Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Uvažena predsednice, uvaženi ministri u Vladi Republike Srbije, uvaženi dame i gospodo narodni poslanici, ne bih ja govorio o levku u koji bi mi mogli da uđemo politikom koju vodimo, govorio bih o tome da imamo mali prostor u kome jedino možemo da vodimo politiku. Trenutna situacija na Kosovu ukazuje na deficit međunarodnog prava. Od Rezolucije 1244 do Rezolucije OEBS-a o trgovini organima na Kosovu imamo čitav niz donetih međunarodno pravnih normi. One ne govore o statusu, one govore o standardima. Ti standardi su bazirani na osnovnim vrednostima kao tekovinom civilizacije. Neki od njih su stubovi UN, a neki od njih stubovi EU. Od suvereniteta do ljudskog života bez koga sve gubi smisao sve je normirano. Svi ti pravni kati mogu biti promenjeni, ali isključivo odlukom tela koje ga je donelo.
Dakle, činjenica je da Savet bezbednosti može doneti novu rezoluciju, ali moramo imati u vidu da je 12 godina na snazi rezolucija koju ne podržava, odnosno krši jedna trećina članica UN. Šta bi se desilo ukoliko bi bila doneta nova rezolucija koju ne podržava dve trećine članica UN? Srbija želi da ravnopravno participira u doslednom poštovanju međunarodnog poretka, ali ne i u njegovom razaranju. Po ko zna koji put, zahvaljujući neodgovornosti pojedinih huligana, stvara se mit o Srbiji kao zemlji nasilnika. Neki od nas su nasilni, ali neki su nasilni samo na rečima, jer su nam samo reči ostale, zahvaljujući njihovoj politici koja nas je dovela do ruba egzistencije. Ali, imamo i različitih reči, pogotovo u diplomatiji i čitav jedan jezik koji zovemo diplomatskim, jedno oružje koje se zove aktivna diplomatija. Aktivna ili razvoja diplomatija je ona koja danas podseća Savet bezbednosti na kategoriju nečega što zovemo međunarodno pravo i to je činjenica.
Od Kosova kao mita do Kosova danas, čije smo temelje kao Srbi ovekovečili ustavnom preambulom, je dug put. Neki su se na Kosovu borili, nekada i sada, neki su na Kosovu mitingovali da bi Srbiju sveli na beogradski pašaluk, a mi smo Kosovo ovekovečili ustavnom preambulom kao porukom Srbiji koja će ostati iza nas. Od Kosova nismo pravili mit, nismo se borili parolama, ali se borimo na jedini mogući način, a to je reč i po prvi put o Kosovu razgovaramo, po prvi put u istoriji Srbije. Kosovo nismo koristili u predizborne svrhe. Na Kosovu želimo da živimo, ali i da ostanemo živi, jer sa mrtvima na Kosovu neće biti ni Kosova, a neće biti ni Srbije. Jedino što ne možemo da uvažimo je da međunarodne, vojne i administrativne snage budu izvršioci samozvane vlade Kosova. Nažalost, njihovo prisustvo ne uliva sigurnost.
Kada sam gledao snimak zabrinutog komandanta KFOR-a koji mobilnim telefonom traži instrukcije od svoje komande, od svojih pretpostavljenih, video sam zapravo pravi deficit međunarodnih snaga. To me je podsetilo na onu situaciju iz Srebrenice kada komandant holandskog bataljona takođe traži instrukcije i dok se to dešava imamo eskalaciju, imamo nešto što je bilo najstrašnije u istoriji moderne Evrope. General rešava situaciju, rešava je tako što odgovara saopštenjem NATO da će pucati na sve i svakoga ko se nađe na graničnom prelazu.
