Poštova gospođo potpredsednice, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana pred nama se nalazi set zakona iz oblasti zaštite životne sredine za koje smo se svi složili da su među najvažnijim zakonima. Razlog za donošenje ovih zakona nije samo usaglašavanje našeg zakonodavstva i pravne regulative sa EU iz ove oblasti, već i naša potreba za usvajanjem i implementacijom ovih zakona, jer smo konačno postali svesni od čega zavisi naša budućnost i budućnost naših potomaka i ove zemlje.
Zakon na koji ću se posebno osvrnuti su izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine, kojima se otklanjaju nedostaci ovog zakona usvojenog 2004. godine i vrši usklađivanje sa drugim sistemskim zakonima iz oblasti zaštite životne sredine koji se odnose na vazduh, vodu, buku, prirodu, hemikalije i drugo.
Ovo je zakon koji je, rekla bih, objedinio sve prethodne zakone jer brine o zaštiti tla, vode, vazduha, ljudi, životinja, biljaka, ukratko, cele životne sredine.
Postavlja se pitanje – koje su to aktivnosti koje utiču na promenu stanja i uslova životne sredine?
To su, pre svega, korišćenje resursa i prirodnih dobara, proces proizvodnje i prometa, ispuštanje zagađujućih materija u vodu, vazduh i zemljište, upravljanje otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama, štetnim materijama, buka, vibracije, jonizujuća i nejonizujuća zračenja i udesi.
Malo bih se zadržala na korišćenju resursa i prirodnih dobara. Svedoci smo vrlo često legalne i nelegalne eksploatacije šljunka i peska u priobalju naših reka, kojom se narušava i uništava životna sredina i menja tok reka.
Dolazim iz grada Loznice, bila sam zamenik predsednika Skupštine grada, i jako dobro poznajem prilike te sredine. Suočeni smo sa mnogobrojnim problemima zbog nelegalnog i legalnog korišćenja šljunka i peska u priobalju reke Drine.
Nije to veliki problem samo grada Loznice, već i drugih opština, kao što su Bogatić i Ljubovija.
Do sada je ovu materiju uređivao uglavnom Zakon o rudarstvu i energetici, a delimično i Zakon o zaštiti životne sredine, međutim, članovi 15. i 16. ovog zakona sada preciznije govore kome i kako nadležni organ može izdati odobrenje za korišćenje prirodnih resursa i dobara. Član 16. kaže, citiram: "Pravno i fizičko lice koje degradira životnu sredinu dužno je da izvrši remedijaciju ili na drugi način sanira degradiranu životnu sredinu, u skladu sa projektima sanacije i remedijacije. Na projekte iz stava 1. ovog člana Ministarstvo daje saglasnost. Ministar nadležan za poslove životne sredine propisuje metodologiju za izradu projekata sanacije i remedijacije, osim za projekte eksploatacije mineralnih sirovina koji su uređeni posebnim propisima."
Poboljšanje u odnosu na prethodnu verziju ovog zakona je to što sada Ministarstvo propisuje metodologiju za izradu projekata sanacije i remedijacije, a ne ostavlja se mogućnost pravnim i fizičkim licima da popravljaju i saniraju tu uništenu sredinu onako kako oni smatraju da je to najbolje.
Takođe, članom 116. predviđene su novčane kazne za pravna lica, od milion i po do tri miliona dinara, za one koji, citiram: "1) koriste prirodne resurse ili dobra bez saglasnosti Ministarstva, 2) ne izvrše remedijaciju ili na drugi način ne saniraju degradiranu životnu sredinu, 3) vrše remedijaciju ili na drugi način saniraju degradiranu životnu sredinu bez saglasnosti Ministarstva".
Kaznena politika je znatno oštrija jer predviđa zabranu obavljanja delatnosti u trajanju od pet do deset godina, zabranu odgovornom licu da vrši određene dužnosti u trajanju od tri do deset godina i oduzimanje predmeta, ali se pitam, s obzirom na to da će se odredbe člana 16. primenjivati tek od 2016. godine, a to je za pet i po godina, šta će se dotle dogoditi sa našim prirodnim dobrima, obalama naših reka, rečnim tokovima i da li ćemo tada imati šta više da zaštitimo, saniramo i kako će tada izgledati priobalje naših reka?
Takođe, veliku polemiku u javnosti izazvao je i član 85. koji se odnosi na određivanje naknade koju plaća zagađivač životne sredine. Sredstva ostvarena od naknade iz ovog člana u visini od 60% su prihod budžeta Republike Srbije, a u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave, što je bilo obrnuto u Zakonu iz 2004. godine. Sredstva ostvarena od ove naknade se koriste za zaštitu i unapređenje životne sredine prema programima, odnosno akcionim i sanacionim planovima koji se donose u skladu sa ovim zakonom.
