Nadam se da ćete uračunati vreme, a interesuje me koliko mi je ostalo vremena kao ovlašćenom predstavniku, kao i Poslaničkoj grupi, da li uopšte imamo vremena?
(Predsednik: Još tri minuta i 13 minuta kao ovlašćeni predstavnik, znači, ukupno 16 minuta.)
Hvala. U amandmanu na član 66. stav 1. reč je o dozvolama, odnosno roku trajanja dozvole. SRS smatra da je neophodno, s obzirom na to da se radi o skladištenju, tretmanu i odlaganju otpada koji može da ima štetne posledice po bezbednost i zdravlje stanovništva, skratiti period važenja dozvole sa 10 na pet godina.
Ovim najavljujem da ću koristiti vreme koje je predviđeno za Poslaničku grupu i, vrlo verovatno, vreme ovlašćenog predstavnika. Eto prilike da, kada je reč o upravljanju otpadom, predstavnike Ministarstva i gospodina ministra, koji je prisutan, podsetimo na jedan značajan primer iz prakse, za koji mislimo da je nekorektan i vrlo opasan.
Radi se o projektu sanacije, rekultivacije i korišćenja, do konačnog zatvaranja, divlje deponije. Mislim da sam u raspravi u načelu govorila o tom projektu. Reč je o Surdulici i Vladičinom Hanu. Projekat bi trebalo da se odnosi na 50.000 žitelja ovih opština.
U periodu kada je SRS provodio vlast u tom delu opštine, zaista nije postojao nijedan problem u saradnji s Ministarstvom. Obezbeđene su sve potrebne dozvole i sredstva. Međutim, treba napomenuti da je, o svom trošku, lokalna samouprava napravila potprojekat organizovanog prikupljanja, izvođenja i deponovanja komunalnog otpada sa teritorije cele opštine. Ono što je ostalo da se uradi, jeste projekat transfer-stanice, i to za opštine Surdulica i Vladičin Han, za 50.000 stanovnika. Tu je sve stalo.
Promena vlasti je uticala da se obustavi projekat za koji smatramo da bi bio značajan za unapređenje zdravlja i životne sredine za 50.000 stanovnika Surdulice i Vladičinog Hana. Pretpostavljajući da oko ovoga postoji konsenzus, očekujemo i konkretnu akciju od strane resornog ministarstva, jer, dozvolićete, ono što imamo da uradimo za sve ovo vreme rasprave o setu ekoloških zakona, jeste da saznamo kakvo je zaista stanje životne sredine, a onda i stanje zdravlja stanovnika na teritoriji Srbije.
Ono što, takođe, treba reći, jeste da nismo naišli ni na jedan podatak koji bi se ticao fondova zagađenja, svega onoga što je opasno po zdravlje, život i bezbednost svih stanovnika države Srbije. Sve vreme i svih ovih godina govorimo o tokovima zagađenja. Ovo s namerom ponavljam, ne bih li uspela da konačno izmolim zvaničan podatak o tome kakva je situacija s fondovima zagađenja, koliko finansijskih sredstava treba da bi se sanirala životna sredina, voda, vazduh i zemljište, kako je moguće da nemamo analizu efekata korišćenja nedozvoljenog oružja u periodu agresije. S tim u vezi, uverena sam da će gospodin ministar konačno da odgovori na to pitanje, volela bih da mi kažete kakva je uporedna praksa zemalja zapadnoevropske demokratije kada je reč o direktnom ugrožavanju života ljudi, pa samim tim i derogacije životne sredine u procesu upotrebe, recimo biološkog, hemijskog i radioaktivnog oružja? Da vas podsetim, jedna i po tona je u periodu agresije bačena na teritoriju SRJ, uglavnom, na teritoriju Srbije. Šta u tim slučajevima preduzimaju zemlje koje imaju visok stepen ekološke svesti, visoke standarde iz oblasti ekologije? Šta bi u tom slučaju preporučila Svetska banka, koja je vrlo osetljiva na ekološke standarde, i šta je država Srbija uradila po tom pitanju?
Ono što svi očekujemo, jeste da se na to, uglavnom, reaguje konkretnom krivičnom tužbom protiv onih koji su učinili takvo zlodelo. Priznaćete, 89 dece je stradalo u periodu agresije, veliki je broj porasta osoba s kancerogenim oboljenjima, da ne govorimo o porastu kancerogenih oboljenja kod mladih ljudi i dece.
Verujem da ste nekada posetili Onkološki institut, da vidite kako izgleda na delu ono što su nama radili 78 dana.
Ono što bi trebalo da bude logično pitanje iz svega ovoga jeste – zašto država Srbija nije tužila one koji su napravili humanitarnu katastrofu na teritoriji celokupne Srbije?
Pretpostavljam da ste svi videli članak koji je izašao u jednom dnevnom listu, reč je o fabrikama koje ne rade, a tema je upravljanje otpadom, u kojima se nalaze hiljade tona opasnog otpada. Koliko vidim, ovde su uzete izjave od predstavnika resornog ministarstva.
Samo zbog javnosti, koja, verovatno, nema ovu informaciju, reč je o sumpornoj kiselini, natrijum-hidroksidu, cijanidnim solima, amonijaku, azotnoj kiselini, kao i mnogim drugim štetnim materijama koje su u fabrikama širom Srbije.
O kojim fabrikama je reč? O ''Viskozi'' Loznica, FAK a.d. Loznica, HIP ''Azotari'' Pančevo, ''Zorki - obojena metalurgija'' Šabac, ''Župi'' Kruševac, ''Prvoj petoletki'' Trstenik, ''14. oktobru'' Kruševac, PKS ''Lateks'' iz Čačka, ''Magnohromu'' Kraljevo i ''Vitojevcu'' Vrnjačka Banja.
Konkretno, kada je reč o fabrici ''Zorka - obojena metalurgiji'' iz Šapca, koja je u procesu restrukturiranja, tu su direktno skladištene opasne materije i reč je o 5.000 kubika cink sulfata u rezervoarima i 350.000 tona jaros taloga. Osnovni sastav ovog taloga su teški metali i njihova jedinjenja.
Sve se to nalazi u skladištu, a ono što su predstavnici resornog ministarstva odgovorili, jeste da nema finansijskih sredstava za odlaganje i uništavanje ovog otpada, a nema ni potrebnih kadrova koji bi se bavili ovim, s obzirom na to da je na teritoriji Srbije, promakla mi je činjenica, izgrađeno postrojenje za uništavanje ovakve vrste otpada, znam da nije.
Ovo je pokušaj da skrenemo pažnju na ozbiljan problem. Jedan takav se očekuje 2011. godine. Projekat iznosi 14 miliona evra, to je neka pretpostavka, ali s obzirom na to da nemate postrojenje na svojoj teritoriji koje je preko potrebno za saniranje užasno velikog problema, uobičajena je praksa da se takav otpad izvozi i uništava u fabrikama koje su ovlašćene da to urade. To ne može da se uradi u ovom slučaju, zato što većina fabrika nema finansijskih sredstava, jer, naprosto, ne rade.
Dolazimo na ono što je najčešće pitanje i, zaista, izaziva uobičajenu reakciju, zato što ne možete braniti neodbranjivo. Nema konkretnog odgovora na to pitanje, znajući kakva je situacija kada je reč o fondovima zagađenja i tokovima zagađenja, jer mi nemamo finansijsku konstrukciju da taj problem saniramo.
