Dame i gospodo narodni poslanici, kao što se vidi srpski radikali traže, insistiraju i žele da se humano postupa prema zatvorenicima i pritvorenicima u našoj državi. Na taj način mi se možemo uključiti u međunarodne standarde i sa uporednim pravom možemo da idemo u korak.
Međutim, u dosadašnjoj praksi i iskustvu, videli ste i u prethodnom periodu tako se nešto nije kod nas dešavalo.
Humanizacija tih ustanova mora biti izvršena. Odnos prema osuđenicima i pritvorenicima mora biti drugačiji u odnosu na protekla vremena.
Ono što je bitno, a želeo bih da vas podsetim, verujem da neke kolege znaju, a onaj ko ne zna podsetiću da u Francuskoj postoji jedna odredba po kojoj javni tužioci i sudije idu u zatvor da borave po 30 dana da bi shvatili i doživeli šta znači zatvor i šta znači kazna. Smatram da je to opravdano. Zašto? Bolje će sudija koji bude sudio da odlučuje i pravičnije odluke donositi, bar u odnosu na visinu krivično-pravne sankcije.
Gospođica narodni poslanik Nataša Jovanović malopre je istakla jednu zaista neshvatljivu činjenicu, u današnje vreme u EU, u evropskoj državi Holandiji, da prof. dr Vojislav Šešelj čeka dve godine i šest meseci na suđenje. Šta je u pitanju? Znate da je optužnica protiv prof. dr Vojislava Šešelja pisana u Beogradu.
Dame i gospodo, u anglosaksonskom pravu propisuje se da se mora suditi u određenom roku i u određeno vreme. Ti standardi EU za prof. dr Vojislava Šešelja, zato što je Srbin, ne važe. Čeka na suđenje godinama, a podsećam ponovo da je u anglosaksonskom pravu to zabranjeno i ima se izvršiti pošteno i blagovremeno suđenje. Pitanje je kad će evropsko zakonodavstvo moći da bude primenjeno kod nas i da li će se jednako primenjivati za državljane Republike Srbije i Crne Gore ili će se primenjivati možda samo za njihove državljane.
Dame i gospodo, u odnosu na članove 81. i 82. SRS je uložila amandmane, jer smatra da treba izvršiti humanizaciju, prema ljudima se humano ponašati, iako je osuđenik i pritvorenik. U članu 81. predlaže se da poseta traje najkraće jedan čas.
Stav 2: "Za vreme izdržavanja disciplinske mere upućivanja u samicu osuđeni nema pravo na posete." Zašto? Da li je to čovek? Kako možemo tako da se ponašamo, bar u ovom trenutku kada se pridružujemo EU, kada govorimo da postajemo demokratska država. Ovim pokazujemo da nismo demokratska država, mi smo feudalna država. Nije mi jasno kome je palo na pamet da danas propisuje ovo utamničenje.
U članu 82. osuđeni ima pravo da jednom u tri meseca boravi sa bračnim drugom, decom ili drugim bliskim licem tri časa u posebnoj prostoriji. Kada sam rekao u odnosu na član 81, šta mislite utamničiti bolesnog čoveka, mislite da će neko o njemu u zavodu da se stara i da brine, pogotovo ako je stariji čovek i bolestan, ako nema kontakta sa porodicom, koja mora da mu pruži adekvatnu, odgovarajuću i blagovremenu pomoć i negu, dodatnu, koju zavodi i zatvori ne poseduju. Ovo je zaista suludo i neprihvatljivo da se ovako odnosimo prema zatvorenicima i pritvorenicima. To su ljudi, država je donela zakon, izrekla sankciju, ali se prema njima treba ponašati humano i ljudski.
Ono što je pomenuo narodni poslanik Zoran Krasić u odnosu na zatvorsko osoblje i stražare, moralo je da se predvidi da ti ljudi koji borave u veoma teškim uslovima i rade, beneficirani radni staž, i to obavezan. Beneficirani radni staž za te ljude je neophodan jer imaju na to pravo, rade u otežanim uslovima i, prema tome, smatramo da su amandmani SRS prihvatljivi, da su dobri i treba ih prihvatiti, jer oni na taj način pokazuju da postajemo demokratska država.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik Krasić je ovde dao pravo rešenje i ukazao na problem koji se javlja sa gledišta postojanja pozitivnih zakonskih propisa.
Neću ponavljati ono što je rekao kolega Krasić, jer je dobro dao obrazloženje. Samo ću reći i dodati to da u slučaju kada lice napusti neovlašćeno i bez odobrenja zatvorske prostorije organi unutrašnjih poslova raspisuju poternicu. Ovlašćenje da legitimišu lica imaju, po Zakonu o krivičnom postupku i Zakonu o unutrašnjim poslovima, samo pripadnici organa unutrašnjih poslova, odnosno policije. Zbog toga smatram da je ovaj amandman dobar i da on eliminiše eventualna prekoračenja ovlašćenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam ovaj amandman i predložio da se u članu 136. stav 2. tačka 5) briše. Zašto? U odredbi stava 2. tačka 1) ponovo se uvodi nova mera ograničenja i kontrole osuđenika.
Kao posebna mera usamljenje je izuzetno problematična mera, koja je bila uvedena pre 60 godina i koja je trajala sve do donošenja važećeg zakona. Ova mera se u praksi pokazala kao vrlo neefikasna i često je bila zloupotrebljavana, iako je rešenje o usamljenju donosio ministar, a sada kada je to u rukama upravnika, zloupotrebe će biti daleko veće.
Usamljenje je izuzetno teška mera koja izaziva velike posledice, izolacija iz socijalne sredine se ne uklapa sa koncepcijom izolacije osuđenika.
Ova mera je u direktnoj suprotnosti sa svim načelima o ljudskim pravima, pa zato predlažem da ministar oceni, proceni ili prihvati Vlada ovaj amandman, ili prihvati Skupština u danu za glasanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, uložio sam amandman na član 146. i predložio da se brišu u stavu 2.  tačke 2), 4) i 5) i stavovi 3. i 4.
