Gospođo Đukić-Dejanović, gospodine ministre, dame i gospodo, ovde se postavlja suštinsko pitanje – čemu reforme visokog obrazovanja i školstva u Srbiji, ukoliko mi ne možemo da stavimo studenta na centralnu poziciju, kada je reč o edukativnom procesu?
Nekoliko puta sam nailazila, gospodine ministre, na vaše izjave povodom svega ovoga što Ministarstvo pokušava da uradi, što je vredno pažnje i vredno svake pohvale, ali se, zaista, pridružujem ostalim kolegama kada govore o formalnim promenama, a ne suštinskim. Da li znate kako izgleda iznutra život jednog studenta? Dakle, on nema internu mobilnost i ne može da razmišlja o eksternoj mobilnosti. On ne može da unapredi znanja. On ima svakodnevne egzistencijalne probleme. Ono što je još problematičnije, studenti koji nemaju izvorna sredstva, a jesu stipendisti, njihove stipendije su oporezovane.
Dakle, zaista se postavlja suštinsko pitanje – šta će nama reforme, ukoliko reforme kreću od onog poslednjeg stadijuma, a ne početnog? Dakle, mi definitivno samo obraćamo pažnju na formu, a ne na suštinu. Ako je suština da studentima treba da bude sve podređeno i da mi danas-sutra očekujemo da generacije koje izlaze sa univerziteta u Srbiji jesu u perspektivi intelektualna elita, onda je ova reforma zaista čist promašaj.
Vi nemate dogovore među fakultetima kada je reč o ''bolonjskom procesu'' o internoj mobilnosti. Dakle, ukoliko jedan student hoće da postane stručnjak, recimo, na doktorskim studijama u određenoj oblasti, na primer, ljudskih prava, matični fakultet mu je možda filozofski, trebalo bi, naravno, da polaže neke ispite na pravnom fakultetu. On to ne može zato što ne postoji memorandum o sporazumevanju između dva fakulteta. On to ne može zato što se sapliće, nažalost, gospodine ministre, o birokratske probleme, o samostalne interpretacije fakulteta kako sprovoditi ''bolonjski proces''.
Dakle, ukoliko student jeste centar pažnje Ministarstva prosvete, što jeste za svaku pohvalu, kažem vam da u stvarnom, realnom životu student uglavnom jeste žrtva pogrešnih interpretacija, loših studijskih programa, preopterećenih programa i vi na kraju imate nisku prolaznost, imate studente koji se najpre opredeljuju, ukoliko to mogu, za privatne univerzitete, zato što su tamo kriterijumi mnogo blaži, mnogo niži, ali u perspektivi, na kraju, imate mastere, doktore, dakle, pripadnike prave intelektualne elite u perspektivi srpskog društva koji, nažalost, na kraju ne mogu ni da ostvare svoj radno-pravni status u okviru institucija ovog sistema.
Recite mi – ko je, sa kog profila, da li Ministarstvo uopšte ima podatak koliko se studenata zapošljava u svojoj oblasti? Koliko studenata sa našeg univerziteta može da odgovori kriterijumima, recimo, razvijenih evropskih i svetskih univerziteta? Recite mi – da li Nacionalna služba zapošljavanja prepoznaje status master? Da li se raspisuje konkurs, recimo, za mastera u određenoj oblasti? Recite mi – na koji način se ostvaruje interna ili eksterna mobilnost, kada mi imamo slučaj da se uvaženi profesori Beogradskog univerziteta, kada se zauzmu da neki naši studenti odu napolje i neki strani studenti dođu kod nas, takođe, sapliću o užasne birokratske probleme?
Pet godina kasnije od uspostavljanja ''bolonjske atmosfere'' u srpskom akademskom prostoru vi imate nekoliko uništenih akademskih generacija. Vi imate diplomirane studente koji su preopterećeni, vi imate mastere koji ne znaju šta će sa svojim master titulama i imate doktore nauka koji, očigledno, ne mogu da pronađu svoje zaposlenje u okviru ovog prostora. Kako dolaze do tih zvanja? Kako završavaju fakultete i na koji način studiraju, trebalo bi možda više da konsultujete studente i ''studentski parlament'' i da, recimo, pratite ankete koje se redovno ostvaruju u okviru Beogradskog i ostalih univerziteta u okviru intelektualnog prostora države Srbije. A, onda ćete naći ovo o čemu vam ja govorim.
