Hvala vam, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman kojim predlažem da u okviru Osnovnog suda u Zaječaru ostane i sudska jedinica u Boljevcu, pre svega zbog drugačijeg formata sudskih jedinica koje će zaživeti nakon usvajanja ovog seta pravosudnih zakona. Mislim naravno na suđenje i krivice i parnice u sudskim jedinicama.
Što se tiče ostalih razloga, a konkretno su vezani za opštinu Boljevac, to je jedna od najrazuđenijih opština u Srbiji, prostire se na 827 kilometara kvadratnih sa preko 14 hiljada stanovnika. Demografska slika Boljevca je loša sa pretežno staračkim domaćinstvima, te bi odlazak po pravdu u Zaječar, koji je od centra opštine udaljen četrdesetak kilometara,a od najudaljenijih sela Krivi vir, Rujište i Bačevica recimo i preko 60 kilometara, a ne radi se samo o magistralnim pravcima, predstavljao atak na ionako tešku socijalnu i materijalnu situaciju i praktično bio gotovo nemoguć za najveći broj građana opštine Boljevac, naročito u zimskim uslovima.
Broj predmeta u radu sudske jedinice u Boljevcu opravdava postojanje te sudske jedinice, naglašavam ako vodimo računa i o troškovima građana, a ne samo države. U slučaju ukidanja sudske jedinice troškovi prevoza za sudije, osoblje i sudske jedinice u Boljevcu za putavanje do Zaječara iznosili bi znatno više od sadašnjih mesečnih tekućih troškova za komunalne usluge za zgradu sudske jedinice.
Te troškove u celini danas plaća Osnovni sud u Zaječaru i ako deo zgrade sudske jedinice koristi Prekršajni sud u Zaječaru, odeljenje u Boljevcu koje ostaje prema predlogu zakona, pa ni ovi materijalno-tehnički razlozi ne idu u prilog ukidanja sudske jedinice u Boljevcu.
Neću sada da govorim o tradiciji suda u Boljevcu koja datira iz 1848. godine, hoću samo na kraju da kažem da podržavam Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava u načelu, ali vas molim gospodine ministre da zbog jasnih specifičnosti o kojima sam govorio još jednom sagledate podatke i razmislite o ovom predlogu iz amandmana čijim prihvatanjem neće biti ugroženi osnovni ciljevi koji se trebaju postići, a to su efikasna i ekonomična mreža sudova, kako bi se obezbedilo poštovanje prava na pravično suđenje u razumnom roku i ostvarivanje ravnopravnosti građana u svakom pogledu. Naprotiv, veći broj građana će prepoznati rešenost države da im pomogne u lakšem ostvarivanju njihovih ustavnih i zakonskih prava i to su osnovni argumenti i razlozi zbog kojih sam predložio ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, materija koja reguliše legalizaciju objekata, odnosno naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat ili delove objekata izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole bila je deo Zakona o planiranju i izgradnji koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine. Sada će ova materija biti predmet posebnog zakonskog akta koji će omogućiti sprovođenje započetih postupaka legalizacije za objekte koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, a za koje je podnet zahtev za legalizaciju do 11. marta 2010. godine, dakle, da bude građanima jasno o čemu govorimo.
Naime, Ustavni sud je početkom decembra prošle godine proglasio neustavnim pojedine odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje se tiču legalizacije, pa je bilo neophodno da se usvoji poseban Zakon o legalizaciji objekata kojim se uređuju uslovi, postupak i način legalizacije objekata.
Lokalnim samoupravama se vraća nadležnost oko utvrđivanja visine naknade za uređenje građevinskog zemljišta na osnovu kriterijuma i zakona, ali i ostavlja mogućnost umanjenja ove naknade ako se radi o rešavanju stambenog pitanja u porodičnom domaćinstvu čiji članovi nemaju druge nepokretnosti.
Takođe, lokalna samouprava ima slobodu da odluči o načinu plaćanja ove naknade u smislu perioda plaćanja koji ne može biti duži od 20 godina, što se može smatrati još jednim dobrim rešenjem u Predlogu zakona.
Ovo je peti Zakon o legalizaciji koji usvaja Skupština Srbije od 1997. godine. Pri tom, svaki sledeći je bio liberalniji, sa povoljnijim uslovima od prethodnog, ali i pored svih pogodnosti, to nije dalo očekivane efekte, jer je veoma teško pomiriti interese i motive države, lokalnih samouprava i, što je najvažnije, građana. S jedne strane, uvek je bila neka finansijska kriza za najveći broj građana. S druge strane, država nikada nije istrajavala u tome da pred njom i zakonima, u smislu plaćanja obaveza, svi budu apsolutno jednaki. Sa treće strane, problemi neadekvatnog odnosa sporih i neefikasnih lokalnih administracija, lošije regulative, nerealno visokih naknada, korupcije itd. i sada treba sve ovo pomiriti posle 40, 50 godina, sa minimumom pravde i pravičnosti. Složićete se da to u Srbiji deluje kao nemoguća misija i svi moramo toga da budemo svesni.
Zato su svi pokušaji do sada bili neuspešni. Zato mislim da sve ovo možemo da pokušamo da, uslovno rečeno, pomirimo, ne i da ispravimo, jer je to nemoguće, kombinacijom dva zakona – ovog zakona o legalizaciji objekata o kome raspravljamo danas, ako ga parlament usvoji, i Zakona o upisu prava svojine na nelegalnim objektima, koji je na snazi do 31. decembra 2014. godine.
U tom smislu, potpuno razumem i podržavam realno razmišljanje i stavove ministra Ilića. Ako ste vlasnik objekta 30 godina, niko se nikada nije žalio, nećete da prodajete objekat, već tu planirate da nastavite da živite, a ne možete da legalizujete, da ne ulazim sad u razloge, dovoljno je samo da upišete pravo svojine u katastar nepokretnosti, postanete pravno vidljivi, možete da funkcionišete u odnosu sa državom, naravno, uz uslov da se objekat ne nalazi na javnoj površini po urbanističkim planovima. Ovakvih slučajeva je ubedljivo najviše. Pripadaju najsiromašnijim slojevima građana i ovakvo rešenje je za sve dovoljno.
Međutim, legalizacija je apsolutno neophodna za objekte koji su namenjeni prodaji na tržištu. Tu mora da se sve plati državi, kompletira projektna dokumentacija i, na kraju krajeva, takva imovina će imati znatno višu tržišnu vrednost da se njeni vlasnici ne bi osećali diskriminisano u odnosu na ljude koji imaju nelegalne objekte.
Uostalom, i porez građani jednako plaćaju i za legalno i za nelegalno izgrađene objekte, pa se postavlja pitanje motivacije za legalizaciju, bez čega ona ne može uspe kakav god da je važeći zakon, a za bilo kakvu prinudu države je definitivno kasno. To treba strogo da se primenjuje za objekte koji su izgrađeni posle roka koji sam već pomenuo. Uostalom, radi se o ozbiljnom krivičnom delu i ne smemo da čekamo mnogo godina, pa da opet imamo skoro nerešiv problem kao danas.
Što se tiče novih rokova za podnošenje Zakona za legalizaciju, lično sam protiv toga, jer ovo nije ni 1970, 1980. godina, već 2013. godina i sa tim smo završili pre tri godine. Vođena je medijska kampanja i niko ne može da kaže da nije znao ili nije čuo, kao pre mnogo godina, naravno, ako želimo da budemo ozbiljna država koja hoće da bude deo društva razvijenih evropskih zemalja. U suprotnom se postavlja pitanje sistema izdavanja građevinskih i upotrebnih dozvola ili da ih svi dobijaju posle izgradnje ili da ih ukinemo, da zida ko, gde i šta hoće i da nastavimo putem urbanističkog haosa. Onda nam nije potreban ni jedan zakon iz oblasti planiranja i izgradnje. Uostalom, vidite da po pitanju usklađenosti sa propisima EU stoji da ne postoje odgovarajući propisi sa kojima je potrebno obezbediti usklađenost, pa nam i to valjda nešto govori.
S druge strane, državna i, pre svega, lokalne uprave moraju u najkraćim rokovima odgovarati na zahteve koji se tiču izgradnje i tako obrisati zahteve koji se tiču izgradnje i tako obrisati i poslednji izgovori i alibi onih koji ne poštuju zakonske propise. To je nešto što će biti deo rešenja novog zakona, kao što je ministar rekao, o planiranju i izgradnji.
Treba da usvojimo predloženi Zakon o legalizaciji objekata, jer ne smemo da budemo bez propisa koji regulišu tu oblast zbog svih koji žele naknadno da dođu do građevinske i upotrebne dozvole, a već su podneli zahtev, što je posebno bitno i za strane investitore.
Na kraju, u toku javne rasprave nije bilo, čini mi se, a ni danas nema ozbiljnih primedbi lišenih političkog uticaja na ovakav tekst Predloga zakona o legalizaciji objekata. Oni koji treba ovo da sprovode u praksi, lokalne samouprave, takođe su, čini mi se po reakcijama, zadovoljne, pa ne postoji razlog da ga ne usvojimo. Pozivam vas da tako i uradimo u danu za glasanje, da glasamo za Predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, osnovni cilj donošenja novog zakona o železnici u strateškom smislu jeste poboljšanje efikasnosti železničkog sistema u Srbiji i njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga, a u perspektivi i spremnost za integracije srpskih železnica u železnički sistem EU.
S tim u vezi, osnovni problemi koje zakon treba da reši su: zatvoreno i nedovoljno razvijeno tržište železničkih usluga sa nepostojanjem konkurencije, što odmah prouzrokuje neefikasan sistem, a to dalje dovodi do sve manjeg broja prevezenih putnika i robe, povećano vreme putovanja i prevoza i sve to sa visokom zavisnošću od budžetskih subvencija. Kašnjenje u restrukturiranje celokupnog sistema železničkog saobraćaja na teritoriji Republike Srbije dovelo je do nekompatibilnosti sa železnicama zemalja u okruženju, a da ne govorimo o nekompatibilnosti sa železnicama EU, što za posledicu ima minimalna i nedovoljna ulaganja u tako neefikasnu železnicu, čak i za održavanje funkcionalnosti sistema.
