GORDANA RAJKOV

Nestranačka licnost

Rođena je Beogradu 1944. godine. Diplomirala je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu i po zanimanju je profesor matematike.

Birana je za poslanicu na izborima od 2007. i 2008. kao nestranački kandidat na listi G17 PLUS.

Prva je osoba sa invaliditetom koja je postala narodni poslanik Skupštine.

Među osnivačima je Centra za samostalni život invalida Srbije, bila je koordinatorka programa za regionalnu saradnju i savetnica za pitanja osoba sa invaliditetom za Jugoistočnu Evropu u beogradskoj kancelariji britanske NVO Oxfam.

Ambasada SAD kandidovala je za nagradu Žene od hrabrosti za 2011. godinu, koju dodeljuje američki Kongres.

Živi u Beogradu.
Poslednji put ažurirano: 06.05.2016, 09:50

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Članstvo u radnim telima

Poslanik nije ni u jednom radnom telu.

PETO VANREDNO ZASEDANJE, 01.07.2011.

Hvala. Da, naravno izražavam zadovoljstvo da je amandman prihvaćen i znam da nije uobičajeno i po Poslovniku da se po amandmanu koji je Vlada prihvatila ponovo javim. Mislim da je važno da izrazim to šta sam amandmanom htela, kao što je već bilo reči, član 9. treba da afirmiše načelo da mladi treba da doprinesu negovanju društvenih vrednosti i razvoju društvene zajednice.
S tim u vezi, amandman koji sam podnela predlagao je da se prvobitni termin u formulaciji amandmana, da u cilju toga mladi treba da postignu brigu o određenim diskriminisanim grupama, predložila da se zameni rečenicom – da mladi treba aktivnije da rade na stvaranju uslova za jednako i puno učešće mladih osoba sa invaliditetom, nacionalnih manjina i drugih diskriminisanih grupa u svim aspektima društvenog života mladih.
Mislim da je ovo jako važno zato što afirmiše princip otvaranja mogućnosti i socijalne uključenosti mladih koji dolaze iz različitih grupa koje su diskriminisane i koje nemaju mogućnost da aktivno učestvuju u aktivnostima svojih vršnjaka i zbog toga mislim da je ovo bilo dobro da jasno popravi i da jednostavno pruži mogućnost učešća, umesto prihvatanja pasivnog subjekta, odnosno pasivnog objekta neke brige, ma koliko ona dobronamerna bila. Zbog toga mi je naravno drago da je Ministarstvo koje je inače do sada u ranijim aktivnostima radilo na otvaranju mogućnosti za uključivanje i ove grupe, ali i drugih, da je prepoznala važnost ovoga i prihvatila amandman. Hvala.

