Nama je kroz navodnu raspravu o ovom zakonu o diskriminaciji nametnuta priča o jednoj apsolutno marginalnoj nastranoj grupi, čisto da se zamaže vidik javnosti, da se  vidi ko je, u stvari, u ovoj Srbiji diskriminisan.
Diskriminisana je cela radnička klasa, diskriminisana je kroz izjavu Nebojše Ćirića, čoveka koji je najobičnija lutka Mlađana Dinkića, koji je svojim dopisom dezavuisao Ministarstvo pravde, kompletnu sudsku strukturu.
Diskriminisana je SRS. Juče smo imali najubedljiviji primer. Povodom 10 godina NATO agresije na našu zemlju sve smo videli, videli smo Šutanovca kako polaže vence na spomenik pilotima, videli smo čak i onog Kamerona Mantera, američkog ambasadora, koji kao hulja u ranu zoru dolazi da postavi nekakvo cveće, neke vence na spomenik deci koju je upravo on pobio. Kakav bezobrazluk. U šest sati ujutru, kada nema ni mlekadžija, kada nema više ni čistača na beogradskim ulicama, on dolazi i postavlja taj svoj sramni venac i niko ne reaguje.
Videli smo i izvesnu gospođu Hrustanović, koja je došla na Batajničko groblje i postavila venac na grob male Milice Rakić. Sve smo videli, ali nismo videli da su na taj isti grob male Milice, ubijene u NATO bombardovanju, postavili vence i poslanici SRS.
Ali zato odmah jutros smo čuli da je na mitingu koji je održan na Trgu Republike bila i jedna radikalska zastava.
Zar to nije dovoljno da se, zaista odgovorno tvrdim, sa puno pravih argumenata, vrši diskriminacija protiv SRS? Toliko, jer ne želim da me prekinete.

Poštovani gledatelji Tijanićeve televizije, SRS je dala sve od sebe da zaustavi ovaj zakon, ali teror žute većine nedvosmisleno, po dosadašnjoj praksi, ukazuje da će zakon biti usvojen.
Šta će da nam se desi, pokušaću na jednom praktičnom primeru, posle usvajanja ovog zakona, da objasnim. Imam kuma. Živi u Holandiji, dobro situiran, stan, kuća, dva sina, Marko i Luka, obojicu sam krstio, inženjer, odlična plata, žena mu je naravno Srpkinja, Branka.
Kaže on meni, negde oko Nove godine, kada su ga pustili za te njihove olandske praznike – kume, vraćam ti se u Srbiju. Što, bre, kume, pa fino ti je tamo, taman si sve sredio, dobio si čak i njihove papire? Kume, bre, ne mogu, kada izađem na ovu njihovu ulicu, da objasnim sinovima zašto je čika uhvatio drugog čiku za opomenu, za ono bezobrazno. Ne mogu, bre, ni da se svađam sa Holanđanima po tom pitanju. Ovo je njihova zemlja. Ovde sam stranac. Neka rade šta god hoće. Brate, vraćam se u onu našu normalnu zemlju Srbiju, da živimo ko ljudi, da ne mislimo o tim glupostima.
Kume moj, ne vraćaj se. Znam da ti ponekad puste ovu jadnu Tijanićevu televiziju i ovu još jadniju Skupštinu. Čućeš me. Ne vraćaj se. Ostani tamo gde si. Tamo si već izgradio neki način preživljavanja. Mi ovde tek treba da pazimo kuda i kako ćemo da se krećemo, da odredimo unapred sebi smernice, uza zid, pa polako dokle stignemo. Toliko. (Aplauz.)