Videli smo da se autoritet KFOR-a tu izgradio na sili NATO-a. Moja teza zapravo glasi – da su znali šta će se dogoditi ne bi bili toliko trapavi u svojim akcijama i ne bi se pozivali na silu. Politika koju su svetske sile zvale Kosovo jedinstven slučaj, pa su zbog toga priznale njegovu nezavisnost ili politika taknuto – maknuto, predstavlja inspiraciju Hašima Tačija za akciju koja je trebala da bude kosovski bljesak i oluja. Računao je na ćutanje. Progovorili su najgluplji i na taj način označili države koje predstavljaju za prećutnog inspiratora. Dig Marti u svojoj čuvenoj Rezoluciji o trgovini ljudskim organima doslovce kaže da je podatke dobio od obaveštajnih službi određenih zemalja, što govori da su one znale za strašni zločin i ćutanjem ga odobravali zarad velikog cilja, a to je nezavisnost Kosova.
Naše glave šesto godina života nakon Kosova moraju ostati na ramenima. Prvenstveno mislim na naše sunarodnike koji žive na Kosovu. Njihovi životi su ugroženi dok žive u svojevrsnom getu, kao građani drugog reda. Ovaj parlament danas mora da im uputi jasnu poruku da smo sa njima i da smo uz njih svi zajedno.
Čestitam i pregovaraču Borku Stefanoviću, ministru Bogdanoviću, ministru Jeremiću na tome što odgovorno rade svoj posao. Njihovo ponašanje i poruke koje upućuju su jasne, iskrene i ljudske, a samim tim su i potpuno razumljive. Nisu mitološke, nisu velike reči, koje slušamo godinama bez ikakvog rezultata. Definitivno, ponašanje naše Vlade isprovociralo je Tačija. To je važno da svi znamo. Pogrešnom percepcijom koja krasi ovog zločinca je predvideo da će Srbija reagovati na uobičajen način koji nas je toliko puta u istoriji krasio. Zato moramo kao i do sada pregovarati. Zato je usled pregovora Tači krenuo putem frustriranog nasilnika očekujući da će u "Oluju" gurnuti Srbiju.
Jedini rezultat je gomila šuta na Jarinju i po ko zna koji put pokazan deficit KFOR-a i Euleksa. Navodno nije bilo rezultata pregovora i zato je Tačijeva Vlada preuzela stvar u svoje ruke. Šta bi se dogodilo da smo mi preuzeli stvar u svoje ruke? Jer jedino mi imamo pokriće za to u međunarodnom pravu od Rezolucije do CEFTA-e. Mi međunarodno pravo poštujemo, ali velike sile definitivno to ne čine. To jedino faktičko stanje i u tom uskom rascepu, o kome sam govorio na početku govora, moramo imati jasnu strategiju za naročite scenarije.
Nažalost, mi nismo u poziciji da kreiramo scenario i zato ne možemo dopustiti da umesto naše vlade u njegovom kreiranju učestvuju huligani. Zato je važno da ni jedan incident ne dođe sa naše strane, kako ne bi uređivali CNN-ove vesti. Srbija u rat neće ići i to zbog jedne proste činjenice - zato što bi taj rat izgubila, a onda bi nam istoriju kreirali pobednici, kao nažalost mnogo puta do sada. Naš poraz ne bi mogao da bude opravdan kao pobeda, jer nas više ne bi zapravo ni bilo. Mi ćemo živeti na Kosovu, iako bi nam Tači vrlo rado izvadio organe, i prikolice će ići ka Kosovu, a ne iz njega sve dok je Srba na Kosovu i Srba van Srbije. Hvala vam.
Zahvaljujem. Uvažena predsedavajuća, uvaženi zaštitniče građana, dame i gospodo narodni poslanici, kada sam se upoznao sa vašim izveštajem, mogu da kažem da sam zadovoljan sa istim, zadovoljan sam sa konceptom izveštaja, ali svakako da u njemu stoje ozbiljne primedbe ili ozbiljna zapažanja na koja moramo reagovati, ne samo kao institucija, već kao društvo.