Restrukturiranje ovako složenog sistema predviđa nekoliko osnovnih aspekata. Prvo, odluku Vlade Srbije o reorganizaciji javnog preduzeća u akcionarsko društvo Železnice Srbije, što treba da omogući efikasniji rad i poslovanje u tržišnim uslovima, jer se odvaja železnička infrastruktura od prevoza putnika i robe. Drugo, usvajanje zakona koji će stvoriti potrebno okruženje za rad i poslovanje novog privrednog društva koje će se baviti železničkim saobraćajem i železnički saobraćaj uopšte učiniti konkurentnijim u odnosu na druge vidove saobraćaja. Treće, ozbiljnije investicije koje počinju da se realizuju tek u mandatu ove vlade, čime država zadržava obavezu i odgovornost za razvoj odgovarajuće infrastrukture. Četvrto, racionalno poslovodstvo koje mora da poveća broj putnika, realno poveća prihode i smanji zavisnost od državne pomoći jer su se u preduzeću do sada ponašali u skladu sa devizom – što manje radim, više će mi dati država i baš nas briga.
To vreme je prošlo i novo poslovodstvo je krenulo jedinim ispravnim putem o kome sam govorio, ima strategiju koju treba da realizuje zajedno sa Vladom Srbije. U svemu ovome, najvažnije je da se vodi računa da se obezbedi posao za radnike, namerno ne kažem za zaposlene nego baš koristim reč radnici a ljudi koji rade na železnici će to razumeti, da se ne smanjuje njihov broj jer nam je generalno to danas najvažnije i tu ne treba da ponavljamo greške i iskustva iz Rumunije i Slovenije.
Sa druge strane, treba sprečiti uticaje političkih partija preko raznih nazovi sindikalnih lidera koji to u stvari nisu, jer se ne bore za prava radnika već za uticaj na poslovodstvo koji im je bitan zbog nepotrebnog zapošljavanja, a to je uzelo maha, dok ljudi koji stvarno rade nemaju osnovna sredstva za rad. Svi znaju da je to istina i novo poslovodstvo treba da ima punu podršku da se izbori sa ovim nelogičnostima koje prouzrokuju negativne pojave u kompaniji.
Što se tiče usklađenosti sa propisima i situacijom u EU, posebno sa članicama u okruženju, naša je obaveza u ovom trenutku da učimo na njihovim iskustvima, posebno negativnim, nažalost, da ne ponavljamo njihove greške, ali da pokušamo da podižemo kvalitet i da dostignemo te standarde koje prepričavamo kada se vozimo našom železnicom. Sve drugo ćemo da usklađujemo i rešavamo do trenutka kada do kraja bude izvesna naša evropska perspektiva. Tu pre svega mislim na dilemu u kom trenutku omogućiti osnivanje drugih preduzeća za prevoz putnika i tereta, odnosno njihovo poslovanje.
Dakle, mi u svakom slučaju do tog trenutka imamo vremena i treba da osnažimo pre svega državno preduzeće, kako bi pripremljeno dočekalo konkurenciju u tržišnoj utakmici. Uostalom, jasno je da je kada se ne radi o visokoprofitabilnim poslovima kao što su poslovi sa telekomunikacijama ili električnom energijom, monopol države uglavnom poguban i proizvodi jedino gubitke, što na kraju dovodi do propasti celog sistema, a to je najvažnije.
Veoma je važno i da se što pre usvoji zakon o bezbednosti železničkog saobraćaj, jer sa ovim zakonom čini jednu celinu, a pitanje je i da li se u punom kapacitetu može bez njega primeniti zakon o železnici.
Sve ovo je važno zato što realnost danas i stanje koje je zateklo novo poslovodstvo nije dobro. O tim pozitivnim pomacima koje je novo poslovodstvo napravilo za nekoliko meseci govoriće moje kolege, a ja ću o onome što je do sada bilo, da bismo ispoštovali vreme i drugih govornika.
Zakrčenje saobraćaja kroz Srbiju i plaćanje penala, što za posledicu ima zaobilaženje Koridora 10 kao najkraćeg puta iz zapadne Evrope ka Bliskom Istoku i preusmeravanje prevoza preko Rumunije i Bugarske, prouzrokuje veliku ne samo ekonomsku štetu po našu zemlju jer je u krajnjoj liniji priča oko železnice važna za privredu Srbije u celini. Takođe, godinama unazad otkazuje se veliki broj vozova za prevoz putnika, uvode tzv. lagane vožnje itd.
Situacija u Timočkoj krajini je neuporedivo teža od prosečne u Srbiji. Govorio sam i ranije u parlamentu o tome. Prva pruga normalnog koloseka puštena je 1914. godine. Tada je na timočkim prugama, verovali ili ne, bilo više vozova koji saobraćaju i to većim brzinama nego danas, posle 100 godina. Do ovakvog stanja došlo je jer nije ni jedan jedini dinar uložen u prugu, a i sama sredstva za održavanje su ozbiljno dovedena u pitanje.
Zbog svega toga, evo nekih podataka koji su stvarno krajnje problematični: na delu pruge Zaječar-Niš u dužini od 114 km je bilo 68 km laganih vožnji i voz putuje više od tri sata. Obrt teretnog voza na istoj relaciji je trajao i preko 16 sati. U drugim pravcima saobraćaj je potpuno ukinut. Potrebno je naglasiti da se u ovom delu Srbije nalaze sistemi poput RTB Bor, fabrike i luke u Prahovu, a njihove su potrebe za prevozom robe velike i biće još veće u narednom periodu. Oni će preći na alternativni prevoz tereta jer se dešavalo na ovom rejonu da i po desetak dana nema nijedne lokomotive za vuču teretnih vozova koje stoje i za koje železnica plaća penale. Ti penali potpuno pojedu profit od njihovog transporta. Ne samo da je saobraćaj doveden do kolapsa, već je zbog nebrige ugrožena i bezbednost saobraćaja. Praktično, sve pruge koje pokriva zaječarski železnički čvor su zbog višedecenijskog ponašanja unazad postale jedna velika lagana vožnja sa 30 km na čas.
Zato su neophodne i promene unutar same kompanije prema saobraćaju u ovom delu Srbije i prema zaječarskom železničkom čvoru. Pre svega, iskren odnos zasnovan na poverenju da vidimo šta je čiji interes. Zbog svega što sam naveo i državni i lokalni interes same kompanije bi obezbedili budućnost, a mislim da potpuno ukidanje železničkog saobraćaja u ovom delu Srbije nikome nije ni na kraj pameti. Moramo, dakle, da uspostavimo odnose čistih računa bez mnogo velikih reči.
S tim u vezi, hteo bih da kažem da je novo poslovodstvo železnice obećalo rešavanje problema i nastavićemo da zajedno radimo, mislim na učešće lokalne samouprave, odmah posle vanrednih lokalnih izbora koji će se održati u Zaječaru. Kao što sam rekao, dakle, da svako sa svoje pozicije da doprinos rešenju ove teške situacije.
U sklopu svog izlaganja sam, s jedne strane, predstavio zakonske okvire koji se tiče konkurencije tržišta, upravljanjem infrastrukturom itd, zbog čega je zakon neophodno usvojiti, a sa druge strane sam govorio o prosečnoj slici železnici u Srbiji danas do najteže situacije koja je, dakle, u Timočkoj Krajini.
Buduća realnost je verovatno negde između, ali je neophodno da po ovim pitanjima idemo napred i polako, ali da idemo stalno napred. Objektivno građani ne očekuju da se kao u Švajcarskoj tranzit roba obavlja uglavnom železnicom zbog zagađenja, buke, čuvanja putne infrastrukture ili kao u Nemačkoj da, recimo, železnica ima monopol na prevoz putnika na određenim relacijama, ali očekuju da država upravlja ovim važnim sistemom, tako da uspostavi finansijski održiv sistem koji će garantovati ostvarenje minimuma i državnog i interesa zaposlenih i korisnika usluga u ovom segmentu u narednom periodu. U tom pogledu i Vlada i poslovodstvo železnica imaju podršku SNS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, stav 1. člana 227. Predloga zakona glasi: "Molba na povraćaj u pređašnje stanje podnosi se u roku od osam dana od dana prestanka smetnji". Mi smo našim amandmanom predložili da se ovde dodaju reči na kraju: "sudu pred kojim je trebalo da se izvrši propuštena radnja".
Predlagač nije naveo kome se podnosi molba, da li se podnosi tužiocu, drugostepenom sudu ili veću iz člana 21. stav 4. ili nekom drugom. Samo uvođenje instituta "povraćaj u pređašnje stanje" suprotno je pretenzijama ovog zakonika, da bude efikasniji i da ubrza postupak. Iz navedenog se ne može ni naslutiti zbog čega se okrivljenom ovoliko omogućava izbegavanje i prekoračenje rokova? Predlagač je očigledno zaboravio da zaštiti prava drugih učesnika u postupku, tj. pravo i oštećenog.
Kao da to nije bilo dovoljno, predlagač nije poučio stranke u postupku kome treba podneti molbu za povraćaj u pređašnje stanje. Mi smatramo da će bez usvajanja ovog amandmana biti potrebno donošenje nekog podzakonskog akta koji reguliše ovo pitanje kao što je povraćaj u pređašnje stanje u krivičnom postupku.
Obrazloženje Vlade zašto ne prihvata ovaj amandman glasi: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se amandmanom dato rešenje podrazumeva, budući da proizilazi iz zakonskih odredbi", itd, itd. Mi smatramo da ono što se podrazumeva u ovako važnom zakonu treba i da piše i zato smatramo da je naše amandmansko rešenje prihvatljivo i zbog toga se nadamo da će se ovaj amandman usvojiti u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego u okviru rasprave u načelu prokomentarišem rešenje u Predlogu zakona o železnici, napraviću osvrt na postojeće stanje, na ono što je bilo u ranijem periodu i na ono što ljudi iz vlasti obećavaju da će biti u budućnosti. Mislim da bez toga ova rasprava ne bi bila u potpunosti značajna.