Da su i kadrovi problem, videla sam po finansijskom izveštaju koji ste priredili za 2008. godinu i intervenciji inspekcijskih službi.
To je solidan broj intervencija i pokušaja da se dovede u red stanje, kada je reč o zagađivačima, ali, u kontekstu seta ekoloških zakona i kišobrana koji bi trebalo da unese standarde u ovu najznačajniju oblast za život i normalno funkcionisanje svih ljudi, zaista je nemoguće da razmišljamo na koji način treba da se sprovede taj proces ukoliko nemamo konkretnu sliku gde ćemo nabaviti sredstva koja su neophodna.
Mi smo verovatno u perspektivi da rešavamo ovaj problem u smislu fondova zagađenja. Otpad stoji i izaziva određena zagađenja i time direktno utiče na zdravlje ljudi. Onda imate začarane olimpijske krugove, nemogućnost adekvatnog medicinskog tretmana itd.
Ono što bismo mi voleli da čujemo, jesu finansijski efekti saniranja životne sredine. Kada je reč o fondovima zagađenja, da li imate preciznu sliku? Mi imamo određene parametre, koje ćemo predstaviti tokom rasprave u pojedinostima o sledećem setu predloženih zakona, ali bilo bi mnogo lakše da razumemo celu priču ako bismo imali finansijski okvir, pa bismo onda znali koji je vremenski period potreban da narod u Srbiji shvati da će živeti u boljoj sredini i da će uspeti da sanira opasno narušeno zdravlje. Jer, svakodnevno se udiše taj vazduh koji je zagađen, kontaminiran, svakodnevno se koriste vode koje su, takođe, kontaminirane, i svakodnevno se koriste proizvodi koji dolaze iz kontaminiranog zemljišta, što će reći da je zaista vrlo značajan problem.
Jedan od značajnijih problema jeste i izgradnja fabrika koje predviđaju celokupnu tehnologiju kako ne bi došlo do ovako nečega. To je, takođe, jedna od tema o kojoj ćemo pričati tokom sledećih tačaka dnevnog reda, ali ovde bi bio neophodan odgovor, da možemo da nastavimo raspravu dalje.
Nažalost, konsultujući vaš sajt, nisam pronašla finansijski efekat derogacije životne sredine, kada je reč o fondovima zagađenja. Vezano za uklanjanje otpada, videla sam da je ovo vrlo značajna činjenica, pa bismo voleli da znamo – da li imate plan aktivnosti kada je reč o ovoj situaciji? Koliko nam je poznato, radile, ne radile, fabrike imaju obavezu da se pozabave svojim otpadom, ali otpad stoji i direktno urušava zdravlje državljana Srbije.
Ono što je u vašoj nadležnosti, to je uređenje ove oblasti. Dakle, opet potpada pod Ministarstvo za zaštitu životne sredine, pa nas interesuje na koji način Ministarstvo misli da reši problem koji košta? Voleli bismo da znamo cifru za sve ove fabrike koje su pomenute, koliko to, prevedeno, znači finansijskih sredstava. Hvala.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 100. Da citiram samo, nadam se da ćete uračunati ovo vreme.
''Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, ukoliko smatra da ono nije u skladu sa odredbama ovog poslovnika, a učinjena je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi.''
Dakle, član 144. je vrlo jasan i kaže – kada se završi pretres Predloga zakona u pojedinostima, pravo na završnu reč ima predlagač.
Vi ste pitali, razočarana sam, gospodin ministar nije imao šta da kaže na sve ono što smo izneli kao pitanje, ali, dobro, to je moj subjektivni osećaj. Pretpostavljam, na kraju ćete uzeti učešće, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača.
Gospođo Đukić-Dejanović, vi čak niste ni pogledali u mom pravcu.
Meni je ostalo nekoliko vrlo značajnih minuta da iskoristim za tu tačku dnevnog reda.
Bila sam prijavljena, čak sam pritisla ovaj taster, tako da smatram da je učinjena povreda.

Ono što je vrlo značajno, a tiče se i prethodne tačke, za koju sam mislila da ću se odmah po završetku rasprave u pojedinostima javiti, jeste da upotpunimo informaciju, pa očekujemo od gospodina ministra da na kraju rasprave u pojedinostima o ovom setu zakona da preciznu informaciju.
Dakle, ono što je nas zateklo danas, jeste informacija da se 1.000 tona opasnog otpada nalazi u fabrikama koje ne rade, da ne postoje finansijska sredstva za odlaganje ili uništavanje ovog otpada. Takođe, od oko 500 srpskih preduzeća koja koriste opasne materije, 150 se nalazi u Beogradu, a mnoga se nalaze u naseljenim delovima prestonice. Priznaćete da ovo, u perspektivi, može da bude ozbiljan ekološki problem. Oko 25 postrojenja operiše u opasnim materijama, dakle, u velikim količinama, koje zahtevaju poseban elaborat procene rizika i plan delovanja u slučaju hemijskog udesa. Mislimo da tako nešto nije urađeno, ali ministar će da nas ispravi, pretpostavljam, na kraju rasprave.
Takođe, nijedno postojeće postrojenje u kojem se upotrebljavaju opasne materije još nije ispunilo uslove za integrisanu dozvolu za rad koja potvrđuje da su ekološki potpuno bezbedna. Rok da pribave dozvolu je 2015. godina. Šta do tada? Fabrike koje se tek grade neće, bojimo se, imati prepreke da se smeste u naseljenim sredinama i ovo je zaista problem koji se, možda, na prvom mestu tiče lokalnih sredina.
Uglavnom, urbanistički planovi predviđaju gde fabrike mogu da se grade, delom, ovo nema veze s vašim resorom, ali u perspektivi može da ima. Međutim, znamo kakva je situacija na terenu i da se, uglavnom, urbanistički propisi ne poštuju, da se grade porodična domaćinstva tamo gde to nije predviđeno, pa možete da imate ekološki problem, zato što, u perspektivi, to može da bude fabrika koja će, recimo, prestati da radi, a ima otpad s kojim ne zna šta će. Dakle, nemaju ni ljude, niti sredstva da to reše.
Mislim da je to ozbiljan problem kojim bi resorno ministarstvo trebalo da se pozabavi, pa da, eventualno, s Ministarstvom za lokalnu samoupravu ili nekim drugim resornim ministarstvom, predupredi ovako nešto.
Ono što je prepoznatljivo za grad Šabac, a tiče se Fabrike "Zorka", jeste da, faktički, godinama ne radi, ali potencijalnu opasnost predstavljaju hemikalije koje su skladištene u potpuno ruiniranim pogonima, cisternama i cevovodima. Pojedini objekti se nalaze uz samu obalu reke Save. Ono o čemu nismo pričali, a mislim da je, takođe, značajan problem, jeste da su ovi kapaciteti često na meti lopova i ono što te ljude u Šapcu brine jeste da mogu da budu žrtve akcidenata, recimo, poput lozničkog akcidenta, ili onog iz 1986. godine kada je u gradu bilo proglašeno vanredno stanje zbog nekontrolisanog izlivanja amonijaka. Desilo se jednom, može da se desi opet.
U šabačkoj "Zorki", u ovom trenutku se nalazi negde oko pet i po hiljada tona koncentrovane sumporne kiseline, koja je uskladištena u nadzemnim rezervoarima. Ona se koristi za proizvodnju mineralnih đubriva. Pošto je jedan broj zaposlenih angažovan u Fabrici, situacija je koliko-toliko pod kontrolom. Međutim, latentna opasnost ipak postoji.
