Javljam se po Poslovniku, 225. i 226. Tražim obaveštenje od nadležnih državnih organa. Naime, SRS stalno ukazuje na probleme Srba na KiM, odnosno na teške uslove njihovog života i nebrigu države.
Od ministra Rasima Ljajića, zaduženog za rad i socijalnu politiku, tražim podatke o tome da li ovo Ministarstvo ima evidenciju koliko Srba na KiM je nezaposleno, koliko njih živi ispod donje granice siromaštva?
Takođe, tražim da poslaničkoj grupi SRS dostavi program i plan socijalnog zbrinjavanja najugroženijih kategorija srpskog stanovništva na KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS, moj kolega Branimir Đokić podneo je amandman da se briše član 100. Predloga zakona o javnim nabavkama, kojim se uređuju poslovi Uprave za javne nabavke.
Tako da ovaj amandman logično sledi prethodni amandman kolege Milorada Krstina, koji je predložio brisanje člana 99, kojim se bliže definiše oblik organizovanja Uprave za javne nabavke.
Stav SRS-a je javnosti dobro poznat kada su u pitanju agencije, kancelarije, direkcije, odnosno stvaranje paralelne državne vlasti u preglomaznoj državnoj upravi i trošenje budžetskih sredstava.
U članu 100. ovog Predloga zakona o javnim nabavkama vidimo da Uprava za javne nabavke ima 14 nadležnosti, poput učešća u pripremi propisa u oblasti javnih nabavki, pružanja savetodavne pomoći naručiocima i ponuđačima, praćenje postupka javnih nabavki itd. Međutim, vidimo da se ove nadležnosti već nalaze i u pojedinim sektorima Ministarstva finansija, odnosno imajući u vidu da Ministarstvo finansija već reguliše oblast javnih nabavki.
Možete malo da ih utišate.

Ovde treba imati u vidu i to da Ministarstvo finansija u okviru sektora za pripremu propisa već ima sistematizovana radna mesta na poslovima Grupe za javne nabavke. Tako poslovi zaposlenih službenika u Grupi za javne nabavke, u Ministarstvu finansija, sada obuhvataju - pripremu izrade Zakona o javnim nabavkama, izradu podzakonskih akata, kao i davanje mišljenja na Zakon o javnim nabavkama, znači poslovi koji su identični poslovima Uprave za javne nabavke. Upravo ovaj podatak nam govori da građani Srbije trenutno na dve različite lokacije, u dva različita državna organa finansiraju plate državnih službenika, koji rade potpuno iste poslove vezane za oblast javnih nabavki. Međutim, Vlada se na ovu činjenicu ne obazire, već Upravu za javne nabavke, koja je osnovana zakonom iz 2002. godine i dalje ostavlja.
Interesantno da Vlada u obrazloženju za odbijanje amandmana kolege Branimira Đokića navodi da se on ne prihvata, pošto Predlog zakona u navedenom članu ne dovodi do povećanja državne administracije i birokratskog aparata, pošto se uprava sada ne osniva, odnosno da je osnovana 2002. godine. Ponovo dolazi do zamene teza. Niko ne govori da je to novi organ, već vam skrećemo pažnju da je on višak u preglomaznoj državnoj administraciji, a to što je on osnovan 2002. godine, vas ne sprečava da ga ukinete, ako se već pokazao neefikasnim.
Da Uprava za javne nabavke do sada nije ostvarila nikakve rezultate kojima bi mogla da opravda potrebu za daljim postojanjem i funkcionisanjem govore nam činjenice i zvanični podaci koji su dostupni javnosti. U Srbiji ima 12.000 naručilaca, dok je Uprava za javne nabavke svu svoju godišnju statistiku za 2007. godinu bazirala na osnovu svega 2.100 izveštaja. Toliko su joj naručioci samoinicijativno dostavili, ponavljam, samoinicijativno dostavili.
Dakle, za najmanje 10.000 naručilaca se uopšte ne zna šta su i na koji način su tokom godine nabavljali, koliko ugovora su sklopili, niti se zna koliko su novca iz budžeta potrošili u svrhu javnih nabavki.
Ovde je izuzetno važno istaći i to da trend dostavljanja godišnjih izveštaja Upravi za javne nabavke iz godine u godinu opada. S obzirom da naručioci znaju da zbog toga niko neće inicirati utvrđivanje njihove odgovornosti i da samim tim neće biti sankcionisani kako to zakon eksplicitno nalaže.
Činjenica je da Uprava za javne nabavke nema nikakav autoritet u sferi javnih nabavki, niti ima bilo kakav kadrovski, tehnički ili normativni kapacitet koji će unaprediti primenu Zakona o javnim nabavkama, suzbiti korupciju i inicirati utvrđivanje odgovornosti za sve one koji tendere koriste kao idealnu šansu za enormno bogaćenje.
Sve ovo ukazuje na to da Uprava za javne nabavke, kao poseban organ državne uprave u Srbiji, nije potreban, a naročito nije potreban građanima koji su u periodu od 2003. do 2007. godine finansirali rad ovog budžetskog korisnika sa ukupno 107 miliona dinara, što iznosi 1,4 miliona evra, znači 1,4 miliona evra. Pri tome, niko nije video rezultate njegovog rada i svrhu postojanja.
SRS ništa nema protiv Komisije za zaštitu prava, koja će se od sada zvati Republička komisija za zaštitu prava, jer smatramo da je potrebno da postoji drugostepeni organ koji će se baviti zaštitom prava svih subjekata u javnim nabavkama. Načelno imamo primedbe na to što se odluke o poništavanju tendera koje donosi komisija ne sprovode, a što se moglo videti na primeru opštine Zrenjanin. Uostalom, to je moj kolega Krstin govorio.