U prethodnom periodu, godinama unazad, ulaganja u železnicu su bila minimalna i nedovoljna, čak i za samo održavanje funkcionalnosti sistema i bila su daleko ispod proseka ulaganja i iz nama susednih zemalja. Zašto je to bitno? Zato što imamo situaciju da se prevoz preusmerava preko, recimo, Rumunije i Bugarske.

Kao posledica zastarele opreme, nedostatka vučnih sredstava, loše organizacije javljaju se tzv. "uska grla" kada dolazi do zakrčenja …

Prihvatam da je greška.

Dakle, dolazi do zakrčenja saobraćaja tj. nagomilavanja vozova, pa se plaćaju penali za strana kola, jer "Železnice Srbije" nisu ispoštovale ovaj rok za koji kola treba da prođu kroz našu zemlju. Samo za iznajmljivanje stranih kola, jer kao što sam rekao, nedostaju našoj železnici, plaćamo više od 10 miliona evra ili milijardu dinara po zvaničnim podacima.

Zbog svega ovoga padaju u vodu procene stručnjaka da bi naša železnica mogla da ostvaruje prihod od 250 do 300 miliona evra samo od tranzitne robe, preko Koridora, a danas je tri ili četiri puta manji. Dakle, potrebno je pravo ulaganje, ali i eliminisanje problema o kojima ću takođe da govorim, uz mnogo efikasniju organizaciju sistema rada.

Pet godina unazad otkazivano je u proseku 16% vozova za prevoz putnika, zbog čega je prosečan godišnji gubitak prihoda u putničkom saobraćaju 300 miliona dinara, dok je u teretnom saobraćaju tri puta veći. Kao posledica lošeg tehničkog stanja pruga uvode se tzv. "lagane vožnje" o čemu ću kasnije na konkretnim primerima.

Situacija u Timočkoj krajini je neuporedivo teža od prosečne u Srbiji. Prva pruga normalnog koloseka puštena je pre skoro 100 godina, 1914 godine. Tada je bilo na timočkim prugama više vozova koji saobraćaj, i to većim brzinama nego danas posle 100 godina. Do ovakvog stanja došlo je jer nije jedan jedini dinar uložen u prugu, a i sama sredstva za održavanje su ozbiljno dovedena u pitanje.

Zbog svega toga, neki podaci koji su stvarno krajnje problematični, na delu pruge Zaječar – Niš u dužini od 114 kilometara, ima 68 kilometara laganih vožnji i voz putuje oko tri sata i 20 minuta. Na delu pruge Zaječar – Požarevac u dužini od 181 kilometra, ima 80 kilometara laganih vožnji, voz putuje četiri sata i 50 minuta. Brzina skretnice je ograničena na 10 kilometara na čas jer nema pragova. Jedini voz koji je povezivao Zaječar sa Beogradom više nesaobraća. Važeći red vožnje je znatno redukovan. Otkazani su mnogi vozovi, a putnički saobraćaj je prepolovljen. Posebna priča je nedostatak i vučnih i vučenih sredstava.

Potrebno je naglasiti da se u ovom delu Srbije nalaze sistemi poput RTB Bor, luke Prahovo, da ne nabrajam dalje, koji su, ili će preći na alternativni prevoz tereta. Ili kada zaživi novi zakon ići će kod drugog operatora.

Dešavalo se na ovom reonu da i po desetak dana nema ni jedne lokomotive za vuču teretnih vozova, koji stoje i za koje železnica plaća penale, o kojima sam i govorio. Ti penali pojedu potpuni profit od njihovog transporta.

Hteo sam samo da pokažem koliko pripremljeni i osavremljeni ulazimo u tržišnu utakmicu, i sa koji parama Železnice Srbije dočekuju novi zakon o železnici. Šta su inače ciljevi novog zakona o železnici po predlagaču? Poboljšanje usluga, uvođenje konkurencije i veće investiranje. Konkurencija je nešto novo, a ostalo je mnogo da se postigne i u dosadašnjim zakonskim okvirima. Ali dobro, to je ono što je na papiru.

U praksi, usvajanje ovog zakona će imati za posledicu, ako pogledamo iskustva drugih zemalja – Slovenije, Rumunije, samo rasparčavanje sistema železnice na manje celine, koje će biti ili prodate, ili će ići u stečaj, što nije samo po sebi problem. Najveći problem je, što će u ovom sektoru biti više hiljada radnika koji će ostati bez posla, a većina se sa tim složiti, to je ono što danas najbolnije i najvažnije u Srbiji za rešavanje.

Posledice će biti, praktično, poklanjanje transportnog tržišta, pa samim tim i profita stranim operatorima, koje se procenjuje na više na stotinu miliona evra godišnje. Zato se donosi ovaj zakon, bez pripreme našeg preduzeća.

Kako bi bilo pripremljeno, kada je godinama unazad običan plen vladajućih stranaka. Samo jedan podatak, takođe iz same železnice i ljudi koji se time bave. Sistematizacijom iz 1987. godine, broj rukovodećih kadrova je u tadašnjoj, kako se zvalo, saobraćajnoj transportnoj delatnosti, bio je 13, na tadašnjih oko 20 hiljada radnika. Danas na 10 hiljada radnika u saobraćajnim poslovima, robnom i putničkom prevozu, kako se danas to zove, broj je 363, uslovno rečeno, rukovodioca.

