Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, reći ću sada nešto o Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima i pokušaću da plastično objasnim kako to ovde u Srbiji funkcioniše.
Želim da verujem da je postojala dobra namera da se ovim zakonom na neki način uvede red i spreči sve ovo što se dešava na ovom prostoru, međutim, zaboravili ste neke stvari koje su bitne, da u ove zakone ugradite određene elemente koji bi sprečili dalji kriminal, lopovluk i sve moguće što ide u ovoj muzičkoj industriji. Ovo godinama traje.
Imali smo raspravu pre deset dana ovde, bili su ljudi iz Zavoda za zaštitu intelektualne svojine i predstavnici muzičkih udruženja; tu smo neke stvari izneli i mogli ste da zapazite da je dosta ljudi imalo primedbe na određene članove ovog zakona. Ne znam da li ćete vi to prihvatiti, da li želite da prihvatite, da li smatrate da smo u pravu ili ne, pa ću sada da potkrepim izlaganje koje sam tada imao, s obzirom na to da znate kako funkcioniše, stalno se pozivamo na evropske institucije, kako to kod njih funkcioniše, muzička industrija, pa preslikavamo određene zakone da bi se uskladili sa njima.
Moram da kažem samo jednu stvar – najveće organizacije gde se obrće novac u crnim tokovima su u fudbalu (FIFA) i muzičkoj industriji, u svetu. Ne znači da je sve što ide od njih dobro; čak ni to što smo uzeli određene elemente iz zakona, koje ste ovde pokušali da ugradite, ne znači da će se ti zakoni se tako sprovoditi, jer niste u zakonu predvideli da se zaštite umetnici, autori, izvođači od određenih klanova, ljudi koji imaju monopol ovde na tržištu i koji ovde vode čitavu priču oko autorskih prava.
Došao sam do nekakvih podataka ovde da OFPS, organizacija kojoj ste dali dozvolu da vodi ovaj posao, radi kako radi već više godina, da u toj organizaciji svega pet ljudi ima u upravnom odboru i još šest, oni su navodno skupština; oni su odredili pravilnik kako se taj novac ubira, odredili su pravilnik kako se taj novac distribuira. Vi ste dobili i podatke o svemu tome; 2007. godine su podneli određeni ljudi, koji su čak bili u izvršnom i upravnom odboru ove institucije... Ovo što su oni izložili stvarno je zaprepašćujuće, koliko se novca odliva i na koji način se vrši raspodela.
Vi ste poslali, kao Zavod, komisiju koja je otišla da pogleda kako se to radi; dali ste određene instrukcije napismeno, upozorili kako treba da se radi. Ukoliko se tako ne bude radilo, vi ćete primeniti određeni član zakona po kojem bi, naravno, bila oduzeta dozvola. Sve bi to bilo u redu da se nije prešlo preko toga i da se sada ista ta organizacija ne pojavljuje kao glavni subjekat u ovom Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima.
Moram vam sada reći plastično kako to funkcioniše. U diskografiji sam ceo život i mogu da kažem kako je to nekada bilo, a kako je danas. Danas jedan mladi izvođač koji želi da snimi nešto mora da plati određenom diskografu. Prvo, u ovoj zemlji ima tri-četiri diskografske kuće. Ostale diskografske kuće, od kojih ste vi dobili, kao reprezentativnih udruženja izvođača, pečate i overe, ne izbace na tržište ni dva fonograma u toku dve godine. One su maska za određeni lobi, veliki, koji se drži preko „Grand produkcije“, „Siti rekordsa“ i, šta ja znam, još dve-tri kuće, i oni pokrivaju ove kuće za jedno veliko pranje novca.
Kako se taj novac pere? Pa tako što, prvo, RRA nije odradila posao koji postoji, a primaju velike plate. RRA je, prvo, zadužena da radio-stanice i televizije, ukoliko ne dostavljaju određeni spisak ili košuljicu izvedenih dela... Nije to slučajno izmišljeno, to je svugde u svetu, da bi se moglo registrovati šta određena radio-televizija emituje u toku 24 sata, pogotovo radio-stanice gde je 98% muzika. Naravno, svesno ili nesvesno, niko nije do danas danji... Ni SOKOJ-u to ne odgovara, ne odgovara ni udruženjima fonograma. Zašto? Zato što dolaze u situaciju, koju im je zakon omogućio, da naplatu vrše paušalno. Šta mislite kako da se podeli novac koji se paušalno sliva od emitera? Nikako. Ko zna šta se emituje u etru nad ovom Srbijom?