Naravno da je na neki način lakše menjati institucije ili imati zakonodavnu aktivnost koja je izražena ovde u Srbiji, koja je pojačana, ali do promene samog društva, odnosno uvođenje u pravi sistem vrednosti potrebno je da protekne vreme. Toga smo svi svesni.
U svakom slučaju, po pitanju otvaranja određenih pitanja koja se tiču ljudskih prava, sigurno da postoji određeni pomak. Neka pitanja u prošlosti nisu ni smela da budu otvorena, sada su otvorena, imamo reakciju jednog dela društva, ali svakako da država mora da reaguje kada su manjinska prava, manjinskih grupa, nacionalnih manjina ugrožena, mora država da reaguje sa setom primene zakona, odnosno reakcijom prema onima koji su izvršili inkriminisana krivična dela.
Takođe, možemo videti u ovom izveštaju da postoji deficitna institucija, ali da postoji snaga pojedinca, koja se vidi i u izveštajima, ne samo vašim, već i izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kao i Poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja.
Dakle, ono što sam oduvek tvrdio, nije dovoljno imati instituciju koja je utvrđena zakonom, koja je normirana, čija su prava definisana, već moramo imati jake pojedince koji su spremni da otvoreno govore, javno govore o određenim temama, bez ikakvog uskraćivanja. Može se reći danas da to u Srbiji predstavlja hrabrost. Na tome sam zahvalan i vama, kao i drugim poverenicima.
Što se tiče određenih elemenata ovog izveštaja, svakako da ono što mene interesuje jeste zaštita ravnopravnosti, odnosno zabrana svakog oblika diskriminacije. Uvek mi je u mislima ona rečenica iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: "Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima".
Međutim, ono što je, nažalost, ne samo trend u Srbiji, već se može reći i svetski trend, mi nismo daleko odmakli u poštovanju i doslednoj primeni ove deklaracije. Nama je potrebna borba protiv diskriminacije u koju moramo da budemo uključeni svi, to je jasno. Zašto je to važno, pogotovo u Srbiji? Zato što je, recimo, Romima bilo zabranjeno kupanje na bazenu zato što su Romi, zato što je taksista odbio da preveze staricu koja se otežano kreće, jer gubi vreme pomažući joj da uđe u vozilo, zato što je ženi, pre nego što je zasnovala radni odnos, poslodavac usmeno preporučio da ne zatrudni u naredne dve godine. Dakle, to je pitanje koje posebno želim da apostrofiram, imajući u vidu da su do mene došle određene indicije ali, nažalost, ne postoji dokaz, izgleda ne postoji spremnost da se o tome javno ili vama neko obrati, imajući u vidu da čak postoje indicije da postoji pismeni sporazumi između poslodavca i žena koje zaključuju radni odnos.
Takođe nam je potrebno zato što je vlasnik jednog restorana zabranio pristup osobi sa invaliditetom zato što, kako on kaže, ostali gosti će se nelagodno osećati u njenom prisustvu – zato nam je potrebna dosledna zaštita ljudskih prava i zato nam je potrebna borba protiv diskriminacije. Jer, moj životni moto je taj da je biti drugačiji pravo pojedinca, a obaveza većine je da različitost poštuje, da je prihvata kao činjenicu. I ne samo to, nego i da posveti posebnu i potrebnu pažnju takvoj osobi.
Slobode na papiru su potpuno bezvredne ukoliko država ne može ili neće da zaštiti ljude kojima se preti kada oni žele da ostvare svoje slobode. Tačno je da imamo različitu ulogu medija, kao što je tačno da postoje različiti komentari i tačno je da se putem blogova iznose različite neistine. Naravno, i to je, na neki način, tekovina demokratije, ali svakako postoji obaveza državnih organa da procesuiraju ta krivična dela gde se ona pojave. Svakako da uvek treba govoriti slobodno, hrabro i jasno i da treba zastupati svoj stav.