Za to dajem sledeće obrazloženje zašto. Kao i u slučaju mere usamljenja, neverovatno je da se predlagač odlučio da uvede meru ograničenja prijema paketa od tri meseca i ograničavanje raspolaganjem novca do tri meseca. Ove mere se kod nas dugi niz godina nisu primenjivale, jer su izazvale velike posledice u praksi.
Određivanjem tipova zavoda – otvoreni, poluotovreni, zatvoreni i strogo zatvoreni – treba jasno odrediti češći prijem paketa i nije opravdano dodatno kažnjavanje osuđenika ograničavanjem prijema paketa i raspolaganje novcem, kada je moguće da se osuđenik zbog učinjenog disciplinskog prestupa premesi u stroži tip zatvora, odnosno zavoda.
Ako se kažnjava ovim merama, osuđenik se primorava da se zadužuje kod drugih osuđenika, da svojim roditeljima i rodbini sugeriše da šalju pakete preko drugih osuđenika, pod imenom onih lica koja imaju pravo da primaju pakete, pa na taj način plaćaju reket, da se služe drugi osuđenici, kako bi im dali nešto od njihovih paketa. To nije u skladu sa ljudskim pravima, kao ni da se osuđenicima oduzima, odnosno ograničava novac i hrana u zatvorima.
U praksi je poznato da te mere nisu bile pozitivne, niti su dale bilo kakve dobre rezultate, niti vaspitno uticale na osuđenike. Naprotiv, one su delovale sasvim suprotno. Ova rešenja su prevaziđena, retrogradna i zastarela. Zbog toga smatram da je ovaj amandman opravdano uložen i da ga treba prihvatiti, a ne ograničavati ona prava koja po svim međunarodnim standardima i po Ustavu pripadaju čak i licima koja su osuđena.

Dame i gospodo, na sledeća četiri člana ne bih davao nikakvo obrazloženje iz razloga što se radi o usklađivanju, a odnosi se na član koji reguliše samicu. Prema tome, radi se samo o usklađivanju i zato smo tražili brisanje i tih članova.

Dame i gospodo, neću obrazlagati ovo što je rekao kolega Krasić, ali ću reći da su odredbe ovog člana u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku. Zašto?
Zakonik o krivičnom postupku, kao sistemski zakon, ovo nije sporedno zakonodavstvo, ovo sad predstavlja jedan zakon, drugačije određuje učesnike. U članu 3. predlagač kaže ko su sve učesnici u krivičnom postupku, u ovom postupku koji predstavlja program. Prvo osumnjičeni. Osumnjičeni je potencijalni okrivljeni, potencijalni osuđeni, krivac kome treba izreći sutra kaznu za saučestvovanje u izvršenju krivičnog dela, kaznu i do 40 godina zatvora.
Dalje, kažete "svedok, svedok saradnik, oštećeni, veštak i stručno lice". Po Zakoniku o krivičnom postupku to nisu učesnici u postupku. Prema odredbama krivičnog prava i Zakonika o krivičnom postupku, stranke u postupku su tužilac, optuženi i okrivljeni. Ne znam što se ovde nisu našle i kuvarice, da budu u ovaj zakon ugrađene.
Predlagač se usudio da ovo poturi parlamentu, da parlament usvoji nešto što treba da pruža zaštitu kriminalcima. Ovo je zaštita kriminalaca. Zašto mi rasipamo snagu i Službu unutrašnjih poslova opterećujemo da po deset operativaca i policajaca čuva jednog zaštićenog svedoka, osumnjičenog zato što je kriminalac, zato što je ubica ili je počinio najteža krivična dela za koja se propisuje kazna zatvora između 30 i 40 godina.
Što kaže gospodin Krasić, čuvamo mi kriminalce najvećeg kalibra od države. I do sada je postojao kriminal, i do sada je bilo ubistava, ali je to Služba unutrašnjih poslova otkrivala, rasvetljavala i izvodila pred sud. Sada, kad treba nekoga izvesti pred sud, hajde mi da nađemo cinkaroša, što je rekao Krasić, doušnika koji će nama reći, "evo, učestvovao sam u izvršenju tog krivičnog dela, oprostite mi, ali me proglasite da budem zaštićeni svedok". To ne može ni u jednoj državi.
Po čemu onda uživa zaštitu ako je učestvovao u izvršenju najtežeg krivičnog dela? On mora da odgovara, a na organima gonjenja jeste teret dokazivanja, da prikupe podatke o učinjenom krivičnom delu, da prikupe podatke o izvršiocu ili izvršiocima kao saučesnicima krivičnog dela i druge materijalne dokaze da pribave i da se sudi u redovnom postupku.
Sada smo mi izmislili specijalne sudove, specijalne tužioce. Sada smo odlučili da donesemo zakon da štitimo lica u postupku. Od koga? Operativci moraju da rade, tužilac treba da prikuplja dokaze, suđenje u redovnom postupku. Za ova najteža krivična dela, ovo što mi sada imamo u našoj praksi - specijalne sudove, mislim da to nije delotvorno, jer za ta ista krivična dela i do sada su sudile sudije okružnih sudova, kao najteža krivična dela. Ta specijalna odeljenja, pa im davati specijalne plate, duplo veće plate nego što imaju sudije u Vrhovnom sudu ili u okružnom sudu.
Po meni, sudije okružnih i opštinskih sudova stručni mogu da sude bez ovakvog jednog zakona. Postupak se može sprovesti i lice izvesti pred pravdu i sačekati pravedna odluka nadležnog suda i bez ovog zakona. Rasipaju se mnoga sredstva, rasipaju se ljudske snage, tj. služba unutrašnjih poslova. Sada neka izađe neko da obavesti javnost u Srbiji koliko imamo operativaca i policajaca koji čuvaju ličnosti u Srbiji. Koga?