Jasno je svima kako su Železnice Srbije došle do ovog broja, pod uticajem nekih stvari koje nemaju veze sa organizacijom preduzeća, odnosno pod uticajem političkih partija, pre svega.

Čini se da nema velikih razlika u tekstu zakona u odnosu na važeći Zakon o železnici, ali samo ovo o čemu sam do sada govorio je dovoljno da se funkcionisanje celog sistema dovede u pitanje.

Naravno, više ćemo u raspravi o amandmanima da govorimo o pojedinačnim rešenjima, ali sada, samo nekoliko zapažanja. Zaštitni pojas sa obe strane pruge po predlogu više nije 200 metara nego 100 metara. Neko bi možda rekao da to nije bitno, možda, doduše, nije daleko od Beograda. U Beogradu je to mnogo i tu može samo da se gradi uz saglasnost vlasnika, što je izuzetno pogodno za razne zloupotrebe.

Neke definicije u tekstu Predloga zakona ugrožavaju tržišne uslove poslovanja – član 3. tačka 14. Neke su u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama – tačka 27. Dalje, zvuči neozbiljno da uslov koji se odnosi na stručnost prilikom izdavanja licenci za upravljanjem železničkom infrastrukturom, ispunjen je ako podnosilac zahteva ima ili će imati upravu koja poseduje znanje, iskustvo koje je neophodno da na bezbedan i pouzdan način obavlja kontrolu i nadzor nad obavljanjem delatnosti itd. – član 10. stav 3. tačka 3. Takođe, uslov treba da bude i to, da podnosilac zahteva treba da ima još preciznije definisao u radnom odnosu stručne i osposobljene ljude koji će se baviti delatnostima iz licence.

Postavlja se pitanje da li je licencu za prevoz pametnije izdavati na određeno vreme, uz mogućnost produženja, ili kako je to predloženo ovde na neodređeno vreme, u članu 67. Kažem, na kraju ćemo o tome kada bude rasprava u pojedinostima.

Iz Predloga zakona o železnici je izostavljen i deo koji se tiče bezbednosti železničkog saobraćaja, jer će to biti, kako je rečeno, regulisano posebnim zakonima – Zakonom o bezbednosti železničkog saobraćaja. Bez ovog zakona, Zakon o železnici nema funkciju i pitanje je da li se može početi sa njegovom primenom bez donošenja novog zakona o kojem sam govorio.

Ovo je slika železnice u Srbiji danas. Kakva je budućnost? Svedoci smo, kao i u drugim oblastima, velikih obećanja ljudi iz vlasti – o milijardama evra do 2015. godine i slično. Mnogo je to daleko od neke realnosti o kojoj je ovde bilo reči, gde je u nekoliko navrata bilo u planu čak da se i određeni železnički čvorovi, poput zaječarskog, ugase i nailazilo je na nezadovoljstvo građana.

Veliki problem svih državnih preduzeća jeste nenamensko trošenje sredstava od strane poslovodstva. Čini se da je ovde izraženije. To vrlo lako može da se proveri. Prvo, zbog teške finansijske situacije, a u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije u Železnicama Srbije, nisu bila predviđena sredstva za tzv. radničko-sportske igre. Dosetili su se da organizuju ova druženja kao tematske konferencije o bezbednosti saobraćaja uglavnom u Vrnjačkoj Banji, što košta više miliona dinara, a sadržaj je bio kao i na radničko-sportskim igrama. Nije u redu raditi to sa državnim preduzećima, pa u krajnjoj liniji, i sa državnim novcem.

Poslovodstvo daje plaćene funkcije, i to malo ljudi zna u Beogradu, sindikalcima, što je samo po sebi besmisleno, iznad broja predviđenog čak kolektivnim ugovorom. Svaka od ovih funkcija košta par stotina hiljada dinara mesečno, a ima ih više od sto. Zapošljavanje po partijskoj liniji, bez ikakvih kriterijuma, plaćanje više desetina hiljada evra raznih dnevnica, troškovi reprezentacije, vozači i putovanja. Dakle, nemilice se rasipa novac, umesto da se racionalno troši za popravku infrastrukture i vučna i vučena sredstva. Sve ovo može vrlo lako da se utvrdi i svi znaju da je to istina.

