Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva i poštovani predsedavajući, slušajući danas ceo dan izlaganje mojih kolega narodnih poslanika, kao i uvek kada se donosi neki novi zakon, čućete mnoga oprečna mišljenja. Smatram da je to dobro, jer samo tako se može na neki način uticati i doneti neki zakon koji će služiti u primeni i moći da se primeni kako treba.
Šta reći sada pojedinačno o zakonu o sportu? To je jedna široka lepeza o kojoj bi se moglo diskutovati mnogo sati, kao što smo mi danas i diskutovali. Meni je, u svakom slučaju, kao i mnogim narodnim poslanicima, vreme ograničeno.
Složiću se i sa ljudima koji su kritikovali ovaj zakon, jer je bilo elemenata, bar iz mog ugla, gde su s punim pravom iznosili neka svoja zapažanja. Složiću se i sa predstavnicima Ministarstva, koji sigurno imaju dobru nameru da donesu novi zakon posle toliko godina, jer je drugo vreme i situacija u kojoj živimo. Koliko se uspelo u tome, to je stvar za diskusiju. Nijedan zakon ne može biti idealan, ali se trudimo da ga na neki način uskladimo, što je bolje moguće, u određenim uslovima.
Kad kažemo zakon o sportu, tu se prepliće mnogo stvari, od amaterskog sporta, sporta u školama, profesionalnog sporta. Ima tu mnogo sportskih grana i ako bismo pojedinačno izlagali, ušli bismo u zamku koja se ne može rešiti izlaganjem jednog poslanika ili svih nas ovde. Mislim da je u ovom zakonu izgubljeno dosta vremena na raščlanjavanje, što je dobra zamisao Ministarstva, da se naprave sportska udruženja koja će na neki način okupljati mlade sportiste, pa do granskog saveza, sportskog udruženja, neka piramida koja će se napraviti od Ministarstva pa nadole.
Moram da kažem da smo mi u Odboru za sport i omladinu, gde imamo dobru saradnju, diskutovali i pokušali da damo svoj doprinos. Čak sam i ja pokušao da na neki način dam svoj doprinos, koliko sam mogao. Ministarstvu su na neki način bile vezane ruke što se tiče sportskih udruženja, registracije sportskih udruženja i kako da ona funkcionišu. To proizlazi iz mnogih zakona koje smo donosili ovde u Skupštini ne razmišljajući o njihovim posledicama u primeni – Zakon o udruženjima, koji je donet pre dve godine; u to vreme smo govorili, čak sam i ja govorio kao opozicija, ali nije bilo sluha, on je izglasan. Upozoravao sam na neke propuste koji će se desiti u primeni i oni se dešavaju sada. To se odnosi na udruženja u kulturi i druga udruženja građana.
Sada je Ministarstvo za sport pokušalo da reši jedan racionalni problem preko sportskih udruženja. Naišao je jedan problem u Zakonu o udruženjima. Zakon o udruženjima je donet tako da mogu tri člana da osnuju udruženje, čak jedno maloletno lice. Prvo, jedno sa drugim se sudara. To udruženje se može registrovati, a dalje se kaže kako to udruženje može da funkcioniše i koje organe treba da ima, pa se kaže: statut tog udruženja donosi skupština, skupština bira izvršni ili upravni odbor, potpredsednike i određene nadzorne organe u tom udruženju.
Sada se pitam, kako može neko da registruje određeno udruženje koje treba da ima svoj statut, svoja tela koja su donela taj statut i pravila tog udruženja, ako nema ni skupštinu, ni izvršna tela, ako je zakon predvideo da mogu samo tri lica da ga registruju? Znači, sva ta tela i sve druge stvari će se dešavati o tom potom.
Naravno, sada se ulazi u druge probleme – ukoliko određeno sportsko udruženje dođe u situaciju da ima manje članova od osnivača, znači tri, ono se gasi. Šta ako to sportsko udruženje ima pet članova, sedam članova? Koju skupštinu oni imaju, koje nadzorne odbore oni imaju, koja upravna tela imaju i kako ona funkcionišu? Po zakonu ne možete da ga zatvorite, jer još uvek ima pet članova, a isto ima pravo da konkuriše, sada se vraćam na jednu finansijsku stvar, kod Ministarstva za sport za određene programe kojima se, navodno, oni bave, u raznim oblastima. Ima pravo da konkuriše i dobije novac.
Napravljen je jedan propust koji sada daje mogućnost da jedna grupa ljudi, a već sada postoji u Srbiji mnogo takvih udruženja, a u sportu uvek ima i novca i svega... Gde god da je novac, ne samo u sportu, uvek ima i manipulacija. Određeni ljudi moći će da manipulišu finansijskim sredstvima preko tih udruženja.
