maju 2007. godine, Francuska se posle 43 godine, 2009. godine vratila u NATO i više ne prepoznajem Francusku kao prijatelja srpskog naroda, koja nesmetano učestvuje u nepotrebnim ratovima i bori se za tuđe interese.

SRS je apsolutno protiv sporazuma u saradnji u oblasti odbrane sa bilo kojom članicom NATO alijanse, posebno zbog toga, što vodeću ulogu u toj kriminalnoj organizaciji zauzimaju SAD, koje su učinile nezapamćene ratne zločine za koje nikada nisu odgovarale.

Podsetiću vas na samo nekoliko primera, da se ne vraćam u daleku prošlost. Tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su počinili stravičan zločin, bacivši atomske bombe na Hirošimu, gde je avgusta 2007. godine od posledica povreda od radijacije stradalo 253.000 lica. U Nagasakiju je stradalo više od 143.124 lica. U oba slučaja su mahom su stradali civili, žene i deca.

Između 1950-1953, u Korejskom ratu su Amerikanci za sebe ostavili tri miliona žrtava, uglavnom civila. U najdužem ratu koji je Amerika vodila u Vjetnamu, broj žrtava je poražavajući za čovečanstvo. Ubijeno je četiri miliona Vjetnamaca. Nastradalo je, opet kažem, na žalost, preko 60 hiljada Američkih vojnika.

U Indoneziji, u ratu 1965-1968. godine, je bilo oko milion mrtvih, opet, uglavnom, civilnih žrtava. U američkom bombardovanju Kambodže tokom 1969-1970. godine, ubijeno je 600 hiljada seljaka, a sve ukupnom ratu koji je trajao do 1975. godine, oko dva miliona mrtvih itd. U susednom Laosu, kasetnim bombama su Amerikanci sejali smrt i ubijali, i osakatili oko 20 hiljada ljudi godišnje.

U Iračno – Kuvajtskom sukobu kada je Amerika intervenisala protiv Iraka ubijeno je najmanje 100 hiljada iračkih vojnika. To nije sve, Amerikanci I Britanci su skratili opremu i stručnu pomoć za dekontaminaciju ratišta, što je rezultiralo velikom broju malignih oboljenja. Tom prilikom su Amerikanci bombardovali i uništili sve fabrike lekova u Iraku, zabranili uvoz humanitarne pomoći, a posebno medicinske aparate, lekove za hemoterapiju, difteriju, žuticu i druge zarazne bolesti, pravdajući svoje poteze da se sa tim lekovima i preparatima može proizvesti hemijsko oružje.

Pustoš koji su Amerikanci ostavili u Iraku za vreme Zalivskog rata je za osudu čitavog čovečanstva. Od 500 hiljada mrtve dece, 250 hiljada je mlađe od pet godina. Ukupan bilans Zalivskog rata je preko milion žrtava, uglavnom civilnog stanovništva.

Zbog vremena koje imam na raspolaganju, teško je danas nabrojati sve ratove i zločine koje su počinili Američki vojnici širom zapada. Zarad javnosti moram da kažem da je SAD posle Drugog svetskog rata bombardovala 23 države. Jedan od tih napada, prema pisanju francuskog novinara, bio je 11. septembar 2001. godine na kule bliznakinje u Njujorku, za koji neki stručnjaci tvrde da su bili rezultat unutrašnje pripreme, sa ciljem da Senat odobri više sredstava za vojne operacije u Iraku, Avganistanu i Pakistanu. Bilans Američkih ratova posle 11. septembra 2001. godine je stravičan. Izgubljeno je najmanje 225 hiljada ljudskih života, prvenstveno, civilnog stanovništva.

U vazdušnim napadima, odnosno u agresiji na SRJ su na 12 lokacija lansirane rakete sa osiromašenim uranijumom – 231, gde se i danas osećaju posledice.

Svoje izlaganje bih završio konstatacijom, da Srbija ne treba da sarađuje sporazumno sa Francuskom kao članicom NATO pakta, u kojoj ni jedna od 54 država sa afričkog kontinenta i 14 država Okeanije, uključujući i Australiju, nisu pristupile toj zločinačkoj organizaciji. Od 35 država sa američkog kontinenta, osim SAD, Kanade, 33 zemlje nisu pristupile NATO, dok je sa azijskog kontinenta od 47 država, samo Turska članica NATO pakta.

Nove članice NATO pakta su bivše komunističke istočno evropske zemlje, koje po nalogu SAD moraju biti članice NATO pakta. O tome je svojevremeno pisala i dnevna štampa kao i mediji u Srbiji. Navešću vam primer koji sam pronašao u "Glasu javnosti". U tekstu pod naslovom "Zašto svi žure u NATO", objavio je, citiram…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da svoje izlaganje o aktivnostima članica NATO povežete sa temom dnevnog reda. Radi se, predpostavljam, ugovoru između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. Molim vas, da dovedete u vezu sve podatke i opšte stavove o NATO, da bi bili u okviru dnevnog reda.)

…Samo ću još ovu rečenicu. Samo da objasnim i da pročitam, zamolio bih vas.

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u zapadno-vojnoj alijansi, podstiče se svim sredstvima…

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, Francuska nije bivša socijalistička zemlja. Ona je manje-više zemlja tržišnog kapitalizma.)

…Dajem samo primere i hoću da povežem ovu temu, ako to nije problem?

(Predsedavajuća: Jeste problem, zato što 7,5 minuta ne govorite o tački dnevnog reda. Moram da vas podsetim šta je na dnevnom redu i da sve to što imate kao podatke o NATO, dovedete u vezu sa temom dnevnog reda. Bivše socijalističke zemlje nisu tema dnevnog reda, ali nikako. Tu se i vi i ja slažemo.)

