Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, kao i druge koleginice i kolege, želim da pozdravim nameru Ministarstva da reši problem građana koji su bili obuhvaćeni socijalnim programom Vlade za rešavanje viška nezaposlenih.
U ovom kratkom izlaganju bih naglasak stavio na brojne probleme sa kojima se suočavaju penzioneri iz regiona, odnosno bivših jugoslovenskih republika. Gospodin Šukalo je pomenuo problem sa kojim se suočava 50.000 penzionera sa područja Republike Srpske Krajine, sada u velikoj meri njihovih potomaka, dakle, njihove dece i unučadi.
Naime, režim Franje Tuđmana je u leto 1991. godine ukinuo isplatu penzija srpskim penzionerima i nije im isplaćivao čitavo vreme rata. Proterani Srbi su posle završetka rata 1996, 1997, 1998. godine i dalje dolazili u Hrvatsku i ponovo aktivirali svoje penzije, međutim, ostao je ovaj prazan period od šest, sedam, osam i više godina. Dakle, prema podacima Udruženja penzionera iz Hrvatske, Hrvatska duguje zaostale neisplaćene penzije za oko 50.000 penzionera i njihovih potomaka, prosečno 81 penzija po svakom penzioneru. To je jedan ogroman problem. Hrvatska uporno odbija da reši to pitanje.
Svi znamo da je penzija imovinsko pravo i da to pravo ne zastareva. U tom smislu, ja sam više puta predlagao i sada ću ponoviti da smatram da je važno da Vlada Srbije pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom oko rešavanja brojnih problema proteranih Srba, ali i niza drugih oštećenih građana, sa ciljem pronalaska pravičnog i trajnog rešenja tih problema.
Temelj tog dijaloga bi morao da bude veoma važan međudržavni sporazum, to je Bečki sporazum o sukcesiji, koji je potpisan 2001. godine od strane predstavnika država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, a ratifikovan u parlamentima tih država i stupio je na snagu u leto 2004. godine. Taj sporazum ima sedam aneksa. Posebno je značajan Aneks 7, Aneks G toga sporazuma, koji se zove - Privatna svojina i stečena prava i u njemu se veoma jasno i precizno kaže da svim građanima i pravnim subjektima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Hrvatska čitavo vreme opstruiše sprovođenje toga aneksa. Po međunarodnom pravu, po Ustavu Hrvatske, po Ustavu BiH i drugih država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije, Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od domaćih zakona.
Mislim da je važno da kao država insistiramo na otvaranju suštinskoga, stvarnoga dijaloga, vezano za rešavanje i pitanja zaostalih neisplaćenih penzija i pitanja stanarskih prava i pitanja preko 10 hiljada srušenih srpskih kuća i lokala u klasičnim terorističkim akcijama u desetinama hrvatskih mesta i gradova gde nije bilo ratnih dejstava.
Druga važna stvar koja se tiče penzionera iz regiona jeste činjenica da Vlada Srbije nije donela odluku da se novčana pomoć isplaćuje i penzionerima iz regiona. Prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje u Srbiji živi oko 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom iz regiona, od toga 59 hiljada iz Hrvatske, 41 hiljada sa područja BiH i oko 25 hiljada sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.
Vlada Srbije je prošle godine u dva navrata isplatila četiri odnosno pet hiljada dinara novčane pomoći da olakša penzionerima da prebrode posledice pandemije korona virusa. Samo manji deo od ovih 125 hiljada penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije su dobili tu novčanu pomoć jer su korisnici Fonda PIO Srbije, dakle, stekli su deo radnog staža u Srbiji. Velika većina njih je radni staž stekla u Hrvatskoj, BiH, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji, velika većina njih ima male penzije, ti se ljudi osećaju ogorčeno, ljuto, diskriminisano, zato što su penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije dobili devet hiljada novčane pomoći prošle godine, a oni nisu dobili. Takođe, ove godine Vlada opravdano planira da da novčanu pomoć penzionerima u visini od 50 evra.
Mislim da bi bilo važno, gospođo Kisić Tepavčević, da Vlada razmisli o mojoj inicijativi da se donese odluka da se i tim penzionerima isplati ova novčana pomoć, da ne budu diskriminisani u odnosu na ostale penzionere. To su ljudi koji žive u Srbiji, koji svoje male penzije troše u Srbiji, koji ispunjavaju savesno sve svoje obaveze u Srbiji i bilo bi fer i pošteno da i oni dobiju tih devet hiljada od prošle godine i sada najavljenih šest hiljada ove godine.
Takođe, penzioneri koji su rodom i poreklom iz država regiona a žive u Srbiji su ogorčeni, nezadovoljni što oni nemaju pravo na penzionerske kartice i pravo na vaučere. Penzionerske kartice su korisne penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije jer sa njima imaju pravo na popust od 10 do 15% za kupovinu prehrambenih proizvoda, kupovinu kućne hemije i druge potrepštine u velikim trgovinskim lancima. Mislim da bi bilo fer da i penzioneri iz regiona takođe dobiju pravo na te penzionerske kartice.
Konačno, penzioneri iz regiona nemaju pravo na vaučere, kao što ih imaju penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije u vrednosti od pet hiljada dinara, koje izdaje Ministarstvo trgovine i turizma i koji penzionerima koriste da mogu da idu na lečenje u banje ili da idu na odmor u neke od brojnih ugostiteljskih objekata. Mislim da bi i penzioneri koji žive u Srbiji a ostvarili su svoj radni staž na području Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije takođe trebali da dobiju pravo na vaučere.
Poseban problem jeste jedna kategorija građana Srbije, radi se o 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte. Oni, nažalost, nisu imali pravo da dobiju 100 evra pomoći koju su dobili svi punoletni građani prošle godine, a ni ove godine nemaju pravo na 60 evra novčane pomoći. Nezaposlena lica koja imaju izbeglički status nisu dobili pravo na 60 evra. Proterani Srbi koji imaju izbeglički karton nemaju pravo sada na tri hiljade dinara ako su se vakcinisali.
Dakle, mislim da su ovo važne stvari i ja apelujem na vas, gospođo Kisić Tepavčević, da vidite u Vladi sa premijerkom Brnabić da ova nepravda prema penzionerima i Srbima iz regiona se ispravi, da se ispravi nepravda prema 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbeglički status, odnosno imaju izbegličku kartu. Tu izbegličku kartu izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što izdaje i ličnu kartu i to je važeći dokument za te građane, jer oni sa tim dokumentom ostvaruju sva svoja prava, ispunjavaju sve svoje obaveze, a samo kada je u pitanju da dobiju novčanu pomoć, ta izbeglička karta ne važi. Dakle, apel na vas i na Vladu da se ispravi ova nepravda. Hvala.
Hvala, gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, želim da uputim nekoliko pitanja Vladi Republike Srbije.

