Gospođo Čomić, dame i gospodo, mi smo najavili... Meni je naprosto teško da pričam u množini, ali predstavljam poslaničku grupu koja je udaljena, nažalost, sa ovog redovnog zasedanja i ne mogu da ne kažem da je današnji dan opet pokazao različitosti u tumačenju pravila Poslovnika. Videli smo da poslanici ipak imaju mogućnost replike na izlaganje ministara, da mogu normalno da dobace iz skupštinske klupe. Da je to radikal učinio, mogu da zamislim da bi vrlo verovatno bio opomenut, ali dobro, šta je tu je.
Po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da izlažu gospođica Nataša Jovanović, gospođa Lidija Dimitrijević, Mirko Munjić i Nikola Savić. U ime poslaničke grupe, ja ću se truditi da ih najdostojniji način predstavim.
Ono što smo napomenuli danas u vremenu predviđenom za ovlašćenog predstavnika jeste i klima u okviru koje donosimo set, pretpostavljam da će se dame i gospoda iz resornog ministarstva složiti, ipak nespojivih predloga zakona u okviru jedne tačke, pa samim tim ostale poslaničke grupe zaista jesu uskraćene za jednu kvalitetnu i kvalifikovanu raspravu o ovako važnim zakonima. Iskreno, ne vidim vezu između turizma i tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti itd. Šta je tu je, tako je napravljeno i mi možemo samo da se složimo sa tim, u smislu da ćemo govoriti o određenim temama.
Dok mi raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona, ono što je bilo izlaganje gospodina Dinkića... Zaista izražavam hendikep zato što gospodin Dinkić nije tu, pripremili smo mu gomilu pitanja. Nije to trebalo da predstavlja nikakvu vrstu, uslovno rečeno, kako bi on to nazvao, intelektualne sačekuše, već pokušaj dolaženja do adekvatnih podataka, činjenica koje bi trebalo da nas razuvere da na delu nije scenario urušavanja srpske ekonomije, odnosno srpske privrede, pa samim tim i dobrog života u Srbiji.
Ono što me je iznenadilo tokom njegovog prepodnevnog izlaganja jeste izražavanje sumnje u vezi s tim šta će biti sa velikom zajednicom zvanom EU, u svetlu velike finansijske svetske krize, i da bi trebalo da se okrećemo tržištima (dok ne dođemo na red da uđemo u EU) kao što su su rusko, belorusko itd.
Pretpostavljam da je belorusko tržište za gospodina Dinkića izuzetno značajno zbog toga što "Fijat" želi da izvozi svoje automobile na tržište Belorusije. O tome ćemo malo kasnije. Skoro nisam mogla da poverujem da ja to slušam gospodina Dinkića, koji se toliko zalaže za približavanje EU.
Moram samo da podsetim da SRS u početku pojavljivanja Unije jeste bila za saradnju i inače je za saradnju sa svim integracijama koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao protektorat pred kojim će se pojavljivati gomila uslova, uglavnom političke prirode, koji će Srbiju baciti pod noge. To je realna slika danas.
Dok govorimo o ovome, slike radi, moram da vas upoznam sa određenim istraživanjima objavljenim 13. aprila 2009. godine, što bi trebalo da znate. Svake godine u Srbiji se ubije oko 90 tinejdžera. Procenjuje se da čak 100-150 puta više njih ima samoubilačke tendencije, odnosno između 9.000 i 13.500 mladih osoba spada u potencijalne samoubice. To je objavljeno na osnovu istraživanja novosadskog centra "Srce", volonterske nevladine organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi.
Zašto ovo govorim? Zato što će poseban efekat na loše mentalno zdravlje u ovako mladoj populaciji da ima efekat svetske finansijske krize u koju je upala i država Srbija.
Između ostalog, dalje se navodi, trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihičkog trpljenja, mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su istraživanjima studentske populacije. Imali smo, koliko sinoć, na jednoj televiziji užasan primer – to sam tokom prepodnevnog zasedanja govorila i redovno ću to da pominjem, jer mislim da je to najdrastičnija slika u Srbiji – primer studenta koji je završio fakultet medicine sa velikim prosekom i mora da završava srednju medicinsku školu da bi napustio zemlju i našao posao u zemljama zapadnoevropskih demokratija. Kao što sam rekla u prepodnevnom delu zasedanja, a mislim da ćete se svi složiti sa tim, tu svi drugi argumenti padaju u vodu.
Da nastavimo sa ovim istraživanjem, koje je vrlo značajno. Javnost treba da zna, i svi treba to da imamo na pameti, dakle, pretprošle godine stopa samoubistava u Srbiji bila je 18 ljudi na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog i evropskog proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih 20 godina, sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika. Naravno, konsultovani su i stručnjaci, između ostalog, njihove prognoze su vrlo tamne i vrlo pesimistične kada je reč o efektima finansijske krize.
Ova stopa, koja je vrlo dramatična za Srbiju, dakle, da na dan 13. aprila 2009. godine o samoubistvu razmišlja 10.000 mladih ljudi, trebalo bi da bude opasan pokazatelj u kakvom društvu mi živimo.
Pretpostavljam da se sve to ima na pameti kada se kreira politika u Srbiji.
Gospodine Dinkiću, dobrodošli. Konačno sam dočekala da vas vidim i eventualno postavim solidan broj pitanja, vezano za sve ono što jeste kreiranje ekonomske politike u Srbiji, a samim tim i uticaj na ekonomsku i socijalnu bezbednost svakog građanina u državi Srbiji.
Ono što bi me posebno interesovalo jeste zašto određeni zakoni nisu prošli, a o tome svedoče čak i ljudi iz vladajuće koalicije, javnu raspravu? Dakle, nije otvorena šira rasprava kako bi se došlo do što boljeg nacrta ili predloga zakona. Primera radi, Predlog zakona o komorama, u okviru koga se predviđa da se menja komorski sistem koji tradicionalno traje više od 150 godina.
Ono što dolazi iz komora jeste da je tu reč o preuzimanju značajne imovine koju komore imaju u državi Srbiji. S druge strane, takođe je činjenica, to se na Odboru čulo, da ovaj predlog zakona o turizmu takođe nije prošao javnu raspravu.
Iskreno, u svetlu najavljenih užasnih razmera svetske finansijske krize nije jasno zašto se toliko žuri sa onim zakonima, na primer, Predlog zakona o komori treba da stupi na snagu 2013. godine, a mi raspravljamo po hitnom postupku danas, umesto da danas slušamo o merama Vlade.
Postoji izvesna nedoumica, a tiče se prioriteta Vlade Republike Srbije. Između ostalih, jedan od prioriteta je i obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Ovo je pretpostavka svake diskusije o ovih 49 tačaka dnevnog reda ovog redovnog zasedanja, jer je vrlo velika nedoumica kako će set predloženih zakona da se sprovodi u društvu koje je toliko ogrezlo u korupciju i kriminal.
Volela bih da mi odgovorite, prvo, da li ste se konsultovali sa ministrima kada ste određivali 26% umanjenja po budžetskim pozicijama za određena resorna ministarstva. Pokušavamo da shvatimo način funkcionisanja Vlade i vidimo totalno oprečne stavove predstavnika Vlade Srbije.
Između ostalog, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Srbije, ukoliko se ne varam, upozorava da sve ono što jeste pred njega izneto kao prioritet on neće moći da sprovede. On već sada ima zavidan broj problema. Jedan od tih tiče se ljudskih resursa. On ima preko deset hiljada ljudi manje za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Pitanje je kako će obračun sa organizovanim kriminalom da se sprovede ukoliko i ta pozicija bude umanjena.
Takođe imamo izjavu ministra za infrastrukturu. Daleko od toga da je SRS dosadašnjim rezultatima zadovoljna, ali i ovo što se nudi govori samo o vašem funkcionisanju unutar vladajuće većine.
Ministar za infrastrukturu je na mere Vlade, u smislu smanjenja budžetske pozicije, reagovao i rekao da će podneti ostavku jer neće moći da sprovede aktivnosti koje se, recimo, tiču vrlo važnog posla, a to je Koridor 10, za koji mi još uvek ne možemo da utvrdimo zašto taj posao nije krenuo, a tri kredita čekaju realizaciju, kamate se redovno otplaćuju.
Ono što nas je u medijima zateklo jeste i reakcija ministra poljoprivrede, koji takođe kaže da je određeni broj ljudi morao da otpusti, da će poljoprivreda biti u jako teškoj situaciji; sa sadašnjim sredstvima, bez ovog kresanja budžeta za ovaj resor, nije mogao da sprovede plan aktivnosti, a sa ovim se sve dovodi u pitanje.
Takođe, ono što nije jasno, a vraća nas u početnu situaciju, i tiče se u nekoj meri i Predloga zakona o turizmu, kojim ću se pozabaviti za koji minut, jeste kako mislite da se sprovede, pogotovo onaj deo koji se odnosi na preču kupovinu. Mi izražavamo sumnju da će tu doći do mnogih zloupotreba, da država Srbija nema volju da se obračuna sa monopolistima, a onda vam konkretno i postavljamo pitanje: ko, zapravo, upravlja Srbijom i ko ima pretenziju da upravlja javnim dobrima u Srbiji? U vremenu predviđenom za ovlašćene predstavnike najavila sam da ću predstaviti srpskoj javnosti, mislim da srpska javnost ima pravo to da zna, atmosferu i političku klimu u Srbiji u okviru koje mi donosimo po ovakvim postupcima ovoliki broj zakona za koje ćete, verujem, da nas ubedite da će doneti bolji život građanima Srbije i da ćemo mi, koliko sledeće godine, ući u EU, živeti srećno, imati svoje poslove i unaprediti svoj standard.
Dakle, o čemu se radi? Jedan plastičan primer, o kojem je bilo malo reči, ali puno nedoumica u srpskoj javnosti, to je izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd". Radi se o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Taj izveštaj slika odnos države i spremnost države da se uhvati u koštac sa korupcijom i, vrlo je moguće, organizovanim kriminalom, jer su se stvorili uslovi i politička klima da određeni monopolisti, u sprezi sa određenim krugovima iz vlasti, vladaju i ovladaju srpskim tržištem.
Evo o čemu se radi. Da se samo osvrnem na konkretne podatke ovog izveštaja, ne zato što SRS kaže, već zato što to kaže Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Dakle, jedan od drastičnih primera, koji je doživeo svetlost dana u februaru ove godine, o kojem javnost vrlo malo zna, tek samo nagađa, jeste koncentracija vlasništva koja je obavljena u AD "Luka Beograd" krajem 2005. godine. Ovaj primer, zato sada obraćam punu pažnju na ovo, kod nas stvara nevericu, zapravo podozrenje i izražavamo bojazan da će se tako nešto desiti i u oblasti turizma u državi Srbiji i da se taj zakon pravi u korist određenih krugova moći.
Evo o čemu se radi. Reč je o karakterističnoj sekundarnoj privatizaciji. Da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno kakav je to proces, dakle proces u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji, koji definitivno imaju dobar kontakt sa političarima i državnim organima jer drugačije ne bi mogli to da urade – u procesu sekundarne privatizacije koriste se fantomske firme iz inostranstva (to su uglavnom preduzeća bez kapitala i poslovnih prihoda) kako bi se u javnosti stvorio utisak da se radi o inostranim investicijama, a u suštini to nije tako.
Kupovina akcija se, uz brojne malverzacije, obavlja sredstvima nepoznatog porekla. Kako je to moguće, pitam vas sada? Kasnije se obično ispostavlja da tragovi novca vode do Kipra i sredstava koja su izneta iz zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovo je 2009. godina, zaista postoje svi mehanizmi, kada ste na vlasti, da se utvrdi tok novca, sprega politike, tajkuna i dođe do određenih odgovora. Zašto država Srbija nije to uradila, pretpostavljam da ćete kao potpredsednik Vlade moći da kažete.
Javnost u Srbiji treba da zna da ukoliko se realizuju planovi o izgradnji poslovnog i stambenog prostora na području sadašnje beogradske luke na okolnom zemljištu, koje se ubrzano zaposeda, profit novog vlasnika će se meriti u milijardama evra.
U tom smislu je ovaj slučaj jedinstven i trebalo bi da pobudi interesovanje na prvom mestu Vlade Srbije i da čujemo kakav konkretan odgovor sprema u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada, da vidimo da li zaista hoćete da se borite protiv korupcije ili su to samo predizborna obećanja dok sa druge strane pravite fantastičnu klimu za određene oligarhe koji bi trebalo da pokupuju u Srbiji sve ono što je preostalo.
Dakle, koncentracija vlasništva se kod nas odigrava u vrlo specifičnim uslovima gde pravila nisu sasvim izgrađena, postojeća zakonska rešenja u praksi nisu dosledno poštovana. Čini se da ovde posebno dolaze do izražaja dva elementa, a to su: presudan uticaj političkog faktora na ekonomska zbivanja i činjenica da kapital iznet iz zemlje igra dominantnu ulogu na tržištu kapitala.
Naime, krupan kapital je zainteresovan da ostvari dominantno učešće u onim preduzećima koja već imaju ili lako mogu da ostvare dominantan položaj na tržištu, a najlakši put za ostvarenje tog cilja jeste da se putem političkih uticaja obezbedi prvo koncentracija vlasništva preduzeća, zatim dominantan položaj na tržištu. Ovo je iz zvaničnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o situaciji koja se desila 2005. godine; mi smo u 2009. godini, nijednu reakciju na ovu temu nismo čuli.
Samo da objasnim o čemu se tu radi. Luka Beograd raspolaže sa oko 220 ha zemljišta u centralnoj gradskoj zoni između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Generalni plan Beograda do 2021. godine (izmenio se nije, makar mi ne znamo, proverali smo, pa smo videli da se nije izmenio) u tački 449 predviđa da Luka Beograd ostane privredna zona, čak se planira njeno proširenje. Svega tri godine nakon usvajanja Generalnog plana Beograda, kojim je propisana namena korišćenja zemljišta do 2021. godine, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 27. decembra 2006. godine objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu.
Ovo je vrlo značajno zato što je ovde vrlo plastično opisan način očigledne korupcije i zloupotrebe vlasti. Javni poziv je usledio posle preuzimanja akcija Luke Beograd septembra 2005. godine. Očigledno je da je prethodno dogovorena promena namene zemljišta. Nije nam jasno kako i volela bih da čujemo to. Izmeštanje luke, a Direkcija naručenom studijom treba da opravda i sprovede postignut dogovor.
Dakle, iako urbanistički plan nije izmenjen, niti je doneta odluka o promeni namene zemljišta i izmeštanju luke, novembra 2007. predstavljen je projekat nove luke i tada je rečeno da je Generalnim urbanističkim planom do 2021. i master planom plovnih puteva Srbije do 2025. godine predviđena izgradnja nove teretne luke na Dunavu.
Dana 9. septembra 2005. godine Komisija za hartije od vrednosti je odobrila ponudu društva "Worldfin" iz Luksemburga za preuzimanje Luke Beograd. Ponuda je sačinjena preko Brokersko-dilerskog društva "M&V Investments" iz Novog Sada, a da vas podsetim, to je isto društvo koje je učestvovalo u otkupu akcija "Ce marketa". Tekst ponude je objavljen u dnevnim novinama narednog dana. Bila je otvorena do 30. septembra; prema njoj, otkupna cena jedne akcije je 800 dinara.
Upravni odbor preduzeća se 21. septembra obratio akcionarima putem oglasa. Navedeno je da je u toku procena vrednosti kapitala Luke Beograd. Pošto je fer vrednost veća od knjigovodstvene, Upravni odbor je posavetovao akcionare da sačekaju do 23. septembra, te da po isteku tog roka, zavisno od toga da li ima ili nema drugih konkurentskih ponuda, odluče o deponovanju radi prodaje ili nedeponovanju svojih akcija.
Pokušaću da navedem samo određene momente za koje mislim da će biti jasno ljudima kako se zapravo ovde sprovodi privatizacija i kako se koncentriše ogroman kapital u rukama nekolicine ljudi u državi Srbiji, pa ću preskakati određene hronološke detalje.
Do 23. septembra nije se pojavila konkurentska ponuda (tako to inače biva), akcionari su deponovali svoje akcije; institut je dostavio svoje nalaze 27. na osnovu kojih sledi da je vrednost jedne akcije 1.774 dinara. Istog dana je Agencija za privatizaciju donela odluku da se prihvati ponuda za preuzimanje i izdala nalog Akcijskom fondu da proda akcije koje su u njenom posedu, a to je 41% akcija. Ponuda za preuzimanje je uspela i " Worldfin" je došao u posed 93% akcija Luke Beograd. Cena po akciji koja je bila isplaćena bila je 800 dinara.
Kupac akcija, preduzeće "Worldfin" iz Luksemburga, registrovan je na adresi Rue d'Arlon, kao i preduzeće "Novafin", koje je par dana kasnije došlo u posed akcija "Ce marketa". U svojoj ponudi za preuzimanje "Worldfin" navodi da je novoformirano preduzeće i da stoga ne postoje bilansi, niti drugi finansijski izveštaji. Još frapantnija činjenica: prema rešenju za upis u sudski registar, vrednost osnovnog kapitala ovog preduzeća je 31.000 evra. Dakle, preduzeće nema učešća u osnovnom kapitalu drugih pravnih lica.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste kako je moguće da preduzeće koje ima osnovni kapital od 31.000 evra, nije povezano za drugim pravnim licima, može da isplati skoro 40.000.000 evra za akcije.
Gotovo u istom periodu, krajem 2005. godine, otkupljene su akcije malih akcionara "Ce marketa" na isti način, skoro identičan. Akcije je otkupilo društvo koje nema nikakav promet niti imovinu, osim minimalnog osnivačkog kapitala, a isplatilo je iznos od 44.000.000 evra! U oba slučaja očigledno je da su akcije kupljene za račun nekog drugog kupca koji je ostao u senci.
Postavlja se pitanje kako je Komisija za hartije od vrednosti previdela ove činjenice i da li ih je zaista previdela, odnosno zašto nije reagovala Uprava za sprečavanje pranja novca? Zašto je Komisija odobrila ponudu za preuzimanje, iako se u njoj nailazi na kontradiktorne stavove? S jedne strane, ponuđač ističe da ne poseduje informacije o tome da li je vršena procena imovine ili kapitala i da ne postoje drugi bitni podaci o akcionarskom društvu koji su poznati ponudiocu. S druge strane, ponuđač navodi kako je bio u kontaktu s upravom preduzeća. Nerealna je pretpostavka da su ljudi iz uprave u kontaktima sa potencijalnim kupcem prećutali da je knjigovodstvena vrednost preniska i da je u toku postupak revalorizacije.
Drugi podatak koji pada u oči jeste da je društvo "Worldfin" registrovano na istoj adresi kao i preduzeće "Novafin" koje je došlo u posed trgovinskog lanca "Ce market".
Da se ne radi o pukoj slučajnosti jasno je na osnovu svedočenja gospodina Milana Beka u procesu protiv Slobodana Radulovića u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.
Svedok je tada objavio kako je kompanija "Novafin" napravljena za tu namenu, te da se u tom poslu prave firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se izvade iz fioke, prema rečima gospodina Beka. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem takvih kompanija, nazivao ih je "školjkama", koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkretnog posla. Preduzeću "Novafin" konkretan posao je bio otkup akcija "Ce marketa", a za "Worldfin" je, prema svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje kako nijedan državni organ ne reaguje na javno korišćenje fantomskih firmi. Ne mogu da verujem da o ovom govorim na ovakav način; ovo je bilo 2005. godine, a mi pričamo o tome 2009. godine, na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Govorimo o setu ekonomskih zakona koji bi trebalo da unaprede privredu u državi Srbiji i da ublaže efekte finansijske krize, a imamo evidentnu spregu između tajkuna i određenih krugova moći u Vladi Srbije koji direktno utiču na kreiranje političke scene i politike u Srbiji. Ovo je konkretan dokaz. Mi nemamo nijednu reakciju onih koji su vlasni da reaguju po ovom pitanju. Toliko o odnosu Vlade prema organizovanom kriminalu i korupciji.
I u jednom i u drugom slučaju akcionarima je isplaćena znatno niža cena akcija od fer vrednosti. Više od toga zabrinjava činjenica da je to učinjeno za račun i u interesu vlasnika koji su ostali nedeklarisani. U slučaju "Ce marketa" Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila je da su akcije otkupljene u korist kompanije "Hemslejd trejding" sa Kipra, koja je vlasnik holdinga "Delta", čime je ostvaren dominantan položaj, tj. monopol tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima.
U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen. Svakako, imajući u vidu gorke činjenice, uverljiva je pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolista u trgovini na malo, a u drugom slučaju radi se o najvećem delu slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda. Ovo je vrlo važno zbog srpske javnosti. Znam da gospodin Dinkić o svemu ovome jako dobro zna.
Postavlja se logično pitanje zašto nijedan državni organ, odnosno nijedan zvaničnik na republičkom ili lokalnom nivou nije konstatovao stvaranje monopola koji prerasta okvire pojedinih privrednih grana. Dakle, kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupaca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija, odnosno koncentracije vlasništva u Luci Beograd?
Ono što je vrlo značajno jeste i sledeće – mi zapravo imamo gospodina Beka i gospodina Miškovića kao potencijalne vlasnike Srbije, a sa druge strane, što je takođe vrlo značajno, nemamo nijedan odgovor od strane Vlade Srbije na ovo o čemu priča savet za borbu protiv korupcije. Dakle, ono što je više nego sada već i otvoreno nalazi se na devetoj i desetoj strani izveštaja koji sam morala da predstavim javnosti u Srbiji, jeste da Vlada mora postati svesna makroekonomskih posledica svog delovanja, i zato je ovaj izveštaj bio predstavljen, odnosno ne delovanja.
U konkretnoj stvari ona mora imati u vidu da se koncentracijom vlasništva, kao što je to bio slučaj u preduzećima Luka Beograd, "Ce market", "Knjaz Miloš" i mnogim drugim, stvaraju uslovi za trajnu umrtvljenost tržišta kapitala. S druge strane, način na koji su obavljene ove koncentracije, uz brojne prevare, uz delovanje državnih organa u interesu krupnog kapitala, te izigravanje zakona putem previđanja nesporne činjenice ili propisa doprinosi zapravo rastu nestabilnosti vlasničkih prava.
Dakle, bez sigurnosti vlasničkih prava nema razvoja ni tržišne privrede, a konačno ni demokratskog političkog sistema, imate samo razvoj korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, obe koncentracije vlasništva su obavljene putem firmi koje su registrovane u inostranstvu s namerom da učestvuju u procesu privatizacije. Kapital koji koriste je nepoznatog porekla, mada je u jednom slučaju utvrđeno da potiče sa Kipra. Tim kapitalom upravljaju ljudi koji su zauzimali visoka mesta u nekadašnjim hijerarhijama, Miroslav Mišković i Milan Beko. Ovu činjenicu valjda ne bi trebalo niko da potceni.
Stoga je zadatak Vlade da u saradnji sa vlastima Kipra, uz pomoć specijalizovanih međunarodnih institucija, pozivajući se na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, članovi 46. i 48, ispita koliko je kapitala odliveno iz zemlje devedesetih, koji su tokovi njegovog sadašnjeg kretanja i da se identifikuju slučajevi u kojima je on legalizovan putem učešća u procesu privatizacije. Ovo je ne samo preka potreba, već i obaveza Vlade.
Dakle, to je tek jedan primer koji bi trebalo da odslika društvo u Srbiji posle promena oktobra 2000. godine. Ukoliko se ne varam, vi ste autor "Ekonomije destrukcije". Mi sada, devet godina posle tzv. demokratskih promena, nemamo reformu sistema, a definitivno imamo devastiranu privredu u Srbiji. Da je definitivno devastirana pokazala je finansijska kriza. Možda mi to i ne bismo znali, ali naprosto, ova finansijska kriza je iznela na površinu sve ono što je trebalo da bude, od deklarativnog, sprovedeno u praksi, a jeste reforma sistema.
Vi ste davali izjave da ste preuzeli državni aparat sa određenim brojem činovnika koji se toliko uvećavao da sada predstavlja teret za sve nas, a sada ste u još većem problemu jer nećete moći da rešite problem ljudi iz državne administracije i javnih preduzeća koji će morati da dobiju otkaze.
S druge strane, ono što je takođe nedopustivo i što mi nismo znali, ali kriza je izvukla i to na površinu, vodi se medijska kampanja protiv svih onih poslanika koji postavljaju ovako nezgodna pitanja i traže konkretne odgovore, u smislu njihovih primanja. Primanja direktora agencija iznose 356.000 dinara samo za februar mesec ove godine, bez bonusa. Takođe, imate primanja direktora javnih preduzeća i bonuse koje ja čak ne mogu ni da izgovorim, niti matematički da izrazim.
Dakle, imali ste primere nekoliko parlamenata najrazvijenih zemalja zapadnoevropske demokratije koji su zbog toga što je finansijska kriza počela da uzima određeni danak i da poprima užasne razmere, koje više niko ne može da kontroliše niti da daje projekcije, imali sednice parlamenta gde je vlada dala konkretne najave programa. Mi to nismo imali. Imali ste ceo menadžerski tim, što privatnika, velikih privatnika koji su zaista veliki privatnici u pravom smislu te reči, koji su govorili – mi se odričemo svojih bonusa, solidarišemo se iz socijalnih razloga sa svojim građanima. Ja se ne sećam da je neko iz srpske vlade, iz Vlade Srbije, iz režima koji preovlađuje u Srbiji tražio, recimo, od gospodina Miškovića, koga ste stvorili, da se solidariše sa sve većim brojem osiromašenih ljudi u državi Srbiji. Nešto se ne sećam da je gospodin Mišković uradio bilo šta što bi moglo da bude doprinos državljanima zemlje koja polako ali sigurno tone u sve veće siromaštvo.
Još jedan od pokazatelja, o kojem ću malo kasnije da govorim, jeste naravno i taj kolosek ka EU, koji je legitiman s vaše tačke gledišta. Odabrali ste to, narod je glasao za približavanje EU. Mi smo zaista poverovali da će EU Srbiju sagledavati kao ravnopravnog partnera, a ne kao još jednu koloniju. Međutim, mi ćemo, nadam se, tokom ove rasprave pokazati da EU vrlo svesno i polako ali sigurno siromaši i ono što je ostalo od srpske privrede postavljanjem određenih standarda i uslova koje Srbija ne može da isprati.
Dobijaju se zajmovi i krediti, o tome smo ovih dana naveliko pričali, ne bih da ponavljam ovaj put, koje mogu da isprate samo strane firme. Recimo, izgradnja mosta kod Beške ili Ade. Dakle, stvara se jedna klima koja bi očigledno trebalo da potvrdi to o čemu pričamo, a to je da je Srbija zaista postala kolonija jakog finansijskog kapitala koji se preliva preko Vlade u Srbiji i zato mi imamo tako divergentne stavove u javnosti.
Poznati ste, ipak, kao čovek koji je urušio dve vlade, verovatno ćete i ovu, pa se onda i ja pitam ko zapravo stoji iza vas, ali verovatno ćete nam to reći tokom ove rasprave.
Kada pominjemo činjenicu da je primena prelaznog sporazuma oštetila Srbiju za 267.000.000 evra... To nije naš podatak, to je ministar finansija rekla 6. decembra, dakle, da Srbija zbog jednostrane primene sporazuma sa EU gubi oko 23.000.000.000 dinara. Po kursu Narodne banke iz tog perioda to je 267.000.000 evra.
Pošto vi niste bili tu, mi smo tada nekako sračunali šta tih 267.000.000 evra može da znači za budžet koji je u užasnoj krizi. To bi, dakle, moglo da se usmeri ka Ministarstvu spoljnih poslova koje bi tako sa četvorostruko većim sredstvima zastupalo interese ove zemlje u svetu, pogotovo u konktekstu rešavanja problema Kosova i Metohije i sve većeg pritiska sve većeg broja zemalja da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije, na primer. Ili, da se utrostruče sredstva za naše pravosuđe, da se sudijama omoguće bolji uslovi rada, veće plate; ili da se tih 260.000.000 evra usmeri ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture.
Takođe, sračunali smo da može da se izgradi 60 obdaništa, 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, 50 fiskulturnih sala. Za te novce bi mogle da se dograde 22 škole, da se sanira 90 škola, da se izgradi 15 novih ili da se naprave tri mosta u Beogradu. Dakle, može da se gleda i na taj način.
Ono što smo takođe pokušali tokom prepodnevnog dela da objasnimo jeste i ovaj najnoviji sporazum sa MMF-om koji bi trebalo da nas spasi, da bude slamka spasa za Srbiju, bar se tako predstavlja u srpskoj javnosti. Verujte da ne možemo da nađemo logično opravdanje za uslove MMF-a koji važe za Srbiju u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, a to je opet slika celokupnog seta ovih ekonomskih zakona koji su pred nama, a tiču se njihove sprovodivosti. U kom smislu?
Ono što mi znamo iz medija jeste da se zahteva da budžetski deficit bude manji od oko dve milijarde evra. Dakle, to bi trebalo da bude 967.000.000 evra ili ispod 3% BDP Srbije. Takođe, oko 967.000.000 evra godišnje dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, kredita MMF-a ili zapadnoevropskih kreditora povezanih sa MMF-om.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno (a SRS se trudi da ne koristi samo svoje izvore, već se poziva na izvore koji su ipak bliži vama), predstavnik MMF-a Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF-a biti iskorišćen za otplatu starog duga, sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara IPA fondova sa oko sto miliona evra. Ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko jedne milijarde evra koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zahtevima MMF-a, mora se prikupiti od građana Srbije. U tom kontekstu se zaista postavlja pitanje zašto, recimo, MMF Srbiji u 2009. godini nije dao kredit koji će sve ovo da pokrije, deficit od oko dve milijarde evra?
Ono što je takođe vrlo interesantno jeste izjava ministra finansija gospođe Dragutinović, koja je rekla – potpuno je nepoznato zašto se pred Srbijom našao zahtev da u nekoliko nedelja dovede deficit na 3%, a za ostale zemlje je rok ipak do 2012. ili 2013. godine, pa je tako navela da je što se tiče SAD deficit najveći u istoriji, oni su najviše pogođeni krizom i iznosi 13% BDP, a za ostale zemlje, za koje je takođe uslov 3%, dat je rok do 2012. i 2013. godine, osim za Srbiju. To direktno znači da su za Srbiju predviđene radikalne mere i ne možemo da tumačimo da je to u interesu građana Srbije, naprotiv.
Dakle, ono što bi to trebalo da podrazumeva jeste zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja opštinama u vrednosti od oko 160.000.000 evra, smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120.000.000 evra.
Ono što je takođe značajno, a još jedan primer ekonomskih mera Vlade... Reč je, samo da se ispravim, o 129.000.000 evra. Ta cifra će direktno pogoditi važne oblasti, kao što je obrazovanje, pa je rektor Beogradskog univerziteta izjavio, citiram: "Izgubićemo sve projekte. Preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore jer nemamo novca da ih platimo". Ukoliko se, gospodine Dinkiću, bude desilo da se zbog toga uvećavaju školarine studentima, imaćete problem i u parlamentu, a naravno i među akademskom populacijom.
Zatim, akcize na gorivo, kao specijalni porez, dovešće do poskupljenja goriva i novog udara na standard građana. Naviknuti smo da akcize na gorivo znače linearno poskupljenje brojnih proizvoda.
Oduzimanje oko 43.000.000 evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za, recimo, ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih, izbeglice, nezaposlene, jer po zakonu njihovo zdravstveno osiguranje plaća država.
Dakle, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović rekla je, citiram: "Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće". Opet vas pitam, kako će se to reflektovati na građane države Srbije?
Na osnovu svega ovoga što smo imali priliku da čujemo i tokom prepodnevnog zasedanja, to se konkretno odnosi na mere koje zahteva MMF, naše je političko uverenje, a vi imate prostor da nas ubedite u suprotno, da će to dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a može svesti na sledeće: što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita; u suprotnom, ako se Srbija odmah oporavi, njoj više neće biti potrebni, recimo, krediti MMF-a.
Nije do kraja objašnjeno zašto u ovakvim okolnostima, sa ovako užasno teškim merama koje međunarodne finansijske institucije, uglavnom za rešavanje spoljnog duga, sprovode nad nama, kurs Vlade takođe ne ide u pravcu okretanja tržištima? Mi smo tek danas čuli od vas da treba razmišljati na taj način, da treba da se okrećemo tržištima koja su bliže nego EU. Zašto se to nije uradilo do sada?
Ono što naši privrednici, a i svi mi možemo da potvrdimo jeste sledeće: da je naše tržište uvek bilo kompatibilno sa istočnoevropskim i sa zemljama koje su van EU, ali zapravo nije jasno zašto se čekalo osam ili devet godina da se razmišlja i na taj način, osim ukoliko to nije bio zahtev određenih lobista iz EU.
Dakle, možemo da budemo članica EU sledeće godine, možemo da budemo i za deset godina, a možda ne budemo nikad, jer može da se desi da u svetlu finansijske krize EU jednostavno više ne postoji. Ono što je tendencija i ono što vidimo na osnovu ponašanja predstavnika nemačke ekonomije jeste da će se visokorazvijene zemlje zapadnoevropske demokratije zatvarati unutar svojih ekonomija, bez pretenzija da bilo kome sa strane pomognu.
Da se vratimo konkretnim podacima koji takođe slikaju stanje u srpskom društvu i ekonomiji. To je izjava guvernera Jelašića da se ne može živeti samo od kredita; da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% BDP, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Kada je reč o paketu zakona koji se nalazi pred nama, a sve je ovo priča koja boji pozadinu, klimu, stanje ekonomije, privrede u srpskom društvu, nama nikako nije jasno kako će se oni sprovoditi, koja je finansijska konstrukcija predviđena za njihovo sprovođenje, kako ćete, recimo, unaprediti turizam u Srbiji, koji je toliko devastiran.
Prvo i osnovno pitanje, gospodine Dinkiću – na kom delu teritorije će se sprovoditi ovi zakoni? Da li će svi ovi predloženi paketi zakonskih mera biti sprovodivi na teritoriji Kosova i Metohije? Ako neće, onda je potpuno izlišna svaka dalja rasprava na ovu temu, zaista je izlišno čak i postojanje ovog parlamenta. Nama je derogirano 15% teritorije. Na tom delu srpske teritorije nalazi se neka strana država, na tom delu teritorije se nalazi Bondstil. Ono što možemo da kažemo, politička teorija to prepoznaje, evo, srpska praksa je to potvrdila, Srbija je pod protektoratom. Onda se zaista postavlja pitanje da li zaista mislite da narod živi otuđen od realnosti, da je nepismen, poluobrazovan i glup?
Jedino što narod interesuje, čak ne moram da budem ni kvalifikovana za ovu raspravu, samo mogu da vam postavim pitanje – na koji način će život građana Srbije da izgleda bolje? Šta će ovi zakoni konkretno da donesu građanima Srbije, hoće li produktivnost da raste? Hoće li biti otvoren veći broj radnih mesta? Hoće li biti uvećan broj malih i srednjih preduzeća? Da li će građani Srbije moći da izdrže ovu godinu i narednih pet, jer ekonomski stručnjaci koji su vama bliski najavljuju da će Srbija u narednih pet godina živeti u bedi?
Razmere finansijske krize ne mogu da se pogode sa stoprocentnom tačnošću, ali ono što je već izvesno jeste da je ovo najveća ekonomska kriza posle 1929. godine. Bez obzira na to što ste govorili, smirujući najave iz parlamenta, da Srbija neće ući u recesiju, Srbija je ušla u recesiju. Sada se suočavamo sa situacijom da ćete oporezovati sve nas na način da nećemo da izdržimo ni prvu polovinu meseca. Ukoliko živite životom običnih ljudi, postavlja se pitanje ko će da vam plaća poreze? Ko će uopšte moći da kupuje prehrambene proizvode? Statistika kaže da je 80.000 mesečno potrebno za prosečnu potrošačku korpu. Ko će moći to da isprati u Srbiji? Možda direktori određenih agencija, javnih preduzeća. Neće moći 90% Srba.
Prvi smo govorili – izvinite, ne znamo kako izgledaju vaši pregovori sa međunarodnim finansijskim institucijama, na koji način njima objašnjavate je u Srbiji jedino izvestan posao za državu i paradržavu i da državni i paradržavni aparat broji birokratiju za tri zemlje. Sada smo u prilici da vas pitamo na koji način mislite da tim ljudima, koje ćete definitivno morati da ostavite bez hleba, obezbedite hleb?
Ništa ne moramo da znamo od ovih pokazatelja, da je Srbija prezadužena, da je spoljni dug došao do trideset milijardi dolara, da smo skoro sa bankom SE potpisali ugovor o zajmu (pričali smo o tome baš ovde u parlamentu) od oko 20 miliona evra, ništa od toga ne moramo da znamo, samo hoćemo odgovor hoće li se u Srbiji živeti bolje.
Da li to pridruživanje EU i ovolika navala sa ovolikim paketom zakona znači da će konačno život u Srbiji da se vrati u normalu 2009. godine?
Nemojte samo da odgovarate – Milošević je kriv za to. Njega nema. Vladate koliko i on. Vi ste devet godina, na ovaj ili onaj način, što u bankarstvu, što u celom ... potpisujete ekonomske tokove ove zemlje. Gde su domaće razvojne banke?
Ono što javnost u Srbiji sa razlogom očekuje jeste konkretno rešenje sve većih i većih problema. Našli smo se u situaciji da će sve ovo što smo uradili do sada značiti da ljudi u Srbiji neće moći ni da preživljavaju. Imaćete problem. Penzioneri neće moći da izvuku ni deset dana.
Ono što nas je takođe frapiralo jeste pokušaj oporezivanja prihoda koji su preko 12.000. To je katastrofa! Da li vi uopšte znate koliko je prosečnoj porodici u Srbiji potrebno?
Ono što bi javnost u Srbiji trebalo da zna jeste na koji način Vlada funkcioniše. Vi, dakle, sednete, dogovorite se, imate određene analize, izveštaje, vidite valjda na koga će sve da utiču ti zakonski predlozi. Na koji način vi funkcionišete? Za koga važe ovi zakoni? Za Srbiju 2012. ili 2020. ili za Srbiju 2009. godine?
Samo nemojte da nam na ove dileme odgovarate (a to smo u prepodnevnom zasedanju govorili i neću da ponavljam) da će tu biti određenih projekata koji će ići u korist institucionalnog jačanja, određenih seminara i pripremanja naroda da rade sve poslove koji se pred njima nalaze. Kažem vam da to neće ići.
Dok te obuke traju narod mora da živi od nečega, mora da se hrani, mora da održava higijenu, da se leči i možda nekada da razmišlja, da ima projekciju, virtuelnu realnost o tome da bi bilo dobro možda poneki put i da se odmori negde, a neće imati, bez obzira na subvencije koje ste najavili, neće moći da ode bilo gde zato što neće moći da isprati sve ono što je svakodnevni život u Srbiji.
Srbija 2009. nije isto što i Srbija 2000. godine. U Srbiji 2009. godine je većina preduzeća koja su mogla da znače finansijsku injekciju privredi rasprodata ili prodata. Rasprodate su sa svim tim stvarima nade svih građana.
Samo da se prisetimo sramote koja se dešavala tokom pregovora sa Rusima oko NIS-a. Ni dan-danas ne znamo šta je sa imovinom NIS-a. Ne znamo ko je prevario ruskog partnera u priči šta to NIS sve ima i sa kojom imovinom je NIS raspolagao na dan kada je predviđeno međudržavnim sporazumom i zašto je ta imovina prepisana na Republičku direkciju za imovinu.
Srbija se 2009. godine našla u situaciji da neće moći da nađe resurs iz kojeg će moći da se vadi, osim kredita, osim zaduživanja i ponekog preduzeća koje može da znači finansijsku injekciju, koja suštinski neće značiti ništa, jer videli smo kako prolaze takvi primeri iz prakse, iz perspektive Miškovića i Beka. U kontekstu toga, predloženi set ekonomskih zakona treba očigledno da podmiri potrebe pojedinih centara moći, a ne da ublaži efekte svetske finansijske krize.
Svi smo tu pred očima srpske javnosti, Srpska radikalna stranka vam je iznela ove argumente. Iznosimo sumnju da sve ovo što ste predložili kao paket ekonomskih zakona apsolutno neće moći da se sprovede. Ostaće mrtvo slovo na papiru.
Vi ste ispunili zahtev Evropske unije. Šta je sa zahtevom građana Srbije? Koji ste to problem korupcije rešili? Koji ste odgovor dali na monopolizaciju i ukrupnjavanje kapitala?
Konačno, opet vas podsećam na pitanje kojim sam počela ovo izlaganje – ko vlada Srbijom? Čije interese režim u Srbiji sprovodi? Srpske? Ne. Da je tako, 2009. godine ne bismo bili u ovoj situaciji da ne znamo gde udaramo; budžetski deficit je toliki da smo svi počeli prerano da sedimo i nemamo konkretan odgovor za sve one koji su nas stavili u ove poslaničke klupe. Kada nas građani na ulicama sretnu i pitaju šta je ovo, ne znamo, nemamo odgovor na to. Šta će biti dalje? Ne znamo.
To je slika srpskog društva 2009. godine, a mi željno očekujemo već nekoliko meseci, od vas konkretno ... Jer, kada se misli na ekonomiju Srbije i finansije u Srbiji misli se na vas, gospodine Dinkiću, na prvom mestu, zato što ste autor "Ekonomije destrukcije". Volela bih da znam kako ekonomiju Srbije sada nazivate i da vidim kako ćete sada srpskoj javnosti da odgovorite na sve ovo, a to su tek neki od primera kako se u Srbiji sve dovodi u korist određenih monopolista i kako se u Srbiji sprovode interesi određenih centara moći iz te velike i široke lepeze zvane EU.