Fabrike koje su privatizovane, kao što su "Zorka kolor", "Zorka keramika", "Zorka farma", imaju urađene elaborate o proceni uticaja na životnu sredinu i rizika od hemijskih udesa i, političke korektnosti radi, valja napomenuti da je upravo ovaj deo nalaza radio republički ekološki inspektor. Međutim, ono što jesu iskustva, tiču se deponije livničkog otpada koji se nalazi usred Beograda. Saznanje o kojem bi trebalo da se vodi računa, jeste da su toksikološke ekipe intervenisale do 100 puta godišnje, da se svakog dana zatvaraju preduzeća opasna po okolinu.
Da podsetim još jednom da se više od 100 industrijskih postrojenja nalazi u Beogradu koji je višemilionski grad. Ta industrijska postrojenja koriste, ili skladište opasne materije. Na celoj teritoriji Srbije, da opet ponovim, ima ih oko 440.
Šta je problem nepropisnog skladištenja u srpskim pogonima? Neadekvatan transport, nestručno rukovanje zapaljivim i toksičnim supstancama, koje su prethodnih nekoliko godina dovele do niza akcidenata. Rezultat toga, a skrećem pažnju baš ovim primerima, jer je ovo vrlo ozbiljan problem, jeste da su neki ljudi zbog toga izgubili živote. Voleli bismo da čujemo šta se ima kao ideja za sprečavanje ovakvih situacija.
U fabričkim halama se skladište, na primer, ugljen-disulfid, piralen, vinil-hlorid, koji se čuvaju u neadekvatnim uslovima, gde najmanja greška može da izazove katastrofu. Samo da vas podsetim, u eksploziji u Fabrici "Prva iskra" u Bariču, 2006. godine, troje ljudi je poginulo zato što je bilo neadekvatnog rukovanja. U požaru koji je izbio u lozničkoj fabrici "Viskoza", poginuo je jedan radnik.
Eksplozija u ''Fitofarmaciji'' u Zemunu i prevrtanje vagona sa 45 tona propan-butana u beogradskom naselju Padinska skela u februaru 2008. godine su najzapaženiji ekološki akcidenti, nažalost, sa tragičnim posledicama.
Ono što ne znamo, o čemu nemamo povratnu informaciju, jeste ko je snosio odgovornost za ovo i kako se reagovalo na ove akcidente. Ono što je gospodin Milan Milutinović, načelnik Ekotoksikološke službe Beograda tvrdio, ovo je zanimljivo da čujete kao predstavnici Ministarstva, kao i gospodin ministar, jeste da svaki izveštaj sa terena stručnjaci Zavoda šalju MUP-u, Ministarstvu životne sredine i Ministarstvu zdravlja, ali nikada nisu dobili povratnu informaciju o rezultatima istrage, osim poziva suda da svedoče u nekim slučajevima.
(Predsednik: Prošlo je sedam minuta.)
Hvala. Vidim. Samo da završim rečenicu. To je sve ono što smo želeli da čujemo i da dobijemo kvalifikovanu informaciju, odnosno povratnu informaciju od gospodina ministra tokom današnjeg dana. Hvala.

Izvinjavam se zbog ovoga, ali zaista je problem bio u tome što sam okasnila.
Dakle, obrazloženje za amandman na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, svakako, imate pred sobom. Nažalost, taj amandman nije usvojen, s već poznatim obrazloženjem. Međutim, u vremenu predviđenom za obrazloženje ovog amandmana neophodno bi bilo da čujemo, a nismo čuli od gospodina ministra, tiče se i ostalih članova ovog predloga zakona, procenu fondova zagađenja životne sredine nastalog u periodu NATO agresije.
Imam utisak da resorno ministarstvo, ipak, izbegava odgovor na ovo pitanje, zato što je odgovor na ovo pitanje zvaničan i sa sobom povlači određene zvanične reakcije na tu temu.
Mi smo, na osnovu svih analiza, konstatovali i došli do saznanja da nikada nije napravljena procena tog uticaja na životnu sredinu koja je nastala tako što su pripadnici NATO-a koristili po svim mogućim konvencijama zabranjeno hemijsko, biološko i radioaktivno oružje.
Tokom obrazloženja daljih članova ovog zakona, za koji smatramo da je od izuzetnog značaja za državu Srbiju, detaljnije ćemo da pričamo o tome. Očekujemo da nam gospodin ministar, pri kraju rasprave u pojedinostima o ovom setu zakona, da preciznije informacije. Hvala.

S obzirom na to da imate amandman i obrazloženje, ne bih trošila vreme na obrazloženje ovog amandmana, ali je vrlo važno da se član 4, zbog javnosti, pročita.
Dakle, on predviđa izmenu člana 16, koji se menja i glasi: "Pravno i fizičko lice koje degradira životnu sredinu dužno je da izvrši remedijaciju ili na drugi način sanira degradiranu životnu sredinu, u skladu s projektima sanacije i remedijacije. Na projekat iz stava 1. ovog člana Ministarstvo daje saglasnost. Ministar nadležan za poslove životne sredine propisuje metodologiju za izradu projekata sanacije i remedijacije, osim za projekte eksploatacije mineralnih sirovina, koji su uređeni posebnim propisima".
S namerom sam pročitala… Da li čitam dobar član? Ne?
(Predsednik: Drugi je zakon.)
Izvinjavam se, s obzirom na to da imam vreme na raspolaganju koje se tiče upravo ove oblasti, ono što bi bilo neophodno da se zna, jeste kako će se ovaj član odnositi na period NATO agresije. Hvala.

Izvinjavam se, iskrena da budem, ovo zaista liči na aukciju kod "Sotbija". Pomakla sam čitav zakon zbog brzine iščitavanja. Zaista se izvinjavam i srpskoj javnosti i molila bih vas samo malo sporije da čitate, a problem imaju i ostale kolege da isprate sve ove zakone i amandmane.
Ono što sam ostala dužna, najavljujem da ću koristiti vreme predviđeno za Poslaničku grupu, jeste, takođe, jedan primer. Pošto ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu, moje kolege nisu tu, trudiću se da na adekvatan način učestvujem u raspravi u pojedinostima o ovom zakonu. Dakle, opet zvanični podaci nadležnog Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje. Ovde je, zapravo, Sektor za kontrolu i nadzor. Datum je 10. mart 2009. godine, a potpisnik je republički inspektor za zaštitu životne sredine Jelena Stanković i reč je o Pančevu.
Kad već govorimo o zaštiti vazduha, ono što bi trebalo da nam pojasne predstavnici Ministarstva, jeste na koji način će ovim predlogom zakona da se životna sredina, konkretno, vazduh, tretira u smislu smanjenja presije na vazduh? S obzirom na ovaj nalaz tokom 2008. godine, na osnovu ugovora s opštinskom upravom opštine Pančevo, Zavod za javno zdravlje je vršio merenje zagađenosti vazduha u gradu Pančevu na dva dodatna merna mesta: Strelište, za one koji ne znaju, tamo je smeštena zdravstvena stanica, i Nova misa, odnosno Gornjačka 21.
