Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon o javnoj svojini i čini mi se, kao država i društvo kasnimo sa donošenjem ovog zakona.
Jako je važno na početku reći da je država Srbija zadnja država u Evropi koja daje imovinu lokalnim samoupravama i svi oni koji se boje da lokalne samouprave neće dobro gazdovati imovinom, potpuno je jasno kada u svim državama Evrope dobro gazduju, to će se pokazati vremenom da je jako važno za razvoj lokalnoj samouprava u državi Srbiji i da će oni biti dobre gazde lokalne imovine.
Sa druge strane, moramo priznati da kasnimo sa ispunjavanjem i naših obaveza iz Ustava iz 2006. godine. Tačnije do 31. decembra 2008. godine mi smo bili u obavezi da donesemo ovaj zakon. Nažalost, 2,5 godine kasnije ga donosimo. Čini mi se da se stiče utisak da ga donosimo pod pritiskom EU, odnosno da bi dobili kandidaturu, ali ono što je važno je da mi danas razgovaramo o zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je važno, važno je da mi danas razgovaramo o Zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je dosadašnji zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije najviše štete naneo, to je lokalnim samoupravama. Zašto lokalnim samoupravama? Nekoliko je važnih stvari zbog čega je to tako. Jedno jeste zato što se gubilo dosta vremena u određenim procedurama. Ovde su neke moje kolege pominjali da bi dali nešto u zakon, da bi nešto lokalna samouprava kupila, odnosno koristila, da bi jedna obična škola mogla fiskulturnu salu, u slobodnom vremenu da da u zakup, da bi imala određene prihode, morali ste da tražite saglasnost od Direkcije za imovinu. Sada razmislite koliko opština, stoji 68 opština u Srbiji i gradova koliko ima, koliko zahteva dnevno stiže u Direkciju za imovinu. Mi možemo ovde govoriti da li je operativna direkcija za imovinu? Ali potpuno je jasno kada imate toliko zahteva, vrlo teško je odgovoriti u kratkom roku onome koji to traži, a onda je gubitak vreme, pa kada dobijete tu saglasnost, onda treba da sprovedete nešto što se zove javni postupak da bi to uradili i sve to jednostavno, em što košta, em što ne možete ovo da brzo završite.
Sa druge strane, lokalne samouprave nisu mogle budu efikasnije u privlačenju investicija, što jeste danas važno za Srbiju zato što je velika nezaposlenost, iz prostog razloga jer vi ako hoćete da date neku zemlju potencijalnom investitoru, vi morate da dobijete saglasnost od Direkcije za imovinu. Potpuno je jasno da se tu gubi vreme. Svi oni koji žure i koji žele da na jednom mestu ulože, nemaju vremena mnogo da čekaju, a konkurencija je velika, jer ne samo da jednoj opštini u Srbiji, već između opština u Srbiji, takođe i mnoge investitore privlače zemlje u okruženju, tako da nije ni čudo što mnoge lokalne samouprave koje su imale pismo o namerama za potencijalne investitore, nisu uspele da realizuju tu svoju zamisao zato što je procedura komplikovana. Kad sve to saberete, potpuno sam siguran da je mnogo manje para bilo u lokalnim budžetima, a to znači da se nije moglo voditi dovoljno računa o razvoju lokalnih samouprava.
