Poštovani predsedavajući, potpredsedniče Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon o javnoj svojini i čini mi se, kao država i društvo kasnimo  sa donošenjem ovog zakona.
Jako je važno na početku reći da je država Srbija zadnja država u Evropi koja daje imovinu lokalnim samoupravama i svi oni koji se boje da lokalne samouprave neće dobro gazdovati imovinom, potpuno je jasno kada u svim državama Evrope dobro gazduju, to će se pokazati vremenom da je jako važno za razvoj lokalnoj samouprava u državi Srbiji i da će oni biti dobre gazde lokalne imovine.
Sa druge strane, moramo priznati da kasnimo sa ispunjavanjem i naših obaveza iz Ustava iz 2006. godine. Tačnije do 31. decembra 2008. godine mi smo bili u obavezi da donesemo ovaj zakon. Nažalost, 2,5 godine kasnije ga donosimo. Čini mi se da se stiče utisak da ga donosimo pod pritiskom EU, odnosno da bi dobili kandidaturu, ali ono što je važno je da mi danas razgovaramo o zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je važno, važno je da mi danas razgovaramo o Zakonu o javnoj svojini. Na početku hoću da kažem da je ovaj zakon u suštini dobar zakon.
Ono što je dosadašnji zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije najviše štete naneo, to je lokalnim samoupravama. Zašto lokalnim samoupravama? Nekoliko je važnih stvari zbog čega je to tako. Jedno jeste zato što se gubilo dosta vremena u određenim procedurama. Ovde su neke moje kolege pominjali da bi dali nešto u zakon, da bi nešto lokalna samouprava kupila, odnosno koristila, da bi jedna obična škola mogla fiskulturnu salu, u slobodnom vremenu da da u zakup, da bi imala određene prihode, morali ste da tražite saglasnost od Direkcije za imovinu. Sada razmislite koliko opština, stoji 68 opština u Srbiji i gradova koliko ima, koliko zahteva dnevno stiže u Direkciju za imovinu. Mi možemo ovde govoriti da li je operativna direkcija za imovinu? Ali potpuno je jasno kada imate toliko zahteva, vrlo teško je odgovoriti u kratkom roku onome koji to traži, a onda je gubitak vreme, pa kada dobijete tu saglasnost, onda treba da sprovedete nešto što se zove javni postupak da bi to uradili i sve to jednostavno, em što košta, em što ne možete ovo da brzo završite.
Sa druge strane, lokalne samouprave nisu mogle budu efikasnije u privlačenju investicija, što jeste danas važno za Srbiju zato što je velika nezaposlenost, iz prostog razloga jer vi ako hoćete da date neku zemlju potencijalnom investitoru, vi morate da dobijete saglasnost od Direkcije za imovinu. Potpuno je jasno da se tu gubi vreme. Svi oni koji žure i koji žele da na jednom mestu ulože, nemaju vremena mnogo da čekaju, a konkurencija je velika, jer ne samo da jednoj opštini u Srbiji, već između opština u Srbiji, takođe i mnoge investitore privlače zemlje u okruženju, tako da nije ni čudo što mnoge lokalne samouprave koje su imale pismo o namerama za potencijalne investitore, nisu uspele da realizuju tu svoju zamisao zato što je procedura komplikovana. Kad sve to saberete, potpuno sam siguran da je mnogo manje para bilo u lokalnim budžetima, a to znači da se nije moglo voditi dovoljno računa o razvoju lokalnih samouprava.
Za URS ovaj zakon je političko pitanje, jedno važno političko pitanje, pitanje decentralizacije Srbije, jer je potpuno jasno da bez ovog segmenta decentralizacije Srbije nema ni ravnomernijeg regionalnog razvoja Srbije. Mnogo smo puta u ovom parlamentu govorili da su danas regionalne razlike u Srbiji velike, jedan prema 15 prema opštinama i jedan prema sedam u regionima. Ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako lokalne samouprave nemaju imovinu, ako nemaju dovoljno sredstava za svoj razvoj, potpuno je jasno da će te razlike biti veće. Za nas je jako važno da su u junu mesecu usvojene izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, jako je važno da sada usvajamo ovaj zakon. U potpunosti smo svesni da hoćemo da dobijemo stabilne lokalne samouprave koje mogu zaista brinuti o svom razvoju. Jeste važno da se gradonačelnik bira na neposrednim izborima. Potpuno sam siguran da u jednom trenutku, možda posle sledećih izbora, ako sada ne postoji to političko pitanje i jedinstvo, gradonačelnici birati neposredno. Faktički, ako imate imovinu, ako imate odgovarajuće prihode, onda vi odgovarate za razvoj jedne opštine i ne možete se sakrivati ni iza koje političke grupacije ili nekih drugih pojedinaca ili političkih grupa zato što vam opština nije na onom mestu što ste obećali građanima u predizbornoj kampanji, a to onda govori da će i građani morati voditi računa o ljudima koje budu birali na rukovodeća mesta u lokalnim samoupravama.
Što se tiče samog zakona, ono što je jako važno, titulari svojine su Republika Srbija, to je državna svojina, pokrajina, pokrajinska javna svojina i opštinska javna svojina. Ono što čini javnu svojinu su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi. Čini mi se jedna važna stvar, o kojoj danas nije pričano, a to su mreže, mreže kao fizički nepokretne stvari sa svojim elementima koje sami sastavljaju, koriste se za distribuciju i za protok materijala i energija. Ovim zakonom je definisano da su mreže od opšteg interesa.
Takođe je važno da su mreže u javnoj svojini i da pravna lica koja se bave distribucijom energije i materijala, može država da im da tu javnu svojinu u vlasništvo. Na primer, kod Elektromreža Srbije biće vlasnici Elektromreža. Čini mi se da je u osnovnom tekstu zakona izostavljeno da i lokalne samouprave svojim distributivnim preduzećima mogu da daju pravo vlasništvo nad mrežama. Na primer, Toplana u Kraljevu ili u nekom drugom gradu je sama finansirala izgradnju toplovoda. Mislim da je dobro da i oni budu vlasnici. Čini mi se da, u amandmanima koje je Vlada podnela, da se i ta stvar uređuje time da će se to verovatno rešiti Zakonom o komunalnim delatnostima, jer je to nešto što je tu definisano.
Druga stvar, koja je takođe važna, jeste da one mreže koje su bile do stupanja na snagu ovog zakona, a bile su privatne, ostaju privatne. Tu možda postoji jedna bojazan, verovatno se to u ovom trenutku dešava u Srbiji, da imamo privatne distributere gasa, da mogu da imaju, i ako imate mrežu, i ako ste vi taj koji daje uslugu, onda možete sami da formirate cenu. Prema tome, tu treba nešto videti, da se nešto što postoji mogućnost u budućnosti da bude monopol, izbegne, jer suština jeste da građani dobiju kvalitetnu uslugu, a da cena bude ona koja jeste stvarna na tržištu.
Ono što je takođe važno, zakon definiše kako se imovina može prihodovati, odnosno kupiti, kako se može otuđiti i sve ono što je značajno za promet te imovine. Definisano je kako se vrši upis te imovine od strane lokalnih samouprava i javnih preduzeća. Ako se imovina lokalnih samouprava može upisati u naredne tri godine od dana donošenja zakona, možemo razgovarati da li je taj rok dugačak ili kratak, ali stvar koju treba reći jeste – koliki je u ovom trenutku kapacitet lokalnih samouprava? Možda nekada jeste dobro skratiti taj rok, jer po podacima koje imamo od Stalne konferencije gradova i opština, do sada je 17 gradova i opština krenulo u popis te imovine. Mislim da će posle usvajanja zakona svi morati da krenu. Imamo jednu stvar koja jeste važna, a to su lokalni izbori koji će verovatno biti na proleće, pa možda ima logike da je ovo dobro procenjeno, a to je, na kraju krajeva, zahtev Stalne konferencije gradova i opština. Data je mogućnost da one opštine koje ne budu uspele da upišu svoju imovinu, da će ta imovina biti imovina države Srbije, a da će sledećih 10 godina moći da dođu u posed te svoje imovine.
Kod javnih preduzeća je važno da se ta imovina upisuje u sledeće dve godine i važno je da se dobije saglasnost lokalnog nivoa, od osnivača, tj. skupštine grada, ako je to preduzeće republičkog nivoa, onda mora da se dobije saglasnost Vlade, da bi mogli da upišu tu imovinu.
Čini mi se da je dobro rešenje zato što ćemo govoriti o zakonu o restituciji, o povraćaju imovine i obeštećenju, da sve ono što je predmet upisivanja imovine mora da se vidi da nije podnet zahtev za povraćaj. Tamo gde postoji zahtev za povraćaj, jednostavno, ne može se upisati, osim u slučajevima ako je već izvršeno obeštećenje i da je to nemoguće da se vrati u tom obliku, što mislim da je u skladu sa tendencijama koje ima Vlada, da imamo obeštećenje svih starih vlasnika u nekom odnosu.
Čini mi se da je ovde jako važno za javna preduzeća da mogu da imaju imovinu. Ovde je važno kolika je sposobnost javnih preduzeća, odnosno njihovog menadžmenta da ta preduzeća budu dobra. Kod se dosta govorilo koliko su ta javna preduzeća uspešna, da li mogu da budu uspešnija, da li treba parlamenta da ratifikuje sva zaduženja koja idu prema javnim preduzećima. Ono što je važno sada kada imaju imovinu na tržištu kapitala, kod banaka, javna preduzeća mogu da se zaduže za neke investicije koje su za njih važne. Tu treba razmišljati o onome za šta se URS zalažu, da imamo profesionalni menadžment, a ne partokratija koja sada trenutno pravi neefikasna preduzeća u Srbiji, to moramo da priznamo. Mislim da o tome treba u narednom periodu ozbiljno razmišljati.
Na kraju, ono što je važno za ovaj zakon jeste da ovim zakonom ispunjavamo ono što smo zapisali u Ustavu. Sa druge strane, čini mi se da u javnim preduzećima, takođe i u lokalnim samoupravama, imaćemo efikasnije upravljanje resursima koje je imamo, imaćemo i bolje funkcionisanje lokalnih samouprava i javnih preduzeća i ispunjavamo još jedan uslov, a to je ono što smo kao država doneli odluku – da idemo ka evropskim integracijama, a to je uslov za dobijanje kandidature države Srbije.
Ono što hoću na kraju da kažem, potpuno sam siguran da primena ovog zakona jeste važna u praksi i pokazalo se koliko su naše i lokalne samouprave i javna preduzeća, na kraju krajeva i država u celini, sposobni da primene ovaj zakon. potpuno sam siguran da neke stvari u ovom zakonu, koje možda u ovom trenutku nisu dobro definisane, u primeni će se videti, pa nekada možda budemo odradili i neke izmene i dopune zakona, ali sam siguran da ovaj zakon u ovom trenutku zaslužuje podršku ovog parlamenta i očekujem da će u danu za glasanje biti podržan od većine poslaničkih grupa u ovom parlamentu. Hvala.

(Ne čuje se, ne radi mikrofon.)