Na osnovu rezultata dobijenih merenjima, a opet na osnovu zvaničnog izveštaja resornog ministarstva, od strane Zavoda za javno zdravlje Pančeva, u 2008. godini može se uočiti da u zagađenju vazduha Pančeva najznačajnije učešće imaju čađ, suspendovane čestice i amonijak. Prisustvo čađi u vazduhu Pančeva je višedecenijski problem, naročito u periodu grejne sezone. U 2008. godini, prosečne godišnje koncentracije su iste, ili približno iste na svim mernim mestima.
S tim u vezi, ono što bi trebalo da čujemo od predstavnika Ministarstva je na koji način mislite da rešite ovaj problem zagađenosti vazduha kada je reč o čađi u Pančevu? Takođe, na nekim mestima je zagađenje veće nego na drugim mernim mestima i to je problem koji traje više od decenije.
Takođe, broj dana s koncentracijama čađi u vazduhu je iznad granične vrednosti i misije na svim mestima koja su bila izložena merenjima. Na svim mernim mestima znatno su veće prosečne koncentracije čađi u zimskom nego u letnjem periodu, ali, naravno, to sve građani Pančeva udišu. Osim toga, ukupne suspendovane čestice u zagađenju vazduha u Pančevu značajno učestvuju u 2008. godini.
Na osnovu zvaničnih podataka koje smo imali prilike da konsultujemo, koje je radilo resorno ministarstvo, posmatrajući odnos uzetih uzoraka i broja dana s koncentracijama ukupnih suspendovanih čestica, ugrožavajućih za zdravlje, na mernom mestu Strelište, ono što se može konstatovati jeste da je zdravlje stanovništva Pančeva ugroženo visokim koncentracijama ovog zagađivača oko 20 odsto dana u godini.
Znam da je ovo vrlo složen problem sanacije zagađenosti vazduha, pa samim tim i saniranja zdravstvenih problema koji su brojni na teritoriji Pančeva, ali me, na prvom mestu, interesuje kako će ovaj predlog zakona da bude sprovodljiv baš na teritoriji Pančeva, koja su finansijska sredstva opredeljena za saniranje ovog problema? Pretpostavljam da imate i analizu efekata zagađenosti, kao i ekonomske parametre nivoa zagađenosti vazduha u Pančevu.
Najveći broj dana s indeksom kvaliteta vazduha govori o ugroženosti vrlo osetljivih grupa stanovništva.
Zabrinjavajući je i ovaj nalaz inspektora, tj. broj dana u kojima su ove koncentracije veoma nezdrave za zdravlje ukupne populacije. U odnosu na prethodnu godinu, kada je ugroženost bila oko 75% dana u godini, situacija, ipak, deluje znatno povoljnije, ali problem ostaje.
Od marta 2008. godine, na osnovu tendencija koje se u svetu koriste za praćenje suspendovanih čestica manjih veličina, a koje su opasnije za zdravlje, za uzorkovanje suspendovanih čestica Zavod za javno zdravlje Pančevo je uveo novi uređaj, koji usisava čestice do određene veličine.
Izbegavam, namerno, stručne izraze, da bi široj javnosti to bilo jasnije, ali ovo nije problem koji ima samo Pančevo, već je to problem koji može da se odnosi i na sve ostale teritorije metropole.
Takođe, suspendovane čestice i čađ su čestice odgovorne za mnoge štetne zdravstvene efekte kod ljudi, posebno kod pripadnika osetljivih grupa stanovništva, kao što su hronični bolesnici, deca, stari i trudnice, najugroženiji deo populacije, što je dokazano i u medicinskoj nauci i struci.
Ovi efekti su, možda, u nekom momentu bili akutni, međutim, sada beleže trend hroničnih zdravstvenih problema žitelja Pančeva. Štetni akutni efekti čestica na zdravlje ogledaju se u povećanom broju obolelih od respiratornih bolesti kod izloženog stanovništva, kao i u pogoršanju postojećih respiratornih bolesti. Najveću osetljivost ispoljavaju hronični bolesnici, kod kojih pogoršanje osnovnih bolesti zahteva dodatno lečenje, pa i bolničko, odnosno intervenciju od strane službe hitne medicinske pomoći.
Amonijak je u prethodnoj godini zabeležen u koncentraciji koja je niža u odnosu na prosečnu koncentraciju u 2007. godini. Analiza zdravstvenih indeksa kvaliteta vazduha za amonijak pokazuje da je godina bila nešto povoljnija, ali problem ostaje.
Što se tiče benzena, posle mnogo godina i dosta preduzetih mera od strane nadležnih institucija, na oba merna mesta, koncentracija benzena je bila u okviru predviđenih normi, međutim, ono što se na osnovu ovog zvaničnog izveštaja republičkog inspektora za zaštitu životne sredine, gospođe Stanković, vidi, jeste da je problem zagađenosti vazduha znatan na teritoriji opštine Pančevo, pa ne bi bilo zgoreg da čujemo na koji način mislite da sprovedete ono što je, inače, bila obaveza države, na osnovu samog člana 97. Ustava, a to je da uređuje životnu sredinu, samim tim, da utiče i na presiju koja se dešava, recimo, na lokacijama koje su već prikazane kao crne tačke?
Na koji način se onda misli da se sanira zdravlje ljudi koje je direktno ugroženo ovako lošim kvalitetom vazduha, a vazduh je tema? U nekim kasnijim tačkama, pričaćemo i o ostalim delovima na teritoriji Pančeva koji su, takođe, ugroženi, a sve u kontekstu sticanja preciznije slike zagađenosti vazduha u Pančevu. Hvala.

Gospođo Čomić, dame i gospodo, predstavnici Ministarstva, hvala vam što laganijim i umerenijim tempom čitate amandmane na Predlog zakona. Meni se u prepodnevnom delu desilo da izađem na 10 minuta i da mi proleti ceo zakon.
Molila bih vas da nadalje, upravo zbog što boljeg praćenja svih amandmana, zadržite taj tempo. Unapred vam zahvaljujem, što zbog nas prisutnih, što zbog srpske javnosti, koja je zaista zainteresovana za ovo plenarno zasedanje.
Obrazloženje ovog amandmana, takođe, imate. Iskoristiću ovo vreme predviđeno za obrazloženje amandmana o kojem je reč da kažem da je neophodno da se u realnom vremenu prati kontaminacija vazduha najrazličitijim česticama, pogotovo na lokacijama o kojima smo pričali tokom prepodnevnog rada u pojedinostima, ali je, isto tako, vrlo značajno za sve nas da znamo kakva je situacija s vazduhom i koji su planovi i aktivnosti u periodu koji je ispred nas.
Mi ćemo, tokom ovog dela rasprave u pojedinostima o objedinjenom setu ekoloških zakona, da izađemo s određenim ekonomskim parametrima, koji su rađeni na osnovu analize stručnjaka i koji govore o ciframa koje su preko potrebne na godišnjem nivou da bi se sanirale posledice kontaminacije vazduha. Za sada, ono što je značajno reći, jeste da su to cifre koje prevazilaze čak i realne okvire sagledavanja na koji način će, u kontekstu finansijske krize, smanjenja pozicija budžeta, evo, približava nam se rebalans, nadležno ministarstvo i institucije uspeti da ih saniraju i da održe određeni nivo kvaliteta vazduha. Hvala vam.

Zbog javnosti, u članu 80. Predloga zakona o zaštiti prirode, mi smo amandirali stav 2.
