Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani poslanici, podneo sam amandman sledeće sadržine: "U članu 7. razdeo 3, Vlada, Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom, ekonomska klasifikacija 511, u kolonama 9 i 11, iznos: "11.923 dinara" zamenjuje se iznosom od: "923 dinara". U razdelu 37, Srpska akademija nauka i umetnosti, funkcija 140, ekonomska klasifikacija 411, iznos: "133.000" zamenjuje se iznosom od: "144.000". U obrazloženju sam naveo da je SRS protiv finansiranja tzv. civilnog sektora iz budžeta Republike Srbije.
Ovim amandmanom se vrši preusmeravanje 11 miliona dinara ka SANU, jer je njen rad od daleko većeg značaja za Republiku Srbiju od rada kancelarije koja je povezana sa ostvarenjem tzv. evropskih integracija. Dakle, amandmanom tražim povećanje budžetskih sredstava za SANU, kako bi ona mogla obavljati svoju uzvišenu nacionalnu i kulturnu funkciju preko srpskih naučnih projekata. Predlažem dodelu dodatnih novčanih sredstava kako bi se SANU oslobodila donacija i tutorstva antisrpskih evropskih fondacija koje nameću svoju naučnu anacionalnu globalističku politiku.
Kada sam govorio o Zakonu o SANU, predložio sam amandman po kojemu SANU treba da se oslobodi ideoloških i političkih uticaja, kako bi delovala autonomno i nezavisno. Amandman tada nije ni prihvaćen.
Dakle, neophodno je akademicima dati potpunu slobodu nacionalnog, patriotskog i naučnog delovanja, kako je ono bilo krajem 80-ih godina prošlog veka kada su srpski akademici preko nedovršenog memoranduma hteli skrenuti pažnju na nesnosan položaj srpskog naroda u antisrpskoj Brozovoj Jugoslaviji. Akademici su imali materijalnih problema i krajem 19. veka, naročito za istraživanja, i to ona koja nisu bila ideološki i politički podobna u određenom trenutku. Slobodna nacionalna naučna misao u Akademiji odavno je sputana, još od kraja 19. veka. Ideološko-politička nepodobnost često je bila prepreka za sticanje znanja akademika.
Karakterističan je slučaj Srbina iz Boke Kotorske, Riste Kovačića, koji zbog svojih ozbiljnih naučnih istraživanja nikada nije postao član Srpske kraljevske akademije koja je u to vreme bila pod dominacijom austrofilskih naprednjaka.
Njegova egzaktna naučna istraživanja nisu se svidela tadašnjim pojedinim akademicima. Naime, septembra 1884. godine u italijanskoj pokrajini Molizej, u kojoj je živela kolonija pred Turcima izbeglih smederevskih Srba, vredno je istraživao Kovačić, kao član Srpskog učenog društva. I danas bi se budžetska novčana sredstva, koja bi se eventualno dodelila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, mogla koristiti i za istraživanje istorije molizejskih Srba. Istraživanja koja je upravo krajem 19. veka preduzeo tadašnji potencijalni akademik Risto Kovačić, a koja nikad nisu dovršena. Kovačićev primer je samo dobra ilustracija kako je određeni strani ideološki i politički kurs prisilno uticao na srpsku nauku, pa tako i na naučnu delatnost u Akademiji u to vreme.
Tadašnja Obrenovićevska srpska država stopirala je materijalna sredstva za istraživanje istorije Srba na Apeninskom poluostrvu, Srba koji su danas postali Hrvati. Ovim amandmanom dodeljena budžetska novčana sredstva mogu se iskoristiti i za izučavanje zapostavljene naučne i kulturne istorije dubrovačkih Srba. Na primer, srpsko poreklo naučnika svetskog glasa, Srbina rimokatolika, Ruđera Boškovića, čiju je 400-godišnjicu rođenja Srbija skromno obeležila. Zatim, na primer, za izučavanje istorije Matice srpske o Dubrovniku. Stogodišnjicu Matice nije, nažalost, obeležila nijedna srpska institucija, pa tako ni Srpska akademija, ni Matica srpska u Novom Sadu.
Srpska akademija nauka i umetnosti može iskoristiti naknadno dodeljena sredstva za naučnu rehabilitaciju zaboravljenog filologa i dijalektologa iz Dubrovnika, Milana Rešetara. Dovoljno je navesti primer da je on bio u nemilosti vlasti Kraljevine Jugoslavije zbog uporne odbrane srpskog jezika, srpskih dijalekata, pa je akademik postao tek u martu 1941. godine. Zato je njegov filološki rival, koji je od jezičke srbistike prešao na kapitulantsko jezičko srbo-hrvatstvo, postao akademik mnogo godina ranije.
Nedavno preminuli akademik Pantić ostavio je sjajne radove i arhivu o Dubrovniku i o Srbima rimokatolicima. Deo novčanih sredstava može se iskoristiti i za objavljivanje njegovih radova i arhive. Treba istaći ličnost stradalnika za srpstvo koji je protestvovao protiv amandmana i Ustava iz 1974. godine, pa je zbog toga zaradio zatvorsku kaznu, izgubio posao univerzitetskog profesora i umro je kao akademik bez stana. Radi se o akademiku i čuvenom naučniku Mihajlu Đuriću.
Povećana novčana sredstva mogla bi se iskoristiti za projekat vezan za afirmaciju - srpski jezik i pisma, na primer, na temu glagoljica, kao varijanta srpsko-slavenske ćirilice, ili novčana sredstva za projekat - čakavština kao srpski dijalekt sa elementima romanskog. Dakle, novac koji bi se dodelio Srpskoj akademiji nauka umesto ovoj evropskoj kancelariji mogao bi se mnogo bolje iskoristiti.
