MIODRAG LINTA

Nestranačka licnost

Rođen je 1969. godine u Karlovcu. Živi u Beogradu.

Osnovne i postdiplomske studije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek istorija. Predavao je istoriju u vise beogradskih osnovnih i srednjih škola.

Predsednik je upravnog odbora Srpskog demokratskog foruma, nevladine organizacije koja okuplja Srbe iz Hrvatske. Obavlja funkciju i predsednika Koalicije Udruženja izbjeglica u Srbiji.

Na izborima 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen, otac dvoje dece.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo mu je potvrđen poslanički mandat. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 14:06

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Karlovac
  • 26.09.1969.
  • profesor

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Peto vanredno zasedanje , 16.06.2021.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, kao i druge koleginice i kolege, želim da pozdravim nameru Ministarstva da reši problem građana koji su bili obuhvaćeni socijalnim programom Vlade za rešavanje viška nezaposlenih.
U ovom kratkom izlaganju bih naglasak stavio na brojne probleme sa kojima se suočavaju penzioneri iz regiona, odnosno bivših jugoslovenskih republika. Gospodin Šukalo je pomenuo problem sa kojim se suočava 50.000 penzionera sa područja Republike Srpske Krajine, sada u velikoj meri njihovih potomaka, dakle, njihove dece i unučadi.
Naime, režim Franje Tuđmana je u leto 1991. godine ukinuo isplatu penzija srpskim penzionerima i nije im isplaćivao čitavo vreme rata. Proterani Srbi su posle završetka rata 1996, 1997, 1998. godine i dalje dolazili u Hrvatsku i ponovo aktivirali svoje penzije, međutim, ostao je ovaj prazan period od šest, sedam, osam i više godina. Dakle, prema podacima Udruženja penzionera iz Hrvatske, Hrvatska duguje zaostale neisplaćene penzije za oko 50.000 penzionera i njihovih potomaka, prosečno 81 penzija po svakom penzioneru. To je jedan ogroman problem. Hrvatska uporno odbija da reši to pitanje.
Svi znamo da je penzija imovinsko pravo i da to pravo ne zastareva. U tom smislu, ja sam više puta predlagao i sada ću ponoviti da smatram da je važno da Vlada Srbije pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom oko rešavanja brojnih problema proteranih Srba, ali i niza drugih oštećenih građana, sa ciljem pronalaska pravičnog i trajnog rešenja tih problema.
Temelj tog dijaloga bi morao da bude veoma važan međudržavni sporazum, to je Bečki sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, a ratifikovan u parlamentima tih država i stupio je na snagu u leto 2004. godine. Taj sporazum ima sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7, Aneks G toga sporazuma, koji se zove - Privatna svojina i stečena prava i u njemu se veoma jasno i precizno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Hrvatska čitavo vreme opstruiše sprovođenje toga aneksa. Po međunarodnom pravu, po Ustavu Hrvatske, po Ustavu BiH i drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona.
Mislim da je važno da kao država insistiramo na otvaranju suštinskoga, stvarnoga dijaloga, vezano za rešavanje i pitanja zaostalih neisplaćenih penzija i pitanja stanarskih prava i pitanja preko 10 hiljada srušenih srpskih kuća i lokala u klasičnim terorističkim akcijama u desetinama hrvatskih mesta i gradova gde nije bilo ratnih dejstava.
Druga važna stvar koja se tiče penzionera iz regiona jeste činjenica da Vlada Srbije nije donela odluku da se novčana pomoć isplaćuje i penzionerima iz regiona. Prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje u Srbiji živi oko 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom iz regiona, od toga 59 hiljada iz Hrvatske, 41 hiljada sa područja BiH i oko 25 hiljada sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.