Prvo pitanje tiče se rešavanja stambenog pitanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Naime, u Srbiji živi više od 12 hiljada prognaničkih porodica iz Hrvatske i Federacije BiH koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje. Takođe, živi više od hiljadu prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne omogućava da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja, jer se formalno nisu prijavili kao izbegla lica na popisu 1996. godine. Takođe, ima značajan broj prognaničkih porodica kojima se onemogućava pravo otkupa svojih stanova koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih donacija i EU.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program u saradnji sa EU i da konačno reši stambeno pitanje svih prognaničkih porodica i sva ostala nerešena pitanja u procesu integracije?

Drugo pitanje tiče se otete i uzurpirane imovine i stečenih prava stotina hiljada proteranih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Naime, tokom rata i posle rata proteranim Srbima u Hrvatskoj i Federaciji BiH uzurpirana je ili oteta imovina, poljoprivredno i šumsko zemljište, zaostale neisplaćene penzije, stanarska prava, nepriznat deo radnog staža, nije omogućena naknada štete za uništenu i oštećenu imovinu u klasičnim terorističkim akcija širom hrvatskih gradova i gradova u Federaciji BiH i niz drugih pitanja.

Postavljam pitanje Vladi - da li će Vlada Republike Srbije da pokrene suštinski dijalog sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom o pronalaženju pravičnog i trajnog rešenja otete i uzurpirane imovine i stečenih prava proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Temelj tog dijaloga mora da bude jedan veoma važan međudržavni sporazum, Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks Sedam toga sporazuma koji se zove Privatna svojina i stečena prava i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Taj Bečki sporazum o sukcesiji ima jaču pravnu snagu od zakona u BiH i Hrvatskoj zato što je taj sporazum ratifikovan i u Skupštini BiH i u Saboru Republike Hrvatske.