Na kraju, smatram da država treba početi negovati profil nacionalnih akademika, kakvi su nekad bili istoričar Radovan Samardžić, klasični filolog i istoričar kosmetske istorije Bogdanović, istoričar umetnosti Dejan Medaković, istoričar Slavko Gavrilović, koji je naučno revidirao pogrešne hipoteze o zapadnom srpstvu, pa je naučno sveo hrvatstvo na razvojnu meru, tj. na područje tri županije oko Zagreba. Novčana sredstva treba dodeljivati nacionalnim akademicima, kakvi su bili znameniti istoričari Milorad Etničić, vatikanolog Dragoljub Živojinović, istoričar Vasilije Krestić. Ne treba zaboraviti činjenicu da danas u Srpskoj akademiji nauka sede i anacionalni uticajni akademici koji kroje ideološki i politički smer rada akademika.
Na samom kraju, šteta je, gospodine ministre i predsedniče, što ovih 11 miliona dinara niste prebacili na konto Srpske akademije nauka i umetnosti, kako bi se poboljšao rad ove značajne srpske institucije. Hvala.
Poštovani poslanici, podneo sam amandman na sam naslov Predloga zakona. Prema ovom naslovu ne zna se čiji je ovo zakon, koje zemlje, kog naroda. Možda je ovo zakon EU koja ga je ovako, kakav je anacionalan, globalistički jednostavno i propisala.
Predložio sam da se Predlog zakona nazove: Predlog zakona o srpskoj kinematografiji, jer se postojećim nazivom ne određuje nacionalna i državna pripadnost kinematografije.
Dopunom naziva rečju: "srpski" precizira se teritorijalna, a nacionalna pripadnost kinematografije, pa se određuje da se radi o kinematografiji srpskog naroda u granicama i van granica Republike Srbije. U skladu sa nazivom zakona predložio sam da se u članovima u kojima se pominje reč: "kinematografija", doda prisvojeni pridev: "srpska", kao i da se reč: "domaći" zameni rečju: "srpski".
Vlada je obrazložila da se ovaj amandman ne prihvata iz razloga zato što nije moguće odrediti teritorijalnu i nacionalnu pripadnost pripadnosti, delatnosti koja se uređuje zakonom. Po meni, Vlada je bar mogla naslovu dodati reči Republike Srpske pa da se zove – Zakon o kinematografiji Republike Srpske, kao što je to, na primer, uradila Republika Crna Gora i njen zakon se zove – Zakon o kinematografiji Republike Crne Gore.
Izgleda reči "srbski", "Srbija" su anatemisani u ovom predlogu zakona. Dakle, ovaj zakon koji je pred nama upravo pisano u anacionalnom duhu, u duhu zaštite postojeće antisrpske produkcije koja je postala normalna pojava u državi Srbiji. Najžalosnije je što država Srbija ne štiti svoj nacionalni opstanak koji je između ostalog ugrožen i zbog antidržavne produkcije filmova. Dovoljno je samo pomenuti koje sve od reditelja i glumaca radio na ovom predlogu zakona dajući svoje sugestije i predloge. Koliko sam mogao saznati iz medija na formiranju ovog zakona učestvovao reditelj Goran Marković, Miki Manojlović i drugi.
Amandmani ne mogu pomoći popravci ovog zakona. To sam već rekao u načelnoj raspravi. Ipak sam podneo nekoliko amandmana. Moji amandmani se, kao što sam već rekao, odnose na kinematografiju koja bi trebalo, pored ostalog, da štiti istorijski, nacionalni i kulturni interes srpskog naroda. Odavno je nestao srpski nacionalni film, tek u onim povojima od pre 1918. godine, rađeni su nacionalni srpski filmovi. To je prvi film o Karađorđu, zatim, film na temu krunisanje kralja Petra, itd.
Od vremena Kraljevine Jugoslavije taj nacionalni zamak nestaje. U Kraljevini Jugoslavije kinematografija je bila u službi slavljenja ideologije liberalizma, evropskih modernizacijskih procesa, liberalnog jugoslovenstva, sve je bilo potčinjeno tom cilju. Dakle, kopirani su zapadni uzori.
U vremenu okupacije snima se samo film o akrobati Aleksiću, dakle, tu nacionalne poruke nema, a i u tom vremenu se nije nikako moglo isticati srpstvo i Srbi, pošto znamo u kakvoj je okupaciji tada bila Srbija. Dolaskom komunista na vlast 1945. godine počinje sovjetizacija srpskog i jugoslovenskog filma. O tome sam detaljnije govorio u načelnoj raspravi. Potom, Brozov komunistički režim veliku pažnju i brigu posvetio je razvoju filmske industrije zbog sprovođenja klasne propagande "crvenih pobednika", sa jakom cenzurom, pa su se mogli snimati filmovi koji su slavili borbu protiv fašizma, u kojima su glavni protivnici partizanima bili fašisti u liku četnika, kako se to govorilo u onovremenoj propagandi.
Dakle, filmovi su bili tematski strogo usmereni u pravcu glorifikacije partizana NOB, sa isticanjem samo jedne strane antifašističke borbe – partizanske, dok su pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, iako atni-fašisti, predstavljeni kao saradnici okupatora i fašisti.
Pitam se da li će i jedna srpska vlast finansirati film o Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Sigurno neće nikada, iako su ravnogorska borba i Draža Mihajlović rehabilitovani od Skupštine Republike Srbije…
Upravo govorim kako je kroz istoriju filmska industrija bila u tom pravcu, daleko od tog nacionalnog. Sad dolazim do vremena 90-ih godina kada se čini ta prekretnica. Tu prekretnicu predstavlja film Kosovska bitka koji je snimala…