Da li je sada bolje? (Da.)
Pošto je iz početka, poštovana predsedavajuća, poštovani članovi Vlade, odnosno ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, rekao sam da je ovo jako važan zakon i zakon koji se prvi put donosi u državi Srbiji. Obuhvata populaciju mladih ljudi kojih danas u državi Srbiji ima negde oko 20%. Rekao sam, takođe, da neke analize pokazuju da će se broj ljudi, kako u EU u ukupnom broju stanovnika, tako i u državi Srbiji u narednom periodu smanjivati. To je veliki problem društva, zato jeste važno ulagati u tu mladu populaciju, zato što ta mlada populacija jeste budućnost ove države. Rekao sam, takođe, da je Vlada Republike Srbije to prepoznala i da je Ministarstvo omladine i sporta, čini mi se, dosta u proteklih nekoliko godina, kako postoji, uradilo, kako u oblasti sporta tako i u oblasti mladih.
Čini mi se da je velika hrabrost bila napraviti jedan ovaj zakon i danas da ga imamo u Skupštini. Mnogi su rekli da je to politički zakon, a ja hoću da vam kažem da politika ministarstva jeste da se vodi sistemski računa o mladima. Mi do izbora otprilike imamo nešto manje od godinu dana. Hoću da vam kažem da je 2008. godine, znači godinu dana posle formiranja tada Ministarstva omladine i sporta, doneta nacionalna strategija o mladima. Evo, posle toga, iz te nacionalne strategije donose se zakoni o mladima. Prema tome, Ministarstvo omladine i sporta se jednostavno problemom mladih bavi sistemski i ozbiljno i ne može niko reći da je ovo predizborni program određene političke grupacije. To nije u najmanju ruku korektno.
Ono što takođe hoću da kažem jeste da je javna rasprava dugo trajala. Trajala od lokalnih samouprava preko kancelarija za mlade, preko okruga, 29 ih je u Srbiji, na nacionalnom nivou. Ne samo što je važno pitati one na koje se zakon odnosi, nego je važno i izgraditi poverenje između institucija i onih koji jednostavno te institucije moraju da poštuju i da koriste njihove usluge. Potpuno sam siguran da je Ministarstvo omladine i sporta u ovih nekoliko godina koliko radi izgradilo poverenje prema mladim ljudima u ovoj državi Srbiji. Potpuno sam siguran da su određene diskusije danas usmerene na taj način da se pokaže da Ministarstvo omladine i sporta nije izgradilo poverenje. Ja sam potpuno siguran za sve ono što je radilo i u sportu i prema mladima da je izgradilo poverenje i siguran sam da će to biti jako važno kada se budemo u sledećim izborima obraćali ovoj populaciji, a to je zaista značajna populacija.
Ono što sam takođe hteo da kažem jeste da je doneta Nacionalna strategija za mlade. Učestvovalo je samo 16 ministarstava u pisanju Nacionalne strategije za mlade. Ne može te Nacionalnu strategiju za mlade posmatrati samo kao pitanje Ministarstva omladine i sporta. Bezbednošću se bavi jedno drugo ministarstvo. Zapošljavanjem se bavi jedno drugo ministarstvo. Zdravljem mladih se bavi treće ministarstvo. Jednostavno, 16 ministarstava se bavi ovom problematikom. Onda tražiti od ovog ministarstva da reši svu problematiku zaista u najmanju ruku je neozbiljno, a za ovo ministarstvo se tačno zna po Zakonu o Vladi čime se bavi, i mislim da taj posao jako dobro radi.
Ono što je takođe danas izazvalo određenu polemiku jesu kancelarije za mlade. Ja lično mislim da svaka opština treba da ima kancelariju za mlade. Ne zbog ministarstva, nego zbog mladih iz te opštine. Izvinite, postoji jedno pravilo, da je u ovom zakonu pisalo da mora da ima kancelariju za mlade, danas bi diskusija išla u sasvim drugom pravcu. To je način da se uzemljavaju partijski kadrovi. Svi bi rekli – moramo da uzemljavamo partijske kadrove. Izvinite, ako pitamo ko je koordinator kancelarije za mlade, to odlučuje lokalna samouprava. To je pitanje za političku elitu jedne lokalne samouprave. Ako želi da se sistemski bavi problemima mladih, mora da izabere najboljeg. Ako neće da se bavi sistemski problemima mladih, izabraće neku partijsku ličnost podobnu, imaće dobru saradnju na papiru, a neće imati u stvarnosti. To je onda drugi problem, da građani koji budu ocenjivali tu neku političku elitu koja je vodila taj grad, odnosno opštinu, da na sledećim izborima kazne zato što nisu vodili računa i nisu koristili određene mogućnosti koje im daje i lokalna samouprava i država, odnosno ministarstvo, druga ministarstva i sutra pristupni fondovi EU, da se rešavaju određeni problemi koji su u njihovom gradu.
Takođe, jedna stvar koju hoćemo da kažemo. Mnogi kažu – nema dovoljno para. Tačno. Mi smo pre nekoliko dana razgovarali o tome da lokalne samouprave nemaju dovoljno para. Pre nekoliko dana smo rekli da lokalne samouprave treba da dobiju više para. Eto, od tih para koje budu dobile lokalne samouprave zakon koji su predložili Ujedinjeni regioni Srbije možda je deo sredstava da se iskoristi i za politiku lokalnih samouprava prema mladima. To je faktički umeće i znanje lokalnih ljudi, odnosno lokalnih lidera, odnosno predsednika opština, odnosno političkih grupacija koje vode tu lokalnu politiku.
Mislim da je jako važno da postoji Nacionalni savet za mlade. Potpuno sam siguran, ako je ozbiljna pokrajinska vlada i lokalne samouprave, da ćemo imati i lokalni savet za mlade i pokrajinski savet za mlade, jer, iskreno ako govorimo, da svi u ovoj sali, a siguran sam i u celoj državi, se zalažemo za mlade, onda nema ni jednog razloga da nemaju savete, jer svaka lokalna samouprava mora da ima svoj lokalni akcioni plan za mlade i da kaže šta je to njima potrebno. Potrebe mladih u Beogradu i potrebe mladih u Kraljevu ili potrebe mladih u Leskovcu su različite. Zato jeste važno da jednostavno postoje ti lokalni akcioni planovi koji će se sprovoditi kroz neku politiku lokalnih samouprava, a država će kroz ministarstva sprovoditi nacionalnu politiku za mlade.
Ono što je takođe važno jeste i finansiranje javnih interesa u oblasti omladinskih politika. Meni je drago da Ministarstvo omladine i sporta ono što radi radi transparentno. Svaki konkurs koji izlazi je javan, pojavi se na sajtu, objavi se u "Službenom glasniku" i svi mogu da konkurišu, od udruženja za mlade, od udruženja koja se bave potrebama mladih, od lokalnih samouprava itd. Javan je konkurs i ovde je pitanje samo kvaliteta. Dolazimo do jedne stvari koja jeste važna. Potpuno sam siguran da Ministarstvo omladine i sporta može svakoj lokalnoj samoupravi koja želi da ima dobru kancelariju za mlade da pomogne. Pitanje je da li lokal hoće to. Potpuno sam siguran da to nije problem ministarstva, nego da je to problem lokalnih samouprava.
Vraćam se na onaj početak. Ako su lokalne samouprave zaista zrele i žele da pomognu mladima, onda sam potpuno siguran u komunikaciju sa ministarstvom. Bez obzira koja je opcija u tim lokalnim samoupravama, ministarstvo je to koje može da im pomogne da jednostavno iskoriste sredstva i od ministarstva, od određenih fondova i od lokalnih budžeta, da jednostavno na taj način pokušaju da rešavaju problematiku mladih u svojoj lokalnoj sredini.
Na kraju, verujući da će ovaj zakon pomoći da se u narednom periodu stvore uslovi da mladi žive bolje u celoj Srbiji, jer danas mladi lošije žive sigurno u Trgovištu i Leskovcu nego što žive u Beogradu, danas kad govorimo ovde, mi govorimo samo o tome koliko ljudi ode iz države Srbije u inostranstvo, a ne kažemo koliko ljudi iz siromašnih sredina dođe danas u Beograd ili neki drugi veliki centar. Stvarno verujući da će ovo ministarstvo dati doprinos zajedno sa Vladom da mladi u celoj Srbiji žive bolje, verujem da smo onda uspeli svi mi ovde, i u lokalnoj samoupravi, i Narodna skupština, i ministarstvo, ako treba da bude cilj svih nas. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, članovi Vlade, koleginice i kolege narodnih poslanici, pred nama je danas jedan sistemski zakon, zakon o sportu. Pored sportskih aktivnosti koje definiše i uređuje ovaj zakon, sport ima i neke druge važne stvari, važne dimenzije koje definiše u jednom društvu, i to je nešto što je važno za vaspitanje, za zdravstvenu zaštitu, promotivnu aktivnost, ekonomiju, nauku, turizam i sve ono što ima dodira sa sportom.
Kada govorimo o jednom sistemskom zakonu jeste jako važno na početku reći da li je ovaj zakon prošao javnu raspravu, jer da bi jedan kvalitetan zakon došao u Narodnu skupštinu potrebno je da svi činioci, i oni na koje će se zakon odnositi i oni koji će primenjivati taj zakon, kontrolisati primenu tog zakona, kažu sve ono što imaju da kažu u javnoj raspravi.
Dve godine, otprilike, trajala je neka rasprava o ovom zakonu o sportu. Svi oni koji su želeli da daju svoj doprinos, od lokalnih samouprava, granskih saveta, nevladinih organizacija koje se bave sportom, takođe i pojedinaca koji su zainteresovani, mogli su na različitim mestima da kažu svoje sugestije.
S druge strane, postoji uvek nezadovoljstvo, naročito kod onih čije sugestije iz određenih razloga nisu mogle da se nađu u zakonu. Potpuno je jasno da je danas veliki broj diskutanata i kolega poslanika koji su govorili o manjkavostima ovog zakona govorili one stvari koje jednostavno pojedini lobiji nisu mogli da ugrade u ovaj zakon. To je nešto što treba priznati i što jeste tačno.
Bilo je javne rasprave. Dovoljno je da odete na internet i da ukucate par reči, videćete, po celoj Srbiji, od severa do juga, od istoka do zapada, naročito u većim centrima, bilo je javnih rasprava i svi su mogli govoriti o ovom zakonu.
Zbog ograničenog vremena moje poslaničke grupe ja ću se samo osvrnuti na nekoliko stvari u ovom zakonu za koje mislim da su važne, a to je, prvo, finansiranje sporta; govorimo o finansiranju koje je vezano za lokalne samouprave, autonomnu pokrajinu i nacionalni nivo, odnosno državu. Definisano je da se finansiraju od strane države određeni programi i projekti. Ono što je takođe važno jeste da se definišu godišnji programi i da se definišu javni pozivi za određene posebne programe.
Često se u ovoj skupštini govori o tome da je Ministarstvo to koje odlučuje, Ministarstvo ponekad i po partijskoj liniji odlučuje o raspodeli sredstava. Ovo je dovoljan primer, gde se jednostavno definiše određeni godišnji program koji prolazi stručne organizacije. Znači, programi imaju svoju tačnu dinamiku, odnosno kalendar, on se poklapa i sa budžetskim kalendarom u toku usvajanja budžeta za određenu kalendarsku godinu.
Granski sindikati definišu svoje programe koji su vezani za stipendiranje, za određene sportske aktivnosti, manifestacije koje se održavaju. Oni to predaju Sportskom savezu Srbije. S druge strane, postoji i Olimpijski komitet, koji definiše svoj program. Ta dva programa se objedinjavaju i dolaze u Ministarstvo. U Ministarstvu postoji komisija, koju čine stručnjaci koji su predstavnici Olimpijskog komiteta, Sportskog saveza Srbije i Republičkog zavoda za sport. Oni su ti koji ocenjuju te programe i na kraju oni predlažu ministru, normalno, ministar donosi konačno rešenje.
Mislim da je važno to što je u ovom zakonu, pored procedure prijavljivanja, definisana i procedura odobravanja, ali i ugovaranja, izveštavanja i kontrole trošenja sredstava. Ne možete raspolagati državnim novcem, a da nemate rigoroznu kontrolu i tačno u zakonu definisano da će onima koji nenamenski troše sredstva biti obustavljena sredstva; čak se dolazi do toga da vrate sredstva u budžet ako su ta sredstva nenamenski potrošena, i to sa kamatom. Mislim da je to u redu. Ako upravljate državnim novcem, novcem poreskih obveznika, onda tako morate i da se ponašate.
Ovde je često bilo reči o tome da treba za određene sportove davati više novca. Ja se slažem, ali, znate kako, vi možete da date iz budžeta Republike Srbije onoliko novca koliko ste definisali budžetom i ne možete posle rešavati to kroz zakon, to se rešava kroz Zakon o budžetu. Kada bude bio Zakon o budžetu, ako budemo za budžetski fond odvojili više sredstava, onda će vaterpolo, rukomet, kajak, boks, karate i svi ostali dobiti više; ako budu imali manje para, sigurno će dobiti manje. Ono što je bitno, postoje kriterijumi, postoji zakon, postoji strategija i na osnovu tih kriterijuma, zakona i strategije deliće se novac.
Druga stvar koja jeste važna jesu objekti. Objekti su infrastruktura bez koje nema razvoja sporta, i to je potpuno jasna stvar. Dobro je da je definisano da postoje nacionalni objekti, objekti koji su od javnog značaja i objekti koji su od značaja za autonomnu pokrajinu, odnosno lokalnu samoupravu. Takođe, definisani su i školski objekti. Ti školski objekti treba da budu za bavljenje sportom školske dece, odnosno omladine; mogu se koristiti i u druge namene, ali da ne ugrožavaju školski kalendar određenih aktivnosti koje su definisane.
Važno je naglasiti da sportski objekti danas u Srbiji nisu na adekvatnom nivou, ali nije to tako u poslednje dve godine, to je zato što se nije ulagalo tokom poslednjih dvadeset godina. Da budemo potpuno iskreni, u poslednjih nekoliko godina od strane Ministarstva omladine i sporta, otkako je konstituisano u Vladi Republike Srbije, dosta je uloženo u sportske objekte.
Mislim da je još jedna stvar važna. Važno je reći da se svi projekti koji idu prema sportskim objektima odobravaju preko javnog konkursa. Znači, lokalne samouprave na čijoj je teritoriji potrebno graditi halu, otvoreni teren, zatvoreni bazen ili bilo koji drugi sportski objekat prijavljuju se; svi imaju pravo, postoje određeni kriterijumi. Na osnovu kriterijuma definiše se koji su najpotrebniji i pokušava se voditi računa o ravnomernoj zastupljenosti svih delova Srbije, tako da danas može da se razgovara da je bilo sportskih objekata i u Leskovcu, i u Lebanu, i u Nišu, i u Kraljevu, i u Subotici, bilo kom gradu u Srbiji. U suštini, ako hoćemo ravnomerno da razvijamo Srbiju, moramo da vodimo računa da svaka lokalna samouprava mora da dobije određeni sportski objekat.
Na kraju, ono što najviše boli i o čemu se najviše polemisalo, to je pitanje privatizacije u sportu. Mislim da je najvažniji taj prvi korak, a to je evidencija imovine sportskih organizacija i svih ostalih subjekata. Mislim da je to nešto što je Ministarstvo dobro uradilo. Godinu dana imaju svi da se evidentiraju. Mislim da je tu važno napraviti jednu bazu podataka. Ovde je tačno definisano da se taj rok, ako se zbog objektivnih razloga ne definiše sve ono što je traženo u toj evidencionoj prijavi, može produžiti, ali mora da se završi. Kada se to bude završilo, onda se može ići u privatizaciju društvene i državne svojine.
Potpuno je jasno da ovaj zakon mora da bude u saglasnosti sa drugim zakonom, a to je Zakon o privatizaciji. Ne možete da imate drugačiji odnos, to je nešto što se zove usaglašenost ta dva zakona. Dobra stvar je da sportske organizacije, odnosno klubove ne mogu privatizovati lica koja imaju kriminalni dosije. To je eksplicitno dato u ovom zakonu i mislim da je to važno.
Važna je još jedna stvar koju treba definisati – da se namena sportskih objekata ne može menjati posle privatizacije, osim uz dopuštenje resornog ministarstva. Mislim da je to dobra stvar, jer suština jeste da se zaštite sportske aktivnosti koje treba da se odvijaju u tim objektima koji su predmet privatizacije.
Na kraju, smatram da je ovaj zakon jako dobar, da će uvesti dovoljno reda u državi Srbiji, da rezultati u sportu i sve što je vezano za sport bude bolje nego što je do sada bilo. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, budžet države predstavlja ekonomsku politiku vlade te države za godinu za koju se donosi. Znači, ovaj budžet predstavlja ekonomsku politiku koju je Vlada planirala da vodi u 2011. godini.

Ono što bih želeo na početku da kažem jeste da ovaj budžet u trenutnoj političkoj i ekonomskoj situaciji u kojoj se država nalazi je jedino i moguć. Budžetski deficit je prognoziran na nivou prošle godine, rast bruto domaćeg proizvoda je duplo veći nego što je bio prošle godine i zaista trebaće dosta odgovornosti i u ministarstvima i u samoj vladi i svim onim činiocima koji budu sprovodili ekonomsku politiku u 2011. godini da se ostvari ovaj rast od 3% i da se ostvari prihodovna i rashodovna strana odnosno deficit od 120 milijardi koji su ovde definisani.

Ono što je Vlada prognozirala da će u 2011. godini ekonomska politika biti usmerena na neka četiri cilja, a to su održavanje makroekonomske finansijske stabilnosti, podrži privredni rast i razvoj privredne konkurentnosti i povećanje zaposlenosti i standarda stanovništva i ravnomerni regionalni razvoj jesu neki ciljevi koji su Srbiji bili potrebni prošle i ove godine i sigurno će i u narednim godinama takođe biti potrebni, zato jeste važno da ovaj budžet dobije što širu podršku, ali i da bude ostvaren, kako inflacija tako i sve ono što je definisano na prihodnoj strani budžeta.

Hoću samo neke stvari da razmenim mišljenje sa poslanicima i sa članovima Vlade, nešto je sve vezano za ravnomerni regionalni razvoj i za privrednu aktivnost u 2011. godini. Kada govorimo ravnomernijem regionalnom razvoju u Srbiji, jedna od važnih stvari jeste transferi, takozvani nenamenski transferi u drugim nivoima vlasti, a to su transferi koji idu sa republičkog nivoa prema lokalnim samoupravama.

Godine 2009. i 2010. dosta polemika je bilo, jer deo ekonomske krize je deo tereta prebačen na lokalne samouprave, neki su smatrali da je to neopravdano od strane republičkih organa, neki su smatrali da to tako mora, ali ono što je važno u ovoj godini u odnosu na prošlu godinu ti transferi jesu povećani za tačno 23,8%, odnosno budžetu za 2010. godinu ti transferi su bili nekih 26,7 milijardi. Za 2011. godinu oni se predviđaju na 32 milijarde.

Čini mi se da na početku treba reći da to nije dovoljno za lokalne samouprave, naročito za one nerazvijene opštine u Srbiji, zato što one grcaju u ovom trenutku u svojim problemima. U proseku, transferi sa viših nivoa vlasti sa lokalne samouprave čine 20% ukupnih prihoda. Kod siromašnih opština je to više – 40, čak i 50%. Jednostavno, 2009. i 2010. godini, zato što su bili smanjeni transferi prema tim opštinama, te opštine nisu mogle kvalitetno da izvršavaju svoje osnovne funkcije koje su definisane, a to je da kvalitetno održavaju škole i vrtiće, nisu mogle da ulažu u svoju lokalnu infrastrukturu, čak nisu mogle ni da plaćaju dažbine. Ako je tačan podatak koji je iznela Stalna konferencija gradova i opština, te opštine danas u Srbiji duguju negde oko 17 milijardi dinara komunalnih usluga, usluga prema EPS-u i NIS-u. To je jako važan podatak i tu se nešto mora uraditi.

Potpuno je jasno da sa ovim paketom zakona usvajamo izmene i dopune Zakona o imovini, gde se daje mogućnost lokalnim samoupravama da mogu imati dopunske prihode vezano za imovinu građana, ali da budemo odmah i svesni da je danas u Srbiji teško to naplatiti, zato što su, naročito u tim najsriomašnijim opštinama, građani najviše i siromašni. Kada pogledate koliko imamo problema u legalizaciji, potpuno je jasno da će pitanje naplate poreza na imovinu biti teško, tako da nisam siguran da će i lokalne poreske administracije imati toliko kapaciteta, a i da građani mogu plaćati svoje poreze, tako da mi se čini da će lokalne samouprave, naročito one najsiromašnije, imati određenih problema i u budućnosti, koje su imale i prošle i pretprošle godine, odnosno u prošlosti.

Takođe se daje mogućnost, to je definisano, da najsiromašnije lokalne samouprave mogu imati i neka dopunska sredstva od resornih ministarstava, čak je i u onome – kancelarija za održivi razvoj, definisano da će ove godine imati oko 500 miliona dinara više sredstava koja se najčešće upućuju prema tim siromašnijim lokalnim samoupravama. Takođe je dato, kod Ministarstva životne sredine i prostorno planiranje, za infrastrukturu je definisano nekih stotinak miliona dinara. Takođe i kod drugih ministarstava su definisana određena sredstva koja mogu

da koriste lokalne samouprave. Ima još jedna stvar, pošto se ta sredstva dodeljuju preko određenih konkursa, nisam siguran da će najsiromašnije opštine imati kapaciteta da urade kvalitetno projekte, odnosno projektnu dokumentaciju, da mogu da konkurišu adekvatno i da povuku ta sredstva, odnosno dešavaće se ono što se dešavalo i u prošlosti – da oni koji imaju veće kapacitete, odnosno oni koji su bogatiji, oni prvi dođu do tih sredstava i mogu pre da povuku ta sredstva, dok oni koji su siromašniji ne mogu da dođu do tih sredstava ili teže dolaze do tih sredstava, tako da se jaz između bogatih i siromašnih sve više produbljuje. Čini mi se da će se u narednom periodu morati tražiti neko rešenje što se tiče Vlade, da se ovim najsiromašnijim opštinama pomogne.

Prošle godine je preko Ministarstva za NIP bilo predviđeno dve milijarde dinara za razvoj lokalne infrastrukture u najsiromašnijim opštinama u Srbiji koje su prijavljivale projekte i na osnovu konkursa su dobijale sredstva za realizaciju tih projekata. Ove godine, ako sam dobro video, tih sredstava nema ni kod Ministarstva za NIP i nekim drugim ministarstvima, osim za kancelariju za održivi razvoj, gde je predviđeno nekih 500 miliona dinara uvećanja u odnosu na prošlu godinu za te najsiromašnije opštine u Srbiji.

Druga stvar koju hoću da kažem, polemika se danas vodila i ovde u parlamentu, da privredi treba dati što više podsticaja, jer samo opravkom privrede možemo postići da BDP u 2011. godini raste sa procentom od 3%. Čini mi se da je važna jedna stavka koja je vezana za Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, nabavka domaće finansijske imovine je 19,8 milijardi. To je ono što su bile činjenice i najvažnije mere Vlade Republike Srbije kao odgovor na ekonomsku krizu u 2009. i 2010. godini. To su oni subvencionisani krediti za obrtna sredstva, takođe i subvencionisani krediti za investicije, gde su banke odlučivale kome će se dodeljivati ta sredstva, a Vlada je samo preko Fonda za razvoj davala subvencije, odnosno da privrednici imaju što povoljnija sredstva. Čini mi se da smo tu postigli da nemamo pad domaćeg proizvoda kao što je bio pad u državnom regionu, što mislim da je veliki uspeh Vlade.

Druga stvar, čini mi se da je takođe dobro za oporavak domaće privrede i subvencije koje su definisane za kupovinu domaćih dobara i roba. Tu je definisana subvencija za kupovinu autobusa, kamiona, zamenu starih automobila, građevinskih mašina i proizvodnja šinskih vozila i remont, jer potpuno je jasno da, ako domaću proizvodnju na neki način u ovim kriznim vremenima pospešujemo, a to znači da će ljudi ostati zaposleni i u FAP-u u Priboju, u "14. oktobru" u Kruševcu, u "Ikarbusu". Jednostavno, vi time stvarate mogućnost za proizvodnju u preduzećima, radnici mogu da rade i da zarađuju svoju platu.

Dobar primer jeste i grad iz koga dolazim, gde je u januaru 2010. godine raskinut ugovor o privatizaciji Fabrike vagona iz Kraljeva, zahvaljujući ovom programu Vlade Republike Srbije i tome što Železnice Srbije imaju potrebu za novim vagonima i repariranim vagonima, Fabrika vagona je u datom trenutku dobila određeni posao, a ljudi su ostali da rade i već u septembru počela je da potpisuje i inostrane ugovore, tako da će vagoni iz Kraljeva, zahvaljujući Vladi Republike Srbije, koja je u datom trenutku održala to preduzeće, moći da izvoze i u razvijene zemlje EU, što jeste imperativ, spasiti u ovom trenutku preduzeće da može da radi, da ostanu zaposleni i svakako čekati proces privatizacije, da se nađe adekvatan strateški partner.

Druga stvar koja je takođe važna jeste i subvencija privatnim preduzećima od 2,7 milijardi, nešto veće nego prošle godine i one su predviđene za grinfild

investicije. Kao država moramo da se borimo kako da dođemo do novih investicija, kako domaćih preduzeća tako i inostranih preduzeća. Ovih 2,7 milijardi su nešto što država daje podsticaj, i potpuno je jasno da i zemlje u okruženju i među opštinama u Srbiji takođe postoji konkurencija, svi se trude da privuku investitore, iz prostog razloga što donose novu tehnologiju, nova radna mesta i najčešće imaju tržište, a to znači da će proizvod izvesti na neko tržište, a to znači devizni prihod za državu u kojoj se oni nalaze.

Zbog toga jeste važno, pored toga što moramo da opremimo lokaciju, da im ponudimo da bi svoje fabrike locirali na tim mestima, moramo da budemo konkurencija, a to znači da moramo da damo i određene podsticaje koji su vezani za zaposlenje novih ljudi. Dobro je da su ove godine odvojena već sredstva nego prošle godine. Na ovom programu su došli u Srbiju "Juraj", "Falk" i "Leoni". Potpuno je jasno da ćemo to morati da radimo i u narednim godinama.

Ono što se često u javnosti zaboravlja i često se pominju strane kompanije, zato što zapošljavaju mnogo više ljudi, konkursi su javni, raspisuje ih Vlada Srbije, odnosno Sjepa, mogu da se prijave i domaća preduzeća i sigurno postoji masa domaćih preduzeća koja su povukla ova sredstva, samo što je broj zaposlenih ljudi manji nego što su ove strane kompanije i to je sasvim normalno.