Zbog svega ovoga, dakle, veoma lošeg stanja infrastrukture i vozova, neargumentovanih obećanja koja se mere milijardama, nedomaćinskog gazdovanja državnim preduzećem, građani, a naročito radnici železnice, su opravdano zabrinuti šta će se desiti kada počne da se primenjuje novi zakon o železnici. Ljudi koji tamo rade verovatno i ne očekuju da se, kao u Švajcarskoj, tranzit roba obavlja isključivo železnicom, zbog zagađenja, buke, čuvanja putne infrastrukture, ili kao u Nemačkoj, da praktično železnica ima monopol na prevoz putnika na određenim relacijama, ali očekuje da država i u njihovom je interesu, a državni interes je ovde nesporan, upravlja ovim važnim sistemom. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i u načelnoj raspravi zamerili predlagaču da Predlog zakona o sportu sadrži mnoge odredbe koje su materija drugih sistemskih zakona, što nije celishodno, čak i ako nisu u suprotnosti.
S druge strane, smatramo da ne postoje opravdani razlozi da se propisuje obaveza sportista i njihovih organizacija da svoje odnose uređuju isključivo ugovorom o radu, posebno što je taj ugovor često nepodesan za regulisanje takvog odnosa, a predložena odredba je i u suprotnosti sa Zakonom o radu u pogledu trajanja ugovora na određeno vreme. Sportistima i njihovim organizacijama se mora ostaviti sloboda da svoje odnose urede na način koji njima odgovara u skladu sa mogućnostima koje pruža važeći pravni poredak i nema nikakvog opravdanja da se ta sloboda ograničava, čime se narušavaju prava i slobode zajamčene Ustavom.
Prava na druge vrste naknada su uređena opštim privrednim propisima i propisima o autorskim pravima, kao i pravilima međunarodnih sportskih federacija, pa ovakvo delimično uređivanje ovim zakonom može stvoriti nepotrebne probleme sportistima i sportskim organizacijama.
Privremeno upućivanje sportista u drugu organizaciju se uređuje sportskim pravilima nadležnih saveza i međunarodnih federacija i ugovorima, te se ne može uređivati zakonom jer se time neopravdano i prekomerno ograničavaju prava i slobode zajamčene Ustavom.
Ovo su razlozi zbog kojih predlažemo da se član 12. Predloga zakona o sportu briše.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, od trenutka kada je Zakon o planiranju i izgradnji stupio na snagu, septembra 2009. godine, čuju se oprečni stavovi o kvalitetu samog teksta, da li je ili nije primenljiv i o njegovim efektima u praksi.
S jedne strane, iz ministarstva koje je radilo na ovom zakonu i iz većeg dela Vlade smo više puta čuli da je ovim sistemskim zakonom uveden ili će biti uveden red u oblast urbanizma i građevinarstva, što smo, doduše, slušali i 2003. godine kada je usvojen prethodni zakon o planiranju i izgradnji, ali i da je donet u vreme velike ekonomske krize. S druge strane, od većeg dela stručne javnosti, pre svega onih koji na terenu, u praksi treba da se rukovode ovim zakonom u obavljanju poslova za građane, privredu itd., čujemo da je primena zakona praktično nemoguća jer je veoma loš, da je zaustavio investicije u Srbiji, koje su inače bile jedan od proklamovanih ciljeva donošenja Zakona o planiranju i izgradnji.
U svakom slučaju, ništa nije crno ili belo, ali da je zakon bio odličan ne bismo danas razgovarali o izmenama i dopunama Zakona u čak 90 članova. I, ono što je sigurno loše to je činjenica da zakon sa mnogo pratećih podzakonskih akata nije predvideo posledice koje će proizvesti po dubini, što je dovelo do brojnih problema, pa smo mi pokušali da amandmanima otklonimo neke nedostatke.
Tako amandman na član 41. glasi – u dosadašnjem stavu 8, koji postaje stav 9. člana 96. Zakona, na kraju prve rečenice posle reči „između vlasnika građevinskog zemljišta u javnoj svojini“ dodaju se reči „uz saglasnost Vlade“.
Imajući u vidu da se radi o prodaji ili davanju u zakup nepokretnosti u javnoj svojini po cenama nižim od tržišne ili besplatno, smatramo da je za takvo raspolaganje javnom svojinom neophodna saglasnost Vlade u svakom pojedinačnom slučaju.
Iz obrazloženja predlagača zašto ovaj amandman nije prihvaćen vidi se da je amandman mogao biti prihvaćen, ali je rečeno da će ovo pitanje biti bliže uređeno kroz podzakonski akt. Mi smatramo da je bolje bilo da se ovaj amandman prihvati i da se na ovaj način ovo reguliše.
Iskoristiću još nekoliko minuta od vremena poslaničke grupe da ukažem na neke ideje ljudi iz struke koje se tiču članova koji jesu predmet izmena i dopuna Zakona, ali iz određenih razloga nismo reagovali amandmanima. Sugestije su krajnje dobronamerne, predstavljaju probleme u praksi. Ako ništa drugo, do sledećih izmena Zakona možda date iz Ministarstva tumačenje ili objašnjenje ljudima koji rade na ovim poslovima, pa smo opet nešto korisno uradili.
U članu 46. Predloga zakona o izmenama i dopunama, u vezi s članom 101a Zakona, u 3. stavu potrebno je definisati šta je potrebno dostaviti uz zahtev, dakle, dokaze da su oni koji su zahtev podneli i nosioci prava korišćenja na građevinskom zemljištu.
U članu 63. Predloga zakona o izmenama i dopunama, u vezi s članom 144. Zakona, trebalo je jasno odrediti da za postavljanje klima-uređaja na fasadi objekta nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa za gradnju.
U članu 80. trebalo je definisati kako legalizovati ekonomski objekat i uskladiti ono što je u Pravilniku o kriterijumima za određivanje naknade u postupcima legalizacije naznačeno – da tehnički izveštaj o stanju objekta, instalacija, infrastrukturne mreže i spoljnjeg uređenja radi lice koje poseduje ličnu licencu, što je u primeni zakona već zaživelo.
U članu 81. Predloga zakona o izmenama i dopunama, a u vezi s članom 190. tog zakona, zbog primene je potrebno definisati ko izrađuje skicu, dakle, lice koje ispunjava uslove za odgovornog projektanta ili odgovornog izvođača radova, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Na kraju, sigurno je da rešenja iz ovog sistemskog zakona treba da budu praktično podsticaj gradnje, koja može da dovede do bržeg sveobuhvatnog razvoja naše zemlje. Zabrinjava činjenica da je Srbija u prethodne dve godine na listi Svetskog ekonomskog foruma pala po brzini izdavanja građevinskih dozvola sa 171. na 178. mesto, od 181 zemlje, kao i činjenica da niko više ništa ne gradi.
Obrazloženje iz Ministarstva, što se tiče ove rang-liste, da je u pitanju metodologija, odnosno cena izdavanja građevinskih dozvola, koja uključuje i naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, broj i trajanje procedure, može biti iskorišćeno i izgovor je, da tako kažem, za unutrašnju upotrebu, ali kako mislite da reaguju strani investitori kada dođu do ovakvih analiza? Upravo je to nešto što je trebalo da bude otklonjeno ovim zakonom. Zato, dajte da menjamo stvari koje prave probleme našoj državi da ide napred, da privlači neophodne investicije, zbog naših građana i njihove budućnosti. Zahvaljujem se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da treba prihvatiti amandman koji je obrazložio gospodin Maksimović. U prilog tome želim da u okviru rasprave koja se tiče osnovnih odredaba zakona ukažem na nekoliko stvari koje su jako važne za funkcionisanje predškolskih ustanova.
Prvo, nigde se u Predlogu zakona ne spominje prostor u kome deca borave, u smislu minimuma uslova, već samo uzrast i normativ po uzrastu. U praksi imamo situaciju da je normativ za decu od dve do tri godine šesnaestoro dece ili za decu od četiri i po do pet i po godina dvadeset dvoje, a borave, na primer, u prostoriji od 30 metara kvadratnih, a često je i manja kvadratura u pitanju. U takvim prostorijama deca se hrane, imaju svoje aktivnosti, spavaju itd. To znači da u tom prostoru treba da bude i četiri-pet stolova, dvadeset i nešto stolica, da ima prostora između igračaka i da bude dvadesetak kreveta za odmor, što smanjuje i samu bezbednost dece.
Dakle, zanemaruje se kvadratura prostora, koja je i te kako bitna i koja treba kao standard da bude propisana zakonom, da bude deo kriterijuma koji će ući u statut te predškolske ustanove kada se formiraju vaspitne grupe.
Druga bitna stvar, na predlog pedijatra u vrtiće se upisuju deca sa smetnjama u razvoju. To nije sporno, jer će to pomoći ovoj deci, na taj način da ih grupa stimuliše, da se i kod njih vidi određeni napredak. Ali, o čemu mora da se vodi računa? To što se umanjuje broj dece u grupi nije nikakva olakšavajuća okolnost, zbog vaspitnog osoblja koje nije edukovano, nepostojanja razvojnih grupa u vrtićima, zbog neprilagođenosti samih ustanova, pa vaspitači moraju da, recimo, nose decu.
Ako imate vaspitača koji je 40% svog vremena sam u grupi, a nekad i duže, a uz to i dete sa smetnjama u razvoju (da ne navodim te strašne zdravstvene probleme koji su mogući i koji postoje), onda se postavlja pitanje za koga je inkluzija ovakve dece dobra? Vaspitač nije u mogućnosti da takvom detetu pruži adekvatno vaspitanje i pomoć i nije u mogućnosti da obavlja vaspitanje, vaspitno-obrazovni rad sa ostalom decom na način kako to zakon nalaže. Često se događa, i zakon daje tu mogućnost da u grupi može biti dvoje dece sa smetnjama u razvoju.
Zbog svega ovoga je neophodna drugačije podrška zakonodavca, bezrezervna, kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju, jer ta deca moraju da imaju potpunu podršku i države i društva.
Treća stvar koja je izuzetno bitna, što se tiče finansiranja predškolskih ustanova, dosadašnji zakon i uredba su dali mogućnost da vaspitno osoblje može imati koeficijente do visine koeficijenata u obrazovanju. Na taj način lokalne samouprave određuju koeficijente i cenu rada po svojoj želji, tretirajući ih najčešće kao javne službe, pa smo došli u situaciju da u nekim opštinama vaspitači imaju platu od 20.000 dinara, a u nekim i 40.000 dinara, sve za istu stručnu spremu, obrazovanje i istu delatnost kojom se bave.
U lokalnim samoupravama koje su finansijski stabilnije, gde postoji politička volja osnivača, plate su kao u obrazovanju, na primer, kao u Beogradu. U većem delu Srbije, nažalost, situacija je mnogo gora, kao da svi zanemaruju činjenicu da zaposleni u predškolskim ustanovama brinu o našoj deci, o čemu mora da se povede računa jer je takvo stanje neprihvatljivo.
Predškolske ustanove se smatraju prvom karikom u obrazovanju. Poznato je da se 70% celokupnog razvoja ličnosti završava sa sedam godina. Razvoj je trajan, ne može se kasnije poboljšati, ostaje za ceo život. Naučno je dokazano da ono što dete propusti do svoje sedme godine ne može nikad više u tom smislu da nadoknadi.
Zbog toga na početku ove rasprave u pojedinostima apelujem na vas da o ovim temama i predlozima razmislite i pronađete način da ih implementirate u ovaj zakon, možda kroz brze izmene i dopune zakona, jer se ne mogu na jednostavan način amandmanima uneti u postojeći predlog. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, svi znate da je velika nepogoda, nezapamćena…
(Ivan Andrić, s mesta: Imam još pet minuta.)