Vlada Srbije je prošle godine u dva navrata isplatila četiri odnosno pet hiljada dinara novčane pomoći da olakša penzionerima da prebrode posledice pandemije korona virusa. Samo manji deo od ovih 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije su dobili tu novčanu pomoć jer su korisnici Fonda PIO Srbije, dakle, stekli su deo radnog staža u Srbiji. Velika većina njih je radni staž stekla u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji, velika većina njih ima male penzije, ti se ljudi osećaju ogorčeno, ljuto, diskriminisano, zato što su penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije dobili devet hiljada novčane pomoći prošle godine, a oni nisu dobili. Takođe, ove godine Vlada opravdano planira da da novčanu pomoć penzionerima u visini od 50 evra.
Mislim da bi bilo važno, gospođo Kisić Tepavčević, da Vlada razmisli o mojoj inicijativi da se donese odluka da se i tim penzionerima isplati ova novčana pomoć, da ne budu diskriminisani u odnosu na ostale penzionere. To su ljudi koji žive u Srbiji, koji svoje male penzije troše u Srbiji, koji ispunjavaju savesno sve svoje obaveze u Srbiji i bilo bi fer i pošteno da i oni dobiju tih devet hiljada od prošle godine i sada najavljenih šest hiljada ove godine.
Takođe, penzioneri koji su rodom i poreklom iz država regiona a žive u Srbiji su ogorčeni, nezadovoljni što oni nemaju pravo na penzionerske kartice i pravo na vaučere. Penzionerske kartice su korisne penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije jer sa njima imaju pravo na popust od 10 do 15% za kupovinu prehrambenih proizvoda, kupovinu kućne hemije i druge potrepštine u velikim trgovinskim lancima. Mislim da bi bilo fer da i penzioneri iz regiona takođe dobiju pravo na te penzionerske kartice.
Konačno, penzioneri iz regiona nemaju pravo na vaučere, kao što ih imaju penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije u vrednosti od pet hiljada dinara, koje izdaje Ministarstvo trgovine i turizma i koji penzionerima koriste da mogu da idu na lečenje u banje ili da idu na odmor u neke od brojnih ugostiteljskih objekata. Mislim da bi i penzioneri koji žive u Srbiji a ostvarili su svoj radni staž na području Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije takođe trebali da dobiju pravo na vaučere.
Poseban problem jeste jedna kategorija građana Srbije, radi se o 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte. Oni, nažalost, nisu imali pravo da dobiju 100 evra pomoći koju su dobili svi punoletni građani prošle godine, a ni ove godine nemaju pravo na 60 evra novčane pomoći. Nezaposlena lica koja imaju izbeglički status nisu dobili pravo na 60 evra. Proterani Srbi koji imaju izbeglički karton nemaju pravo sada na tri hiljade dinara ako su se vakcinisali.
Dakle, mislim da su ovo važne stvari i ja apelujem na vas, gospođo Kisić Tepavčević, da vidite u Vladi sa premijerkom Brnabić da ova nepravda prema penzionerima i Srbima iz regiona se ispravi, da se ispravi nepravda prema 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbeglički status, odnosno imaju izbegličku kartu. Tu izbegličku kartu izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što izdaje i ličnu kartu i to je važeći dokument za te građane, jer oni sa tim dokumentom ostvaruju sva svoja prava, ispunjavaju sve svoje obaveze, a samo kada je u pitanju da dobiju novčanu pomoć, ta izbeglička karta ne važi. Dakle, apel na vas i na Vladu da se ispravi ova nepravda. Hvala.

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.05.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.05.2021.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro da danas se vodi jedna konstruktivna rasprava o dva veoma važna zakona, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije.

Slažem se sa prethodnim govornicima da je naše društvo društvo koje neguje vrednosti tolerancije, međusobnog poštovanja i uvažavanja, poštovanja različitosti. Takođe, svi se slažemo i najoštrije osuđujemo svaki oblik diskriminacije, svaki oblik neravnopravnosti bilo prema pojedincima, bilo prema određenim ciljnim grupama.