Ono što je takođe važno, čini mi se, kad sam malopre govorio o nerazvijenim opštinama, da postoji posebna linija Vlade Republike Srbije za podsticaj nerazvijenim opštinama. Kada sam malopre rekao da lokalne samouprave nerazvijenih opština imaju manje mogućnosti, a kad kažem manje mogućnosti, mislim manje kapaciteta da urade kvalitetno projekte i dokumentaciju i na određenim konkursima da budu konkurenti većim i razvijenim opštinama, u ovom slučaju mislim da je Vlada dobro postupila time što je odvojila poseban fond od 1,7 milijardi, koji je namenjen samo privrednicima iz tih nerazvijenih opština.

Potpuno je jasno da se sredstva dele takođe po konkursu, preko Fonda za razvoj. Svako može da se prijavi, ko ima ideju, najbolji će deliti sredstva i to jeste direktna pomoć privredi tih najnerazvijenijih opština.

Da bi podigli privredni razvoj, jedna stvar koja je i prošle godine jako loše prošla u doba krize, a to je građevinska industrija. Građevinska industrija je imala pad proizvodnje negde preko 20% aktivnosti i dobro je da ove godine se nastavlja program vanredne podrške građevinskoj industriji i dobro je da je preko Ministarstva za prostorno planiranje odvojeno preko 1.050.000.000 učešće države u onim projektima koji su zajedno definisani između Vlade Republike Srbije i lokalnih samouprava koje su to definisale, a to je učešće onih 10%, odnosno 10% prošle i 10% ove godine i lokalne samouprave ostalo, a ostatak je kreditna linija i to je sigurno nešto što će u mnogome pomoći, ukupno će biti oko 18 milijardi dinara koje idu prema građevinskoj industriji za projekte koje su definisale lokalne samouprave.

Potpuno sam siguran da će to značajno poboljšati privrednu aktivnost u oblasti građevinarstva, a to znači i ukupna privredna aktivnost na teritoriji čitave države Srbije.

Hoću da iskoristim priliku pošto je ministar ovde, da postavim jedno pitanje. Pošto sam narodni poslanik koji dolazi iz Kraljeva, moje kolege poslanici, članovi Vlade, takođe znaju da je Kraljevo 3. novembra pogodio jedan razoran zemljotres i tada Vlada Republike Srbije u danima posle 3. novembra je obećala oko milijardu dinara da će pomoći da se saniraju posledice tog zemljotresa. Čini mi se da sam pažljivo pogledao ovaj budžet i nisam primetio tačnu cifru. Verovatno se ona krije negde preko razdela koji su definisani za ministarstvo.