Srpski radikali su bili u republičkoj i saveznoj vladi, nije bilo obezbeđenja za njih, niti smo mi to želeli. Sada kada pogledate ličnosti koje se obezbeđuju i one koje su se posebno obezbeđivale i u prethodnoj vlasti i u prethodnoj vladi, pola budžeta je odlazilo samo da obezbeđuju njihove funkcionere. Maltene i dadilje su morali da obezbeđuju koje su čuvale decu kod njihove kuće.
Ne možemo dozvoliti ovako nešto i ovaj zakon neće imati primenu. Može, ali on neće biti delotvoran za državu. U redovnu proceduru, nadležni organi, a mi danas imamo, dame i gospodo, veoma stručnu policiju, policiju koja nije na nivou 45-te godine. To je policija koja se školuje u srednjim školama, u višim školama, na fakultetima, Akademija policijska.
Prema tome, prošli su tu obuku i sekli stručnost, pogotovo operativci koji rade 15, 20 ili 30 godina. Imamo sposobne sudije u okružnim sudovima, koje mogu da sude ova krivična dela. Mi smo ipak na nivou jedne stručne profesionalne institucije, kako u policiji, tako i u pravosuđu.
Ne možemo generalno reći - situacija u pravosuđu je katastrofa. Jeste u odnosu na pojedince koji krše zakon i bave se onim što je već davno poznato u Srbiji, korupcijom i mitom, ali to su pojedinci, a većina su stručni i korektni ljudi koji sude i zato im treba dati podršku. Ali treba tu i u sudovima napraviti reda, urediti sudove, pomeriti one koji su skloni ovakvim postupcima i ponašanju, imaćemo pravilno pravosuđe.
Ministarstvo pravde da ima određena ovlašćenja, ne ono kao što neko misli - ne dirajte vi nikoga, molim vas, mi želimo da bude nezavisno pravosuđe.
Imali smo poverenja u Vrhovni sud kao najvišu instancu. Da li je to tačno ili nije, videće se. Vidite ove afere. Ove afere ometaju krivični postupak, koje se plasiraju u medijima. One ometaju vođenje krivičnog postupka, jer krivični postupak treba da vode nadležni organi, a ne sada preko medija da mi vodimo rat.
Ko vodi, ko je protagonista? Protagonista je onaj koji je sa sopstvene afere preselio medije i usmerio ih prema drugoj aferi. Prema tome, to nije dopušteno. Mediji, a ujedno i oni protagonisti tih afera, ne mogu ni u kom slučaju sada ometati rad pravosudnih organa. Šta će biti, da li je neko počinio krivično delo, koje delo i koje težine, utvrđuje sud nadležan i zato treba pustiti da oni utvrđuju.

Dame i gospodo narodni poslanici, na jedinstven, logičan pravno-tehnički način ovaj amandman Nemanje Šarovića, poslanika Srpske radikalne stranke, daje bolje rešenje i delotvornije, u odnosu na razumevanje, celishodnost i u odnosu na primenu. Zbog toga predlažem da se ovaj amandman usvoji, jer on ima i tradicionalno obeležje, jer je i u ranijim krivičnim zakonima naše države slična definicija postojala. Smatram da je ovaj amandman veoma delotvoran, pa ga treba prihvatiti.

Dame i gospodo, narodni poslanik Srpske radikalne stranke Kutić Bore podneo je amandman na član 18. i predložio je da se stav 3. briše. Zašto? Pre svega, u predloženom članu predviđa se koja su to krivična dela malog značaja. U stavu 3. je to bliže označeno.
Međutim, kod krivičnog dela iznude propisana je kazna zatvora do osam godina. Sada se postavlja pitanje – da li će moći da se izrekne kazna zatvora i za krivično delo iznude, koje spada u grupu težih krivičnih dela, da se sada ima smatrati i normirati, primeniti i definisati kao krivično delo malog značaja. Ako je za iznudu propisana kazna zatvora od jedne do osam godina i u tom slučaju učinilac krivičnog dela bi mogao i za ovo krivično delo da smatra da mu se može blaža kazna izreći i da se i krivično delo iznude smatra krivičnim delom malog značaja.
Smatram da je ovaj amandman apsolutno pravilno postavljen i da bi trebalo brisati stav 3, jer će on izazvati velike probleme u primeni odredaba krivičnog zakonika, kada je u pitanju krivično delo iznude.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Vitomir Plužarević i narodni poslanik Zoran Krasić u ime Srpske radikalne stranke dali su valjano obrazloženje kada je u pitanju odredba člana 53. Predloga zakona.
Naime, ja ne bih obrazlagao što su poslanici SRS istakli, ali bih želeo samo da skrenem vašu pažnju da ne bi u našem krivičnom zakoniku trebalo da povodom jednog istog dela postoje dve sankcije. Sankcija je i oduzimanje kao mera bezbednosti oduzimanje vozačke dozvole. To je sankcija. Drugo, propisivati krivično delo, oduzimanje vozačke dozvole jeste u suprotnosti sa celom ovom regulativom u krivičnom zakonodavstvu.
Ja sam proučavao i međunarodno uporedno pravo. Posebnu pažnju sam obratio na krivični zakonik Savezne Republike Nemačke.
U paragrafu 44. nemačkog krivičnog zakonika je propisano samo da se može preduzimati kao mera bezbednosti oduzimanje vozačke dozvole na određeno vreme, s tim da je to isključivo vezano za krivična dela kada je u pitanju saobraćajni delikt.
Kod ovog predloga iz člana 53. nije razgraničeno da li će se to odnositi na sva krivična dela gde je upotrebljeno motorno vozilo ili za određenu vrstu krivičnih dela, u kom slučaju bi moglo naći neko uporište, ako bi se ovaj deo, odnosno ovaj član mogao zadržati u Predlogu zakona.