Ukoliko, recimo, na nekom forumu neko meni kaže, kao ovih dana, idi u Mađarsku pa tamo pričaj o tome, aludirajući na moje poreklo, moj odgovor je glasio – da, i da odem tamo, ja bih opet govorio o Srbiji jer sam Srbin i želim da mi deca ovde žive. Međutim, ima takvih primera na stotine, na hiljade i naravno, svuda gde postoji diskriminacija treba reagovati. Upravo zato se i posvećujem jednom poglavlju koji se tiče zaštite prava na pravično suđenje i reformu sudstva. Naravno, nama je potrebna, na neki način, mogu slobodno reći i reforma državnog tužilaštva. Jer, primećujem da tužilaštvo ne reaguje adekvatno na pojavu određenih krivičnih dela na koje je obavezno da reaguje po službenoj dužnosti. To je bio deficit u ranijim slučajevima, to nam je opšte poznato.
Ono što je važno i neophodno je obezbediti edukaciju sudija u oblasti ljudskih prava, takođe javnih tužilaca, advokata. Vi ste to pravilno apostrofirali u vašem izveštaju. Takođe, u poštovanju ljudskih prava i u oblasti zaštite od diskriminacije, koji će im pomoći da oni razumeju suštinu i posledice pojedinih vidova diskriminacije, kako se ne bi dogodilo da ne postupaju po krivičnim prijavama ili da dopuste da u izrekama presuda nasilnike karakterišu kao karakterne mlade ljude, što predstavlja valjda po njima olakšavajuću okolnost za krivično delo nanošenja teške telesne povrede. To je bio slučaj sa kamermanom jedne televizije, gde je u izreci sudija rekao – radi se o karakternom mladiću.
Voleo bih da neki put ne čujem ili ne pročitam nešto na forumima ili ne čujem neku izreku sudija, jer ukoliko takvog čoveka koga je presudom osudio na neku kaznu za koju mogu da kažem da je smešna, to je moje pravo kao narodnog poslanika, a o tome ću malo kasnije, svakako da bar u izreci ne mora da kvalifikuje tog čoveka, mladog prestupnika, nažalost mladog prestupnika, kao karakternog mladića.
Upravo kroz vaš izveštaj možemo kao na skeneru videti stanje našeg društva. Moramo unaprediti svaki oblik dejstva na štetne posledice u društvu koje mogu dovesti prvenstveno do diskriminacije. Problem je takođe da prečesto se i državni organi prema građanima ponašaju potpuno bahato. Građanin na kraju biva frustriran nepostupanjem državnih organa, a što se tiče prava na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku, mogu da kažem da zaista to predstavlja veliki problem za Srbiju, imajući u vidu da će Sud za ljudska prava u Strazburu sigurno reagovati na činjenicu da ovde sudski postupci traju više godina, ne više nego čak i desetine godina.
Kada govorimo o frustriranom građaninu, imate tešku situaciju za jedno društvo da građanin faktički, ako uzmemo u obzir teoriju društvenog ugovora, raskida na neki način ugovor sa državom i postupa na način na koji on misli da je pravilno. Šta imamo kao posledicu? Da žena koja je frustrirana dugim trajanjem sudskog postupka sa sekirom razbija stakla na sudu i sa kafkom na usnama. To je zapravo tragedija našeg društva, reakcija građanina koji u nemoći postupa, ali opet sa kafkom na usnama i obračunava se sa državom.
Što se tiče prava na privatnost, upravo to pravo je često kršeno u Srbiji. To je posledica tradicionalne zatvorenosti sistema, bilo da su u pitanju javna preduzeća, bilo da su u pitanju bezbednosne službe, najčešće. Kod javnih preduzeća je to posledica njihovog monopolskog položaja. To je samovoljnost, samodovoljnost i osilni način ponašanja.
Što se tiče podataka o ličnosti, o tome smo govorili kada je bio Poverenik za informacije od javnog značaja. Znamo šta se dešavalo sa zloupotrebom snimaka do kojih se došlo video nadzorom. Pravilno ste apostrofirali problem video nadzora koji inače apostrofira i Savet Evrope svojim rezolucijama često kao nedopušteni upliv u privatnost građanina.