Treće pitanje odnosi se na progon, sudski progon pripadnika bivše JNA, pripadnika Vojske Republike Srpske i pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine za ratne zločine. Naime, u prethodnih 26 godina etnički motivisano pravosuđe u Zagrebu i Sarajevu vršu progon časnih srpskih boraca koji su se borili za svoj narod i državu, koji su se borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije. Šta je cilj etnički motivisanog pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu? Cilj je da se donese što više lažnih presuda na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih iskaza svedoka saradnika da bi se opravdala besmislena i potpuna laž i izmišljotina bošnjačkih i hrvatskih političara da je Srbija i Srbi tobože izvršili agresiju na BiH i Hrvatsku, a da su Bošnjaci i Hrvati tobože bile nevine žrtve veliko-srpske agresije.

Postavljam pitanje Vladi – da li će Vlada Republike Srbije da osnuje kancelariju za pomoć optuženim, osumnjičenim i osuđenim Srbima za ratne zločine, da im pruži punu pravnu, finansijsku, stručnu pomoć da se brane od montiranih sudskih postupaka pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu?

Konačno, postavljam pitanje Tužilaštvu za ratne zločine – da li će Tužilaštvo za ratne zločine konačno da počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, masovne i svirepe zločine koje su počinili pripadnici tzv. armije BiH, hrvatske vojske, raznih bošnjačkih i hrvatskih paravojnih formacija?

U prethodnom periodu Tužilaštvo za ratne zločine, dakle, od svog osnivanja 2003. godine do kraja prošle godine na osnovu informacije koja im je dostavljena podiglo je 217 optužnica. Nacionalna struktura tih optužnica je sramna i skandalozna. Od tih 217 optužnica 190 je podignuto protiv Srba, 21 protiv Albanaca od kojih je 17 iz dinarske grupe oslobođeno ekspresno iako su postojali brojni dokazi za zločine protiv našeg naroda na području Metohije, četiri optužnice protiv Bošnjaka i svega dve optužnice protiv Hrvata. To je apsolutno skandalozni i sramni rad Tužilaštva za ratne zločine.

Dakle, postavljam pitanje, još jednom – kada će Tužilaštvo za ratne zločine da procesuira sve odgovorne za brojne brutalne i masovne zločine nad srpskim civilima i srpskim ratnim zarobljenicima tokom građanskog rata u Hrvatskoj i BiH?

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro da danas se vodi jedna konstruktivna rasprava o dva veoma važna zakona, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije.

Slažem se sa prethodnim govornicima da je naše društvo društvo koje neguje vrednosti tolerancije, međusobnog poštovanja i uvažavanja, poštovanja različitosti. Takođe, svi se slažemo i najoštrije osuđujemo svaki oblik diskriminacije, svaki oblik neravnopravnosti bilo prema pojedincima, bilo prema određenim ciljnim grupama.

Ja ću kratko pomenuti nekoliko grupa u našoj državi prema kojim postoji diskriminacija. Jedna od tih grupa jesu pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu, koji su se hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

U Zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica ne priznaje se njihova časna borba, odnosno u zakonu se jasno kaže da su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan kada je stvorena Savezna Republika Jugoslavija, a posle 27. aprila 1992. godine, oni su, u suštini, ljudi koji su vodili nekakav privatan rat.

To je apsolutno neprihvatljivo, nedopustivo. Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajne prizna učešće u ratu u dvostrukom trajanju, dakle od 1990. godine, pa sve do 1997. godine, kada je završena mirna reintegracija Istočne Slavonije, Baranje, Zapadnog Srema u okvir Hrvatske.

Takođe, važno je da se ukine diskriminacija vezano za razvrstavanje boraca u kategorije. Sadašnje stanje je nepravedno, jer se kaže da je borac prve kategorije, borac sa vojnim učešćem u ratu preko 200 dana, borac druge kategorije je borac sa učešćem u ratu od 45 do 200 dana. Trenutno u zakonu stoji da borci koji su ratovali na Kosovu i Metohiji ako imaju 60 dana su borci prve kategorije, a borci koji su ratovali na području Republike Srpske Krajne su borci prve kategorije ako imaju učešće u ratu preko 200 dana.

Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da imamo dve kategorije boraca - borac prve kategorije, borac koji je ratovao preko 45 dana, a borac druge kategorije je borac koji je ratovao do 45 dana.