Gospodine Dinkiću, očekivala sam vašu reakciju, prateći vaše istupanje po medijima, da ćete vi sve ovo nazvati ubiranjem jeftinih političkih poena u periodu krize i baš zbog toga sam danima, skoro mesecima u ovom parlamentu navodila konkretne podatke koji dolaze iz državnih izvora ili iz izvora bliskih državi, znači, uglavnom od ekonomskih stručnjaka koji su vlasni da procenjuju.
Dakle, nisam ja rekla ono što ste vi rekli – nema recesije za Srbiju. Ovo ste vi rekli, a sad ću da vam kažem tačno kad – 25. februara 2009. godine. Nadam se da će kamera ovo zabeležiti. Ovo je vaš najveći demanti danas. Dakle, vi ste takođe rekli da će Srbija ove godine izbeći recesiju i ostvariti blagi društveni rast – smatra potpredsednik Vlade Srbije, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić – nema smanjenja plata i penzija. Još štošta ste vi ovde, gospodine Dinkiću, rekli.
Ukoliko vi ne znate šta govorite u javnosti, daću vam ovaj pres kliping. Takođe, nisam ja rekla da je Srbija svih ovih devet godina privatizacione fondove trošila na javnu potrošnju, zaduživala se da bi kupovala politički mir, da bi davala prazna politička obećanja svaki put na izborima. To je rekao gospodin Radovan Jelašić 1. februara 2009. godine, naslov tog njegovog autorskog člana je "Ne može se više živeti samo od kredita", gospodine Dinkiću.
Takođe, danas i ovih dana predstavila sam vaš zvanični odgovor na poslaničko pitanje koji ste vi i vaše resorno ministarstvo uputili meni kao poslaniku. Dakle, ja vas tučem vašim argumentima, vašim podacima.
Ne kažem da ste vi odgovorni za svetsku finansijsku krizu. Kako možete da budete? Ne kažem da bilo ko može da projektuje šta će biti danas, sutra ili za pet godina. To je ono što ja ovde redovno pričam. Tu nije vaša direktna odgovornost, ali ste odgovorni za zatečeno stanje u državi Srbiji, jer ste vi ubedili građane da ste potpisnik svih najjačih ekonomskih rešenja za državu Srbiju, vi kao autor "Ekonomije destrukcije", dobro ste analizirali destrukciju onda i ponudili konkretna rešenja. Šta ste radili? Odakle tolika javna potrošnja? To je suština.
Dakle, nisam upotrebila nijedan izvor Srpske radikalne stranke, nego vaše izvore, vaše izjave i na osnovu analitike saopštila srpskoj javnosti ono što sam saopštila. Ja sam politikolog, nisam čak ni vlasna da ekonomski razmišljam, ali sam ovde vlasna da nadzirem šta vaše ministarstvo radi i šta vi radite sa državom Srbijom i to je moje ustavno pravo.