Ovde je Ministarstvo pokušalo da uradi najbolje što je moglo, pa je izgubilo maltene pola zakona u razjašnjavanju kako treba da funkcionišu ta sportska udruženja, jer je Ministarstvo za sport prepisalo određeni broj članova iz Zakona o udruženjima. Sve je to u redu, ali samo poslednja registracija udruženja i njihovo zatvaranje, njihova imovina... Na kraju ima jedan član gde se kaže da kad udruženje ode pod stečaj ili se naprave neki finansijski propusti, svi članovi udruženja snose teret, posledice. Vrlo je nezgodno da članovi koji nemaju pojma kako to udruženje posluje, kako dobija novac, kako se troši novac, snose pravne posledice, ako sam dobro razumeo. Neke stvari tu ne mogu da se upakuju.
Mislim da je ovaj Zakon o udruženjima svesno prošao pre dve-tri godine. Pošto se odnosi na udruženja građana, on odgovara nevladinim organizacijama, kojih je toliko registrovano u Srbiji, a niko ne zna kako se finansiraju i da li ih uopšte i ko u ovoj državi kontroliše. Taj Zakon o udruženjima građana se sada preliva i u sport, i u kulturu, svuda, i stvara velike probleme. Mislim da je trebalo tražiti izmenu i dopunu Zakona o udruženjima, prvo, da bismo mogli ovaj deo rešiti.
Druga stvar, ovde se dosta pričalo o amaterskom sportu, o sportu u školama. Svi ste vi pričali, da ne ponavljam, da u našim školama fizičko vaspitanje postoji još na papiru, da malo karikiram, da se time trebalo malo više u zakonu pozabaviti, više posvetiti tom delu, jer kada se omladina bavi sportom od nje mogu da izađu ljudi, a kada ide na ulicu, otići će u kafić, tu je droga i sve moguće opasnosti koje je prate na ulici.
Došlo se na kraju do Zakona o privatizaciji. I o tome se ovde dosta diskutovalo. Ovde ima dosta podzakonskih akata koji se naslanjaju na neke druge zakone. Konstatacija je, u svakom slučaju, dobronamerna. Kada je sport u pitanju, svi smo dobronamerni, jer sport na neki način održava naciju. Kažu – u zdravom telu zdrav duh.
U sportu već dugo postoji veliki kriminal, veliki marifetluci se sprovode, finansijske transakcije, prodaja fudbalera; toliko je o tome pisano, toliko se već zna o tome, toliko je toga izneseno u javnost. Država je pokušavala, ne samo ova vlada, i ranije su stalno obećavali da će se obračunati sa određenim klanovima, mafijaškim grupama koje imaju upliv u sportu. Naravno, mafijaši uvek nađu upliv tamo gde je novac, ne samo u sportu, i u privredi, kulturi, gde god hoćete.
Kako to rešiti? To država mora da reši. Ne kažem da Ministarstvo za omladinu i sport može da reši te probleme kroz zakone. Možda je moglo veće težište baciti na problem privatizacije, kako napraviti što manje prostora za kriminal i naslanjati se na određene zakone iz oblasti pravosuđa, policije; rekli ste da ste imali kontakte sa ministrom Dačićem. Država se pojavljuje samo u nekom trenutku, kada njoj odgovara.
Niko nije za huligane. Ja na utakmice ne idem dugo, baš zbog toga što se izgubio duh sporta, ali žao mi je što smo došli u situaciju da huligani... Kažem huligani, a nisu svi huligani, taj termin smo pogrešno upotrebili, tu je dosta dece zavedeno. Postoje određene vođe, postoje određene veze između članova uprave klubova i ljudi koji vode iz senke sve naše velike klubove, i to je javna tajna, to svi znamo.
Mi ćemo sada određenog čoveka, da li je bio taj sportista ili neko drugi, zbog neke afere staviti na naslovne strane, rešićemo da se obračunamo sa kriminalom, a oni glavni, koji vuku konce u sportu i finansijske transakcije, direktori su određenih klubova, firmi, oni to i dalje ostaju, nigde se njihova imena ne spominju. Znači, tu je trebalo baciti težište, naravno, koliko dozvoljava ovaj zakon o sportu. Niste vi ni pravosuđe, ni ministarstvo policije, ali mislim da je tu ostavljen prostor i pitanje je kako će se ovaj zakon primeniti kada dođe vreme da se vrši privatizacija u sportu.