Prema tome, ako uporedno pravo ne predviđa dve sankcije, mi nemamo opravdanje da, zbog toga što smatramo da treba doneti novi krivični zakonik, kroz ovu odredbu dodatno opterećujemo krivični zakonik i da predviđamo još jednu sankciju koja će apsolutno biti teško primenljiva.
Šta je problematično? U članu 53. Predloga zakona - oduzimanje vozačke dozvole, u stavu 4. stoji: "Ako osuđeni upravlja motornim vozilom za vreme dok traje kazna oduzimanja vozačke dozvole sud će kaznu oduzimanja vozačke dozvole zameniti kaznom zatvora tako što će se za jednu godinu oduzimanja vozačke dozvole odrediti jedan mesec zatvora."
Ovo je izuzetno problematično u krivičnom zakonodavstvu. Delotvornije je bilo, i pravilnije i primenjivije, izreći meru bezbednosti oduzimanje vozačke dozvole. Ona je imala određene efekte i u dosadašnjem našem krivičnom zakonu, a i u zakoniku ne bi trebalo stvarati zabunu i duplirati, povodom jednog istog činjeničnog događaja i dela propisivati dve mere. Jedna mera oduzimanja vozačke dozvole kao kazna, druga zabrana upravljanja motornim vozilom na određeno vreme i treća sankcija koja izvršioca krivičnog dela može da zadesi, tj. kazna za određeno krivično delo sa kojim je izvršeno krivično delo ili se poslužio vlasnik ili bilo koje drugo lice motornim vozilom pri izvršenju krivičnog dela.
Primera radi, otišao je u Sopot, izvršio krivično delo, primera radi provala, i treba da se izrekne kazna oduzimanja vozačke dozvole, jer je sa vozilom išao u provalnu krađu, pa mu se može desiti da mu se izrekne i mera bezbednosti oduzimanja vozačke dozvole, a osim toga za tešku krađu da mu se izrekne odgovarajuća kazna zatvora.
Prema tome, mislim da će ovo biti izuzetno problematična norma u Predlogu ovog zakona koji je Vlada predložila. Pravilnije je bilo zadržati onu odredbu iz krivičnog zakonika iz 2000. godine, koji su radikali pisali u Saveznoj vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 59. Predloga zakona predloženo je od strane predlagača poravnanje učinioca i oštećenog u krivičnom postupku. Tu se u stavu 1. predlaže: "Sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna, ako je na osnovu postignutog sporazuma sa oštećenim ispunio sve obaveze iz tog sporazuma."
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da ovaj predlog treba da doživi izmene i dopune. Šta je ovde problematično? Ako zakonodavac smatra da treba ostaviti mogućnost oštećenom da se on sa javnim tužiocem, odnosno sa privatnim tužiocem, odnosno oštećenim u krivičnom postupku može sporazumeti, ali se mora odrediti o čemu se taj sporazum može zaključiti.
Po mom mišljenju, sporazum može biti postignut samo u odnosu na naknadu štete pričinjene krivičnim delom konkretno, jer nedopustivo je da se oštećenom i izvršiocu krivičnog dela da mogućnost da sklope bilo kakav drugi sporazum osim sporazuma o naknadi štete izvršene krivičnim delom.
Šta je ovde problematično? Šta će se u praksi desiti? U praksi se može desiti da će oštećeni i izvršilac krivičnog dela zaključivati nemoralne sporazume, nedopuštene sporazume po zakonu. Desiće se da će tražiti da se učlani u određenu političku stranku, i to će biti sporazum, da se uključi u sektu, da služi kao doušnik, da se bavi nedozvoljenim radnjama na prikriven način.
Zbog toga lično smatram da nema drugog sporazuma. Mi smatramo da se sporazum može zaključiti, ali isključivo sporazum o naknadi štete pričinjene krivičnim delom ili o otklanjanju drugih posledica učinjenog dela. Sve drugo je problematično, sve drugo će u primeni biti komplikovano i imaćemo mogućnosti da je zakonodavac dao mogućnost licima da zaključuju nemoralne, protivpravne i nedopuštene sporazume.
Šta ima sada da se sporazumevaju oštećeni i izvršilac krivičnog dela, o čemu? Dakle, samo o učinjenom delu i o otklanjanju štetnih posledica tog dela i ništa više. Sve drugo otvara široke mogućnosti da ćemo u praksi imati nezakonite, nedopuštene, nemoralne i protivustavne sporazume.
Zato smatram da je ovaj amandman apsolutno prihvatljiv i SRS ukazuje, skreće pažnju predlagaču da mora obratiti pažnju, jer ovde će se stvoriti mogućnosti za zloupotrebe i za manipulaciju oštećenog sa okrivljenima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je čista nepoznanica za one koji su se upustili da predlažu ovakav način sankcionisanja jednog veoma teškog krivičnog dela. Vi se sećate afera u istoriji vezanih za sredstva prisluškivanja. Vi se sećate akcije "Sablja", ko je sve koga prisluškivao. Sećate se da je bilo paralelnih i ilegalnih tehničkih sredstava kojima su prisluškivani naši građani. Prisluškivani su političari, lideri političkih stranaka, novinari.
Dakle, za vreme akcije "Sablja" nije bilo primene zakonika o krivičnom postupku. Opet moram reći da sam uspeo u Predlogu krivičnog zakonika 2000. godine da ovu meru uredimo na sasvim drugi način, a to znači da nije mogao niko drugi bez odobrenja i rešenja istražnog sudije da izda meru prisluškivanja.
Međutim, apsolutno je neprihvatljivo da se novčana kazna predvidi nekome koji će da prisluškuje sve živo u ovoj državi. Ovo mora biti sankcionisano najoštrije, što znači da ne može biti novčana kazna. Zamislite vi: zaseda Nacionalno veće bezbednosti u državi, ili zaseda Vlada, ili Ministarstvo odbrane, ili MUP ili sektor BIA i sada ih neko prisluškuje i te podatke, naravno, koristi protiv države i Republike Srbije i njenih interesa. Ne može za takve učinioce ovog krivičnog dela biti propisana novčana kazna, ni slučajno. Kazna mora da bude oštrija.