Nažalost, ode ministar Dinkić. Nadam se da će se vratiti. Ako se ne vrati, znam da će mu državni sekretar preneti ovo što sada imam da kažem.
Radi se o onome što je gospodin Dinkić rekao da niko nije mogao da prognozira, da je u avgustu tek trebalo da se nazre da može tako nešto da se desi. Međutim, 25. februara, vreme predviđeno za repliku mi nije dozvoljavalo da to do detalja prenesem srpskoj javnosti, ipak je ovde ona najpozvanija da sazna svaki detalj, gospodin Dinkić je rekao, između ostalog, da se plate i penzije neće smanjivati, niti će biti povećanja PDV-a. To je bilo prilikom završetka javne rasprave o Zakonu o regionalnom razvoju u gradu Nišu. Takođe je gospodin Dinkić rekao: "Srbija neće povećavati porez, jer nema od koga da ga naplati. Imaće manje budžetskih prihoda od očekivanih, a rešenje za deficit u budžetu je u zaduživanju na inostranom i domaćem tržištu kapitala."
Prema rečima gospodina Dinkića, na tržištu kapitala smanjene su kamatne stope, ukupna zaduženost Srbije iznosi 25% bruto društvenog proizvoda, što ostavlja mogućnost za finansiranje ovogodišnjeg budžetskog deficita zaduživanjem pod povoljnim uslovima (to je sve 25. februar 2009. godine). Između ostalog, gospodin Dinkić je tada rekao: "Pored postojećih mera koje smo doneli, planiramo i dodatne mere čiji je cilj ublažavanje negativnih efekata krize, a to su mere za preduzeća koja su sada u problemima, ali su ranije uspešno poslovala, kao i za preduzeća koja imaju dugove iz prošlosti, a sada redovno servisiraju svoje obaveze."
Toliko o tome na koji način ministar Dinkić i režim prilaze finansijskoj krizi koja je definitivno potresla, a i potresaće sve više Srbiju.
Takođe, jedna činjenica o kojoj bi takođe valjalo odgovoriti gospodinu Dinkiću tiče se primene Prelaznog sporazuma. Gospođa Diana Dragutinović, ministar finansija, 5. oktobra 2008. godine je rekla, citiram: "Primena Prelaznog sporazuma treba da sačeka njegovo usvajanje od strane EU."
Ako se ekonomska situacija u našoj zemlji pogoršavala, što je Vlada priznala kada je smanjila svoju prognozu rasta bruto domaćeg proizvoda na oko 3%, mada je i to verovatno optimistička prognoza, ako se uzme u obzir procena najveće bonitetne firme na svetu "Dan i Bredstrit", koja je u svom januarskom izveštaju procenila smanjenje ekonomskog rasta u Srbiji 2009. godine na 2,5% i deficit veći od predviđenih 1,5% bruto domaćeg proizvoda... Odlučeno je, uprkos pogoršanju ekonomske situacije, da se jednostrano primenjuje Prelazni sporazum sa EU. Makar je jedna pozicija zvaničnika iz srpske vlade bila potpuno suprotna.
Ono na šta takođe nismo dobili odgovor, primećeno je od prethodnog kolege, jeste šta režim nije smeo da pita gospodina Miškovića, a mi ćemo ga svakako u nekoj prilici, makar na nekom anketnom odboru, pitati – iza kojih političkih stranaka stoji, na koji način on sklapa poslove u Srbiji i na koji način je on postao pravi monopolista u državi Srbiji, ali o tom potom.
Ono što jeste ovde tema, verujem da će gospodin Dinkić moći da da odgovor kad se vrati, jednostrana primena Prelaznog sporazuma i pratećih zakona, recimo o carinama, u potpunosti odgovara gospodinu Miškoviću. Na primer, 11. januara 2009. godine generalni direktor "Delta maksi grupe" izjavio je da će trgovina u Srbiji imati koristi od jednostrane primene Trgovinskog sporazuma sa EU.
Ovome takođe treba dodati ocenu Dijane Marković-Bajalović, predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, da postoje monopoli ili nedovoljna konkurencija u oblasti maloprodaje prehrambenih proizvoda. Prema ostvarenom prometu, broju prodajnih objekata, kvadraturi na beogradskom tržištu, "Delta" je monopolista sa 70%.
Upravo će kompanija "Delta" kao monopolista u sektoru trgovine imati koristi od jednostrane primene Prelaznog sporazuma. Istovremeno, primena tog sporazuma će u suštini 267.000.000 evra prebaciti na leđa najsiromašnijih građana Srbije, preko naplate akciza i eventualnog, kao što smo čuli od zvaničnika iz Vlade Srbije, povećanja poreza na dodatu vrednost.
Takođe, još jedan od primera koje bi gospodin Dinkić trebalo da prokomentariše i da čuje jeste i pitanje koje mu je njegov kolega iz Vlade uputio, a tiče se Koridora 10.
Javno je čovek postavio pitanje, radi se o gospodinu Mrkonjiću – da li za dva meseca može da da 40.000.000 evra u dinarima za eksproprijaciju zemljišta, vezano za Koridor 10, da bi mogao da koristi 115.000.000 evra međunarodnih kredita.
Ono što jeste značajno i što smo pokušali da uradimo danas jeste da oslikamo situaciju koja je nastala posle 2000. godine. Ne kažem da je ovo pre toga bilo dobro, kvalitetno, nikada viđeno, ali to su neuporedive kategorije, s obzirom na to da je tada država bila u izolaciji, pod sankcijama i opterećena građanskim ratovima, a vi ste imali celokupnu podršku međunarodne zajednice.
Sada imate monopoliste, pa ako pogledate "Deltin" sajt, videćete da je prihod od prodaje 1.720.000.000 evra samo u 2007. godini, u 2008. godini planirani prihod kompanije bio je još veći i iznosio skoro neverovatnih 2.880.000.000 evra. Tu se može videti da se bavi uvozom automobila, rezervnih delova, prodajom kozmetike, distribucijom hrane, mineralnih đubriva, da poseduje ogroman lanac supermarketa.
Ali, mi ne možemo da vidimo ni na jednom zvaničnom sajtu Vlade Republike Srbije šta je gospodin Mišković uradio za državu u ovom kriznom periodu, po ugledu na sve značajne ekonomije zapadnoevropskih demokratija, na koji način je donirao ili pomogao određenim ranjivim grupama stanovništva.
Ono što je osnovno, ne vidim nijedan odgovor na konkretne primere, kao što je privatizacija "Ce marketa", pa Luke Beograd, o tome govori Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Dakle, država je stvarala uslove za postojanje monopolista i mi smo o tome danas pričali. Na osnovu svih tih konkretnih primera smo izneli nevericu da ovaj set predloženih ekonomskih zakona treba bilo šta da unapredi. Ovi zakoni ne znače sprovođenje interesa građana Srbije, već interesa EU i određenih centara. To smo potkrepili određenim dokazima do kojih smo došli.
Javnost će da prosudi ko je u pravu, istorija će da zabeleži sve, kako su se odvijali politički događaji na političkoj sceni Srbije krajem 2008. i 2009. godine, ko je prekrojio izbornu volju i ko zapravo vlada Srbijom.
U preostalom vremenu, to je još nekih pet i po minuta, samo ću da obratim pažnju na ono što ćemo u pojedinostima ozbiljno da pokušamo da elaboriramo, eventualno amandmanima unapredimo, a to su predlozi zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, standardizaciji, tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti, Predlog zakona o turizmu.
Da ponovimo, nije nam jasno kako su ove tačke dnevnog reda spojene, s obzirom na tematiku i ozbiljnost predloženog seta zakona, ali ono što je gospođa Lidija Dimitrijević, moja koleginica koja se bavila ovom problematikom, pokušala ovde da iznese kao problem jeste spoljnotrgovinska razmena u prethodnoj godini, koja je inače bila najveća sa članicama EU, više od polovine ukupne razmene. Suficit u razmeni je ostvaren sa bivšim republikama SFRJ, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom. S obzirom na to da imam vrlo malo vremena, samo ću da najavim temu o kojoj ćemo pričati u raspravi u pojedinostima. Najveći deficit se ipak javlja u trgovini sa Ruskom Federacijom zbog uvoza energenata, pre svega nafte i gasa. Glavni je problem u tome što se, to nam nije jasno, nedovoljno koristi bilateralni sporazum o slobodnoj trgovini od strane naših izvoznika. Pretpostavljamo da će se ići u tom smeru, s obzirom na to da je članstvo u EU zaista na dugačkom štapu.
Ovde se, naravno, postavlja opravdano pitanje zbog čega Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza ne podstiče mogućnost naših izvoznika za izvoz u Rusiju, iz više razloga, na prvom mestu to je kompatibilnost proizvoda i tržišta; takođe, pored ovog sporazuma, još jednu pogodnost predstavlja to što su potrebe Ruske Federacije za poljoprivrednim proizvodima tolike da apsolutno sve količine koje se proizvedu u Srbiji mogu da se izvezu za potrebe Rusije.
Gospođa Dimitrijević ovde s pravom postavlja pitanje, baveći se ovim predlogom zakona, u čemu je ovde suštinski problem, zašto Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza u proteklih nekoliko godina nije uradila ništa da do ove saradnje dođe i da se time ostvari značajan izvoz naših poljoprivrednih proizvoda i ovu dilemu skoro i da ne treba objašnjavati. Dakle, svakome u Srbiji je potpuno jasno da bi to i te kako doprinelo lakšem podnošenju uticaja svetske finansijske krize. Između ostalog, došlo bi do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, koji Srbija već konstatuje kao činjenicu. Mi i ovako imamo situaciju da je zbog svetske finansijske krize došlo do pada industrijske proizvodnje. U Srbiji u decembru 2008. godine zabeležen je pad od 8,9% u odnosu na isti mesec 2007. godine, pad od 9,7% zabeležen je takođe u proizvodnji i distribuciji električne energije, gasa i vode, dok je prerađivačka industrija zabeležila pad od 9,4%.
Takođe, još jedan od dodatnih primera: u decembru prošle godine proizvodnja sirovina i repromaterijala bila je za 16,7% manja nego 2007. godine, dok je proizvodnja kapitalnih proizvoda pala za 13,7%, energije za 9,7%, a netrajnih proizvoda za široku potrošnju za 3,4%. Obim industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine bio je manji nego u istom mesecu 2007. godine u nekih 20 oblasti koje u strukturi industrijskih proizvoda čine 86%, dok je rast zabeležen kod svega devet oblasti. To su nepobitne činjenice.
Najveći uticaj na pad industrijske proizvodnje u decembru 2008. godine imala je proizvodnja osnovnih metala, struje, hemijskih proizvoda. Početkom 2009. godine nastavljen je trend pada izvoza i uvoza zbog finansijske svetske krize koja je dovela do pada privredne aktivnosti u svetu.
Ono što je takođe evidentno jeste da predstavnici Vlade po svaku cenu žele ulazak u EU, međutim, vrata EU su ipak zatvorena za Srbiju, jer Srbija sada ni po čemu nije pripremila svoju proizvodnu strukturu, ni po standardima, a ni po nivou koji može da korespondira sa visokorazvijenim tržištem EU. Jedan od primera jeste, naravno, i "Fijat" u Kragujevcu, koji ne može da uvozi od domaćih proizvođača rezervne delove zato što je tehnologija zastarela i negde na nivou od pre 20 godina.
To je ono što ćemo mi pokušati da dobijemo kao odgovor od predstavnika Vlade. Svakako je to nešto što smo, nadam se, približili srpskoj javnosti na najbolji mogući način i to je ono što ćemo pokušavati da ponudimo, uslovno rečeno, kao moguće rešenje za novonastale probleme, a tiče se usvajanja zakona koji bi trebalo da približe Srbiju Evropskoj uniji.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je upravo iskorišćeno.)
Upravo završavam. Hvala.

Dakle, mi smo juče imali vrlo zanimljivu raspravu povodom Predloga zakona o političkim strankama i SRS je nedvosmisleno rekla da će dati ogroman doprinos poboljšanju političke klime u državi Srbiji, a na prvom mestu poštovanju svih demokratskih načela i principa.

Naravno, pod jednim uslovom, da budemo demantovani u tome da se provodi kampanja medijske satanizacije SRS-a, rasturanja SRS-a. Takođe, da budemo demantovani u kontekstu svega onoga čemu su poslanici SRS izloženi.

Jedan od poslednjih događaja je zapravo bio povod za brutalnu medijsku kampanju režimskih medija kada je reč o poslanicima SRS-a. Ovo, naravno, u kontekstu i direktno se obraćam gospođo Đukić-Dejanović vama, zato što zahtevam u ime Poslaničke grupe SRS, a mogu sebi da dam slobodu i u ime cele opozicije, žalosno je da ja počinjem da ličim na poverenika za zaštitu prava opozicije, samim tim na zaštitu onog osnovnog ustavnog načela da svako ima slobodu izražavanja svog političkog ubeđenja.

Zašto ja ovo govorim?

Gospođo Đukić-Dejanović, evo kako nas režim Borisa Tadića demantuje svaki dan. Ovako izgledaju lica sa poternice. Ovako se čuva, očigledno, dostojanstvo Narodne skupštine. Ovome su izvrgnuti poslanici ovog prestižnog doma. Dakle, priču o našim platama, o našim dnevnicama, kao i pisanje određenih režimskih medija pod kontrolom Borisa Tadića, direktno, mi možemo da shvatimo samo kao jedno, a to jeste satanizacija srpske opozicije.

Kada se obraćam predstavnicima Vlade s namerom ih podsećam da su oni predstavnici Vlade Republike Srbije, pa bi i te kako režim u Srbiji trebalo da zna da štiti srpski nacionalni interes i naravno institucije srpske države i srpskog sistema. Ovome ste, takođe, podložni i vi, piše se i o vašim putovanjima, takođe, se piše i o putovanjima svih onih koji moraju da putuju. Dakle, stiče se utisak da neko u ovoj državi Srbiji ima nameru da uruši sve nas.

Mi zbog toga zahtevamo hitnu akciju i hitan odgovor od vas kao predsednika Narodne Skupštine Republike Srbije. Ja ne mogu da prihvatim odgovor koji vi često dajete – da ste vi dužni da poštujete dostojanstvo tokom zasedanja Parlamenta. Vi ste, gospođo Đukić.-Dejanović, institucija. Gde god da se pojavite vi predstavljate Parlament, a tako i svih 250 poslanika.

Mi sada od vas tražimo redovnu konferenciju za novinaru, gde ćete se odupreti ovoj satanizaciji i derogiranju dostojanstva svih poslanika, posebno poslanika opozicije. Vi na to imate pravo. Vi na to imate obavezu. Skretanje pažnje strukovnim profesionalnim organizacijama koje bi trebalo da iznesu i da osude ovakva pisanja, jer ovo nekome u krizi u Srbiji može da bude dovoljan razlog da napadne nekoga od nas ili da se desi mnogo gori incident.

Dakle, mi zahtevamo direktno od vas zaštitu integriteta poslanika. To će nama biti signal da počinje da se stvara pretpostavka jedne normalne političke klime u Srbiji. Dok se to ne desi, te klime nema. Mi smo izloženi najgnusnijim mogućim napadima i najbrutalnijim mogućim osudama u medijima – što na internetu, što u štampanim medijima, što na televiziji, a da vas podsetim, SRS nema čak ni prostora u medijskom prostoru države Srbije. To je jedna stvar.

Druga stvar je anketa koja je izašla danas, konkretni podaci, a to je pitanje za predsednika Vlade, a jeste – 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu. To je sada značajni procenat. Dakle, nalazi su istraživanja međunarodnog republikanskog instituta, to je institucija Republikanske partije Amerike. Sa namerom navodim ovaj izvor. Građani Srbije misle da Vlada najviše mora da se bavi – nezaposlenošću, ekonomijom, životnim standardom i korupcijom. To je sve ono što smo mi insistirali da bude top tema ovog parlamenta i zbog toga smo dobili na prvom mestu restrikciju u Poslovniku. Izgovor su bili radikali i ponašanje radikala, a suština je sledeća.

(Predsednik: Gospođo Raguš, vreme.)