Član glasi ovako: "Javni putevi i druge vrste saobraćajnica, telekomunikacioni i elektroenergetski sistemi, hidrograđevinski i drugi objekti, čijom se izgradnjom presecaju uobičajeni koridori dnevno-
noćnih i sezonskih migracija divljih životinja, prouzrokuje fragmentacija staništa ili na drugi način remeti njihov normalan životni ciklus, grade se na način kojim se umanjuju negativni efekti i primenom posebnih konstrukcijskih i tehničko-tehnoloških rešenja na samim objektima i u njihovoj okolini, tokom izgradnje i u periodu eksploatacije".
Ovaj deo nije bio sporan sa stanovišta SRS-a. Ono gde smo intervenisali je stav 2, koji glasi: "Specijalna tehničko-tehnološka rešenja, koja omogućavaju nesmetanu i sigurnu komunikaciju divljih životinja (ekološki mostovi, izgrađeni prolazi i prelazi, tuneli, propusne cevi, jarkovi, sigurnosni i usmeravajući objekti, riblje staze i liftovi i drugo), kao i mere zaštite i način održavanja tehničko-tehnoloških rešenja, propisuje ministar, uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, rudarstva i energetike, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede".
Naša intervencija bila je u smislu stava 2. Želeli smo da umesto reči "ministar" stoji reč "ministarstvo". To je u skladu sa stavom SRS-a da ove poslove treba da obavlja ministarstvo, kao nadležni državni organ. S obzirom na naša iskustva, najčešće je ministar kategorija koja ne može da se doživi kao državni organ, nego se vrlo često poistovećuje s ovlašćenjima, koja su zaista velika i, s obzirom na velika ovlašćenja, sklona i zloupotrebama.
Ne kažemo da to može da se desi, ali da bi se to izbeglo, mislili smo da je bolje da umesto ministra, stoji –ministarstvo.
Amandman, na osnovu stava Vlade, nažalost, nije prihvaćen, a mi se nadamo da u ovom smislu zloupotreba neće doći. Hvala.

Molila bih vas da mi, pre nego što pređem na obrazloženje amandmana, kažete koliko mi je vremena ostalo kao ovlašćenom predlagaču i vreme predviđeno za Poslaničku grupu?
(Predsedavajuća: Kao ovlašćenom predstavniku Poslaničke grupe SRS-a, 15 minuta, a vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi je 60 minuta.)
Manir svih mojih izlaganja ovih dana, u ime poslaničke grupe koja iz poznatih razloga nije prisutna, jeste da se trudim da ih na dostojan način predstavim, pošto da ih zamenim ne mogu, jer je reč o ljudima koji su kvalifikovani da govore o svim ovim temama, a tiču se najrazličitijih oblasti iz najšire moguće oblasti, kao što je zaštita životne sredine.
Da bi razumela kakva je sadašnja slika kada je reč o ribljem fondu, za srpsku javnost su najprijemčiviji konkretni primeri, o kojima nemamo povratnu informaciju šta je usledilo posle. Reč je o akcidentu koji je bio vrlo neprijatan za sve nas i, kao takav, uklesan na duže staze kao loša uspomena. Reč je o masovnom pomoru riba u Bosutu. Da vas podsetim, tada je stradalo negde oko 45 tona ribe.
Gospodine ministre, ispravićete me, ukoliko grešim, ali nisam uspela da nađem povratnu informaciju šta je dalje bilo i da li je neko odgovarao za ovako užasnu katastrofu. Verujem da je to prizor koji je sablaznio sve koji su imali prilike da gledaju ovakvu katastrofu.
Ono što je kolega Dragan Stevanović, zajedno s kolegama, pripremio za ovu tačku dnevnog reda, jeste ono što se smatra zaštitom i unapređenjem ribolovnih voda, kao i flore i faune u njima, koja zahteva celovit pristup ukupnom naporu celokupne zajednice da se kroz sveobuhvatan sistem mera, postupaka i kontinuiranog rada, na najbolji, najbrži i najcelishodniji način doprinese ukupnom održivom razvoju Srbije. To podrazumeva donošenje adekvatne administrativne regulative, o kojoj danas pričamo.
Možda bi bilo mnogo lakše da se priča na ovu temu kada bismo imali sliku u smislu povratnih informacija, na osnovu inspekcijskog nadzora, da li je ikada iko odgovarao na pravi način za ovako užasne događaje, kao što je bio ovaj slučaj u Bosutu.
Sve ovo što je tema, na šta želimo posebno da skrenemo pažnju, jer mislimo da je to jedan od važnih problema, jeste podizanje svesti kada je reč o zaštiti, posebno, ribljeg fonda. Ispravićete me, takođe, ukoliko grešim, čini mi se da takvih edukativnih emisija u tom smislu, koje je potpisalo resorno ministarstvo, nema baš puno.
S tim u vezi, potpuno je neshvatljivo da bar u periodu osnovnog školskog obrazovanja ne postoje predmeti koji bi se bavili temom zaštite životne sredine, a, u sklopu toga, i ribljeg fonda, odnosno održivog razvoja i korišćenja ribljeg fonda, kao nacionalnog bogatstva Srbije.
Pri tom, zaista nas interesuje, obzirom na kvalitet voda, šta je od nacionalnog bogatstva Srbije ostalo, jer imamo informaciju da se najčešće diplomatskim misijama daje uputstvo da rečnu ribu nemaju tako često na svom stolu. Želeli bismo da znamo i precizan podatak vezan za fondove zagađenja reka. Onda bi nam, verovatno, bila jasna situacija sa ribljim fondom, ono što je SRS kroz amandmane mislio da popravi, a promakla mu je šansa. Koristim vreme predviđeno za Poslaničku grupu a tema je zaštita ribljeg fonda.
Takođe smo amandirali član 3, gde smo tražili da se doda novi stav. Ovo govorim s namerom, zato što moje kolege nisu u mogućnosti da ovo obrazlože srpskoj javnosti, a mislim da bi javnost bila uskraćena za kvalitetna obrazloženja. Novi stav koji smo tražili da se doda bi glasio – Ribarskom području u nacionalnom parku ili drugom zaštićenom prirodnom dobru mogu se pripojiti delovi drugih ribarskih područja iz njihovih zaleđa, posebno u granicama područja posebnih namena ili zaokruženim geografskim i ekološkim celinama. Ministar aktom potvrđuje nove granice pridodatog ribarskog područja, a na podnet obrazloženi zahtev i program upravljanja od strane preduzeća koje upravlja nacionalnim parkom, odnosno staraoca zaštićenog prirodnog dobra.
S obzirom na to da ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu gospođe Božić-Talijan, koristim priliku da spojim amandmane na čl. 3. i 4. koje smo podneli.
Na ovaj način bi se delovi ribarskih područja, koji su najčešće marginalni, pridodali ribarskim područjima nacionalnih parkova i zaštićenih prirodnih dobara, a programi zaštite i unapređenja životne sredine i održivog razvoja i zaštićenih područja primenjivali bi se i u pridodatim ribolovnim vodama, što bi omogućilo bolju i bržu zaštitu i unapređenje, ali i preciznije upravljanje pridodatim vodama, jer su kriterijumi i pravila ponašanja u zaštićenim prirodnim dobrima rigorozniji nego na ostatku prostora Republike i njenih delova.
Ovo znači brži razvoj i jasnu perspektivu, bolju zaštitu za marginalne delove pojedinih ribarskih područja, na kojima se ni osnovni principi ne poštuju i ne sprovode.