Još bih mogao mnogo da pričam, kao i svako od nas, ali mislim da svi imamo dobre namere da damo doprinos poboljšanju ovog našeg zakona o sportu, kao i vi koji ste napisali. Videćemo, imamo i amandmane, vi ćete naše amandmane pogledati, pa ćete nešto od toga verovatno usvojiti. Videćemo. Hvala lepo.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, malo ću se osvrnuti na tačku dnevnog reda, popunjavanje još jednog člana Agencije RRA; u odnosu na predlagača, Odbor za kulturu i informisanje, gde su dva kandidata prošla, Skupština treba da se izjasni o jednom kandidatu koji je bio kao deveti član u Agenciji RRA.
Moram da kažem da bi sve to bilo u redu kada bi to išlo nekim stvarno redovnim putem, kada bi se to odvijalo po nekoj demokratskoj proceduri, kada to ne bi bila samo jedna papirološka procedura koja se sprovodi ovde u skupštini, ne samo što se tiče biranja kandidata za određene državne institucije, već i u drugim ili sličnim, kada se na ovakav način sprovodi i kada se postavljaju ljudi ne pitajući se da li su to ljudi od struke ili ne.
Naravno, svi se zalažemo ili stalno pričamo da je struka ispred politike i da se tu mora voditi računa, a kada dođe do izbora određenih ljudi na određena mesta tada se, naravno, to zaboravlja i tu se, na neki način, vladajuće političke stranke dogovaraju kako će svog kandidata da stave na odgovarajuće mesto, koje momentalno njima odgovara.
Kao član Odbora za kulturu i informisanje učestvovao sam bar na 90% tih sednica. Moje kolege iz SRS i ja trudili smo se da na neki način damo svoj doprinos kako bi ta agencija popunila svoje redove sa najkvalitetnijim ljudima, jer smatramo da je ta agencija jedna vrlo ozbiljna organizacija, sa dosta odgovornosti.
Moram da kažem kako to ide i kako smo došli do toga da već dve godine mi popunjavamo jednog člana, pa se čeka po godinu dana na drugog člana, pa se čeka opet šest meseci za trećeg člana. Iako smo u tim predlozima od određenih udruženja novinara i Radiodifuzne agencije dobijali predloge, i bilo je tu stručnih ljudi koji stvarno zavređuju da sede u RRA, naravno, mi smo sve to na nekim odborima rešavali, s tim što se nisu usaglasili predlagači da li će biti tri ili dva. Sve se to povlačilo, odugovlačilo se, dok vladajuća koalicija kod nas nije pronašla svoje kandidate.
Šta da vam kažem, mi smo tu imali vrlo interesantne kandidate, kao što je advokat Prelević, koga dovodi Sonja Liht, i, šta ja znam, Miljenko Dereta, mnogih drugih je tu prodefilovalo. Naravno, neki su pozvani da dođu, jer Odbor ima tu obavezu da pozove određene kandidate, da se oni predstave, da kažu nešto o sebi, pored biografije koju prilože. Nekad to Odbor nije ni radio, nije ni pozivao, nego se na osnovu papira (a papir, znamo, trpi sve) izglasavalo i davalo poverenje određenim ljudima da budu članovi RRA.
Šta reći o tome? Siguran sam da 90% članova odbora... Kao što naši parlamentarci ovde u Skupštini vrlo malo, a neki ništa ne znaju o određenim kandidatima, a izjašnjavaju se i glasaju za određene ljude, tako je i ovih osam mesta popunjeno na vrlo, vrlo sumnjiv način. To je dokaz da smo mi, na neki način, prilikom preglasavanja na Odboru za kulturu i informisanje bili stalno za jedan glas preglasani od pozicije, ili ljudi koji su drugačije mislili.
Imali smo kandidate, kao što su Slobodan Đurić, Velimir Milošević, da ne nabrajam neke odlične ljude koji su stvarno kvalitetni i koji znaju materiju. Stalno se neki razlog izmišljao, da ne možemo doneti odluku, da moramo sačekati, moramo promeniti neki zakon, odluku zbog jedne reči, da li je tri ili dva. Odbor se uvek dovede pred svršen čin i to se odredi kako se odredi, da prođu kandidati koje je vladajuća koalicija planirala.
Vi znate dobro da se desilo i ovde u Skupštini da je pre izvesnog vremena došla u proceduru lista kandidata gde je bila Gordana Suša i gospodin Bečejac, predstavnik iz Šapca, Radio-televizije Šabac, pa videli ste kako je prošlo. Gospodin Bečejac je dobio jedan ili dva glasa u Skupštini. Pre toga, imali smo kandidate koji stvarno zavređuju da sede tu u toj RRA.
Šta se dešava? Dešava se da mi na takav način popunjavamo i popunili smo, a sada će se popuniti i ovaj deveti član, tu ustanovu koja je od velikog značaja za Srbiju i kompletnu medijsku sliku koja će se odvijati ovde u Srbiji u narednim godinama.
