Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, ne znam šta bi moglo novo da se doda od jučerašnje rasprave, kada su narodni poslanici, pogotovo iz opozicionog bloka, iznosili svoje mišljenje o novom zakonu o kulturu i izmeni i dopuni Zakona o informisanju. Mnogo toga je ovde rečeno, mnogo toga bi moglo još da se kaže.
U svakom slučaju, moj lični stav je, iako ne sumnjam da su bile dobre namere da se posle 17 godina donese novi zakon o kulturi, da se mnoge stvari ako treba dopune i u Zakonu o informisanju, ali mislim da to nije urađeno dobro iz mnogo razloga. Stalno se pozivamo na tih 17 godina da je taj zakon morao da se promeni, što je tačno. Vidite, nešto sam računao, taj Zakon o kulturi donesen je 1992. godine i Zakon o slobodnim delatnostima 1993. godine, on je funkcionisao i donesen je u vreme Slobodana Miloševića i vlasti SPS-a, funkcionisao je dok su oni bili na vlasti, to je negde sedam-osam godina. Za vreme demokratskih promena i vlasti DOS-a u Srbiji funkcioniše skoro punih devet godina, taj isti zakon za koji kažemo da ne valja.
Imam mišljenje da taj zakon sigurno nije bio potpun i da taj zakon je morao da se menja, jer i se vreme promenilo, okolnosti su se promenile, što je sasvim normalno. Mogu da kažem da taj zakon, kakav je bio, nije primenjivan, on je čak zloupotrebljavan, kako do 2000, a tako i od 2000. godine naovamo.
Kao čovek koji je u ovoj profesiji i materiji dosta godina, sada govorim u ime svoje lično, u ime SRS i u ime mnogih ljudi koji se bave ovom delatnošću, slobodnih umetnika, ljudi koji su zaposleni u javnim ustanovama kulture, razmišljao sam kako sve ovo da uobličim kako bi dao svoj doprinos, ukoliko to uopšte vredi, pa mislim da ima jedna zajednička crta svih ministara koji dođu na vlast, da postanu nedodirljivi, vrlo teško se s njima komunicira, iako imate najbolje namere.
Tako je jedna zajednička crta od dolaska ministra, moram da se vratim unazad, gospodina Branislava Lečića, što je i on još tada najavljivao novi zakon o kulturi. To je bilo pompe, televizija, medijski je sve to bilo propraćeno. Od toga se ništa nije maklo.
Naprotiv, gospodin Branislav Lečić, za vreme njegovog mandata ako se sećate, ovde su bili veliki protesti ispred Doma sindikata, ispred Ministarstva za kulturu. Veliki broj umetnika je učestvovao na protestima i naravno ništa se nije desilo.
Desilo se to da je gospodin Branislav Lečić dosta para uložio na filmove, čak na neke u kojima je i on igrao, a nemamo ništa protiv, on je glumac. Ostaće upamćen samo po tim protestima i verovatno po slikama onim njegovim koje su u to vreme izašle sa nudističke plaže.
Posle njega dolazi gospodin Dragan Kojadinović. Šta se dešava za vreme njegovog mandata? Ne dešava se ništa. Nastavlja se isto po starom sistemu. Gospodin Dragan Kojadinović tada dovodi i maltene puni Ministarstvo kulture sa svojim stranačkim prijateljima iz SPO. Sada kreće od njega novi život. Sve što je bilo do sada više ne valja, sada se tek kreće u budućnost.
Tu počinje druga priča. Tada se novac od tzv. tendera ili projekata koji se podnose Ministarstvu kulture za određene da li filmove ili izdanja, manifestacije, isto se odigrava kao što se dešavalo za vreme Branislava Lečića, dobijaju određeni ljudi koji su bili bliski vlasti, određene javne ustanove koje su bile bliske vlasti, određeni umetnici i pojedinci koji su bili bliski vlasti. Na neki način se vrši pritisak određenih ljudi, umetnika da ako nisi blizak vlasti nećeš moći da učestvuješ na određenim tenderima ili projektima da tvoji projekti prođu.