Odmah da razjasnimo jednu stvar, mi srpski radikali nismo ni blesavi, a nismo ni nepismeni i nismo ni u jednom trenutku pomislili da ovaj zakon ozakonjuje homoseksualne, hajde da upotrebim taj vaš dragi izraz, brakove.
Najmanje se od nas može očekivati da mi širimo ksenofobiju. Ne instruišemo svoje članove, članove SRS da mrze nekoga zato što pripada nekoj drugoj stranci. To je rezervisano za žuto preduzeće, koje ulazi u opštinu Zemun samo pod jednom firmom – ubij, istrebi, izbaci.
To nama nije svojstveno. Poznato je kada je dr Vojislav Šešelj izabran za predsednika opštine Zemun da je u tu opštinu ušlo ukupno devet radikala i da niko nije otpušten. Tako je bilo i u doba dok je Gordana Pop-Lazić predsedavala SO Zemun, dok je bila gradonačelnik, a i za ovo kratko vreme dok je to bio Slavko Jerković.
Dakle, što se tiče tih homoseksualnih brakova, znamo da su oni tek u trećoj fazi. Prva faza je bila dezavuisanje ili bolje rečeno diskreditacija SPC. To smo videli kroz protest episkopu Pahomiju, koji je završio tako što se čovek odbranio, a onda se digla kuka i motika, sve moguće nevladine organizacije koje su skočile na srpsko sudstvo. Niko im nije bio u redu. Trebalo je da ga se strelja, maltene odmah po izlasku iz sudnice.
Takve stvari su se dešavale u Americi. Tamo su neke druge crkve i neki njihovi velikodostojnici suđeni po dve-tri godine, oslobođeni, ali posle toga je usledilo uvođenje ovakvih zakona i ubrzo posle tog i legalizacija tih takvih brakova. Što bi rekao jedan moj drug – Adama i Steve.
Sve što se radi protiv Srbije, radi se u fazama, ne radi se odmah i na juriš. Postepeno, tako vam je bilo i sa jučerašnjim danom. Pre deset godina prvo je bio Rambuje, Račak, pa bombardovanje. Tako vam je i sada.
Prvo napadni i uništi srpski moral, kroz njegov najvažniji stub SPC, zatim izmanipuliši Skupštinu...
(Isključen mikrofon.)

Poštovani građani Srbije, braćo Srbi i sestre Srpkinje, videli ste da je SRS upregla sve svoje snage, sve svoje moći da se odupre ovom zakonu koji, eto, uvodi srpske pedere u zajednicu evropskih pedera. Dakle, prvo je tu došlo do ujedinjenja. Dali smo sve od sebe, ali zakon većine ipak na kraju doneće svoje tirjanske zakone.
Braćo Srbi i sestre Srpkinje, u borbi za odbranu tradicionalnih srpskih vrednosti mi smo objasnili da sve što se radi u Srbiji radi se u nekoliko faza. Objasnili smo da je prva faza bila diskreditacija SPC, da je druga faza donošenja ovog zakona, treća faza ti njihovi brakovi.
Naravno, ovde su visokoumne kolege s moje leve strane to branile na raznorazne načine. Čak smo čuli i to da su ti brakovi normalni i da tu nema nikakvih problema. Naravno, to je klasična demagogija. Koriste se samo onim činjenicama koje njima odgovaraju, a ono što im ne ide u prilog neće izreći. O čemu se radi?
Čak i ti Amerikanci, koji su prvi u svojoj Kaliforniji dozvolili takve brakove, danas potpuno drugačije razmišljaju o toj stvari. Naime, izvršeni su konkretni naučni dokazi su izvedeni, da u tim brakovima deca, koja su naravno usvojena, ne mogu da funkcionišu.
Ta deca postaju apatična, depresivna, jednom rečju potpuno asocijalna i neupotrebljiva u savremenom društvu. To su okrutne činjenice, ali to je samo jedan deo tih činjenica. Naravno ove ostale ne mogu da iznesem, jer uskoro će da istekne mojih dozvoljenih dva minuta.

Pre nego što se obratim građanima Srbije, gospodine predsedavajući, želeo bih da vas nešto pitam, da mi skrenete pažnju, pošto ne želim da budem ponovo kažnjen.
Malopre ste u izlaganju gospodina Jojića našli neke uvredljive reči, hoćete li biti ljubazni, da mi kažete tačno o kojoj se reči radi, da je slučajno ne ponovim? Da li možete da mi kažete, gospodine predsedavajući?

O kojoj reči se radi, da je slučajno  ne upotrebim, molim vas?