Ono što je važno, takođe želim da vam skrenem pažnju na to, to je pitanje, a vi ste takođe primetili, međutim, ovo je važno. Po pitanju postupanja BIA smatram da BIA na neki način često pogrešno tumačeći podzakonske akte postupa u pribavljanju podataka o ličnosti. Tako postoji i neka čuvena uredba o bezbednosti Skupštine, ne znam tačno kako se zove, vi ćete to proveriti, gde iz te uredbe BIA crpi podatke o nekome da li je podoban za vršenje određene funkcije, što je po meni nedopustivo i smatram da je to potpuno široko tumačenje nedopustivo, te uredbe.
Što se tiče medijskih sloboda, tu želim da apostrofiram nešto što niste naveli u izveštaju, a mislim da treba time da se pohvalite. To je tumačenje čuvenog člana 336a. Krivičnog zakonika, nedozvoljeno javno komentarisanje sudskih postupaka. Prihvatam na sebe grešku da sam glasao za taj član zakona, imajući u vidu da smatram da je on nedopustiv. To je moje pravo. Vaša konstatacija da ćete se zauzeti za svaki medij koji bude procesuiran po ovoj tački Krivičnog zakonika je potpuno ispravna, imajući u vidu da sam i ja postao u međuvremenu žrtva tog člana jer me je Bogoljub Karić tužio za javno komentarisanje sudskih postupaka, zato što sam rekao da nije u redu da čovek beži od pravosudnih organa ove zemlje i da je nedopustivo sudski postupak ili privođenje tog čoveka ili procesuiranje po krivičnim prijavama, koje su još 2005. godine podnete i trajanje do podnošenja, podizanja optužnice je nedopustivo. Da li je neko bio motivisan političkim razlozima ili ne, to je druga priča, ali posledica tog čuvenog člana 336a. je tužba Bogoljuba Karića protiv mene.
U tužilaštvu sam prezentovao stavove Evropskog suda za ljudska prava i SE po pitanju slobode javnog nastupa, bio on medijski, bilo da je učinjen od strane medija ili od strane narodnih poslanika, jer Sud za ljudska prava smatra da to na neki način predstavlja kontrolu sudske funkcije, što zaista smatram da je potpuno tačno i da ne možete možda komentarisati sam tok postupka, ali načelno niko ne može da mi zabrani da kažem da smatram da je neka presuda nedopustiva. To je moj stav. Neko može da ga uzme zdravo za gotovo, neko ne mora, ali imam pravo to da kažem u vršenju svoje poslaničke funkcije.
Takođe, što se tiče kršenja prava iz radnog odnosa, želim da napomenem da smo i tu uradili dosta po pitanju i mobinga i zaštite od mobinga. Međutim, pitanje je da li će to zaživeti i da li opet imamo pojedince koji su spremni da izguraju tu stvar do kraja, odnosno da li ćemo imati toliko hrabrog građanina koji će, a videli smo da takvih slučajeva ima, zahvaljujući medijima, ipak otvoreno govoriti o mobingu koji postoji u nekim radnim organizacijama.
Što se tiče uprave, to je apsolutno tačno. Vi ste rekli sve o tome.
Činjenica je i moja najbolja definicija korupcije do koje sam došao, pročitao sam je pre neki dan u novinama, šef kancelarije Svetske banke kaže da što više ima pečata ima više šansi za korupciju.
Često se pogrešno percipira Skupština kao mesto gde je moguće korumpirati nekoga, a sa druge strane se ponižava Skupština kao deficitarno mesto na kome se ne donose nikakve odluke. Korupcija se zapravo krije u državnim organima i to je jasno. Čim imate više službenika koji odlučuju o upravnom postupku, o vašem rešenju, imate šansu za korupciju. To je situacija čak i u javnim preduzećima gde imate upravni postupak, npr, dodela pretplatničkog broja u "Telekomu Srbije".