Sve se to na neki način podvlačilo da su to rešavale neke komisije pri Ministarstvu kulture, a u svakom slučaju jesu rešavale. Komisije znamo kako su se pravile, a da svi umetnici ili predstavnici određenih javnih ustanova, umetničkih udruženja i mnogi ljudi koji obavljaju ovu delatnost u ovoj zemlji, koji nisu želeli da budu bliski vlasti, imaju pravo i da drugačije misle, za njih su bila zatvorena vrata u tom ministarstvu.
U jednom razgovoru, to pred kamerama govorim, gospodin Dragan Kojadinović je izdavao neka dokumenta nekim udruženjima koja čak nisu uopšte u zakonu ovlašćena da vrše određene delatnosti. To je u suprotnosti sa zakonom i to do danas funkcioniše suprotno zakonu i nikom ništa. Gde su pare otišle, kako su otišle, nikom ništa.
Isti su problemi bili što se tiče pozorišta, muzeja, svih javnih mnogih ustanova. Samo da vas podsetim, za vreme Dragana Kojadinovića su bile demonstracije i protesti ispred Ministarstva kulture, jer su tada protestovali, vi se toga sećate, svi zaposleni u pozorištu. Toga se sećam, jer sam dao podršku, i ja i mnogi umetnici svojim kolegama oko toga.
Dragan Kojadinović je imao neke svoje komentare, neka protestuju tri dana i posle toga kolega Bora Đorđević-Čorba, kao savetnik Dragana Kojadinovića je izlazio, molio umetnike i pokušao da se sve to odloži. Već znate celu priču, da sada ovde ne pričam. Opet se to završilo nekim obećanjima i tako se išlo dalje. Dolazi gospodin Voja Brajović. On kako je došao – a ništa ovo ne govorim lično, mnoge poznajem dobro, s mnogima sam i u dobrim odnosima, ali ima jedna istina – čovek je došao, on je odlučan glumac i on se tu uopšte nije snašao.
Pokušao sam jedan razgovor s njim ovde u Skupštini nakratko i vidim čovek za pola stvari ne zna o čemu se radi, što je sasvim normalno, treba mu vreme da uđe u celu problematiku, jer Ministarstvo za kulturu, to mnogi ljudi koji kažu kultura i ne znaju koliko je to Ministarstvo vrlo važno za ovo društvo i ovu zemlju, i koliko je to problema u Ministarstvu kulture. Gospodin Voja Brajović kako je došao tako je otišao. Ništa se nije desilo i idemo dalje.
Došli ste vi. Vi ste čovek, imate ime i prezime, vi ste u svom poslu vrhunski, u svakom slučaju znate problematiku mnogu koja se ovde kod nas u Srbiji dešava i verovatno ste rešili da sada nešto učinite, a to pozdravljam. Šta sada?
Taj zakon o kulturi, hoću da vas podsetim i javnost, sticajem okolnosti bio sam predsednik Saveza estradnih i muzičkih umetnika četiri godine, pa drugi mandat, učestvovao sam u svim tim kulturnim dešavanjima i problemima koji se dešavaju za umetnike. Zakon o kulturi, on je počeo za vreme Branislava Lečića. Zaposleni u kulturi koji su radili su nešto toga uradili, došla je druga garnitura i oni su rekli da to ne valja i mi ćemo to ovako i onako. Došla je treća garnitura koju su isto nešto prepravljali, dograđivali i sve je to bilo u cilju evropskih zakona. Svi su oni slično pričali i medijski sebe promovisali.
Na kraju ispostavila se jedna stvar, da su svi oni imali malo sluha da čuju umetnike i ljude iz sfere kulture, javnih ustanova, koji nisu bili njima bliski. Kada bi ti ljudi došli da daju određene kritike, sugestije, u najboljoj nameri, za njih su bila zatvorena vrata.
To je velika greška, gospodine ministre. Opoziciju morate čuvati, negovati. Prava opozicija ne želi ništa loše ovom narodu. Ovde nastupam kao umetnik, nastupam kao član jedne političke stranke SRS. Sve ovo iznosim u dobroj nameri ne za mene, ne za pojedince, možda neki moji stavovi nisu u redu, možda su pogrešni. Ali, morate taj pristup imati, a ne što dođe od strane opozicije, da li bio umetnik ili radnik u privredi, to se automatski odmah odbacuje.