Kada je reč o ovoj komisiji, ona je do sada funkcionisala u sastavu Uprave za javne nabavke, a ubuduće će funkcionisati kao poseban budžetski korisnik, pa mi zbog toga imamo primedbu na izbor članova ovog tela koje će predložiti Vlada Srbije jer nam to ne uliva nadu da je reč o nezavisnom i nepristrasnom antikorupcijskom telu.
Isto tako, predloženo rešenje da se na Upravu za javne nabavke primenjuju propisi o državnoj upravi ukazuje na činjenicu da će Vlada Srbije biti nadležna za imenovanje i smenu direktora Uprave za javne nabavke, koji će sve vreme biti eksponent režimske politike.
Imajući u vidu sve argumente, a polazeći od toga da zbog svetske ekonomske krize, vlast u Srbiji mora da primeni praktične mere štednje, uostalom, ona sama o tome govori, SRS smatra da bi prihvatanje ovog amandmana i ukidanje Uprave za javne nabavke bilo jedno od efikasnih i višestruko korisnih rešenja na putu racionalizacije državne uprave, za koju se režim do sada samo deklarativno zalagao.
Takođe, napominjem da ukoliko se odlučite da ipak prihvatite ovaj amandman SRS i da ukinete Upravu za javne nabavke, imajte u vidu i to da se EU na vas neće ljutiti jer su neke članice EU, u zavisnosti od zemlje do zemlje, odredili Ministarstvo finansija, pravde ili privrede kao najviše centralne organe koji se staraju o javnim nabavkama. Znači, čak ni ta prepreka više ne postoji da prihvatite naš amandman i pokažete da priče o štednji nisu samo prazne fraze.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman je sličan amandmanu kolege Munjića, jedino što se on odnosi na usluge i radove. U članu 24. Predloga zakona o javnim nabavkama predlagač zakona je propisao u kojim sve slučajevima naručilac može sprovesti pregovarački postupak za javnu nabavku i to bez objavljivanja javnog poziva. Tako je u stavu 1. tačka 7) propisao da ''u slučaju dodatnih usluga ili radova koji nisu bili uključeni u prvobitni projekat ili prvu javnu nabavku, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci, pod uslovom da se ugovor zaključi sa prvobitnim pružaocem usluga, odnosno izvođačem radova i da ukupna vrednost svih dodatnih usluga ili radova nije veća od 25% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora.''
Poslanička grupa SRS na ovaj član podnela je amandman s predlogom da se posle reči "da ukupna vrednost svih dodatnih usluga ili radova nije veća od 25% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora" doda "do 20 miliona dinara, 15% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora od 20 miliona dinara do 50 miliona dinara, 10% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora od 50 miliona do 100 miliona dinara, odnosno 5% od ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora preko 100 miliona dinara.''
Vlada Srbije je ovaj amandman odbila uz prilično šturo i konfuzno obrazloženje. Tako Vlada u svom obrazloženju, kao razlog zbog koga ne prihvata amandman, navodi da je on u suprotnosti sa direktivom EU. Tu se priča o daljem obrazloženju za Vladu završava.
Međutim, ako se Vlada rukovodila direktivom EU, onda ni rešenje Vlade nije u istoj ravni sa direktivom EU. Znači, Vladino rešenje je u suprotnosti sa ovom direktivom. Zapravo, Evropski parlament i veće EU su 2004. godine usvojili Direktivu o koordinaciji postupka za dodelu ugovora o javnim nabavkama. Tako su članom 31. ove direktive regulisane situacije u kojima je opravdano korišćenje postupka sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja.
Prema tom rešenju, svi dodatni radovi i usluge mogu se ugovoriti u postupku sa pogađanjem, dakle, bez raspisivanja novog tendera, s tim da vrednost svih dodatnih radova i usluga ne može biti veća od 50% vrednosti osnovnog ugovora.
Dakle, iz ovog jasno proizilazi da rešenje u ovom predlogu zakona ionako nije u skladu sa direktivom EU, ali Vlada ovaj amandman ne prihvata uz očiglednu zamenu teza. Međutim, moram da istaknem da, dok se ovaj zakon nalazio na javnoj raspravi u formi nacrta, njegovi autori su predlagali da naručioci mogu sprovesti pregovarački postupak za javnu nabavku i to bez objavljivanja javnog poziva za naknadno pružanje usluga ili izvođenje radova do čak 50% ukupne vrednosti prvobitno zaključenog ugovora.
Jasno je da je postojala namera da se izbegne suočavanje sa realnošću i korupcijom ogromnih razmera, koju gotovo svi aneksi osnovnog ugovora obezbeđuju. Ovo rešenje je promenjeno uz intervenciju Privredne komore Srbije, koja je uspela da ubedi autore zakona da na snazi i dalje ostane trenutno važeće rešenja od 25%. Smisao predloženog amandmana je namera da se spreči ili bar u nekoj meri ograniči dosadašnje korupcionaško ponašanje i nenamensko i nezakonito trošenje budžetskih sredstava kroz virtuelne radove i usluge koji se ugovaraju putem izmišljenog jednog ili više aneksa osnovnih ugovora.
Svako ko je u Srbiji upoznat sa dosadašnjom procedurom sprovođenja postupka javnih nabavki, odnosno svako ko direktno ili indirektno učestvuje u postupku, odnosno procesu javnih nabavki zna da se korupcija u javnim nabavkama najviše reflektuje u većini slučajeva kroz izmišljene naknadne ili bolje rečeno dodatne radove i usluge, koji nisu bili predmet osnovnog ugovora.