Za URS ovaj zakon je političko pitanje, jedno važno političko pitanje, pitanje decentralizacije Srbije, jer je potpuno jasno da bez ovog segmenta decentralizacije Srbije nema ni ravnomernijeg regionalnog razvoja Srbije. Mnogo smo puta u ovom parlamentu govorili da su danas regionalne razlike u Srbiji velike, jedan prema 15 prema opštinama i jedan prema sedam u regionima. Ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako nemaju dovoljno sredstava za svoj razvoj, potpuno je jasno da će te razlike biti veće. Za nas je jako važno da su u junu mesecu usvojene izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, jako je važno da sada usvajamo ovaj zakon. U potpunosti smo svesni da hoćemo da dobijemo stabilne lokalne samouprave koje mogu zaista brinuti o svom razvoju. Jeste važno da se gradonačelnik bira na neposrednim izborima. Potpuno sam siguran da u jednom trenutku, možda posle sledećih izbora, ako sada ne postoji to političko pitanje i jedinstvo, gradonačelnici birati neposredno. Faktički, ako imate imovinu, ako imate odgovarajuće prihode, onda vi odgovarate za razvoj jedne opštine i ne možete se sakrivati ni iza koje političke grupacije ili nekih drugih pojedinaca ili političkih grupa zato što vam opština nije na onom mestu što ste obećali građanima u predizbornoj kampanji, a to onda govori da će i građani morati voditi računa o ljudima koje budu birali na rukovodeća mesta u lokalnim samoupravama.
Što se tiče samog zakona, ono što je jako važno, titulari svojine su Republika Srbija, to je državna svojina, pokrajina, pokrajinska javna svojina i opštinska javna svojina. Ono što čini javnu svojinu su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi. Čini mi se jedna važna stvar, o kojoj danas nije pričano, a to su mreže, mreže kao fizički nepokretne stvari sa svojim elementima koje sami sastavljaju, koriste se za distribuciju i za protok materijala i energija. Ovim zakonom je definisano da su mreže od opšteg interesa.
Takođe je važno da su mreže u javnoj svojini i da pravna lica koja se bave distribucijom energije i materijala, može država da im da tu javnu svojinu u vlasništvo. Na primer, kod Elektromreža Srbije biće vlasnici Elektromreža. Čini mi se da je u osnovnom tekstu zakona izostavljeno da i lokalne samouprave svojim distributivnim preduzećima mogu da daju pravo vlasništvo nad mrežama. Na primer, Toplana u Kraljevu ili u nekom drugom gradu je sama finansirala izgradnju toplovoda. Mislim da je dobro da i oni budu vlasnici. Čini mi se da, u amandmanima koje je Vlada podnela, da se i ta stvar uređuje time da će se to verovatno rešiti Zakonom o komunalnim delatnostima, jer je to nešto što je tu definisano.
Druga stvar, koja je takođe važna, jeste da one mreže koje su bile do stupanja na snagu ovog zakona, a bile su privatne, ostaju privatne. Tu možda postoji jedna bojazan, verovatno se to u ovom trenutku dešava u Srbiji, da imamo privatne distributere gasa, da mogu da imaju, i ako imate mrežu, i ako ste vi taj koji daje uslugu, onda možete sami da formirate cenu. Prema tome, tu treba nešto videti, da se nešto što postoji mogućnost u budućnosti da bude monopol, izbegne, jer suština jeste da građani dobiju kvalitetnu uslugu, a da cena bude ona koja jeste stvarna na tržištu.
Ono što je takođe važno, zakon definiše kako se imovina može prihodovati, odnosno kupiti, kako se može otuđiti i sve ono što je značajno za promet te imovine. Definisano je kako se vrši upis te imovine od strane lokalnih samouprava i javnih preduzeća. Ako se imovina lokalnih samouprava može upisati u naredne tri godine od dana donošenja zakona, možemo razgovarati da li je taj rok dugačak ili kratak, ali stvar koju treba reći jeste – koliki je u ovom trenutku kapacitet lokalnih samouprava? Možda nekada jeste dobro skratiti taj rok, jer po podacima koje imamo od Stalne konferencije gradova i opština, do sada je 17 gradova i opština krenulo u popis te imovine. Mislim da će posle usvajanja zakona svi morati da krenu. Imamo jednu stvar koja jeste važna, a to su lokalni izbori koji će verovatno biti na proleće, pa možda ima logike da je ovo dobro procenjeno, a to je, na kraju krajeva, zahtev Stalne konferencije gradova i opština. Data je mogućnost da one opštine koje ne budu uspele da upišu svoju imovinu, da će ta imovina biti imovina države Srbije, a da će sledećih 10 godina moći da dođu u posed te svoje imovine.