Sticajem okolnosti, vrlo često kontaktiram sa pripadnicima akademske populacije i ono što moram da vam kažem, ako sve treba da bude u sklopu toga da jedan akademski građanin ostvari što bolje znanje koje treba da bude sprovodivo u praksi, on na master studijama i doktorskim studijama najčešće uči i polaže sve ono što u suštini vrlo malo ima veze sa njegovom tezom. A to govori o studentskim programima. To, takođe, govori o tome da oni koji su i prihvatili standard koji vi prihvatate, a jeste Bolonjska deklaracija, ne mogu da ga sprovedu u okviru našeg akademskog prostora.
Mi govorimo o eksternoj mobilnosti, mi nemamo internu mobilnost, opet ponavljam, zbog toga što se najčešće saplićemo o birokratske probleme koji se tiču posebnih interpretacija sprovođenja ''bolonjskog procesa'' unutar samih fakulteta.
Volela bih da čujem da li vi imate i evaluaciju ''bolonjskog procesa'', evo, posle pet godina implementacije, u smislu kako to funkcioniše u praksi. Baš me interesuje, recimo, interna mobilnost. Da li je interdisciplinarno to uspelo da se sprovede jer sistem Bolonjske deklaracije, odnosno proces, ukoliko ga ja dobro razumem, jeste da vi u odnosu na ono što želite da postignete kao vrhunsko znanje možete interdisciplinarno da, pošto su usklađeni studijski programi, prikupljate ta znanja i da sve ide u korist onoga što jeste vaša teza ili što jeste odbrana vašeg master rada? Kažem vam da to ne funkcioniše u oblasti srpskog akademskog prostora, to, posebno u oblasti društvenih nauka apsolutno ne funkcioniše.
Imamo i drugi problem. Ono što jeste predmet mnogih rasprava jesu državni ''versus'' privatni univerziteti. Ako je dozvoljeno da se osnivaju privatni univerziteti, ako je opet student i znanje centar svega, gajimo intelektualnu elitu u perspektivi, onda bi zaista trebalo da odgovorite i na pitanje, mi smo skoro dobili informaciju – kako je moguće, recimo, da zahtev za akreditaciju Visoke medicinske škole traje dve godine? Je li to uobičajeno? Nije. E, sada ću da vam kažem kako izgleda istorijat zahteva. Dakle, oni se nalaze u Beogradu na adresi Ustanička br. 66. Pretpostavljam da vi ne možete da znate za sve ove detalje, pa vas sada obaveštavam, zato što su neki mladi ljudi upisali tu Visoku medicinsku školu i očekuju, naravno, da iskoriste znanje stečeno tokom procesa učenja.
Dakle, 6. juna 2008. godine podneli su zahtev za akreditaciju. Taksa za akreditaciju uplaćena je Ministarstvu prosvete 8. septembra 2008. godine, u iznosu, tada, blizu 11.000 evra. Urgirano je više puta u Ministarstvu obrazovanja, u smislu raspitivanja kod sektora za visoku školu. Pravni zastupnik, advokat Visoke škole, više puta se raspitivao kod Akreditacione komisije bez uspeha. Onda su se pisanim putem, vidite i vama, obratili 8. oktobra 2008. godine, odnosno ministru prosvete. Obratili su se Nacionalnom savetu u pisanoj formi, aprila 2010. godine, Inspekciji Ministarstva prosvete, Glavnog inspektora i, konačno, nikakvog odgovora nije bilo više od dve godine, niti ima izgleda da Komisija ikada dođe, mada se troškovi zakupa nagomilavaju. Više od 30 nastavnika koji su dostavili radne knjižice čeka na posao.
Dakle, nema obrazloženja, ne poštuje se ni Zakon o visokom obrazovanju, ni Zakon o opštem upravnom postupku, ni rokovi predviđeni zakonima. Hoćete da govorimo o šteti koja je nastala ovom prilikom?