Koristim priliku da ono za šta smo ostali uskraćeni da čujemo direktno od kolega koji su podneli amandmane, i na član 4, o kojem je reč, ovom prilikom predstavim srpskoj javnosti.
Pokušali smo da uložimo primedbu, odnosno da ispravimo, jer smo smatrali to za shodno, da se u stavu 3. broj 10 zameni brojem 5, uz obrazloženje da su do sada ribarska područja davana na korišćenje na pet godina. Reč je o vremenskom intervalu davanja na korišćenje ribarskih područja, da srpskoj javnosti bude jasnije.
Praksa je kod dobrog dela korisnika pokazala da se neodgovorno odnose u prvih par godina i da tek u četvrtoj ili petoj urade nešto na unapređenju ribljeg fonda, odnosno poribljavanju. Ribarsko područje im najčešće služi kao dobar izvor prihoda, s minimalnim ulaganjima. Ako se daje na korišćenje na 10 godina, naše uverenje je da bi situacija bila još drastičnija, a manipulacija prisutnija. Sve to će se negativno odražavati na unapređenje i zaštitu ribljeg fonda, kao nacionalnog blaga, ali i na dobre polazne osnove za unapređenje i razvoj ribolovnog turizma i sveukupni ekonomski razvoj.
Takođe, srednjoročni planovi upravljanja na 10 godina biće nerealni, jer je dug vremenski interval za relativnu procenu sveukupnog razvoja ribarskog područja, pa će pre biti spisak lepih želja, nego realna projekcija razvoja, što potvrđuje i praksa, što ima posledično negativnu razvojnu i zaštitnu komponentu i benefit za prirodu i riblji fond. Hvala.

Naravno, ne raspravlja se o amandmanu i zaista mi je drago što je resorno ministarstvo prihvatilo amandman mog kolege Vukovića, ali sam ja pokušavala bezuspešno da se javim na prethodnih nekoliko amandmana; niste me videli, pa koristim vreme kojim raspolaže moja poslanička grupa.
Ono što smo mislili da se predloži čl. 5, 6, 10. i 13, pokušaću, zbog javnosti, kao doprinos SRS-a poboljšanju ovog predloga zakona, da sublimiram. Predviđa se da se u članu 10, posle stava 2, doda novi stav, koji glasi – U nacionalnom parku ili drugom zaštićenom prirodnom dobru, čuvarska služba može da obavlja poslove ribočuvara u skladu s odredbama ovog zakona, uz obrazloženje da se na ovaj način vrše materijalne uštede, jer jedna služba, čuvarska služba "Ekološki rendžeri" obavlja kompletne poslove zaštite u nacionalnom parku ili drugom zaštićenom prirodnom dobru, a u skladu sa programima koji važe u njima, objedinjeno.
SRS je, takođe, podnela amandman na član 13. i tu smo predvideli da se u stavu 1, posle tačke 6), dodaje nova tačka 7), koja glasi – i druge poslove u skladu sa programom upravljanja ribarskim područjem, uz obrazloženje da ribočuvari, pored pobrojanih obaveza, imaju i druge, kao npr. da učestvuju u poribljavanju, zaštiti ekoloških principa na vodi, pomoći ribolovcima i ribarima u rekreativnom, sportskom, pa i privrednom ribolovu, a sve u skladu sa godišnjim i srednjoročnim programom upravljanja ribarskim područjem.
To je ovaj amandman koji je upravo postao sastavni deo zakona, ali smo smatrali da srpska javnost treba da zna da SRS, bez obzira na pisanje medija i opstrukciju, koju vodi s razlogom, koja će verovatno biti tema, ume da podnese smislene amandmane koji postanu sastavni deo zakona. Ovom prilikom, zahvaljujemo predstavnicima resornog ministarstva koji su, bez obzira na političku boju, usvojili ovakve amandmane. Hvala.

Ono što se predvidelo amandmanom na član 19. jeste da se posle stava 2. dodaje stav 3, koji glasi: "Ministarstvo bliže propisuje formu, sadržaj i obim finalnog izveštaja o korišćenju ribarskog područja za period koji mu je ugovorom o korišćenju dodeljen", uz obrazloženje – Ministarstvo će propisati formu, sadržaj, obim i bitne elemente za finalni izveštaj korisnika koji ga je, na osnovu ugovora o korišćenju ribarskog područja, dobio na vremenski period predviđen ugovorom.
Finalni izveštaj mora imati ekonomske, ekološke, edukativne i sve druge sadržaje koji će korisnika kvalifikovati ili diskvalifikovati na narednom konkursu na dodelu ribarskih područja i staviti ga na realnu procenu oko ispunjenja ugovornih obaveza prema Ministarstvu, što povlači prekršajne i krivične konsekvence za neispunjenje ugovora.
Rekla bih da je i ovaj amandman prihvaćen. To nismo čuli. Sada mi je zaista drago, šalim se, nisam zlurada, ali da unesemo malo i veselih tonova, što je srpska javnost čula da je i ovako dobar amandman, u interesu svih nas, usvojen, ali možda je ovo poruka za sve nas koji govorimo i učestvujemo u raspravi u pojedinostima u ovim vanrednim okolnostima. Mi bismo morali, ipak, da poštujemo proceduru stvaranja i rađanja jednog zakona, pa bi bilo vrlo uputno da se nadležni odbori sastave mnogo pre, a ne u toku rasprave u pojedinostima. Mi bi onda imali izveštaj Vlade o pojedinim amandmanima.
Ovo je, naravno, preporuka. Vi to sve najbolje znate. Zaista, nama je teško da učestvujemo u ovakvoj raspravi o ovakvom setu objedinjenih zakona i da dolazimo u situaciju da, recimo, nemamo stav Vlade, ili da se na brz i ekspeditivan način, skoro do nerazumevanja, prelaze određeni amandmani, tako da nam je teško i da pratimo koji je zakon na dnevnom redu. Mislim da bi to bilo u interesu svih nas, a predviđeno je Poslovnikom. Hvala.

Bez namere da vi i ja ulazimo u polemiku, ali redovno polemišemo bez ikakve negativne konotacije, vezano za unapređenje rada, ma koliko to bolno zvučalo, 3.300 amandmana jeste zaista veliki broj amandmana, ali pozadina svega je opštepoznata, to je nešto na šta opozicija ima pravo. Ne bih sada da ulazim u tu priču, zato što ovde ispred sebe imam kvalitetan materijal svih mojih kolega, koji želim da predstavim i kolegama i srpskoj javnosti.
Međutim, ovde se zaista postavlja pitanje šta je svrha ovakvog brzog načina rada? Razumem opciju za koju ste se vi opredelili, a narod glasao, u smislu bržeg ispunjavanja standarda koje je naložila EU, ali mislim da, na prvom mestu, te standarde moramo da ispunimo sebe radi, svoje države i naših građana radi. Stoga mi zaista nije jasno, možda imam problem s logikom, zašto brzina ide ispred, uslovno rečeno, kvaliteta, a vrlo često dolazimo u situaciju, ja nisam član Odbora za zaštitu životne sredine, nemam uvid u rad tog odbora, ali može da se desi, kao što mi se danas desilo, da saznam od gospodina ministra kakva je bila atmosfera na Odboru, a da ne mogu pravovremeno da reagujem, pošto sam, sticajem okolnosti, jedni poslanik prisutan ispred SRS-a.