Iako skoro sva dosadašnja iskustva koja se odnose na ovu odredbu zakona svedoče da se na ovaj način najlakše, najbrže i najperfidnije pljačkao budžet, Vlada isto rešenje ostavlja i u ovom predlogu zakona, uprkos praksi koja je pokazala da se aneks ugovori zloupotrebljavaju.
Znači, znamo da postoji očigledan problem, ali se ništa ne preduzima da se taj problem reši, odnosno suzbije korupcija. Pri tom, da ne dođe do zamene teze, SRS nije protiv aneksa, pogotovo zato što znamo da su oni neophodni u nekim slučajevima, pogotovo kada su u pitanju građevinski radovi. Mi njih ne osporavamo.
Da razjasnimo našu nameru. Poslanička grupa SRS u izradi amandmana na ovaj zakon morala je da vodi računa o nekim njegovim odredbama i njihovoj primeni u praksi, odnosno u kojoj meri one ostavljaju prostor za korupciju i malverzacije. Zbog toga su neka naša predložena rešenja možda restriktivna na neki način, ali u konsultacijama sa onima koji u praksi sprovode javne nabavke došli smo do zaključka da su ona neophodna, jer moramo da se suočimo sa realnošću da se postojeći zakon i te kako kršio i zloupotrebljavao, otvarajući širom vrata korupciji.
SRS smatra da predloženo Vladino rešenje nije dobro, jer predstavlja kontinuitet sa dosadašnjom korupcionaškom politikom sprovođenja javnih nabavki u Srbiji. Zbog toga smo ovim amandmanom pokušali da, na konstruktivan način, utičemo na iskorenjivanje ili bar ograničenje korupcije putem aneksa ugovora, koji se sklapa bez sprovođenja tendera.
Predlažemo da sadašnje rešenje od 25% ostane na snazi, ali ne za sve vrednosti javnih nabavki, već samo za one radove čija je prvobitna vrednost osnovnim ugovorom definisana do 20 miliona dinara. To praktično znači da aneks osnovnog ugovora, koji će se eventualno zbog nepredviđenih ili novonastalih okolnosti zaključiti bez tendera, ne može, odnosno ne sme biti veći od pet miliona dinara. To je sasvim dovoljno za sve naknadne i nepredviđene radove za kojima se eventualno ukaže potreba. Takođe, za svaki dinar više mora da se sprovede potpuno nova procedura javne nabavke.
SRS ovim amandmanom dalje predviđa da kako se definisana vrednost rada iz osnovnog ugovora uvećava, isto tako da se vrši procentualno sužavanje prostora za aneksiranje bez tendera. Predložili smo da aneksi osnovnih ugovora za sve dodatne radove ne mogu biti veći od 15 % za radove koji su ugovoreni u rasponu od 20 do 50 miliona dinara, 10% za radove koji su ugovoreni u rasponu od 50 do 100 miliona dinara i 5% za radove koji premašuju 100 miliona dinara.
Želimo da napravimo jasnu razliku između radova čije je vrednost ugovorena do 20 miliona dinara i radova koji premašuju tu vrednost, a naročito je važno suziti prostor za aneksiranje ugovora čija vrednost premašuje 100 miliona dinara.
Da vas još jednom podsetim, upravo se korupcija, odnosno sticanje protivpravne imovinske koristi najviše razvila kroz zloupotrebu aneksa.
Tu surovu realnost o nenamenskom trošenju budžetskih sredstava potvrđuju i mnogobrojni izveštaji budžetske inspekcije. Najčešća konstatacija budžetskih inspektora o nenamenskom i nezakonitom trošenju budžetskih sredstava budžetskih korisnika odnosi se na anekse osnovnih ugovora.
Da zaključim na kraju, racionalnost javnih nabavki mora da se posmatra kao sastavni deo efikasnosti trošenja budžetskih sredstava, a propisi se najčešće krše kroz anekse ugovora ili naknadne izmene. Zbog toga apelujem da usvojite ovaj naš amandman.

Dame i gospodo poslanici, zaista je strašno to što se dešava sa Srbima na Kosovu i Metohiji, a još je strašnije to što država ne reaguje.
Da se vratimo na Predlog ovog zakona, odnosno na amandmane. Predlog ovog zakona izazvao je zaista burne reakcije, kako poslanika, tako i stručne javnosti, koji s pravom ukazuju na katastrofalne posledice koje će izazvati primena ovog zakona u praksi.
SRS smatra da Vlada treba da prihvati amandman kolege Nikole Lazića, između ostalog, i zbog specifičnosti sredina na koje se ovaj amandman odnosi. Ja ću da govorim, pre svega, o opštini Kovačica, odnosno da se usredsredim na tu opštinu. To je, pre svega, multietnička sredina. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, Vlada navodi da se ništa suštinski ne menja, već se samo organizaciono drugačije postavlja, pa tako veći broj opštinskih sudova više to nije, već su, po Predlogu ovog zakona, to sada sudske jedinice. Ako pokušavate da nas uverite da se, u suštini, ništa ne menja i da je u pitanju jedino promena naziva, zašto se to onda činilo, ili nije baš sve tako kako Vlada tvrdi?!
U izradu ovog zakona nikako nije smelo da se uđe a da se pre toga nije utvrdilo kakve efekte će to proizvesti, ne samo na delotvornost sudskog sistema i na lokalnu samoupravu.