Kod javnih preduzeća je važno da se ta imovina upisuje u sledeće dve godine i važno je da se dobije saglasnost lokalnog nivoa, od osnivača, tj. skupštine grada, ako je to preduzeće republičkog nivoa, onda mora da se dobije saglasnost Vlade, da bi mogli da upišu tu imovinu.
Čini mi se da je dobro rešenje zato što ćemo govoriti o zakonu o restituciji, o povraćaju imovine i obeštećenju, da sve ono što je predmet upisivanja imovine mora da se vidi da nije podnet zahtev za povraćaj. Tamo gde postoji zahtev za povraćaj, jednostavno, ne može se upisati, osim u slučajevima ako je već izvršeno obeštećenje i da je to nemoguće da se vrati u tom obliku, što mislim da je u skladu sa tendencijama koje ima Vlada, da imamo obeštećenje svih starih vlasnika u nekom odnosu.
Čini mi se da je ovde jako važno za javna preduzeća da mogu da imaju imovinu. Ovde je važno kolika je sposobnost javnih preduzeća, odnosno njihovog menadžmenta da ta preduzeća budu dobra. Kod se dosta govorilo koliko su ta javna preduzeća uspešna, da li mogu da budu uspešnija, da li treba parlamenta da ratifikuje sva zaduženja koja idu prema javnim preduzećima. Ono što je važno sada kada imaju imovinu na tržištu kapitala, kod banaka, javna preduzeća mogu da se zaduže za neke investicije koje su za njih važne. Tu treba razmišljati o onome za šta se URS zalažu, da imamo profesionalni menadžment, a ne partokratija koja sada trenutno pravi neefikasna preduzeća u Srbiji, to moramo da priznamo. Mislim da o tome treba u narednom periodu ozbiljno razmišljati.
Na kraju, ono što je važno za ovaj zakon jeste da ovim zakonom ispunjavamo ono što smo zapisali u Ustavu. Sa druge strane, čini mi se da u javnim preduzećima, takođe i u lokalnim samoupravama, imaćemo efikasnije upravljanje resursima koje je imamo, imaćemo i bolje funkcionisanje lokalnih samouprava i javnih preduzeća i ispunjavamo još jedan uslov, a to je ono što smo kao država doneli odluku – da idemo ka evropskim integracijama, a to je uslov za dobijanje kandidature države Srbije.
Ono što hoću na kraju da kažem, potpuno sam siguran da primena ovog zakona jeste važna u praksi i pokazalo se koliko su naše i lokalne samouprave i javna preduzeća, na kraju krajeva i država u celini, sposobni da primene ovaj zakon. potpuno sam siguran da neke stvari u ovom zakonu, koje možda u ovom trenutku nisu dobro definisane, u primeni će se videti, pa nekada možda budemo odradili i neke izmene i dopune zakona, ali sam siguran da ovaj zakon u ovom trenutku zaslužuje podršku ovog parlamenta i očekujem da će u danu za glasanje biti podržan od većine poslaničkih grupa u ovom parlamentu. Hvala.
(Ne čuje se, ne radi mikrofon.)
Da li je sada bolje? (Da.)
Pošto je iz početka, poštovana predsedavajuća, poštovani članovi Vlade, odnosno ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, rekao sam da je ovo jako važan zakon i zakon koji se prvi put donosi u državi Srbiji. Obuhvata populaciju mladih ljudi kojih danas u državi Srbiji ima negde oko 20%. Rekao sam, takođe, da neke analize pokazuju da će se broj ljudi, kako u EU u ukupnom broju stanovnika, tako i u državi Srbiji u narednom periodu smanjivati. To je veliki problem društva, zato jeste važno ulagati u tu mladu populaciju, zato što ta mlada populacija jeste budućnost ove države. Rekao sam, takođe, da je Vlada Republike Srbije to prepoznala i da je Ministarstvo omladine i sporta, čini mi se, dosta u proteklih nekoliko godina, kako postoji, uradilo, kako u oblasti sporta tako i u oblasti mladih.