Gospođo predsedavajuća, želim da dam do znanja, a ako mi ne dozvolite, prekinuću, ali želim da dam do znanja da pritisak, a govorio sam i sporazumu sa Crnom Gorom, reč je o svim istočno evropskim zemljama koje su svojevremeno bile komunističke. Hoću da kažem da je SAD vršila pritisak, što čine i na našu zemlju, da postanu članice NATO pakta, s ciljem da se približe granicama Ruske Federacije, kako bi Federaciju mogli da podele na tri dela. To je sadržina. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Radica Jocić podnela je amandman na član 6. i predložila da se reči: "duži su" zamene rečima: "obavezni su". Kako bi građanima Srbije bilo jasnije o čemu se zapravo ovde radi, pročitaću vam član 6. koji glasi: "Članovi komisije i predstavnici nadležnih organa, koji učestvuju u sprovođenju ovog zakona, dužni su…".  Srpska radikalna stranka je predložila sasvim drugačiji tekst i kaže se: "…dužni su da štite poverljive informacije do kojih dođu u vršenju poslova u vezi sa primenom Konvencije". Srpska radikalna stranka je predložila umesto reči: "dužni su" da se zamene rečima: "obavezni su".
Suština našeg amandmana nije samo u pitanju da li je jezički ispravnije reći "dužni su" ili "obavezni su", posebnu težinu reči "dužni su" imaju u odnosu na "obavezni su". Obavezni znači da možete da primenite i neke sankcije, dok reči dužni su, nisu dužni, mogu, ne mogu, da li nešto hoće ili neće, a pogotovu kada su u pitanju poverljive informacije, ne mogu se prepuštati slučaju, jer u nekom razumnom periodu unazad, u jednoj normalnoj državi, kao što je bila i naša država, niste mogli da predvidite ovakve mogućnosti, niti ste smeli da dozvolite slučaju da li će neko biti voljan ili neće biti voljan da čuva poverljive informacije. U tom periodu ste bili u obavezi čak i da polažete zakletvu. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovani građani Republike Srbije, dozvolite mi da pre nego što kažem nekoliko reči u vezi sa ovim sporazumom izrazim protest i žaljenje što danas po ovim predlozima zakona i sporazumima nije prisutan ministar odbrane, gospodin Dragan Šutanovac. Ovo nisu pitanja baš za ministra pravde, već isključivo za ministra odbrane.

Sporazum o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske koji je u ime Vlade Republike Srbije potpisao ministar odbrane, gospodin Šutanovac 8. juna 2010. godine u Zagrebu, predstavlja najveći čin izdaje srpskih nacionalnih interesa ove pro zapadne i podaničke vlasti od 2000. godine. Ovi sporazumom Vlada Republike Srbije ponizila je sve generale, sve podoficire i oficire, sve vojnike iz redovnog i rezervnog sastava bivše JNA, sve dobrovoljce, sve učesnike rata koji se desio od 1991. godine do 1995. godine, koji su se borili protiv ustaškog režima u Hrvatskoj i koji su branili svoje živote, branili živote svojih najbližih i sprečili genocid nad srpskim narodom.

Umesto da je ova Vlada potpisala sporazum o povraćaju imovine Srbima vredne preko 30 milijardi evra, 40 hiljada stanova, da umesto da je potpisala sporazum o vraćanju njihove imovine, umesto da je potpisala sporazum o pravu na penziju i druga prava koja im prema Povelji UN, ova podanička vlast im zabija nož u leđa i daje do znanja da njihova odbrana od genocida je bila greška i da im ubuduće neće pomagati.

Da se malo osvrnemo, šta predstavlja ovaj sporazum. U članu 3. u oblasti saradnje kao podnaslov kaže se: "Saradnja saglasno ovom sporazumu, ostvarivaće se u sledećim oblastima". Tu imate nekih devet tačaka, izvinjavam se, za početak bih se osvrnuo na ovu prvu tačku koja je kaže – Bezbednosna politika i planiranje odbrane.

Sada vas pitam, o kakvom planiranju odbrane možemo da govorimo zajedno sa Hrvatskom kada se vrlo dobro zna, da kroz istoriju srpski vojnik i hrvatski nikada nisu bili u istim rovovima niti su se ikada borili na istoj strani. U Prvom svetskom ratu bili su u Austro - ugarskoj vojsci, u Drugom svetskom ratu 1941. godine Hitlerovu vojsku su dočekali sa cvećem i odmah proglasili ustašku nezavisnu državu Hrvatsku, na čelu sa Ante Pavelićem, uz blagoslov kardinala Alojza Stepinca i podrške i pomoć Vatikana.

Istine radi, postoji jedan broj Hrvata koji nisu krvarili ruke, ali taj deo hrvatskog naroda zanemarljiv jeste, ali je postojao i oni su bili pod udar ustaškog terora.

Višegodišnja politika u Hrvatskoj ostavila je stravične posledice po biološki opstanak srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini i delova BiH koje je pokrivala ustaška država 1941. godine.

U tom periodu, kao i u poslednjem ratu, stradali su uglavnom civili, nedužni ljudi, žene, deca i starci i to samo zato što su bili Srbi pravoslavne veroispovesti. Bacani su u jame i završavali su u logorima.

O kakvoj zajedničkoj saradnji sa Hrvatskom bi mogli da razgovaramo ako se vrlo dobro zna da je 80-tih godina Zagreb bio centar separatističke pobune na KiM?

Predsednik hrvatske vlade Jadranka Kosor kao nastavljač Pavelićeve i Tuđmanove ustaške politike i danas, osim verbalne podrške, daje i vojnu pomoć šiptarskim separatistima na KiM.

Gospođo ministre to znate i potpisujete ovakav sporazum sa Hrvatskom? Da vas podsetim, "Hrvatski jutarnji list" objavio je izjavu ministra Šutanovca – visoko cenim ulogu hrvatske vojske na Kosovu. Imam tekst, mogu kasnije da vam dam da proverite verodostojnost ovoga što sam rekao.