Vlada takođe propisuje kriterijume i određuje područja od posebnog interesa, a s tim u vezi i naknade za ova područja, i to 80% kao prihod Republike Srbije, a 20% su prihodi jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji zagađivač nalazi.
Upravo ovaj odnos raspodele prihoda od naknada za jedinice lokalne samouprave i za budžet Republike Srbije izazvao je najveće polemike u javnosti. Ipak sam mišljenja da je neophodno da se u budžet sliju nešto veća sredstva, jer često opština (ili grad) nije sposobna da reši neku akcidentnu situaciju. Problemi su često toliko veliki da i stručno i materijalno prevazilaze mogućnost lokalne samouprave, pa je neophodna intervencija resornog ministarstva i budžeta Republike Srbije, odnosno Fonda za zaštitu životne sredine.
Tako je, na primer, u Holding kompaniji "Viskoza" Loznica, 8. decembra 2008. godine, u toku sečenja delova opreme došlo do požara koji je zahvatio dve fabrike i pretio je da ugrozi 500 tona ugljendisulfida. To je izuzetno toksična, otrovna, zapaljiva i eksplozivna materija, čija bi eksplozija izazvala ne samo ekološku katastrofu u gradu Loznici, već i u dobrom delu zapadne Srbije i, bogami, Republike Srpske. Međutim, izuzetnim zalaganjem vatrogasnih ekipa iz Loznice, Šapca, Sremske Mitrovice, Bajine Bašte, Valjeva i Beograda, jedinica MUP-a, Ministarstva za zaštitu životne sredine, požar je posle dva dana saniran.
Dana 22. decembra rešenjem je naloženo izmeštanje 500 tona ugljendisulfida iz skladišta Holding kompanije "Viskoza" u prisustvu inspektora i vatrogasne ekipe. Za realizaciju ovih hitnih interventnih mera u Holding kompaniji "Viskoza" bilo je neophodno obezbediti iz budžeta, jer lokalna samouprava tada nije bila spremna, 1.100.000 dinara.
Koliko znam, ta sredstva su odobrena, ali do danas još uvek nisu prebačena. Iskoristila bih ovu priliku da zamolim gospodina ministra i predstavnike resornog ministarstva da grad Loznica konačno dobije ova sredstva da bi se ova opasna materija što pre izmestila iz Loznice.
Zbog ovakvih situacija, kada lokalna zajednica nije predvidela sredstva ili nema tehničke mogućnosti za rešavanje kompleksnih problema, neophodna je pomoć Fonda za zaštitu životne sredine resornog ministarstva, koji će se finansirati na osnovu članova 27, 45, 85. i 85a. Zato smatram da sredstva ostvarena od zagađivača životne sredine treba da pripadnu budžetu Republike Srbije u većem delu, a to je 60% u odnosu na jedinice lokalne samouprave.
Član 87. daje mogućnost lokalnim samoupravama za propisivanje naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine, što čine skupštine grada ili skupštine opština, tzv. lokalne takse. U vreme svetske ekonomske krize ovakvi porezi i izdvajanja nisu popularni, ali dugoročno ekonomski efekti ulaganja u životnu sredinu proizvode direktne i indirektne koristi.
Ukinuta su prava lokalnim samoupravama, kao što su Paraćin, Pančevo, Beočin, Kosjerić, Bor, koje trpe i najveće štete u pogledu zagađivanja. Smatram da je ipak izbegnuto dvostruko oporezivanje zagađivača, ali mislim da je oštećena lokalna samouprava, opština ili grad, što bismo možda mogli popraviti amandmanima u raspravi u pojedinostima.
Kratko bih se osvrnula na izmene i dopune Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, kojima su uređena pitanja koja se odnose na procenu uticaja planiranih projekata iz oblasti turizma, industrije, poljoprivrede, vodoprivrede na životnu sredinu. Ovim zakonom je, u stvari, skraćena procedura procene uticaja sa 262 dana na maksimalno 108 dana, bez žalbenog roka. Takođe, izvršeno je i usaglašavanje sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Član 19. stav 2. kaže da su pravno lice i preduzetnik dužni da za izradu ove studije obrazuju multidisciplinarni tim sastavljen od lica kvalifikovanih za izradu studije, što do sada nije bio slučaj. Po prethodnom zakonu mogao je, ali nije morao da se obrazuje stručan tim za tu oblast.
Smatram da će donošenje ovih zakona i njihova primena doprineti održavanju ekološke ravnoteže, sprečiti dalje zagađivanje, dati doprinos poboljšanju zdravlja ljudi i otklanjanju već nanetih šteta ekosistemu u prošlosti. Ako se zna da je tek svaki deseti građanin spreman na neku ekološku akciju, mislim da tek posle usvajanja ovih zakona nas očekuje veoma ozbiljan posao, a to je njihova implementacija i primena. Kod nas se najteže menjaju svest, navike i razmišljanja.
Poslanička grupa G17 plus će u danu za glasanje dati svoju podršku i glasati za set ovih zakona.