Čini mi se da je velika hrabrost bila napraviti jedan ovaj zakon i danas da ga imamo u Skupštini. Mnogi su rekli da je to politički zakon, a ja hoću da vam kažem da politika ministarstva jeste da se vodi sistemski računa o mladima. Mi do izbora otprilike imamo nešto manje od godinu dana. Hoću da vam kažem da je 2008. godine, znači godinu dana posle formiranja tada Ministarstva omladine i sporta, doneta nacionalna strategija o mladima. Evo, posle toga, iz te nacionalne strategije donose se zakoni o mladima. Prema tome, Ministarstvo omladine i sporta se jednostavno problemom mladih bavi sistemski i ozbiljno i ne može niko reći da je ovo predizborni program određene političke grupacije. To nije u najmanju ruku korektno.
Ono što takođe hoću da kažem jeste da je javna rasprava dugo trajala. Trajala od lokalnih samouprava preko kancelarija za mlade, preko okruga, 29 ih je u Srbiji, na nacionalnom nivou. Ne samo što je važno pitati one na koje se zakon odnosi, nego je važno i izgraditi poverenje između institucija i onih koji jednostavno te institucije moraju da poštuju i da koriste njihove usluge. Potpuno sam siguran da je Ministarstvo omladine i sporta u ovih nekoliko godina koliko radi izgradilo poverenje prema mladim ljudima u ovoj državi Srbiji. Potpuno sam siguran da su određene diskusije danas usmerene na taj način da se pokaže da Ministarstvo omladine i sporta nije izgradilo poverenje. Ja sam potpuno siguran za sve ono što je radilo i u sportu i prema mladima da je izgradilo poverenje i siguran sam da će to biti jako važno kada se budemo u sledećim izborima obraćali ovoj populaciji, a to je zaista značajna populacija.
Ono što sam takođe hteo da kažem jeste da je doneta Nacionalna strategija za mlade. Učestvovalo je samo 16 ministarstava u pisanju Nacionalne strategije za mlade. Ne može te Nacionalnu strategiju za mlade posmatrati samo kao pitanje Ministarstva omladine i sporta. Bezbednošću se bavi jedno drugo ministarstvo. Zapošljavanjem se bavi jedno drugo ministarstvo. Zdravljem mladih se bavi treće ministarstvo. Jednostavno, 16 ministarstava se bavi ovom problematikom. Onda tražiti od ovog ministarstva da reši svu problematiku zaista u najmanju ruku je neozbiljno, a za ovo ministarstvo se tačno zna po Zakonu o Vladi čime se bavi, i mislim da taj posao jako dobro radi.
Ono što je takođe danas izazvalo određenu polemiku jesu kancelarije za mlade. Ja lično mislim da svaka opština treba da ima kancelariju za mlade. Ne zbog ministarstva, nego zbog mladih iz te opštine. Izvinite, postoji jedno pravilo, da je u ovom zakonu pisalo da mora da ima kancelariju za mlade, danas bi diskusija išla u sasvim drugom pravcu. To je način da se uzemljavaju partijski kadrovi. Svi bi rekli – moramo da uzemljavamo partijske kadrove. Izvinite, ako pitamo ko je koordinator kancelarije za mlade, to odlučuje lokalna samouprava. To je pitanje za političku elitu jedne lokalne samouprave. Ako želi da se sistemski bavi problemima mladih, mora da izabere najboljeg. Ako neće da se bavi sistemski problemima mladih, izabraće neku partijsku ličnost podobnu, imaće dobru saradnju na papiru, a neće imati u stvarnosti. To je onda drugi problem, da građani koji budu ocenjivali tu neku političku elitu koja je vodila taj grad, odnosno opštinu, da na sledećim izborima kazne zato što nisu vodili računa i nisu koristili određene mogućnosti koje im daje i lokalna samouprava i država, odnosno ministarstvo, druga ministarstva i sutra pristupni fondovi EU, da se rešavaju određeni problemi koji su u njihovom gradu.