Molim vas, u tački 6. kaže se operacija za podršku miru. Gospođo ministre ili neko iz Vlade Srbije, recite u kojim se to mirovnim operacijama nalazi Hrvatska? Ne postoji ni jedna.

Od srpske javnosti se krije da se 450 hrvatskih vojnika nalazi u Avganistanu pod zastavom NATO pakta. Krije se da bi se ovaj sporazum potpisao i prihvatio u Vladi Republike Srbije, odnosno danas u ovoj Skupštini. Da li gospodin ministar odbrane razmišlja o bezbednosti srpskih vojnika koji bi bili rame uz rame sa hrvatskim vojnicima bilo na kom delu terena, pogotovo ako bi bili u nekoj agresivnoj vojsci?

U članu 7. ovog sporazuma u tački 1. predviđena je razmena tajnih podataka sa obavezom da ti podaci ne smeju se preneti nekoj trećoj strani. Ovo je vrhunac cinizma. Pa, ne mislite valjda da Hrvatska kao članica NATO pakta neće izneti sve ove podatke koje bi razmenila Republika Srbija sa Hrvatskom, bilo da su vojni ili neki drugi podaci, sa Nemačkom i sa Amerikom? Uostalom, pitam i ministra da li neko iz Vlade Republike Srbije može da objasni kako je moguće da Srbija kao vojno neutralna zemlja učestvuje sa hrvatskom vojskom u operacijama pod komandom zločinačke organizacije NATO pakta.

Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, hajde da se osvrnemo, da vidimo šta kaže i šta predviđa ovaj sporazum. Kao prvo, Hrvatska je članica NATO pakta. Ona je inače okružena zemljama u prijateljskim odnosima i uglavnom koje su članice NATO pakta, osim BiH koja to još uvek možda nije. Kao drugo, vrana vrani oči ne vadi. Zašto će Hrvatskoj ovakav sporazum? Zar neko iz Vlade Srbije nije shvatio da se upecao i da mu ni jednog trenutka nije palo na pamet da će ovaj sporazum obavezivati Vladu Srbije da učestvuje u progonu srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine ukoliko bi srpski narod u Republici Srpskoj Krajini eventualno napravio bilo kakvu pobunu?

Gospođo ministre, molim vas da mi odgovorite na pitanje zašto ova Vlada Republike Srbije skriva istinu da će Vojska Srbije nositi hrvatske uniforme? To imate na hrvatskom sajtu. Podsetiću vas, "Hrvatski jutarnji list" objavio je da će srpski vojnici biti obučeni u uniformama i šlemovima koje su izradile i dizajnirale hrvatske firme "Kroko" i "Šesten- Buš", a gospodin ministar odbrane, gospodin Šutanovac se apsolutno sa tim složio i rekao je da će se uzeti najbolja ponuda, bez obzira na zemlju porekla. Dostaviću vam taj dokument. Vidim da vrtite glavom, nevericom, ali i sami imate na sajtu.

Dame i gospodo, i sami znate da je najbolju opremu za opremanje Vojske Srbije dala firma "Mile Dragić" iz Zrenjanina još 2005. godine, a onda je nekome palo na pamet da napravi aferu oko te firme koja je dugo trajala. Šta se desilo? Ta firma je trebala biti diskreditovana, da ispadne iz dalje trke oko opremanje Vojske Srbije, firma koja za elitne jedinice izvan Republike Srbije snabdeva mnoge elitne jedinice vojnom opremom. Ta firma je morala biti diskreditovana.

Želim još da vam kažem da je 2009. godine presudom potvrđeno da ne postoje nikakva krivična dela u vezi sa firmom "Mile Dragić". Država Srbija je trebala toj firmi da isplati, ako se sećam, negde oko 176 miliona evra na ime odštete. Mile Dragić je rekao – meni ne treba nikakva odšteta, samo želim da sprovedem ugovor i da radim za dobrobit naše zemlje i našeg naroda.

Gospođo ministre, zašto od javnosti skrivate istinu da ovaj sporazum nije plod rada i saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske? Zašto skrivate istinu da je tvorac ovog zakona Amerika? Reći ću vam šta piše o tome hrvatska štampa. "Hrvatski nacional" je objavio da su SAD na ovom sporazumu radile od 2009. godine i da su u avgustu 2009. godine organizovale tajni sastanak načelnika Generalštaba Vojske Srbije, general potpukovnika Miloja Miletića sa njegovim hrvatskim kolegom koji je održan u jednom apartmanu u blizini Malog Lošinja.

U vezi istog sporazuma, američki "Vašington post" je objavio ministra odbrane, gospodina Šutanovca, da Srbija sada ima čvrstu saradnju sa NATO od prošle godine i dodaje da je ministar Šutanovac izjavio da svi vojni oficiri koji su učestvovali u zločinima u Hrvatskoj mogu odgovarati pred hrvatskim nadležnim organima.