Samo da konkretizujem pitanje i izvinjavam se na prekoračenju, dakle, očekujemo od premijera, predsednika Vlade države Srbije – kada će doći Vlada ovde u Parlament i upravo govoriti na ove teme? Hvala.

Dame i gospodo, gospođo ministar, SRS na prvom mestu bi vrlo interesovalo, recimo, da se kamere uključe u rad Vlade, a posebno da javnost bude upoznata u rad određenih odbora Vlade Republike Srbije, jer čini mi se da bi tada imali kompletnu sliku o tome šta se, zapravo, dešava i kako živi jedan nacrt zakona, kako se promišlja o unapređenju života građana Srbije.
Na početku današnjeg zasedanja sam iznela tek samo neke podatke, a to jeste ekonomska i socijalna klima države Srbije, koje slikaju vrlo frapantnu sliku o Srbiji. Ono što jeste pokazatelj o kojem bi Vlada trebalo da razmišlja, jeste sledeće: da 56% građana Srbije misli da Srbija ide u pogrešnom pravcu, da su teme o kojima mora najviše da se govori nezaposlenost, ekonomija, životni standard i korupcija.
Dakle, ono što su poslanici opozicije, na prvom mestu, u ovom parlamentu pokušali da stave na dnevni red mnogo pre nego što je Vlada zaista priznala da Srbija ide ka recesiji.
– Da vas podsetim, vaš partijski šef je prvi demantovao nas tada i rekao da recesije u Srbiji neće biti. Mi smo za odgovor dobili zaista medijsku satanizaciju.
Zatim, takođe, da vas podsetim, kada se priča o ekonomskoj i socijalnoj situaciji u državi Srbiji, na prvom mestu bi trebalo da se priča o korupciji i organizovanom kriminalu. Onda bi na drugom mestu trebalo da se priča o završnom računu javnih preduzeća. Na trećem mestu bi trebalo da se priča o reviziji svih završnih računa.
Dakle, ono što bi trebalo da bude pretpostavka svih ovih razgovora jeste da se građanima Srbije jasno kaže gde idu njihovi novci i koje interese, koje države, provodi Vlada Republike Srbije, jer srpske ne provodi.
Mi imamo konkretne ekonomske pokazatelje da primat u Srbiji imaju strane banke koje ostvaruju fantastičnu dobit, sa kamatama koje su najviše na teritoriji Evrope; da nemamo razvojne banke koje će se baviti, recimo, investiranjem u srpsku privredu, jer srpska privreda, faktički ne postoji; da su domaća preduzeća skrajnuta u stranu i dovedena do ivice bankrota, čak i kada se udruže, nemaju šanse da konkurišu za određene poslove; da će stopa nezaposlenosti doći do 18% i prevazići tu cifru; da u Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva.
Sasvim slobodno možemo da kažemo da Vlada države Srbije provodi interese Amerike, Britanije, EU, a ne Srbije.
Ono što je, takođe, jedan od značajnih pokazatelja, a to građani kažu, mi smo bili prekinuti u tom procesu da pokušamo da dovedemo predstavnike izvršne vlasti ovde u Parlament i da otvorimo javnu diskusiju. Moramo otvoreno da kažemo da se Vlada Srbije uplašila toga. Šta smo za uzvrat dobili? Restrikciju pričanja o tome kroz Poslovnik o radu Skupštine. O tome se ne piše u srpskim medijima, to su teme koje se ne dodiruju.
Hajde da vidimo koji tajkuni stoje iza ovoga šta se dešava u Srbiji. Dajte da vidimo gde su otišla sredstva od privatizacije. Ova kriza je iznela na površinu sve one crne rupe koje Vlada ne može sada da pokrpi. Hajde da vidimo ko direktno stoji iza gospodina Dinkića, iza gospodina Cvetkovića! Hajde da vidimo da li je ovo šou jednog čoveka zvanog Boris Tadić, da li je Srbija postala okupaciona zona Borisa Tadića, da li to gospodin Tadić od Srbije pravi dvopartijski sistem u kome će da vlada zajedno sa Nikolićem!
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)
Evo, imam potvrdu od gospodina Nikolića, koji dobacuje i kaže "da". Mi to znamo, samo srpska javnost ne zna da ste vi projekat Engleske i Amerike.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da.)

Dame i gospodo, gospođo ministar, to je dodatni razlog, samo da se nadovežem na kraj vašeg izlaganja, da gospodin Dinkić treba da bude prisutan i da obrazlaže set predloga zakona koji je direktno u njegovoj nadležnosti.
Kao što ste sami imali prilike da vidite, ono što jeste bila tema dnevnog reda, jeste set ekonomskih zakona za koje vi kažete da bi trebalo da donesu određene sistemske reforme u ovoj oblasti i da, pri tom, ublaži efekte finansijske krize, ukoliko sam vas ja dobro razumela, pa sad dajem sebi za slobodu da vas parafraziram.
Ono što zaprepašćuje, ali ne iznenađuje, jer nekako kao da je ustaljena praksa Vlade Srbije, da živi u nekoj paralelnoj realnosti u odnosu na Parlament, a samim tim nama i sama funkcija nadzora rada resornih ministarstava neki put može da se čini trivijalnom, iz prostog razloga da, ukoliko se odlučite da, uslovno rečeno, promenite tradiciju koja traje 150 godina, zato mora da postoji valjano dobar i opravdan razlog. Vi nas treba da ubedite da komorni sistem ne funkcioniše dobro 150 godina i da van svake razumne sumnje javnost u Srbiji i poslanici prihvate vašu argumentaciju. Mi je, iskreno, nismo čuli.
Ono što smo imali prilike kao poslanici da dobijemo, kao informaciju, jeste obaveštenje od strane privrednih komora i jeste određeni set informacija za koje smo se potrudili da ih pribavimo, pa između ostalog i pismo koje je gospodin Milosavljević, kao ministar trgovine, uputio gospodinu Dinkiću, predlažući mu da povuče ovaj predlog zakona iz procedure, zato što, takođe, nije uveren da komorni sistem treba na takav način da se menja.
Ono što je, iznad svega, najvažnije za javnost u Srbiji koja ne vidi na koji će način efekti finansijske krize da budu prevaziđeni, bojim se da mi niste odgovorili u prepodnevnom delu, jeste kako to da Fond za razvoj do sada nije radio ono što jeste njegova nadležnost, u meri da predupredi ovo gde se srpska javnost našla.
Meni su konkretni pokazatelji – reper uspešnosti rada Vlade i uspešnost strategije Vlade u smislu da ispuni predizborna obećanja i da unapredi život građana Srbije.
Takođe, nije jasno zašto je proevropski kurs odustao od evropskih primera funkcionisanja i rada komornih sistema u, uslovno rečeno, najrazvijenijim zemljama Evrope. Dakle, možemo ovde da predstavimo uporednu praksu od Nemačke pa nadalje.
Nije jasno, a zaista su se čuli divergentni tonovi, to je ono o čemu opozicija priča sve ovo vreme, da se stiče utisak da postoji nekoliko centara moći unutar Vlade Srbije i zato je ovakav haos, uslovno rečeno, i zato je ovakva situacija i ekonomska i socijalna. Kriza, po pravilu, razotkrije sve.
Kriza napravi lice i naličje onog kursa koji se pokrenuo i koji, priznaćete, traje skoro devet godina. Vaš partijski šef je, čini mi se, autor knjige "Ekonomija destrukcije". Iskreno sam očekivala da se gospodin Dinkić pojavi ovde i odgovori na suštinska pitanja. Dakle, pitanja koja bih postavila gospodinu Dinkiću verujte da nisu, u suštini, pitanja za vas, tako da se nadam da se nećete ljutiti na poslanike koji će vama da postave ona konkretna pitanja jer za to imaju mandat i na to ih obavezuje ono što jeste svakodnevno interaktivna komunikacija sa građanima koji stoje iza svih nas.
Nije jasno kako će Fond za razvoj kakav se projektuje i planira da unapredi stanje privrede i ekonomsko-socijalnu situaciju u Srbiji. Da vas podsetim, volim da govorim u slikama i primerima i mislim da je najlakše da se na takav način shvati realnost i moram da se ogradim, nisam ekspert iz ove oblasti, ali se oslanjam na radove mojih kolega, gospodina Milorada Buhe i gospodina Dragana Stevanovića koji nisu trenutno u situaciji da ovo predstave, kao i mr Dejana Mirovića koji se ovim bavi poduže vreme. Nadam se da ću ih dostojno predstaviti. Pokušaću da izbegnem, uslovno rečeno, stručne termine koji mogu samo da zbune javnost i eventualno da odvedu na neki sasvim drugi put.
Ali, nije jasno kako se planira da se reši situacija i da se provede u delo ono što je projektovano Predlogom zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, ukoliko se zna da bi se samo finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto domaćeg proizvoda, dakle, stranih direktnih investicija u 2009. godina je potrebno oko 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto u Srbiju u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Ono što imamo prilike da čujemo i svakog dana nas zapravo pres-kliping zatekne i pisanje medija sa ponekim novim iznenađenjem, ponekim novim pokušajem da se predstojeći dani i meseci prevaziđu bez socijalnih lomova i ekonomskih užasnih turbulencija, samo da vas podsetim, Grčka je eksplodirala zbog toga što je zapala u užasnu krizu. Srbija je u recesiji. Čini se da će kriza biti sve teže podnošljivija.
Ne vidimo na koji će način Fond za razvoj da radi ono što jeste u opisu njegovih poslova, kao što je npr. da bi trebalo da predstavlja finansijsku kreditnu instituciju za podsticanje privrednog razvoja, obezbeđenje likvidnih sredstava za restrukturiranje velikih privrednih sistema, njihovu pripremu za privatizaciju, obezbeđenje sredstava za otvaranje malih i srednjih privrednih društva, podsticanje zapošljavanja, razvoj tržišta kapitala itd.
Idem dalje sa primerima, pa verujem da ćete biti u prilici da date odgovor na to pitanje. Radi se o transferu lokalnim samoupravama. Danas smo saznali da je situacija sledeća, dakle, ukupan budžet gradova i opština u 2009. godini je 40 milijardi dinara. Nakon smanjenja transfera lokalnim samoupravama budžet će iznositi 25 milijardi.
Ono što je zaprepastilo, takođe, jeste jedna od mera ublažavanja efekata finansijske krize, a očigledno je da Vlada nema konkretno pravo rešenje za ovu situaciju u kojoj smo se zadesili jer je naprosto zakasnila sa pravim planom i programom, dakle, donela je odluku da smanji transfer lokalnim samoupravama za 15 milijardi. I većina predsednika i gradonačelnika lokalnih samouprava više puta je javno negodovala zbog najavljenog smanjenja davanja iz republičkog budžeta za 40%.
Primera radi, opština Koceljeva, budžet iznosi 170 miliona dinara, gotovo polovina od toga je 83 miliona dinara. Slična situacija je sa opštinom Majdanpek, čiji je budžet 330 miliona dinara, iz budžeta Republike dolazi 160 miliona dinara. Znatno manje iz republičkog budžeta dobija grad Leskovac, 56 miliona dinara.
Gradovi kao što su, recimo, Čačak i Kruševac koji imaju velike budžete u iznosu od 2,2 milijarde dinara, sa republičkog nivoa dobijaju 540 miliona dinara. Njima će možda biti lakše, ali se postavlja pitanje na koji način će budžeti lokalnih samouprava uspeti da obezbede ekonomsku i socijalnu sigurnost građana koji žive na njihovim teritorijama.
Nisu to samo primeri. Ukupan spoljni dug skoro da dolazi do 30 milijardi dolara. Mi smo pre neki dan pričali o zajmu sa Bankom Saveta Evrope, što bi trebalo da znači oko 20 miliona evra dodatnog duga. Mi imamo primenu Prelaznog sporazuma kojom se, prema našim procenama, gubi oko 267 miliona evra. Zašto o ovome govorim?
Ovo jesu pokazatelji odnosa Vlade, resornih ministarstava, svih paketa zakona, dakle, odnos Vlade prema rešenju određenih problema u državi Srbiji izgleda na ovakav način.
Ono što jeste neumitni jezik brojki jeste da ukoliko bi se desilo da se odustane od jednostrane primene Prelaznog sporazuma vlast bi mogla za nekoliko puta da uveća davanja iz budžeta predviđena za Antikrizni program.
Ako bi vlast odustala od jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, recimo, sa EU, budžetski deficit od 580 miliona evra bi bio skoro prepolovljen.
Ako bi se sredstva koja se gube primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU usmerila ka privredi subvencije privrede bi mogle biti uvećane za skoro osam puta, a ako bi sredstva bila usmerena ka Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje on bi imao skoro sedam puta veća sredstva.
Suma od 267 miliona evra je veća i od izdataka predviđenih za subvencije poljoprivredi od oko 212 miliona evra, ali i od sume od oko 192 miliona predviđeno za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Budžetske cifre su izračunate prema kursu u periodu kada je budžet bio usvajan. Isto tako, suma od 267 miliona evra je samo 17 puta manja od ukupnog budžetskog izdvajanja, recimo, za dečiju zaštitu.
Poređenje budžetskih izdataka i gubitaka koje proizvodi ova odluka o primeni Prelaznog sporazuma pokazuje da je Vlada mogla sa tih 267 miliona evra da finansira rad, recimo, sledećih institucija: Narodne skupštine, uključujući poslanike i stručne službe, na koju odlazi oko 23 miliona evra, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, koje dobija 47 miliona evra, Ministarstvo za spoljne poslove uključujući i diplomatsko konzularna predstavništva, na koje odlazi oko 67 miliona evra, Ministarstvo pravde, uključujući Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom, kojima pripada oko 74 miliona evra.
Dakle, sve ove institucije ukupno koštaju Srbiju oko 211 miliona evra, što je oko 55 miliona evra manje nego što iznosi gubitak nastao jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Sa druge strane, katastrofalna odluka o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU se retko kritikuje u medijima, s obzirom na to da je izuzetno jak lobi koji ovde pokušava da nas ubedi da Evropa nema alternativu, a sa standardom Srbije, o tome ćemo neki drugi put.
Iz Ministarstva za lokalnu samoupravu najavljuju otpuštanje oko 8.000 lokalnih državnih službenika u naredne četiri godine.
Mislimo da će ovaj broj biti i veći, transfer sredstava iz budžeta koji je prepolovljen govori da će lokalne samouprave morati da naprave situaciju da otpuste, nažalost, sve veći broj administrativaca.
Pitam vas, kako ćete rešiti socijalni i ekonomski problem tih ljudi?
Ono što je bila projekcija Ministarstva za lokalnu samoupravu, jeste da će se tako navodno uštedeti oko 12 miliona evra. Ta cifra je preko 20 puta manja od one koju gubimo jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU.
Ogromne pare koje Srbija poklanja bogatoj EU moraju biti usmerene ka našim najsiromašnijim građanima, nezaposlenima, za poboljšanje zdravstvene i dečije zaštite, ka našim poljoprivrednicima i našoj privredi.
Ono što je, takođe, vrlo značajno, a može da posluži kao slika ovih neumitnih brojčanih pokazatelja, jeste da Brisel definitivno otima od naših građana 267 miliona evra, uz svesrdnu pomoć Vlade koja zaista ne zna se čije interese provodi.
Za te pare u ovoj krizi i ovoj recesiji u Srbiji bi moglo da se izgradi 60 obdaništa ili 50 dnevnih boravaka za decu sa obezbeđenim prevozom i mogao bi se nabaviti novi nameštaj za 150 škola, moglo bi se izgraditi 50 fiskulturnih sala, dograditi 22 škole ili sanirati 90 škola, odnosno izgraditi 15 novih. Za ove novce koje nam Brisel otima mogla bi se izgraditi tri nova mosta u Beogradu. Dakle, to je još jedna slika o vrlo velikoj nesposobnosti koju je pokazala Vlada Srbije, odnosno finansijski lobi unutar Vlade Srbije.
Nije jasno kako će Fond za razvoj Srbije da učini da domaća privreda stane na noge, u stvari da se domaća privreda desi u Srbiji, kad, recimo, imamo sledeće primere: u članu 115. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU obećava pomoć Srbiji, koja uključuje zajmove Evropske investicione banke. U ovom smislu zaista nije jasno, kada se definiše ovakva pomoć, kako pomoć može da bude zajam koji je, zapravo, zajam sa kamatom koja treba da se otplaćuje. Ali, kako se te reforme koje se nalažu u tom proevropskom kursu izgledaju u praksi, tiče se i Fonda za razvoj Srbije, pa nije jasno kako će biti provodljive u delo. To izgleda na sledeći način.
Na primer, austrijski ''Por'' koji će najmanje skoro za 119 miliona evra graditi most na donjem špicu Ade Ciganlije nije imao konkurenciju među domaćim građevincima, koji su nekada bili čuveni u svetu, jer ti domaći građevinci nisu ni učestvovali na tenderu. Razlog su bili strogi uslovi Evropske banke za obnovu i razvoj, za koje se unapred znalo da su nepremostivi za domaću operativu. Prvi uslov IBRD je bio da izvođač ima obrt sredstava oko 200 miliona evra u poslednjih pet godina.
Jedna domaća firma koja ispunjava ovaj poslednji uslov je „Mostogradnja“ jer poseduje mehanizaciju za gradnju mosta na plovnim putevima, kao što je slučaj sa mostom kod Ade Ciganlije. Poslednjih godina, međutim, nije gradila kapitalne mostove jer država nije imala ekonomsku snagu za tako nešto.
Takođe, vrlo značajno, jeste još jedan primer, svi veći projekti, kao što su putevi i mostovi, dodeljivani su stranim firmama, iako nema dokaza u praksi da su sposobnije od naših, ali naprosto standardi koji su se postavljali pred naše firme bili su isuviše visoki ili je opet vladalo slobodno sudijsko uverenje i investitora da naprosto naše firme ne mogu da odgovaraju standardima koji se postavljaju pred njih. Slična situacija se ponovila 2006. godine, pa nas tako svi ovi primeri rukovode da ne možemo da verujemo da srpska Vlada ima dobru nameru, ili makar jedan njen ozbiljan deo koji pokriva finansijske tokove, u oporavljanju domaće privrede, naprosto, zato što jedino ispunjavate uslove EU.
Dakle, 2006. godine je bila slična situacija sa izgradnjom novog mosta i rekonstrukcijom starog mosta kod Beške na Dunavu. Predstavnici Sindikata građevinarstva Srbije i Republičkog granskog sindikata "Nezavisnost" su javno izrazili svoje nezadovoljstvo činjenicom da ovaj put srpski konzorcijum koji su činili "Mostogradnja", "Planum", "Goša", MIN, "Ivan Milutinović", "Zavarivač", nije dobio posao na izgradnji novog mosta kod Beške, iako su nezavisne komisije ocenile tu ponudu kao najpovoljniju. Udružena srpska preduzeća su uspela da nadmaše sve inostrane firme po kvalitetu ponude, ali Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su diskvalifikovale domaći konzorcijum jer, navodno, ne ispunjava kriterijume.
Evropska banka za obnovu i razvoj, ukupan posao na sanaciji i izgradnji mosta kod Beške koji je vredan oko 40 miliona evra, zamislite koliko bi to bilo dobro kao injekcija za domaćeg izvođača radova, koliko bi se ljudi zaposlilo tom prilikom, dakle, čak ni rekonstrukciju mosta kod Beške nije htela da poveri "Mostogradnji", navodno, jer je ova firma 2005. godine imala nedovoljan profit. Dakle, otvoreno je favorizovana drugoplasirana "Alpina", iako je ponuda te firme bila dva miliona skuplja. Inače, most kod Beške je sedamdesetih upravo gradila "Mostogradnja". Epilog je bio da su ugovor za sanaciju postojećeg i izgradnju novog mosta kod Beške dobili "Alpina" i DSD, a jedan od podizvođača će biti "Mostogradnja".
To su konkretni primeri kakav odnos imaju svi oni od kojih mi pokušavamo da zajmimo pare ne bi li pokušali da napravimo nešto na teritoriji Srbije.
Pri tom, vidimo kako se sistematski uništava domaća privreda, tako što se postavljaju zaista izuzetno nedostižni i visoki standardi, a i kada se ti standardi ispune, opet se slobodno sudijsko uverenje evropskih investicionih banaka i finansijskih institucija na kraju svede na to – ne ispunjava standarde.
Još nešto što Srpskoj radikalnoj stranci stvara nedoumicu kako će ovaj predloženi set zakona, kako ste vi rekli, gospođo ministar, da ublaži efekte finansijske krize, jeste i sledeća činjenica: mi smo da se ne bismo rukovodili podacima do kojih mi sami dolazimo, pa da nam se ne bi spočitavalo da to nisu realni pokazatelji, postavili konačno pitanje vašem partijskom šefu, vezano za sistematsko otpuštanje, dakle, ostajanje bez posla i mogućnosti zarade oko 64.000 ljudi.
Dobili smo zvanično odgovor iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, i to sektora razvoja stanovništva sa finansijskog učešća države u rešavanju viška zaposlenih. Pazite šta nam je resorno ministarstvo odgovorilo: ''Analizom raspoloživih podataka u novembru prošle godine, evidentirani su ili najavljeni otkazi ugovora o radu, u većoj meri su posledice, pre svega, utvrđivanje viškova zaposlenih u društvenim preduzećima koja su u procesu pripreme za privatizaciju.''
A ovom prilikom bi volela da čujem podatak gde su otišla sredstva iz privatizacionih fondova, a bila su namenjena oživljavanju privrede. Tada smo saznali da se radi o bivšim velikim gigantima, kao što su: "Viskoza", pa je tu trebalo da dobije otkaz 100 radnika, "Zlatara''- Majdanpek – 80 radnika, "Prahovo-proizvodnja đubriva'' – 160 radnika, "Iris" iz Prijepolja – 450 radnika, "Raška" – 100 radnika. Najavljeno je bilo da će "Zastava automobili" otpustiti 700 radnika, Fabrika šinskih vozila "Goša" – 200 radnika, "Šamot" iz Aranđelovca – 300 radnika, "Elektroporcelan" iz Aranđelovca – 259 radnika, JAT – 850 radnika, po ovom osnovu.
Po drugom osnovu, dakle, utvrđivanja viškova zaposlenih u privatizovanim preduzećima, u cilju oslobađanja novih viškova zaposlenih, kupci su se kupoprodajnim ugovorom obavezali da će u narednim godinama investirati u razvojni program, ali da neće otpuštati zaposlene u nekom određenom periodu. Za veći broj privatizovanih preduzeća u toku je nova faza u sagledavanju optimalnog broja zaposlenih, dakle, desila se kriza.
I, onda je informacija izgledala na sledeći način: "Zdravlje" Leskovac – 194 radnika, "Rubin" Kruševac – 63 radnika, "Plima" Pek –200 radnika, "Krajina vino" – 270 radnika, uljara "Sunce" – 700 radnika.
Po trećem osnovu – upućivanje zaposlenih na prinudni odmor, uglavnom u privatnim preduzećima i onim preduzećima gde nema mogućnosti da se radnici proglase viškom, to su: "Zender" Vranje – 720 radnika.
Tu je država preko "Siepe" dala bespovratna sredstva za grindfild investicije i Nacionalna služba za zapošljavanje je dala bespovratna sredstva za obučavanje zaposlenih.
Ali, moram da vas podsetim, dok traje preobuka i obučavanje zaposlenih, ti zaposleni moraju da prehranjuju svoje porodice. Dakle, od kursa i preobuke oni to ne mogu.
Po četvrtom osnovu prestanka rada po osnovu otkaza ugovora o radu na određeno vreme i rada preko omladinske zadruge, učinili su "Belir" iz Kikinde sa 130 radnika, "Svislion" iz Vršca – 100 radnika "Vital" Vrbas – 230 radnika, ''Ju-es stil'' iz Smedereva – 400 radnika, "Dunavka" iz Velikog Gradišta za 125 radnika.
Utvrđivanje viška zaposlenih u namenskoj industriji i prestanak rada dohodovnih institucija u okviru Vojske i po tom osnovu utvrđivanje viška zaposlenih i isplata otpremnina u skladu sa Zakonom o Vojsci, po ovom osnovu prestao je rad u preduzeću "Milan Blagojević" iz Lučana za 170, u "Remontnom zavodu" iz Čačka za 360 radnika, u preduzeću "Cer" iz Čačka za 150 radnika.
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u mesecu oktobru prošle godine najveći broj zaposlenih je dobio otkaz po osnovu isteka ugovora o radu na određeno vreme – 32.018 radnika. Evidentiran je znatan broj prestanka radnog odnosa po osnovu sporazuma između zaposlenog i poslodavca, na inicijativu zaposlenog, oko 16.000.
– Prestanak radnog odnosa po osnovu tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavaca – 1.760 radnika.
– Prestanak radnog odnosa zbog neostvarivanja rezultata rada za 603 radnika.
– Istovremeno, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u mesecu oktobru 2008. godine, oko 64.033 radnika je ostalo bez posla po ovim raznim osnovama.
Do današnjeg dana, a pokušavali smo više puta da dobijemo plan i program na koji način Vlada Srbije misli da izađe u susret ovim ljudima. Mi to nismo dobili, niti smo imali prilike da saznamo koje su to finansijske institucije, kako će menadžerski tim Vlade da nađe dodatna sredstva ne bi li se ublažio ovakav udar, uslovno rečeno, finansijske krize, na državu Srbiju.
Dakle, ono što smo, najkraće rečeno, očekivali da čujemo danas, jeste realna informacija i realno skeniranje slike u Srbiji. U Srbiji preko pola miliona ljudi živi ispod donje granice siromaštva. Ne samo što su to ljudi koji su uglavnom naši članovi, pa imamo obavezu za preko milion i 220 hiljada ljudi, izražavamo zabrinutost za celokupnu Srbiju. U Srbiji, ono što je prema svim ovim podacima sada već realna projekcija, neće biti porodice koju ova nesreća neće dotaći.
A iskreno da vam kažem, posle svih ovih pokazatelja zaista treba imati hrabrosti i braniti nešto što je trebalo da uradi gospodin Dinkić, a predstavlja Fond za razvoj Srbije.
Kada smo već kod nečega što, takođe, slika potpunu otuđenost Vlade Srbije i od života, a posebno od Parlamenta, jeste upravo informacija koju gledam ispred sebe, Ministarstva trgovine i usluga, upućena vašem partijskom šefu, gospodinu Dinkiću.
Mi smo čak bili svesni sukoba između gospodina Milosavljevića i Dinkića povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o komorama. Ali ono što javnost u Srbiji treba da zna jeste, kako kaže gospodin Milosavljević, prema odredbama članova 2, 5. i 7. kao i u smislu članova 8, 10. i 11, tada, Nacrta zakona, provodi se u suštini jedinstvena zakonska intervencija i to promena postojećeg pravnog režima organizacije, jedinstvenog komorskog sistema koji je na snazi u skladu sa važećim propisima.
Kao što kaže gospodin Milosavljević, reč je o Predlogu zakonskog rešenja kojim se potpuno menja postojeći model komorskog sistema, s obzirom na to da se predviđa pluralitet komora, odnosno komorskih organizacija putem ukidanja obaveznog članstva privrednih subjekata u Privrednoj komori Srbije, dakle, koncept jedinstvenog komorskog sistema je definisan kako u članu 1. važećeg Zakona o privrednim komorama iz 2001. godine, kojim se uređuje pojam privrednih komora kao samostalnih i poslovno stručnih organizacija, dakle, kao deo jedinstvenog povezivanja privrednih subjekata.
Kako ovo ne bih u detalje čitala, podsećajući na tradiciju od 150 godina, ono što je bio predlog dr Slobodana Milosavljevića, jeste da se tada Nacrt ovog zakona povuče iz procedure, zato što naprosto tada nije ni postojala analiza efekata zakona, koja je prema Poslovniku Vlade bila obavezna da se dostavi, na osnovu član 40. stav 2.
Mi možemo ovde samo da utvrdimo grešku u proceduri, ali je vrlo je diskutabilno zašto se menja tradicija nečega što postoji 150 godina bez javne rasprave. Mi ne krijemo, namera SRS jeste da upravo provedemo javnu diskusiju o svim nacrtima zakona, koje Vlada očigledno izbegava da uradi, sa stručnim i kvalifikovanim ljudima, pred očima srpske javnosti ovde i sada. Mi bismo voleli da čujemo na koji način vi mislite da će Fond za razvoj učiniti ono što jeste njegova osnovna delatnost sa svim pokazateljima koja sam iznela pred vas. Mislim da je to obaveza za celokupnu Vladu koja treba da izađe pred građane i kaže da konkretno nema rešenja za krizu koja će najjači udar da doživi između maja i oktobra ove godine.
Mi svi ovde preostali, a i ovo je slika Parlamenta i zainteresovanosti za situaciju u Srbiji, drago mi je što se sada na ekranu vidi od 250 poslanika koji su to ljudi koji zaista vode računa o dobrobiti građana, koji su to ljudi kojima su predizborna obećanja bila toliko silna i jaka i na kraju su pokušali da ubede da Evropa nema alternativu i da će ta Evropa doneti bolji život u Srbiji. Upravo smo dokazali da ta unija na jedan prepoznatljiv načini i za sve ostale zemlje, Srbija nije izuzetak, usisava ono što jeste nacionalni dohodak i bruto domaći proizvod jedne države, sa svim ostalim prerogativima jedne države.
Videli smo da ta unija nema nameru da reši krizu nijedne zemlje. Pre neki dan smo pominjali primer gospođe Merkel i njenog odnosa npr. prema ''Opelu''. Ono što mi možemo da projektujemo, takođe, da će sudbina EU biti vrlo neizvesna, iz prostog razloga, zato što je pao neoliberalni sistem, kao što ste videli, gospođo ministar. Pao je neodgovornim ponašanjem najjačih finansijskih centara moći. To, očigledno, još samo u Srbiji nije jasno.
Sledeća faza u načinu rešavanja prevazilaženja finansijske krize jeste zatvaranje u domaće ekonomije i u domaće zakonodavstvo najjačih zemalja Evrope. I tu je budućnost EU. U situaciji smo da pripremimo i žurimo sa zakonima bez javne rasprave, sa tim da se i Vlada unutar cepa po određenim predlozima zakona. Stvara se potpuni haos što u Parlamentu, što u javnosti. Pri tom nijedan od tih zakona čak i ne koincidira sa stvarnošću u Srbiji, ne nudi nijedno konkretno rešenje u Srbiji koja je pod protektoratom, nijedan od predloženih zakona se neće primenjivati na teritoriji KiM. Mi ovde glumimo očigledno nekakvu virtuelnu realnost. A što je najgore nijedan od tih zakona neće unaprediti život u Srbiji. Nijedan od tih predloženih zakonskih rešenja nije provodiv, naprosto, ne postoje materijalno-tehničke prednosti za to.
Ono što je pokazao određeni deo Vlade, na prvom mestu onaj koji kontroliše finansijske tokove, jeste da je njima bitnija EU nego život ljudi u Srbiji. Tu ste vi demantovani, gospođo ministar. To što ste rekli da je vama drago što se danas u Parlamentu govori o običnom životu ljudi U Srbiji, to apsolutno ne stoji. Da vam je drago, mi danas ne bismo pričali na ovakav način o ovakvom setu ekonomskih zakona. Mi ne bismo menjali 150 godina dugu tradiciju zbog unutrašnjih sukoba u nekim lobijima. I to jeste jedina istina.
– Da je vama drago, vi bi već imali nekoliko sednica Vlade i naši menadžeri u određenim javnim preduzećima ne bi imali višemilionske iznose, i da je vama zaista stalo do ovih građana, izašli biste pred nas koji ovde pokušavamo da ih predstavimo i rekli biste, Srbija je u teškoj krizi, rešenje se nalazi u tome i tom i tome. Vi nemate rešenje za to.
Ukoliko vi vidite rešenje u novim izborima, onda bolje to recite odmah, pa da građani Srbije znaju da se tu radi samo o političkim foteljama i političkim ambicijama i ni o čemu drugom. To je ona poruka koja sa zasedanja dolazi svakodnevno, bez obzira koliko se režim i režimski mediji trudili da to zamagle, od ministara koji ovde dolaze i koji predstavljaju zakone koji neće moći da se sprovedu u Srbiji, a iznad svega nas uvodite u to živo blato.
Nijedan od tih zakona neće pomoći ljudima da prežive ovu i naredne tri godine. I mi, onda, treba da izađemo pred te ljude i da kažemo, šta? Izvinite, nismo uspeli! Nismo uspeli, gospođo ministar, zato što se mediji zatvaraju i da se o ovome ne bi pričalo i zato što se opozicija satanizuje da se o ovome ne bi pričalo. I to je jedina istina.