PRVA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 03.03.2011.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o socijalnoj zaštiti je izuzetno važan sistemski zakon, imajući u vidu da je, prema najnovijim podacima, siromaštvo u Srbiji u porastu, da veliki broj građana nema posao, da je procenat starih ljudi među najvećima u Evropi; imajući, takođe, u vidu da pravo na socijalnu zaštitu, kako je to definisano članom 4. ovog zakona, imaju svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Bojim se da bi se veliki broj građana Srbije mogao prepoznati u ovoj definiciji.
Ovo je zakon, kao što su već prethodni govornici i gospodin ministar rekli, koji se očekuje i čije se donošenje odlaže već godinama. Važeći Zakon, koji je još uvek na snazi, donet je još 1991. godine. Od tada do danas, naravno, vršene su njegove brojne izmene i dopune, ali je problem to što nije suštinski menjan koncept toga zakona, koji je bio baziran na sistemu prava u socijalnoj zaštiti. Usluge su pružale jedino ustanove, državne ustanove socijalne zaštite; postoji upravni postupak i korisnik je bio stranka u tom postupku.
Mesto drugih aktera koji su se tokom poslednjih desetak godina pojavljivali da bi se ublažio nedostatak ovog koncepta, kao što su, recimo, organizacije civilnog društva, nije bilo jasno uređeno, mada su ove organizacije pojavljivale kao pružaoci mnogih inovativnih usluga i popunjavale prazninu koja je tu postojala. Nažalost, uvek su radile u projektnom okviru, što je značilo da njihove usluge nisu održive.
Naravno, dobro je što zakon donosimo sada. Nije dobro što smo čekali dvadeset godina da ga donesemo, ali kao što svaka stvar ima dobre i loše strane, dobro je to što u međuvremenu situacija nije bila mirna, što su se dešavali različiti reformski i strateški procesi, što smo 2005. godine dobili Strategiju razvoja socijalne zaštite i, kako smo čuli od gospodina ministra, u preko sto opština doneti su lokalni planovi za lokalne strategije razvoja. Fond za socijalne inovacije je zaista bio dobar institut, koji je omogućio testiranje brojnih novih usluga i projekata, tako da smo kroz prethodno testiranje i provere u praksi određenih rešenja sada mogli da ih unesemo u zakon, što bi značilo da primena tih odredaba sada ne bi trebalo da predstavlja problem.
Predlog zakona koji danas razmatramo u stvari predstavlja promenu modela socijalne odgovornosti. Od modela socijalne sigurnosti, koji se bazirao na zaštiti i zbrinjavanju, trebalo bi da se pomeramo ka socijalnoj uključenosti, odnosno stvaranju jednakih mogućnosti za punu participaciju marginalizovanih ili socijalno isključenih grupa, što je svakako u skladu i sa evropskim strategijama razvoja.
Ono što je sigurno za pohvalu, već su pomenuli gospodin ministar i koleginica Elvira, jeste to što je preko godinu dana vođen jedan veliki, širok konsultativni proces u odnosu na radnu verziju nacrta zakona, čime je omogućeno iz nadležnog ministarstva da lokalne samouprave i ustanove i organizacije socijalne zaštite komentarišu tekst, pa da i šira stručna javnost i posebne organizacije civilnog društva, ali i sami građani, o čijoj se praktično koži i životu radi, uzmu učešća u tom procesu. To je doprinelo zaista da radni nacrt bude bitno unapređen, jer su mnoga rešenja koja su se pojavila u javnoj raspravi uobličena kasnije u zakon.
Imajući u vidu širinu i broj oblasti koje Predlog zakona reguliše i, naravno, raspoloživo vreme, u raspravi ću se zadržati samo na pojedinim njegovim delovima. Mislim da je važno to što se ovaj novi koncept, umesto sistema prava, bazira na sistemu usluga u oblasti socijalne zaštite, koja se opet uređuju u odnosu na potrebe korisnika. Dobro je što imamo sad različite pružaoce usluga, umesto, kao do sada, samo institucija sistema. Mislim da je dobro što korisnik ostaje u fokusu interesa i javlja se kao partner u čitavom ovom procesu.
Već je gospodin ministar pomenuo načela na kojima se zakon bazira, a koja su uneta u tekst zakona, što mislim da je dobro. Neka od njih ću možda još jednom ponoviti, jer mislim da su jako važna, a to je da je zakon zasnovan na načelima poštovanja integriteta i dostojanstva korisnika, i nadam se da će tako biti (do sada su obično ljudi koji su bili u stanju socijalne potrebe imali sve drugo, ali ne i dostojanstvo); zatim, na zabrani diskriminacije, na najboljem interesu korisnika i na najmanje restriktivnom okruženju i načelu dostupnosti i individualizacije socijalne zaštite.
Iz ovih načela proističu i prepoznaju se opšta prava korisnika u članovima od 34. do 39, od kojih su za mene posebno važni pravo na učešće u donošenju odluke i pravo na slobodan izbor usluge. Ovi članovi kažu da korisnik ima prava da učestvuje u proceni svog stanja i potreba i u odlučivanju o tome da li će prihvatiti određenu uslugu, kao i da dobija obaveštenje o raspoloživim materijalnim uslugama i da mu se usluga ne može pružiti ako se on sa tim ne složi, u skladu sa zakonom.
Mislim da je ovo jako važna odredba, jer do sad je praksa bila da ljudi koji se nađu u toj situaciji zapravo nisu u prilici da iznesu neki svoj sud i kažu šta je to što bi oni želeli, čime bi bili zadovoljni, jer bi uvek neko drugi odlučivao šta je za njih najbolje.
Pravo na socijalnu zaštitu, naravno, obezbeđuje se pružanjem usluga i materijalnom podrškom. Što se tiče usluga, mislim da je dobro što se uvodi pluralizam usluga u članu 9. gde se predviđa da Republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava mogu da povere obezbeđenje sprovođenja socijalne zaštite i drugim pravnim i fizičkim licima. Ovo znači da će zapravo i različiti pružaoci civilnog društva i privatni sektor dobiti zakonsku osnovu za ono što su radili i do sad.