Dame i gospodo građani Republike Srbije, želim da dodam još na kraju, ne bih hteo da pominjem pitanje genocida i učešće hrvatske vojske na KiM, o tome je kolega Marić već govorio, a govoriće i još neki drugi, želim da pročitam samo jednu rečenicu koju sam pronašao u tekstu preko Hrvatske u NATO objavljeno u listu "Pečat" 16. juna 2010. godine. Kaže se – srpska vlast, tačnije njeno natovsko krilo, predvođeno ministrom odbrane, Draganom Šutanovcem, ubrzano po nalogu američke administracije čini sve potrebne korake brzom prisjedinjenju naše države NATO.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, ma kakav sporazum potpisala ova antisrpska Vlada sa Hrvatskom, SRS će nastaviti da pomaže srpskom narodu sve do kraja zapadnih granica Velike Srbije, Karlovaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Republike Srbije, mi danas raspravljamo o oko nekih 30-ak predloga zakona, koji se uglavnom odnose na davanje garancija Vlade Republike Srbije, zatim o potvrđivanju nekih sporazuma, protokola, ugovora i konvencija.
U ovoj gomili od 30-ak predloga osvrnuo bih se na jedan od sporazuma koji su predstavnici Vlade Republike Srbije potpisali 14. aprila 2010. godine u Budvi. Kao po običaju, ova antisrpska Vlada ne potpisuje štetne ugovore i sporazume samo iz oblasti finansija, ekonomije i drugih privrednih grana, nego i iz oblasti bezbednosti građana i države Republike Srbije.
Srpska radikalna stranka generalno nije protiv potpisivanja sporazuma iz oblasti bezbednosti, ali smatra da se to mora učiniti na ravnopravnoj osnovi i na globalnom planu, ali sporazum koji je potpisan u Budvi 14. aprila 2010. godine, koji ima neku šifru, oznaku, zaista ne znam da je definišem, a zove se "Racviac", to je verovatno skraćenica sa engleskog ovog sporazuma koji je potpisan i taj sporazum predstavlja vrhunac izdaje ove vlasti.
Da vidimo zapravo o čemu se radi. U preambuli ovog sporazuma koji se zove "Racviac" – Centru za saradnju u oblasti bezbednosti, u preambuli piše sledeće – Pozivajući se na sporazum između Vlade Republike Hrvatske i Vlade Savezne Republike Nemačke o osnivanju regionalnog centra za pomoć u sprovođenju sporazuma o kontroli naoružanja i verifikacije sačinjen je u Zagrebu 8. marta 2008. godine.
Od tog perioda do današnjeg dana, samo je Republika Italija sklopila i potpisala ovaj sporazum, 21. avgusta 2002. godine i Turska, 15. septembra 2004. godine.
Da se malo osvrnemo o tome šta predstavlja ovaj sporazum. U članu 1. tačka 2. kaže Racviacija je pravni naslednih regionalnog centra za pomoć u sprovođenju sporazuma o kontroli naoružanja i verifikacije, osnovanog sporazuma između Vlade Republike Hrvatske i Vlade Savezne Republike Nemačke o osnivanju regionalnog centra za pomoć i sprovođenje sporazuma o kontroli naoružanja i verifikaciji, koji je sačinjen u Zagrebu 8. marta 2001. godine.
U tački 3. se kaže, da ovaj centar za saradnju oblasti bezbednosti je međunarodna nezavisna neprofitabilna regionalna akademska organizacija. Molim vas, recite mi sada koliko je ova organizacija međunarodna, ako ovde imamo, od četiri države koje su potpisnice ovog sporazuma, tri izrazito antisrpski raspoložene prema srpskom narodu, uopšte, a kamo li prema Srbiji.
Ovde imamo jednu Tursku, koja i dan danas upliće svoje prste u jednom delu Republike Srbije. Neki je zovu Sandžak, a mi to zovemo Raška oblast. Nemačka ima više od 100 godina želju da izađe preko Srbije na Sredozemlje i Dardanele. Večito će nas gaziti. Sa Hrvatskom, valjda vam je jasno koliko Hrvatska poštuje međunarodno pravo, a pogotovo pravo Srba u Republici Hrvatskoj.
Prema tome, ne može to biti međunarodna organizacija, iz prostog razloga što je ovde jako mali broj zemalja uključen. Sa druge strane, ako je međunarodna, zašto ovde nema Ruske Federacije, zašto nema malo više tih nama prijateljskih država? Ako kažu da je regionalna, onda bi trebalo, kako u daljem tekstu piše – jugoistočna Evropa, ne znam kakve veze ovde ima Nemačka sa time? Ali, akademska organizacija, ne deluje mi normalnim, da bi oni trebali da rade kontrolu naoružanja.
U članu 3, o ovim aktivnostima, vezuje se za promovisanje. U tački a) se kaže – dijalog u oblasti bezbednosti i reformi bezbednosnog sektora, kontrolu naoružanja, što zaista ne znam kako oni ovo mogu da sprovedu.
Kako će se kontrola naoružanja vršiti? Da li će nama dozvoliti Turska da naši predstavnici kontrolišu njihovo naoružanje, broj vojnika, tehniku itd? Hoće li nam Hrvatska to dozvoliti, a pogotovo Nemačka? Dajte da se malo priberemo i da vidimo da li smo uopšte bili u pravu što smo ovakav sporazuma prihvatili.
U tački b) se kaže – sinergija sa drugim organizacijama i institucijama, kao što su NATO, EU i OEBS. Valjda vam je jasno da ova organizacija ima nameru da Srbiju na mala vrata, kroz različite druge forume, privuče Srbiju u NATO pakt. Vi vrlo dobro znate kakav je stav SRS i po pitanju EU, kao i po pitanju NATO pakta. To je jedna, a znate i sami, zločinačka organizacija međunarodnog karaktera.
Na kraju, da bih kolegi Mariću dao malo slobodnog prostora, pošto bi on govorio o ovome i o drugim stvarima, želim da naglasim da u članu 19, sedište ove organizacije je u Hrvatskoj. Sada vam je valjda još jasnije ko je pokretač ovog sporazuma.
U članu 20. se kaže – imaće sposobnost. Verovatno je to neki loš predlog, valjda će imati ovlašćenja, da zaključuje sporazume, a odnosi se na ovu organizaciju, i učestvuje u pravnim postupcima, uključujući i nabavku i otuđenje nepokretne i pokretne imovine.
Da li to znači da će jednog dana ova organizacija doneti odluku i reći – Srbiji nisu potrebni avioni. Mi ćemo te avione konfiskovati. Da li to znači da će oni konfiskovati zgradu Generalštaba ili Ministarstva odbrane, neku kasarnu ili bilo šta drugo? Da li to znači da će višak naoružanja imati pravo da nam oduzmu i da stave na nekom tržištu i da ga prodaju.
Mislim da ovaj sporazum Skupština Srbije ne treba da prihvati, da mora da ga odbaci. Budite sigurni, da ga poslanička grupa SRS neće prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na naslov i iznad naslova člana 56. Predloga zakona o javnoj svojini i predložio da novi tekst glasi: "Raspolaganje i upravljanje poslovnim prostorom za potrebe organa odbrane", umesto predloženog teksta koji nam je dostavila Vlada, a koji glasi: "stambene zgrade i stanovi za potrebe organa odbrane".
Gospodine ministre, nama je poznata činjenica da u posedu Ministarstva odbrane postoje izvesni fondovi nekretnina, zatim stambeni fondovi, stambene zgrade i garaže. Takođe, jasno nam je da tim fondovima neko mora da upravlja, ali nas ni na jedan način niste mogli ubediti da za upravljanje tim fondovima treba da bude ovlašćen nadležan ministar odbrane, pored činjenice, da postoji Direkcija za imovinu i Vlada Republike Srbije. Osim toga, ovo pitanje je inače rešeno i sadrži se u članu 55. Predloga zakona o javnoj svojini.
Što se tiče člana 56, predložio sam da se postojeći tekst u Predlogu zakona zameni novim tekstom koji glasi: "o pribavljanju, raspolaganju, načinu korišćenja, upravljanja i održavanja poslovnog prostora koje koristi Ministarstvo nadležno za poslove odbrane i Vojske Srbije odlučuje Vlada na predlog Direkcije".
SRS smatra da bi bilo krajnje neprimereno i neprihvatljivo da u vreme teške krize, velike nezaposlenosti, bede i siromaštva, Ministarstvo odbrane preuzima obavezu troškova održavanja zgrada, stanova…