Voleo bih da ministar u odgovoru na pitanje mi pomogne da od prilike koliko može grad Kraljevo, kome u ovom trenutku to jeste važno, može da očekuje direktne pomoći, a koliko indirektno preko programa koji idu preko određenih ministarstava? Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, pred nama su danas četiri zakona, tri zakona koji su vezani za ratifikaciju zajmove vezanih za izgradnju infrastrukture u državi Srbiji, jedan zakon je za ratifikaciju zajma vezan za kupovinu opreme za EPS i treći je sporazum između dve države.
Ono što je jako važno reći je da bez razvoja infrastrukture, kako energetske, putne, železničke, jednostavno nema ekonomskog razvoja države. Države kod kojih je slabo razvijena infrastruktura, kao što je država Srbija, ne mogu računati na priliv stranih investicija odnosno privlačenje stranih, kao i domaćih investitora.
Ako nema dobre razvijenosti infrastrukture sigurno i regionalna razvijenost same države i unutar same države postoje velike dispriporcije i država mora tad da uradi sve da radi na jačanju svoje infrastrukture.
Ono što je takođe važno treba reći da siromašne države, država Srbija jeste siromašna država, ne mogu same da finansiraju infrastrukturu, mogu da je finansiraju na dva načina. Jedan jeste da naročito velike infrastrukturne projekte na koncesije. Drugi način jeste da se kreditno zaduže i da rade na izgradnji svoje infrastrukture. Danas mi ovde govorimo o kreditnom zaduživanju koje će uzeti naša javna preduzeća koja će se baviti razvojem infrastrukture za koja su zaduženi.
Druga stvar, koju treba takođe kada se govori o razvoju infrastrukture imati na umu, jeste da se tu rade određeni objekti, za te objekte će se sigurno angažovati određena operativa bila ona strana ili domaća, normalno uvek treba težiti da to bude domaća operativa, to će imati ulogu da jednostavno zaposli određene ljude, a to znači da ćemo imati i ekonomski rast.
Danas smo govorili kod rebalansa budžeta da je pad u građevinarstvu negde oko 20% bio u 2010. godini i sigurno jeste značajno izgradnja velikih infrastrukturnih projekata za povećanje procenta uposlenosti građevinske operative, odnosno građevinarstva u Srbiji.
Što se tiče prvog zakona vezan je za uzimanje zajma za izgradnju mosta od Zemuna prema Borči ovaj sporazum treba shvatiti kao deo sporazuma o osnovnoj tehničkoj i ekonomskoj saradnji između države Srbije i Narodne Republike Kine. Taj sporazum je bilateralni sporazum i on je potpisan prošle godine. Sam tehnički gledano most Zemun – Borča je most koji je dugačak jedan kilometar i 21 kilometar je potrebno uraditi pristupnih saobraćajnica. Veliki kapitalni objekat ne samo za grad Beograd već i za državu Srbiju u celini,.
Ono što takođe treba reći jeste da on predstavlja sastavni deo buduće obilaznice oko grada Beograda u vezu Koridora 10, sa Koridorom 4 u Rumuniji i celim tim prostorom.
Treba reći da ukupna investicija za ovaj kapitalni objekat jedva je 155 miliona dolara, 85% ove investicije je uzeto od eksportno-importne banke Kine i to je nekih 217 miliona dolara. Ostatak od 15% potrebno je da se obezbedi preko Ministarstva za Nacionalni investicioni plani, a Beograd treba da odradi eksproprijaciju zemljišta i tehničku pripremu koja je vezana za izgradnju ovog velikog kapitalnog objekta.
Potpuno je jasno da u ovom delu treba razmišljati da su tri činioca jako važna, a to su Narodna Republika Kina, odnosno njihova kompanija koja će izvoditi radove, Ministarstvo za Nacionalni investicioni plani koji treba da obezbedi 15% učešća i grad Beograd koji će biti najveći korisnik ovog budućeg kapitalnog objekta.
Ono što takođe treba reći jeste da u ugovoru koji je potpisan 45% ukupne investicije na ovom mostu, a to znači poprilično sredstava, moraju da rade domaća preduzeća ili će biti domaća oprema koja će biti ugrađena u taj most. To na neki način pospešuje i razvoj domaće građevinske industrije i industrije koja je vezana za građevinski materijal koji se ugrađuje u mostove.
Ono što treba reći kada razgovaramo o zaduženju, to zaduženje je čini mi se povoljno ako možemo razgovarati o povoljnosti zaduženja za jednu državu. Kredit se daje na period od 18 godina. Tri godine su grejs period i 15 godina je vraćanje kredita, i godišnja fiksna kamata je 3%.
Kažem da danas ako hoćete da se zadužite ovo su jako povoljni uslovi. Nije se dobro zaduživati, ali ako je zaduživanje vezano za izgradnju kapitalnih objekata, a ovo jeste kapitalni objekat, vezano za infrastrukturu, gde će se uposliti građevinska operativa, onda opravdanost toga zaista jeste velika.
Da ne govorim koliko će to skratiti određeni put, rasteretiti saobraćaj u Beogradu i poboljšati funkcionisanje saobraćaja u samom glavnom gradu. Nadam se da krajem 2013. ili 2014. godine, kako je planirano, most može biti završen i onda je potpuno jasna opravdanost jednog ovakvog projekta i potpuna je, i mislim da će to biti na zadovoljstvo Vlade RS, resornih ministarstava i grada Beograda.
Što se tiče drugog zajma, to je zajam koji uzimaju javno preduzeće "Železnice Srbije" od Evropske banke za obnovu i razvoj. Država je i ovde garant. Javno preduzeće treba da vrati taj dug. Takođe je važno da kroz Koridor 10 imamo dobre i brze pruge i zbog konkurencije i zbog toga da naše železnice mogu da konkurišu za prevoz robe, putnika i tereta i da bi imali veće prihode nego što sada imaju i da bi preduzeće bilo rentabilnije u svoj poslovanju.
Potpuno je jasno da danas na Koridoru 10 imamo deonice gde se vozovi jako sporo kreću, da su to uska grla i da moramo u narednom periodu raditi da se brzine tih pruga povećaju na projektovanu brzinu koja je nekada bila i potpuno je jasno da i pouzdanost vučnih sredstava elektro lokomotiva koji rade na tom Koridoru 10 i nije tako bog zna šta iz prostog razloga što su te elektro lokomotive, stare često se kvare i može doći do određenih zastoja.
Iz tog razloga povlači se i ovaj zajam od 100 miliona evra koji je namenjen za tri podprojekta. Prvi deo se odnosi na rehabilitaciju pruga u dužini od 112 kilometara duž Koridora 10 i da se nabaci mehanizacija za buduće održavanje tih pruga.
Drugi deo se odnosi na nabavku 15 i više sistemskih lokomotiva. Treći deo se odnosi na praćenje celog projekta koji jeste važan i za "Železnice Srbije" i za državu u celini. Prvi deo znači da imamo kvalitetnije pruge i sigurnost na prugama da bude veća. Drugi deo projekta znači da se pouzdanost sistema povećava tako što ćemo imati nove elektro lokomotive koje em što će brže ići, em što neće dolaziti do kvarova. Pouzdanost sistema će biti veća.
Treća stvar jeste da ćemo uspeti na onim mestima posle rehabilitacije pruge, znači povećaće se brzina i brže će ići transport robe, putnika na Koridoru 10.
Ono što takođe treba reći je da se na ovim projektima vodi posebna pažnja i o racionalnom korišćenju energije. Čini mi se da je jako zanimljivo da je definisano da u okviru "Železnica Srbije" mora postojati jedinica za energetsku efikasnost. Čini mi se da poštujući sve te sporazume i sve ono što se danas dešava u svetu moramo imati sisteme koji racionalno koriste električnu energiju i o ovom delu se vodilo računa tako da će postojati ta posebna jedinica koja će biti u okviru javnog preduzeća "Železnice Srbije", i koja će imati zadatak da prati, odnosno da se u narednom periodu racionalno koristi energija, odnosno smanji potrošnja energije u celom sistemu.
Kažem – krediti je 100 miliona evra. Period zajma je 15 godina i grejs period je četiri godine. Kamata je euribor koja je promenljiva plus 1% marže. Znači, euribor je nešto što se donosi na šest meseci. Menja se i sigurno kako se bude smanjivao i povećavao, tako će se i ova kamata smanjivati i povećavati.
Ideja jeste da se poboljša komunikacija na Koridoru 10. Potpuno sam siguran da će građevinske firme domaće konkurisati na izvođenju radova, naročito na rehabilitaciji železničkih pruga i mislim da, ako su projekti gotovi na ovom delu, onda poslovi mogu brzo da počnu, a to znači uspeh za državu i javno preduzeće, a siguran sam kada se sve to bude završilo da će kvalitet usluge koju pružaju "Železnice Srbije" na tom delu naše teritorije biti znatno bolje.
Treći infrastrukturni projekat je vezan za obilaznicu oko Beograda za Sektor B. Potpuno jasno da obilaznica oko Beograda je davno počela da se radi i još uvek nije završena i možemo reći da je sramota cele države, a pomalo i grada Beograda.
Neke procene govore da je ukupna vrednost investicije za obilaznicu oko Beograda negde oko 362 miliona evra, pri čemu javno preduzeće "Putevi Srbije", koje se po zakonu bavi održavanjem i izgradnjom državnih puteva, ovo jeste državni put, treba da obezbedi 120 miliona evra, a ostatak će se obezbeđivati od kredita.
Do sada su određeni delovi obilaznice oko Beogradu urađeni. Prošle godine smo ratifikovali jedan sporazum sa Evropskom investicionom bankom. Zajmoprimac je javno preduzeće "Putevi Srbije". Država je i u ovom slučaju garant. Tada smo ratifikovali sporazum od 60 miliona evra za izgradnju obilaznice oko Beograda i po tom istom principu.
Sada se ide na specifikaciju sporazuma sa Evropskom investicionom bankom za kredit od 40 miliona evra za taj sektor B, a taj sektor B obuhvata područje, odnosno vezu između Orlovače i Avale, to je dužina od 5,4 kilometra i na tom delu je potrebno, po planu projektne dokumentacije javnog preduzeća "Putevi Srbije", izgraditi pet mostova i jedan tunel, što zaista predstavlja velike građevinske radove gde, potpuno sam siguran, da naše putarske firme mogu da izvrše te radove i čini mi se da će oni biti ozbiljni konkurentni i da mogu taj posao da odrade.
Znači, i ovde je isto važno da je urađena projektna dokumentacija, čini mi se da je na tom polju sve završeno, tako da jednostavno može se jako brzo posle ratifikacije ovog sporazuma, naročito kada kažem ratifikacije, pretpostavljam posle zimskog perioda može se krenuti u izgradnji ove deonice puta, a možda čak i u toku zime.
Ono što je bitno, taj deo puta je projektovan kao klasičan auto-put za brzine od 120 kilometara, širina traka je 3,75 metara i postoji ona treća traka koja je tu definisana. Važno je da je ovaj kredit od 40 miliona evra.
Data je mogućnost što se tiče kamate da budu dve - da li fiksna ili varijabilna kamata, to ćemo sami birati. Ako je to fiksna kamata, to je kamata koju Evropska investiciona banka utvrđuje na godišnjem nivou. Ako je varijabilna kamata, to je euribor koji se utvrđuje šestomesečno, plus određeni raspon koji se definiše poslovima banke.
Kredit se daje na 25 godina, pri čemu je sedam godina grejs period, i ono što je važno kod ovog kredita, jeste da se može povlačiti tranša do 31. decembra 2014. godine. Pretpostavljam da bi 31. decembra 2014. godine, ja se nadam da će i obilaznica oko Beograda o kojoj se priča već 20 godina, biti završena i da će glavni grad dobiti obilaznicu, a koliko će to biti rasterećenje grada, to najbolje znaju građani Beograda i mislim da će to biti, kažem, uspeh države u celini i grada Beograda.
Ratifikacija sporazuma o davanju garancije odnosi se na davanje garancija EPS za nabavku pametnih, takozvanih, savremenih brojila. Ono što je važno reći jeste da danas u Srbiji ima negde oko 3,5 miliona brojila, od ta 3,5 miliona brojila 3,1 milion su brojila domaćinstava, a negde oko 400.000 su brojila industrijskih potrošača.
Takođe, treba reći da 90% ukupnih brojila su brojila koja su elektromehanički uređaji, koji se najčešće nalaze u stanovima potrošača i prostorijama potrošača. Ona se mogu ometati i jednostavno se mogu prepravljati i potpuno je jasno da analize u Elektroprivredi Srbije pokazuju da se na taj način se gubi, odnosno da ne kažem jednu ružniju reč, nestaje velika količina energije koju Elektroprivreda Srbije ne može da naplati.
Takođe je važno reći da negde 25 godina je prosek danas starosti brojila u Srbiji i ono što je u strateškim planovima razvoja Elektroprivrede Srbije jeste da se počne sa zamenom tih brojila savremenim brojilima. To je neki proces koji se ne može jako brzo desiti. Planovi EPS-a jesu da se počne ove godine, a da će taj period trajati oko deset godina.
Ono što je takođe važno, jeste da ovaj kredit od 40 miliona evra će imati neke svoje tri komponente. Prva komponenta jeste da se zameni 250.000 od onih 3.500.000 miliona brojila, odnosno 3,1. Milion brojila u domaćinstvima. Znači, 250.000 domaćinstava će dobiti nova brojila. Jednostavno, to neće biti opterećenje domaćinstava.
Drugi deo jeste 7.000 brojila, da se sa pripremnom opremom koja je potrebna za njih ugrade u industrijske potrošače. Ovaj kredit će se utrošiti i za nabavku kompjuterskog hardvera i softvera. To znači da ćemo u budućnosti imati daljinsko učitavanje ili očitavanje potrošnje električne energije sa tim brojilima, pravljenje baze podataka na osnovu tih očitavanja i jednostavno upravljanje tom bazom podataka i integraciju celog tog sistema u postojeći sistem EPS-a, što će biti jako važno i dobro za državu Srbiju i za kompaniju.
Ono što uvođenje tih novih brojila treba da omogući, jeste da će EPS imati i efikasnije upravljanje i kontrolu distributivne mreže. Smanjiće se troškovi kako komercijalni, tako i za tehničko održavanje električnih brojila. Ono što je takođe važno da će se povećati stepen isporučene i fakturisane naplate električne energije, što je, čini mi se, jako važno.
Analize koje su rađene u EPS-u jesu da je ovo jako rentabilna stvar koju treba da uradimo iz jednog prostog razloga, da je povraćaj uloženih sredstava u prvoj godini, svake godine 20%. Faktički, ako vi uložite 40 miliona evra u zameni brojila, za pet godina će se vama vratiti 40 miliona evra kroz povećanje rentabilnosti celog sistema. To je potpuno jasno da je imperativ ovog javnog preduzeća.
Ono što je takođe važno reći jesu i tehničke karakteristike koje su vezane za ovaj zajam. On se daje na 12 godina. Tri godine je grejs period i kod njega je kamata, euribor plus jedan posto marže. Mislim da je to nešto što u budućnosti EPS-u sa zamenom ovih brojila može sama dati ovaj kredit, a da će država biti samo garant, o čemu insistira i Evropska investiciona banka.
Na kraju, hoću da kažem da kada se jedna država zadužuje nije dobro. Kada se država zadužuje da radi infrastrukturu svoje zemlje, kada se zadužuje da pomogne svom preduzeću da poveća naplatu i da smanji gubitke u svojoj mreži i poveća njegovu profitabilnost, onda je to dobra stvar.
Znajući da država Srbija nema svojih sopstvenih sredstava da može izdvajati u infrastrukturu i znajući da sama EPS nema sredstava da sama uradi iz svojih sopstvenih prihoda zamenu električnih brojila, potpuno je jasno da se ovim rešavaju veliki državni problemi, kao i problemi koji su vezani za javna preduzeća.
Što se tiče G17 plus, ona će podržati u danu za glasanje sve četiri ratifikacije, kao i sporazum koji je potpisan sa Kazahstanom i poziva druge poslaničke grupe da urade isto.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas četiri izmene i dopune zakona i u svojoj diskusiji želim da govorim kratko o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, o Agenciji za osiguranje izvoza i finansiranju izvoza i o izmeni i dopuni Zakona o Fondu za razvoj.
Da bismo razumeli značaj ova tri zakona, odnosno izmene i dopune ova tri zakona, čini mi se da je važno ponovo ponoviti nekoliko statističkih podataka koji su danas prisutni u Srbiji.
Jedna stvar koja je jako važna, ako pogledamo statistiku, odnosno kretanje stanovnika od 1970. godine do 2010. godine, zadnjih 40 godina, videćemo da u nekim mestima u Srbiji broj stanovnika se za tih 40 godina skoro smanjio za 50%, u Žabarima za 47%, u Svrljigu za 40%, dok u drugim mestima, koja su i najrazvijenija mesta u Srbiji, broj stanovnika se povećao za 30-40%, u Beogradu za 33%, u Novom Sadu za 54%.
Kad pogledamo danas nezaposlenost, videćemo da region Beograda ima nezaposlenost u Srbiji 13,7%, dok neki regioni imaju nezaposlenost preko 30%. Govorim o regionima, a opštine čak i preko 58%, kao što je Bela Palanka.
Ako govorimo o proseku plata, u Beogradu je danas prosek plata 24% veći nego što je prosek plata u Srbiji, dok je u Lebanu prosek plate 40% manji nego što je danas prosek u Srbiji.
Kad sve ovo pogledate, vidite da je država Srbija danas jako neravnomerno regionalno razvijena i, kada govorimo o regionima, odnosno o upravnim okruzima, ta neravnomernost je negde 1:7 između najrazvijenijeg, odnosno najnerazvijenijeg okruga.
Da bi se ove regionalne razlike smanjile, što je osnovni cilj Vlade Republike Srbije i aktivnosti koju sprovodi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i druga ministarstva koja se bave regionalnom politikom, potrebno je uraditi nekoliko stvari. Prva stvar jeste, ako ništa drugo, izvršiti dekoncentraciju institucija sa jednog mesta, odnosno u ovom slučaju Beograda, na druge gradove Srbije.
Kada govorimo koji će to biti gradovi, onda moramo razmišljati o onome što je definisani prostorni plan Republike Srbije, o kome smo razgovarali pre neki dan, jer prostornim planom je definisano da najveći gradovi u Srbiji treba da budu i motori razvoja i tamo je tačno rečeno koji su to gradovi od nacionalnog značaja, a koji su gradovi od posebnog značaja.
Potpuno je jasno da su Zaječar, Niš i Kragujevac gradovi od nacionalnog značaja i tri institucije se sele na početku u ta tri grada, a Užice je grad koji je od posebnog značaja, prema tome i Agencija za osiguranje i finansiranje ide u taj grad, tako da se poštuje i ono što je rečeno u prostornom planu Republike Srbije.
Sledeći korak koji treba u narednom periodu definisati i raditi na njemu je decentralizacija, odnosno izmeštanje političkog odlučivanja iz Beograda u regione. Ono što Ujedinjeni regioni Srbije danas zagovaraju jeste nešto što treba da dobije političku podršku svih aktera, jer to jeste važna stvar, ako hoćemo ravnomerniji regionalni razvoj Srbije. Treća važna stvar jeste razvoj infrastrukture u svim delovima Srbije i razvoj regionalne privrede, da bi sprečili iseljavanje ljudi iz određenih prostora, da ti prostori ne bi ostali nenaseljeni.
Što se tiče Predloga zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, najvažnija stvar jeste da se izmešta sedište Nacionalne službe za zapošljavanje u Kragujevac. Jeste važno zbog Kragujevca, a jeste važno zato što je u Kragujevac došla najveća multinacionalna kompanija koja danas postoji u Srbiji, a to je "Fijat".
Pored "Fijata" doći će tu i komponentaši, koji će sigurno u blizini Kragujevca otvoriti pogone. Jeste važno da jedna nova politika zapošljavanja, nešto što će se dešavati u razvoju Šumadije i cele centralne Srbije, potiče iz Kragujevca i ne vidim ništa loše zato što će sedište Nacionalne službe u budućnosti biti u Kragujevcu.
Što se tiče Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, sedište će biti u Užicu. Sa druge strane, Agencija za osiguranje izvoza ima zadatak da da podršku privrednim subjektima koji se najčešće bave i izvozom i da ojača njihovu poziciju, kako na domaćem tako i na inostranom tržištu. Izvoz je nešto što je jako važno danas u Srbiji.
Ono što ove izmene i dopune zakona definišu jeste da preduzetnik može osigurati i potraživanje na domaćem tržištu u visini onih potraživanja koja ima na inostranom tržištu, jer potpuno je jasno da u doba krize, kada imate veliku nelikvidnost u privredi, unutrašnja potraživanja nekog privrednog subjekta mogu dovesti da on ima problema, iako je izvozno orijentisan. Prema tome, čini mi se da je ova izmena i dopuna zakona jako važna.
Ono što je, takođe, čini mi se jako važno reći jeste da sedište jeste u Užicu. Kad danas pogledate statistiku, 13,1% ukupnog izvoza je iz Zlatiborskog okruga, odnosno iz ovog regiona. To je negde 491 milion dolara na godišnjem nivou u 2009. godini. To je jedini region koji ima i suficit negde oko 115 miliona dolara. Prema tome, ako hoćemo da biramo gde bi trebalo da bude sedište, mislim da je Ministarstvo dobro predložilo da to bude u Užicu.
Što se tiče Fonda za razvoj, logično jeste da je danas južna Srbija najnerazvijeniji deo Srbije. Kada smo malopre govorili o statističkim podacima, veliki broj mesta i po pitanju nezaposlenosti, i po pitanju smanjenja broja stanovnika u tim mestima i po pitanju razvijenosti privrede jeste u južnoj i istočnoj Srbiji. Ako hoćemo da pospešimo razvoj tog dela, važno je da jedna institucija ode u jedan veliki grad kao što je Niš, tako da je predloženo da Fond za razvoj bude u Nišu.
Ono što je, takođe, važno, jeste da su izmene i dopune zakona definisale da sada mogu i državna preduzeća da konkurišu kod Fonda za razvoj. To je nešto što je nateralo Vladu Republike Srbije da u ovom trenutku tako razmišljam. U poslednje vreme dešava se i zbog svetske krize, ali i zbog neuspelih privatizacija koje su se dešavale u Srbiji, da Agencija za privatizaciju raskida ugovore. Postoje neka preduzeća kojima se može pomoći, koja mogu da budu uspešna preduzeća i neka kojima se stvarno ne može pomoći.
Država, naročito u vreme krize, mora da se bavi istinski privredom i važno je da država onim preduzećima kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji i prešlo se u državno vlasništvo, može preko Fonda za razvoj pomoći da bi ta preduzeća opstala, jer ta preduzeća su sigurno nekada bila nosioci razvoja u svojim mestima, tako da u budućnosti treba pokušati sve da ona takođe budu nosioci razvoja.
Sa druge strane, definisano je da kredite od Fonda za razvoj mogu koristiti i privredni subjekti koji imaju deo društvenog vlasništva, ali taj procenat društvenog vlasništva mora da bude manji od 40%, jer je definisano tako da se pokušava na sve moguće načine, naročito u doba krize, pomoći svim privrednim subjektima koji imaju zdrave ideje, da bi tim svojim zdravim idejama stvorili nov proizvod koji mogu da prodaju na tržištu i očuvali svoju zaposlenost.
Ono što je, takođe, jako važno reći, Fond za razvoj, vrednost kapitala se poveća za pet do 10 miliona, što mislim da je, zbog sigurnosti i zbog rejtinga i stabilnosti te institucije, važno, tako da Fond za razvoj u narednom periodu treba da ima značajniju ulogu nego što je imao do sada, a to znači u kreditiranju domaće privrede koja treba da bude nosilac razvoja.
Ovo jeste možda prvi i najvažniji korak. Čini mi se da ćemo u narodnom periodu morati voditi računa da sedišta nekih drugih institucija mogu da se izmeste iz Beograda u neki od gradova Srbije. Ne vidim razloga da možda ne treba razmišljati da sedište centrale "Srbijašume" ne bude u Beogradu, već na nekom drugom mestu u Srbiji, "Srbijavoda", "Putevi Srbije" i nekih drugih institucija, jer samo dekoncentracijom institucija možemo početi na jedan sistemski način da razgovaramo o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije.
Putna infrastruktura i uopšte infrastruktura jeste jako važna i zamisao Vlade Republike Srbije da u sledećih nekoliko godina treba uraditi mrežu auto-puteva u Srbiji, jeste takođe važan faktor da bi postigli onaj cilj o kome sam na početku pričao, a to je da se zaustavi migracija stanovništva, da se pojača privreda u onim najnerazvijenijim delovima Srbije i da podignemo zapošljavanje u tim delovima.
Potpuno sam siguran da to neće biti ni brzo ni lako, ali je važno početi na jedan sistemski način i da ta aktivnost Vlade Republike Srbije ne bude kratkoročna, već da bude dugoročna i potpuno sam siguran da ćemo postići cilj koji želimo da postignemo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon o prostornom planu Republike Srbije i to je naša ustavna obaveza kao Narodne skupštine Republike Srbije da donesemo zakon o prostornom planu, a to je obaveza koja proističe iz Zakona o planiranju i izgradnji, koji je ova Narodna skupština RS usvojila prošle godine.
Ono što treba, čini mi se, na početku reći je da važeći prostorni plan u RS donet daleke 1996. godine, pre 14 godina. Od tada do danas desile su se velike ekonomske promene, institucionalne promene, političke promene u državi Srbiji, promene u okruženju, promene u ekologiji, promene u upravljanju resursima i čini mi se da je bilo krajnje vreme da se sve te promene, a i određeni zahtevi koji se postavljaju pred društvo, odnosno pred državu Srbiju, danas ugrade u jedan savremeni novi prostor plan koji će RS, odnosno Narodna skupština RS doneti.
S druge strane, prostorni plan predstavlja jedan krovni, nacionalni dokument, iz koga treba da proizilaze ostala planska dokumenta. To su prostorni planovi posebne namene, za ona značajna područja u Republici Srbiji, kao i regionalni prostorni planovi, odnosno prostorni planovi lokalnih samouprava. Svi ovi prostorni planovi međusobno moraju da budu povezani, da proizilaze jedan iz drugog.
Lokalna samouprava treba da insistira na međusobnom povezivanju lokalnih samouprava, naročito kod onih zajedničkih regionalnih projekata, a to su projekti kao što su saobraćajnice, upravljanje komunalnim otpadom, vodosnabdevanje, postojanje za prečišćavanje otpadnih voda i sve ono što jača ekonomsku vezu između lokalnih samouprava.
Mnoge lokalne samouprave danas u Srbiji su pristupile, poštujući slovo Zakona o planiranju i izgradnji, izradi prostornih planova, neke su u fazi završnice izrade tih prostorni planovi, ali je bilo i jeste važno da donesemo prostorni plan razvoja RS, da bi lokalne samouprave, one koje već nisu, završile posao, uradili određene izmene, ako su potrebne, u saglasnosti sa ovim prostornim planom, ali sa druge strane da bi kao država, kao Narodna skupština, kao Vlada pokazali našu odgovornost i insistirali kod lokalnih samouprava, onih koje nisu počele svoje aktivnosti oko izrade prostornih planova, da i one krenu u taj posao.
Ono što takođe treba na početku reći, prostorni plan je nešto u šta treba ugraditi sve ono što je definisano različitim strategijama, koje je definisala i usvojila Narodna skupština RS u zadnjih nekoliko godina i to nije bio ni malo lak posao. Mislim da je posao koji su uradile stručne ekipe ljudi, koji su radili na izradi ovog prostornog plana, zaista bio obiman i zaista bio veliki.
Prostorni plan, o kome danas govorimo, donosi se za period od 2010. do 2020. godine. On predstavlja dugoročnu viziju razvoja RS i čini mi se da je on prvi korak da se napokon u Srbiji donesu određena strateška dokumenta i određeni planovi i da se tačno zna u budućnosti šta se gde može raditi i da nema više odstupanja od toga.
Fizički, prostorni plan je uradila Agencija za prostorno planiranje RS, stručna organizacija. Ono što smo dobili informacija na Odboru za urbanizam i građevinarstvo jeste da je prostorni plan bio u oko 150 opština u razmatranju, da je bio u razmatranju u različitim stručnim institucijama, različiti stručni pojedinci koji se bave ovom problematikom su takođe dali svoje primedbe, i ono što mi je drago, da na sajtu Agencije za prostorno planiranje postoje sve primedbe koje su stigle na prostorni plan RS i sve primedbe koje su prihvaćene i koje nisu, sa objašnjenjima, što mislim da je jako važno.
Jer jedan ovakav dokument treba da ima jednu dobru javnu raspravu i moje lično mišljenje jeste da svi oni koji su želeli da učestvuju u toj javnoj raspravi su imali mogućnosti da u njoj učestvuju.
Prostorni plan sačinjava dva dela, to je tekstualni i grafički deo prostornog plana. Kada govorimo o tekstualnom delu ovog dokumenta koji se nalazi pred nama, imamo i jedan veliki deo koji predstavlja analizu postojećeg stanja. Tu su podaci koji jesu iz 2008. godine, ali moramo uzeti da je ovaj prostorni plan počeo da se radi 2009. godine, pa se podaci iz 2008. godine nisu mnogo promenili u 2009. godini.
Ima onaj deo koji je jako važan. To su mere i akcije koje treba preduzeti u narednom periodu da bi 2020. godine bili tamo gde želimo da država Srbija bude u različitim oblastima društvenog života. Stoga je važno, čini mi se, ovde reći ono što su predlagači prostornog plana definisali kao viziju ovog strateškog dokumenta, a to je da je država RS 2020. godine teritorijalno utvrđena i regionalno uravnotežena država, održivog ekonomskog rasta i kompletno infrastrukturalno opremljena i saobraćajno pristupačna, socijalno koherentna i stabilna, očuvanog i zaštićenog prirodnog i kulturnog nasleđa, kvalitetne životne sredine i funkcionalno integrisana u okruženju.
Potpuno je jasno da bi 2020. godine država Srbija bila ovakva trebaće dosta rada, političke odgovornosti, velike političke tolerancije, ogromnih materijalnih sredstava, da bi sve ono što se ovde zamisli bilo ugrađeno i ostvareno u državi Srbiji.
Ono što je takođe važno u ovom prostornom planu i o čemu treba razmišljati jeste da se on bazira na nekih pet principa koji su bitni. Prvi princip koji je ovde definisan u ovom prostornom planu jeste princip uravnoteženog regionalnog razvoja i unapređenja socijalne kohezije.
Država Srbija je danas jako neravnomerno regionalno razvijena. Pričali smo da razlika između razvijenosti opština danas u Srbiji je oko 1,30, posle ove krize možda 1,25. Između okruga ta razlika je 1:7 i potpuno je jasno da dolazi do još višeg zaostajanja onih područja koja su do sada bila nerazvijena i na tom polju se u bliskoj budućnosti moraju uraditi velike intervencije.
Ono što je jako važno je da se pristupi planskoj izgradnji infrastrukture na celoj teritoriji RS. S druge strane, mora se raditi na izgradnji industrijskih zona, tehnoloških parkova, da bi se privukli potencijalni investitori u sve delove RS, da bi ljudi dobili posao, da ne bi bilo iseljavanja stanovništva.
Važno je stvaranje novih lokalnih inicijativa i intervencija sa državnog nivoa. Potpuno je jasno da lokalne samouprave, tako siromašne i same, ne mogu određene stvari odraditi da bi se privukli potencijalni investitori. Zato je važna politika države da se sa centralnog nivoa ulažu sredstva u razvitak, industrijski razvoj i opremanje industrijskih zona da bi se privukli potencijalni investitori da ulažu u ta područja da bi zaposlili stanovništvo, da bi stanovništvo ostalo u tom području.
Takođe je važno da javne institucije moraju da budu ravnomernije raspoređene na celoj teritoriji države Srbije. Potpuno je jasno da samo sa tim elementima možemo postići da u narednom periodu država Srbija bude ravnomernije razvijena, uravnoteženije razvijena na celoj svojoj teritoriji.
Ono što predlagači prostornog plana definišu jeste da će gradovi u budućnosti igrati motornu snagu razvoja tih područja i predlaže se da 4 opštine dobiju status grada. To su Kikinda, Vršac, Pirot i Prokuplje.
Ono što je takođe definisano u prostornom planu je da ćemo imati 2020. godine jedan veliki metropolski grad, a to je Beograd, sa 1.200.000 stanovnika. Imaćemo i četiri grada koji će imati i međunarodni značaj, kao što to obrađivači plana kažu – funkcionalna i urbana područja. To su gradovi Novi Sad, Priština, Niš i Kragujevac, koji će biti gradovi od posebnog značaja.
Oni ispunjavaju ovaj uslov, iako u aktuelnoj javnoj raspravi Kragujevac i to područje traže da bude grad od nacionalnog značaja, ali to područje ima manje od 250.000 stanovnika. Predlagači su razmišljali da samo oni gradovi koji imaju preko 250.000 stanovnika mogu biti gradovi od nacionalnog značaja.
Zato će imati poseban značaj i gradovi koji imaju manje od 250.000 stanovnika, ali će imati poseban podsticaj države da bi i oni bili motorna snaga razvoja tog područja. To su Subotica, Kragujevac, Pančevo, Užice, Novi Pazar i Zaječar.
Treći broj gradova će imati takođe značaj. To su gradovi u centralnoj Srbiji, kao što su Čačak, Kraljevo, Kikinda, Kosovska Mitrovica, Pirot i Vranje, značaj u drugim delovima Srbije. Poseban značaj će imati pogranična mesta Loznica, Šabac i mesta koja su vezana za koridor 10 i koridor 7.
Da bi se postigao uravnoteženiji regionalni razvoj budućnosti Srbije, definisane su posebne mere i podsticaji koji će ići prema onim gradovima, bez obzira koji je njihov značaj, da li nacionalni, poseban značaj ili da su oni pogranična područja. U budućnosti treba da budu nosioci razvoja celog područja.
Drugi princip koji je definisan u ovom prostornom planu je regionalna konkurentnost i pristupačnost. Kad govorimo o konkurentnosti, prvenstveno se misli na privrednu konkurentnost.
U budućnosti moramo da stvaramo privredu koja može da bude konkurentna, odnosno da izdrži pritisak konkurencije koja će biti nemilosrdna kako se država bude otvarala prema EU. Samo takva privreda može da zaposli stanovništvo, da građani budu zadovoljniji, a to znači da imaju posao i da mogu da stvaraju.
Nosioci razvoja i stvaranja takve privrede moraju da budu zajedno lokalna samouprava i država kroz jačanje institucija na svim nivoima vlasti, a s druge strane, mora se tražiti modalitet da se opterećenje, odnosno troškovi privređivanja svedu što je moguće na manju meru.
U budućnosti se posebna pažnja mora posvetiti ulaganju u obrazovanje, jer samo sa kvalitetnijim obrazovanjem možemo imati kvalitetnu privredu i određenu produktivnost koju želimo da postignemo. S druge strane, pristupačnost znači da svi oni koji žele da ulažu u privredu Srbije moraju da imaju razvijenu infrastrukturu, da mogu da dođu do određenih područja. Jeste važan razvoj kako putne, tako i železničke infrastrukture, vodnih puteva, infrastrukture institucije i svega onoga što pospešuje sve ono što je vezano za funkcionisanje privrede.
Treći princip koji je definisan je održivo korišćenje prirodnih resursa i zaštićena i unapređena životna sredina. U tom delu se mora voditi računa o racionalnom korišćenju prirodnih resursa, povećanju energetske efikasnosti koja je u Srbiji na jako nismo nivou, korišćenju obnovljivih izvora energije, što predstavlja imperativ i određena zakonska rešenja su počela da se donose na Vladi Republike Srbije.
Potpuno sam siguran da će se u budućnosti intenzivirati ova oblast. Uvođenje čistih tehnoloških rešenja, princip regionalnog upravljanja komunalnim otpadom, što mislim da je nešto što je definisano i zakonom i što se u narednom periodu takođe mora insistirati kod lokalnih samouprava, smanjenje zagađenja gradova i sela, razvijanje zelenih površina u gradovima i pošumljavanje i uređenje određenih prostora.
Četvrti princip je zaštićeno i održivo korišćenje prirodnih i kulturnih nasleđa. To zaštićeno korišćenje u narednom periodu treba da bude osnova privrednog i turističkog razvoja. Potpuno je jasno da zaštita prirodnog i kulturnog nasleđa mora da bude u saglasnosti sa svim savremenim evropskim standardima.
Peti princip je prostorno i funkcionalno integrisanje u okruženje. Danas je važno da se država, a tako i pojedine regije države Srbije, povezuju sa državama u okruženju, i a regijama u okruženju. Tu govorimo i o prekograničnoj, interregionalnoj i transnacionalnoj saradnji.
Država Srbija treba da se povezuje sa državama EU, kao i sa drugim razvijenim državama sveta, da bi svoju poziciju u ovom trenutku poboljšala, kako u privrednom tako i u političkom smislu. Za ovaj princip je jako važno korišćenje projekata prekogranične saradnje i implementacija tih projekata koji su najčešće vezani za saradnju sa lokalnim samoupravama i između lokalnih samouprava. To partnerstvo će pomoći kako lokalnim samoupravama tako i državi Srbiji u njenoj integraciji u EU.
Da bi se stiglo do ove vizije, potrebno je definisati i akcije i obaveze po Zakonu o planiranju i izgradnji, i da se donese program implementacije prostornog plana Republike Srbije. Mislim da će to biti doneto u narednih godinu dana. Onda ćemo imati potpuno jasnu sliku i šta treba da se uradi da bi se sve desilo, da bi 2020. godine Srbija bila onakva kakva je definisana u viziji ovih ljudi koji su pravili ovaj prostorni plan.
Hoću da se baziram još na dve stvari, na razvoju ruralnog dela Republike Srbije i na razvoj infrastrukture Republike Srbije. Mislim da su to dve oblasti koje možda nisu najznačajnije, ali su jako značajne, a koje su obrađene u ovom prostornom planu. Ruralno područje danas pokriva 85% teritorije države Srbije. Na tih 85% teritorije živi 55% stanovnika Republike Srbije i prosečna naseljenost je 63 stanovnika po ha, što je jako malo.
U državi Srbiji, po statističkim podacima, ima 4.800 sela i 700 sela po predviđanju do 2020. godine neće postojati. U njima sada živi manje od 150 stanovnika. Najugroženija područja po ovoj analizi jesu istočna, južna Srbija, jugoistočna Srbija i AP KiM.
Ključni problem ovog prostora je što 60% tih ljudi koji žive u ruralnom području zavise od poljoprivrede i nemaju stalno zaposlenje. Osnovni cilj u budućnosti Republike Srbije je povećanje kvaliteta života u ruralnim područjima, očuvanje, obnova održivog razvoja i ekonomsko-socijalna, ekološka vitalnost kao rezultat decentralizacije gradova i opština.