Svi predlozi, dopune zakona, ne samo ovde u kulturi što danas razgovaramo, nego svakodnevno što se dešava u Skupštini ovde, što dođe od strane opozicije, to vladajuća koalicija maltene odmah odbaci, fuj, ne važi. To će se olupati o glavu. Za to vreme ispaštaju građani Srbije.
Sada pričamo o Zakonu o kulturi. Tako se i ovo dešava sada. Napominjem, neka zna javnost, imate određeno okruženje vaših savetnika i ljudi u pravnoj službi. Sad tvrdim javno da nisu oni tako nestručni. Oni su pravnici. Jača je njihova partijska, stranačka zaslepljenost od realnosti, od jednog demokratskog duha o dobroj nameri ovog društva.
Oni usmeravaju ne samo vas kao ministra sadašnjeg, oni su usmeravali i druge ministre pre vas. Oni su im pravili kojim putem da idu. Da vam kažem, i to je ljudski, ako njih ima 10-15 tamo koji tako pritisak vrše na vas, verovatno svaki čovek podlegne pod uticaj.
Teško se odupreti. Svaki dan vam oni serviraju informacije, koje su, bože moj, takve kakve su, a za sve to vreme zatvore vrata da vi budete nedodirljivi, da do vas ne mogu da dođu prave informacije i vi kao ministar povlačite takve poteze.
Niko ne zna ko je tamo oko vas, izvinjavam se, ne želim nikoga da vređam lično, ali određeni ljudi u Ministarstvu koji tamo rade, službenici, svi će prozivati vas kao ministra kulture, gospodina Bradića, da je za vaše vreme doneto takvo i takvo rešenje zakona o kulturi, takvo i takvo rešenja zakona o informisanju.
To što je to tako kako je sada, da vam kažem, oni će sačekati sledećeg ministra i biće i dalje u Ministarstvu kulture. Njih ne znaju u njihovoj ulici čime se bave, ne želim da ih vređam, ali u principu, a da ne kažem o njihovom poznavanju problema u kulturi. To je posebna priča. Jedan dobar gest koji ste učinili, ali zakasneli, kada ste pozvali ovde u Skupštinu sve predstavnike javnih ustanova, gospođa Mojović ih je nabrajala, da ih sada ne nabrajam, iz cele Srbije, iz Kragujevca, iz Niša, iz Beograda, predstavnike udruženja, ljude od struke.
Vi niste bili na prvom sastanku, ali imate stenogram, moglo se čuti mnogo dobrih stvari u dobroj nameri kako da se popravi taj zakon, kako da se donesu nova rešenja. Ljudi su nastupali dobronamerno. Takav je bio i drugi sastanak kada ste vi bili, ali vi ste prethodno uradili već zakon o kulturi u nacrtu, on je prošao Vladu.
Posle toga kada ste videli da ima dosta pritisaka i da već javnost kreće, što se kaže i medijski sud i umetnici, u dogovoru sa predsednikom Odbora za kulturu, Vesnom Marijanović, vi ste uradili to, ali kasno.
Vođena je navodno javna rasprava o Predlogu zakona o kulturi. Znam da je vođena godinu dana, pola godine. To je menjano hiljadu puta. Niko nije znao šta to postoji. Verzija novog Predloga zakona o kulturi od vremena Voje Brajovića do vas 40 članova je izbačeno iz tog zakona.
Ne kažem da su svi oni valjali, ali je trebalo možda neke druge članove ubaciti. Danas ovde ne bih želeo o pojedinostima i predlozima tog zakona da pričam, s obzirom da smo mi, SRS, podneli amandmane u najboljoj nameri da se to popravi, da se pokuša nešto spasiti.
I kroz amandmane ako budete želeli vi lično da se uključite, da vam ne budu savetodavci stranački to rušili, određene institucije, mislim da se to može popraviti. Ako budete dozvolili da vas i dalje oni pritiskaju, vi ćete biti upamćeni i zabeleženi za sve ovo što se dešava u Srbiji što se tiče kulture i javnog informisanja.