Imamo takođe još jednu kategoriju građana koji su diskriminisani. Radi se o penzionerima sa područja bivših jugoslovenskih republika koji žive u Srbiji.

U Srbiji žive, prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje, 124.000 penzionera sa područja bivše Jugoslavije, a od toga 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i BiH i oko 24.000 penzionera sa područja Slovenije, Crne Gore i Makedonije.

U čemu su penzioneri sa prostora bivše Jugoslavije diskriminisani? Pa, evo, daću nekoliko primera.

Naime, Vlada Republike Srbije je tokom prošle godine dva puta davala novčanu pomoć u visini od 4.000 i 5.000 dinara za penzionere korisnike Fonda PIO Srbije da bi lakše prebrodili posledice korona virusa.

Nažalost, penzioneri sa područja Hrvatske, BiH i drugih država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije nisu dobili tu novčanu pomoć.

Ove godine, takođe, je Vlada odlučila da će dati posebno novčanu pomoć u visini od 60 evra za sve penzionere korisnike Fonda PIO Srbije, ali nažalost i ovaj put će biti izuzeti iz te novčane pomoći penzioneri sa područja Hrvatske i BiH.

Smatram da je to diskriminacija i da bi Vlada Republike Srbije trebala da isplati 9.000 novčane pomoći od prošle godine i ove godine, kada dođe na red isplata 60 evra, da se to takođe isplati penzionerima sa područja Hrvatske, BiH, Slovenije, Makedonije, Crne Gore.

Takođe, mislim da je važno da se prema penzionerima sa područja država koje su nastale na području bivše Jugoslavije omogući pravo da imaju penzionerske kartice, da imaju pravo na popust u trgovinskim lancima, da imaju pravo na popust kada kupuju u drugim ustanovama.

Takođe je važno da se tim ljudima omogući pravo na vaučere, da mogu da imaju popust prilikom odlaska u banje, na lečenje i bilo koje druge vidove odmora ili bilo koje druge smeštajne kapacitete.

Ti ljudi se osećaju ogorčeno, osećaju se nezadovoljno, osećaju se diskriminisano i mislim da je važno da se ova nepravda ispravi prema ove dve kategorije građana.

Kratko ću samo pomenuti treću kategoriju. Naravno, radi se o proteranim Srbima, građanima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH, da im se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja i da se omogući 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličke karte da dobiju kao svi punoletni građani novčanu pomoć. Prošle godine je to bilo 100 evra. Nažalost, nisu ih dobili. Ove godine je to 60 evra, dva puta po 30 evra. Mislim da je vreme da i tih 26.000 građana koji imaju izbegličke karte takođe dobiju onih 100 evra od prošle godine i da dobiju ove godine 60 evra.

Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas četvrti put predlažem da se dnevni red dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Ovaj predlog sadrži pet zahteva. Prvo, ovim predlogom tražim da se Vlada Republike Srbije obaveže da donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program i da se konačno reši stambeno pitanje svih proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

U Srbiji imamo i dalje više od 12.000 prognaničkih porodica koje još uvek žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima i krajnje je vreme da reše ključno pitanje integracije. Samo Beogradu nedostaje tj. treba da se sagradi oko 2.500 stanova, u Novom Sadu oko 1.000 stanova, u čitavoj Srbiji potrebno je sagraditi oko 7.000 stanova, obezbediti oko 3.000 paketa građevinskog materijala za završetak kuća prognaničkim porodicama, oko 2.000 seoskih imanja i oko 1.000 montažnih kuća.

Drugi zahtev jeste da Vlada Republike Srbije omogući da oko 1.000 prognaničkih porodica dobije pravo da konkuriše za rešavanje svog stambenog pitanja. Naime, radi se o prognaničkim porodicama koje nisu imale formalno pravni status izbeglih lica iz raznih razloga i apsolutno je neprihvatljivo da te porodice budu diskriminisane i da nemaju pravo da reše svoje stambeno pitanje.

Treće, ima nekoliko kategorija prognaničkih porodica koje još uvek nisu dobile pravo da otkupe svoje stanove po povoljnim uslovima. Na prvom mestu radi se o 530 porodica, korisnika tzv. SIRP programa, programa italijanske vlade, od kojih je 430 prognaničkih porodica, da im se konačno nakon 13 godina agonije omogući da otkupe svoje stanove po povoljnim uslovima i da konačno budu svoj na svome.