Četiri godine mandata koji su ti članovi RRA imali povisili smo na pet godina, pa smo posle toga povisili na šest godina. Molim vas, ako iduće godine budemo imali opet neku dopunu, a imaćemo dopunu RRA, mislim da ćemo sledeće kandidate imati na deset godina. Ako uzmemo u obzir da sada čak imamo kandidate koji su u nekim zrelim godinama, ljudi koji se ovde kandiduju već su u penziji, to znači da će ljudi tu sedeti, maltene, ne želim im loše, do kraja života, kako je krenulo.
Mislim da se ovim poslom vrlo malo bave Skupština i Odbor za kulturu i informisanje. To pokazuje da su mali emiteri u Srbiji totalno ugušeni, a već godinama plaćaju tolike namete, koje im nameću RRA i Ratel, da faktički ne mogu da funkcionišu, stalno su na ivici opstanka.
Nije to slučajno. Zna se da jedna televizija ili radio u jednoj maloj sredini ne može da ostvari tolika sredstva da bi mogao da opstane. Da sada ne nabrajam, po određenim tačkama zakona njima je RRA davao kvote koje ispunjavaju, tako da maltene moraju da se zatvore sami. Time je otvaran prostor da najjače televizije mogu da rade i da drže monopol u Srbiji.
Sa dosta tih malih emitera u Srbiji sam razgovarao. Ljudi su se okupljali, imaju svoju asocijaciju, pokušavali su da dostave dokumentaciju da ne mogu da opstanu na ovakav način, pa su im neke male olakšice omogućene pre pola godine ili pre četiri-pet meseci. Tu su bile neke korekcije u plaćanju poreza i tih taksa koje moraju da plate za njihovo postojanje, nešto je malo smanjeno.
Mislim da se ljudi koji sede u RRA vrlo malo bave tim problemom. Ako se vratite unazad, otkako je RRA oformljen do danas, recite mi samo gde se, kad i u kom segmentu RRA oglašavao o ovakvom medijskom monopolu u Srbiji koji se sprovodi od strane velikih televizija, ili nacionalnih?
Vi ćete sada da vidite da u Savetu sedi osam članova, od kojih su trojica sa Filozofskog fakulteta, jedan je književnik, jedan je crkveni velikodostojnik i jedan sa područja Kosova i Metohije. Kada su njima istekli mandati u februaru Odbor je održao deset sednica i pozvao kandidate da se mesta za dva člana Saveta, objavljena još u avgustu 2008. godine, popune. Sve je to urađeno na prećutan način, prešlo se, izbori su obavljeni tako da niko u RRA nije ni objavljivao šta se dešava, kako je to odrađeno. Uglavnom, oni završavaju svoju priču i za sadašnja dva kandidata koja imamo u Skupštini, naravno, rešiće se, i oni će popuniti to.
O ovom problemu u RRA i njihovim dužnostima, o tome šta bi trebalo da rade moglo bi se dosta diskutovati. Mislim da bi time trebalo da se bavi Odbor za kulturu i informisanje, posebno da vidi kako to oni rade i da na neki način pokuša da usmeri njihov rad da pomognu i malim emiterima po Srbiji. U suprotnom, ti mali emiteri će se morati zatvarati, jedan po jedan.
To je sve zbog toga što vladajućoj koaliciji na neki način odgovara da imaju centralne televizije, velike televizije, nacionalne televizije, preko kojih će se voditi sve što treba da se vodi kroz Srbiju medijski, njihova kampanja, a ovi mali nisu ni bitni.
Moram da kažem da mnogi ne znaju da do 2015. godine mi moramo izvršiti digitalizaciju radiodifuzije, da ljudi koji sede u RRA moraju biti iz struke zbog toga kako će se to uraditi i kako će to funkcionisati. Svaka čast ljudima sa određenim fakultetima, iskustvima, ali tu ne vidim ljude iz struke koji će ovome dati svoj doprinos.
Sada samo mogu da kažem da bih zamolio narodne poslanike... Oni će glasati kako će glasati; u svakom slučaju, od oba kandidata koja su ovde predložena imali smo mnogo boljih, stručnijih kandidata, što se tiče ove agencije, a nisu prošli. Dobijamo iz sednice u sednicu jednog po jednog kandidata koji zauzima mesto u RRA i, naravno, sledećih šest godina će oni na neki način odlučivati o radu svih medija u Srbiji. Mislim da to neće biti dobro i da treba videti da li šest godina treba ostaviti kao vreme u kome će RRA raditi nepromenjen. Hvala lepo.
Javljam se po Poslovniku, član 101. stav 2. da intervenišem da nije tačno…