Sad druga priča, jedno 10% radio-televizija uplaćuju po tim košuljicama; ostali uplaćuju paušalno, koliko se nagode, čista trgovina, ko na pijaci. Sada se pojavljuju fonogrami, štite, bože moj, sada imaju svoj deo kolača tu. I, kreće harač po Srbiji, po restoranima, kafićima, frizerskim salonima, radnjama, autobusima; ulaze oni sa svojim legitimacijama, ko policija, kaže – ti ćeš da platiš 20.000, ti 10.000, ti 30.000, ti ćeš pet. Onaj ko ne plati ide na sud, sud ga odmah kazni i obustave mu sa računa pare. Taj novac se isto sliva, opet paušalnom naplatom, po drugom osnovu. Da vam to sada zakonski ne razlažem, vi sve to znate. Drago mi je što se vi, gospodine Čipliću, ovde; kao sudija pre ćete razumeti ovu materiju, nego gospodin Đelić.
Ovde je nađen drugi mehanizam, naravno, sve u okviru, navodno, zakonskih odredaba, pa se pozivamo na određene stvari do kojih smo sami došli i rekli ovako – mi ćemo sada da taj novac uzmemo, a kao princip kako da delimo novac uzeli smo kako to rade u Evropi, u svetu, po sistemu „market šer“. Međutim, taj princip raspodele novca, za koji se ne zna čiji je, oni su to rešili ipak na demokratski i pošten način. Tamo se vodi računa o kvalitetu dela, trajnosti tih dela i svim mogućim subjektima koji čine da to delo živi 20, 30 i 50 godina, jer to je osnov po kome će taj proizvođač dobiti određeni novac ili deo kolača, a ne kvantitet, gde se može štancati svaki dan.
Onda dođete u situaciju da kaže – reper će biti koliko je ove godine izbačeno fonograma na tržište. Jedna firma je izbacila, ne znam, sto. Nema veze što je to samo za jednokratnu upotrebu. To će biti reper da sav novac, 90% paušalno... Kažemo da je sada ovaj izbacio sto fonograma, a PGP je izbacio dvadeset. Znači, njemu dvadeset miliona, a PGP-u pet miliona. Uzeo sam PGP samo simbolično. A i nije simbolično, a reći ću vam zašto.
Tako jedna godina, druga godina, diskografske kuće koje taj novac uzmu su dužne da izvođačima uplate, da proslede. Šta biva dalje? Kako da ga prosledi kada nema pojma ko je emitovan za pola godine?
Ovi ulaze po radnjama, po kafićima, prave harač, uzimaju pare za godinu dana unapred ili unazad. Pa, molim vas, taj čovek u frizerskom salonu ima CD plejer, kupio je neki CD plejer, dobio iz inostranstva; emituje i voli da sluša Betovena i Mocarta, nije bitno, strane rok grupe. On ga isto oporezuje. Ako sluša domaću, isto ga oporezuje.
Grupa ljudi, potpomognuta i sa sve dozvolom koju daje Zavod, koji to mirno gleda, godinama se bogati. Niko od izvođača ne dobija novac; kod autora je druga priča. Pošalje se malo tu i tamo nekim izvođačima da se zamaže, znate, onima koji prave malo galamu, izađu u novine, i tako se pliva dalje. Sada, u ovoj situaciji, prošle godine...
Vidite, interesantna je jedna stvar, kako funkcionišu organizacije. U toj organizaciji je i PGP. PGP je u sastavu RTS-a, što je apsurd. PGP ima 90% svoje proizvodnje muzike – simfonijski orkestar, džez orkestar, narodni orkestar, hor „Kolibri“, da ne nabrajam, i 90% PGP snima za našu kuću.
To je naša proizvodnja. Tada se pojavila organizacija fonograma, dolazi kao posrednik i kaže – televizija RTS da plati njima, a oni će da vrate PGP-u, uz proviziju. Taj novac nema veze više sa njima. Na kraju, RTS, kao televizija, ne želim da branim televiziju, niti da ikoga ovde branim ili ne branim, ali RTS neće da plati već osam ili devet miliona SOKOJ-u, jer smatra da su tarife koje SOKOJ razrezuje ogromne.
Do toga je došlo zato što niko u ovoj državni nije došao da stavi šapu i kaže – dođite ovamo, da vidimo šta radite. Vi ste dali njima dozvolu. Omogućili ste im veliki obrt novca od ovog naroda, a niko ih ne kontroliše. Vi ste čak dobili prijave, kompletno sa zapisnicima, sa ciframa koje su dostavljene vama u Zavodu za intelektualnu svojinu.
Vi ste bili sa našom komisijom, dali ste određene smernice i nikom ništa. Šta mi kao umetnici da radimo? Šta uopšte autori da rade? Kako da se bore za svoja prava kada vi kao država to sve omogućavate?