Takođe je dobro da je definisan otvoren sistem grupa usluga u socijalnoj zaštiti, kojih ima pet. Gospodin ministar je o pojedinačnim planiranim uslugama vrlo detaljno govorio, tako da neću to ponavljati. Ali, mislim da je važno da se istakne da u definisanju pojedinačnih usluga u svakoj grupi ovih usluga taj spisak nije konačan i dozvoljava i razvoj drugih usluga u svakoj pojedinoj grupi.
Mislim da je ovo jako važno jer ostavlja mogućnost za dalji razvoj inovativnih usluga, nekih za koje mi sada ne možemo ni da pretpostavimo da će se pojaviti, što će omogućiti nalaženje najboljih odgovora, a nećemo morati da čekamo na donošenje novog zakona ili izmene da bi te usluge mogle da se organizuju.
Za osobe sa invaliditetom važno je to što je u zakonu predviđeno uvođenje radnih centara, članom 41, koji će pružati usluge usmerene na unapređenje radnih sposobnosti, odnosno na radno angažovanje osoba sa invaliditetom, koje se inače ne mogu zaposliti ni pod opštim ni pod posebnim uslovima, a u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Ovo jeste jedna novina koja je zaista za ovu kategoriju vrlo značajna.
Kao što je već bilo govora, obezbeđenje usluga će ići i naručivanjem i ugovaranjem, u slučaju kad institucije sistema ne mogu da te usluge obezbede. One će se naručivati objavljivanjem javnog poziva i zaključivanjem ugovora između nadležnog organa i licenciranih pružalaca usluge, što znači da praktično zakon kao novinu uvodi sistem licenciranja. Nadamo se da će on doprineti unapređenju kvaliteta usluga, ali i kontroli usluga koje će se pružati, naročito imajući u vidu pluralizam pružalaca usluga.
To naravno podrazumeva i potrebu uvođenja standarda da bi se dobila licenca, što je inače definisano članom 179. Međutim, mislim da ovaj član ima jedan nedostatak, a to je da se uslov za dobijanje licence, kao i razlog za gubljenje licence, koji je potpuno isti, fokusira samo na strukturne standarde, odnosno na organizaciju same usluge, kao što su prostor, broj angažovanih stručnih radnika itd., ali ne pominje funkcionalne sadržaje, kao što su sadržaji usluge, aktivnosti koje uslugu prate, a koje su jako važne za kvalitet te usluge. S tim u vezi, podnela sam amandman na ovaj član i govoriću više o tome u raspravi u pojedinostima.
Što se tiče materijalne podrške, koje naravno ima u različitim oblicima, od novčane pomoći pa do dodatka za pomoć i negu drugog lica, i uvećanog dodatka za ovu pomoć, najveći broj kontakta sam imala sa organizacijama osoba sa invaliditetom i pojedincima koji su najveći interes pokazali upravo za ovaj institut dodatka za negu i pomoć. Takođe sam na te članove 92. i 94. podnela amandmane, jer otkada je nacrt zakona ušao u skupštinsku proceduru u međuvremenu su usvojene izmene i dopune Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, na koje se ovaj zakon oslanja, i mislimo da to zahteva dopunu ovih članova.
Po oceni većine organizacija civilnog društva koje se bave kategorijama ugroženih grupa jedno od najvećih unapređenja, kao što je gospodin ministar rekao, sigurno jeste institut materijalnih davanja iz budžeta Republike za ugrožene građane. To se u prvom redu odnosi na radno nesposobne, među kojima su i stari ljudi, za koje će, po novom zakonu, novčana socijalna pomoć biti uvećana. Podignut je imovinski cenzus za ostvarenje, što je pretpostavka da će se uključiti znatno veći broj siromašnih.
Ono što mislim da jeste dobro, barem smo tako dobili obaveštenje od predstavnika Ministarstva na Odboru za rad i socijalna pitanja, jeste da će ova odredba zakona moći da stupi na snagu vrlo brzo, a odmah posle donošenja zakona neće morati da se čeka dug vremenski period za to.
Mislim da su neki od najvećih izazova ovog zakona obezbeđivanje finansijskih sredstava u budžetu za primenu celog zakona, mimo ovog dela koji se odnosi na materijala davanja, posebno one usluge koje treba da finansira lokalna zajednica, bez obzira na to što je dobra novina uvođenje instituta namenskih sredstava.
Postoji velika zabrinutost u organizacijama osoba sa invaliditetom, a i drugih koji okupljaju ranjive grupe, da usluge na nivou lokalne zajednice mnoge opštine neće moći da finansiraju, a takođe da zapravo, kako oni kažu, ništa nije garantovano zakonom, u smislu da je obavezujuće. Navodi se da korisnik ima pravo, ali ne i da lokalna samouprava ima obavezu da to obezbedi, već da ispita potrebe i da prema resursima koje ima uslugu pruži. Tako da postoji bojazan da ta dobra namera što se tiče velikog broja usluga u lokalnim zajednicama neće moći baš brzo da bude realizovana.
Organizacije koje su se do sada bavile projektno pružanjem različitih usluga takođe su zabrinute za mogućnost primene minimalnih standarda i da li će moći da budu na neki način konkurentne državnim pružaocima, jer njihove startne pozicije nisu iste.
Takođe, imam obavezu da kažem da su organizacije za brigu o deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju, pominjale kao izazov odredbu člana 54. koja kaže da dom za smeštaj dece i mladih ne može imati veći kapacitet od 50, budući da se prema novim definicijama vezanim za institucionalni smeštaj velikom smatra već institucija gde ima više od 25 dece. Naravno, kad se ima u vidu kako sada izgleda stanje, preko više stotina korisnika u nekoj ustanovi, mislimo da je ova odrednica u zakonu zaista veliki pomak, ali svejedno nam ostaje zadatak da dalje radimo na traženju mogućnosti za bolja rešenja.
Naravno, kao i za svaki zakon, izazov će biti brzina kojom budu doneta brojna podzakonska akta, koja treba da omoguće primenu zakona. Bez obzira na to, mislim da je neosporno da ovaj predlog zakona predstavlja veliki zaokret i pozitivan pomak u socijalnoj politici Srbije. Imajući u vidu njegov veliki značaj za veliki broj građana u Srbiji, naročito onih koji teško žive, Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje podržaće ovaj zakon.