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, SRS je imala velike i ozbiljne primedbe na važeći Poslovnik i bila u uverenju da će novi poslovnik Skupštine Republike Srbije biti u funkciji narodnih poslanika i ostvarivanja prava narodnog poslanika da zastupa interese građana.
Nažalost, svaki novi poslovnik koji usvoji poslanička većina sve više je restriktivniji od prethodnog, tako da se uskoro može očekivati da se poslanicima ukine pravo da iznose svoje mišljenje, odnosno stav poslaničke grupe i svede na živog robota čija će jedina funkcija biti da glasa za ili protiv.
Veoma često ste govorili da je Miloševićev režim bio nedemokratski, a podsetio bih vas da u tom nedemokratskom režimu narodnim poslanicima nije bilo ograničeno vreme da se obrate građanima i zastupaju njihove interese.
Podsetio bih vas da je u tom nedemokratskom režimu narodni poslanik Milan Paroški u jednom trenutku bez prekida govorio više od dva sata, a danas, u navodno demokratskom društvu, vi ograničavate izlaganja narodnim poslanicima na samo dva minuta.
Poslanička grupa SRS očekivala je da će novi poslovnik ispraviti bar neka loša rešenja koja ste samo preneli u naredni period. Tih loših rešenja ima mnogo. Zadržao bih se samo na članu 28. stav 2. koji glasi: "Predsednik Narodne skupštine može da odluči da se sednica Narodne skupštine održi i drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18.00 časova, ako za to postoje opravdani razlozi koje predsednik Narodne skupštine saopštava narodnim poslanicima".
Samo u stavu 2. člana 87. postoje bar tri ozbiljne primedbe. Kao prvo, predsedniku Narodne skupštine data su prevelika ovlašćenja u pogledu održavanja sednice Narodne skupštine, gde se kaže da se sednice održavaju i drugim danima, ne precizirajući da li se to odnosi i na neradne dane i državne praznike.
Druga ozbiljna primedba je da predsednik Narodne skupštine može da produži rad i posle 18.00 časova, a pri tom ne precizirajući do koliko časova ili do kada će trajati rad u toku tog dana, pa se, samim tim, pitamo da li to znači da ćemo u mirnodopskim uslovima imati i noćne maratonske sednice, a da za to ne postoji ozbiljan razlog?
Navešću i treći primer u kojem se kaže da predsednik Narodne skupštine o produženju rada posle 18.00 časova saopštava narodnim poslanicima, umesto da stoji – obrazlaže opravdanost produženja rada Narodne skupštine.
Najozbiljnije primedbe novog poslovnika su da ste zadržali staro pravilo da je za početak rada sednice dovoljno da je u sali prisutno 84 narodna poslanika, umesto 126, što čini većinu od ukupnog broja narodnih poslanika.
Sledeća ozbiljna primedba je što novim poslovnikom nije ukinuto pravilo da se za usvajanje predloženih zakona i drugih akata određuje dan za glasanje. U skladu sa ovim, želim da kažem da je najnormalnije da se nakon rasprave u načelu i pojedinostima, odnosno amandmana, odmah pristupi glasanju. Kako u dosadašnjoj, tako i u budućoj praksi će, kako stvari stoje, poslanici o predloženim amandmanima i zakonima glasati nakon mesec dana, odnosno kada im već sve iz glave izvetri.
Da je bar ova odredba u poslovniku promenjena, u sali bi uvek bilo prisutno najmanje 150 poslanika, čime bi Narodna skupština bar delimično povratila poverenje građana.
Poslanička grupa SRS očekivala je da će kreator novog poslovnika bar narodnim poslanicima produžiti vreme za obrazlaganje amandmana na pet minuta, kao i da novim poslovnikom omogući da, osim šefovima poslaničkih grupa, dozvoli da postavljaju poslanička pitanja na svakoj sednici Narodne skupštine, a ne kao do sada, samo utorkom i četvrtkom.
Moje kolege će iznositi i druge primedbe, ali bih se još jedanput osvrnuo na član 99. koji kaže: "U skraćenom postupku ukupno vreme rasprave u načelnom pretresu iznosi 50% vremena utvrđenog za govornike u članu 96. i 97. ovog poslovnika". U skladu sa ovim članom, opozicionim strankama se dodatno oduzima pravo na raspravu. Za razliku od poslanika, to pravilo ne važi i za predsednika i članove Vlade.
Koristim priliku da postavim pitanje u vezi člana 99. Interesuje me kako će on biti primenjiv na predsednika Vlade i članove Vlade, ako u članu 96. stav 6. piše da predsednik Vlade i članovi Vlade dobijaju reč kada je zatraže i na njih se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja? Molim vas, dajte mi odgovor koliko je to 50% od neograničenog vremena?