U vašim rešenjima koja ste ovde stavili, po svaku cenu, sada, to je jedan lobi koji to radi. Ne znam da li to radite namerno, ili ne znate, ali ako ne znate, ne zna niko od nas te stvari, bar pitajte i vidite šta se dešava. Stavljate njih da oni nastavljaju rad najnormalnije po novom zakonu, da su dužni da usaglase zajednički tarifni sistem ove komisije. Sve je to u redu, slažem se, mora biti kontrole. I, nikom ništa. Po jednom članu se čak potraživanja moraju otpisivati.
Niste rešili uopšte u zakonu za muzička dela koja su snimljena do 1998. godine kako se taj novac ubira, kako se raspoređuje. Čekajte, nije muzika samo – snimi danas i sutra se emituje, traje tri meseca ili mesec dana, što emituju određene diskografske kuće. Muzika se emituje sto godina, dvesta godina. Tu postoje autori, izvođači, da ne kažem pet godina, deset godina, unazad dvadeset godina. To niste rešili ovde.
Napravićete veliki problem sebi, ko će to da rešava? Ni sudovi neće moći da reše jer nisu to predvideli. Oni koji su vam bili konsultanti, neću da budem zlonameran da su to namerno radili, verovatno su preskočili, nisu znali, nisu se setili. Ali, što je još strašnije, vi ne prihvatate naše sugestije, ne prihvatate naše dobre namere.
Prošli put sam vam rekao, ja sam samo jedan od hiljadu umetnika, autora kojima su najmanje, za ovih deset godina, kuću uzeli. Neko. Ko? Ne znam. Nekome su uzeli dve kuće, nekome pola kuće. Ti koji su uzeli, vidite, imaju jahte, avione, kamione, sve to, a umetnici će da rade i stvaraju.
Ovaj zakon mora prvenstveno da bude zaštita autorskih i srodnih prava, ali kako ste ga vi ovde rešili, po određenim članovima, mislim da će ovde biti velikih problema. Ako samo jedna agencija, zovem je agencija, ili organizacija, u 2007. godini ubere dva miliona evra, pa SOKOJ ubere četiri miliona evra, to je šest miliona evra. Ako treća organizacija ubere još dva miliona evra, to je osam miliona evra. Da ne kažemo ono što se ne ubere. Tu se godišnje okreće po deset miliona evra. Je l' mislite da je to mali novac za ovu malu Srbiju i ovaj mali prostor? Za nekoga je možda mali, ali to je ogroman novac. Gde završava taj novac? Kako završava taj novac? Javni tužilac i policija treba da se bave ovom problematikom.
Voleo bih i želeo svim srcem da ste se vi postarali da kroz ovaj zakon, kroz određene članove zakona sprečite da se to ponavlja. Međutim, niste to uradili. I dalje ćemo, nažalost, mi svoju priču ispričati; vladajuće većine nema, ovde je prazna sala, kao i svaki dan.
Njih ne zanima šta piše u zakonu, bio to zakon o autorskim i srodnim pravima, ili ma koji drugi zakon, o informisanju. Oni će doći tog dana, glasati i zakon će proći. Opet ćemo dalje ulaziti u jednu priču i reći – šta sad? Nikom ništa. Oni koji su oštećeni, koji su pokradeni, opet nemaju kome da se žale. Nema ništa.
Mislim da vi treba da pogledate par naših predloga koje smo vam ovde iz najbolje namere sugerisali, da vidite kako ćete rešiti i tu komisiju. Pazite sad jednu stvar – tu se pojavljuje jedno reprezentativno udruženje. Izvinite, molim vas, šta tu traži reprezentativno udruženje? Znate li da je u Srbiji registrovano 200 muzičkih udruženja? Koje je reprezentativno, ko to određuje? Određuje jedna grupa ljudi iz Ministarstva kulture, dvojica ljudi. Po kom kriterijumu? Ni to se ne zna. Sada će ponovo zakon da to određuje. Znate li kako se to određuje? Ko im je simpatičniji. Jedno udruženje ima u svom sastavu ljubitelje muzike, ljude amatere, koji nikakve veze nemaju sa diskografijom. Napabirčite spisak tamo 200, 300, 500 ljudi, ovaj napabirči hiljadu ljudi i tako dobijete reprezentativno udruženje sa pet hiljada ljudi.