Ovo govorim zato što komuniciram i s kolegama na ovu temu. Svima nama je u interesu što kvalitetniji rad, što kvalitetnija politička atmosfera, jer mislim da bismo tako svi mi imali koristi od toga, ne mi kao individue, već kao predstavnici volje nekih ljudi koji su uložili poverenje da ćemo dati sve od sebe da žive bolje. U tom kontekstu, mislim da je procedura jedno, ali ukoliko se ima ovo kao vrhunski, kategorički imperativ, onda bi možda trebalo razmisliti da neke rasprave treba duže da traju, a da budu kvalitetnije. Tako bismo, to je moje pojedinačno mišljenje, imali bolje zakonske predloge, koji će direktno uticati na život i sudbinu građana Srbije.

U članu 23, srpske javnosti radi, reč je o ribljim plodištima. Zaista bih želela da pročitam, kako bi bilo jasno šta smo želeli amandmanom da uradimo. Dakle: „Ministar određuje riblja plodišta na pojedinim delovima ribarskih područja, radi neometanog mresta riba. Korisnik može, programom upravljanja ribarskim područjem, odrediti pojedine delove ribarskog područja za riblja plodišta u određenom vremenskom periodu. U ribljim plodištima iz stava 1. ovog člana zabranjen je svaki vid ribolova, kao i bilo kakve druge aktivnosti koje ometaju mrest, razvoj i kretanje riba, osim ribolova u naučnoistraživačke svrhe.
Korisnik ribarskog područja na kome se nalaze riblja plodišta dužan je da ih vidno obeleži, istakne zabranu ribolova, zabranu kretanja bez ovlašćenja i zabranu bilo kakvog drugog uznemiravanja riba i da preduzme sve potrebne mere koje obezbeđuju nesmetan priliv i odliv vode iz plodišta i druge mere integralnog upravljanja ribarskim područjem koje obezbeđuju funkcionalni integritet ribljeg plodišta.“
U stavu 2, na kraju rečenice, briše se tačka i dodaje tekst: „ili trajno“. Samo da podsetim, stav 2. glasi: „Korisnik može programom upravljanja ribarskim područjem odrediti pojedine delove ribarskog područja za riblje plodište u određenom vremenskom periodu“.
Mi smo hteli da to bude trajno. Obrazloženje: Predviđena mera će na mnogim ribolovnim vodama trajno, u skladu sa naučnim, ali i iskustvenim saznanjima, omogućiti kontinuiranu zaštitu i, sledbeno tome, uvećanje ribljeg fonda na određenoj ribolovnoj vodi.
Iskreno, nije nam jasno zašto resorno ministarstvo nije usvojilo ovaj amandman. Ono na šta smo hteli da ukažemo, jeste integritet plodišta i zato smo mislili da ta vremenska odrednica bude trajna.

Nisam sigurna da li je kolega iz SRS-a, ali svejedno, član 2. jeste. Svakako, ne mogu da govorim o konkretnom amandmanu, ali klimanje glavom znači da jeste.
Zbog javnosti, želela bih da pročitam član 2. Predloga zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. U članu 3. stav 1, posle reči: "uklanjanje projekata", stavlja se zapeta i dodaju se reči: "odnosno postrojenja i opreme". U stavu 2, reči: "ili upotrebu", zamenjuju se rečima: "ili se koriste bez upotrebne dozvole". U stavu 3, posle reči: "vodoprivrede", dodaju se reči: "infrastrukture, metalurgije", a reči: "kao i za sve projekte koji se planiraju na zaštićenom prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra", zamenjuju se rečima: "u skladu sa posebnim propisom kojim se utvrđuje lista projekata za koje se vrši procena uticaja".
Nadam se da će ovo javnosti biti jasno. Preskočila bih sledeći stav. Ono gde smo mi intervenisali našim amandmanom, odnosno kolega Aleksić, jeste da projekti iz st. 1. i 2. ovog člana mogu biti predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba, u skladu sa propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja. S obzirom na to da pretpostavljamo da je…
Ne znam šta se dešava za stolom, ali mogu da nastavim.
Uglavnom, to je još jedan primer da bi ovaj rad trebalo da bude malo sporiji. Mi bismo bili uhodaniji i mislim da bi srpska javnost imala zaokruženu sliku o tome šta se predviđa ovim zakonima i na koji način mi amandiramo.
Dakle, u kontekstu člana 74. Ustava Republike Srbije, u kojem se, između ostalog, kaže – svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, s obzirom na to da zakon mora da bude vrlo precizan, da ne ostavlja prostor za slobodno sudijsko tumačenje, ono što smo mi hteli jeste da, umesto: "mogu biti predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba u skladu sa propisima", reč: "mogu" zamenimo rečju: "moraju"; time bi bilo zaista jasno da tu nema prostora za ''može, a i ne mora''. Dakle, preciznosti radi, mi smo intervenisali da ovo u članu 2. bude obaveza. Hvala.

Ja mogu samo da se pridružim koleginici iz DSS-a i samo da dodam – ko preživi ovo, imaće o čemu da priča. Zaista je neverovatna brzina približavanja Evropskoj uniji.
Nadamo se da će ovako grupisan dnevni red i ovakva sistemska rešenja zakona o zaštiti životne sredine doprineti da živimo u čistijem okruženju, da naš grad izgleda desetostruko bolje, da naš imuni sistem bude otporan na najrazličitije promene. Nažalost, bojimo se da to neće biti tako.
Mi u ovom drugom setu zakona, konačno, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, imamo podosta toga da kažemo. Slažem se s prethodnim govornikom da su, najčešće, to informacije i podaci koji se dobijaju tako što su se građani javljali iz određenih mesta države Srbije, s određenih lokacija, prijavljujući određene nepravilnosti kada je reč o održivom razvoju životne sredine.
Šta je bio sledeći put? Mapa puta za nas poslanike je da se obratimo zvaničnim državnim institucijama, da potražimo zvanične podatke, s obzirom na to da je reč o vrlo osetljivoj oblasti, ali tu smo nailazili na probleme.
Recimo, ono što je nas interesovalo jeste – ekonomska vrednost štete prouzrokovane raznim dejstvima životnu sredinu.
Došli smo do saznanja da sve vreme pričamo o tokovima zagađivanja, a ne o fondu zagađenja, što je, takođe, zaprepašćujući podatak. Tu su predstavnici Ministarstva, pa će me, ako imaju neki drugi podatak, ispraviti, a na to utiče i to što je država slepa, recimo, za period agresije. Raspitivala sam se i ne znam kako je to moguće, s obzirom na to da je informacija koju SRS ima bila obrađena 2000. godine. Jedna takva se nalazi u Ministarstvu inostranih poslova, jer je bila od izuzetnog značaja i trebalo je da pokrene određene zvanične reakcije na upotrebu nedozvoljenih borbenih sredstava, kao što su hemijsko, biološko i radioaktivno oružje. Primera radi, na Hirošimu i Nagasaki je bačeno 740 grama osiromašenog uranijuma, a na SRJ 1,5 tona.