Poštovaću građane Srbije, pa ću da im kažem da sam podneo amandman na član 1. stav 2, koji počinje ovako. Ovim amandmanom predlažemo izmene navedenog člana Predloga zakona kako bi se osnažila ustavna odredba iz člana 21. Ustava Republike Srbije o zabrani diskriminacije koji glasi - pred Ustavom i zakonom svi su jednaki itd. i u tom smislu.
Znači, već imamo Ustav kao vrhovni akt ove zemlje, pravni akt koji izgleda ovaj zakon uopšte ne poznaje, ne priznaje i automatski ga tako svrstava u red nižerazrednih zakona.
Međutim, skrenuo bih građanstvu pažnju na jedno važnije pitanje nego što je homoseksualizam, šta god da to na tom latinskom jeziku znači. Mi imamo neku svoju reč, pretpostavljam da je za vas uvredljiva, a smatram da je uobičajena, to je reč peder. Dakle, hoću da skrenem pažnju građana sa pedera na nešto mnogo ozbiljnije.
Naime, Vrhovni sud je okružnim sudovima prosledio dopis Ministarstva ekonomije, u kome se traži da se prekinu sva suđenja i zamrznu izvršenja pravosnažnih sudskih odluka koje se tiču radnih odnosa. Ukoliko prihvate ovaj zakon sudovi bi tuženim poslodavcima omogućili...

Amandman koji sam brižljivo pripremao ponovo je dezavuisan. Zašto? Zato što mangupluci trenutnog režima prevazilaze i najbezobrazniju maštu.
Naime, Vrhovni sud Srbije je okružnim sudovima prosledio dopis Ministarstva ekonomije u kome se traži da se prekinu sva suđenja i zamrznu izvršenja pravosnažnih sudskih odluka koje se tiču radnih odnosa.
Kada sam to čuo, nisam verovao svojim ušima. Iza svega stoji čovek koji je državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, a zove se Nebojša Ćirić. Čovek je izašao na televiziju. Ponadao sam se da će reći da to nije istina. Međutim, u svom plitkom umu on je našao argumente da to brani. Rekao je – između dva zla, biramo manje.
Gospodine Ćiriću i tačnije Mlađane Dinkiću, koji ga očigledno manipulišeš, ti si izabrao treće zlo. Uništavaš i ovo malo demokratije što ima u Srbiji. Kakva je to zemlja u kojoj ne važe zakoni, u kojoj Ministarstvo ekonomije upravlja pravosuđem?
Ima li smisla bilo koji zakon koji se donese u ovoj skupštini? U nekoj drugoj srećnijoj zemlji, gde ljudi nisu dovedeni u ovakvo stanje apatije, na ulicama bi bilo pet, deset, ko zna koliko miliona građana. Sumrak demokratije.
Ali, znate li zašto vam ovo treba? Otpuštate ljude na sve strane. U ovom trenutku otpuštate radnike opštine Zemun. Zato vam treba ovaj zakon, da ne bi mogli da vas tuže i da se pošteno vrate na posao koji im je otet, jer na njega treba da dođe neko sa ispravnom partijskom knjižicom.
Poslali ste prinudnog upravnika u Zemun, izvesnog mesara iz Batajnice, koji sada tamo uz pomoć advokata, poznatog pijanca zemunskog pod nadimkom ''Mimoza'', inače mu je prezime Nedeljković, ako se ne varam, u ime Aleksandra Vučića sprovodi...
(Isključen mikrofon.)

Član 104, naročito onaj deo koji se odnosi na dostojanstvo ove skupštine.
DS je branila ovaj zakon, tačnije potrebu za donošenje ovog zakona neosnovanim i apsolutno netačnim kvaziargumentima, koji su svi apsolutno korišćeni u jednoj dnevno-političkoj potrebi, potrebi približavanja EU. Zarad te dnevno-političke potrebe DS je spremna da žrtvuje istoriju, čak da uvredi srpski narod.
Uvrede na računa srpskog naroda, a kao narodni poslanik dužan sam da branim njegovo dostojanstvo i zato smatram da je član 104. povređen, sastoji se u sledećem. Ovde se navodi da je u SPC, na teritoriji gde živi srpski pravoslavni narod, vršen pogrom žena pod nekakvom medaljom, kako to da nazovem, veštica. Nikada u srpskoj tradiciji nije bio taj progon veštica.
Ako se to nešto slično i desilo, to nije bilo, tako da kažem, pod komandom SPC. To su bili pojedinačni slučajevi progona, ali ne i ubistva u pojedinim zabitima, selima koja su se nalazila daleko od civilizacije, apsolutno usamljeni slučajevi koji apsolutno nikakve veze sa religijom i onim što ispoveda SPC nemaju.
To je, naravno, svojstveno pre svega katoličkoj crkvi, ali da budemo skroz pošteni, najveća stradanja žena pod firmom veštica desila su se u Nordijskim zemljama, gde je sa ovim stvarima upravljala Protestantska crkva, tačnije nekoliko njih. Zarad istine moramo to da kažemo.
Srpski narod nema potrebu za ovakvim zakonom. Srpski narod je u svojoj tradiciji odavno izgradio toleranciju prema grupama koje tretira ovaj zakon. Dakle, tolerancija postoji i te stvari nisu prekršajne, nisu podložne.