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, SRS se oštro protivi upućivanju Vojske Srbije u bilo koje mirovne misije u kojima učestvuju, u kojima dominiraju i u kojima komanduju SAD i snage NATO pakta. Bilo bi više nego korisno kada bi nam gospodin ministar preveo šta znači reč "mirovna misija" u sadašnjim okolnostima. Da li bi Vojska Srbije u sastavu mirovnih snaga trebalo da učestvuje u razgraničenju sukobljenih strana i da na taj način spreči oružani sukob ili bi joj prevashodni cilj bio da učestvuje u agresiji na neke nama prijateljske zemlje, pod komandom NATO pakta i Amerike?
Koliko je meni poznato, SFRJ, kao vojno neutralna zemlja, svojevremeno je učestvovala u nekim mirovnim misija, ali te misije su bile u nadležnosti UN. Danas to više nije slučaj. Da bih vam dokazao tvrdnje koje idu u prilog ovoj tezi, navešću vam primer KiM. Na dan potpisivanja vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu, kao jedan od potpisnika, britanski general Džekson izjavio je da Sporazum stvara uslove za prekid bombardovanje i raspoređivanje mirovnih snaga na Kosovu. Ove godine, 21. maja, generalni sekretar NATO Rasmunsen izjavio je u Skupštini da NATO smanjuje snage na Kosovu.
Mene sada interesuje – da li su na Kosovu i Metohiji bile mirovne snage ili NATO, prvo kao agresor nad srpskim narodom, a posle vojnotehničkog Sporazuma u Kumanovu NATO kao spasilac srpskog naroda?
O kakvim mirovnim misijama i učešću Vojske Srbije u tim misijama govorimo ako su SAD i NATO izvršili agresiju nad SRJ, bez odluke Saveta bezbednosti UN? Čini li vam se da su ovim činom SAD i NATO potvrdili da ne poštuju odluke UN, ali kada njima nešto ide u prilog, veoma vešto se kriju iza nekih odluka, a posebno odluke o upućivanju mirovnih snaga na prostore gde su izazvali rat, gde su ostavili stravične posledice, sa nekoliko hiljada žrtava, razorene gradove i infrastrukturu, gde bi da opet budu dominantni u navodnim mirovnim misijama, kao, tobožnji, spasioci?
SRS smatra da NATO nikada nije bio u funkciji smirivanja stanja i razdvajanja sukobljenih strana, već, naprotiv, gotovo svi ratovi posle Drugog svetskog rata izazvali su i vodili SAD i NATO pakt. Uz opštepoznatu činjenicu da su SAD od kraja Drugog svetskog rata do današnjeg dana vodile ukupno 13 ratova, s pravom se postavlja pitanje da li SAD i NATO treba da učestvuju u mirovnim misijama. Osim toga, u ne tako davna vremena mirovne misije gotovo i da nisu bile naoružane i predstavljale su tampon zonu između sukobljenih strana, kako bi sprečile da dođe do oružanog sukoba. Danas stvari stoje sasvim drugačije. SAD i NATO prvo izvrše agresiju na neku državu i započnu rat, uglavnom sa plaćenicima iz drugih država, a onda se isti pojavljuju u navodnim mirovnim misijama, naoružani do zuba, uključujući čak i upotrebljavajući tenkove i borbenu avijaciju. To nisu mirovne misije, gospodine ministre!
SRS ne može da zamisli da srpski vojnik bude rame uz rame sa okupatorskim britanskim i američkim vojnikom, a pogotovo da mu komanduje Amerikanac. SRS nema ništa protiv učešća Srbije u mirovnim misijama u sastavu nama prijateljskih država, na primer u Južnoj Osetiji, gde bi SRS, čak, bila spremna da na zahtev Ruske Federacije uputi i dobrovoljce. Ali, upućivanje srpske vojske da gine i ratuje zarad tuđih interesa, a pogotovo Amerike koja je najčešći krivac za raspad Jugoslavije; američko učešće u operaciji "Oluja", u napadu na Srbe u Republici Srpskoj Krajini, bombardovanje srpskih položaja u Republici Srpskoj, doturanje oružja muslimanima u vreme embarga, bombardovanje Srbije i okupiranje delova njene teritorije čije se trupe i dan-danas nalaze na KiM, pravi je cinizam jedne države, njene vojske i direktno priznavanje nezavisnosti KiM.
Dame i gospodo, nadam se da vam je poznata činjenica šta su sve Amerika i NATO u poslednjih deset godina činili kako bi smanjili vojni potencijal i sposobnost Vojske Srbije u odbrani teritorijalnog integriteta. Oni danas traže da ta osakaćena vojska bude topovsko meso i glineni golubovi za…(Aplauz)