PRVA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 08.10.2010.

Hvala, poštovani gospodine Novakoviću. Uvaženi gospodine ministre, predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, na Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju podnela sam tri amandman, na član 127. koji govori o uslugama zemaljskog opsluživanja, član 128. o pružaocima ovih usluga i član 258. koji govori o kaznenim odredbama u slučaju neispunjavanja ovih odrednica.
Razlozi zbog kojih sam podnela ove amandmane su, naravno, da se dopuni i unapredi zakon, ali pre svega razlog je da bi se obezbedio prevoz u vazdušnom saobraćaju pod jednakim uslovima i bez diskriminacije za sve građane Srbije, samim tim uključujući i osobe sa invaliditetom i osobe sa teškoćama u kretanju.
Kao što je i u obrazloženju ovih amandmana pisalo, razloga za ovo ima više, počevši od Ustava, člana 21, koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu fizičkog i telesnog, psihičkog oštećenja, preko Zakona o diskriminaciji osoba sa invaliditetom koji zabranjuje diskriminaciju u javnom saobraćaju, pa do Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, član 9, koji propisuje obaveze država potpisnica da se obezbedi pristup javnom prevozu. Takođe postoji uredba Evropskog parlamenta iz 2006. godine, koja govori o pravima osoba sa invaliditetom kada se prevoze vazdušnim saobraćajem.
Do sada ovo pitanje nije bilo regulisano na odgovarajući način u postojećoj pravnoj regulativi. To je stvaralo velike probleme u korišćenju vazdušnog saobraćaja osoba sa invaliditetom, jer su postojale brojne nedoumice i procedure, kada neko ko ima poteškoća sa kretanjem dođe do aerodroma, da bi došao do vazduhoplova i dobio svoje potrebne usluge koje su neophodne.
Kao što je koleginica rekla, predstavnica Odbora, ovaj amandman u toj formulaciji u kojoj sam ga predložila, kao ni ostala dva, nisu prihvaćena. Razumela sam zbog toga što je trebalo da se usaglase tehnički sa ostalim delom zakona, ali je zato Odbor za saobraćaj i veze, praktično, u svojim amandmanima, ugradio sva ova tri amandmana koja sam podnela.
Htela bih pre svega da izrazim zadovoljstvo što je i Odbor za saobraćaj i veze, a i predstavnici Ministarstva što su ovu inicijativu prepoznali i prihvatili kao nešto što je važno da se reguliše i budući da je suštinski praktično ovo pitanje razlog zbog koga sam podnela amandmane postiglo svoju svrhu kroz amandmane koje je podneo Odbor, povlačim svoj amandman na član 127, kao i ostala dva, na članove 128. i 258, jer je njihova svrha postignuta amandmanima Odbora.