Možda sam počinio prekršaj, a vi ubijate demokratiju. Ne date nam da odbranimo sopstveni narod.

Poštovani, međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima regulisana je odredbama Glave 32 Zakonika o krivičnom postupku, što znači, u stvari, postupak za pružanje međunarodne pravne pomoći i izvršenje međunarodnih ugovora u krivično-pravnim stvarima, takođe, Glave 33, a to je postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, kao i odredbama ratifikovanih i potvrđenih međunarodnih i bilateralnih ugovora koji su postali deo pravnog sistema Republike Srbije.
Međunarodna pravna pomoć, pored krivično-pravne, obuhvata i poslove u oblasti spoljnih poslova, unutrašnjih poslova, državne uprave i slično. Predlagač zakona je izabrao pogrešan put u pravnom regulisanju, opredeljujući se za parcijalno regulisanje ovako široke pravne materije.
Politički pritisci koje trpi aktuelna vlast od strane njenih mentora, naročito po pitanju Haškog tribunala, a zatim slučaja Kovačević i mnogo toga sličnog, ne mogu biti valjana osnova za opravdanje propusta koji se čine u pravnoj regulativi.
Ovo sam uspeo da pročitam za nekih minut i sedam sekundi, ako se ne varam, a sumnjam da me je iko od poštovanih gledalaca naroda Srbije razumeo.
Treba nam mnogo više vremena, nego što nam dozvoljavate ovim našim novim poslovnikom, da to objasnimo narodu. Pokušaću da sve stavim u dve rečenice kako bi narod shvatio.
Suština ovih naših amandmana je u tome da donosimo zakone kakvi su potrebni ovoj Srbiji, koji su prilagođeni našem narodu, našem mentalitetu, našem životu, našim socijalnim mogućnostima, svemu onome što nas čini građanima Srbije, a ne da prepisujemo zakone iz EU. Prepisujemo ih, u nekoj abnormalnoj trci s vremenom, da bismo što pre ušli u tu Evropsku uniju.

Ognjen Mihajlović, SRS, član 104. i hteo bih još, recimo, 225, ali moram da vas pitam da li je on u međuvremenu ukinut? Imam li pravo po njemu da se obratim? (Isključen mikrofon.)

