Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Hvala vam, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman kojim predlažem da u okviru Osnovnog suda u Zaječaru ostane i sudska jedinica u Boljevcu, pre svega zbog drugačijeg formata sudskih jedinica koje će zaživeti nakon usvajanja ovog seta pravosudnih zakona. Mislim naravno na suđenje i krivice i parnice u sudskim jedinicama.
Što se tiče ostalih razloga, a konkretno su vezani za opštinu Boljevac, to je jedna od najrazuđenijih opština u Srbiji, prostire se na 827 kilometara kvadratnih sa preko 14 hiljada stanovnika. Demografska slika Boljevca je loša sa pretežno staračkim domaćinstvima, te bi odlazak po pravdu u Zaječar, koji je od centra opštine udaljen četrdesetak kilometara,a od najudaljenijih sela Krivi vir, Rujište i Bačevica recimo i preko 60 kilometara, a ne radi se samo o magistralnim pravcima, predstavljao atak na ionako tešku socijalnu i materijalnu situaciju i praktično bio gotovo nemoguć za najveći broj građana opštine Boljevac, naročito u zimskim uslovima.
Broj predmeta u radu sudske jedinice u Boljevcu opravdava postojanje te sudske jedinice, naglašavam ako vodimo računa i o troškovima građana, a ne samo države. U slučaju ukidanja sudske jedinice troškovi prevoza za sudije, osoblje i sudske jedinice u Boljevcu za putavanje do Zaječara iznosili bi znatno više od sadašnjih mesečnih tekućih troškova za komunalne usluge za zgradu sudske jedinice.
Te troškove u celini danas plaća Osnovni sud u Zaječaru i ako deo zgrade sudske jedinice koristi Prekršajni sud u Zaječaru, odeljenje u Boljevcu koje ostaje prema predlogu zakona, pa ni ovi materijalno-tehnički razlozi ne idu u prilog ukidanja sudske jedinice u Boljevcu.
Neću sada da govorim o tradiciji suda u Boljevcu koja datira iz 1848. godine, hoću samo na kraju da kažem da podržavam Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava u načelu, ali vas molim gospodine ministre da zbog jasnih specifičnosti o kojima sam govorio još jednom sagledate podatke i razmislite o ovom predlogu iz amandmana čijim prihvatanjem neće biti ugroženi osnovni ciljevi koji se trebaju postići, a to su efikasna i ekonomična mreža sudova, kako bi se obezbedilo poštovanje prava na pravično suđenje u razumnom roku i ostvarivanje ravnopravnosti građana u svakom pogledu. Naprotiv, veći broj građana će prepoznati rešenost države da im pomogne u lakšem ostvarivanju njihovih ustavnih i zakonskih prava i to su osnovni argumenti i razlozi zbog kojih sam predložio ovaj amandman. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, materija koja reguliše legalizaciju objekata, odnosno naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat ili delove objekata izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole bila je deo Zakona o planiranju i izgradnji koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine. Sada će ova materija biti predmet posebnog zakonskog akta koji će omogućiti sprovođenje započetih postupaka legalizacije za objekte koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, a za koje je podnet zahtev za legalizaciju do 11. marta 2010. godine, dakle, da bude građanima jasno o čemu govorimo.
Naime, Ustavni sud je početkom decembra prošle godine proglasio neustavnim pojedine odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje se tiču legalizacije, pa je bilo neophodno da se usvoji poseban Zakon o legalizaciji objekata kojim se uređuju uslovi, postupak i način legalizacije objekata.
Lokalnim samoupravama se vraća nadležnost oko utvrđivanja visine naknade za uređenje građevinskog zemljišta na osnovu kriterijuma i zakona, ali i ostavlja mogućnost umanjenja ove naknade ako se radi o rešavanju stambenog pitanja u porodičnom domaćinstvu čiji članovi nemaju druge nepokretnosti.
Takođe, lokalna samouprava ima slobodu da odluči o načinu plaćanja ove naknade u smislu perioda plaćanja koji ne može biti duži od 20 godina, što se može smatrati još jednim dobrim rešenjem u Predlogu zakona.
Ovo je peti Zakon o legalizaciji koji usvaja Skupština Srbije od 1997. godine. Pri tom, svaki sledeći je bio liberalniji, sa povoljnijim uslovima od prethodnog, ali i pored svih pogodnosti, to nije dalo očekivane efekte, jer je veoma teško pomiriti interese i motive države, lokalnih samouprava i, što je najvažnije, građana. S jedne strane, uvek je bila neka finansijska kriza za najveći broj građana. S druge strane, država nikada nije istrajavala u tome da pred njom i zakonima, u smislu plaćanja obaveza, svi budu apsolutno jednaki. Sa treće strane, problemi neadekvatnog odnosa sporih i neefikasnih lokalnih administracija, lošije regulative, nerealno visokih naknada, korupcije itd. i sada treba sve ovo pomiriti posle 40, 50 godina, sa minimumom pravde i pravičnosti. Složićete se da to u Srbiji deluje kao nemoguća misija i svi moramo toga da budemo svesni.