Ja sam u ovom amandmanu, po mišljenju SRS, predložio da ta kazna bude do pet godina, to mora biti sankcionisano; ne novčana kazna, ne do jedne ili dve, do pet godina. Ovo je opasno krivično delo. Koje štete su ljudi i naši građani pretrpeli za vreme akcije "Sablja"! Nisu mnogo građani informisani.
Ko je sve vršljao što se tiče prisluškivanja njihovih razgovora, njihovih telefona, njihovog snimanja i kretanja i zloupotreba? Imali smo prilike u Odboru za bezbednost, čiji sam član zajedno sa gospodinom Mamulom, da dođemo do određenih saznanja o tome kako se kršio zakon, kako su pojedinci prisluškivali građane, novinare, političare i institucije kako rade.
Zbog toga je SRS za najoštrije kazne za prisluškivanje i treba prekinuti jednom određene zloupotrebe, uvesti reda u ovoj sferi i ne dozvoliti kriminalcima da rade protiv države i naroda i protiv samih građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 181. u ime SRS podneo sam amandman, a vidim da je i narodni poslanik gospodin Đorđe Mamula podneo istovetan amandman na ovaj član. Ovim amandmanom predložio sam da se u članu 181. u stavu 1. brišu reči "od tri meseca", jer smatram da je trebalo pooštriti kaznu. U stavu 2. predložio sam da se reči "drugo lice" zamene rečima "punoletno lice". Naime, to je istovetan amandman i istog mišljenja je gospodin Đorđe Mamula.
Međutim, u članu 181. stav 2. predlaže se: "Nastavnik, vaspitač, staralac, usvojilac, roditelj, očuh, maćeha ili drugo lice koje zloupotrebom svog položaja ili ovlašćenja izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa maloletnikom koji mu je poveren radi učenja, vaspitavanja, staranja ili nege...". Mišljenja sam da treba izmeniti, pa umesto reči "drugo lice" treba da stoji "punoletno lice", jer je u tom slučaju inkriminacija određena i tačno precizirana da se odnosi na punoletno lice, a ne drugo lice.
Drugo, nije opravdano propisivati poseban minimum kazne zatvora kod osnovnog oblika, jer se delo u konkretnom slučaju može ispoljiti u vrlo lakom obliku, pre svega kada je mala razlika u godinama starosti između učinioca i maloletnika.
Šta je ovde bitno? Imate slučaj da zaključi brak maloletno lice koje je navršilo 17 godina i 11 meseci sa punoletnim licem. Da li je potrebno napraviti bitnu razliku, šta će se desiti posle 18 godine, legalno zaključi brak. Ovo je nešto na šta je stručna javnost ukazala, da kod maloletnika u tom pogledu ne bi trebalo propisivati poseban minimum kazne.
To na neki način može izazvati određene posledice u onom slučaju kada je mala razlika. Jedan je navršio 18 godina i 10 dana, a drugi maloletnik, ili maloletnica, navršio je 17 godina i 11 meseci. To je mala razlika, gde zakonodavac treba da ima tolerancije i odstupanja kod takvih slučajeva, a pogotovo tamo gde je rezultat zaključenja braka.
Zbog toga sam uložio ovaj amandman i predlažem Skupštini da ovaj amandman prihvati, a posebno kada je u pitanju stav 2. Treba da bude određeno da bude punoletno lice, da se ne podrazumeva svako drugo.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna praznina u našem zakonodavstvu kada je ova oblast u pitanju. Ogromne su posledice i niko ne obraća pažnju, pa čak ni država, kada je u pitanju ova oblast i ovaj problem - krađa i otimanje dece. Ova oblast je morala da bude obuhvaćena novim krivičnim zakonikom. Hiljade roditelja u Srbiji su dolazili i pred republički parlament da zahtevaju da država sa svoje strane njih kao roditelje, kao oštećene, uzme u zaštitu. Međutim, očigledno je da je i ovog puta došlo do zaobilaženja ovog problema i da se njemu nedovoljno poklanja pažnja. Dakle, morala je, ne samo sadašnja, nego i prethodne vlade; prilikom prethodnog donošenja zakona, kada je ova oblast u pitanju, nije se o tome vodilo računa.
Veliki broj roditelja je utvrdio i tvrdi danas, prema onome što čujemo i vidimo ispred Skupštine i na ulici, što vidimo u određenim institucijama, i pokušaju da se obrate sudu i tužiocu, da utvrdi čije je dete, da se na osnovu veštačenja utvrdi gde mu je dete i da je to njegovo dete. Međutim, očigledno je da se ovom problemu nije dovoljno posvetila pažnja i ja mislim da bi uskoro morao i naš krivični zakonik, ako bude usvojen ovakav kakav jeste, da pretrpi određene izmene i dopune kada je ova oblast u pitanju.
Neki roditelji, a i većina njih koji se nama direktno kao poslanicima obraćaju, koji su dolazili i u Skupštinu, tražili su da se određena oblast obuhvati i u ovom krivičnom zakonodavstvu, odnosno krivičnom zakoniku i da im se pruži zaštita. Problem je bio u tome da li je moguće sada doneti zakon sa retroaktivnom važnošću. U tome je jedan od osnovnih problema, što znači da su sve one vlade i oni koji su zakone donosili u prethodnom periodu, a imali su saznanja o ovom problemu, propustili i nisu reagovali; ozbiljan je problem i velika je opasnost da se trguje sa decom, a danas postoje određeni dokazi, ali problem je u samoj retroaktivnosti primene zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje krivičnog zakonika u svakoj zemlji predstavlja izuzetno važan događaj koji privlači pažnju stručne i šire javnosti i kao takav ostaje trajno zabeležen u pravnoj istoriji jednog naroda.