Takođe, jedna stvar koju hoćemo da kažemo. Mnogi kažu – nema dovoljno para. Tačno. Mi smo pre nekoliko dana razgovarali o tome da lokalne samouprave nemaju dovoljno para. Pre nekoliko dana smo rekli da lokalne samouprave treba da dobiju više para. Eto, od tih para koje budu dobile lokalne samouprave zakon koji su predložili Ujedinjeni regioni Srbije možda je deo sredstava da se iskoristi i za politiku lokalnih samouprava prema mladima. To je faktički umeće i znanje lokalnih ljudi, odnosno lokalnih lidera, odnosno predsednika opština, odnosno političkih grupacija koje vode tu lokalnu politiku.
Mislim da je jako važno da postoji Nacionalni savet za mlade. Potpuno sam siguran, ako je ozbiljna pokrajinska vlada i lokalne samouprave, da ćemo imati i lokalni savet za mlade i pokrajinski savet za mlade, jer, iskreno ako govorimo, da svi u ovoj sali, a siguran sam i u celoj državi, se zalažemo za mlade, onda nema ni jednog razloga da nemaju savete, jer svaka lokalna samouprava mora da ima svoj lokalni akcioni plan za mlade i da kaže šta je to njima potrebno. Potrebe mladih u Beogradu i potrebe mladih u Kraljevu ili potrebe mladih u Leskovcu su različite. Zato jeste važno da jednostavno postoje ti lokalni akcioni planovi koji će se sprovoditi kroz neku politiku lokalnih samouprava, a država će kroz ministarstva sprovoditi nacionalnu politiku za mlade.
Ono što je takođe važno jeste i finansiranje javnih interesa u oblasti omladinskih politika. Meni je drago da Ministarstvo omladine i sporta ono što radi radi transparentno. Svaki konkurs koji izlazi je javan, pojavi se na sajtu, objavi se u "Službenom glasniku" i svi mogu da konkurišu, od udruženja za mlade, od udruženja koja se bave potrebama mladih, od lokalnih samouprava itd. Javan je konkurs i ovde je pitanje samo kvaliteta. Dolazimo do jedne stvari koja jeste važna. Potpuno sam siguran da Ministarstvo omladine i sporta može svakoj lokalnoj samoupravi koja želi da ima dobru kancelariju za mlade da pomogne. Pitanje je da li lokal hoće to. Potpuno sam siguran da to nije problem ministarstva, nego da je to problem lokalnih samouprava.
Vraćam se na onaj početak. Ako su lokalne samouprave zaista zrele i žele da pomognu mladima, onda sam potpuno siguran u komunikaciju sa ministarstvom. Bez obzira koja je opcija u tim lokalnim samoupravama, ministarstvo je to koje može da im pomogne da jednostavno iskoriste sredstva i od ministarstva, od određenih fondova i od lokalnih budžeta, da jednostavno na taj način pokušaju da rešavaju problematiku mladih u svojoj lokalnoj sredini.
Na kraju, verujući da će ovaj zakon pomoći da se u narednom periodu stvore uslovi da mladi žive bolje u celoj Srbiji, jer danas mladi lošije žive sigurno u Trgovištu i Leskovcu nego što žive u Beogradu, danas kad govorimo ovde, mi govorimo samo o tome koliko ljudi ode iz države Srbije u inostranstvo, a ne kažemo koliko ljudi iz siromašnih sredina dođe danas u Beograd ili neki drugi veliki centar. Stvarno verujući da će ovo ministarstvo dati doprinos zajedno sa Vladom da mladi u celoj Srbiji žive bolje, verujem da smo onda uspeli svi mi ovde, i u lokalnoj samoupravi, i Narodna skupština, i ministarstvo, ako treba da bude cilj svih nas. Hvala vam.