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, svi znate da je velika nepogoda, nezapamćena poplava pogodila Zaječar. Više stotina domaćinstava je poplavljeno. Šteta je ogromna, prva procena je - milijardu dinara.
Krajnje dobronamerno, da je tako videćete iz obrazloženja pitanja koje će biti kratko, kraće od vremena koje je predviđeno Poslovnikom, hoću da vam kažem da građani Zaječara očekuju pomoć države jer sve ovo prevazilazi kapacitete i mogućnosti grada Zaječara.
Ako je grad Zaječar od ove vlade i prethodnih vlada bio zaboravljen po pitanju investicija, ulaganja, razvoja, nema razloga da tako bude i ovoga puta i da se ne pomogne mojim sugrađanima koje je pritisla velika muka.
U ovom trenutku građane Zaječara ne interesuju nameštena pitanja vlasti, ne interesuje ih da li je sve to moglo drugačije da prođe, da li ima krivaca, odgovornih. Očekuju jedan krajnje konkretan odgovor u trenutku kada se voda povlači; u porastu je Crni Timok, ali sada govorimo o ovom slučaju.
Dakle, da li je Vlada na današnjoj sednici, ako je danas bilo sednice, donela neku konkretnu odluku? Ako nije, kada će, na koji način i sa koliko sredstava, imajući u vidu visinu štete, moći da izađe u susret i da pomogne građanima?
Tamo je praktično petsto kuća neupotrebljivo, sve ono što su ljudi sticali godinama na neki način su izgubili, tako da je moje pitanje krajnje konkretno: kada, na koji način i sa koliko sredstava će Vlada priteći u pomoć ovom ugroženom području i ljudima koji tamo žive? To je prvo pitanje.