Mi se upravo nalazimo pred takvim događajem. Iako je Srbija imala svoj deo zakonodavne nadležnosti u oblasti krivičnopravne materije u bivšoj SFRJ i u SRJ, ovo će biti drugi srpski krivični zakonik posle onoga iz 1860. godine.
U prilog donošenju novog krivičnog zakonika Srbije ide više razloga, kako formalnih tako i suštinskih. Pre svega, usvajanjem Ustavne povelje i formiranjem državne zajednice ukazala se potreba da države članice na celovit način urede krivičnopravnu materiju.
Postojeće krivično zakonodavstvo bilo je podeljeno između savezne države i republika članica, pa je Srbija preuzimanjem Krivičnog zakona SRJ, kao svog zakona, dobila, uz Krivični zakon Srbije, dva krivična zakona, što predstavlja svojevrsnu anomaliju koja nije poznata u savremenom krivičnom zakonodavstvu.
Inače, brojne izmene i dopune, kao i podeljena zakonodavna nadležnost u ovoj oblasti narušavale su celovitost i koherentnost krivično-pravnog sistema.
I pored toga što su parcijalnim izmenama ukinute prevaziđene norme, kao i uvedene nove, time se, ipak, samo donekle udovoljilo zahtevima i izazovima koji se pred savremeno krivično pravo danas postavljaju.
Poznato je da pitanje kriminalizacije i dekriminalizacije uvek predstavlja jedno od centralnih pitanja svake reforme krivičnog zakonodavstva. I neki instituti opšteg dela, iako mnogo manje podložni promenama, zahtevaju izvesna poboljšanja i usklađivanja sa savremenom teorijom krivičnog prava.
Razvoj nauke krivičnog prava i dostignuća u teoriji ukazuju da su neka postojeća rešenja prevaziđena i da ih treba menjati. Dosadašnja primena krivičnog prava u sudskoj praksi ukazala je da neka pitanja treba na drugačiji način rešiti na zakonodavnom planu.
Kao dodatni razlog za kodifikaciju krivičnog prava treba spomenuti i negativne pojave u oblasti sporednog krivičnog zakonodavstva.
To zakonodavstvo, kao što je poznato, karakteriše hipertrofija inkriminacija, neusklađenost, nekvalitetne norme, kao i njihovo nedovoljno poznavanje od strane građana. U pogledu većeg broja tih krivičnih dela postoji potreba da se na odgovarajući način unesu u krivični zakonik.
Međutim, to ne znači potpuno ukidanje sporednog krivičnog zakonodavstva. Neka krivična dela nije opravdano unositi u krivični zakonik, jer se radi ili o manje važnim krivičnim delima koja se efemerno privode i podložna su čestim izmenama ili je krug potencijalnih učinilaca ograničen na veoma mali broj ljudi u nekoj posebnoj oblasti ili je pak njihov blanketni karakter toliko izražen u smislu da su neprekidno vezana za norme zakona koje regulišu određene oblasti, pa se ne bi ništa dobilo njihovim prebacivanjem u krivični zakonik.
Naše krivično zakonodavstvo je do sada usklađivano sa međunarodnim aktima. U novije vreme naša zemlja je ratifikovala veći broj međunarodnih ugovora iz kojih proizilazi obaveza usklađivanja.
Primera radi, mogu se navesti Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, a naročito ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, Evropska konvencija o suzbijanju terorizma, Međunarodna konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju i drugo.
Predlog krivičnog zakonika realizuje naše međunarodne obaveze iz ratifikovanih međunarodnih ugovora, ali su pri tom relevantne odredbe tih ugovora prilagođavane našem pravnom sistemu, krivičnopravnoj terminologiji itd. To znači da je izabran teži ali adekvatniji način implementiranja normi međunarodnog prava. Sa jedne strane postignuto je da se u svemu suštinski ispune preuzete obaveze, a da se, s druge strane, poštuju uobičajeni krivičnopravni standardi, kao i da se predvide rešenja koja odgovaraju potrebama našeg društva i pravnog sistema.
Efikasno suzbijanje kriminaliteta zavisi od niza faktora, od kojih je veoma važno i dobro krivično zakonodavstvo. Mada postojeće krivično zakonodavstvo nije u toj meri zaostalo da je postala smetnja za efikasnije suzbijanje kriminaliteta, od novog krivičnog zakonika treba očekivati pozitivne rezultate i na tom planu.
Iako to svakako nije presudan argument, treba imati u vidu da jedino Srbija od država nastalih na teritoriji bivše SFRJ još nije donela svoj novi krivični zakonik. Ovaj argument je relativne prirode, zbog činjenice da donošenje novih krivičnih zakonika secesionističkih republika nije bilo uslovljeno samo ostvarivanjem potreba, već i distanciranjem od ranijeg jugoslovenskog pravnog sistema i potvrdom svoje novostečene državnosti.
U pogledu zaprećenih kazni se, u celini gledajući, ne bi moglo tvrditi ni da su represivnije, a niti blaže u odnosu na postojeće zakonodavstvo, već da su samo krivična dela po težini u većoj meri međusobno izdiferencirana. Takođe, propisani kazneni rasponi su i dalje ostali dovoljno široki, što u sudskoj praksi daje odlučujuću ulogu u vođenju kaznene politike.
Kod zakonskog opisa pojedinih krivičnih dela, kao i propisivanja instituta opšteg dela težilo se što jasnijim rešenjima kako bi se sudskoj praksi omogućila nesmetana primena krivičnopravnih normi.
Koje su karakteristike ovog predloga krivičnog zakonika? Krivični zakonik na celovit način reguliše krivičnopravnu materiju, osim nekih krivičnopravnih dela koja i dalje ostaju u okviru kaznenih odredaba pojedinih zakona kojima se regulišu neke druge oblasti. Radi se o krivičnim delima koja su ili neraskidivo vezana za materiju koju ti zakoni regulišu, ili se radi o manje značajnim krivičnim delima, ili pak o onim koja su podložna čestim izmenama, te ih stoga nije opravdano unositi u krivični zakonik.