Do dana današnjeg, nekoliko puta smo, čak smo, vrlo verovatno, dosadili svim prisutnim, pokušavali da dobijemo zvanični podatak o tome da li je postojao zvaničan protest, apel, podnesak, koji bi trebalo da utvrdi odgovornost onih koji su delovali oružjem koje je zabranjeno svim mogućim konvencijama. Ministar je, dok je odgovarao danas na mnoga pitanja, koja je grupisao u nekoliko grupa, prenebregao odgovor na to pitanje, ali prvo pitanje je bilo – šta bi bilo koja država u svetu, u sličnoj situaciji, da se desi agresija na njenom delu teritorije, da druga država upotrebljava oružje za masovno uništenje, koje je na dugom štapu i u bliskoj i daljoj budućnosti apsolutno onesposobljava pokoljenja i pokoljenja generacija, populacije na tom delu teritorije, uradila?
Bojimo se, i to je stav SRS-a, da nikada nećemo dobiti, ili makar ne u ovom mandatu, odgovor na to pitanje, jer bi zvaničan odgovor značio i određenu zvaničnu reakciju, u smislu da članice NATO-a moraju da odgovaraju za potpunu derogaciju životne sredine.
Dalje smo se potrudili da konsultujemo određene izveštaje i analize stručnjaka, pa tako možemo da osporimo zvanično slepilo resornog ministarstva da je Ruska vojna akademija radila određena istraživanja o periodu o kojem je reč, a tiče se NATO agresije, da tu postoje konkretni podaci o broju preleta, naravno, i naša vojska je to radila, ali su radili i neki stručnjaci, u smislu procene ekonomske štete kada je reč o fondu zagađenja.
S obzirom na to da je bilo reči o nekoliko naslova koji su nam bili zanimljivi, utrošili smo silno vreme proučavajući knjigu Ala Gora, koja je za nas potpuno neprihvatljiva, i to moram da vam kažem, na prvom mestu, zbog toga što se u toj knjizi uopšte ne pominje period agresije i period udara i dejstvovanja krstarećim raketama - tomahavk, koje u proseku nose od 20 do 40 kilograma osiromašenog uranijuma, kao i dejstvo hemijskog i biološkog oružja i drugih vrsta oružja koja su bila oprobana na delu teritorije SRJ.
Šta smo uradili? Pokušali smo da uporedimo ono što ste prezentovali kao zvanične podatke vezane za investiranje i sanaciju samo tokova zagađenja, ali, nemamo sliku kakvo je zaista stanje životne sredine na teritoriji Srbije.
Danas smo pomenuli nekoliko akcidenata, zbog kojih smo stavili prst na čelo, da se desetine hiljada tona otpada nalazi u fabrikama koje ne rade, ne funkcionišu, ne postoje, da taj otpad predstavlja užasno veliku smetnju i potencijalnu opasnost za životnu sredinu i zdravlje ljudi, da se dešava da su fabrike sagrađene u gusto naseljenim mestima, da se otpad odlaže na lokacijama koje su naseljene ljudima, što će reći da imamo predstavu kako bi to trebalo da izgleda u narednom periodu, u smislu strategijskog rešenja u ovim predlozima zakona, ali nemamo predstavu kako će da se sprovode planovi i aktivnosti, koliko će to da košta i ko će biti nosioci tih aktivnosti, s obzirom na to da znamo da su ljudski resursi ovde problematični.
Postoji intencija da se centralizuju sredstva, s obzirom na to da su, kako smo čuli tokom rasprave, lokalne samouprave zloupotrebile, nenamenski koristile sredstva predviđena za održivi razvoj životne sredine, a onda nam nije jasno kako ćete sa strategijskog plana delovati lokalno.
Bojimo se, na osnovu određenih primera, pričali smo o tome, da se ne ponavljam, kada je reč o Surdulici i Vlasini, na primer, da su prilikom promene vlasti obustavljeni vrlo značajni projekti, koji su se ticali oko 50 hiljada stanovnika. Dakle, reč je o životima ljudi, a ne o političkim poenima.
Možemo da variramo ovo i na sledeći način, da izrazimo sumnju da će danas-sutra bilo koja vlast koja se promeni na republičkom nivou selektivno da opredeljuje sredstva određenim lokalnim samoupravama. Uporednom analizom smo došli do zaključka da su određeni samoprioriteti i prioritetne lokacije koje predstavljaju crne tačke kada je reč o održivom razvoju životne sredine.
Možemo da razumemo to na sledeći način, da zaista nedostaju ogromna finansijska sredstva, kojima bi trebalo da životna sredina bude tretirana na način da svaki čovek živi životom dostojnim čoveka.
Poredili smo zvanične podatke i sve ono što su bili akcidenti, pa smo dobili nalaz inspektora, a tiče se stanja životne sredine u Pančevu 2008. godine, koji se nalazi na vašem sajtu. Na osnovu tog nalaza, da ne ponavljam sve ono što piše, što smo u prethodnom, odnosno prepodnevnom delu rasprave rekli, konstatuje se da je nivo zagađenja vazduha u Pančevu, ipak, zabrinjavajući.
Ima pomaka, političke korektnosti radi, jedna godina je bolja, druga lošija, ali problem ostaje.
Ono što nas je zanimalo, a mislim da većina ljudi može da shvati problem kontrole tokova zagađenja, pa i fondova zagađenja, nadam se da ćemo jednoga dana imati makar izveštaj koji će vrlo jasno da prikaže stanje životne sredine, jesu ekonomske kategorije, koliko to košta. Kada imamo ekonomsku kategoriju, onda na neki način možemo da razvijamo dalju sliku u kom vremenskom periodu bi trebalo da se sanira ono što jeste tok zagađenja na godišnjem nivou, da ne govorimo o projekciji koja bi trebalo da bude veća od pet, ili da traje negde do 10 godina.
To nismo dobili. Dobili smo rasute podatke, u smislu investiranja pojedinih fabrika koje jesu zagađivači i, otprilike, podatke koji bi trebalo da govore o određenim projektima, kreditiranju određenih finansijskih institucija i standardima Svetske banke, kao i mišljenje Svetske banke o određenim lokacijama i projektima, koliko su oni sprovodljivi i na koji način utiču na održiv razvoj životne sredine. Međutim, sve to na stranu, nemamo pretpostavku fonda zagađenja.
Ako sve vreme tretiramo, garantujem vam da na osnovu svih ovih podataka to može da se zaključi, samo tokove zagađenja, a ne fond zagađenosti vode, vazduha i zemljišta, onda ne govorimo i ne možemo da govorimo o održivom razvoju životne sredine, pa samim tim ne možemo da govorimo ni o zdravlju građana Srbije.
Nemamo podatke o tome kako izgleda fond zagađenosti države Srbije, iz prostog, ali bolnog, razloga, zbog kog se to prećutkuje, i nećemo čuti od ovog sastava izvršne vlasti, a to je period agresije, koji je na duže vreme, za nekoliko generacija, definitivno derogirao životnu sredinu na teritoriji Srbije. Stoga bih prisutne predstavnike Ministarstva molila da makar u nekom doglednom periodu dobijemo podatak efekata NATO agresije na stanje životne sredine, kao i finansijsku konstrukciju.
Šta to znači za fond zagađenja? Koliko para treba da se sanira ono što će mnoge generacije posle nas da trpe, a definitivno će značiti sve genetske promene s kojima se pokoljenja rađaju u državi Srbiji, urušavanjem imunog sistema, kao posledice korišćenja nedozvoljenog oružja? To će značiti da možemo da razmišljamo na sledeći način, kako da saniramo već bespovratno oštećenu životnu sredinu, a samim tim i zdravlje državljana Srbije. Hvala.