Poznata je činjenica da se život u malim sredinama, a opština Kovačica je jedna takva sredina, odvija pored crkve, opštine, doma zdravlja i suda. Opština Kovačica je, pri tom, multietnička sredina, u kojoj žive Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi i tako dalje. To je vrednost kojim naše društvo treba da se ponosi. Sada će ta u svetu prepoznatljiva multietnička sredina, koju je režim i te kako znao da koristi u propagandne svrhe, kako sada, tako i ranije, ostati bez svog opštinskog suda. Ima li to ikakvog smisla? U Kovačici više neće postojati Opštinski sud, ali će postojati sudska jedinica. To treba građane opštine Kovačica da zadovolji.
Da vas upoznam sa činjenicom da je u službenoj upotrebi u sudu, pored srpskog jezika, ravnopravna upotreba i mađarskog, rumunskog i slovačkog jezika. Takođe, ovaj sud je osnovan 1872. godine, kao kraljevski okružni sud. Pored područja Kovačice, obuhvatao je područje Barande, Jarkovca, Opova, Uzdina, Debeljače i Crepaje.
Predsednik Vrhovnog suda Vida Petrović-Škero, u intervjuu za jedne dnevne novine, kaže – zaista je nužno da se novim sistemom pravosudnih zakona obezbedi veći stepen nezavisnosti sudstva i da se stvore uslovi za dobru mrežu sudova.
Konačno, razrešeni su problemi diskriminisanih građana i sudija, koji nisu mogli da ostvaruju svoja prava na isti način u različitim sredinama. Međutim, Predlogom ovog zakona, upravo se ta prava građana spuštaju za nekoliko lestvica naniže. Stvara se preglomazna mreža sudova, koja će uneti konfuziju. Pitanje je koliko će vremena biti potrebno da ona profunkcioniše, ako će uopšte i profunkcionisati. Potrebno je da se stvore adekvatni uslovi za njen rad.
Posledice primene ovog lošeg zakonskog rešenja će na kraju, ipak, snositi građani. Pitanje je, da li će ovim zakonom doći do smanjenja broja sudija i zaposlenih u pravosudnim organima?
Da li zakon podrazumeva da će sudije iz Pančeva, po potrebi, putovati u Kovačicu, a sa njima i sudski tumači, veštaci, istražne sudije? Ako je tako, onda nema govora o racionalizaciji troškova, već naprotiv.
S druge strane, još jednom da vas podsetim da je opština Kovačica multietnička sredina, u kojoj se, pored srpskog jezika, koristi mađarski, slovački, rumunski jezik. Upravo to može da bude jedan od razloga da damo primer kako u takvim multietničkim sredinama razvijamo institucije, umesto što ih Vlada gasi.
Stiče se utisak da je ovo još jedan u nizu zakona koji se donosi po zahtevu EU, a da se pri tom ne uvažavaju naše specifičnosti. Nije dovoljno nekome da pokažete da se u nekoj sredini živi u slozi, već morate da radite na tome da tim ljudima omogućite uslove za bolji život.
Ukidate opštinski sud. Šta će biti sledeće? Da li će dom zdravlja, možda, postati zdravstvena jedinica?
Ne razmišljate uopšte o građanima Srbije, koji će osetiti na svojoj koži posledice ovog zakona. Kao da Vladu životi građana uopšte ne interesuju. Kako će predlagač ovog zakona izaći pred građane, recimo, opštine Kovačica, i reći – dame i gospodo, od danas nemate više Opštinski sud, sud koji tu postoji od 1872. godine, sud u kome se ravnopravno, pored srpskog jezika, koristi slovački, mađarski i rumunski jezik? Imaćete sudsku jedinicu, ali to nije opštinski sud.
Na kraju, pričate o nekakvoj decentralizaciji, međutim, ovaj zakon, odnosno vaši potezi, navode na suprotan zaključak, na jačanje centralizacije. Zbog toga, još jednom apelujem da dobro razmislite o svim posledicama koje ćete izazvati primenom ovog zakona. Zbog toga, apelujem da povučete ovaj zakon, ili prihvatite amandmane. To nije veliki problem, jer građani znaju i te kako da cene takve poteze koji su u njihovom interesu.

Članovi 225. i 226. Pošto nas definitivno očekuje rasprava o budžetu, od nadležnih institucija tražim informacije. Naime, u periodu od 2004. do kraja 2007. godine budžetska inspekcija je utvrdila da su budžetske ustanove potrošile nezakonito i nenamenski nešto više od 6,8 milijardi dinara i naložila je da se taj novac vrati u budžet.
Od Ministarstva finansija tražim informacije koliko je nezakonito i nenamenski potrošenog novca vraćeno u budžet, i to za 2004, 2005, 2006. i 2007. godinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, racionalnost javnih nabavki mora da se posmatra kao sastavni deo efikasnosti trošenja budžetskih sredstava. Nažalost, javne nabavke su izvor korupcije, možda u ovom trenutku i broj jedan u Srbiji. Upravo su to činjenice i razlozi zbog kojih treba menjati ovaj zakon. Međutim, ovo predloženo rešenje nikako ne može da promeni mnoge stvari koje zakon reguliše. Naprotiv, neke njegove odredbe upravo navode na suprotan zaključak. Poslanička grupa SRS je prilikom izrade amandmana na ovaj zakon morala da vodi računa o nekim njegovim odredbama i njihovoj primeni u praksi, odnosno u kojoj meri one ostavljaju prostor za korupciju i malverzaciju. Moramo da se suočimo sa činjenicom i realnošću da se postojeći zakon u velikoj meri kršio i zloupotrebljavao otvarajući širom vrata korupciji.