Javljam se povodom člana 104. koji se odnosi na dostojanstvo ove skupštine.
Gospođo Čomić, ja bih vas molio da se ubuduće čuvate paušalnih ocena, iz kojih proizlaze paušalne kazne. Voleo bih da to sve ima svoje ime i prezime i, ako je neko kažnjen, da se zna tačno zbog čega, jer, šta znači to lupkanje za koje govorite da ste ga tolerisali tri meseca? To jeste izražavanje našeg nezadovoljstva, ali spada u blaži oblik izražavanja nezadovoljstva. Ako ćete za to da nas kažnjavate, šta će onda da se desi s aplauzom? Hoćete li da kažnjavate i aplauz? To je, takođe, na neki način ometanje rada. Aplauz je izražavanje zadovoljstva. S jedne strane, nezadovoljstvo je kažnjivo, a zadovoljstvo nekažnjivo. Nije mi jasno.
Ovog trenutka nisam mogao da govorim, pa se nadam da ovo vreme neće da mi uđe u ovo vaše zvanično računanje. Međutim, javio sam se povodom jedne mnogo ozbiljnije stvari, a to je da je grubo ugrožena izborna volja građana Srbije.
Izborna volja, kao što je rekao juče gospodin Aleksandar Martinović u jednom velikom govoru, koji je sigurno zaslužio da uđe u anale ove skupštine, u kom je održao pravi čas demokratije, onoga čega je željan nasušno ovaj naš narod, jeste baš taj temelj koji čini srž i suštinu demokratije, a ne brojevi, kako to tumače poslanici iz redova Demokratske stranke. Naime, ako uđu ljudi iz ove vanparlamentarne stranke u skupštinske odbore koji putuju u inostranstvo i predstavljaju našu zemlju, Srbiju, zaista će da se desi ono što je najneprihvatljivije u jednom normalnom demokratskom sistemu, a to je da ne bude ispoštovana demokratska volja građana.
Svi smo ovde, nas 78 srpskih radikala, ušli na osnovu toga što je naša kuća, kada je u pitanju inostranstvo, kuća kojoj je temelje gradio Vojislav Šešelj, imala samo jedna vrata. Ta vrata su bila otvorena za istok. Sada čujemo, u propagandi ove novonastale stranke, vanparlamentarne, koju programira Vučić, da ta njihova kuća ima dvoja vrata, i na istoku, i na zapadu.
Mi ne želimo da neko, pod firmom SRS-a, predstavlja tu promaju u inostranstvu. Desiće se da u nekom odboru u Skupštini Evrope članovi SRS-a glasaju o nekom pitanju za, a ljudi iz ove vanparlamentarne stranke glasaju protiv. Automatski menjamo izbornu volju građana, dolazimo u situaciju da se dešava nešto što je, apsolutno, nedozvoljivo i krši sve demokratske principe.
Na kraju, hteo bih da vam kažem još jednu stvar, gospođo Čomić. Kada ste govorili o ovom našem lupkanju, rekli ste da ste uvređeni, da vas ponižavamo. Tu je opet došlo do jedne paušalizacije, da tako kažem. Zaista bih vas molio da barem mene izuzmete iz čitave te priče.
Moja namera nikada nije bila da bilo koga u ovoj skupštini uvredim, najmanje vas, gospođo Čomić. S vama sam dolazio ranije u neke diskutabilne situacije, kažnjavali ste me, ali ni tada nisam gajio ružna osećanja prema vama. I dalje ste mi simpatični, čak mislim da vam lepo stoji kada se naljutite.

Javljam se na osnovu članova 225. i 226. Naime, u proteklih nekoliko dana vapio sam za ovom govornicom obraćajući se ministru policije da mi odgovori da li je moj život i život moje porodice u opasnosti. Konkretno, dobio sam pretnje od članova tzv. napredne stranke. To je jedna, ako se ne varam, vanparlamentarna minorna stranka trenutno na političkoj sceni Srbije. Konkretno, pretili su mi članovi Gavrilo i Damir Kovačević, a to su rođena braća koja žive i rade u Zemunu. Međutim, nisam dobio nikakav odgovor. Vi ste, gospođo Đukić, hvala vam, rekli da će taj odgovor da stigne.
Izgleda da nisam govorio u prazno. Ipak me je neko slušao. Slušao me je Aleksandar Vučić i dao je nalog svojim privatnim novinama da objave jedan članak u kome se odgovara na ono što sam ovde izneo. Naravno, ne govori on o tome da je meni prećeno, ko mi je pretio, da su pretili mom maloletnom sinu itd. On se obrušava na ovu ovde prisutnu malenkost kao na začetnika, tako to ovde piše, kriminala u Zemunu. Otprilike ja, pa jedna velika pauza, pa Dušan Spasojević. Dakle, srpski narode, gledate novog zemunskog kuma.
Tu se iznose se mnoge optužbe, na primer, da sam kvazinovinar. Dobro, jesam, nemam pojma o novinarstvu, ali baš mi je onda interesantno zašto je Aleksandar Vučić tražio od pokojnog Ilije Guzine da mu ja budem učitelj novinarstva na srpskoj televiziji na Palama. Pogrešio je, možda je kasnije našao nekog boljeg profesora. Eto, prešao se, desi se svakom.
Međutim, ono što je naročito intrigantno, i zanima me kako je to moglo da se desi, nalazi se u trećem pasusu i glasi ovako: "Zar iko može verovati čoveku", a to sam ja, ipak sam čovek, "koji je na brutalan način isterao porodicu Barbalić iz stana u Ulici kapetana Radića Petrovića".
Dakle, meni se ne može verovati. To je uličica u Zemunu u kojoj je moja žena dobila stan od opštine Zemun itd., sudski proces traje od 1997. godine, neću da vas zamaram svojim privatnim problemima.
Ono što je interesantno u ovoj priči je to što je Aleksandar Vučić lično u nekoliko navrata, deset ili jedanaest puta, organizovao demonstracije podrške meni i mojoj supruzi ispred mog prozora. Aleksandar Vučić je taj koji je nosio plakate protiv zemunskog ustaškog lobija. Sada je, očigledno, došlo do promene u njegovoj glavi. Došlo je do kroatizacije Aleksandra Vučića, verovatno posle one posete koju mu je ugovorio njegov satnik Brane Prostran u delovima okupirane Republike Srpske Krajine. Znate...
(Predsednik: Vreme.)
... Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić je pretrčao, eto, i na tu stranu. Nije bilo dovoljno da se odrekne velike Srbije, sada se odriče i onoga što je radio, onog svog srpstva, kog je bilo, nije da nije bilo. Sada se kaje zbog toga...
(Predsednik: Vreme.)
On se možda na vreme i kaje, on je mlad čovek, ali čudi me da je Tomislav Nikolić pod svoje stare dane uradio tako nešto, pa, eto, voleo bih da znam o čemu se ovde radi. Toliko.