Šta to znači? Razvoju ruralnih područja mora se u narednom periodu posvetiti posebna pažnja. Njihov razvoj se mora posmatrati na jedan integralan način. Ono što je u ovom planu jako dobro definisano je, da nije svugde isto, kada govorimo o ruralnom razvoju. Smatramo da su neka ruralna područja mnogo više razvijena od drugih i zato su obrađivači plana definisali neka tri tipa ruralnog razvoja.
Prvi tip se odnosi na Vojvodinu i deo oko Šapca, odnosno na Mačvu, gde je broj stanovnika veći od 150 stanovnika po ha. Drugi tip je Šumadija, Pomoravlje, okolina Niša, Leskovca i Vranja. Tu je negde oko 100 stanovnika, 50 do 100 stanovnika po ha. Treći tip je onaj deo gde ima najmanje stanovnika, a to je istočna, jugoistočna, južna Srbija i deo Zlatiborskog okruga, gde je ispod 50 stanovnika po ha, izuzev Preševa i Bujanovca gde je broj stanovnika veći.
Obrađivači plana su tačno definisali šta treba u tim područjima raditi, da bi se prvo zaustavilo iseljavanje stanovništva, da bi se poboljšala demografska struktura i da se iza toga dođe do povraćaja stanovništva, da bi ti prostori bili naseljeni u budućnosti.
Ono što je takođe važno je i razvoj infrastrukture, naročito putne infrastrukture. Jednostavno, da bi zaustavili migraciju stanovništva sa rubnih područja države prema centralnim područjima, moraju imati brzu komunikaciju.
Danas je brza komunikacija pored svih transporta najvažnija, a naročito putna komunikacija. Mislim da je jako važno da se u ovom dokumentu nađe do 2014. godine, šta to država planira da uradi u oblasti auto-puteva kao najvažnijih putnih saobraćajnica. Pored toga, razmišlja se i o regionalnim putevima. Verovatno će lokalne samouprave u svojim prostornim planovima definisati lokalne saobraćajnice.
Prioritet je završetak koridora 10, kako na severu, tako i na jugu, kao i prema granici sa Bugarskom. Jeste važno da se napravi šumadijski prsten. Kad kažem šumadijski prsten mislim na povezivanje Beograda preko Požege do granice sa Crnom Gorom i povezivanje od Preljina do auto-puta Preljina-Pojate.
Potpuno sam siguran da će se time povezati veliki industrijski centri u centralnoj Srbiji, tako da će to biti okosnica i prema istoku, prema Zaječaru, odnosno prema zapadu, Užicu, Šapcu, gde može da se razvija privreda i da taj prostor bude povezan dobrom infrastrukturom, a samim tim, da se postigne da ekonomski prostori ojačaju. To znači da nema iseljavanja stanovništva.
Prostorni plan Republike Srbije treba da bude osnov ekonomskog i institucionalnog planskog razvoja države Srbije. Potpuno sam siguran da su za njegovo ostvarivanje potrebna značajna finansijska sredstva i ne samo zadatak ove Vlade, nego i svih budućih vlada. Prostorni plan donosi se do 2020. godine gde treba da se obezbede sredstva da bi se one stvari koje su definisane ovim prostornim planom i ostvarile, da ne bi ono ostalo na papiru. Čini mi se da jeste važno da ovaj dokument kao razvojni dokument dobije što širu podršku u parlamentu.
Očekujem da i opozicioni poslanici, iz opozicionih poslaničkih grupa, podrže ovaj dokument. Poslanička grupa G 17 plus smatra da je ovaj dokument dobar i da će u danu za glasanje podržati ovaj dokument.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su dva zakona iz oblasti saobraćaja i saobraćaj je u svakoj državi jedna od važnih privrednih grana, tako da i ova dva zakona treba shvatiti kao važne za budući razvoj države Srbije u celini.
Prvi zakon je zakon o vazdušnom saobraćaju. Važan je sa ekonomskog, privrednog i sa stanovišta ukupnog društvenog života u jednoj državi. Ima drugu crtu, a to je strateška crta. Opredeljenje ove države jeste članstvo u EU i sa ovim zakonom pokušavaju se ugraditi sve one pozitivne zakonske odredbe koje su vezane za evropsko zakonodavstvo, a mi ih moramo ugraditi u naše zakone da bismo mogli da ispunimo zahteve iz Akcionog plana koji je postavljen državi Srbiji.
Tačno je da je bilo predviđeno da se ovaj zakon donese 2007-2008. godine. Malo se kasni i treba priznati da je u izveštaju Evropske komisije o napredovanju Srbije posebna primedba data zašto nije ovaj zakon do sada usvojen. Ono što je takođe važno naglasiti jeste da se ovim zakonom reguliše civilno vazduhoplovstvo u državi Srbiji i definisani su propisi i uslovi koji treba da obezbede pravna lica, preduzetnici koji žele da pružaju usluge u oblasti vazduhoplovstva. Takođe su definisani uslovi da bi imali bezbedno i obezbeđeno vazduhoplovstvo u skladu sa evropskim zakonima.
Ono što takođe treba naglasiti jeste da je i ovaj zakon bio na javnoj raspravi. Bio je dugo na javnoj raspravi. Dugo se o njemu pričalo i svi oni zainteresovani činioci, kada kažem zainteresovani činioci mislio sam na stručnu javnost, na ljude iz ministarstava, JAT-a, Direkcije za kontrolu letenja, Saobraćajnog fakulteta iz Beograda, svi su imali dovoljno vremena da daju određene primedbe na ovaj zakon i čak u izradi zakona učestvovali su i predstavnici Evropske komisije kroz neke projekte koji su finansirani od strane EU.
Njihovi konsultanti su radili na izradi ovih zakona, tako da je ovaj zakon prošao jednu široku javnu raspravu. Tačno je da se pojavio 41 amandman Vlade. To su amandmani koji su došli od strane Evropske komisije. Ono što hoću da kažem jeste da smo dugo razgovarali o tome na Odboru za saobraćaj.
Ako se dobro sećam, ovaj nacrt zakona je poslat Evropskoj komisiji u maju ili junu. Čekalo se dugo da Evropska komisija da svoje primedbe Vladi i u jednom trenutku je procenila da bi se ispunio zahtev iz Akcionog plana da se ide pred Vladu, odnosno pred Skupštinu sa zakonom.
U međuvremenu su stigle primedbe koje su tehničke prirode. Nisu nikakve suštinske primedbe što se tiče zakona, tako da se desilo da je Vlada ispoštovala ono što je Evropska komisija tražila i zato se desilo da zbog brzine ispunjenja tog Akcionog plana koji je definisan od strane države Srbije da se te primedbe ugrade u skupštinskoj proceduri i da dobijemo jedan kvalitetan zakon.
Ono što je važno napomenuti jeste na koga će taj zakon imati uticaj. Zakon će imati uticaj na vazduhoplovnu privredu. Imaće direktan uticaj na pružaoce i korisnike usluga u vazduhoplovstvu. Imaće direktan uticaj na vazduhoplovno osoblje i imaće direktan uticaj na organe države koji odrađuju poslove vazduhoplovstva. Zakon omogućuje podizanje nivoa bezbednosti i obezbeđenja, što je danas imperativ u svetu u oblasti vazduhoplovstva i uspostavlja obaveze, stalne i periodične, kao i nadzor vazduhoplova.
Druga stvar koja je takođe važna, koja se definiše zakonom, jeste standardizacija određenih dozvola koje su u saglasnosti sa evropskim normama, tako da svako vazduhoplovno osoblje koje dobije odgovarajuće dozvole i vazduhoplov koji takođe dobije odgovarajuće dozvole, ljudi koji se školuju i dobiju odgovarajuće dozvole mogu ih koristiti kako u državi Srbiji tako i u bilo kojoj državi EU, jer ta dozvola neće biti srpska, nego hajde da kažem "evropska", što jeste važno zbog transfera znanja između ljudi koji se bave ovim poslom.
Ono što je takođe važno je da se ovim zakonom liberalizuje tržište, a to znači da se smanjuju cene usluga, a to znači bolji kvalitet za građane i to znači da ćemo imati veći broj putnika koji će se prevoziti sa naših aerodroma i putovati po celom svetu.
Druga stvar, mislim da se o tome može voditi polemika, to je nešto što je neminovnost, ovaj zakon će pomoći i pospešiti restrukturiranje naših javnih preduzeća, JAT, iz prostog razloga ako imate konkurenciju da bi bili tržišno orijentisani i da bi mogli da izdržite tu konkurenciju morate da vršite svoje restrukturiranje, prilagođavanje novim uslovima na tržištu.
Ono o čemu vodimo polemiku jeste da li to preduzeće treba štititi ili ne treba štititi? Potpuno sam siguran da kada tržište bude liberalizovano, naše preduzeće i ljudi koji tamo rade daće maksimum da se što pre restrukturiraju i da mogu da budu u tržišnoj utakmici adekvatni, da mogu da rade za funkcionisanje svog preduzeća i za svoje plate.
U ovom zakonu su ugrađene sve one norme koje su predviđene određenim konvencijama, a to znači da su ispunjeni svi zahtevi koji su vezani za nešto što se zove evropsko nebo, a to znači da ćemo kao država biti članica svih država EU i da će negde 500 miliona ljudi moći da koriste vazdušni saobraćaj, kako ovde tako i u bilo kojoj državi EU.
Veliko je tržište 500 miliona ljudi i potpuno je jasno da će se na našem prostoru u narednom periodu pojaviti novi privredni subjekti koji će želeti da se bave ovom vrstom saobraćaja, odnosno ovom privrednom granom.
Mora se raditi na jačanju postojećih, JAT i nekih drugih organizacija koje postoje kod nas. Moraće da jačaju organizacije koje se bave održavanjem i centri koji se bave obukom ljudi koji rade u vazduhoplovstvu.
Tehnički gledano, ovaj zakon će obuhvatiti i urediti oblasti koje su vezane za bezbednost u vazduhoplovu, zaštitu vazdušnog prostora, vazdušnu plovidbu, upravljanje vazdušnim saobraćajem, pružanjem usluga u vazdušnoj plovidbi, vazdušni saobraćaj, aerodrome, vazduhoplovne proizvode, vazduhoplovno osoblje, zaštitu od buke i emisije gasova, istraživanje uzroka udesa i nezgoda u vazduhoplovu, olakšice, obezbeđivanje u vazduhoplovu, nadzori i prekršaji u vazduhoplovstvu sa kaznenim odredbama.
Ono što posebno hoću da kažem i da se osvrnem na dve stvari koje su, čini mi se, kod ovog zakona jako bitne, a to je Direktorat civilnog vazduhoplovstva RS. To je jedna organizacija koja je jako važna i poštovale su se preporuke Evropske komisije da u finansijskom smislu Direktorat civilnog vazduhoplovstva RS treba da bude finansijski nezavisna institucija i on se organizuje kao javna agencija koja će za obezbeđivanje i pružanje određenih usluga imati određene takse, a to će biti njihov izvor finansiranja.
S druge strane, to mora da bude jako stručna organizacija, odnosno javna ustanova i, jednostavno, jako je problematično ako dođe do mešanja dnevne politike i funkcionisanja te ustanove. Iz tog razloga, da ne bi došlo do mešanja te dnevne politike čini mi se da je jako važno da ima nezavisno finansiranje, a da bi politika takođe mogla da utiče na neki način i kontroliše rad te javne institucije, važno je da u upravnom odboru koji ima pet članova sedi pet ministara i mislim da jednostavno tu se postiže finansijska nezavisnost, ali i kontrola s druge strane.
Jer, upravni odbor je taj koji usvaja godišnji finansijski plan poslovanja i izveštaj finansijskog plana poslovanja za prethodnu godinu, tako da, jednostavno, mislim da sve nelogičnosti koje su bile do sada u organizacijama mogu da se isprave.
Jako je važno da ljudi rade u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije moraju da budu dobro obučeni, ne samo tekućom obukom, nego i u narednom periodu. Moraju da sva ona pozitivna, odnosno sva nova rešenja koja se uvode u vazduhoplovstvu da oni mogu da primene, da bi naš Direktorat bio rame uz rame sa drugim direktoratima iz drugih razvijenih zemalja i da bi, jednostavno, ono što je ovde rečeno bili ti koji bi bili možda po toj kontroli i lider na Balkanu, a možda i šire.
Druga stvar jeste nešto što je u ovom zakonu, takođe čini mi se prvi put, definisano, a to je vezano za zaštitu životne sredine, to je vezano za buku na aerodromima i za štetne gasove koje emituju vazduhoplovi. Tu će se plaćati određena naknada, ali je važno kako se ta naknada troši - 60%, to je Predlog zakona, ide na prihode samog Aerodroma, a 40% ide u budžet Republike Srbije i to ide u onaj Fond za zaštitu životne sredine.
Od ovih 60% koji idu u kasu Aerodroma, oni su namenjeni za mere koje će smanjiti štetnost tih efekata i tih izduvnih gasova, a onaj deo od 40% ide u Fond za zaštitu životne sredine, predviđeno je da se radi izrada strateških karata buke i akcionih planova, koji bi trebalo da smanje taj štetan uticaj na ljude i na životnu sredinu.
Kada se sve pogleda, čini mi se da je ovaj zakon dobar i potpuno sam siguran da će pomoći uključivanju naše države u jedinstveni vazdušni prostor Srbije i siguran sam da će ga ova skupština u danu za glasanje i usvojiti.
Što se tiče drugog zakona, zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, to je takođe jedan tehnički zakon. On takođe ima važnu ulogu da se domaće zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU. Sve ono što smo usvojili, određeni broj rezolucija koje su vezane za ovu oblast, ugrađeno je u ovaj zakon. Takođe, ugrađene su i određene preporuke i protokoli koji se odnose na odluke dunavske komisije i međunarodne komisije za sliv reke Save. Zakon tačno definiše oblasti na koje se primenjuje.
Zbog vremena, hoću da kažem da je i ovaj zakon takođe važan, iz prostog razloga što su današnji naši brodari izloženi jako rigoroznim uslovima i strogim zahtevima kada plove u druge države. Jednostavno, kod njih važe uslovi koji kod nas još uvek ne važe. Potpuno je normalno da je bolji položaj drugih brodara koji dolaze iz drugih država na našu teritoriju, nego naših na njihovu teritoriju.
Mislim da je jako važno da se i kod nas primene isti propisi, da i za druge važi isti kao u svojim državama, kao što smatram da će biti od velike koristi za domaće brodare.
S druge strane, siguran sam da će se primenom ovog zakona tražiti optimalno angažovanje kapaciteta u unutrašnjem vodnom transportu. To znači da sam siguran da će doći do razvoja ove privredne grane. To sigurno znači i zapošljavanje ljudi u ovoj oblasti što je, čini mi se, u ovom trenutku jako važno za Srbiju.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja. Mi smo ovaj zakon usvojili krajem maja prošle godine, a primena ovog zakona je počela 1. decembra 2009. godine. Prvih mesec dana je u stvari bilo više da se učesnicima u saobraćaju skrene pažnja na novine zakona, a od 1. januara ove godine počela je primena zakona.
Kompletna i potpuna primena zakona očekuje se krajem ove godine, jer čini mi se da Ministarstvo nije donelo određena podzakonska akta koja bliže regulišu određene stvari koje su vezane za zakon i jasno je da će se potpuna primena ovog zakona desiti krajem ove godine.
Glavni cilj donošenja ovog zakona prošle godine jeste da se smanji broj saobraćajnih nesreća. Druga jako važna stvar jeste bila da se broj saobraćajnih nesreća smanji, naročito onih gde imamo i smrtni ishod, a to znači i smanjenje velikih materijalnih troškova koji su vezani za sve saobraćajne nesreće.
Znači, jednom rečju cilj je bio da se poveća bezbednost saobraćaja, učesnika u saobraćaju, a to znači da se definišu jasne procedure, jasni kriterijumi, da se definiše takođe dobra kaznena politika koja će dovesti do ovog glavnog cilja, a to je povećanje bezbednosti u saobraćaju.
Sedam meseci posle početka primene vidite kakve su analize primene tog zakona. Ako uzmemo neke podatke koji su pre donošenja zakona, na primer iz 2008. godine, kada je Svetska banka objavila određene stvari koje su vezane za Srbiju, u Srbiji je u 2008. godini bilo 16 hiljada i 651 saobraćajna nesreća, sa 900 poginulih ljudi i 22 hiljade povređenih ljudi u saobraćajnim nesrećama i procenjuje se da je materijalni trošak, materijalna šteta svih tih saobraćajnih nesreća te 2008. godine bila dve milijarde evra. Moramo priznati, u siromašnoj državi kao što je Srbija dve milijarde evra su zaista velika sredstva.
Ono što je gospodin ministar rekao jeste da je u odnosu na te 2009. i 2008. godinu broj saobraćajnih nesreća za ovih šest meseci primene zakona smanjen za 32,5%, da je broj ljudi koji su poginuli smanjen za 33%, a da je broj povređenih u saobraćajnim nesrećama smanjen za 20%, odnosno broj nastradalih, onih koji su povređeni i poginuli smanjen je za negde oko 23-24%.
Ako uzmemo onaj prvi podatak i uporedimo sa onim podatkom koji sam malopre rekao da je šteta u 2008. godini bila negde oko dve milijarde i smanjenje saobraćajnih nesreća oko 30%, ne može se tačno reći, onda treba očekivati da je i sa ove materijalne strane ušteda u ovoj 2010. godini u odnosu na 2008. godinu negde oko 600 miliona evra. To nije egzaktan podatak, ali može se izvesti zaključak i to jeste činjenica koja je važna za svakog učesnika u saobraćaju, ali i za državu u celini.
S druge strane, dobro je da i svi oni saobraćajni prekršaji koji su vezani za vožnju u alkoholisanom stanju, psihofizičke supstance kada neko koristi, jednostavno pretiče, veća brzina nego što je dozvoljena, zahvaljujući primeni odredaba novog zakona, verovatno i kaznenoj politici koja je definisana za te prekršaje, znači sve te posledice su smanjene, što sa stanovišta bezbednosti učesnika u saobraćaju jeste dobro.
Postavlja se pitanje da li je dobro posle pet, šest, sedam meseci menjati određene članove zakona, ako uzmemo da je Zakon o bezbednosti saobraćaja zaista jedan kompleksan zakon i da je određene stvari koje je definisao i primenjuje u praksi jednostavno nisu mogle sve da se predvide kada se donosio taj zakon. Moram da priznam i Vladi RS i Ministarstvu na jakoj ažurnosti da prizna da određene stvari nisu dobre i da ih treba što pre promeniti da bi u praksi imali i bolju primenu zakona.
Kada pogledamo ove članove koji se menjaju vezani su za pojašnjenje određenih članova i određenih stavova i uvodi se još jedan novi član, čini mi se da je to član 314a koji je novi član koji se dodaje u zakonu, i cilj ovih izmena jeste da se doslednije poštuje Zakon o bezbednosti saobraćaja, da se poveća još više bezbednost učesnika u saobraćaju u državi Srbiji, da se usaglase određene zakonske odredbe sa međunarodnim dokumentima koji jesu važni i na kraju cilj jeste da se smanji broj potrebnih policajaca i službenika za sprovođenje ovog zakona.
Ono što jesu najvažnije izmene u ovom zakonu čini mi se jeste taj član 330. koji je definisao da učesnici u saobraćaju koji se ne pridržavaju određenih zakonskih normi koje su definisane u saobraćaju, a to je upravljanje vozilom bez odgovarajuće dozvole, vožnja sa više od dva promila alkohola u krvi, odbijanje alko-testa ili testa na drogu, prekoračenje brzine za više od 50 kilometara na čas u zoni usporenog saobraćaja, a to je najčešće u gradskim sredinama.
Zatim, prekoračenje brzine za više od 60 kilometara na čas u zoni 30, to su zone škola gde deca mogu da izađu na put, i prolazak kroz crveno svetlo preko pešačkog prelaza na kome se nalaze pešaci, gde je ovim zakonom o bezbednosti saobraćaja definisana kazna od 15 dana zatvora, uvodi se mogućnost da sudija za prekršaje može da kazni učesnika, odnosno vozača sa 15 dana zatvora ili novčanom kaznom od 100 do 120 hiljada dinara.
Još jedna stvar jeste kazna koja je bila od 30 do 60 dana zatvora, kada još izazovete kod ovih prekršaja i saobraćajnu nesreću, onda se ovde daje mogućnost da tada kazna može da ostane ili mogućnost novčane kazne od 120 do 150 hiljada dinara.
Ovo jeste izazvalo polemiku u javnosti da li je ova odredba u zakonu dobra ili nije, mnogi smatraju da jeste, drugi da nije, ima i za, ima i protiv, ali čini mi se da je ova odredba bolja nego ona što je bila. Neke stvari rekao je i ministar, jeste da mi zaista imamo kroz našu zemlju tranzit, gde strani državljani prolaze kroz našu zemlju, neko izazove udes, mora da ide 15 dana u zatvor, jednostavno nema neko ko će da vozi vozilo, ti ljudi moraju da se smeste u državi Srbiji, troškovi, neprijatnosti i sve ono što je vezano za život porodica i mislim da se to moralo imati u vidu.
S druge strane, ako se pogledaju statistički podaci da je do sada, znači od 1. januara do kraja juna, 4.774 prijave za prekršaje koji su vezani za 15 dana zatvora, a 209 prijava koje su vezane za nasilničku vožnju, a to je 30 do 60 dana zatvora, ako svi ljudi koji bi trebalo odu u zatvor vrlo brzo ne bi bilo kapaciteta da budu smešteni, dešavalo bi se da se možda dve-tri godine čeka da ti ljudi odsluže svoje zakonske kazne od 15 dana.
Izvinite, ali tri-četiri godine čekati na to stvarno je mnogo i čak i ta odredba jednostavno ne može dati pun efekat. Ima još jedna stvar od koje ne treba bežati, do sada ako bi se ovo proračunalo da su naplaćene ove kazne, negde oko 430, 440 miliona dinara slilo bi se u budžet, a te pare se mogu iskoristiti za bezbednost učesnika u saobraćaju i u ovim kriznim vremenima 440 miliona dinara po meni nije mala svota novca koja se može pametno uložiti.
Tako da, sagledavajući sve ove stvari, i ostavljajući mogućnost da sudija za prekršaje sutra može da izrekne čak i zatvorsku kaznu ako neko istu stvar nekoliko puta ponovi, onda jednostavno smatram da je ova odredba jako dobra.
Čini mi se takođe da je dobar i ovaj član novi 314a, gde jednostavno u životu imate situacija kada je neko bolestan, pa mora da bude prevezen ili kada hitna pomoć mora da preveze zbog bolesti, znači kada je ugrožena bezbednost ljudi, jednostavno u nekom trenutku može da se desi i dato je službenicima MUP u takvim trenucima da jednostavno ne pišu prekršajne prijave iz prostog razloga zato što se time spasava nečiji život i povećava bezbednost ljudi. Zaista, to jeste dobra stvar, na kraju krajeva, to je nešto što se dešava u običnom životu i čini mi se da je to nešto što je trebalo ugraditi u ovaj zakon.
Nadam se da primenom ovog zakona neće doći do zloupotreba ovog člana. Na kraju krajeva, tu je policija koja ima unutrašnju kontrolu i načelnik kontroliše službenika policije, pa pretpostavljam da će biti smanjena mogućnost korišćenja ovog člana da bi neko zloupotrebio, da ne bi platio kaznu ako nema bolesnika u kolima a brzo je vozio.
Kada govorimo o bezbednosti saobraćaja, jedna stvar koju moramo napomenuti ovde jeste i kvalitet putne privrede u državi Srbiji, jer nije samo dovoljno imati bezbednost automobila, dobru bezbednost, savesne vozače i jednostavno i putna privreda odnosno kvalitet saobraćajnica na kojima se odvija saobraćaj jeste važna za bezbednost saobraćaja.
Iz tog razloga jako je važno i ministar je rekao da najveći broj saobraćajnih nesreća se dešavao na magistralnim i regionalnim putevima, naročito u naseljenim mestima, a sa najvećim smrtnim ishodima, najtežim posledicama su na otvorenim mestima, magistralnim i regionalnim putevima, to znači da je velika frekvencija saobraćaja i da se brže vozi, samim tim, kada dođe do sudara onda su i teže posledice.
Dobro je da su Vlada Republike Srbije i Ministarstvo infrastrukture u narednom periodu definisali da će negde oko 16 milijardi evra biti uloženo u razvoj saobraćajne infrastrukture, a to znači tamo gde su najveće saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali, na putu Predejani-Kruševac, gde je frekventni saobraćaj, jednostavno tu će se graditi auto-putevi. Auto-putevi će prolaziti pored naseljenih mesta. Znači, neće biti toliko saobraćaja u naseljenim mestima, a to znači da će se jako mnogo smanjiti broj saobraćajnih nesreća, a samim tim i povećati bezbednost saobraćaja.
Potpuno sam siguran da izgradnja Koridora 10, izgradnja auto-puta od Beograda do Preljine, odnosno Požege prema crnogorskoj granici, izgradnja auto-puta koji će povezati Pojate i Predinu, taj šumadijski prsten, kao i izgradnja auto-puteva u Vojvodini i južnom delu Srbije, sa stanovišta bezbednosti učesnika u saobraćaju će biti jako važno, a to jeste i cilj, na kraj krajeva, i Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije i svih onih ljudi koji se bave javnim poslom.
Potpuno je jasno da primena u narednom periodu ovoga zakona definisaće još određene izmene, jer će se uočiti i određene stvari koje u životu nisu onakve kako mi želimo da bude, jer nalazimo se u državi Srbiji i ne treba uopšte bežati od toga da jednostavno možda i u narednih šest meseci određeni članovi, koji mogu da poboljšaju kvalitet zakona i bolju primenu u praksi, a sve u cilju bezbednosti svakog učesnika u saobraćaju, treba predložiti Narodnoj skupštini i mislim da će Narodna skupština uvek to usvojiti.
Što se tiče poslaničke grupe G 17 plus, mislimo da ove izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja su usmerene baš za bezbednost učesnika u saobraćaju i naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ove izmene i poziva ostale poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama se danas nalazi zakon o potvrđivanju jednog međunarodnog Sporazuma o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu (RESPA). Meni je ovo jedan od jako značajnih regionalnih sporazuma između zemalja Zapadnog Balkana. Cilj ovog sporazuma jeste da se unapredi saradnja u oblasti javne uprave među državama, a to znači da se podigne administrativni kapacitet javnih uprava, a to, s druge strane, znači jačanje ljudskih resursa, a sve u skladu sa administrativnim prostorom EU.
Ono što je, takođe, važno jeste da svaka zemlja koja se nalazi u procesu integracija u EU, pa i Srbija, posebnu pažnju treba da posveti jačanju javne uprave, a to znači da mora da se stvori jedna moderna, efikasna, profesionalizovana javna uprava, jer ona treba da olakša umnogome put do evropskih integracija. Jedna takva javna uprava treba da pomogne, naročito privredi, da dobijemo jednu konkurentnu privredu, jer će naša privreda u budućnosti morati da izađe na tržište EU i tamo joj neće nimalo biti lako.
Državni činovnici – posebnu pažnju je potrebno njima posvetiti. Jedna stvar na kojoj se mora u budućnosti raditi jeste da se podigne svest kod činovnika, kako na lokalu tako i na republičkom nivou, da je edukacija i učenje proces kojem mora u narednom periodu da se posveti posebna pažnja, a to znači da reforma javne uprave, koja se sprovodi, bez novih znanja prema javnim činovnicima neće biti nimalo laka. Ta dva procesa moraju da idu paralelno.
I zemlje u okruženju, a takođe, i Srbija, moraće da odvoji značajna sredstva za podizanje kvaliteta znanja ljudi koji rade u javnoj upravi i moraće da odvoje značajna sredstva za dugoročne obuke tih ljudi. Kažem, bez obuke ljudi u javnoj upravi i reforme institucija, ta dva procesa ne mogu da se posmatraju odvojeno. Jednostavno, reforma državne uprave bez ova dva segmenta je maltene nemoguća. Ako želimo da stvorimo uspešnu javnu upravu, onda svim zaposlenim činovnicima mora da se omogući obuka, s jedne strane, a, s druge strane, da imaju obavezu da idu na te obuke, jer te dve stvari moraju da budu potpuno spojene.
Ono što je definisala država Srbija u Strategiji pristupanja EU jeste posebna pažnja koja se sprovodi prema javnoj upravi. Definisano je da ljudi koji rade u državnim službama moraju da stiču specifična uskostručna znanja koja su vezana za pojedine pravne tekovine EU. S druge strane, moraju da stiču znanja koja su vezana za koordinisanje procesa evropskih integracija. S treće strane, mora što veći broj državnih službenika da prođe obuku o osnovnim elementima funkcionisanja EU. Na kraju, četvrta stvar koja je definisana u Strategiji pristupanja EU jeste povezivanje državnih službenika i institucija iz naše zemlje sa sličnim institucijama iz zemalja u okruženju ili zemalja EU, radi korišćenja primera dobre prakse, odnosno dobrih iskustava koji su oni sproveli između sebe.
Dakle, ta saradnja mora da bude sa državama u regionu, jer su oni neke procese do sada odradili, mora da bude sa zemljama EU. Na kraju krajeva, postoji još jedna stvar, a to je unutrašnja saradnja, a to je saradnja između republičkog nivoa i lokala, jer potpuno sam siguran da će bez edukacije i činovnika koji rade u lokalnim samoupravama, evropske integracije biti teže, a imperativ jeste da što pre ispunimo određene uslove koji su na tom putu i definisani.
Regionalna saradnja jeste važna i to je posebno definisano u procesu pristupanja Srbije EU, jer bez regionalne saradnje taj put je maltene nemoguć i ovaj projekat i ovaj sporazum treba posmatrati u tom kontekstu kao jedan primer dobre regionalne saradnje sa državama iz našeg okruženja i ispunjavanje određenih aktivnosti koje su definisane u Strategiji pristupanja EU.
Ono što, čini mi se, treba naglasiti jeste da cilj Regionalne škole za državnu upravu jeste poboljšanje saradnje u oblasti državne uprave između zemalja koje su članice ove regionalne škole.
Sa druge strane, jačanje administrativnog kapaciteta državnih uprava u zemljama kroz saradnju sa zemljama iz EU.
Treća stvar jeste i razvoj ljudskih resursa i sve to treba, na neki način, da dovede da mi u budućnosti, kako u zemljama u okruženju, tako i u državi Srbiji, dobijemo jednu profesionalnu, odgovornu i efikasnu državnu upravu.
Neko je rekao, ministar je rekao da najveće aktivnosti koje su vezane za ovu školu da su vezane za obuku i to treba da dovede do ključnih stvari koje su važne da u narednom periodu, ne samo u Srbiji nego i u zemljama u okruženju, jednostavno, imamo dobre državne uprave koje mogu da odgovore u trenutku u kome države i funkcionišu
Ideja Respe nije od juče, 2003. godine se počelo razmišljati o tom procesu i u okviru dokumenta ''Solunski program za Zapadni Balkan'' definisano je da države iz regiona treba da definišu neku takvu međunarodnu državnu instituciju koja će se baviti državnom upravom. Nastavak te, da kažem, aktivnosti je 2006. godine kada je u Briselu potpisan Protokol o saradnji i stvaranju škole za državnu upravu, potpisalo ih je sedam država članica, a to su: Republika Albanija, Crna Gora, Republika Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Republika Srbija i UNMIK u ime međunarodne organizacije na Kosovu, poštujući Rezoluciju 1244 i u tim protokolima definisano je da razvoj Regionalne škole za državnu upravu treba da ide kroz tri faze.
Prva faza jeste da se uspostavi mreža u ovim državama koje su potpisale ovaj sporazum za razvoj ljudskih resursa i za jačanje administracije, a sve to kroz obuku službenika iz država u institucijama koje su u državama EU.
Tako je u 2007, 2008. godine, a ministar je rekao u 2009. godini veliki broj državnih službenika pohađao je određene seminare letnje ili zimske škole, konferencije i sve je to imalo zadatak da se znanje tih ljudi produbi, naročito znanje koje je vezano za evropske integracije. Veliki broj državnih službenika je bio i na putovanjima, stručnim usavršavanjima u zemljama EU i sigurno su u direktnom kontaktu sa ljudima u institucijama koji rade u EU mogli da uspostave određena znanja koja su im neophodna za prilagođavanje našeg zakonodavstva, rada državne administracije, tekovinama EU.
Ono što je, takođe, važno jeste da se nalazimo sada u toj drugoj fazi, kada se vrši institucionalzacija, to jest stvaranje Regionalne škole za državnu upravu. Sedište je, rečeno je, u Crnoj Gori, u Danilovgradu. Može to da nam se sviđa ili ne, nama je ova škola potrebna. Sedište je tu i mi kao članica koja je to potpisala moramo to prihvatiti. Ne vidim razloga da to u ovom trenutku predstavlja veliki problem, zato što je cilj mnogo širi od toga gde će biti sedište te regionalne škole za državnu upravu.
I, završna faza je treća faza, koja se planira, jeste formiranje akademske institucije na regionalnom nivou, što mislim da je jako značajno da u narednom periodu to postoji.
Značajno je reći da su do sada četiri države ratifikovale ovaj sporazum, a da bi on počeo da se primenjuje potrebno je pet država. Nadam se da će Skupština Srbije ratifikovati u danu za glasanje ovaj sporazum. Sa te strane, pravno možemo reći da može ovaj sporazum da se primenjuje, odnosno da ta regionalna škola za državnu upravu može da funkcioniše.
Sa druge strane, često se postavlja pitanje koštanja tih, da kažem, međunarodnih institucija, u ovom slučaju, ova škola jeste međunarodna institucija. Mislim da je jako pošteno reći da sve države, bez obzira na broj stanovnika, koje su potpisnice ovog sporazuma obezbeđuju istu količinu novca, a to je 150 hiljada evra za 2010. godinu. Budžetom države Srbije predviđeno je 12 miliona, dakle, biće potrebna dodatna sredstva. Ne vidim da je to veliki problem i zbog kursnih razlika i zbog veće količine novca koju treba obezbediti za funkcionisanje ove škole, a što je obaveza države Srbije da će se to rešiti u Ministarstvu finansija, tako da je i taj formalno-pravni uslov u ovom trenutku lako ispuniti. Ne vidim razlog zašto da se ovaj sporazum ne usvoji i da država Srbija pomogne da ova škola počne da radi i da koristi benefite, kao i sva ovlašćenja koja ima.
U sporazumu ima nekoliko važnih stvari o kojima treba reći nekoliko reči. U Glavi II to su ciljevi zbog kojih je formirana ova škola. Ima četiri cilja.
Prvi cilj je unapređenje saradnje između članica Respe u oblasti državne uprave, između država regiona – zapadni Balkan. Mislim da svi prolazimo kroz isti proces, prvo je bila tranzicija, a sada pridruživanja EU, da mnoga iskustva koja su imala zemlje, koja ćemo mi imati, koja smo imali, a druge zemlje će morati to isto da prođu, jako dobro iskoristiti te primere Dobre prakse i ne lutati, trošiti novac i vreme za neke stvari koje su drugi rešavali.
Drugi cilj je unapređenje razmene informacija sa državama članicama EU i evropskog administrativnog prostora. Čini mi se da je jako važna razmena informacija sa zemljama koje su skoro pristupile EU, a to su Rumunija, Mađarska i Bugarska. One su relativno skoro prošle kroz proces kroz koji mi sada prolazimo i mnogo dobrih informacija, korisnih informacija o funkcionisanju javne uprave može se i od njih iskoristiti.
Treće, jeste jačanje administrativnih kapaciteta u državnim upravama članica Respe prema zahtevu procesa evropskih integracija. Mislim da je to nešto što je važno, jer svi kroz taj proces moramo da prođemo i da ispunimo određene uslove, a mnogo je lakše kada to zajednički ispunjavamo.
Četvrta stvar jeste razvoj ljudskih resursa u državnim upravama članicama Respe, u skladu sa načelima evropskog administrativnog prostora. Malopre sam rekao da bez razvoja ljudskih resursa, edukacije i stalnog usavršavanja državnih službenika, ne možemo dobiti efikasnu i modernu državnu upravu, koju zahteva članstvo u EU. To je nešto o čemu moramo u narednom periodu da vodimo računa.
Glava IV definiše ko su članice. To su ovih sedam potpisnika. Definisani su i posmatrači i učesnici. Data je mogućnost da zemlje koje možda budu kandidati za članstvo u EU ili one države koje daju određena donatorska sredstva za funkcionisanje Respe mogu da učestvuju kao posmatrači na sednicama Upravnog odbora, kao najvišeg tela Respe, ali nemaju pravo glasa, što mislim da je jako korektno.
A što se tiče učesnika, to su zemlje koje mogu da budu kandidati za EU i mogu da učestvuju u nekim aktivnostima Respe, jer potpuno je jasno kakva je korist određenih aktivnosti, da li su to obuke, letnje, zimske škole, određene edukacije, koje mogu da koriste i drugi činovnici iz drugih država. Najviši organ Respe jeste Upravni odbor. Svaka država ima po jednog predstavnika na nivou ministarstava. Data je mogućnost da one države koje nemaju ministarstva koja su direktno nadležna za državnu upravu da ekvivalentna institucija daje po jednog predstavnika i data je mogućnost da imaju jednog višeg službenika i jednog zamenika, sigurno zbog operativnosti rada Upravnog odbora, jer je jasno, Upravni odbor može češće da se sastaje, a da ministri ne mogu stalno prisustvovati tim upravnim odborima.
Ono što je, takođe, definisano jeste sekretarijat kao izvršno telo, operativno telo koje će voditi Respu. Budžet, rekao sam malopre, potpuno je jasno da sve države, bez obzira na broj stanovnika, obezbeđuju istu vrednost sredstava za funkcionisanje Respe. To je za 2010. godinu 150 hiljada evra.
Na kraju, data je mogućnost, po ovom sporazumu, da svaka zemlja, ako to proceni, da ne ostvaruje određene ciljeve RESPA koje je ona zacrtala, da može da istupi. Data je mogućnost da može da istupi samo na kraju kalendarske finansijske godine i to ne umanjuje vašu obavezu da vi morate, ako istupite na kraju 2010. godine, da platite svoje učešće u 2010. godini, jer škola mora da funkcioniše, što je potpuno jasno, ali možete da istupite 2010. godine. Kažem, ako ova škola i ova međunarodna institucija ne ispunjava uslove koje ste vi zacrtali u državnoj politici, vezano za javnu upravu.
Kažem, sagledavajući sve dobre strane, a mislim da su ovde stvarno dobre strane bar definisane ciljevima koje Regionalna škola za državnu upravu treba da postigne.
Sagledavajući da interes države Srbije jeste da što pre pristupi EU, odnosno da ispuni uslove koji su važni za članstvo u EU, potpuno sam siguran da će ova škola dati pun doprinos što se tiče formiranja jedne modernije, efikasnije i bolje uprave i poslanička grupa će glasati za ovaj sporazum i u danu za glasanje i poziva druge poslaničke grupe da urade to isto. Hvala. (Aplauz)