Zato su svi pokušaji do sada bili neuspešni. Zato mislim da sve ovo možemo da pokušamo da, uslovno rečeno, pomirimo, ne i da ispravimo, jer je to nemoguće, kombinacijom dva zakona – ovog zakona o legalizaciji objekata o kome raspravljamo danas, ako ga parlament usvoji, i Zakona o upisu prava svojine na nelegalnim objektima, koji je na snazi do 31. decembra 2014. godine.
U tom smislu, potpuno razumem i podržavam realno razmišljanje i stavove ministra Ilića. Ako ste vlasnik objekta 30 godina, niko se nikada nije žalio, nećete da prodajete objekat, već tu planirate da nastavite da živite, a ne možete da legalizujete, da ne ulazim sad u razloge, dovoljno je samo da upišete pravo svojine u katastar nepokretnosti, postanete pravno vidljivi, možete da funkcionišete u odnosu sa državom, naravno, uz uslov da se objekat ne nalazi na javnoj površini po urbanističkim planovima. Ovakvih slučajeva je ubedljivo najviše. Pripadaju najsiromašnijim slojevima građana i ovakvo rešenje je za sve dovoljno.
Međutim, legalizacija je apsolutno neophodna za objekte koji su namenjeni prodaji na tržištu. Tu mora da se sve plati državi, kompletira projektna dokumentacija i, na kraju krajeva, takva imovina će imati znatno višu tržišnu vrednost da se njeni vlasnici ne bi osećali diskriminisano u odnosu na ljude koji imaju nelegalne objekte.
Uostalom, i porez građani jednako plaćaju i za legalno i za nelegalno izgrađene objekte, pa se postavlja pitanje motivacije za legalizaciju, bez čega ona ne može uspe kakav god da je važeći zakon, a za bilo kakvu prinudu države je definitivno kasno. To treba strogo da se primenjuje za objekte koji su izgrađeni posle roka koji sam već pomenuo. Uostalom, radi se o ozbiljnom krivičnom delu i ne smemo da čekamo mnogo godina, pa da opet imamo skoro nerešiv problem kao danas.
Što se tiče novih rokova za podnošenje Zakona za legalizaciju, lično sam protiv toga, jer ovo nije ni 1970, 1980. godina, već 2013. godina i sa tim smo završili pre tri godine. Vođena je medijska kampanja i niko ne može da kaže da nije znao ili nije čuo, kao pre mnogo godina, naravno, ako želimo da budemo ozbiljna država koja hoće da bude deo društva razvijenih evropskih zemalja. U suprotnom se postavlja pitanje sistema izdavanja građevinskih i upotrebnih dozvola ili da ih svi dobijaju posle izgradnje ili da ih ukinemo, da zida ko, gde i šta hoće i da nastavimo putem urbanističkog haosa. Onda nam nije potreban ni jedan zakon iz oblasti planiranja i izgradnje. Uostalom, vidite da po pitanju usklađenosti sa propisima EU stoji da ne postoje odgovarajući propisi sa kojima je potrebno obezbediti usklađenost, pa nam i to valjda nešto govori.
S druge strane, državna i, pre svega, lokalne uprave moraju u najkraćim rokovima odgovarati na zahteve koji se tiču izgradnje i tako obrisati zahteve koji se tiču izgradnje i tako obrisati i poslednji izgovori i alibi onih koji ne poštuju zakonske propise. To je nešto što će biti deo rešenja novog zakona, kao što je ministar rekao, o planiranju i izgradnji.
Treba da usvojimo predloženi Zakon o legalizaciji objekata, jer ne smemo da budemo bez propisa koji regulišu tu oblast zbog svih koji žele naknadno da dođu do građevinske i upotrebne dozvole, a već su podneli zahtev, što je posebno bitno i za strane investitore.
Na kraju, u toku javne rasprave nije bilo, čini mi se, a ni danas nema ozbiljnih primedbi lišenih političkog uticaja na ovakav tekst Predloga zakona o legalizaciji objekata. Oni koji treba ovo da sprovode u praksi, lokalne samouprave, takođe su, čini mi se po reakcijama, zadovoljne, pa ne postoji razlog da ga ne usvojimo. Pozivam vas da tako i uradimo u danu za glasanje, da glasamo za Predlog zakona. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osnovni cilj donošenja novog zakona o železnici u strateškom smislu jeste poboljšanje efikasnosti železničkog sistema u Srbiji i njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga, a u perspektivi i spremnost za integracije srpskih železnica u železnički sistem EU.