Vidite, ja najčešće, pošto smo imali prilike ovde da čujemo uvažene kolege koji su ovaj predlog, koji ste vi doneli, pred nama, zaista vrlo detaljno obrazložili, moj stil je malo drukčiji, volim da pričam o konkretnim problemima i konkretnim primerima smislenosti donošenja zakona koji se ili ne sprovode, ili se loše interpretiraju, a onda se postavlja i smisao tako značajnog procesa kao što je reforma obrazovanja.
Da se razumemo da ne bude loše interpretacije – mi jesmo kao stranka za reformu koja će unaprediti svaku oblast društvenog angažmana, posebno unaprediti svakodnevni život svih građana Srbije. Ali, stiče se utisak, gospodine ministre, pretpostavljam da ćete se složiti sa tim, da se nekako sve naopako radi. Za ovako nešto su potrebne određene pretpostavke, prvo materijalne, tehničke, postojanje institucija nadzora i kontrole, i reforme, zaista, vrlo pažljivo treba sprovoditi s obzirom na to da se one odnose na neke ljude, na neko ime, prezime i na nečije sudbine. I tu moramo da budemo vrlo obazrivi, a svaki put Vlada, nažalost, pada na jednom osnovnom ispitu.
Mi samo tek nekoliko dana, i to nije evropska praksa, s obzirom na to da ste odabrali evropski put, pred ovako značajnu raspravu mi dobijemo paket zakonskih predloga. Da li vi možete da zamislite koliko muke mi sad treba da uložimo, rada i napora, da propratimo sve vaše izjave, radnu grupu, javnu raspravu i da sve to složimo, da se konsultujemo sa studentskim organizacijama, jer vrlo ozbiljno ulazimo u ovakvu vrstu rasprave i da ta rasprava bude kvalitetna i na korist studenata, što nam je pretpostavljam obostrani cilj?
Naravno, ova priča može da ima i široki i mnogi širi kontekst i da, recimo, zaključim sa tim, sve ovo, nažalost, ne iznenađuje i mislimo da to, zaista, jeste predvorje, ako se u ovom trendu nastavi uvođenje, kako je to predsednik Srbije juče rekao, prosvećenog apsolutizma.
Ali, evo, u kontekstu baš intelektualne zajednice ono što, takođe, frapira i mislim da će javnost Srbije tek sada da čuje, a mislim da ste i vi jedan od prozvanih da reagujete u tom smislu, pretpostavljam da znate ko je akademik Vasilije Krestić, intervju akademika Krestića je zabranjen na Radio televiziji Vojvodine. Dakle, ono što je nečuveno u današnjem okruženju, a mi smo to dobili kroz otvoreno pismo novinara Milijane Baletić, koja je radila intervju sa njim i planirala, pretpostavljam da znate o kojoj se gospođi radi, da radi portrete istaknutih, dakle, intelektualnih radnika ove zemlje, veličina, kakav je, recimo, i profesor Smilja Avramov, to neće moći da uradi zato što je početni intervju sa akademikom Vasilijem Krestićem, zbog toga što je izneo svoje stavove, zabranjen na jednoj medijskoj kući, a urednik tog programa dobio je momentalno otkaz.
Dakle, ono što smo juče čuli kao najavu zahteva, koji se postavljaju pred, očigledno, sve manje obaveštenim predsednikom Srbije, koji tek sada saznaje za of-šor kompanije i ''nepristojno bogate ljude'', jeste da mi, izgleda, polako ali sigurno, ulazimo u predvorje, kako on kaže, ''prosvećenog apsolutizma''. Rekla bih da ste čovek od profesionalne časti i da ovako nešto što se desilo na Radio televiziji Vojvodine zaslužuje vaš komentar i određenu reakciju, ukoliko živimo u demokratskom društvu i ukoliko svako, zaista, ima pravo na slobodnu reč. A, naravno, očekujem i komentar za onaj deo koji se odnosi na direktno nepoštovanje zakona i na direktno nepostojanje reakcije od strane vašeg ministarstva. Hvala vam na pažnji. (Aplauz)