Ja ću kratko pomenuti nekoliko grupa u našoj državi prema kojim postoji diskriminacija. Jedna od tih grupa jesu pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu, koji su se hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

U Zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica ne priznaje se njihova časna borba, odnosno u zakonu se jasno kaže da su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan kada je stvorena Savezna Republika Jugoslavija, a posle 27. aprila 1992. godine, oni su, u suštini, ljudi koji su vodili nekakav privatan rat.

To je apsolutno neprihvatljivo, nedopustivo. Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajne prizna učešće u ratu u dvostrukom trajanju, dakle od 1990. godine, pa sve do 1997. godine, kada je završena mirna reintegracija Istočne Slavonije, Baranje, Zapadnog Srema u okvir Hrvatske.

Takođe, važno je da se ukine diskriminacija vezano za razvrstavanje boraca u kategorije. Sadašnje stanje je nepravedno, jer se kaže da je borac prve kategorije, borac sa vojnim učešćem u ratu preko 200 dana, borac druge kategorije je borac sa učešćem u ratu od 45 do 200 dana. Trenutno u zakonu stoji da borci koji su ratovali na Kosovu i Metohiji ako imaju 60 dana su borci prve kategorije, a borci koji su ratovali na području Republike Srpske Krajne su borci prve kategorije ako imaju učešće u ratu preko 200 dana.

Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da imamo dve kategorije boraca - borac prve kategorije, borac koji je ratovao preko 45 dana, a borac druge kategorije je borac koji je ratovao do 45 dana.

Imamo takođe još jednu kategoriju građana koji su diskriminisani. Radi se o penzionerima sa područja bivših jugoslovenskih republika koji žive u Srbiji.

U Srbiji žive, prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje, 124.000 penzionera sa područja bivše Jugoslavije, a od toga 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i BiH i oko 24.000 penzionera sa područja Slovenije, Crne Gore i Makedonije.

U čemu su penzioneri sa prostora bivše Jugoslavije diskriminisani? Pa, evo, daću nekoliko primera.

Naime, Vlada Republike Srbije je tokom prošle godine dva puta davala novčanu pomoć u visini od 4.000 i 5.000 dinara za penzionere korisnike Fonda PIO Srbije da bi lakše prebrodili posledice korona virusa.

Nažalost, penzioneri sa područja Hrvatske, BiH i drugih država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije nisu dobili tu novčanu pomoć.

Ove godine, takođe, je Vlada odlučila da će dati posebno novčanu pomoć u visini od 60 evra za sve penzionere korisnike Fonda PIO Srbije, ali nažalost i ovaj put će biti izuzeti iz te novčane pomoći penzioneri sa područja Hrvatske i BiH.

Smatram da je to diskriminacija i da bi Vlada Republike Srbije trebala da isplati 9.000 novčane pomoći od prošle godine i ove godine, kada dođe na red isplata 60 evra, da se to takođe isplati penzionerima sa područja Hrvatske, BiH, Slovenije, Makedonije, Crne Gore.

Takođe, mislim da je važno da se prema penzionerima sa područja država koje su nastale na području bivše Jugoslavije omogući pravo da imaju penzionerske kartice, da imaju pravo na popust u trgovinskim lancima, da imaju pravo na popust kada kupuju u drugim ustanovama.

Takođe je važno da se tim ljudima omogući pravo na vaučere, da mogu da imaju popust prilikom odlaska u banje, na lečenje i bilo koje druge vidove odmora ili bilo koje druge smeštajne kapacitete.

Ti ljudi se osećaju ogorčeno, osećaju se nezadovoljno, osećaju se diskriminisano i mislim da je važno da se ova nepravda ispravi prema ove dve kategorije građana.

Kratko ću samo pomenuti treću kategoriju. Naravno, radi se o proteranim Srbima, građanima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH, da im se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja i da se omogući 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličke karte da dobiju kao svi punoletni građani novčanu pomoć. Prošle godine je to bilo 100 evra. Nažalost, nisu ih dobili. Ove godine je to 60 evra, dva puta po 30 evra. Mislim da je vreme da i tih 26.000 građana koji imaju izbegličke karte takođe dobiju onih 100 evra od prošle godine i da dobiju ove godine 60 evra.