Gospodine Novakoviću, hvala. Zbog režimske kampanje koja se vodi protiv poslanika ovog prestižnog doma moram da kažem, izvinjavam se što sedim, ali naprosto, tehničke mogućnosti su takve da se glas najbolje čuje dok poslanik sedi i govori sa mesta.
Da, to jeste istina. Pričala sam sa tehničkom službom, gospodine Novakoviću, imam tehničkog iskustva, osmogodišnje, nije zanemarljivo. Radijus mikrofona je prepoznatljiv, zato su mikrofoni za govornicom, kao što vidite, mnogo veći nego ovi za mesto, a i Poslovnikom nije predviđeno da li se stoji ili sedi dok se izlaže. Dok se to ne definiše, pretpostavljam da će parlament i javnost u Srbiji uvažiti ove argumente.
Takođe, postoji i druga mogućnost – da se priča za govornicom. Recimo, ja kolege poslanike koji govore iz nižih redova ne čujem ili čujem svaku drugu ili treću reč. Da to jeste tačno potvrdio je čovek koji je odgovoran za tehniku, koji je sedeo iza mene. Nadam se da će se taj problem uskoro rešiti. Znam da ljudi iz tehnike svakoga dana rade predano posle 18 časova do nekih kasnih večernjih i noćnih sati, ali to jeste ogroman problem, gospodine Novakoviću, i, vama za informaciju, jedina tačna i precizna informacija kada je tehnika u Skupštini u pitanju.
Ono što mi je takođe drago, to moram da kažem sada, jeste da je definitivno javnosti u Srbiji potpuno jasno da režim Borisa Tadića kreira političku scenu sa dve partije, Demokratskom strankom i partijom tzv. naprednjaka.
Gospodine ministre, moram da vam kažem da je vaše ponašanje potpuno neprihvatljivo i neprimereno. Imala sam utisak kao da se nalazim na beogradskim ulicama, u određenim beogradskim krajevima, a ne u skupštinskom domu. Dakle, način na koji se obraćate poslanicima je zaista neprimeren. Mislim da vi niste tu da ulazite u polemiku sa poslanicima, već da odgovarate na pitanja, ma kakva ona bila, što ne opravdava nikoga od nas da prekoračuje granice domaćeg vaspitanja.
Gospodine ministre, vi nas niste ni juče, niti danas, niti ćete nas uveriti da ćete uvesti rad u državu Srbiju. Čak i domaće vaspitanje nalaže da makar pogledate govornika koji vam se obraća, ja se vama lično obraćam. Taj stepen ignorisanja je dovoljan dokaz za srpsku javnost kakav je odnos srpske vlasti prema SRS.
Vi ste juče zapravo sebi lično oduzeli pravo da dalje pričate o ovom zakonu zato što ste prekrojili izbornu volju građana, niste mi odgovorili na pitanje na kojim parlamentarnim izborima je učestvovala SNS. Kada sam o tome govorila vi ste se, kao i sada, smejali i podsmešljivo odnosili prema tome. Dakle, zaista mi je drago što se srpska javnost svakodnevno uverava u državni projekat koji se trudi da SRS izbriše, faktički, iz postojanja političkih stranaka u državi Srbiji. Dakle, o tome više skoro da i ne treba da pričam.
Takođe mi je drago da vidim tolerantan način vođenja sednice Narodne skupštine – dozvoljavate poslanicima da dobacuju govornicima, lupaju o klupe.
Zbog "živahnog stila" o kojem je govorila gospođa Čomić pre izvesnog vremena poslanici SRS su bili izbačeni iz ovog parlamenta. Mi ćemo uspeti da dokažemo proceduralno koje su greške napravljene pri izricanju najtežih kazni. Ovo što kamere sada beleže u delu gde bi trebalo da sede poslanici SRS je definitivno slika i prilika demokratije i stepena demokratičnosti u srpskom društvu.
Volela bih, gospodine ministre, da mi odgovorite na pitanje koje postavljam u ime nekih 1.200.000 glasova i 78 mandata koje je SRS osvojila na majskim parlamentarnim izborima (a mi smo u srpskom parlamentu a ne u nekom lokalnom) – kada je SNS, na kojim parlamentarnim izborima učestvovala? Kako to da vi sami prozivate poslanice SNS i time prekrajate volju građana izraženu maja 2008. godine?
Znam da ovo verovatno izaziva alergijsku reakciju kod vas, ali tu ste, morate da istrpite svako moje pitanje i da na civilizovan način pružite što kvalifikovaniji odgovor. Moram priznati da ste dobrim delom derogirali svoje znanje juče.
Ono što me takođe interesuje jeste – šta je nadležno ministarstvo do sada radilo kada je u pitanju reč o proveri spiskova osnivača?
Govorili ste, ukoliko sam dobro zabeležila, da se spisak osnivača u elektronskoj formi treba naći na internetu, ne bi li se tako smanjile zloupotrebe u smislu da čovek i ne znajući može da bude na spisku osnivača više političkih stranaka. Mene interesuje šta je resorno ministarstvo uradilo do sada i da li elektronska forma na internetu jedino to omogućava, zato što mi se čini da je takođe deo nadzora upravo da do takvih zloupotreba ne dođe.
Ono što je takođe meni bilo vrlo prepoznatljivo jeste upravo to što ste, uslovno rečeno, govorili o izlaznosti na izborima, o potrebi da se uvede red u politički život u državi Srbiji. Pokušaću u toku današnjeg dana, a posebno u toku rasprave o pojedinostima, da vam kažem da vi niste u stanju to da uradite, zato što se u režimu gospodina Tadića dešava ono što se nije desilo u Miloševićevo vreme, a to je da se definitivno prekrojila izborna volja građana.
Pokušavate da donosite zakone koji bi trebalo da urede politički život i da se poštuje slobodno i demokratski izražena volja građana na izborima, a vi ste dali sve argumente i razloge da SRS i srpska javnost ne veruju u to. To vam je i odgovor na onaj vaš poluargument zašto je izlaznost građana u Srbiji mala, zašto pobeđuje grupa građana. Građani ne veruju vama, izvršnoj vlasti, Demokratskoj stranci, zato što se ono što građani izraze na izborima prekraja kasnije političkim odlukama u parlamentu.
Konačno ste pogledali i ovu stranu. Hvala vam. Naravno, nadam se da ću dobiti odgovore na sva ova pitanja, koja sam vam postavila i juče, ali pretpostavljam da zbog završetka zasedanja niste bili u situaciji da odgovorite. Hvala još jednom.

Ovo je još jedna slika toga da bi tehnički sistem trebalo da se unapredi i radujem se unapred tome.
Dakle, naravno da gospodin ministar ne mora da se javlja posle svakog govornika i da odgovara na dileme i eventualna pitanja koja se pred njega iznose, demokratične procedure i interaktivnog odnosa radi, ali očekujem da ćete mi konačno odgovoriti na dva pitanja koja vam redovno postavljam. Očigledno da se, to je moj osnov za repliku, vi i ja ne razumemo.
Vi ste i te kako vlasni, ne da govorite o mandatima, naravno da to nije vaša nadležnost, koji su ovde sporni od kraja 2008. godine, ali ste i te kako vlasni da govorite o političkim strankama, političkoj atmosferi i situaciji u ovom parlamentu, samim tim što ste i te kako prekršili nešto što jeste izborna volja građana i time uvredili skoro 1.200.000 građana koji su glasali za SRS - dr Vojislav Šešelj na majskim izborima 2008. godine.
Detaljnim obrazlaganjem kasnije, u smislu legitimiteta koji se ostvaruje jedino na izborima, gospodine ministre, vi ste celokupnoj srpskoj javnosti i meni delimično, premda ne toliko precizno i jasno, jer vrlo verovatno to i nećete moći, dali odgovor.
Ono što me takođe interesuje, u skladu sa svim ovim što ste pričali malopre, a promaklo mi je da to postavim kao pitanje, očekujem da ćete mi odgovoriti na ovo pitanje, jeste – koja komisija, ko će to da određuje da li stranka zastupa politiku koja divergira u odnosu na predloženi program koji je usvojen kada je formirana politička stranka? Da li mi to polako ali sigurno ulazimo u period ideoloških komisija?
Ono što mi možemo da izrazimo kao sumnju, jer jeste iskustvo SRS svih ovih godina, posebno sa kraja 2008. i ove 2009. godine, ali nimalo različito u odnosu na, recimo, 2000. ili 2003. godinu, jeste da će biti zloupotreba pri interpretaciji da li politička stranka propagira, uslovno rečeno, politiku koja može moralno da vređa nekog od nosilaca vlasti, tako da bih volela da mi odgovorite na pitanje – ko su ljudi koji će odlučivati i vršiti nadzor na ovakav način?