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Zakon koji se sada primenjuje u oblasti visokog obrazovanja donet je 2005. godine i on je predstavljao početak primene bolonjskog procesa u našoj državi. On, u stvari, treba da bude osnova u stvaranju jednog evropskog prostora obrazovanja.
Čini mi se da je na početku jako dobro ponoviti koji su bili ciljevi tog zakona, šta je on to trebalo da uspostavi u sistemu visokog obrazovanja u Srbiji. Prva stvar, koju on treba da uspostavi, jeste povećanje efikasnosti sistema visokog obrazovanja, uvođenje trostepenog sistema studija, uvođenje standarda i procesa vrednovanja visokoškolskih ustanova i studijskih programa koji se odvijaju na tim visokoškolskim ustanovama, uključivanje studenata kao partnera u procesu visokog obrazovanja i mobilnost nastavnika i studenata.
Danas možemo da pričamo koliko se ovih pet godina u tim reformama odmaklo, ali moramo biti svesni da nismo društvo koje je bogato, da nas je uhvatila i ekonomska kriza, ne želeći da opravdavam, mi smo neke pomake i krupne korake u sistemu visokog obrazovanja u poslednjih pet godina odradili. Mnoge stvari nisu ni odrađene i potpuno je jasno da u narednom periodu moramo dosta toga učiniti da bismo sistem visokog obrazovanja doveli na nivo koji želimo.
Govorim o reformama visokog obrazovanja, iskreno, to je posao celog društva. Da budemo iskreni, nisam siguran da ćemo i u ovoj oblasti, iako ona, čini mi se, tišti sve nas, imati politički konsenzus i to je, nažalost, danas u Srbiji sasvim normalno.
Čini mi se, važno je reći da su izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, u stvari, jesu izmene koje su vezane za one stvari koje su primećene u funkcionisanju onog starog zakona. Neke stvari nisu dobro definisane ili izazivaju određene probleme u funkcionisanju, a samim tim i efikasnost ovog zakona ne može da bude na nivou koji smo želeli.
Ono što je važno jeste da se izmene mogu svrstati u nekoliko oblasti, a to je: deo koji se odnosi na upis studenata, deo koji se odnosi na usaglašavanje i poboljšavanje u zvanjima koja su stečena po starom i novom zakonu, davanje saglasnosti Ministarstva, čini mi se, jako važna stvar, na visinu školarine, i rešavanje određenih pitanja koja su vezana za akreditaciju visokoškolskih ustanova.
Čini mi se da su izmene i dopune ovog zakona išle dosta u prilog onim zahtevima koji su dolazili od studentskih organizacija.
Biće dobro da izmene i dopune Zakona donosimo sada, jer pre početka školske godine potrebno je imati pravila igre, da studenti znaju kakvi ih uslovi očekuju u upisu na sledeću godinu, da znaju diplomu koju će imati na kraju svog školovanja i kada budu tražili posao kakav konkurs mogu poslodavci da raspišu da bi oni mogli da konkurišu za radno mesto, da rade posao za koji se školuju.
Mislim da ove izmene i dopune Zakona treba da uslove da nemamo onog pritiska koji se desi krajem septembra, početkom oktobra, da studenti tražeći svoja prava, ne govorim objektivno ili subjektivno, izađu na ulice, zakrče saobraćaj i da imamo ponekad probleme u funkcionisanju društva.
Što se tiče prvog dela izmena, to su izmene koje se odnose na Nacionalni savet. Predlagač je, čini mi se, zbog reprezentativnosti i značaja Nacionalnog saveta i njegove stručnosti koju mora da obavi povećao broj članova Nacionalnog saveta sa 16 na 21. Možemo diskutovati da li je taj broj optimalan, ali ono što je bitno jeste da je tu uspostavljena potpuna nezavisnost univerziteta. Konferencija univerziteta daje 12 članova Saveta, prema tome, većina od 21 je 12 ljudi koje daje Konferencija univerziteta, a sedam članova daje Vlada i dva člana predlaže Konferencija Akademije strukovnih studija.
Takođe, važno je da od onih sedam članova koje predlaže Vlada jedan treba da bude sa teritorije Kosova, odnosno sa Prištinskog univerziteta sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, jednog predlaže nadležni organ iz AP Vojvodine.
Čini mi se da je dobro da u radu po određenim pitanjima, čak i pravo odlučivanja, imaju i studenti, dva predstavnika preko Studentske konferencije mogu učestvovati u određenim odlukama koje donosi Nacionalni savet, a vezane su za akreditaciju studentskih programa, akreditaciju ustanova i za kvalitet, proveru kvaliteta rada visokoškolskih ustanova.
Dobro je što je Ministarstvo u ovom zakonu eksplicitno definisalo da će finansirati Univerzitetsku konferenciju, kao i Konferenciju Akademije strukovnih studija i Studentsku konferenciju. Čini mi se da će to biti, otprilike, na godišnjem nivou, oko sedam ili više miliona dinara.
Potpuno je jasno da održavanje tih konferencija, troškovi održavanja konferencija, troškove dolaska delegata na te konferencije mora neko da snosi. Da bi kvalitet bio dobar, dobro je da je to preuzelo Ministarstvo. Ministarstvo će, potpuno sam siguran, objektivno, snositi te troškove, a time će se poboljšati kvalitet rada ovih organizacija koje su, na kraju krajeva, institucijom uspostavljene.
Drugi deo se odnosi na izmene koje su vezane za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa. Potpuno je jasno i ostalo je da visokoškolska ustanova predaje Ministarstvu, Ministarstvo pregleda dokumentaciju koja je vezana za kvalitet i obim studijskog programa, potrebe broja nastavnika sa odgovarajućim znanjima, da li ta visokoškolska ustanova ima odgovarajući prostor, infrastrukturu, za kvalitetno obavljanje tog studijskog programa.
Dobro je što je Ministarstvo uvelo da one ustanove čiji osnivač nije država moraju da daju bankovnu garanciju u slučaju prestanka funkcionisanja te ustanove da bi se generacija mogla izvesti, da to sve ne bude na trošak države. Propisano je da je to 10% vrednosti školarine za ukupni broj studenata koji se upisuje na taj studijski program. Ministarstvo tu samo proverava dokumentaciju koju daje komisiju da nju pregleda. Ako je u redu – ispunjava određene uslove, dobija se ta početna akreditacija i dobro je da je to definisano da će se desiti za tri meseca, a da posle toga, u trajanju do godinu dana detaljno se proveri da li su oni podaci koji su dati u dokumentaciji koja je predata za početnu akreditaciju tačni na terenu i onda dobijate akreditaciju.
Ono što je, takođe, dobro jeste da posle pet godina imate obaveznu proveru da li je stanje na terenu ostalo isto, čak mogu da budu rađene vanredne provere i ako Ministarstvo proceni da neke stvari nisu dobre u radu te visokoškolske ustanove.
Takođe, dato je da ako se ne ispune uslovi na početku, Ministarstvo daje rok od 30 dana da se stvari ispune i da se ponovo pokuša dobijanje početne akreditacije. Dobro je rešenje, pošto je to jedan proces, u procesu su uvek moguće greške, da strana, ako smatra da proceduralno neke stvari nisu odrađene dobro ima pravo da povede upravni spor. Mislim da se time rešava jedna stvar koja je u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima koji su vezani za proceduralna pitanja.
Dobro je da su uvedeni, čini mi se, oštriji kriterijumi za nastavno osoblje, odnosno nastavnike koji moraju da budu u stalnom odnosu za visokoškolske ustanove kao i za visoke škole strukovnih studija.
Jako je dobro rešenje za pitanje, takođe, da bi se izbegle neke stvari koje smo imali u prošlosti, a to je visina školarina, naročito kod, čini mi se, u ovom trenutku, državnih fakulteta. Jer, potpuno je jasno, opet se ponavlja ista priča da kada dođe kraj septembra ili početak oktobra meseca, onda neki fakulteti, da kažem srodni fakulteti, imaju poprilično različite cene tih školarina i onda je potpuno opravdan pritisak studentske javnosti prema ministarstvu, jer svi očekuju da je država ta koja mora da reši taj problem, naročito je to izraženo u vreme krize. Znamo da i građani teško žive. Onda se moralo naći neko rešenje, makar u ovom vremenu, koje će sprečiti te stvari koje su se do sada dešavale.
Zakonom je eksplicitno rečeno da se pre raspisivanja konkursa za upis novih studenata za školsku godinu i za dati studijski program mora dobiti saglasnost Ministarstva na visinu školarine koja je tu predviđena i smatram da je to jako dobro rešenje.
Ono o čemu, takođe, možemo da razgovaramo da li je najsrećnije rešenje u ovom zakonu, mislim da se tu izašlo u susret zahtevu studenata, da u toku godine imamo šest ispitnih rokova. Lično mislim da je to možda malo mnogo, ali, hajde da vidimo kako će to da izgleda i videćemo da li je to najbolje rešenje. Ali, meni se čini da je to previše i čini mi se da to daje mogućnosti da se studenti manje posvete tekućem radu i da to može da proizvede i kontraefekat. Ali, opet kažem, hajde da tu stvar pogledamo i analiziramo kada se bude cela stvar završila i kad se budu pravile potpune analize.
Dobra je stvar, na kraju krajeva, da će u narednu školsku godinu i sledeću školsku godinu biti upisivani studenti sa 48 ESPB bodova. Dobro je da se produžava zbog te ekonomske krize, odnosno zbog ravnopravnosti položaja svih ljudi koji studiraju da studenti koji su upisali 2006, 2007, odnosno 2008. godine mogu nastaviti studiranje još godinu dana duže, odnosno studenti koji su upisali 2008, 2009, odnosno 2010. godine da šest meseci mogu produžiti svoje studiranje o trošku države.
Čini mi se da je jako važna stvar, i to je i ministar rekao, da se uvodi i kod studenata konkurencija. To znači, da oni koji su bolji, treba da budu finansirani od strane države.
Na kraju, da kažem, studentske godine, praviće se jedinstvena rang lista. Na jedinstvenoj rang listi idu i studenti koji su bili na budžetu i samofinansirajući, do kvote koje Ministarstvo plaća. Oni koji budu bolji, biće na budžetu, a oni koji su nekada bili na budžetu, biće samofinansirajući studenti. To jeste imperativ za one ljude koji hoće da studiraju i da se posvete višoj školi, da imaju bolje rezultate, a da ih, s jedne strane, u narednom periodu država nagradi.
Mislim da je to nešto što je jako dobro. To je nešto što, po meni, zaista, jeste dobar iskorak Ministarstva, na kraju krajeva, to je destimulišuće, da ako ste na početku upisani na budžet, vi ostajete sve vreme, a da onaj koji je samofinansirajući, jednostavno, dovoljno je da ima šestice i da se na taj način povlači, zna da će biti samofinansirajući. A ovako, daje se i njemu mogućnost da više rada da i da se taj rad na kraju isplati, što mislim da je imperativ u ovom trenutku.
Dobro je i korisno rešenje, da oni koji su započeli magistarske studije, da ih završe do 2013. godine, odnosno 2014. godine, a oni koji su započeli doktorske studije, da ih završe do 2015. godine, odnosno 2016. godine. To će dati mogućnost ljudima koji su počeli nešto da rade, a nisu uspeli, 'ajde da kažem zbog uslova u kojima rade, zbog svega onoga što se dešava u društvu, da im se da još jedna mogućnost. Normalno, ni država, ni visoko obrazovanje neće ništa izgubiti, samo će se dobiti, makar, i na kvalitetu, ali ti pojedinci će dobiti.
Usklađivanje akademskih i stručnih znanja ovim izmenama je bolje urađeno nego što je bilo u prošlom zakonu. Ostaje otvoreno pitanje da li postoji neko bolje rešenje, ali, eto, Odbor za prosvetu je tu, pa u jednoj korisnoj diskusiji, pretpostavljam, i ministar je rekao, da će jako biti otvoren da se nađe najbolje moguće rešenje da se niko ne ošteti, ako je to moguće da se niko ne ošteti. Najbolje rešenje je kada su svi pomalo nezadovoljni, pa se dođe do rešenja.
Ono što na kraju hoću da kažem, usvajanjem ovih izmena i dopuna Zakona, moje mišljenje je da će se rešiti određeni problemi koji sada postoje, da će se pomoći, siguran sam, i studentima u nekim problemima koje su imali, kao i zaposlenima na fakultetima. Koliko-toliko će se poboljšati efikasnost visokoobrazovnog sistema. Normalno, kada se sve ovo završi, a to znači kroz dve godine, kada se uspostavi potpuna analiza, gde smo, šta smo, onda će se doneti neki novi zakon u koji će se ugraditi neke nove norme i neka nova pravila ponašanja. Potpuno sam siguran da će tada biti mnogo bolje za visokoobrazovni sistem u Srbiji.
G17 plus će, kao poslanička grupa, e u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona. Poziva i druge poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Koristim vreme poslaničke grupe. U ovom trenutku izrečena je jedna stvar koja govori o tenzijama koje su vezane za Zlatiborski i delom Raški okrug. Čini mi se da je potpuno neopravdano optuženo Ministarstvo i Vlada da su ti koji izazivaju tenzije u Zlatiborskom i Raškom okrugu.
Juče sam, ali mislim da nije na odmet i sada ponoviti, rekao da tenzije niti ovaj zakon, niti ova vlada, niti ovo ministarstvo izazivaju u Raškom i Moravičkom okrugu, tenzije izazivaju oni koji jednostavno na neki način pokušavaju da jeftine političke poene dobiju govoreći da će ljudi iz jedne teritorije Zlatiborskog okruga ići po projekte u Novi Pazar i da ljudi sa teritorije Zlatiborskog okruga nemaju nikakve dodirne tačke sa Aranđelovcem, Kragujevcem, Kraljevom i drugim gradovima koji pripadaju regionu Šumadije i zapadne Srbije.
Neće da kažu da ovaj zakon predviđa minimalno četiri regionalne razvojne agencije na teritoriji Šumadije i zapadne Srbije i da te minimalno četiri razvojne agencije će prepoznati projekte koji su vezani u saradnji sa određenim opštinama.
Da li će to biti dve, tri ili četiri, uopšte nije bitno, opštine su te koje će procenjivati u kojoj regionalnoj razvojnoj agenciji će biti članice i opštine će biti te koje će zajednički definisati projekte koji će se finansirati iz ministarstava resornih države ili pretpristupnih fondova EU.
Druga stvar, ako govorimo o planovima, pa svi planovi su na javnoj raspravi. Master plan razvoja turizma na Zlatiboru, na Zlataru, na Goliji, bili su na javnim raspravama u lokalnim samoupravama i to su bili u Čajetini, Užicu, Novoj Varoši, Kraljevu, Ivanjici, u bilo kom gradu. Svaka lokalna samouprava imala je pravo u javnoj raspravi da kaže da li su neki strateški pravci koji su definisani master planom dobri ili nisu dobri.
Sastavni deo tih master planova jesu akcioni planovi i pretpostavljam da ministarstva kada raspišu konkurs za dodeljivanje sredstava, da li preko Ministarstva za Nacionalni investicioni plan ili nekog drugog ministarstva, pozivaju se i proveravaju da li su sastavni delovi tih master planova.
Izvinite, mi se ovde ubismo pričajući da želimo decentralizaciju Srbije, da želimo da se lokalne samouprave više pitaju gde će se ulagati sredstva, jer one najbolje poznaju probleme građana zato što tamo i funkcionišu, ali odmah iza toga kažemo – izvinite, a što smo onda prihvatili predlog opštine Čajetina da se uvaži razvoj turizma, odnosno skijališta na Torniku, jer je verovatno njima jako potrebno da bi se povećao broj turista na Zlatiboru i da bi koristili one sportove koji su važni za razvoj turizma.
Isto tako, možemo postaviti – zašto su se uložile pare za razvoj turizma na Zlataru? Zato što se na Zlataru pravila žičara. Znam da lokalna samouprava u Novoj Varoši sve vreme u svojim razvojnim planovima kaže da razvoj turizma na Zlataru ne može bez skijališta koje je sada urađeno.
Prema tome, ovde jeste jedna ozbiljna stvar – da li mi želimo decentralizaciju ili centralizaciju? Čini mi se da sve vreme pričamo o deklarativnoj decentralizaciji, a u podsvesti imamo popriličnu centralizaciju. Što se tiče G17 plus, mi i politički i u stvarnosti pokazujemo jednu stvar – želimo potpuno decentralizaciju Srbije, korak po korak.
Tačno je da smo mi kao poslanička grupa predložili zakon da se vrati imovina lokalnim samoupravama zakonom o javnoj svojini. Prema tome, sve su to koraci koji moraju u Srbiji da se dešavaju u narednom periodu, da bi Srbija bila decentralizovana zemlja.