Kažete da ne možete da govorite o ciframa. Pozivam vas da vodite računa o visini štete koja je, prema prvim procenama, milijardu dinara, da to ne bude jedna simbolična pomoć, već da se ljudima pomogne u skladu sa okolnostima koje su ih zadesile.
Imam još jedno pitanje, tiče se Centra za poljoprivredna i tehnološka istraživanja u Zaječaru. Mislim da je mesto i vreme da o tome razgovaramo, da to ne može niko da protumači kao gubljenje vremena, kao što ste dopustili sebi malopre da kažete. Osnivač ovog centra jeste Vlada Republike Srbije. Dobio sam pismo sindikata i štrajkačkog odbora ovog centra u kome me obaveštavaju da su radnici Centra od 25. januara u štrajku, sa sledećim zahtevima upućenim Vladi i resornom Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj. Iz tih zahteva videćete i suštinu problema. U najkraćem: da se reši problem zaostalih zarada, jedanaest zarada iz 2009. godine i sedam zarada iz 2006. godine, odnosno da se do kraja januara počne sa isplatom zaostalih zarada, a da se zarade nadalje isplaćuju redovno; da se uplate doprinosi i na taj način poveže radni staž; da se utvrdi trenutno finansijsko stanje firme i preispita poslovanje rukovodstva; da se razmotre principi poslovanja privrednog društva i da se Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj uključi u rešavanje statusa zaposlenih, eventualno tehnološkog viška, obezbeđenje socijalnog programa itd.
O tim zahtevima se radi. Ove zahteve ne smatram samo razumnim, normalnim, već i krajnje skromnim i apsolutno opravdanim. Tim ljudima sam u razgovoru obećao da ću učiniti sve da se o ovom problemu čuje u Narodnoj skupštini jer se Ministarstvo više puta oglušilo o njihove apele i zahteve.
Radi se o veoma uglednoj ustanovi od republičkog značaja. Zaposleni su opravdano zabrinuti za svoju sudbinu i sudbinu samog istraživačkog centra i svima se čini da resorno ministarstvo želi da se ova ustanova na jedan tihi način ugasi, bez brige o ljudima koji su tamo zaposleni.
Pre samog pitanja hoću da citiram i ministra Đelića koji je 20. februara, na pitanje koje naučne oblasti će biti prioritet za ulaganje iz kredita EIB, naveo da su tu posle devet meseci javne rasprave odredili sedam prioriteta, između ostalog poljoprivredu i odbranu nacionalnog identiteta. Mislim da se na ovaj način, kako Vlada postupa i kako se brine o ovakvim ustanovama kao što je ova, koja je osnovana 1906. godine i sa 64 nove sorte poljoprivrednog bilja itd., da sada to ne čitam, ne brine o nacionalnom identitetu i ne radi u skladu sa prioritetima, a kamoli brine o nekim drugim obavezama.
Moje pitanje je direktno upućeno Vladi Republike Srbije, jer kako se Ministarstvo i ministar ponašaju, a s obzirom na činjenicu da zaposleni već mesec dana štrajkuju, moje pitanje je pitanje sudbine Centra za poljoprivredna i tehnološka istraživanja u Zaječaru. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je i u raspravi o budžetu za 2010. godinu govorila da je neprihvatljivo u uslovima ekonomske krize povećavati javnu potrošnju i državnu administraciju. Konkretno, u ovom amandmanu radi se o duplim troškovima, da tako kažem, za poslove evropskih integracija.
Radi javnosti, a i da ne bi bilo vaše zloupotrebe, hoću da ponovim da je SNS više puta jasno rekla i opredelila se da je apsolutno za Srbiju u EU, ali isto tako smatramo da taj cilj koji ima podršku, mislimo, velikog broja građana, ne treba neko da zloupotrebljava kako bi zapošljavao ko zna koliko svojih partijskih kadrova. Upravo se to dešava jer imamo potpredsednika Vlade za evropske integracije, pa imamo kabinet potpredsednika Vlade koji radi na koordinaciji ministarstava po pitanjima iz oblasti evropskih integracija, a isto tako i Kancelarija za evropske integracije obavlja poslove u svom delokrugu rada, kako to kaže, za potrebe Vlade povezane za koordinisanjem rada ministarstava, organizacija i službe Vlade itd. Ovaj kabinet potpredsednika i kancelarija koštaju više desetina miliona dinara.
Pored toga, imate i Ministarstvo spoljnih poslova koje ima, po vašim podacima, najveći broj ljudi koji treba da ostanu bez posla u ovoj predviđenoj racionalizaciji, kako vi to zovete. Morate jednom, vi iz vlasti, da shvatite da kada trošite budžet da ne trošite svoj novac već novac građana Srbije, praktično tuđ novac, vaše je samo da ga na najracionalniji način upotrebite, bar bi tako trebalo.
Nama je potpuno jasno da je obaveza Ministarstva finansija da u budžetu planira sredstva za rad i ove kancelarije, kakvih je inače sa agencijama, direkcijama preko 100. Isto tako je jasno da se ne može ovim amandmanom vratiti vreme unazad, kao što ste u obrazloženju rekli, pošto se radi o rebalansu na samom kraju ove godine i sredstva su potrošena, ali je poruka ove diskusije da Vlada i vladajuće partije, u ovom slučaju DS, moraju jednom sa ovim da prestanu.
Informacija da će umesto 32 zaposlena u Kancelariji za evropske integracije da radi ubuduće 50 ljudi ide u prilog ovome o čemu govorim, pa sada sa jedne strane treba da otpuštate zaposlene u državnoj administraciji da bi na neka druga mesta, kao u ovom slučaju, značajno povećali broj zaposlenih. Mislimo da to nije dobar način i mislimo da nije u redu da se jedni ljudi otpuštaju a drugi zapošljavaju, pogotovo ako krenete putem lokalne samouprave u Boru, recimo, gde je došlo i do štrajka mnogo ljudi koji su na ovaj način ostali bez posla.
Na samom kraju i time završavam, uspeli ste čak da dovedete do toga ovakvim potezima ili jednostavno nekim nečinjenjem da se ljudima zgrozi i sama demokratija i da podrška za EU bude manja. Da nije vas, podrška građana za EU mislimo da bi bila veća. Zato vas mi optužujemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je SNS podnela na član 7. Predloga zakona o budžetu kojim predlažemo brisanje u razdelu trećem Glave 3.8. i u razdelu 23 Glave 23.1, a odnosi se na Kancelariju za evropske integracije i Agenciju za zaštitu životne sredine, apsolutno nema nikakve veze sa našim stavom o evropskim integracijama za koje se kao stranka zalažemo, a takođe je poznato iz naših diskusija i stav o ulozi Agencije za zaštitu životne sredine, odnosno o tome da li je ona neophodna ili ne, ali to je neka druga tema.
Generalno posmatrano, jasno je naše opredeljenje, posebno u uslovima ekonomske krize da se ne sme povećavati javna potrošnja i umnožavanje državne administracije koja radi, da tako kažem, na istim poslovima. Mislim na razne kancelarije, agencije i direkcije čije se nadležnosti praktično poklapaju sa poslovima ministarstava. Postavlja se pitanje postojanja onda takvih ministarstava i ministara, koji u situacijama kada treba da se reše određeni problemi iz delokruga rada njihovog ministarstva kažu da nemaju nadležnost. Nama je potrebno kao državi i društvu da oni koji su na najvišim funkcijama, koji vrše vlast, imaju i odgovornost. Ako nemaju odgovornost nisu nam potrebni ni oni niti njihovi ne tako mali troškovi.
Vi ste sigurno čuli da jedna agencija za lekove Republike Srbije ima 15 automobila, pa je navodno polovinu tog broja novo rukovodstvo, pazite, poklonilo, kaže "Vladi Republike Srbije". S jedne strane se postavlja pitanje da li oni kontrolišu ispravnost lekova ili su recimo renta kar preduzeće, sa druge strane, uvredljivo je da jedna agencija na ovakav način pomaže Vladi Republike Srbije. Čijim novcem? Potpuno je jasno da sva ova praktično duplirana ministarstva, ne znam kako drugačije da ih nazovem, van su kontrole sistema, da nas mnogo koštaju, da su efekti njihovog rada i postojanja nesrazmerni njihovoj ceni koju plaćaju naravno građani.
Još je gore ako se zna da se mi kao država zadužujemo ne za ulaganje u proizvodnju ili posao koji će izvući korist od tog kredita, kredit vratiti, nego se zadužujemo za običnu potrošnju i samo se postavlja pitanje koliko će to moći da potraje, jer dugoročno je nemoguće, a ono što nije dobro to je da to dugoročno vas i apsolutno ne interesuje.
Konkretno što se tiče ovog amandmana, mi smatramo da je ovaj posao trebalo drugačije da se organizuje, jer imamo Kancelariju za evropske integracije i potpredsednika Vlade i njegov kabinet za poslove evropskih integracija, i sve to mnogo košta.
Kabinet 42 miliona, kancelarije 113 miliona, a da ne bi građani mislili da se tu ne znam šta iza tih cifara krije, radi se najviše o platama i o uslugama po ugovoru.
Ovakvih tela kao što je ova kancelarija koja regulišu neku oblast je preko 100 u našoj zemlji. "Potpredsednik Vlade", kaže: "usmerava i koordinira rad ministarstava i posebnih organizacija u oblasti evropskih integracija, a Kancelarija obavlja poslove za potrebe Vlade povezane sa koordinacijom rada ministarstva, posebnih organizacija i službi koje se odnose na proces pridruživanja i pristupanja EU" itd. Mi smatramo da je ovo moglo drugačije da se organizuje i da pre svega manje košta, jer kao što vidite, ovo je skoro jedno te isto.
U završnom računu za 2008. godinu videli smo da je za rad ove kancelarije potrošeno 61 milion dinara, a za 2010. godinu planirate 113 miliona dinara. Znam da smo mi ubrzali na tom putu, kako vi kažete, ka EU, ali baš ovoliko ne verujem. Znače neophodno je malo skromnije ponašanje, a ne samo da govorite o tome kako bi bili mirni penzioneri i radnici čija su primanja zamrznuta. E pa, gospodo iz Vlade, zamrznite i vi vaše troškove.
U obrazloženju Ministarstva finansija kaže se da je u obavezi da obezbedi u budžetu sredstva za rad organa državne uprave, službe Vlade. Vi ste se od suštinskog problema, da tako kažem, ogradili na jedan elegantan način.
Suštinski problem je naravno višak i duplirana administracija. Ovaj naš amandman upravo ima cilj da vas još jednom opomene da o ovome povedete računa i da javnost čuje da jedno govorite a drugo radite, a mislim da je situacija dovoljno ozbiljna da bi sa ovim trebalo da prestanete.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da komentarišem amandmane koje smo podneli na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu.
Kao poslanička grupa smo podneli pet amandmana kojima pokušavamo da suštinski, nisu pisani samo da bi bili pisani, utičemo na tekst Predloga zakona. Zašto kažem suštinski? Zato što su za opstanak rudnika posebno važni amandmani na 16. i 17. član, pa ću im posvetiti najviše pažnje, pošto smatram da je motivacija Vlade da sa ovakvim predlogom dođe u Narodnu skupštinu priprema za zatvaranje većine rudnika sa podzemnom eksploatacijom, da ne kažem svih, bez ikakve alternative. To je ono što stoji nad glavama svih rudara koji rade u ovim rudnicima.
Drugih, rekao bih, važnijih izmena u ovom zakonu nema. One predstavljaju samo masku za ono o čemu želim da govorim.
Ništa drugo, što suštinski rešava neki problem ili prevazilazi neku situaciju, ne postoji. Stvari su još jasnije ako znamo i kontekst cele ove priče, da MMF vrši veliki pritisak da se sa budžeta skine svaki korisnik državnih subvencija, pa i rudnici sa podzemnom eksploatacijom, koji bez pomoći iz budžeta ne mogu da opstanu.