Gospodine Novakoviću, osnov za moje javljanje je član 100. Nadam se da neće ući u moje vreme i da ćete mi računati ovih desetak sekundi. Dakle, kaže se – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika ili predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.
Tokom prepodnevnog dela zasedanja... Inače, mi se redovno dovodimo u zabludu slobodnim sudijskim uverenjima, odnosno vrlo šarolikim i širokim tumačenjima odredaba ovog poslovnika. Mi smo od predsednika Skupštine imali prilike ovih dana da čujemo da poslanici ne mogu replikom da odgovaraju na izlaganja ministara koji su prisutni. Dalje, od gospođe Čomić smo tokom prepodneva čuli tumačenje da poslanici i te kako imaju prava da replikom odgovaraju i uđu u interaktivni odnos sa ministrom. Sada od vas čujemo da poslanici i te kako nemaju pravo na repliku.
Naprosto, mislim da su svi poslanici zbunjeni tumačenjima Poslovnika. Želeli bismo da to konačno razjasnite. Mislim da je dragoceno da u takav interaktivni odnos uđemo, jer je to na korist građana koji prate ovo redovno zasedanje, a da pri tome ne trošimo vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi. Hvala.

Nemam drugog načina da vam se obratim, osim ukoliko mi ne date reč.

Meni zaista nije jasno koji onda stav mi ovde treba da sledimo. Želela bih onda da apsolutno prihvatljivo bude objašnjenje i potpuno jasno da mi kažete – po kojim pravilima se predstavnici Vlade ponašaju u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine? Hvala.

Dakle, Poslovnik o radu se odnosi i na predstavnike srpske vlade. To sam htela da čujem. Znači, imamo pravo na repliku.

Ne, nisam zadovoljna, jer mi nije jasno objašnjenje.