Potpuno je jasno da postoje situacije gde morate imati vezu da bi ste došli do običnog telefonskog broja. To je posledica tog monopolskog položaja o kome govorim i o kome sam govorio na početku.
Ono što je takođe važno i sa čime završavam je pitanje koje nije dovoljno apostrofirano, jeste u izveštaju ali ne u Srbiji, to je pitanje lica sa mentalnim poremećajem. Ono što ovoj skupštini predstoji to je donošenje zakona o mentalnom zdravlju, kako bi se osobe sa invaliditetom odnosno lica za mentalnim poremećajem izdvojile od lica sa invaliditetom kao posebna grupa ljudi i građana ove zemlje, imajući u vidu da tu postoje velike zloupotrebe kako sa njima, tako i u postupanju prema njima. Imali smo slučaj direktora jedne ustanove koji je rekao – eto, želite Evropu, da je bilo rešetaka ne bi štićenik bacio drugog štićenika kroz prozor, da je to bilo lepo obezbeđeno sa rešetkama, da je lepo bio vezan lisicama onda bi mogao slobodno da zapali cigaru napolju, da je popuši, da pogleda teniski meč ili ne znam šta drugo i time je problem rešen. Međutim, problem se rešava na drugi način, imajući u vidu da postoji nešto što su pozitivne norme kojima se upravo rezolucijama i deklaracijama, između ostalog i Saveta Evrope, normira ponašanje prema takvim licima, odnosno to predstavlja tekovinu civilizacije. Upravo, imajući u vidu da idemo ka toj civilizaciji, smatram da je neophodno da svaki organa ili stuba državne vlasti, zajedno sa poverenicima, menjamo svakog dana ovu našu zemlju ka boljem, ka tolerantnijem društvu koje će dovesti do toga da Srbije ne samo da uđe u Evropu nego da se vrati na one evropske vrednosti na kojima je stala u nekom davnom ranijem periodu. Hvala.
Zahvaljujem. Zarad istine važno je reći da nikad nisam rekao da je ovaj zakon deklaracija, već da ga možete nazivati deklaracijom, to je vaše pravo, ali za razliku od legalista, vrlo dobro razumem razliku između zakona i deklaracije. Ovaj zakon, odnosno u ovom zakonu je dobro što nema sankcija, jer sankcije su predviđene drugim zakonskim normama i drugim zakonima. To je razlika u odnosu na nemački zakon. Mi, hvala Bogu, imamo regulisane oblasti u drugim zakonima, predviđanje sankcija i u oblasti zaštite mladih ljudi. To je dobro, ponavljam još jednom, što mi ovde nemamo sankcije. Tu može samo da se navede primer deklaratornosti normi ovog zakona, imajući u vidu, da upravo te norme definišu mlade ljude kao posebnu i posebno važnu grupu ljudi u ovoj državi.
Ne bih se povodio za drugim primerima, važno je da mi imamo, znači, ovaj zakon kao i šest drugih evropskih zemalja i važno je da smo avangardni u ovom pogledu u odnosu na druge zemlje. Što se tiče, dakle, nekih primera, koji nas porede sa Rusijom i Kinom, ne bih navodio slučajeve koji se dešavaju u Kini oko izrabljivanja mladih ljudi kao jeftine radne snage, ili Rusije koja promoviše, na neki način, jeftin i lagodan život.
Prema tome, ovaj zakon predstavlja pravu meru i kao što ponavljam sankcije, kao što sam malopre rekao, sankcije su normirane drugim zakonima, a ovaj zakon definiše jasnim normama mogućnost organizovanja mladih ljudi. Dakle, dajući im formu i naravno na neki način i mogućnost da se oni organizuju. To je jako važno, ali dalje definisanje nije na nama, jer nikada država ne može biti toliko kreativna da osmisli ono čime će se mladi ljudi baviti u okviru onih organizacija koje će formirati, zahvaljujući ovom zakonu.