Prilikom pisanja jednog krivičnog kodeksa veoma je važno koji će se kriminalno-politički, pa i širi, pravno-filozofski pristup izabrati kao polazna osnova. U pogledu pravno-dogmatskog i legalističko-tehničkog pristupa potrebno je imati jasan stav.
Kod kriminalno-političkog pristupa važno je naći pravu meru između neophodne i važne represije i onoga što predstavlja preterano zadiranje u sferu pojedinaca, a što i za društvo u celini ima negativne posledice.
Zaštitnu i garantovanu funkciju krivičnog prava treba dovesti u međusobni sklad ili, drugačije rečeno, unitaristički pristup treba ograničiti načelom pravednosti i srazmernosti. Preterano korišćenje krivičnopravne represije može ukazivati na to da se društvo suočava sa nekim od sledećih problema: prvo, ili je reč o slabom i loše organizovanom društvu u državi koja ne raspolaže drugim oblicima pravne reakcije i socijalne kontrole, pa se zato uglavnom oslanja na krivično pravo. Drugo, ili je društvo i država uzdrmana političkim, ekonomskim i socijalnim konfliktima, odnosno razmere kriminaliteta su takve da dovode u pitanje normalno funkcionisanje društva. Treće, može ukazivati na represivnu i totalitarnu državu.
Što se tiče zakonodavne tehnike koja će se koristiti, neophodno je izbegavati kako kazuistiku, tako i preteranu generalizaciju, a što nalaže i postupak koji se mora uvažavati.
Imajući u vidu veći broj krivičnih dela i njihove oblike može se konstatovati da su granice krivičnopravne zaštite Predlogom krivičnog zakona postavljene dosta široko.
Pored toga što je u teoriji opšteprihvaćeno shvatanje da je krivično pravo pre svega ultima racio, tj. poslednje sredstvo, savremeno krivičnopravno zakonodavstvo je u stalnoj ekspanziji. Iako se imalo u vidu da određene probleme treba rešavati na drugi način i drugim sredstvima, ipak je broj novouvedenih inkriminacija znatno premašio broj onih koje su kao anahrone ukinute. Stalno širenje granica...

... krivičnopravne zaštite koje nameću novi oblici kriminaliteta, preuzete obaveze iz međunarodnih ugovora, kao i nepostojanje ili nerazvijenost drugih sredstava kojima se bolje od krivičnog prava može suzbijati neko društveno opasno ponašanje, u sebi nosi opasnost da krivično pravo još u većoj meri optereti ograničene kapacitete pravosuđa i da bude još manje efikasno.
Iako se u izradi Predloga krivičnog zakonika vodilo računa da se ne pretera u širenju krivičnopravne zaštite (što ima niz drugih negativnih posledica), ipak je težnja za zaštitom određenih dobara bila dominantna, tako da bi se možda moglo zameriti i to što predlog nije bio smeliji u pogledu dekriminalizacije i jednog uopšte liberalnijeg pristupa u oblikovanju granica krivičnopravne zaštite. Međutim, stanje kriminaliteta, kao i opšte prilike u Srbiji predstavljali su realnu prepreku za jedan takav pristup.
Predlog krivičnog zakonika je nastojao da nađe pravu meru u zaštiti ličnih, individualnih dobara i opštih dobara. Poznato je da preterana krivičnopravna zaštita opštih dobara može čak i da ugrozi osnovna prava čoveka. Sa druge strane, nije opravdan ni individualistički pristup u oblikovanju krivičnopravne zaštite. Iako se na prvom mestu štite osnovna dobra čoveka, krivičnopravna zaštita je neophodna i onim opštim dobrima koja su u funkciji ostvarivanja tih osnovnih dobara (dakle, država, privreda, pravosuđe i drugo).
Prilikom izrade Predloga krivičnog zakonika korišćen je i uporedno-pravni metod. Uzeta je u obzir i većina krivičnih zakonika evropskih zemalja. Rešenja iz stranog zakonodavstva nisu nekritički preuzimana, već su prilagođavana potrebama, prilikama i stvarnosti u Srbiji. Upoređivanje sa rešenjima u stranom zakonodavstvu u nekim slučajevima je vodilo zaključku da su bolja rešenja iz našeg prava, te da ih stoga treba zadržati.
Inače, jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jeste da su u njemu sadržana ona rešenja iz našeg dosadašnjeg krivičnog zakonodavstva koja su se pokazala kao dobra, iako su neka od njih možda mogla biti još i bolja. Ona nisu menjana zbog kratkoće vremena u kome je trebalo izraditi ovaj zakonski projekat, kao i zbog stava sudske prakse koja nerado gleda na promene onih rešenja koja u praksi nisu stvarala probleme.
Jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jesu i nova rešenja na planu krivičnih sankcija. U opštem delu su uvedene nove krivične sankcije, a u posebnom delu su na drugačiji način propisane kazne za pojedina krivična dela, odnosno izvršena je jasnija diferencijacija pojedinih krivičnih dela prema njihovoj težini.
U odnosu na postojeća rešenja, kod nekih krivičnih dela propisana je blaža kazna (kod nekih imovinskih krivičnih dela), dok je kod drugih propisana stroža kazna (tu su najteža krivična dela, zatim oblici onih krivičnih dela koji imaju elemente organizovanog kriminala i drugo).
Posebno se zapaža da se vodilo računa o potrebi da se putem zakonskih rešenja utiče na sudsku praksu tako što će se smanjiti broj izricanih uslovnih osuda, a povećati obim kod primene novčane kazne, pa su predviđena određena rešenja u tom smislu.
Iako se ne može, iz više razloga, očekivati da u Srbiji novčana kazna postane dominantna sankcija, kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja, između ostalog i zbog niskog životnog standarda, krivični zakonik će sigurno uticati da se ona izriče češće nego što je to slučaj do sada.