Gospođo Čomić, dame i gospodo poslanici, ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da bude gospodin Zoran Krasić, ali je iz poznatih razloga u nemogućnosti da prisustvuje ovom redovnom zasedanju. Nadam se da ću na dostojan način uspeti da predstavim sve one poslanike SRS koji su, na sebi svojstven način, dali doprinos ovom mom izlaganju.
Ono što smo imali prilike da čujemo tokom današnjeg zasedanja, a i jučerašnjeg, jeste politička atmosfera u okviru koje donosimo ovako značajan i važan zakon o političkim strankama, koji bi trebalo da ima za cilj uređenje političkog života u državi Srbiji i niko normalan ne može da se suprotstavi ili protivi jednom takvom cilju.
Kada je reč o političkoj sceni Srbije, uređenje može da bude samo svrsishodno delovanje i aktivnost svih nas koji pokušavamo, sa manje ili više uspeha, da se ozbiljno angažujemo u okviru celokupne aktivnosti, sa jednim osnovnim ciljem, a to je unapređenje života građana Srbije. Ni to nije činjenica kojoj može bilo ko da se suprotstavi, makar ne oni koji pokušavaju da budu ozbiljni kada je reč o mandatima koje su građani predali, u smislu ostvarenja što boljeg životnog standarda. To su sve činjenice koje smo mi imali prilike da čujemo od kolega iz vladajuće koalicije i ostalih kolega iz opozicije, koje stoje i koje su na mestu i to možemo samo da pozdravimo.
Šarolikost političkih uverenja i ubeđenja koja bi trebalo da ovu zemlju usprave i dovedu u red tradicionalno poštovanih i prepoznatljivih zemalja na političkoj i geografskoj mapi Evrope i sveta trebalo bi da bude cilj svih nas. Naravno da politički život u Srbiji ne može i ne sme da se smatra utakmicom u rodoljublju i patriotizmu jer i jedno i drugo bi trebalo da bude pretpostavka svakog građanina države Srbije.
Ono što jeste kišobran i kategorički imperativ za svaku političku stranku trebalo bi da bude ustavom garantovan politički sistem, suverenitet i teritorijalni integritet.
To je nešto što je pretpostavka i o čemu se ne raspravlja. U vezi sa tim, sasvim je prirodno da sve one stranke koje svojim radom i svojom aktivnošću deluju protiv ustavom garantovanog sistema i ne treba da deluju dalje. To je činjenica koja stoji, političke korektnosti radi, o kojoj valjda nema potrebe da se raspravlja ili priča.
Međutim, ono o čemu ima potrebe da se priča jeste šta se dešava sa slobodno izraženom izbornom voljom na izborima i da li izbori u Srbiji, koja pretenduje da bude demokratski uobličena država po prepoznatljivim i respektabilnim procedurama koje čine demokratiju, omogućavaju očuvanje izborne volje građana.
Nećete zameriti, dame i gospodo, ali ja ću tokom ovog izlaganja i te kako da se osvrnem na određene konkretne primere koje su i te kako flagrantno uticali na demokratsku prirodu sistema i režima u Srbiji.
Naše političko uverenje jeste da je izborna volja izražena na majskim izborima 2008. godine zaista flagrantno stornirana. Srpska radikalna stranka je na tim izborima osvojila 78 mandata. Desilo se da se određeni broj poslanika izdvojio iz redova SRS i to je prirodno i to je pravo svakog čoveka da u jednom momentu promeni svoje političko ubeđenje i krene nekakvim drugim putem. Ono što je nedopustivo jeste da sa sobom odnese i ono što je bila tradicija i procedura.
Na političkoj sceni Srbije je nastala nova politička stranka, zove se Srpska napredna stranka. I, da bude potpuno jasno, SRS ne može da ima apsolutno ništa protiv političkog ubeđenja ljudi koji čine SNS, koji su odlučili da pođu novim putem, odredili svoje programske ciljeve i krenuli da grade svoje politički prepoznatljive aktivnosti. Takođe, SRS može samo da poštuje izborne rezultate koje postiže SNS na lokalnim izborima, i uvek će poštovati. Kao što ste čuli, dame i gospodo, pre nekoliko dana bila sam prva koja je svima čestitala na ostvarenim uspesima na lokalnim izborima u Kovinu.
Ovde smo da završimo, i podvučemo crtu, sa određenim problemima za koje mislim da nisu u interesu građana Srbije, ali smo i te kako ovde da razmenimo i ukrstimo političke argumente i političke stavove. Ono protiv čega jeste SRS, to je nepoštovanje procedure i pravila koja čine osnovnu prirodu parlamentarne demokratije.
Kako su gospoda ranije iznela da su za parlamentarnu demokratiju u totalitarnom sistemu, kako ga zovete, pale mnoge žrtve, zaista im se treba pokloniti. Kako ste takođe naveli da su mnogi platili previsoku cenu u kontekstu borbe za demokratske vrednosti, takođe treba odati počast, ali ste, dame i gospodo, zaboravili primer predsednika SRS, koji je takođe robijao zbog otpora prema totalitarnom sistemu u mnogim sistemima. Toliko o korektnom političkom dijalogu.
Ono što pokušavam sve vreme da demonstriram jeste pokušaj Srpske radikalne stranke da se otvori politički dijalog. O političkoj kulturi, o metodama borbe može da se priča možda na neku drugu temu, ali ukoliko pokušavate da delujete u sistemu koji je dobro kontrolisan, a kada je reč o političkoj propagandi Srpska radikalna stranka, jer je osetila to više puta na svojoj koži, vrlo dobro zna kako izgleda, neki put je potrebno čak i da skandalizujete javnost ne biste li skrenuli pažnju na sebe i tako zaslužili prostor da prenesete političku borbu.
Pretpostavljam da ćete se, dame i gospodo, takođe složiti sa sledećom činjenicom – nikada se nije desilo da SRS ruši postojeće institucije svojim delovanjem, ma kakve one bile, ma ko sprovodio vlast. Možda sa više strasti, možda sa više temperamenta, možda sa više mašte ili živahnosti, kako to gospođa Čomić kaže, pokušavamo da predstavimo svoje argumente, ali smo prepoznatljivi po tome što poštujemo institucije i što se trudimo da poštujemo pravila.
Međutim, na srpskoj političkoj sceni se desio tektonski poremećaj i ono što je Srpska radikalna stranka na svojoj koži osetila jeste nepoštovanje procedure, nepoštovanje dogovora i nemogućnost pronalaženja političke volje da se određeni problemi reše.
Dakle, ukoliko se desi da ostavke na poslaničke mandate nestanu, naravno da će određene institucije pokušati da utvrde o čemu je tu reč, ali jedna stranka u ovom parlamentu je nastala tako što je pokupila ostavke na mandate Srpske radikalne stranke. Time je prekrojena izborna volja koju su građani Srbije izrazili na majskim izborima 2008. godine i odatle potiče sve ovo što se dešava u državi Srbiji.
Mi smo pokušali na institucionalan način; naravno da parlament nije mesto gde se utvrđuje ko je uzeo mandate, na koji način su zapravo ostavke na mandate, koje svaki poslanik potpisuje i prilaže svojoj stranci... Dakle, nije parlament mesto na kojem se utvrđuje takva, priznaćete, krivična aktivnost i ja o tome neću da pričam, ali je parlament i te kako mesto na kojem se govori o potpunom prekrajanju izborne volje. Ovaj parlament ne odslikava sliku koja se desila maja 2008. godine.
Nije ovo, dame i gospodo, ni prva ni poslednja ovakva situacija u istoriji parlamentarizma u Srbiji. Odnos između Narodne radikalne stranke i Napredne stranke postojao je i u 19. veku. Paralele radi, tada je Austrougarska zapravo napravila određenu grupu ljudi kako bi sprovodila svoje interese na teritoriji Srbije. S obzirom na to da se u obrazloženju zakona i da se ovde pominjao zaista izvanredan politički um, državnik kakav je Nikola Pašić, predsednik nekadašnje Narodne radikalne stranke, podsetiću vas, dame i gospodo, da je i on na problem sa naprednjacima (koji se ponavlja sada) ukazao jednom prilikom u srpskom parlamentu tako što je pročitao pismo upućeno ruskom konzulu.
Zašto je to Nikola Pašić uradio? Zato što je san Nikole Pašića bio – oslobođena Srbija, nezavisna Srbija. On je time hteo da skrene pažnju da se u političku scenu Srbije tada mešala Austrougarska. On je hteo da skrene pažnju da politička scena u Srbiji nije nezavisna.
Setite se samo istorijskih okolnosti tada, otprilike su slične kao istorijske okolnosti sada. Tada je bila Austrougarska, a sada je jedna sila koja se zove Sjedinjene Američke Države. Mogu da navedem primer gospodina Mantera koji je u jednoj emisiji na televiziji B 92, čini mi se da je bila emisija „U fokusu“, na pitanje novinara da li se meša u političku scenu Srbije odgovorio – da, naravno, i dajem sve od sebe. Razgovara sa svim političkim prvacima, to je nepobitan dokaz.
Kada se desilo u SRS, već prepoznatljivo, kada su nestale ostavke na mandate u okviru SRS, izdvojio se klub Napred Srbijo u okviru ovog parlamenta, šef američke i šef britanske misije su pozdravili naprednjake i rekli – to je evropski prihvatljiva desnica.
Mi smo, dame i gospodo, pokušavajući da rešimo taj problem tada rekli – nama tema nisu naprednjaci, mi njima želimo svako dobro i želimo im svaki put što više uspeha na izborima, neka na izborima oprobaju svoju snagu i neće imati problem sa nama. Mi smo tada rekli da je na ispitu demokratska vlast. Ostavke koje nisu bile sporne predali smo Administrativnom odboru i očekivali odluku onakvu kakva treba da bude, ali su se problemi gomilali, odluka nije doneta i nama i javnosti u Srbiji je potpuno jasno o kakvom konceptu i kakvom projektu je reč.
Na nas srpske radikale su nastavljeni pritisci, uvedena je prinudna uprava u opštinu Zemun, mi smo pokrenuli određene procedure pred nadležnim sudskim institucijama, za koje nedvosmisleno imamo dokaze, o tome smo obavestili javnost, da je bilo pritisaka, da nije bilo mesta prinudnoj upravi, ali šta je tu je, to je činjenica i mi je prihvatamo, čekajući neke nove izbore na kojima će se odmeriti snaga.
Ali, šta se dešava? Naravno da se sve to preslikava na političku scenu i na atmosferu u parlamentu Srbije. Svi mediji su bili podrška naprednjacima. Svi mediji su bili protiv SRS. Svi mediji su stali na stranu otimanja mandata, prekrajanja izborne volje građana. To je trebalo da bude srpskoj javnosti dovoljan i jasan primer, i to je naše političko uverenje koje sada pokušavam da odslikam ovim konkretnim primerima, da se zaista ide na uklanjanje SRS sa političke scene Srbije.
Iz tog razloga sam pred srpskog ministra u prepodnevnom delu zasedanja, a i tokom jučerašnjeg dana, iznela našu strepnju, složićete se, znam da se većina čestitih kolega slaže da je potpuno opravdana, da ovaj zakon o političkim strankama apsolutno neće moći da se sprovede u delo u cilju, kako je to srpski ministar pokušao da predstavi nama, uvođenja reda u politički život u Srbiji.
Da je to tačno i da srpska vlada i izvršna vlast u Srbiji zaista ima nameru da uvede red u državi Srbiji, ne bi ovaj parlament i određeni poslanici opozicije bili satanizovani kroz režimske medije. Mi ne bismo bili kao lica sa poternice u režimskim medijima. Mi bismo bili potpuno ravnopravni politički akteri događaja u Srbiji.
Da režim nema strah od povećanja rejtinga SRS, da oni koji kreiraju i koji su uveli protektorat nad Srbijom nemaju problem sa SRS, SRS ne bi doživela udar kakav je doživela krajem prošle godine. Bilo je vrlo prepoznatljivo da je to najjača opoziciona stranka, koja će se suprotstaviti briselskoj i vašingtonskoj administraciji. Bilo je vrlo prepoznatljivo da SRS neće biti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zato što se znalo da to jeste, de fakto, priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Bilo je vrlo prepoznatljivo...
Ja zaista, dame i gospodo, 90% vas ne mogu da krivim, naprosto tu nema snage, mi smo potpuno uvereni da se ništa u korist poštovanja onoga što jeste demokratska priroda parlamentarne demokratije u Srbiji, da se ništa od svega toga neće desiti, ali mora da ostane zapisano. Oni koji budu istraživali srpski parlamentarni život moraju da znaju da je 2008. i 2009. godine, po diktatu američkog i britanskog ambasadora, prekrajana izborna volja građana. Svi koji su učestvovali u tome ostavili su svoj potpis i to je jedino što SRS kao opoziciona stranka može da uradi, da na ovaj način izrazi svoje političko uverenje da ovaj zakon neće uvesti red u politički život u Srbiji. Politički život u Srbiji, mislim da nema nijednog čoveka kome to apsolutno nije jasno, potpuno je kontrolisan.
Zaista, kao da imamo dva parlamenta: jedan u kome zaseda opozicija i jedan u kome zaseda pozicija. Ne prođe dan, a da se mi ne satanizujemo. Ne prođe dan, a da, ako postavite određeni problem i pokušate da nađete rešenja, a tiče se urušavanja nacionalnih interesa iz naše političke vizure, ne budete žrtva progona. Ne prođe dan, a da se javnost u Srbiji ne skandalizuje činjenicom da to što će izaći na izbore i glasati apsolutno ne znači, negde u krajnjem zbiru, ništa ili vrlo malo.
Tačna je konstatacija koju je izneo gospodin ministar tokom prepodnevnog zasedanja, da je izlaznost na poslednjim izborima manja, da narod gubi poverenje u političke partije. Šta je to što svi zajedno činimo da se to poverenje vrati?
Dakle, srpska javnost je svakodnevno, iz dana u dan, u prilici da gleda nešto što se zove potpuna derogacija političkog života u Srbiji, na sledeći način – ukoliko smo mi glasali, dali svoje poverenje određenim akterima da svako iz svoje političke posebnosti pokuša da unapredi život, od toga nema ništa, politička volja se prekraja, čemu onda izbori.
Stiče se utisak, zaista, da ovo postaje disciplinska komisija Borisa Tadića i da Srbija polako ali sigurno postaje gulag jedne stranke na vlasti. Evo, možda mi grešimo, možda je sve ovo politička fraza ili, kako bi neki ministri rekli, jeftin politički trik. Dame i gospodo, uverite nas da nije tako. Dajte nam kontraargument. Raspravite o ona dva mandata koja nisu sporna. Na jednoj ostavci izvestan poslanik je dao s namerom, očito je to sad, pogrešne podatke. Ali, dve ostavke nisu sporne. Očekujemo od vas da raspravite, kao što ste do sada raspravljali o tome. Uvek je mandat pripadao, do sada, političkoj stranci. Možda je to pogrešno, ali tako je bilo do sada.
Ukoliko odlučite, kao većina, da to bude drugačije, SRS će izraziti svoj stav, ali će poštovati odluku većine, poštovaće ono što kaže vlast u Srbiji.
Mi možemo argumentovano da pokušamo, sa manje ili više uspeha, da dokažemo da ono što radite nije najbolji put za Srbiju. To je naše pravo, to je sastavni deo bića opozicije. Mi čak nemamo potrebu, po samoj definiciji opozicionog rada, bilo šta da predlažemo. Krizna su vremena i dajemo sve od sebe, iz petnih žila se trudimo da ponudimo izvesna konkretna rešenja za krizu u kojoj je Srbija.
Da dam još jedan primer. Evo, demantujte mene, recite da ne govorim istinu. Dajte jedan konkretan razlog, uverite me da zaista želite da se život u Srbiji vrati u normalu. Poslednji incident koji se desio, to je udaljavanje, dakle najstroža kazna izrečena poslanicima opozicije, zbog koje sam ja ovde sama već nekoliko dana.
Ovo je tužna slika za demokratiju. Ne kažem da je bilo preterivanja sa svih mogućih strana, ali onaj ko je doneo odluku da najjača opoziciona politička stranka sedi na način na koji sedi, za leđima vrlo male političke opozicione stranke, morao je da zna i očekivao je reakciju srpskih radikala.
Ili, da obrnemo situaciju – kako biste se vi ponašali? Sećam se situacije kada je bila prekrajana izborna volja. Osvojili ste određene glasove na lokalnim izborima. Neko je pokušao to da ukrade. Vi ste, dame i gospodo, izveli narod na ulice, sasvim opravdano, imali ste razloga za to. Neko je krao slobodno izraženu volju naroda na izborima.
Kriza je u Srbiji, u Srbiji je recesija, Srbija je prezadužena. Srpska radikalna stranka je doživela vašu sudbinu, kada ste bili opozicija, pa mi nismo izveli narod na ulice. Srpskoj radikalnoj stranci se ne dozvoljava medijski prostor da kaže ono što ja sada govorim, jer je ovo jedini mogući medij koji je preostao.
Šta ste vi radili u tim situacijama? Hoćete da vas podsetim? Vi ste imali ANEM, koji je pokrivao 70% teritorije u onom Miloševićevom sistemu. ANEM je, da vas podsetim, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija. SRS nema nijedan medij.
O sebi čitamo najgnusnije stvari. Šta očekujete, dame i gospodo, da uradimo, da kažemo – svaka vam čast? To ste i hteli, da nam rasturite stranku, uzmete mandate, napravite političku scenu kakva vama odgovara. Dajte da se dogovorimo. Ne trebaju nam izbori, ne treba nam parlament.
Kakav je naš otpor? Naš otpor jesu ove majice sa likom predsednika naše stranke, za koga Karla del Ponte, dragi kolega, kaže da je popakovan iz političkih razloga i poslat u Hag, ne kaže SRS. To je naš vid otpora. Smeta li to kome? Rušimo li mi institucije na taj način? Da li smo izveli gladan narod na ulice Srbije? Ne, jer znamo da se sa tim nije igrati u Srbiji, koja dolazi do ivice siromaštva.
Šta je drugi vid našeg otpora? To što ćemo, naravno, tražiti da reklamiramo proceduru, a onda rizikovati da nam se kaže, bez reklamiranja povrede Poslovnika, da apsolutno nemamo prava na to i da nema povrede Poslovnika. To su one uzročno-posledične reakcije. Otišlo se predaleko.
Naravno, ovo ne govori da su srpski radikali nepogrešivi. Naravno da grešimo i svoje greške plaćamo na izborima. To je jedini način kako treba greške platiti. Da vas podsetimo, nas je narod kaznio 2000. godine. Mi smo tada osvojili oko 323.000 glasova. Narod je bio u pravu, bio je umoran, sankcije, ratovi, nikakva objašnjenja, izolacija. Narod nema potrebu da zna zbog čega je sve to. Narod ima samo jednu potrebu – da živi životom dostojnim čoveka. Ispravna je bila odluka. Bili smo kažnjeni, jer to nismo bili sposobni da priredimo.
Evo, devet godina kasnije, ili tri godine kasnije u odnosu na 2000, mi smo premašili cifru od milion glasova, jer se narod uverio da ono što je obećano 5. oktobra nije ostvareno.
Sada, devet godina kasnije, vi dolazite u onu situaciju, istorijski, ekonomski, politički, u kakvoj smo mi bili. Ne bih volela da posledice pritisaka međunarodne zajednice budu onakve kakve smo mi imali devedesetih godina pokušavajući da damo sve od sebe i da zaštitimo ono što štite sve te zemlje koje su nas bombardovale, a to je suverenitet i teritorijalni integritet.
Sve to sada na stranu. Vi ste preuzeli mehanizme totalitarnog sistema i sprovodite ga nad opozicijom. Naše je uverenje da je konačan rezultat ovoga, posle satanizacije određenog dela opozicije, konačno i zabrana rada SRS.
Volela bih da me tokom rasprave u pojedinostima razuverite vašom argumentacijom da to što mi sada izražavamo nije tačno. Evo slike parlamenta danas u Srbiji, pa nama može da znači samo sledeće: da je ovde prekrojena izborna volja, da je sa namerom napravljena užasna medijska satanizacija tako što je neko odlučio da zameni teze, pa se priča o tome da je srpskim radikalima najvažnije gde sede.
Naravno da nije, nikom normalnom u državi Srbiji nije, ali je srpskim radikalima najvažnija demokratska priroda režima. Srpskim radikalima je zaista najvažnija parlamentarna demokratija, a u toj parlamentarnoj demokratiji se zna kakav tretman bi trebalo da ima najjača opoziciona stranka.
Zbog toga su srpski radikali koristili i koristiće dozvoljena sredstva političke borbe. Udaljeno je 48 radikala u poslednjem pokušaju uvođenja tzv. reda u redovno zasedanje Narodne skupštine tako što je jedan poslanik, mr Aleksandar Martinović, tražio reč po Poslovniku, nije je dobio, a ostali su se solidarisali i svi su izašli napolje.
Da vas podsetim, a i srpska javnost mora da zna – o tom problemu, o premeštaju u ovaj prestižni dom, u ovaj spomenik kulture, gde će ko da sedi, niko nikada nije konsultovao SRS. Predstavnici SRS nisu glasali za ovaj raspored na sednici Administrativnog odbora. To je istina.
Ono što mediji pišu... Najveći deo ljudi koji se bave novinarstvom jesu čestiti ljudi, ali svi mi koji imamo novinarskog iskustva znamo kako treba i na koji način da se kreira javno mnjenje u Srbiji.
Sada vas pitam – da li to zaista raste ogroman strah od SRS, čim je represija prema SRS toliko jaka? Čemu represija u jednom demokratskom društvu? Ukoliko mi date kontraargumente da sve ovo o čemu sam pričala nije priroda represivnog aparata, pozdraviću i reći ću da ste potpuno u pravu. Onda ću vam reći: samo nam vratite mandate.
Dakle, ne tražimo da radite ono što je posao suda. Neka sudska instanca radi svoj posao. Tražimo da nam vratite nesporne mandate, na osnovu ostavki koje smo uputili Administrativnom odboru. Tu se svaka dilema završava. Tu Srbija polako ali sigurno ulazi u normalan politički dijalog.
Da vas podsetim takođe, a to jeste politička atmosfera u kojoj svi živimo, na doprinos u postizanju političkog dogovora – širokogrudo smo ušli u izglasavanje budžeta, postigli smo dogovor koji, dame i gospodo, vi kao partneri u ovom poslu niste poštovali.
Dakle, mi zaista iznosimo opravdanu sumnju da, s obzirom na sve ovo što je do sada, u ovih nekoliko meseci, slikalo politički život u Srbiji, koji je opterećen... Niko ko je okrenut unapređenju života i ublažavanju efekata krize u Srbiji ne može da se raduje izborima, koji koštaju. Da ne budem pogrešno shvaćena, SRS će uvek izaći na izbore samostalno. Na prvom mestu zbog toga što želi da oproba sopstvenu snagu, a na drugom mestu zbog toga što želi da sagleda gde to greši, šta je to što treba da ispravi, koju to političku metodologiju treba da primeni.
To je sasvim normalna priroda i izbori su tu kao kontrolni mehanizam koji će oprobavati sve nas.
Dakle, i da padnemo ispod cenzusa i da osvojimo nekoliko mandata i da sa 78 mandata padnemo na jedan mandat, bože moj, to je normalan politički život. Ako ćemo sa 30% pasti na dva ili pet posto, to je dobar mehanizam za nas. Mi se radujemo tome. U periodu krize naravno da ne možemo.
Ako je to već tako, ako novi izbori ne mogu da reše sve ove dileme i ovaj poremećaj u okviru političke scene, dajte da pokušamo to zajedno da rešimo i onda ćete nas razuveriti.
Onda ćete nam pokazati da je ovaj predlog zakona ostvarljiv, da će ono što je srpski ministar rekao obrazlažući ovaj predlog zakona zaista biti ostvarljivo i da će cilj zaista biti uvođenje reda u politički život u Srbiji.
Dame i gospodo, niko ovde nije anarhista. Valjda smo svi ovde i svako je platio, svaka politička stranka je platila ovde tu cenu i osetila na sebi represiju, da li je bila na vlasti ili u opoziciji, osetila je na sebi šta znači borba za parlamentarnu demokratiju. Valjda je to normalan poriv da svi funkcionišemo u atmosferi uređenog političkog života. Ko će biti uspešniji, više ili manje, neka to odluče građani.
Došli smo sada u takvu situaciju da je nama neko ukrao mir iz političkog života. Vrlo svesno manipulišući uveo je haos u politički život. Tako je usitnio političku scenu ne bi li što bolje manipulisao. Dakle, neki ljudi, a neka počne od ove rasprave, trebalo bi da se povedu samo zdravorazumskom logikom i kažu – sada je dosta. Upravo odavde krećemo da razmišljamo kao demokrate, kao ljudi koji hoće na demokratski način poštujući pravila, poštujući proceduru da urede politički život u Srbiji. S tim u vezi, srpskom ministru ne može da se nađe zamerka u obrazloženju, ali može da se izrazi sumnja u sprovođenje.
Upravo iz ovih razloga, sasvim sigurno znam, s obzirom na to da sam čula sve vas i vrlo pažljivo slušala, da ste svi okrenuti tim principima, da iz ovih ili onih razloga ne možete jasno da kažete da ono što jeste oslikano konkretnim primerima jeste nešto što ne sme jednoj državi i jednom društvu da se desi. To neću tražiti od vas. Ono što SRS traži, a evo kako se borimo, jeste samo postizanje političkog dogovora.
Završiće se ovo redovno zasedanje. Srpski radikali neće remetiti politički život u Srbiji. Ono što treba da ostane jeste ovaj potpis parlamentarne demokratije i mogućnost ili nemogućnost da se nađe i dođe do političkog dogovora. Priznaćete, dame i gospodo, da ono što mi tražimo jeste zaista minimum, minimum demokratske procedure i ništa više od toga.
Kada se dese sledeći izbori, za nas će možda biti činjenica... Ne možda, sasvim sigurno, uvek je činjenica ostvareni izborni rezultat.
Vaš nekadašnji predsednik, nažalost, ubijeni srpski premijer, jer niko ne zaslužuje takvu kaznu, dolazio je u naše prostorije 2000. godine po izborne rezultate. Predsednik SRS je prvi čestitao svima vama rezultate ostvarene na izborima. Ma koliko se lično trudio političkom akcijom, političkom metodologijom, prepoznatljivom, to je njegov stil, da ne ostvarite vlast, iz tada opravdanih razloga, to je politička borba, izašao je i čestitao. Nikada se nije desilo da je Srpska radikalna stranka bila poznata po nekakvom drukčijem postupku po završetku izbora.
Na sledećim izborima želimo svu sreću ovog sveta svima vama, a posebno naprednjacima. Rezultate koje ćete ostvariti mi ćemo samo da pozdravimo, i da čestitamo. To je demokratsko opredeljenje, vi ste izabrali svoj put i to nije ništa sporno. Poznajući lično neke od vas, znam da i te kako znate na koji način sada sedite u parlamentu. Da ste na našem mestu, možda bi sa vaše strane politička akcija bila mnogo dinamičnija i oštrija. To kažem znajući neke od vas.
Ono što jeste bitno, to je da srpska javnost bude potpuno uverena zašto SRS svih ovih meseci pokušava da skrene pažnju i da uputi konkretno i jasno političku poruku. Upravo iz ovog razloga.
Pokušavajući da na dostojan način predstavim sve moje kolege, ovde sam pokušala, zapravo, da sakupim dovoljno primera koje su pripremili za izlaganje, a, nažalost, nisu bili u prilici da ih vama i srpskoj javnosti predstave. Nadam se da će se to promeniti i da će oni po isteku kazne da se vrate u redovan rad nekog drugog zasedanja i da ćete imati priliku da sve njih (u njihovom prepoznatljivom stilu) slušate i da učestvujemo svi zajedno u radu ne bismo li u periodu kada se očekuje najveći udar krize na srpsku populaciju efekte te krize učinili bezbolnim za građane države Srbije.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima pokušati, sa manje ili više uspeha, da ukažemo amandmanima šta mislimo da može da se popravi, gde bi predlagač zakona trebalo da interveniše ne bi li politički život u Srbiji bio mnogo zreliji i komforniji za sve one koji imaju slobodu političkog udruživanja, pa samim tim i ispoljavanja političkih ubeđenja.
Dakle, kao što sam rekla, gospodin Zoran Krasić je trebalo da bude ovlašćeni predlagač za ovu temu dnevnog reda. Onim što je on u svom materijalu koji je priložio za ovo redovno zasedanje rekao pozabaviću se u potpunosti u raspravi o pojedinostima. Gospodin Krasić je, između ostalog, mišljenja da je ovaj zakon potreban da bi se zamenilo odsustvo legitimiteta i legaliteta, kako bi se sve političke stranke našle u istoj situaciji, kako ona koja je osnovana 1990. ili 1991. godine, tako i ona koja je osnovana oktobra 2008. godine. Tako bi se verovatno zaboravilo kako je, kao što sam rekla, jedna stranka nastala u ovom parlamentu.
U tekstu Predloga zakona, kako gospodin Krasić navodi, sa obrazloženjem, i to je njegovo uverenje, sigurno je tačno napisano samo - 1881. godina.
Meni je žao što gospodin Krasić nije tu, on bi zaista to detaljnije i sa mnogo više argumenata, kao čovek ogromnog političkog iskustva, obrazložio vama, gospodine ministre, srpskoj javnosti i kolegama. Trudiću se da na dostojan način pokušam da zamenim gospodina Krasića, mada iskreno mislim da je to nemoguće.
Dakle, kako gospodin Krasić vidi pojedina rešenja iz Predloga zakona? On smatra da svakako zaslužuje posebnu pažnju, recimo, član 12. Predloga zakona kojim je uređena sadržina izjave osnivača o osnivanju političke stranke. Mišljenja je da se DS zalaže i da predlaže overu potpisa osnivača od strane suda, a možda se to odnosi na opštinski organ uprave, jer je u pitanju overa jednostrane izjave građana. Bez obzira na to, kako kaže gospodin Krasić, da li je u pitanju sud ili opštinski organ uprave, u pogledu poverenih i uopšte jednostranih izjava imamo veliko iskustvo.
Setimo se da je za predsedničke izbore i za izbor narodnih poslanika takođe bilo predviđeno 10.000 sudski overenih izjava građana, pa smo imali situaciju da ni sud nije bio garancija i da su se overavale izjave mrtvih, lica koja ne postoje, a bilo je i maloletnih lica. Dakle, sudska overa u praksi nije pokazala niti dokazala prezumpciju tačnosti. Da su se saopštavali podaci o tome šta je sve bilo neispravno u tim sudski overenim izjavama, lako bi se došlo do procenta najočiglednijih falsifikata. Setimo se da je bilo kandidata sa više od 10.000 sudski overenih potpisa lica koja podržavaju kandidaturu, pa na izborima taj isti kandidat nije dobio, recimo, ni osam hiljada glasova.
Dakle, prosto je neverovatno, kako kaže gospodin Krasić, da onaj ko je sudski overenim potpisom podržao nečiju kandidaturu nije našao za shodno da nakon 20 dana glasa za kandidata koga je najzvaničnije podržao, i to punim imenom i prezimenom. Dakle, zaključak je jednostavan – ili je u pitanju falsifikat ili je neko obezbedio potpise za kandidaturu kako bi kandidat smetao na izborima nekoj drugoj opciji, ili je u pitanju neki dobar posao da se navodno zarade neke pare.
Gospodin Krasić bi vam ovde mnogo bolje od mene predstavio i svoj stav kada je reč o osnivanju političke stranke, koje se vrši na osnivačkoj skupštini. S obzirom na to da izjave osnivača o osnivanju političke stranke predstavljaju sastavni deo osnivačkog akta, a to su članovi 11. i 12. ovog predloga zakona, onda bi trebalo svi osnivači da budu prisutni u sali od 5.000 mesta, ili u sali sa većim ili manjim kapacitetom, a svakako najmanje u onom broju koji bude definitivno propisan članovima 8. i 9. Predloga zakona.
Dakle, ako se osnivački akt donosi na osnivačkoj skupštini, onda svi potpisnici izjava osnivača o osnivanju političke stranke moraju biti prisutni, jer oni imaju legitimno pravo da osnivaju, da diskutuju i da glasaju. To je primer kako jedno pravno-tehničko rešenje ne samo da utiče, nego i dovodi u pitanje samu suštinu slobode političkog udruživanja. Jer, ako nisu u stanju i u mogućnosti da njih 5.000 (ili, ako prihvatite amandman, 10.000), koliko je potrebno, tog dana bude u sali, da ravnopravno učestvuju, odlučuju kao osnivači, onda dovodimo u pitanje samu slobodu političkog udruživanja i samu slobodu ispoljavanja političkog ubeđenja, odnosno čak i demokratsku proceduru.
Treba, takođe, da se ima u vidu da sam osnivački akt, kada se donosi, podrazumeva da osnivači moraju da budu saglasni sa programom i statutom. Zato sve što se navodi u članu 10. mora da bude u jedinstvu i da čini celinu. Dakle, rešenje iz člana 11. stav 2. Predloga zakona, odnosno izjave kao deo osnivačkog akta moraju da se odnose i na program i na statut u smislu člana 10. Predloga zakona. To mora jasno da se navede i predlagač je morao da ima u vidu, kada je pravio ovaj predlog zakona, da zakon mora da bude vrlo konkretan, jasan i precizan, tako da ne ostavlja nikakav prostor za slobodno sudijsko tumačenje. Dakle, ne sme da se ostavlja za propisivanje izgleda od strane, recimo, ministra.
Znači, prihvatanje programa i statuta mora da se reguliše članom 10. ili 11. Predloga zakona, jer po sadržini pripada radnji donošenja akata iz člana 10. Predloga zakona i minimalnog broja građana kao osnivača.
Kako smatra gospodin Krasić, pri postojećim rešenjima iz Predloga zakona, odredba člana 8. je besmislena. Ona je besmislena bez obzira na to da li se predlaže pet ili deset hiljada punoletnih građana kao osnivača, zato što je nemoguće obezbediti tako veliku salu za osnivačku skupštinu stranke, već i zato što se ne zna šta treba da predstavlja cifra o najmanjem broju osnivača jedne političke stranke. Ako je svrha jednog broja osnivača da se dokaže ozbiljnost i odgovornost jedne političke opcije koja nastaje osnivanjem stranke, onda to svakako ne može biti neki minimalan broj osnivača. Dakle, koliko je ozbiljna akcija koja se stvara sa pet hiljada punoletnih birača?
Dakle, da se podsetimo, za kandidaturu za predsednika Republike potrebno je najmanje 10.000 potpisa lica koja podržavaju kandidaturu. To je, dakle, minimalan broj za običnu kandidaturu. Politička stranka, kao što ste vi to sa potpunim pravom i vrlo ispravno, gospodine ministre, danas rekli, jeste ozbiljan institut jednog društva samim tim što je u mogućnosti da vrši i sprovodi vlast. Dakle, vi svakoga sa ulice možete kandidovati sa 10.000 potpisa, ali politička stranka, sa ustavnim ulogama koje joj se priznaju, svakako zahteva vrlo veliki stepen ozbiljnosti.
Pod određenim uslovom, kako smatra gospodin Krasić, a naročito ako na izborima osvoji veliki broj glasova i naklonost građana, politička stranka dolazi u situaciju da upravlja životima, odnosno da uređuje život u Srbiji. Zato se, kako smatra gospodin Krasić, mora sprečiti situacija da neko, recimo, od bogatih pojedinaca ko poželi da ima svoju stranku može to da uradi sa malim brojem navodnih osnivača. Moguće je da neko od tih bogatih naredi da svi zaposleni u njegovom preduzeću ili preduzećima postanu navodno slobodni i dobrovoljni, a u stvari obavezni po samoj prirodi, osnivači političke stranke. To je uvek normalno i očekivano sa ovako predviđenim brojem osnivača jednog tako ozbiljnog političkog sistema kao što je politička stranka.
Doduše, moguća je situacija da taj bogataš bukvalno otkupi političku stranku. U političkom društvu Srbije postoji zaista znatan broj primera uticaja od strane određenih finansijskih centara. Moramo da se prisetimo da je poslednji primer upravo primer o kojem sam malopre govorila. Dakle, neophodno je da se minimalan broj osnivača političke stranke poveća, iz ovog i iz njima sličnih razloga, sa 5.000 na 10.000, a možda i na veći broj. To je zbog toga, gospodine ministre, što ste zbog ozbiljnosti onoga što politička stranka treba da bude vi govorili tokom prepodnevnog zasedanja. Na taj način se ne dovodi u pitanje sloboda političkog udruživanja, već se od političke stranke zahteva neophodni minimum ozbiljnosti i odgovornosti za nastanak jedne političke opcije, alternative i pogleda na preuređenje društva, na kraju, i za samu ozbiljnost možda buduće vlasti.
Dakle, sloboda političkog udruživanja, kako navodi gospodin Krasić, mora da ima uticaja na život i na rad na određenoj teritoriji, bez obzira na to da li politička stranka učestvuje u vršenju vlasti. Dakle, samo postojanje političke stranke ima, naravno, određeni stepen ozbiljnosti. Međutim, kada se radi o teritoriji, dovodi se u pitanje na kom delu teritorije će ovaj predlog zakona da se sprovodi. Da li se ovaj predlog zakona odnosi, recimo, i na deo teritorije Kosova i Metohije?
Da se vratimo temi Predloga zakona. U članu 13. navedeno je šta mora da sadrži program političke stranke. Gospodin Krasić smatra da je program političke stranke, po prirodi stvari, opšti akt i on bi pored načela, ciljeva i vrednosti morao da sadrži i opis sredstava kojima politička stranka namerava da realizuje i ostvari svoj program. Pored zakonom pretpostavljenog načina da politička stranka namerava svoj program da ostvari učešćem na izborima i, zavisno od rezultata izbora, eventualnim učešćem u vršenju vlasti, opis sredstava kojima politička stranka namerava da deluje mora da bude naveden u programu, jer se iz toga najbolje vidi da li je ona opredeljena za funkcionisanje u demokratskom društvu. To kao uslov ne dozvoljava odrednica o opisu vrednosti za koje se politička stranka zalaže.
Nažalost, danas se kod velikog broja političkih stranaka ne može sa sigurnošću utvrditi šta predstavlja njihov program. SRS je mišljenja da o ovome zaista treba prodiskutovati, evo u kom kontekstu: najčešće se dešava da politička aktivnost političke stranke ne odgovara programu političke stranke. Vas kao pravnika, koji je ipak čovek od respekta, pitam – šta u situaciji, evo da projektujemo situaciju na buduće dane, šta se dešava ukoliko stranka odstupi od svog programa, ukoliko taj program bude zaista tek slovo na papiru? Kakve su kazne u tom slučaju, kakve su sankcije u tom slučaju, zato što mi onda imamo neku sasvim drugu političku stranku?
Ukoliko imamo u vidu ono što ste obrazlažući ovaj predlog zakona rekli, a to je uvođenje reda u politički život Srbije, na koji način mislite da uvedete red u Srbiju ukoliko političke stranke s jednim razlogom pišu program, a svoju političku aktivnost menjaju od izbora do izbora, dodvoravajući se glasačima i obmanjujući ih na taj način ne bi li što bolje prošle na samim izborima?
Ono što je takođe vrlo značajno i gde bi takođe trebalo da čujemo odgovor od gospodina ministra, šta se dešava u situaciji direktnog mešanja u politički život i u formiranje političkih stranaka, ukoliko se sa uspehom dokaže, od strane, recimo, nevladinih organizacija ili predstavnika diplomatskih misija, što mislimo da je za jedno društvo prosto nedopustivo? Šta u tom smislu, kakve su tu sankcije, odnosno kakve se aktivnosti resornog ministarstva pretpostavljaju, a da se opet uvede red u politički život u Srbiji?
Iskreno, u dilemi sam koliko je meni još vremena ostalo od vremena predviđenog za poslaničku grupu, jer ne vidim na ekranu, iz evidentnih razloga.
(Predsedavajuća: Još 17 minuta od vremena koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS i jedan minut kao ovlašćenom predstavniku. Izvolite.)
Onda ću moći da se pozabavim, nadam se da mi nećete zameriti, izlaganjem koje je gospodin Krasić zaista vredno i pedantno pripremio za celokupnu srpsku javnost, vas kolege poslanike i za gospodina ministra.
Pored programa političke stranke, skoro da je identična situacija sa statutom političke stranke. On je, svakako, unutrašnji konstitutivni opšti akt koji članstvo, po principu slobode i dobrovoljnosti, prihvata kao obavezujući akt ponašanja i poštovanja, a nemoguće je da kolegijalni organ radi i odlučuje, a da se ne poštuje odluka većine. To se posebno odnosi na političke stranke. Dakle, kod samih političkih stranaka članovi su se dobrovoljno odrekli jednog dela svoje apsolutne slobode da bi se povinovali odluci organa, odnosno odluci većine. To je sasvim normalno i pretpostavljam da sa tim niko nema problem.
Danas imamo primere nepoštovanja kolektivnih organa stranke, primere gde se vrlo plastično odupire odluci većine u okviru političke stranke, pa samim tim derogira i sam život političke stranke. Onda se postavlja pitanje kako se tim političkim akterima može verovati na reč u bilo kojoj drugoj opciji. Na primer, ako je cilj uvođenje reda u politički život Srbije, volela bih da čujem kako mislite da se odnosite i prema takvim problemima, a mi svi smo svedoci takvog delovanja poslednjih nekoliko meseci.
Imam primedbu, ne zameram previše jer je više nego očigledno da je to skoro i postavka i činjenično stanje, zbog toga što ste danas celu poslaničku grupu kluba Napred Srbijo oslovili kao poslaničku grupu Srpske napredne stranke. Pretpostavljam da je lapsus u pitanju.
Znajući vašu profesionalnu reputaciju ne mogu da prihvatim da prihvatate prekrajanje izborne volje. Naprosto, to niste vi. Ako je lapsus, nadam se, političke korektnosti radi, da se to neće ponoviti, jer sa ove strane ne biste nikada doživeli od mene da se na takav način (recimo, da se to vašoj stranci desilo) obraćam bilo kome od vaših poslanika koji su poneli mandate i tako osnovali neku novu stranku. Unapred se zahvaljujem na korektnosti u perspektivi.
Dakle, ako statut kao konstitutivni opšti akt uređuje unutrašnju organizaciju političke stranke, kako smatra gospodin Krasić, dakle organe, onda je obavezujući za sve. Svedoci smo najčešće da se statut kao akt koji uređuje samo funkcionisanje stranke i treba da potvrdi samu prirodu stranke, da li na demokratski način donosi i sprovodi odluke... Ako se to ne poštuje, kao što je profesor Mićunović rekao, to je stvar o kojoj bi resorno ministarstvo, koje se inače bavi životom i radom političkih stranaka, trebalo da povede mnogo računa, u smislu nadzora, onda se postavlja pitanje kako možemo takvim političkim akterima da verujemo na reč ukoliko svoje instrumente ne poštuju.
Dakle, svako ko se registruje i kome se odobri registracija da može da deluje kao politička stranka, trebalo bi, sasvim je prirodno, da stane pod mikroskop države, jer država mora da ima sve mehanizme da zaštiti Ustavom garantovani sistem. To nije sporno. Mi očekujemo da se to javno kaže i da se javno detektuju svi problemi sa kojima se mi susrećemo. Zašto? Da se ne bi ponovili.
Ukoliko svi mi potičemo iz jednog sistema koji je ubijao višestranačje i slobode na najrazličitije moguće načine, onda se, dame i gospodo, svi, bez ikakvih razlika, učimo demokratiji. Možda će tek političke generacije koje dolaze iza nas biti oslobođene onoga što se zove nasleđe jednog sistema, jednopartijskog sistema i tek onda će sa punom slobodom moći da kažu da su spremni za procedure, da mogu da iznesu ono što jesu demokratska načela parlamentarne demokratije.
Svi mi ovde, ma koliko se trudili intelektualno, ali nažalost ne i prirodno, ne možemo to da kažemo.
Najčešće se dešava da u određenim kriznim situacijama političkog života, kada se sva naša lica i naličja vide, posežemo za metodama i metodologijom totalitarnog sistema. Najlakši način reagovanja na krizu je posezanje za metodama represije, ućutkivanja, gušenja, kontrole. Ali, sve je to razumljivo, s obzirom na to da se učimo demokratiji, s obzirom na to da je tradicija naše parlamentarne demokratije prekinuta na jedan zaista zavidan period i to je ostavilo traga u svima nama. Doprinosa radi, očekujem od resornog ministarstva da detektuje sve te probleme i da javno iznese za primer, krajnje korektno i civilizovano, da se takvi primeri ne bi ponavljali u budućnosti.
Gospodin Krasić takođe podseća na član 3. zakona o finansiranju političkih stranaka. Mislim da ćemo se tim pozabaviti, jer vreme polako ali sigurno ističe, u raspravi o pojedinostima, a želela bih zaista da dotaknem sve one primedbe i sugestije koje je kolega Krasić izneo, naprosto da vidite u kom okviru će se kretati izlaganje Poslaničke grupe SRS u raspravi o pojedinostima.
Dakle, gospodin Krasić sa pravom smatra da se u članu 16. Predloga zakona preteralo sa obavezama objavljivanja na internetu drugih opštih akata političke stranke, ako ih je donela. Ako tako nešto ne postoji kao obaveza, recimo, za državne organe i za druga pravna lica, onda nije jasno zašto ta obaveza postoji za političke stranke. Ovo posebno izaziva iznenađenje kada se ima u vidu da je povreda člana 16. istovremeno i prekršaj iz člana 41. Predloga zakona. Kao drugi opšti akt mogu da se pojave i programi izbornih aktivnosti, uputstva o izgledu ili zameni članskih karata, i nije jasno zašto bi u slučaju da se to ne objavi na internetu to predstavljalo prekršaj.
Mislimo da obaveza u smislu tehnološkog i tehničkog napretka i transparetnosti, za koju se svi zalažemo, jeste dostupnost podataka i informacija svih onih državnih organa i institucija od opšteg i javnog interesa, kako bi građani, kao poreski obveznici, imali potpuno uvid gde se to i na koji način troše njihove pare. Gospodine ministre, složićete se, pozdravljam nameru da ovaj predlog zakona bude prvi koji će napraviti takav pomak, ali nije jasno zašto to nije obaveza za sve one kojima je obaveza da vrlo jasno i transparentno objave određene podatke koji su od interesa za srpsku javnost.
Slična je situacija, kako smatra gospodin Krasić, sa odredbom člana 17. Predloga zakona u pogledu stavova 4. i 5. Ovo posebno izaziva čuđenje kada se zna da organizaciona jedinica političke stranke po teritorijalnom principu nije pravno lice, te samim tim ne može ni da bude nosilac nekih prava, obaveza i odgovornosti izvan političke stranke u celini.
Do ovako velikog uplitanja Ministarstva u organizaciona pitanja političke stranke verovatno se dolazi iz analogije koja se primenjuje kada su u pitanju privredna društva i njihove organizacione jedinice izvan sedišta koje nemaju status pravnog lica i koje se posebno evidentiraju kod Agencije za privredne registre. Kod privrednih društava, kako smatra gospodin Krasić, ta vrsta evidencije i upisa u odgovarajući registar je neophodna zbog toga što su u pitanju privredne delatnosti, ali delatnost političke stranke nikada ne može biti privredna.
Rešenja iz stavova 4. i 5. člana 17. Predloga zakona predstavljaju nedozvoljeno uplitanje državnog organa u slobodu političkog udruživanja, odnosno prevazilaze ustavni osnov i okvir za pojedina rešenja. Dakle, ovo, najblaže rečeno, izaziva čuđenje, jer se po teritorijalnom principu kao organizacione jedinice političke stranke pojavljuju izvršni odbor stranke, okružni odbori, mesni, opštinski, sve do poverenika za užu teritoriju unutar mesnog odbora stranke ili do organizacionog dela po biračkim mestima.
U članu 19. stav 1. Predloga zakona uopšte nije jasna formulacija o nazivu političke stranke koji povređuje moralna osećanja građana. Izgleda kao da se društvo vraća na period pre uvođenja višestranačkog sistema kada se sličnim formulacijama štitio ugled i delo druga Tita. S obzirom na predlagača ovog zakona, ne zna se da li će se štititi moralno osećanje u odnosu na Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja ili nekog drugog. Šta je vrlo važno? Ko je taj ko će odlučiti i protumačiti koja su to moralna osećanja prekršena i ko zaista ima autentično tumačenje u smislu ovog člana Predloga zakona?
U članu 21. Predloga zakona rešenje izlazi izvan okvira propisanih članom 55. stav 5. Ustava Republike Srbije. Ovde se istovremeno postavlja pitanje da li je moguće zakonom propisati zabranu sukoba interesa na drugačiji način u odnosu na Ustav, i to kako član 55, tako i član 6. Kada se vršilo nabrajanje, interesantno je da nije naveden poverenik za ravnopravnost, kada je on po Zakonu o zabrani diskriminacije u gotovo identičnom položaju kao i Zaštitnik građana. SRS i ovlašćeni predlagač za ovu tačku dnevnog reda gospodin Krasić smatraju da se nepotrebno unosi zbrka, ali pretpostavljam da ćete kao predstavnik resornog ministarstva tokom rasprave o pojedinostima da nam detaljnije objasnite ili pojasnite ovaj predlog.
Članom 6. Ustava Republike Srbije propisano je da ne može da se vrši državna i javna funkcija zbog neke druge funkcije, poslova ili privatnih interesa, a članom 55. Ustava Republike pobrojane su taksativno funkcije koje ne dozvoljavaju da se bude član političke partije. To su dovoljni razlozi zašto smatramo da je ovim članom unesena nepotrebna zbrka u ovaj predlog zakona.
Ono što bi zbog javnosti trebalo da se razjasni, a nadam se da govorim u prihvatljivim kategorijama tako da svi ljudi, i bez potrebnog predznanja, mogu da razumeju – članstvo u političkoj stranci nije funkcija, niti posao, niti privatni interes, na koji se odnosi član 6. Ustava Republike Srbije.
Članstvo u političkoj stranci ne može da bude sukob interesa, a u slučaju iz člana 55. Ustava Republike Srbije nema sukoba interesa, već postoji ustavna zabrana. Ustav vrlo jasno i decidno navodi u kojim slučajevima dolazi do sukoba interesa.
Reči: "kao i druga lica čija je funkcija u skladu sa zakonom nespojiva sa članstvom u političkoj stranci", iz člana 21. stav 3. Predloga zakona, formulisane su kao sukob interesa, a ne kao zabrana i zato im nije mesto u ovom predlogu zakona. To je naše uverenje. Možemo o tome da prodiskutujemo tokom rasprave u pojedinostima.
Ustavna zabrana ne sme zakonom da se širi. Osim toga, šalje se loša poruka da je članstvo u političkoj stranci planetarna opasnost za sve druge aktivnosti. S tim u vezi, potpuno se slažem da svi zajedno moramo da poradimo na vrlo ozbiljnom poslu, da se ponosimo (vrlo sam pažljivo slušala izlaganje) time što predstavljamo određene političke stranke, da se uvažavamo u raznolikosti, ali da se trudimo da dođemo do jednog zajedničkog cilja.
Ono što mogu sa sigurnošću da vam kažem jeste da će SRS u narednom periodu u tom kontekstu da da ogroman doprinos, jer nema ničeg lepšeg kada vi kao politička stranka delujete i radite u društvu koje je uređeno, koje uvažava raznolikosti i ne trpi nikakvu diskriminaciju, u kojem je politički protivnik politički neistomišljenik, a ne neprijatelj i u kojem političkim neistomišljenicima ne preti progon, zabrana govora, satanizacija, teranje u gulag, do, konačno, onog najužasnijeg i najbrutalnijeg čina kao što je fizička likvidacija.
Naša istorija i svetska istorija su prepune tih primera, ali se nadam da ćemo u skorijoj budućnosti da napravimo početne, pionirske korake (kriza je, očigledno svi zaboravljamo u toj krizi da se ponašamo na demokratski način), da ćemo učiniti napor da strpljivo i predano radimo u cilju poboljšanja političke atmosfere i da konačno povratimo poverenje građana u sve nas, da ubedimo građane da je dobro da izlaze na izbore, da jedino na takav način mogu da učestvuju u političkom životu Srbije, da sa ponosom možemo svakom našem građaninu, bez obzira na to za koju je opciju glasao, da pogledamo u lice, da kažemo da ćemo ga saslušati, da živimo životom običnih građana, da ćemo se truditi i dati sve od sebe da dogovorom i dijalogom rešimo makar neka njegova pitanja, ako ne sve, ali da ćemo nastojati da napravimo Srbiju sigurnom kućom za sve nas, bez obzira na to za kojim političkim uverenjima išli.
Ne znam tačno koliko mi je ostalo vremena, ali vremena nema više, nažalost. Svima vama se zahvaljujem na pažnji i strpljenju. Zaista bih volela da javnost u Srbiji bude potpuno uverena da ukoliko sa svih strana bude učinjen taj značajan korak (a pažljivo sam vas sve saslušala) da izgradimo tu političku volju i dođemo do političkih dogovora, SRS će dati doprinos da Srbija postane ponosna zemlja građana, bez obzira na političko ubeđenje ili bilo koju drugu osobenost. Hvala.