Gospodine predsedavajući, ovde se pominje mnogo puta do sada seme razdora u Zlatiborskom okrugu i 'ajde da razgovaramo o tome ko čini seme razdora u Zlatiborskom okrugu. Seme razdora čine oni koji organizuju proteste protiv ovog zakona, pa ispred Skupštine grada Užica okupe 30 svojih aktivista, imaju 25 parola.
Seme razdora, takođe, čine oni koji odu u Užice, Čajetinu, neki drugi grad i kažu – vi ćete ići po projekte u Novi Pazar, a ne kažu da će biti razvojne regionalne agencije, koje mogu biti u Užicu, može biti u Novom Pazaru, može biti u Kraljevu, Šapcu ili nekom drugom gradu i da će te razvojne agencije koje budu kvalitetne opstati. Prema tome, važno jeste za Užice da ima dobru regionalnu razvojnu agenciju, a nije važno prosipati demagogiju da će neko ići u Novi Pazar po projekte.
Takođe, kad govorimo o ovome, jako je dobro reći koliko je ova vlada Republike Srbije uložila u razvoj Zlatiborskog okruga? Uložila je mnogo. 'Ajde da budemo iskreni, samo u skijalište na Zlatiboru koliko je uloženo, pa 'ajde da razgovaramo koliko je uloženo u infrastrukturu i u Prijepolju i u Novoj Varoši i u Proboju.
'Ajde da razgovaramo, takođe, o jednoj stvari – kada će ljudi prestati da budu nezadovoljni u Zlatiborskom okrugu i kada će mladi ljudi želeti da se vrate tamo gde žive, a to je, Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši ili bilo kom gradu. Kada budu imali posao. Kako ćemo to rešiti? Rešićemo tako što ćemo rešiti pitanje FAP u Priboju. I nijedna druga vlada, osim ove vlade, nije se uhvatila u koštac da rešava pitanje FAP u Priboju. Kada FAP bude približno jak onoliko koliko je bio jak 1980. i neke godine, onda će Zakon o regionalnom razvoju dati svoj puni smisao, a oni koji se bore protiv ovog zakona, pretpostavljam da će tada shvatiti dobre strane ovog zakona, valjda tada. Hvala. (Aplauz)