S tim u vezi, osnovni problemi koje zakon treba da reši su: zatvoreno i nedovoljno razvijeno tržište železničkih usluga sa nepostojanjem konkurencije, što odmah prouzrokuje neefikasan sistem, a to dalje dovodi do sve manjeg broja prevezenih putnika i robe, povećano vreme putovanja i prevoza i sve to sa visokom zavisnošću od budžetskih subvencija. Kašnjenje u restrukturiranje celokupnog sistema železničkog saobraćaja na teritoriji Republike Srbije dovelo je do nekompatibilnosti sa železnicama zemalja u okruženju, a da ne govorimo o nekompatibilnosti sa železnicama EU, što za posledicu ima minimalna i nedovoljna ulaganja u tako neefikasnu železnicu, čak i za održavanje funkcionalnosti sistema.
Restrukturiranje ovako složenog sistema predviđa nekoliko osnovnih aspekata. Prvo, odluku Vlade Srbije o reorganizaciji javnog preduzeća u akcionarsko društvo Železnice Srbije, što treba da omogući efikasniji rad i poslovanje u tržišnim uslovima, jer se odvaja železnička infrastruktura od prevoza putnika i robe. Drugo, usvajanje zakona koji će stvoriti potrebno okruženje za rad i poslovanje novog privrednog društva koje će se baviti železničkim saobraćajem i železnički saobraćaj uopšte učiniti konkurentnijim u odnosu na druge vidove saobraćaja. Treće, ozbiljnije investicije koje počinju da se realizuju tek u mandatu ove vlade, čime država zadržava obavezu i odgovornost za razvoj odgovarajuće infrastrukture. Četvrto, racionalno poslovodstvo koje mora da poveća broj putnika, realno poveća prihode i smanji zavisnost od državne pomoći jer su se u preduzeću do sada ponašali u skladu sa devizom – što manje radim, više će mi dati država i baš nas briga.
To vreme je prošlo i novo poslovodstvo je krenulo jedinim ispravnim putem o kome sam govorio, ima strategiju koju treba da realizuje zajedno sa Vladom Srbije. U svemu ovome, najvažnije je da se vodi računa da se obezbedi posao za radnike, namerno ne kažem za zaposlene nego baš koristim reč radnici a ljudi koji rade na železnici će to razumeti, da se ne smanjuje njihov broj jer nam je generalno to danas najvažnije i tu ne treba da ponavljamo greške i iskustva iz Rumunije i Slovenije.
Sa druge strane, treba sprečiti uticaje političkih partija preko raznih nazovi sindikalnih lidera koji to u stvari nisu, jer se ne bore za prava radnika već za uticaj na poslovodstvo koji im je bitan zbog nepotrebnog zapošljavanja, a to je uzelo maha, dok ljudi koji stvarno rade nemaju osnovna sredstva za rad. Svi znaju da je to istina i novo poslovodstvo treba da ima punu podršku da se izbori sa ovim nelogičnostima koje prouzrokuju negativne pojave u kompaniji.
Što se tiče usklađenosti sa propisima i situacijom u EU, posebno sa članicama u okruženju, naša je obaveza u ovom trenutku da učimo na njihovim iskustvima, posebno negativnim, nažalost, da ne ponavljamo njihove greške, ali da pokušamo da podižemo kvalitet i da dostignemo te standarde koje prepričavamo kada se vozimo našom železnicom. Sve drugo ćemo da usklađujemo i rešavamo do trenutka kada do kraja bude izvesna naša evropska perspektiva. Tu pre svega mislim na dilemu u kom trenutku omogućiti osnivanje drugih preduzeća za prevoz putnika i tereta, odnosno njihovo poslovanje.
Dakle, mi u svakom slučaju do tog trenutka imamo vremena i treba da osnažimo pre svega državno preduzeće, kako bi pripremljeno dočekalo konkurenciju u tržišnoj utakmici. Uostalom, jasno je da je kada se ne radi o visokoprofitabilnim poslovima kao što su poslovi sa telekomunikacijama ili električnom energijom, monopol države uglavnom poguban i proizvodi jedino gubitke, što na kraju dovodi do propasti celog sistema, a to je najvažnije.
Veoma je važno i da se što pre usvoji zakon o bezbednosti železničkog saobraćaj, jer sa ovim zakonom čini jednu celinu, a pitanje je i da li se u punom kapacitetu može bez njega primeniti zakon o železnici.