Predložene izmene i dopune važećeg zakona su uglavnom, kao što sam rekao, do izmene člana 47. važećeg zakona i posle, samo skretanje pažnje sa osnovnog problema, po našem mišljenju.
Što se tiče amandmana na član 2. Predloga zakona, važećim zakonom je u članu 13. precizirano da eksploataciju sirovina može da obavlja privredno društvo, preduzeće, odnosno drugo pravno lice. Nelogično je dodavati preduzetnika, kad je poznato da je samo izrada dokumentacije potrebne za dobijanje eksploatacionog prava, bez troškova istraživanja i troškova otkupa zemljišta, stostruko veća od troškova osnivanja preduzeća. Zato tražimo da se ovaj član o kome je reč briše.
Zanimljivo je da se ovim predlogom zakona preduzetnik stavlja u povlašćen položaj u odnosu na ostale privredne subjekte i članom 22, gde su predviđene višestruko manje kazne za preduzetnike za iste prekršaje u odnosu na kazne predviđene za preduzeće. Za iste prekršaje preduzeće se kažnjava kaznom u rasponu od 300.000 do 3.000.000 dinara, a preduzetnik od 50.000 do 500.000 dinara; ili, u drugom slučaju, preduzeće se kažnjava kaznom u rasponu od 100.000 do 2.000.000 dinara, a preduzetnik od 5.000 do 200.000 dinara. Jasno je da je nedopustivo ovoliko favorizovanje (iako vi to pravdate Zakonom o prekršajima) jedne vrste privrednih subjekata u odnosu na druge. Zato smo predložili da se briše i ovaj član, što je u skladu sa amandmanom na član 2. Predloga zakona.
Dalje, apsurdno je da tehničku kontrolu projekta vrši isto pravno lice koje ga je i izradilo, jer se time obesmišljava tehnička kontrola. Ukoliko se za bilo koji nivo projektovanja u bilo kojoj branši i bilo kojoj državi predviđa tehnička kontrola projekta, nikada to ne radi pravno lice koje je izradilo projekat, pa predlažemo da se briše član 14. Predloga zakona, iako to pravdate specifičnošću ove delatnosti.
Konačno, u predlogu izmene Zakona o rudarstvu najbitnija je izmena u članu 47. osnovnog zakona, gde se u stavu 1. briše poslednja rečenica koja predviđa izradu glavnog projekta za zatvaranje rudnika, ali sa mogućnošću ponovnog otvaranja rudnika. Naš amandman na član 16. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona je od suštinske važnosti za temu o kojoj danas govorimo.
Član 47. važećeg zakona glasi: „U slučaju trajne obustave radova, preduzeće je dužno da preduzme sve mere zaštite rudarskog objekta i zemljišta na kome su se radovi izvodili i mere zaštite i sanacije životne sredine radi obezbeđenja života i zdravlja ljudi, imovine, u svemu prema dopunskom rudarskom projektu trajne obustave radova.“
Rečenica koja se briše: „Preduzeće je takođe dužno da uradi glavni projekat o zatvaranju rudnika u kome će se tačno definisati svi potrebni parametri za eventualno kasnije, ponovno, otvaranje rudnika.“
Šta je ovde smetalo, pa se briše ova rečenica, osim tog eventualnog kasnijeg ponovnog otvaranja rudnika? Nije sporno da se rudnici mogu u datom nepovoljnom momentu konzervirati do stvaranja povoljnih uslova da se ponovo otvore. To nije sporno. Vlada ovom izmenom to neće dozvoliti. Kada se jednom rudnici zatvore, više se neće otvarati, zato što za Vladu ovo predstavlja, da tako kažem, veliki problem, za koji ne nalazi suštinsko rešenje. Ne samo ova vlada, nego ni prethodne vlade.
Pored člana 16, predložili smo i brisanje člana 17, kojim se predlaže dodavanje novog člana 47a, u kojem se daje precizno uputstvo kako da se zatvore rudnici sa, rekao bih, tragikomičnim rešenjima u tačkama od 1) do 6) koje predstavljaju samo nastavak i razradu prethodnog člana, kojim se definitivno omogućava trajno zatvaranje rudnika.
Koje je to rešenje koje će pomoći nekome ko je ostao bez posla i čija porodica zbog toga neće moći da iole normalno funkcioniše? Takvo rešenje ne postoji, posebno ne na ovakav način. Nema rešenja koje će nekome zameniti posao i mogućnost da zaradi platu. U Srbiji mu niko danas neće dati novac za život, ako on sam to ne zaradi. Koje je drugo rešenje? Sve je samo obična priča, obećanje da će se tim ljudima izaći u susret.
Da ne govorim o problemima u lokalnim zajednicama, kojih ova vlada kao da nije ni svesna, jer su ovi rudnici najčešće jedini značajniji privredni subjekti, ovakvi kakvi jesu, pre svega u smislu broja zaposlenih, na područjima sklonim intenzivnim migracijama stanovništva, najčešće zbog velike nezaposlenosti. Dosadašnja iskustva nam govore da je hiljadu radnika Javnog preduzeća „Rudnici sa podzemnom eksploatacijom“ 2005. godine prihvatilo socijalni program i otišlo iz preduzeća, no, novi posao je našlo i nove firme otvorilo samo 50 radnika. Svi ostali su na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje ili sede i čekaju možda još deset godina do penzije, jer u tim godinama niko neće da ih primi na posao. Ne verujem da je to rešenje za ova pitanja.
Interesantan je, iz dva razloga, predlog da se naknada za podzemnu eksploataciju svih vrsta uglja smanjuje sa 1 na 0,5%, što je nesporno dobro za rudnike. S jedne strane, postavlja se pitanje ko će da plaća tu naknadu ako se zatvore rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja? S druge strane, činjenica je da država ovu proizvodnju subvencioniše, a zatim naplaćuje naknadu, tako da su zbog načina podele ove naknade na kraju transakcija, uslovno rečeno, na dobitku jedino opštine, što takođe podržavam zbog situacije u kojoj se nalaze naše lokalne samouprave.
Čak je možda dobro da se deo naknade (tu nismo intervenisali jer nije bilo moguće) ne vraća Republici Srbiji, već da isključivo bude prihod opština, jer se zbog predloženog manjeg procenta naknade dobija manje novca za lokalnu samoupravu od ove naknade, tako da je trebalo, ponavljam, da ga možda u potpunosti ustupite opštini.
Na kraju, tu su još izmene kaznenih odredaba, koje takođe ne rešavaju ništa bitno za opstanak rudnika i, s druge strane, ništa bitno za prevazilaženje problema koji bi nastali zatvaranjem rudnika.
Hoću da kažem nekoliko reči o aktuelnoj situaciji u kojoj se nalaze rudnici sa podzemnom eksploatacijom. Vlada Srbije je devedesetih godina procenila da treba sačuvati ove rudnike, jer su bili jedan od bitnih faktora za očuvanje socijalnog mira, pa je 1992. godine doneta Odluka o pripajanju svih rudnika „Elektroprivredi Srbije“, javnom preduzeću, kako bi se prevazišli problemi plasmana uglja i isplate zarada. Veliki problemi u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom uglja su počeli sa dolaskom nove vlasti 2000. godine, koja je, pod pritiskom MMF-a, čekala politički povoljan trenutak da zatvori ove rudnike.
Rad u rudniku se obavlja kao pre više desetina godina; oprema je dotrajala i svakodnevno otkazuje. I da nije tako, svakodnevni rudarski posao je sigurno sam po sebi izuzetno težak, jedan od najtežih, i ponekad iziskuje i nadljudske napore. Ovo pričam baš zbog tih ljudi koji zaslužuju izlazak iz svoje situacije, neko rešenje. U takvim okolnostima od aprila 2004. godine doprinosi na plate rudarima nisu uplaćivani, pa od 30. juna 2009. godine oni i članovi njihovih porodica nisu imali pravo da se besplatno leče.
Dakle, sve je to uz saglasnost države, jer je bila doneta strategija o restrukturiranju i privatizaciji Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja Resavica, koja je podrazumevala da će nakon privatizacije biti rešen problem dugovanja.
Ove godine, 3. avgusta, uplaćeno je 88.000.000 dinara, po zvaničnim podacima, za zdravstveno osiguranje, a ukupan dug iznosi oko milijardu i po dinara, opet po zvaničnim podacima. Za više od 4.000 rudara u devet rudnika je štrajk prekinut.
Danas preživljavaju i rudnici i rudari, koji bez uplaćenih doprinosa za PIO fond ne mogu da odu u penziju. Radnici koji su stekli uslove ne mogu da odu u penziju, jer nikome nisu uplaćeni doprinosi za PIO fond.
Strategija koju sam pomenuo je 17. decembra 2007. godine jednoglasno odbačena na sednici glavnog odbora sindikata Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja Resavica, jer je postalo jasno da nije bila iskrena, da je predviđala surovo zatvaranje skoro svih rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja i otpuštanje skoro svih radnika.
Postavlja se pitanje kako je ovakva strategija uopšte mogla da postoji bez postojanja zakona o privatizaciji javnih preduzeća i, s druge strane, bez postojanja zakona o zatvaranju rudnika, što bi možda bio jedini ispravan način, ako se za takav čin može koristiti termin „ispravan“?
Planirano je da se ovaj posao obavi tiho, da se polako zatvore rudnici posle višegodišnjeg mrcvarenja ljudi koji tamo rade. Zbog toga nema zakona i zbog toga se radi na tihom gašenju, kako bi se izbegao veći protest.
U svim evropskim zemljama rudnici su zatvarani na osnovu konkretnih zakona o zatvaranju rudnika, zbog postojanja većeg interesa, da ne kažem javnog interesa. Ovim predlogom se predviđa zatvaranje na osnovu programa koji sačinjava javno preduzeće u čijem sastavu posluje rudnik. Zatvaranje rudnika je veoma osetljivo pitanje i zbog toga što se rudnici nalaze u krajevima gde su praktično jedini značajni privredni subjekti, pa je nedopustivo, po našem mišljenju, da se zatvaraju samo na osnovu programa.
Šta je uopšte posledica zatvaranja rudnika? S jedne strane, to bi bio uvoz uglja, koji je već uzeo maha. Pozivam danas one koji vode Srbiju da izračunaju dobro šta se isplati više – da li da pomognu našim građanima da rade u rudnicima, da zarade za život svojih porodica, ili da trošimo mnogo više deviza za uvoz uglja, u isto vreme kada imamo desetine hiljada gladnih iz rudarskih porodica?
Jedino održivo rešenje (da ne bude da sam sve ovo pričao a da ništa nisam govorio o načinu izlaska iz ove situacije), koje sami rudari propagiraju, svesni koliko je ovo ozbiljan problem i da nije niko direktno kriv za tako nešto, ali je Vlada odgovorna da iz ove situacije nađe izlaz, dakle, jedino održivo rešenje jeste zatvaranje pojedinih, nadam se manjeg broja, a stručnjaci će da daju konačnu reč, nerentabilnih rudnika, sa kojima možete posle i u privatizaciju. Ostalima, koji mogu da posluju, treba da se pomogne da povećaju proizvodnju čvršćim vezivanjem za sistem elektroprivrede, kako bi se stvorili uslovi da preuzmu većinu radnika iz zatvorenih rudnika.
Posebno apelujem na sve poslanike da upravo zbog nepostojanja neke strategije za izlaz iz ovog problema glasaju za ova dva ključna amandmana, da zajedno sprečimo mogućnost da neko zatvori rudnike, ne samo rudnike, već i neke opštine, čime bi na jedan način praktično bila nastavljena priča o zakonima o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji, pa će onda na red doći zdravstvo, školstvo itd.
Mi ćemo sa naše strane učiniti sve, ja sam to rekao i u raspravi u načelu, da do zatvaranja na jedan ovako surov način, bez ikakvog ekonomskog i socijalnog plana za rudare, ne dođe.
Ako ne prihvatite naše amandmane, govorim poslanicima vladajuće koalicije, sve ostale predviđene izmene osnovnog teksta zakona, bile one dobre ili loše, kako narod kaže, pašće u vodu i cela ova rasprava i ceo ovaj zakon više neće imati smisla. Hvala vam na pažnji.