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je pred nama jedan zakon i dve ratifikacije i ja ću se u svom izlaganju pozabaviti malo ovim zakonom o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, a moje kolege će govoriti više o ove dve ratifikacije.
Zakon o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja uređuje osnivanje organa i delatnost tog registra, kako je on povezan i kakvi su odnosi sa drugim institucijama koje se bave obaveznim socijalnim osiguranjem.
Ono što je karakteristično za Srbiju u prošlosti, a čini mi se i sada, jeste da znatan broj nesavesnih poslodavaca izbegava da uplaćuje doprinose obaveznog socijalnog osiguranja za osiguranike. To su doprinosi koji se odnose na PIO, doprinosi koji se odnose na zdravstveno osiguranje i doprinosi koji se odnose za slučaj nezaposlenosti.
Ova pojava ima za posledicu da su prihodi u budžetu manji, a to znači da su i sredstva sa kojima raspolažu naročito fondovi zdravstvenog osiguranja i PIO manja. To s druge strane izaziva određene probleme ljudima, naročito onima koji žele da odu u penziju a ispunili su uslove za penziju, jednostavno imaju nepovezan radni staž. To takođe izaziva probleme da ljudima radni staž nije onaj koji je stvaran nego je manji.
Danas je često da u Srbiji imate proteste. Jedan od čestih zahteva radnika jeste povezivanje radnog staža. Sa druge strane, mnogi radnici ne mogu da overe zdravstvene knjižice i jednostavno ne mogu da koriste i ona prava koja im sleduju iz obavezne zdravstvene zaštite.
Država i Vlada Republike Srbije sa ovim problemom su se sreli mnogo godina unazad i oni su pokušavali na neke načine da rešavaju taj problem. 2005. godine je pokušavano rešavanje tog problema, 2009. godine pokušavano je rešavanje problema. Ova Skupština je 2009. godine donela dva zakona. Jedan zakon je o otpustu dugovanja za penziono i invalidsko osiguranje, drugi je o mirovanju i otpustu dugovanja za zdravstveno osiguranje.
Država je tada pokušala da, jednostavno, na neki način sugeriše poslodavcima, ako redovno budu izmirivali obaveze, da će im one obaveze koje nisu izmirene u prošlom periodu na neki način otpustiti, a trebalo je da u narednom periodu redovno izmiruju nekih tri godine, ako se ne varam, svoje obaveze.
Siguran sam da su se mnogi poslodavci prijavili i pokušaće na taj način da reše svoj problem, ali sam takođe siguran, sa druge strane, da će ponovo pokušati da izbegnu one stvari koje su definisane u zakonu, a država je ta koja jednostavno mora te stvari i sankcioniše.
Ono što je takođe jako važno zbog čega su ti zakoni, siguran sam, bili potrebni, da u vreme ekonomske krize vi ne možete, na kraju krajeva, zato što je nešto i slabom organizacijom i koordinacijom državnih službi neko izbegao da plati porez, odnosno doprinose, čini mi se da bi država morala da ima razumevanja zato što je ekonomska kriza i problem likvidnosti firmi, da na neki način njima dozvoli da može taj dug da im se otpusti, ako budu u narednom periodu revnosne platiše.
Sa druge strane, mnogo puta se dešavalo da budemo potpuno svesni da je država sama platila doprinose koji nisu bili izmireni, iz prostog razloga da bi ljudi otišli u penziju, jer pokazalo se da u procesu tranzicije, neuspelim privatizacijama, nisu uplaćivani doprinosi. Jednostavno, to se s druge strane pokazuje da je to najčešće u onim sredinama koje su najsiromašnije. Gledano i sa socijalnog aspekta, država je morala to da uradi, jer nije pošteno prema tim ljudima koji su pošteno zaradili penziju da ne mogu da odu u penziju.
Primena ovog zakona u narednom periodu treba da poboljša naročito evidenciju o osiguranicima. S druge strane, treba da uspostavi i bolju kontrolu. Jednostavno, da se ne desi ono što se u prošlosti dešavalo, a to znači da te prijave nisu ažurirane i moglo je da se desi da neko ne plaća doprinose a, s druge strane, važno je kad se uoče te nepravilnosti, da institucije sistema mogu odmah da reaguju, a to znači da se prisile određeni poslodavci koji neće da plaćaju doprinose, da te doprinose moraju platiti.
Ono što je takođe važno i što su definisana načela u ovom zakonu, jeste da je centralni registar nezavisna situacija, efikasna i ekonomična institucija. Nezavisna, to znači da mora imati potpunu nezavisnost. Jedinstvena baza podataka je nešto što mora da bude tačno i s te strane je nemoguće imati nekakav uticaj na centralni registar. S druge strane, da bude efikasan, to znači da se podaci moraju dnevno ažurirati.
Softver koji bude pratio centralni registar moraće da bude jako dobar, moraće verovatno i dugo da se testira da bi bio potpuno funkcionalan, a takođe i hardver koji bude sve to pratio, čini mi se da mora da bude zadnja reč tehnike, tako da bi se ta efikasnost omogućila i dobila, moramo prvo da imamo i preduslove, softver i hardver, a to znači da ljudi moraju biti obučeni da mogu ceo posao da iznesu.
Što se tiče ekonomičnosti, potpuno je jasno, to su kolege rekle, da imate sada na nekoliko mesta da se vrše određene prijave i da te baze podataka nisu usaglašene, da se ne mogu upoređivati i sve to je imalo za posledicu ono što smo pre toga rekli, da se izbegava plaćanje socijalnih doprinosa, a nadam se da će i ta ekonomičnost, znači smanjenje procedura, prijavljivanje samo na jednom mestu, a onda iz baze podataka korišćenje tih podataka od različitih institucija, dovesti da ceo ovaj sistem dovede do ekonomičnosti u svom funkcionisanju.
Ono što je takođe važno, jesu organi. Organi su upravni odbor i direktor. Naročito je važan upravni odbor koji ima pet članova. Odmah da se razumemo, tih pet članova, u Zakonu piše da nisu plaćene funkcije. Tih pet članova su predstavnici Republičkog fonda PIO, Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, Nacionalne službe za zapošljavanje, Poreske uprave i Agencije za privredne registre.
Znači, to su one institucije koje će direktno sarađivati sa centralnim registrom i sve nepravilnosti i manjkavosti u radu, čini mi se da je dobro definisano, da oni mogu na upravljačkom organu, a to je na tom upravnom odboru definisati te, da kažem loše strane, i neke stvari i nedostatke mogu brzo otkloniti.
S druge strane, takođe je važno u ovom trenutku reći, zato što je donesen zakon o smanjenju broja radnika u državnoj administraciji. To znači da u centralni registar prelazi samo ono što postoji, a to je služba Vlade Republike Srbije, koja je postojala, koja je bila i definisana namenskim povlačenjem sredstava od 25 miliona po vrlo povoljnim uslovima. Prema tome, nema tu zapošljavanja novih ljudi, već samo ljudi koji su bili u službi centralnog registra, sada će preći u centralni registar. Mislim da tu neće biti nikakvih problema.
Ono što takođe zakon definiše jeste podnošenje jedinstvene prijave u elektronskom obliku. Jedinstvena prijava u elektronskom obliku se podnosi na jednom mestu i ona se podnosi tri dana posle toga kad neko zasnuje radni odnos ili se potpiše ugovor o radu, ili nekome prestane delatnost, odnosno dobije otkaz.
Oblik i sadržinu te jedinstvene prijave propisuje Vlada na predlog ministarstva i ona će biti doneta 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Pošto će to biti jedinstvena prijava, jako je važno da više poslodavci neće imati onih problema koje su imali do sada, a to je da idu na šaltere Fonda PIO, pa da idu na šalter Fonda zdravstvenog osiguranja, već će biti jedinstvena prijava koja će se na jednom mestu popuniti, predati i onda ide u Centralni registar, a svi ostali iz centralnog registra, iz ažurirane baze podataka mogu da je koriste.
To će sigurno poslodavcima olakšati poslovanje, ako ništa drugo ušteda vremena i novca, a to se i uklapa u državnu strategiju smanjenja državne administracije, smanjenja određenih procedura koje su vezane za propise i za lakše poslovanje.
Ono što takođe definiše ovaj zakon jeste i definisanje jedinstvenog broja obveznika i taj broj mora da bude u saglasnosti sa nekoliko parametra. Jedan je matični broj čoveka, drugi parametar jeste pib vezano za preduzeće, odnosno poslovni subjekt i treći jeste da mora da bude usaglašen i sa propisima i zahtevima EU, jer mi kao država težimo EU. Prema tome, i ovi poslovi centralnog registra moraju da prate neke direktive koje su vezane sa stanovišta EU i taj broj jeste jako važan, jer se moraju zaštiti podaci koji su definisani u centralnom registru i njih mogu dobiti samo ove institucije sistema ili na lični zahtev osiguranik koji hoće da proveri da li su mu doprinosi uplaćeni i za koje vreme su mu ti doprinosi uplaćeni.
Ono što je takođe važno i što definiše ovaj zakon jeste da se, pored zbirne poreske prijave koja je do sada popunjavana, biće popunjavana pojedinačna poreska prijava za svakog obveznika. Poreska uprava je dužna da to preda centralnom registru mesec dana kasnije, znači sadašnji mesec za prethodni mesec. Iza toga, u centralnom registru će se izvršiti analiza tih podataka i automatski će se znati da li je za sve radnike poslodavac uplatio doprinose ili nije, za koje mesece i na koju osnovicu.
Kažem, tamo gde se uoče nepravilnosti, automatski iz centralnog registra ti ažurirani podaci se mogu prebaciti poreskoj upravi, a poreska uprava ima mehanizme da vrlo brzo reaguje i da sve one prihode koji nisu uplaćeni prema obavezi socijalnog osiguranja, koji su zakonom definisani, budu i uplaćeni.
Ne samo što će biti dobra kontrola, ovo će biti i dobra preventiva, jer potpuno sam siguran kad poslodavci svakog meseca budu znali da država, odnosno poreska uprava, odnosno centralni registar zna da neko nije uplatio doprinose, da će i oni biti revnosniji i pokušavati da ono što je definisano zakonom, to i ispune.
Ono što je takođe zakonom definisano, zato što je ovo osetljiva stvar, podaci o nekoj ličnosti, makar to bili i doprinosi, definisano je kako se mogu koristiti. Potpuno je definisane koje su obaveze Centralnog registra prema Poreskoj upravi, Poreske uprave prema Centralnom registru, odnosno kakve su obaveze Centralnog registra prema Fondu zdravstveno i PIO, odnosno obaveze i ovih fondova prema Centralnom registru.
Takođe je važno da svako može da traži za svoju ličnost podatke. Oni se dobijaju u elektronskom obliku. Mogu se dobiti i u pisanom obliku. Pitanje je samo kakav oblik budete želeli.
Ono što je takođe važno, podaci u centralnom registru su trajni i ne mogu se brisati. Oni ostaju tu trajno, a ako se uoče nepravilnosti, neka tehnička greška, takođe je zakonom definisano kako se ona ispravlja i ona mora u najskorije, najbrže vreme da se i ispravi.
Takođe je važno, da bi ovaj zakon, da bi Centralni registar startovao, odnosno počeo da radi potrebne su određene pripreme koje nisu jednostavne i po pitanju, čini mi se, ono što sam rekao i po pitanju softvera i po pitanju hardvera i organizacije, i svega ostalog i definisano je da to otprilike krajem 2012. godine treba sve da startujte, a 60 dana je potpisivanje oblika i šta treba da sadrži jedinstvena prijava.
U međuvremenu, ovde je data i obaveza Fonda zdravstvenog osiguranja i Fonda PIO da će oni biti ti koji će primati te jedinstvene prijave i da će oni kasnije, kada bude startovao tehnički centralni registar, prebaciti to u Centralni registar i neće biti nikakvih problema da Centralni registar, možda ta jedinstvena baza u Centralnom registru bude popunjena od podataka koji su već predati institucijama sistema, ovim fondovima ili samom Centralnom registru.
Na kraju, ono što očekujem je da primena ovog zakona će olakšati funkcionisanje određenih institucija ovog sistema. Olakšaće sigurno i poslovanje ljudi u državi Srbiji, odnosno poslodavaca. Smanjiće troškove i ubrzati određene procedure.
Uspostaviće bolju kontrolu budžetskih prihoda, a to znači i revnosnije plaćanje obaveza od strane poslodavaca i oni koji ne budu to izvršavali, da država može preko institucija sistema da pravovremeno reaguje.
Na kraju, smanjiće ili, da ne kažem, ukinuće one stvari koje se u državi Srbiji trenutno dešavaju, da ljudi žele da odu u penziju, a nemaju uplaćene doprinose za sve godine radnog staža ili da ljudi imaju manje godina radnog staža nego što su proveli u radu i da svako može za sebe i svoju porodicu da overi zdravstvenu knjižicu i da može da koristi usluge zdravstvene zaštite koje mu pripadaju po zakonu.
Verujući da će to u budućnosti u državi Srbiji tako i biti, G17 plus poslanička grupa će podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Očekujemo od drugih poslaničkih grupa da urade isto.