Jedno od osnovnih pitanja koja se nameću jeste kako suzbiti korupciju u planiranju i pripremi postupka javnih nabavki. Prema podacima Ministarstva finansija, od 2002. do 2006. godine ostvaren je pozitivan razvoj u oblasti javnih nabavki i uštede od 300.000.000 dolara. Međutim, razlog zbog kog se ne može prihvatiti ova činjenica je taj što Uprava za javne nabavke ovu uštedu računa samo na osnovu razlike između planiranih i realizovanih javnih nabavki. Ovome ide u prilog i podatak Uprave za javne nabavke da uštede u javnim preduzećima beleže negativnu tendenciju i da su u periodu od 2005. do 2007. godine bile ispod proseka. To je zabrinjavajuće, jer se u ukupnoj vrednosti javnih nabavki u Srbiji udeo javnih preduzeća kreće od polovine do čak dve trećine.
Korupcija se javljala i u fazama realizacije ugovora koji su nedovoljno kontrolisani od strane nadležnih organa. To pitanje dobija na svojoj važnosti i težini ako se uzme u obzir velika vrednost javnih nabavki, koja je u prošloj godini, na osnovu dostupnih podataka, iznosila dve milijarde evra. Međutim, procenjuje se da je vrednost javnih nabavki duplo veća jer jedan broj naručilaca javnih nabavki, njih oko 10.000, prema podacima Uprave za javne nabavke, ne dostavlja godišnje izveštaje. Umesto da se primenjuje metodologija za pripremu planova javnih nabavki na osnovu kojih će naručilac pravovremeno sačinjavati svoje godišnje planove javnih nabavki, visina javnih nabavki se određuje na osnovu procene naručioca i nadležnog ministarstva.
Kada su u pitanju javne nabavke, uočavaju se dva problema: nedovoljno efikasna primena kontrole i sankcionisanje kršenja zakona. Predlagači najavljuju da će nova zakonska rešenja uneti i neke novine, da će navodno biti usklađena sa evropskim standardima i da će uvesti u ceo proces nove kontrolne mehanizme. Najavljivano je da će Državna revizorska institucija imati bolju kontrolu ponuđača, da li je ono što je ugovoreno zaista isporučeno, odnosno da se proveri količina, vrsta i kvalitet predmeta nabavke. Državna revizorska institucija bi takođe morala da kontroliše regularnost postupka, izvršenje odluka Komisije za zaštitu prava, kao i realizaciju ugovora, i to po svakoj ugovorenoj stavci.
Kontrola od strane Državne revizorske institucije bi trebalo da obuhvati celokupan proces nabavke, počev od plana pa sve do okončanja realizacije, međutim, tu se suočavamo sa činjenicom da Državna revizorska institucija praktično ne radi. Adekvatni uslovi za rad joj nikada nisu obezbeđeni.
Ponovo se vraćamo na početak priče, zakon se donosi da bi se primenjivao u praksi, a ne da bude mrtvo slovo na papiru. Ako mi pojedinim odredbama ovog zakona uključujemo u javne nabavke i Državnu revizorsku instituciju, koja je osnovana, ali ne funkcioniše, onda je sve ovo i čitava ova priča o izmeni zakona besmislena.
Da, SRS se zalaže za sređivanje haotičnog stanja u sektoru javnih nabavki, pre svega za suzbijanje korupcije, ali smatramo da Vlada nije pokazala dovoljno volje i ozbiljnosti u pristupanju ovom problemu. To pokazuje veliki broj amandmana.
Vlada prvo mora da se suoči sa realnošću da Državna revizorska institucija ne radi, zatim da otkloni uzroke koji su doveli do toga, pa tek onda da predlaže nova zakonska rešenja. Još jednom ponavljam, ako se to ne radi, sve je onda besmisleno i predstavlja bacanje para poreskih obveznika, kao i kada je u pitanju Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije.
Jednu od novina predstavlja i to što se javne nabavke velike vrednosti više neće oglašavati u dnevnim novinama, već na portalima i u "Službenom glasniku".
Zaista je oglašavanje u dnevnim novinama predstavljalo veliki finansijski izdatak, međutim, interesantan je podatak da se tek najavljuje obuka lica koja će "kačiti" javne nabavke, odnosno tendere na portal. Koliko će to trajati? Nije li ta neefikasnost već viđena? "Kačenje" na portal trebalo bi da uvede neku transparentnost u ceo postupak, međutim, pomenuta odredba važiće samo za javne nabavke koje prelaze iznos od pet miliona dinara, ukoliko su u pitanju dobra i usluge, odnosno 20.000.000 dinara za radove.
Srpska radikalna stranka smatra da ovu odredbu treba menjati i na portalu oglašavati sve javne nabavke čija vrednost prelazi nabavku male vrednosti, jer nepostojanje opravdanih kriterijuma koji bi fiksno limitirali vrednost javne nabavke koja bi se kačila na portal upravo zahteva veću transparentnost.
Takođe, jednu od novina u zakonu predstavlja uvođenje službenika ili savetnika za javne nabavke. Moram da primetim da je Vlada prihvatila naš amandman i da je umesto zapošljavanja uvela samo preraspodelu kadrova koji su se već bavili ranije javnim nabavkama. Smatramo da je mnogo bolje rešenje izvršiti bolju sistematizaciju i radnike samo preusmeriti, umesto zapošljavati nove ljude.