Izvinjavam se što sedim, ali iz više razloga to činim. Prvo, pretpostavljam da se tehnički mnogo bolje čujemo kada se sedi i govori u mikrofon, jer sam prethodne kolege zaista imala problem da čujem pojedinačno svaku reč, a posebno imam problem i vas za tim stolom da čujem i to bi trebalo da se otkloni.

Ono što bih, po osnovu člana 235. Poslovnika o radu Narodne skupštine želela da iskoristim u vremenu predviđenom od pet minuta, naprosto, jedan problem prestiže drugi i čini mi se da je srpsko društvo sve više i više u krizi iz koje bojim se da neće biti lako izaći.

Juče sam pokrenula pitanje vezano za situaciju koja se dešava u glavnom gradu i odnos gradonačelnika Beograda prema Romima, ne želeći da ulazim u kvalifikaciju da li on time krši zakon ili ne, znači, to po strani.

Radi se o odnosu ove manjinske grupe u Dekadi koja bi trebalo da unapredi njihovu poziciju u društvu i da sve nas obaveže na to da se sa posebnom pažnjom odnosimo prema manjinskim grupama u državi Srbiji.

Ono što je za nas kao Poslaničku grupu SRS bilo frapantno, i moram da konstatujem sa zgražavanjem, jeste upravo taj nehumani odnos prema romskoj populaciji koja se našla na određenoj lokaciji.

Dakle, iako je zakon poštovan, ono što nam se čini da jeste to je kršenje osnovnih humanitarnih principa u kontekstu svega onoga što smo mi prethodnih meseci pričali, a ticalo se zabrane diskriminacije u srpskom društvu, mislim da je krajnje neprimereno da gospodin Đilas kaže da te ljude koji nemaju prebivalište u Beogradu treba vratiti u mesta odakle su došli.

On time direktno, takođe, govori o Sporazumu o readmisiji, na osnovu kojeg je izvestan broj Roma vraćen iz zapadnoevropskih demokratija u državu Srbiju, da država Srbija rešava njihove probleme, ali bez ijednog centa pomoći.

Država Srbija je siromašna, ušla je u recesiju, neće imati sredstava da reši najosnovnije životne probleme i mi pred svojim očima u tom demokratskom društvu vidimo takav odnos gospodina Đilasa.

Ono što je zaista pitanje, predlog, sugestija, nadležnom ministarstvu i nadležnim institucijama, koje bi trebalo da se bave ovim problemom, jeste sledeće – mi očekujemo promptno reagovanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Želimo da čujemo šta će po ovom pitanju Ministarstvo da uradi, s obzirom na to da sam gradonačelnik Đilas kaže da, faktički on potvrđuje da nije ispoštovana procedura u smislu pregovora do rešenja situacije u kojoj su se našli Romi, tu na prvom mestu ima žena, ima dece, tu su, takođe, trenutno raseljena lica sa teritorije Kosova i Metohije.

Ono koliko mi saznajemo na osnovu izjave prvog čoveka grada Beograda jeste da on ovim žestoko osuđuje međunarodne organizacije koje su se usprotivile, s pravom i s razlogom, zaista skoro na ivici brutalnog ponašanja, prvog čoveka Beograda, govoreći da na osnovu readmisije Beograd i država Srbija nisu dobili potrebna sredstva za rešavanje ovog problema.

To je, takođe, u kontekstu svega onoga što SRS svih ovih dana pokušava da predstavi srpskoj javnosti jeste, da set svih zakona, potvrđivanje svih konvencija, neće biti moguće sprovesti u praksi zato što naprosto ne postoji finansijska konstrukcija za rešenje svih nagomilanih problema. Mi na osnovu izjave gospodina Đilasa, takođe, saznajemo da nije konsultovan Republički ombudsman, da nisu konsultovane nadležne republičke institucije, da će ovih dana gospodin Đilas tek da se sretne sa predstavnicima OEBS-a i UNHCR-a da priča na ovu temu. To je ono o čemu priča SRS.

Zapanjujuće je da na ovakav način zapravo dokazuje političku diskriminaciju i diskriminaciju po posebnosti ove manjine, kao što je romska manjina, prvi čovek grada Beograda.

Pitanje vezano za sve koji nemaju prebivalište u Beogradu –Beograd će u narednih nekoliko meseci biti stecište svih onih koji neće moći da zarade hleb, kao što je to bilo i ranijih istorijskih perioda – šta bi onda trebalo da se uradi? Da ih vratimo – gde? Tamo gde ne mogu da prežive.

Na kraju, to bi bilo podjednako kao kada bismo se prisećali možda šta je sve prezime Đilas donelo ovom narodu i ovoj državi, pa da kažemo, molim vas, gospodine Đilas, vratite se tamo odakle vaši potiču. Naprosto, to su potpuno neprihvatljive konstatacije.

Umesto da se problem rešava tako što ćete pregovarati sa ljudima, izvinjavam se na prekoračenju vremena, završavam misao, u cilju rešavanja i suzbijanja daljih problema, kao što vidimo, kao spojeni sudovi javili su se i drugi problemi, đonom se krenulo na ljude koji zapravo nemaju mogućnosti da se zaštite. Hvala.