Hvala.

Trinaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 25.05.2021.

Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 20.02.2020.

Uvažena predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih postavio poslaničko pitanje Ministarstvu za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kao što je dobro poznato u Srbiji živi više stotina hiljada građana koji su učestvovali u ratovima 90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije. Radi se o više stotina hiljada boraca i svi oni očekuju da konačno njihovo pitanje bude rešeno na jedan sistemski način donošenjem novog zakona o borcima, o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i porodica palih boraca.

Proces pripreme donošenja zakona traje već više godina i svi očekujemo da on uskoro uđe u Skupštinsku proceduru. Među ključnim pitanjima koje borci očekuju da budu rešena jeste između ostalog i pitanje boračkog dodatka, zatim pitanje regulisanja postraumatskog stresa, pitanje boračke penzije i niz drugih pitanja.

Opet ću kao što sam to radio više puta u Skupštini istaći jedan poseban problem, a tiče se preko 50 hiljada pripadnika vojske Republike Srpske Krajine, čije statusno pitanje obim Predlogom zakona nije obuhvaćeno.

Naime, ovim Predlogom zakona krajiškim borcima priznaje se ratni staž samo do 27. aprila 1992. godine, do dana stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. Ovim Predlogom zakona ne priznaje se period posle 27. aprila 1992. godine i zbog te činjenice 50 hiljada krajiških boraca se oseća ogorčeno jer smatraju da nisu vodili nikakav privatni rat nego da su se časno i pošteno borili za interese svog naroda, za Srbiju i Jugoslaviju.

Želim samo navesti nekoliko primera zbog čega smatram da krajiškim borcima treba priznati ratni staž. Prvo, već u prethodnom periodu svim krajiškim oficirima i podoficirima priznat je ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata. Postavlja se pitanje – sa kim su krajiški oficiri i podoficiri komandovali ako se njima priznaje ratni staž, a njihovim borcima ne?

Takođe podsećam i o tome sam govorio više puta da je Hrvatska svojim zakonom o pravima hrvatskih veterana pre nekoliko godina u potpunosti izjednačila prava pripadnika Hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske i u tom smislu nije pravila nikakvu razliku. Dakle, moje mišljenje je da ovaj Predlog zakona mora da bude dopunjen sa ovom odredbom, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Mislim da bi na taj način bila ispravljena istorijska nepravda i da bi na taj način Srbija poslala jasnu poruku da priznaje krajiške borce i da priznaje njihovu časnu i poštenu borbu. U suprotnom ispašće tačna lažna teza hrvatske strane da su Srbi, odnosno Krajišnici izvršili agresiju na Hrvatsku, što je apsolutna laž.

Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu pravde – da li će konačno biti obezbeđena sredstva da se pomogne optuženim Srbima za ratne zločine u njihovoj odbrani? Velika većina boraca živi u veoma teškoj situaciji i jedva sastavlja kraj sa krajem, a sada se suočava sa velikim brojem optužnica koje podiže hrvatsko tužilaštvo, tužilaštvo BiH, a najveći broj tih optužnica zasnovan je na lažnim činjenicama. Dakle, očekujem i tražim da Ministarstvo pravde pomogne krajiškim borcima, odnosno svim borcima da u njihovoj odbrani za istinu i pravdu. Inače, u suprotnom ispašće tačna teza Sarajeva i Zagreba da su Srbi tobože bili agresori i zločinci, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože bili žrtve koji su vodili oslobodilačke ratove. To je apsolutno neprihvatljivo i zbog toga je veoma važno da Srbija pomogne odbranu boraca vezano za ratne zločine.

Dvadeseto vanredno zasedanje , 28.01.2020.

Hvala.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije srpski narod doživeo ogromna i brutalna stradanja.