Zakonom o javnim nabavkama propisane su i prekršajne sankcije za one rukovodioce i službenike, kao i firme koje ne poštuju pravila. Srpska radikalna stranka smatra da je postojeća kaznena politika loša, a naročito treba imati u vidu i to da su javne nabavke sfera u kojoj trenutno ima najviše korupcije. Upravo takva kaznena politika dovodi do toga da se kršenje zakona konstantno ponavlja, korupcija širi, a odgovorni ne sankcionišu.
Ovu činjenicu najbolje potvrđuju reči direktora Uprave za javne nabavke. Gospodine ministre, možda biste mogli da poslušate ovu izjavu, vrlo je korisno.
Znači, direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović za jedan dnevni list je rekao: "Mi smo za ozbiljne prekršaje podnosili prijave, ali su sankcije izostale. Recimo, bila je jedna ozbiljna nabavka od oko 20.000.000 dinara, a firma je kažnjena samo opomenom. Sud je obrazložio da bi novčana kazna bila trošak za državni budžet, jer se radi o državnoj firmi." Ako se ovako ponašaju pravosudni organi, onda ne znam šta možemo da očekujemo od ostalih.
Zakon se krši u velikom broju slučajeva. Komisija za zaštitu prava svake godine utvrdi u nekoliko stotina predmeta da naručioci nisu sproveli zakonom propisani ugovor. Uprkos tome što Komisija donese odluku o delimičnom ili potpunom poništenju tendera, samo u 2006. godini odluka o tome da se poništi tender je doneta 175 puta, ne postoji povratna informacija da li je ta odluka uopšte i sprovedena u praksi. Znači, nalazimo se u jednom začaranom krugu.
Poslednji primer na kom su se mogle jasno videti razmere kriminala u sferi javnih nabavki jeste opština Zrenjanina, čiji je gradonačelnik Goran Knežević, kadar Demokratske stranke, nedavno uhapšen. Direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović navodi, citiram: "Bilo je nekoliko žalbi upućenih Komisiji za zaštitu prava. Komisija je poništila tendere, ali kasnije smo iz sredstava javnog informisanja saznali da su ti poslovi ipak zaključeni, uprkos poništavanju zbog neregularnosti." To je trajalo sve dok Demokratska stranka nije donela političku odluku da na primeru Kneževića demonstrira svoju borbu protiv korupcije. Nažalost, to premišljanje je strašno dugo trajalo.
Takođe, ne dostavljaju se godišnji izveštaji Upravi za javne nabavke. Prema podacima koje je saopštila Uprava, samo njih 2.100 je dostavilo izveštaj o javnoj nabavci u 2007. godini, a broj onih koji bi trebalo da to učine je bar šest puta veći. Takođe, moramo da konstatujemo da se taj broj iz godine u godinu povećava. Postavljamo pitanje čija je to odgovornost i da li to neko kontroliše.
Interesantno, iako se Zakon o javnim nabavkama uveliko kršio, prema podacima Ministarstva pravde u 2006. godini, vrlo je interesantan podatak, samo 27 pravnih lica je novčano kažnjeno, dok je 28 kazni izrečeno odgovornim licima. Postavlja se pitanje šta rade pravosudni organi, ako se Zakon o javnim nabavkama u tolikoj meri krši?
Da zaključim, racionalnost javnih nabavki mora da se posmatra kao sastavni deo trošenja budžetskih sredstava. Može li to ovaj zakon promeniti? Smatramo da ne, jer ne postoje temelji koji bi omogućili da se on adekvatno sprovodi, pre svega Državna revizorska institucija.

Dame i gospodo poslanici, danas se pred nama u ovom miksu zakona nalazi i zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Danas kada je korupcija duboko ukorenjena u našem društvu, a pogotovo ona sistemska korupcija, država Srbija se nalazi na 85. mestu, zajedno sa Crnom Gorom, Albanijom, Panamom i Senegalom, Indijom i Madagaskarom, kada građani poslednjih godina korupciju po važnosti svrstavaju na četvrto mesto, postavlja se pitanje da li se sa pompezno najavljivanim zakonom može rešiti korupcija. Odgovor je jednostavan – ne može.
Nadležni iz ministarstva bi me odmah ispravili i rekli – to je samo jedan od antikorupcijskih zakona koji će se naći na dnevnom redu Skupštine. Naravno, jedan od takvih zakona je juče povučen sa dnevnog reda, Zakon o javnim nabavkama. Ali, bez obzira na sve, ukoliko se zakoni ne primenjuju, a nadležne državne institucije ne rade svoj posao kako treba zakoni ne znače ništa, i tu je kraj i početak tako dugo najavljivanog obračuna sa korupcijom.
Ovaj zakon bi mogao da bude još jedno mrtvo slovo na papiru i uzaludno trošenje para poreskih obveznika, još jedan od neuspelih projekata Vlade Srbije koji nikada nije zaživeo. Da ne bismo gubili vreme u nabrajanju, pomenuću samo Državnu revizorsku instituciju. Isključivo Vlada snosi odgovornost što nisu obezbeđeni adekvatni uslovi za rad, što ona ne funkcioniše. Članovi Saveta ove institucije izabrani su tek 2007. godine, iako je zakonski rok istekao u maju 2005. godine, a ključ za njihov izbor dale su vladajuće političke partije, što pokazuje koliko su ove institucije nezavisne u svom radu. Ista sudbina čeka i ovu agenciju.
Korupcija je odnos koji se zasniva zloupotrebom ovlašćenja u javnom ili privatnom sektoru u cilju sticanja lične ili koristi za drugog. Da li treba da naglašavamo da se pored finansiranja državnih rashoda iz državnog budžeta u Srbiji trenutno najviše finansira institucionalna korupcija, jer država svoj posao ne radi kako treba. Vlada predlaže osnivanje agencije za borbu protiv korupcije, jedne neustavne kategorije, umesto da predloži zakon o borbi protiv korupcije koji bi u svakom slučaju omogućio sistemski pristup ovoj materiji. Time nastavlja tradiciju formiranja paralelnih institucija i iz tog državnog, pravnog i političkog nivoa.