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, veoma pažljivo sam slušao ministra gospođu Malović u vezi sa objašnjenjima na koja se lica odnosi ova poslednja amnestija. Primetio sam da se amnestija prvenstveno odnosi na lica koja su svesno kršila Zakon o Vojsci Srbije.
Ministar gospođa Malović jasno je rekla da se amnestija odnosi na lica koja su izbegavala vojnu obavezu odlaskom u inostranstvo, zatim, onesposobljavanjem, bekstvom iz vojske i činila druga krivična dela.
Uveren sam da je predlog za usvajanje ovog zakona samo jedna samovolja vladajuće većine. Srpska radikalna stranka postavlja pitanje – kakav je odnos države prema licima koja su izvršila određena krivična dela i onima koji su redovno služili vojni rok i izvršavali svoje zakonske obaveze? Srpska radikalna stranka sa punim pravom postavlja pitanje – da li su opravdani i koji su to razlozi koji su jedan broj obveznika naterali da izbegnu vojnu obavezu?
Ministarka je pomenula da jedan broj naših građana koji žive u inostranstvu nije u mogućnosti da se odazove vojnom pozivu. Sa tim se slažem, ali to se prvenstveno odnosi na lica koja nemaju legalan boravak u inostranstvu i koja su smišljeno izvršila krivično delo očekujući da će jednog dana biti oslobođeni krivice ovakvim zakonom.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi samo da se na trenutak vratim na blisku prošlost, kada je veliki broj vojnih obveznika izbegao da učestvuje u odbrani zemlje, a posebno od ničim izazvane agresije NATO pakta. Šta danas treba da kažu majke, očevi, braća, sestre ili deca poginulog sina, brata ili oca koji je u odbrani zemlje položio život, kada vi donosite ovakve zakone?! Ne čini li vam se da šaljete lošu poruku novim generacijama i učestvujete u podstrekivanju na nova krivična dela protiv Vojske Srbije?
Osim toga, usvajanjem ovog zakona svesno se radi, po nalogu Zapada, na definitivnom razbijanju Vojske Srbije i slabljenju borbene gotovosti, čime se odbrana zemlje definitivno dovodi u pitanje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 6. stav 4. tačka 2) Predloga zakona i predložio da se u stavu 4. tački 2) posle reči arhive, iz teksta Predloga brišu reči – objavljivanje sopstvenih izdanja.
Radi građana Srbije moram da naglasim da se u članu 6. Predloga zakona opisuju poslovi i zadaci VBA i VOA. U tački 2) predviđeno je da obe službe mogu objavljivati sopstvene izdanja, što sa sobom povlači lična iskustva iz službe, a koja moraju ostati državna tajna. Pitam ministra, da li na osnovu ovog člana imate nameru da objavite smernice rada VBA i ostale poverljive podatke iz dosadašnje prakse? Da li je ovome ko je pisao ovaj tekst poznato da se VOA umrežava i po 20 ili 30 godina i da u sistemu ima verovatno saradnike iz drugih zemalja?
Objavljivanjem bilo kakvih podataka ugrozila bi se bezbednost ne samo zaposlenih u toj službi i stranih saradnika, nego i čitava bezbednost Republike Srbije. Daću vam jedan primer, 1992. godine, noću oko dva sata, u moj stan došla su dva visoko kotirana oficira iz pomenutih službi. Zamolili su me da odmah pođem sa njima u jednu vojnu ustanovu, ovo čuvam sve, zaista, kao državnu tajnu, radi dogovora i preuzimanja hitnih mera. O čemu se zapravo radilo?
Od saradnika službe jedne druge zemlje stigla je informacija da se u jednoj susednoj državi pripremaju aerodromi radi prihvatanja NATO aviona koji su trebali da bombarduju Srbiju. To je bilo u periodu kada je Milan Panić bio predsednik Savezne Vlade. Sada vas pitam – kada bih ja ili ovi oficiri objavili te podatke, šta bi se desilo?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. stav 1. tačka 6) Predloga zakona o VBA i VOA i predložio, da u tački 6) reč „opserviranje“ bude zamenjena rečju „praćenje“.
Radi bolje informisanosti građana Srbije, skrenuo bih pažnju da se u članu 23. uglavnom regulišu pitanja vezana za ovlašćenja službenih lica VOA. Tu se pominju nekih devet tačaka, na koja zaista ne bih stavio neku primedbu. Ali, zapala mi je za oko tačka 6), gde mi nije bilo baš jasno značenje reči „opserviranje“. Pokušao sam da tu reč nađem u srpskom rečniku, ali je nisam pronašao.
Pronašao sam samo značenje latinsko glagola opservo, opserva ili opservare, koja se često koristi u medicini, a koja ima isto značenje kao reč „posmatranje“ u srpskom jeziku.
U svom amandmanu predložio sam da se, u duhu očuvanja našeg srpskog jezika, reč „opserviranje“ zameni rečju – „praćenje“ i preporučio Vladi Republike Srbije da bar u predlozima zakona, koje dostavlja Skupštini, ne stavlja strane reči, kad u našem jeziku imamo sopstvene izraze koji su mnogo precizniji.
Možda je razumljivo da se u medicini koristi latinski rečnik, u vazduhoplovstvu neki drugi, koji je opšteprihvaćen u celom svetu, ali sve zemlje sveta ipak neguju svoj jezik i svoju kulturu, i u svojim zakonima ne koriste strane reči. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici,  ono obrazloženje koje sam dao vezano za član 6. stav 4. tačka 2) potpuno je identično, jer je potpuno isti tekst u članu 25. tačka 8) samo što je razlika u tome što u tački 6) poslove i zadatke obavlja VBA, dok  u članu 25. poslove obavlja VOA.
Bilo bi suvišno da isti tekst obrazloženja dajem. Inače, potpuno bi bio isti, kao što je za jedan, tako i za drugi slučaj. Mi tražimo i zahtevamo da se brišu reči – „i objavljuje sopstvena izdanja“, kako se ne bi ugrozila bezbednost Republike Srbije, zaposlenih lica i stranih saradnika VBA. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 49. i predložio da se tekst u stavu 1. menja, a da sledeći tekst glasi: ''Obaveze lica u rezervnom sastavu nastaju od dana otpusta sa služenja vojnog roka, odnosno od dana prestanka profesionalne službe, i traju do kraja kalendarske godine u kojoj vojnik, muškarac, navršava 55 godina.''