Podsećam da je sa područja današnje Hrvatske proterano preko pola miliona Srba, da je sa područja današnje Federacije BiH proterano takođe preko pola miliona Srba, a da je sa područja Kosova i Metohije proterano preko 200.000 Srba i drugih nealbanaca. Tokom devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije desili su se i brutalni zločini nad srpskim civilima, ratnim zarobljenicima. Pomenuće neke od tih činjenica.

Na području današnje Hrvatske, srpski narod je doživeo brojne zločine tokom i posle hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija. Podsećam da je na području zapadne Slavonije tokom jeseni i zime 1991. godine proterano preko 70.000 Srba i ubijeno preko 2.000 Srba. U pitanju su zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk 91“. Takođe Srbi su doživeli brojna stradanja tokom ostalih hrvatskih vojnih i policijskih zločinačkih akcija „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Medački džep“, „Bljesak“ i kao završni čin etničkog čišćenja Srba sa područja zapadne Slavonije i posebno po zlu poznata akcija „Oluja“ koja predstavlja najveće etničko čišćenje na području posleratne Evrope, odnosno posle završetka Drugog svetskog rata.

Takođe, brojni zločini su se desili nad Srbima i u nizu hrvatskih gradova, od Dubrovnika, preko Zadra, Šibenika, Splita, Gospića, Siska, Karlovca do Bjelovara, Darovara, Osijeka, Vukovara i mnogih drugih mesta.

Nažalost, gotovo niko od počinilaca, organizatora i nalogodavaca tih zločina nije kažnjen. Brojni zločini nad Srbima su se desili i na području BiH. Pomenuću samo velike zločine, brutalna ubistva Srba na području Sarajeva, zatim, na području srednjeg Podrinja u regiji Birač, u opštinama Zvornik, Vlasenica, Milići, Šekovići, Bratunac, zatim na području Bosanske posavine, u opštinama Brod, Orašje, Derventa, Brčko i ostali. Podsećam da na području Bosanske posavine, krajem marta 1992. godine se desio prvi veliki masovni zločin u čitavoj BiH nad srpskim narodom.

Veliki zločini su se takođe desili na području zapadno krajiških opština, od strane pripadnika ne samo tzv. Armije BiH, nego i pripadnika hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća odbrane. Podsećam na te zločine, od Mrkonjić grada gde je pronađena grobnica od 181 Srbija koji je brutalno ubijen na tom području, zatim zločini u opštinama Bosanski petrovac, Glamoč, Grahovo, Drvar, Sanski most, Bihać, Bosanska krupa, Ključ, Jajce. Takođe, brojni zločini na području zapadne Hercegovine. Da ne pominjem zločine koji su se dešavali nad Srbima na KiM, od Prištine, Podujeva, Orahovice, Peći, Gnjilana, sela Klečka, Starogradsko, Goraždevac i mnogi drugi.

Postavio bih nekoliko pitanja Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo pitanje – koliko optužnica za ratne zločine je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo od svog osnivanja od 2003. godine do danas?

Drugo pitanje – koja je tačna struktura optužnica prema nacionalnoj pripadnosti? Prema mojim informacijama, Tužilaštvo za ratne zločine od svog osnivanja do danas, dakle, od 2003. godine je podiglo 180 optužnica, a od toga 161 protiv Srba, 15-ak protiv Albanaca, dve protiv Bošnjaka, muslimana i dve protiv Hrvata. Zanima me da li je to tačna informacija?

Treće pitanje – da li Tužilaštvo za ratne zločine planira da ubrza proces prikupljanja dokaza za ratne zločine protiv Srpskog naroda?

Da li Tužilaštvo za ratne zločine planira u narednom periodu da organizuje suđenja zajedno sa Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, da li planira da organizuje suđenja u odsustvu, pošto je očigledno da pravosuđa Zagrebu, Sarajevu i Prištini nemaju političku volju da to čine. To nisu nezavisna i profesionalna pravosuđa. U pitanju su etnički motivisana pravosuđa. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 05.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 80000.00 RSD 03.06.2016 -