Javljam se po osnovu čl. 225. i 226. Ovo što se ovih dana dešava na KiM, legalizovanje terorističke vojske Kosova, samo je kap u čaši koja je, čini mi se, odavno prelivena. I nisu ovim činom samo Srbi na KiM dovedeni u novu opasnost. Svedoci smo da su, nažalost, Srbi ugroženi širom srpskih zemalja i njihove matice. Jednostavno, ova država je, ukoliko ona uopšte postoji, u apsolutnom raspadu, u čistoj anarhiji. Ne postoji briga za običnog građanina.
Videli ste da su i Srbi koji su otišli na jednu košarkašku utakmicu, u ovom slučaju košarkaši ''Crvene zvezde'', izloženi brutalnom divljačkom napadu na splitskom aerodromu. Taj isti predsednik države Boris Tadić nije rekao ni reč o ovom napadu. Ublažio je ono što se desilo na KiM, a poslao je gas, plin, kako god hoćete, građanima Sarajeva. Mislim na ono većinsko, muslimansko Sarajevo. Dakle, njima je majka, a nama je maćeha. To je taj čovek od koga, čini mi se, počinje svo zlo u ovoj državi.
Kada kažem da nismo zaštićeni u Srbiji, da vlast kojom on rukovodi za nas uopšte ne mari, čak ni ovde u Republici Srbiji, to zasnivam na onome što sam vam juče rekao, a vi mi, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, niste dali nikakav odgovor.
Naime, krajnje kolegijalno sam vas upozorio da ću da govorim na osnovu čl. 225. i 226. tražeći informaciju od ministra unutrašnjih poslova. Rekao sam da mi je prećeno. Zanima me da li su to ozbiljne pretnje. Rekao sam da su mi pretili članovi vanparlamentarne Srpske napredne stranke, koju predvodi Tomislav Nikolić, a njihovim pretnjama može se i verovati. Dakle, mene zanima da li će se to i obistiniti. Zato pitam ministra unutrašnjih poslova – da li su neke mere preduzete?
Može im se verovati, jer ste svi bili svedoci kada je ovde Tomislav Nikolić, njihov šef, fizički napao našeg poslanika Srboljuba Živanovića. To su ljudi koji su zaista agresivni i spremni da učine i ono najgore. Pretnja je upućena meni, mojoj porodici, mojoj ženi, mom sinu.
Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, nisam vam rekao da sam i prethodno bio izložen napadima raznih vrsta. Dva puta mi je demoliran automobil ispred kuće. O jednom od tih demoliranja, pošto je bilo potpuno, postoji policijski izveštaj. Takođe, pucano je na mene u trenutku kada sam ulazio u kuću. I dan-danas postoji rupa kroz koju je prošao projektil.
Naravno, obavljen je i policijski uviđaj. Nije mi dato do znanja šta u izveštaju piše, niti kakve su mere preduzete, ali to su činjenice, fakti o kojima nisam govorio. Sada vam kažem, pokušavajući da dodam ozbiljnost onoj mojoj tvrdnji od juče.
Dakle, sa ovim bih i završio, ako jedan poslanik nije siguran, šta onda da očekuje običan građanin? Hvala vam.