Sistematika opšteg dela Krivičnog zakonika nije zahtevala ozbiljnije izmene. U pogledu sistematike posebnog dela može se primetiti da se ona dosta razlikuje u odnosu na postojeću, i to ne samo zbog činjenice da je materiju u posebnom delu krivičnog zakonika trebalo regulisati na celovit način, a ne kao do sada na osnovu podeljene zakonodavne nadležnosti, već zbog drugačijih određivanja grupnih zaštitnih objekata pojedinih krivičnih dela, kao i njihovog redosleda, s obzirom na njihov značaj, međusobnu srodnost i drugo.
Predlog najnovijih rešenja u opštem delu predloženog krivičnog zakonika: na samom početku, u Glavi I Krivičnog zakonika sadržane su osnovne odredbe, koje su malobrojne, ali veoma važne, s obzirom na to da se njima ustanovljavaju osnovni principi krivičnog prava, dakle, načelo zakonitosti, načelo krivice, načelo legaliteta krivičnopravne represije, a propisana je i opšta svrha krivičnih sankcija.
Nastojalo se da se ova načela formulišu bez unošenja deklarativnih konstatacija, naročito na jedan koncizniji i precizniji način; načelo zakonitosti i načelo krivice (nullum crimen sine lege) su formalni i formulisani su na standardan način kao u većini evropskih krivičnih zakonika. Iako je sama formulacija načela zakonitosti mogla biti nešto drugačija, ona je dobra i izražena je na jedan klasičan način.
Još važnije od toga kako je formulisana odredba o načelu zakonitosti jeste to u kojoj meri je to načelo sprovedeno i poštovano kroz sam Krivični zakonik. Reč je, pre svega, o onom segmentu načela zakonitosti koji nalaže da norme i upotrebljeni izrazi budu što određeniji, što precizniji. Svakako, u Krivičnom zakoniku ima i onih odredaba kojima bi se u pogledu stepena određenosti moglo prigovoriti, ali u nekim slučajevima veoma je teško izbeći neodređene i suviše uopštene izraze, koji ponekad mogu imati i karakter generalnih klauzula.
Što se tiče načela legitimnosti ili tačnije rečeno onog njegovog dela koji se odnosi se na krivičnopravnu represiju, na nužnu meru i minimum krivičnog prava, retka su savremena krivična zakonodavstva koja ga eksplicitno sadrže. Na njega se uglavnom nailazi u krivičnim zakonodavstvima zemalja bivše SFRJ i u tom pogledu je jasno da je tome najviše doprinela slična odredba koju sadrži KZ SFRJ. U vezi sa tim se uticaj Krivičnog zakona SFRJ može oceniti pozitivnim, jer je reč o principu koji i danas jeste, bar deklarativno, usvojen.
U Glavi II sadržane su odredbe o važenju krivičnog zakonodavstva Srbije. Osim nekoliko manje značajnijih novina, npr. rešavanje do sada sporne situacije personalnog principa u slučaju promene državljanstva, u odnosu na postojeće rešenje poboljšana je i sistematika, jer nema razloga da se odredbe o prostornom i vremenskom važenju svrstavaju u različite glave opšteg dela.
U pogledu ranijih odredaba o važenju republičkih krivičnih zakona, zadržana su postojeća rešenja, s tim što se vodilo računa o tome da je sada reč o krivičnom zakonodavstvu država članica. Dakle, to je odredba Glave II.
U Glavi III, koja se odnosi na krivično delo, regulišu se opšta pitanja krivičnog dela (njegov opšti pojam, osnovi isključenja protivpravnosti, oblici i osnovi isključenja krivice). Iako neki evropski krivični zakoni ne sadrže odredbu o opštem pojmu krivičnog dela, ta odredba je zadržana, ali u odnosu na raniji način napravljena je značajna razlika.
Dosledno je sprovedena objektivna i subjektivna koncepcija opšteg pojma krivičnog dela u pogledu gde postoji saglasnost, kako u našoj teoriji, tako i u stranoj teoriji. Sadašnje rešenje koje posebno izdvaja krivičnu odgovornost shvaćeno je subjektivno, dakle, da je osnov da se krivično delo shvati čisto objektivno, što danas niko ne zastupa.
Dalje, odustalo se od unošenja društvene opasnosti kao obaveznog samostalnog elementa tog pojma, jer u savremenoj evropskoj teoriji krivičnog prava niko više ne zastupa to shvatanje koje je ranije bilo u socijalističkim zemljama.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, vreme, molim vas.)
Dame i gospodo, ako mi dozvolite da zaključim, sigurno da je ovaj krivični zakonik jedna kodifikacija koja mnogo znači za Republiku Srbiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da vam kažem da je u Predlogu ovog zakonika preuzeto osamdeset i više posto odredaba iz Predloga krivičnog zakonika, a to su radili srpski radikali, tada sam bio savezni ministar pravde. Godinu i po dana smo neposredno radili na tome, na tome sam radio lično sa uglednim stručnjacima, a tada je potpredsednik Vlade bio Tomislav Nikolić, koji je učestvovao, Maja Gojković. Moram reći da su učestvovali ugledni profesori, ugledne sudije i ugledni tužioci. Pomenuću ovde jednog velikog stručnjaka iz oblasti krivičnog prava, a to je prof. Zoran Stojanović, inače profesor na Pravnom fakultetu. On je bio u grupi za izradu ovog krivičnog zakonika.
To je predlog, prva kodifikacija koju sam radio sa tim stručnjacima i članovima Savezne vlade SRJ. Od 430, koliko ima članova, reći ću vam da su iz ovog predloga krivičnog zakonika iz 2000. godine preuzeta od srpskih radikala 384 člana.
Svakako da treba reći da je republički ministar uvažio ove odredbe, što SRS uvažava i ceni, jer da nije bilo dobrog predloga zakona srpskih radikala, sigurno ne bi ovaj predlog prihvatio ni sam ministar gospodin Zoran Stojković.