Sve ovo je važno zato što realnost danas i stanje koje je zateklo novo poslovodstvo nije dobro. O tim pozitivnim pomacima koje je novo poslovodstvo napravilo za nekoliko meseci govoriće moje kolege, a ja ću o onome što je do sada bilo, da bismo ispoštovali vreme i drugih govornika.
Zakrčenje saobraćaja kroz Srbiju i plaćanje penala, što za posledicu ima zaobilaženje Koridora 10 kao najkraćeg puta iz zapadne Evrope ka Bliskom Istoku i preusmeravanje prevoza preko Rumunije i Bugarske, prouzrokuje veliku ne samo ekonomsku štetu po našu zemlju jer je u krajnjoj liniji priča oko železnice važna za privredu Srbije u celini. Takođe, godinama unazad otkazuje se veliki broj vozova za prevoz putnika, uvode tzv. lagane vožnje itd.
Situacija u Timočkoj krajini je neuporedivo teža od prosečne u Srbiji. Govorio sam i ranije u parlamentu o tome. Prva pruga normalnog koloseka puštena je 1914. godine. Tada je na timočkim prugama, verovali ili ne, bilo više vozova koji saobraćaju i to većim brzinama nego danas, posle 100 godina. Do ovakvog stanja došlo je jer nije ni jedan jedini dinar uložen u prugu, a i sama sredstva za održavanje su ozbiljno dovedena u pitanje.
Zbog svega toga, evo nekih podataka koji su stvarno krajnje problematični: na delu pruge Zaječar-Niš u dužini od 114 km je bilo 68 km laganih vožnji i voz putuje više od tri sata. Obrt teretnog voza na istoj relaciji je trajao i preko 16 sati. U drugim pravcima saobraćaj je potpuno ukinut. Potrebno je naglasiti da se u ovom delu Srbije nalaze sistemi poput RTB Bor, fabrike i luke u Prahovu, a njihove su potrebe za prevozom robe velike i biće još veće u narednom periodu. Oni će preći na alternativni prevoz tereta jer se dešavalo na ovom rejonu da i po desetak dana nema nijedne lokomotive za vuču teretnih vozova koje stoje i za koje železnica plaća penale. Ti penali potpuno pojedu profit od njihovog transporta. Ne samo da je saobraćaj doveden do kolapsa, već je zbog nebrige ugrožena i bezbednost saobraćaja. Praktično, sve pruge koje pokriva zaječarski železnički čvor su zbog višedecenijskog ponašanja unazad postale jedna velika lagana vožnja sa 30 km na čas.
Zato su neophodne i promene unutar same kompanije prema saobraćaju u ovom delu Srbije i prema zaječarskom železničkom čvoru. Pre svega, iskren odnos zasnovan na poverenju da vidimo šta je čiji interes. Zbog svega što sam naveo i državni i lokalni interes same kompanije bi obezbedili budućnost, a mislim da potpuno ukidanje železničkog saobraćaja u ovom delu Srbije nikome nije ni na kraj pameti. Moramo, dakle, da uspostavimo odnose čistih računa bez mnogo velikih reči.
S tim u vezi, hteo bih da kažem da je novo poslovodstvo železnice obećalo rešavanje problema i nastavićemo da zajedno radimo, mislim na učešće lokalne samouprave, odmah posle vanrednih lokalnih izbora koji će se održati u Zaječaru. Kao što sam rekao, dakle, da svako sa svoje pozicije da doprinos rešenju ove teške situacije.
U sklopu svog izlaganja sam, s jedne strane, predstavio zakonske okvire koji se tiče konkurencije tržišta, upravljanjem infrastrukturom itd, zbog čega je zakon neophodno usvojiti, a sa druge strane sam govorio o prosečnoj slici železnici u Srbiji danas do najteže situacije koja je, dakle, u Timočkoj Krajini.
Buduća realnost je verovatno negde između, ali je neophodno da po ovim pitanjima idemo napred i polako, ali da idemo stalno napred. Objektivno građani ne očekuju da se kao u Švajcarskoj tranzit roba obavlja uglavnom železnicom zbog zagađenja, buke, čuvanja putne infrastrukture ili kao u Nemačkoj da, recimo, železnica ima monopol na prevoz putnika na određenim relacijama, ali očekuju da država upravlja ovim važnim sistemom, tako da uspostavi finansijski održiv sistem koji će garantovati ostvarenje minimuma i državnog i interesa zaposlenih i korisnika usluga u ovom segmentu u narednom periodu. U tom pogledu i Vlada i poslovodstvo železnica imaju podršku SNS. Zahvaljujem.