Znate li koje udruženje je strukovno? Ono koje dokaže da se njegovi članovi, kao advokatska komora, lekarska, bave tim poslom profesionalno, da su to ljudi koji obavljaju tu delatnost. Ko zastupa mene po ovom spisku, mene ili hiljadu ljudi? Ljudi za koje nikad niste čuli. Nemaju veze sa nama. Oni su ušli u ovu priču da bi pravili novac na račun svih ovih umetnika, autora i izvođača. Vi ste to omogućili i niko tu ne preduzima ništa, tako stoji.
Naravno, sada kada Unija poslodavaca traži da uđe i njihov predstavnik, što bi bilo logično, u tu komisiju, čekajte, da stanemo da vidimo ko to pravi tarifu, kako pravi tarifu, vi gurate da sada po svaku cenu mora da se napravi tarifa, i interpretatori i fonogrami. Izvinite, molim vas, zašto moraju?
Vi bi trebalo da stavite da budu svi, i SOKOJ, tu, da bude jedna krovna organizacija koja će da ubira jedan, neću tešku reč da kažem, harač po Srbiji. Sva ta prava koja pripadaju određenim organizacijama, autorima, svima, da ubira jedna, po jednoj tarifi, koju će komisija odrediti. Prvo su daleko manji troškovi; druga stvar, ne može svako da određuje tarifu za sebe kako hoće na tržištu; treće, taj novac... Znači, tri organizacije se dogovore, opet sa komisijom koju Vlada organizuje, pa kaže – SOKOJ uzima za autore 40%, izvođači 30%, fonogrami 30%. Automatski jedni druge kontrolišu.
Ne mogu da se rade ovakve manipulacije i krađe i falsifikati. Ne može to da se radi. To ste predvideli. To ste predlagali. Vi opet gurate zasebno svog fonograma i interpretatora, a posebno „Sokoj“.
Postoji još jedna stvar koju niste predvideli, koja je morala biti posle svih ovih afera i novca koji niko od autora i izvođača do sada ovih godina nije primao, osim vrlo mali broj njih, samo da se maskira sve ovo što se dešava na ovom terenu u Srbiji.
Morali ste da predvidite, ako već želite novi zakon, da sve ove organizacije koje su već registrovane – možda ima i novih organizacija, možda ima kvalitetnijih organizacija, koje se pojavljuju pod uslovima koji idu uz novi zakon kao novi subjekat kome ćete vi dati dozvolu ili ne – treba ponovo da se registruju, tačno, pogotovo što su određene organizacije radile to što su radile.
Dajte mogućnost drugima, recite – gotovo, što je bilo, bilo je. Neka policija i sudstvo rade svoj posao. Ko će nama da obešteti sve te pare za sve te godine?
To je druga priča, ali bar kažite – sada idu svi iz početka. Ona vaša komisija sedne, pa otvori četvore oči, pod kojim uslovima dajete dozvolu određenim ljudima, da li je sve to kako treba, po zakonu, validno ili se to radi poprečnim putem, pa neka rade kako rade.
Ne znam šta da kažem. Imao bih mnogo toga da kažem, ovo je jedna vrlo široka materija i tema, ali mislim da ako ovako ostane u zakonu, ako ne budete stavili te tri organizacije pod jedan krov, ako ne budete uzeli ljude koji će to da vode, ako ne budete ušli u poslovanje ovih agencija, distributera, kriminal će se nastaviti dalje. Jer, autor i izvođač ima pravo da sklapa i individualni i kolektivni ugovor koji će da ga štiti. Vi ga ovde terate u nešto, propisujete i kažete – tako mora biti i tu se završava priča.
Vi dobro znate, za javno saopštavanje koje se emituje preko određenih javnih objekata da je ukupan zbir novca negde preko 51 - 52%. To je novac koji se ubere ovako, dođe onaj, kaže – vi ćete 20.000, 30.000. To je 51 - 52% u toj masi koju ubiraju fonogrami. Svega negde 48% ide od emitera. Od tih emitera, zašto niste od RRA... Njima to odgovara, i SOKOJ-u i fonogramima, da to ne funkcioniše. Zašto niste od RRA, kao što bi RRA zatvorio sutra svaku radio-stanicu i televiziju koja bi se oglušila u odnosu na određene političare, na određenu vlast, zatvorili bi ih odmah, jer moraju da ispunjavaju neke standarde…
(Predsedavajući: Gospodine Đokiću, završite, molim vas.)
Izvinjavam se. A što se tiče autorskih i srodnih prava, to nije bitno, ne mora da uplaćuje. Ne mora da vodi košuljice, ne mora ništa. Isto RRA može zakonski odmah da ga opomene ukoliko ne ispunjava svoje obaveze prema državi koje propisuje, da ga zatvori kao radio-stanicu. Ne, ostaće slobodno mesto, ide paušalno novac i tu kreće ovo što pričam.