SRS smatra da bi lica muškog pola trebalo sa 55 godina života osloboditi svih obaveza i brisati ih iz evidencije u rezervnom sastavu, a ne sa 60 godina, kako je to predviđeno u Predlogu zakona.
Nadam se da ćete imati bar malo razumevanja za lica u poznim godinama i osloboditi ih vojne vežbe, i sa prevelikim teretom vojne opreme goniti po brdima u raznim vremenskim uslovima i okolnostima. Pretpostavljam da vam je poznata činjenica da ljudi u tim godinama obično imaju i veće zdravstvene probleme, zbog kojih jedan broj odlazi u prevremenu penziju, jer nisu sposobni za bilo kakav rad. Prema tim ljudima treba imati, ne milosti, nego razumevanja, jer ako nije sposoban za rad, kako bi onda odgovorio zahtevima i naporima koji bi pred njim bili postavljeni, kao licu u rezervnom sastavu.
Molim vas, nemojte očekivati da nam državu brane šezdesetogodišnjaci, dok, s druge strane, oslobađate nekoliko stotina hiljada vojno sposobnih lica svih odgovornosti i obaveza u vezi sa odbranom zemlje, i to u najboljim godinama, dozvoljavajući im služenje u civilnoj službi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 51. stav 2. i predložio da lice u rezervnom sastavu može biti pozvano na vojnu vežbu najviše do 30 dana u toku jedne kalendarske godine. Ne znam da li je tu uopšte potrebno neko veliko objašnjenje.
SRS smatra da se lice u mirnodopskim uslovima ne može na vojnoj vežbi zadržati duže od 30 dana, a kao osnov navodim da se vojna vežba ili vojni manevar, ma kakvih razmera ili dimenzija bila, može sa uspehom obaviti u razumno vreme, do 30 dana. Osim toga, lica u rezervnom sastavu, ne bi trebalo pozivati više u toku jedne kalendarske godine od jedanput, kako ne bi bila ugrožena njihova porodica, poljoprivredni radovi ili radno mesto. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 138 i predložio da se stav 2. menja i da novi tekst u stavu 2. glasi: ''Regrut koji je na dan stupanja na snagu ovog zakona navršio 30 godina, a teritorijalni organ utvrdi da je izbegavao obavezu, uputiće se na odsluženje vojnog roka i preduzeti zakonom propisane mere.''
Dame i gospodo, siguran sam da ovaj amandman neće prihvatiti ministar, niti Vlada, niti bilo ko drugi, jer ovaj stav 2. mora da ostane, u pravom smislu reči, u istovetnom tekstu Predloga zakona.
Ovaj stav je inače unesen kako bi se bezbolno i zaobilaznim putem izvršila abolicija nekih pojedinaca iz neke generacije, koja je po nalogu tadašnjeg Dosa izbegla da se odazove na odsluženje vojnog roka i da učestvuje u odbrani otadžbine 1999. godine. Nadam se da ne tražite dokaz za ovu tvrdnju, ali matematički, potpuno se uklapa. Godine 1999. je ta generacija imala 20 godina, danas, 2009. godine, deset godina kasnije, nalaze se u 30-im godinama. Vi biste samo da ih oslobodite služenja vojnog roka ,i ne samo da ih oslobodite, već i da ih krivično ne gonite.
Iz tih razloga Poslanička grupa SRS podnela je ovaj amandman. Predlažemo da se upute na odsluženje vojnog roka, kao i da se protiv lica za koje se utvrdi da su izbegavala Ustavom utvrđenu obavezu vojnog roka pokrene postupak krivičnog gonjenja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, u ime Poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 44. i predložio sam brisanje člana 44. Ja bih rekao, dame i gospodo, da je ne samo član 44. nego ceo Predlog zakona o civilnoj službi nejasan, nerazumljiv i nedorečen. Osim toga i kolege poslanici SRS su već više puta rekli da je on štetan, kako po bezbednost tako i odbranu Republike Srbije.
Kada kažem da je nejasan, nedorečen, želeo bih samo da vam pročitam prvi stav člana 44. u kome se kaže: ''Lice koje je završilo civilnu službu, danom otpusta iz organizacije ili ustanove postaje lice u rezervnom sastavu i uvodi se u evidenciju rezervnog sastava.'' Zaista je ovo malo nejasno, ne samo meni, mislim da uopšte ovde nije definisano o kakvom rezervnom sastavu se radi, nekog fudbalskog kluba, sportskog udruženja ronilaca ili tako dalje.
Siguran sam da ovde nije predviđeno da to lice bude u rezervnom sastavu Vojske Srbije, iz prostog razloga što bi stav 1. člana 44. apsolutno bio u koliziji sa Predlogom zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, a član 4. u kojem poslednji stav, da ne bih sada brojao tačno koji je po redu, piše da vojni obveznik koji vrši civilnu službu nema status vojnog lica. To piše u Predlogu zakona. Dakle, lice koje je služilo civilnu službu ne može se uvrstiti u rezervni sastav Vojske Srbije.
Osim toga, ceo Predlog zakona o civilnoj službi u koliziji je i u suprotnosti sa članom 2. Predloga zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, u stvari čak i u sva tri stava, ali mogao bih da vam pročitam stav 2. koji kaže: ''Vojna obaveza je pravo i dužnost građana da se pripremaju i osposobljavaju za učešće u odbrani.''
Stav 2. člana 2. kaže: ''Vojnu obavezu u miru, vanrednom ili ratnom stanju imaju svi građani koji se pripremaju i osposobljavaju za izvršenje vojnih dužnosti i drugih zadataka u odbrani, u skladu sa zakonom.'' Zaista meni ovaj zakon o civilnoj službi je toliko nejasan, u koliziji je sa predloženim zakonom. Ja bih, gospodine ministre, predložio, mislim da bi vam mnogo bilo pametnije da ste ovaj zakon, Predlog zakona o civilnoj službi, nazvali jednim drugim primerenijim imenom. Moja procena jeste da je bolje da ste dali predlog zakona o legalizaciji, dezertiranja iz Vojske Srbije. Hvala. (Aplauz.)