Kada je reč o agencijama ovog tipa, u Srbiji ima ukupno šest. Srbija ima preglomaznu državnu upravu, veću od Poljske, Češke, Mađarske.
Prema rečima Verice Barać, predsednika Saveta za borbu protiv korupcije: "Priča o Zakonu o Agenciji protiv korupcije, u stvari je priča o odnosu vlasti u Srbiji prema institucijama. Kad god hoće da prikrije zašto institucije otežano funkcionišu, da nemaju uslova da rade, čak ni da počnu sa radom, odnosno kada hoće da prikrije svoju ulogu u urušavanju institucija, vlast predlaže novi zakon kojim se ukida postojeća institucija i formira nova".
Ovim zakonom se tako ukida Odbor za rešavanje o sukobu interesa. Ako vlast smatra da će probleme rešiti ukidanjem postojećih institucija i formiranjem novih, praveći još veći haos i gubeći na vremenu, neminovno je pitanje da li je vlast odlučna u nameri da krene u obračun sa korupcijom. Sudeći po ovome, nije.
Sa druge strane, korupcija vodi suzbijanju konkurencije, stvaranju monopola i smanjenju investicija povećanjem troškova investiranja. Pod izgovorom da je ovaj zakon jedan od ključnih preduslova za ulazak u EU, Vlada predlaže, kao i mnogo puta do sada, loš zakon, umesto da traži neka bolja rešenja ili, pak, da postojeće zakone primenjuje. Ne može korupcija da se posmatra samo kao sukob interesa i finansiranja političkih stranaka, što to ovaj zakon uglavnom čini.
Korupcija je, pre svega, uspostavljanje pravne države. Zbog toga, kada Vlada najavi da je spremna da se obračuna sa korupcijom, mora da pokaže veću odlučnost, da krene od uređenja, pre svega državnog aparata, da počne da primenjuje sama zakone, da pusti pravosudne organe da rade svoj posao, da tužilaštvo bude nezavisno. Policija, tužilaštvo i pravosuđe, sudstvo, moraju da rade svoj posao. Ako ne postoji nezavisnost tih institucija i ako niko ne odgovara zato što je bio uključen u proces korupcije, onda ništa drugo nema smisla, pa ni ovaj zakon.
Kritikujući ovaj zakon, SRS želi da vam ukaže gde grešite u tom najavljenom obračunu sa korupcijom i od vas traži da građanima Srbije, umesto loših rešenja, pokažete rezultate tog obračuna. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo mogli da čujemo da će ministar policije jednog dana, ko zna kada, nešto uraditi povodom događaja na mitingu. Pitanje je samo zašto to nije uradio do sada i da li ni mesec dana posle pomenutih događaja na mitingu i smrti Ranka Panića nije bilo vremena, ili, možda, nekome istina nije odgovarala.
Prema našim saznanjima, u tzv. obezbeđivanju mitinga 29. jula učestvovalo je nekoliko stotina pripadnika policijske brigade, Policijske uprave Beograda – više stotina pripadnika žandarmerije, pripadnika Interventne jedinice, inspektora Odeljenja za javni red i mir, Policijske uprave Beograda, kao i inspektori i uniformisani sastav policije iz policijske stanice Stari grad, na čijoj se teritoriji održavao miting.
Kako je moguće da stotine policajaca, pripadnika Interventne jedinice, nije moglo da izađe na kraj dva sata s huliganima, ali zato su, veštom i brzom intervencijom tih istih, mirni demonstranti brutalno pretučeni? Neki od njih, poput Ranka Panića, do smrti.
Ko je naredio policiji da nasilnim putem razbije miting SRS-a? Zašto policija u startu nije izolovala grupu izgrednika, već je napala mirne građane? Zbog čega je policija napadala redare i poslanike SRS-a koji su pokušali da udalje huligane od mirnih građana?
Više od mesec dana je od kako su građani Srbije brutalno pretučeni, a Ranko Panić preminuo, od zadobijenog udarca u trbuh, a ne zna se ko je naredbodavac, a ko izvršilac, ne zna se, barem, javno.
Dan nakon smrti Ranka Panića, policija je šest sati pregledala snimljeni materijal sa mitinga, sprovodeći internu istragu. Isti dan kada je Ranko Panić podlegao povredama, na razgovor u Mladenovačku policiju pozvan je i jedan njegov prijatelj, koji je s njim bio na mitingu. Njemu je saopšteno da će ga pozvati policija iz Beograda, međutim, to se nije desilo. Interesantno je da on tvrdi da je zapisnik u Mladenovačkoj policiji falsifikovan, da je iz njega izbačen deo u kome on tvrdi kako mu je Ranko Panić opisao način na koji je zadobio koban udarac.
Zašto je tek nakon deset dana u policiju pozvana Panićeva prijateljica, kojoj je Panić, takođe, saopštio da ga je tukla policija?
Hoće li policija uzeti u obzir tvrdnje jednog drugog Panićevog prijatelja, kome je Ranko Panić rekao da je udarac zadobio od policajca s maskom? Verovatno neće, jer, kako kaže supruga Ranka Panića, Tadića i Dačića naša sudbina ne interesuje, a majka Ranka Panića pita Dačića – što mi ubi sina?
Znači, uprkos saznanjima nadležnih organa, još uvek javnosti nije obelodanjeno ko je batinama Ranku Paniću oduzeo život. Zar će porodica, prijatelji Ranka Panića ostati uskraćeni za odgovor ko je oduzeo život njihovom sinu, suprugu, prijatelju?
Zar nemaju pravo da to znaju? Ili će im neko u ovoj državi oduzeti i to pravo, kao što im je oduzeo sina, prijatelja, supruga? Zar građani Srbije ne treba da znaju ko je naredio da budu brutalno pretučeni i ko je to naređenje izdao?
Na kraju, treba podsetiti da je policija brutalno intervenisala samo nekoliko sati nakon što je predsednik Srbije Boris Tadić rekao da će se u Srbiji znati red. Tadić je izjavio – ja sam, naravno, čovek koji uvek podržava i pravo na demonstracije i na suprotno mišljenje, jer mi smo jedna legitimna demokratija u Evropi, ali ovde će se znati red.
Predsednik Srbije je, zaista, pokazao kako se u Srbiji, odnosno kako on u Srbiji zavodi red. Nažalost, zna to i porodica Ranka Panića.

Dame i gospodo, prvo pitanje, pošto ono zalazi u resor više ministarstava, postavljam Vladi: Kako radnici čije su firme neuspešno privatizovane, gde su ugovori o privatizaciji poništeni a još uvek nisu otišle pod stečaj, da ostvare pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje, pravo na zdravstvenu knjižicu, ako im se doprinosi za socijalno i zdravstveno osiguranje godinama ne uplaćuju?
Takođe, postavljam pitanje Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, odnosno ministru Mlađanu Dinkiću: Koliko je stranih i domaćih privatizacionih savetnika angažovano u procesu privatizacije u periodu od 1. januara 2001. godine do 1. novembra 2007. godine, i to taksativno za svaku godinu?
Sledeće pitanje za istog ministra je: Zbog sumnje da su učesnici u postupku privatizacije izvršili privredne prestupe, odnosno krivična dela, koji broj prekršajnih a koji broj krivičnih prijava je Agencija za privatizaciju podnela nadležnim organima u periodu od 1. januara 2001. godine, zaključno sa 1. novembrom 2007. godine?
Treće pitanje je za ministra vera: Kada će Ministarstvo da objavi broj registrovanih verskih zajednica na osnovu novog Zakona o crkvama i verskim zajednicama?
Naime, sve verske zajednice i nevladine organizacije koje pretenduju da se bave verskim radom imale su obavezu da podnesu zahtev za upis u registar najkasnije godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona, pa je uz sve dodatne rokove taj proces već trebalo da bude okončan.
Ko sankcioniše delovanje onih verskih zajednica, odnosno nevladinih organizacija, koje pretenduju da budu verske organizacije, a koje nisu registrovane po osnovu ovog zakona?
Takođe, da li resorno ministarstvo, znači Ministarstvo vera, može da nam dostavi strategiju borbe protiv destruktivnog delovanja pojedinih sekti? Odgovor da ne postoje sekte sa destruktivnim delovanjem je neprihvatljiv.

Dame i gospodo, pitanje upućujem potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću. Da li znate koliko košta u proseku povratna avionska karta za Milano, Pariz, London? Koliko košta u proseku pet dana boravka u tim gradovima? S druge strane, da li znate koliko iznosi prosečna plata u Srbiji? Koliko u Srbiji ima nezaposlenih? Takođe, želela bih da mi razjasnite jednu dilemu. Zar uporedo sa vašim naporima za stavljanjem Srbije na belu šengen listu ne bi trebalo isto toliko napora Vlada da ulaže u oživljavanje srpske privrede, povećanje prosečne plate, smanjenje broja nezaposlenih?
Ako ljudi nemaju para, ako jedva preživljavaju, njima nije od velikog značaja to što će Srbija biti stavljena na belu šengen listu. A takvih je, gospodine Đeliću, nažalost u Srbiji mnogo. To je surova ovdašnja realnost. Oni, za razliku od vas, gospodine Đeliću, ne sanjaju dan kada će Srbija biti stavljena na belu šengen listu, već sanjaju dan kada će od svog rada moći da žive.
Znači, niko ne spori stavljanje Srbije na belu šengen listu i liberalizaciju viznog režima, već se postavlja pitanje šta je prioritet. Da li je prioritet bolji standard ili su prioritet neka obećanja? Jedan od glavnih prioriteta Vlade je stavljanje Srbije na belu šengen listu, dok su mnogi drugi problemi u zapećku, oni se ne rešavaju. Vlada je svojim ponašanjem mnogo toga u Srbiji dovela do apsurda. Zar jedan od prioriteta ne treba da bude stvaranje platežno sposobnog društva koje će moći da putuje, a ne društvo koje će imati vizu, a neće imati para da putuje?

Gospodine Đeliću, pričali smo o prosečnim građanima Srbije. Ako građanin raspolaže sa 300 evra i može da nađe tu povoljnu kartu za Pariz za 200 evra, šta će on sa 100 evra da radi u Parizu?
S druge strane, imam jedno pitanje za vas. Recimo, stavite se u položaj jednog radnika, da radite u nekom maloprodajnom objektu trgovinskog monopoliste Miškovića i primate 20.000 dinara platu, da li biste razmišljali o tome gde da otputujete ili biste razmišljali kako da preživite i kritikovali Vladu što nije u pravu što razmišlja samo o stavljanju Srbije na belu šengen listu, a ne omogućava tom istom čoveku, u ovom slučaju vama, da zaradite i eventualno jednog dana putujete?