Takođe imamo 49 prognanih porodica koje stanuju u stanovima Društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS u Beogradu. Te su porodice prethodnih 25, 30 godina isplatile desetine hiljada maraka, odnosno evra za kiriju i dalje nisu vlasnici tih stanova. Krajnje je vreme da i oni konačno reše svoje stambeno pitanje na trajan način.

Konačno, imamo nekoliko stotina izbegličkih, odnosno prognanih porodica koje su svoje stanove dobile kroz tzv. Program socijalnog stanovanja i Program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. Da se i tim porodicama omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima.

Četvrti zahtev jeste da se svim onim prognanim porodicama koji su dobili svoje stanove omogući popust sa 50%, odnosno da se taj popust smanji sa 50% na 85% od tržišne cene. Iz dva razloga. Prvi razlog jer su u pitanju sredstva EU, međunarodnih donatora, raznih stranih vlada. Drugi razlog, što su ti stanovi u najvećoj meri urađeni veoma loše i nekvalitetno.

Peti zahtev jeste da sve one prognane porodice koje su već potpisale kupoprodajne ugovore na popust od 50%, da aneksom ugovora i on je dobio popust 85%.

Na kraju želim da kažem da je veliki broj prognanih porodica u prethodnih mesec dana zvao, da su ljudi ogorčeni, nezadovoljni i apsolutno ne mogu da se pomire sa činjenicom da se završava regionalni stambeni program, a da njih 12.000 porodica će ostati stambeno nerešeno.

Na kraju, apelujem na kolenice ko kolege da podrže moj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da se sa njim proširi dnevni red. Hvala.
Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas treći put tražim da se dnevni red sednice dopuni sa mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Ovim Predlogom zakona tražim pet ključnih stvar. Prvo, tražim da Vlada Srbije preuzme odgovornost i nastavi regionalni stambeni program čiji cilj je da se konačno na pravičan i trajan način reši stambeno pitanje svih proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, kao ključno pitanje integracije.

Podsećam da u Srbiji i danas ima preko 12 hiljada prognaničkih porodica koji još uvek nisu rešili svoje stambeno pitanje, koji više od 25 godina, a neke od tih porodica i 30 godina, plaćaju kiriju kao podstanari i u prethodnom periodu su izdvojili desetine hiljada maraka i evra za plaćanje stanarine.

Pre nekoliko dana objavljena je lista u gradu Beogradu od 383 porodice koje će dobiti stanove u naselju Ovča i Novom Beogradu. Veliki broj prognaničkih porodica, nažalost, ostao je ispod crte. Prema podacima Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove grada Beograda, na današnji dan u Beogradu nedostaje 2.000 stanova za prognaničke porodice koji su se prijavili na prethodne konkurse za rešavanje svog stambenog pitanja. Procenjuje se da ima još barem oko 500 prognaničkih porodica koji nisu konkurisali i koji očekuju da se raspiše još jedan javni poziv za rešavanje stambenog pitanja.

Procenjuje se, takođe, da gradu Novom Sadu nedostaje barem 1.000 stanova za rešavanje stambenog pitanja prognaničkih porodica. Ukupno u Srbiji nedostaje oko 7.000 stanova, oko 3.000 paketa građevinskog materijala za porodice da završe svoje kuće, oko 2.000 seoskih imanja i barem oko hiljadu montažnih kuća.

Drugo, tražim da se ovim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama omogući da preko hiljadu prognaničkih porodica koje su proterane sa područja Hrvatske i Federacije BiH omogući da konkurišu za rešavanje stambenog pitanja, a Komesarijat za izbeglice i migracije im to onemogućava iz razloga jer se nisu formalno-pravno 1996. godine prijavili na popisu izbeglica. Mnogi to nisu učinili iz raznih razloga i ne treba ih diskriminisati, treba im omogućiti da oni pod ravnopravnim uslovima reše to pitanje.

Treće, ima nekoliko kategorija prognaničkih porodica kojima Komesarijat za izbeglice i migracije nije omogućio otkup stanova. Radi se o 530 porodica „SIR programa“ u sedam lokalnih samouprava koje punih 13 godina čekaju da konačno reše svoje stambeno pitanje, da dobiju otkup stanova pod povoljnim uslovima i da konačno budu svoj na svome. Imamo 49 izbegličkih porodica koje koriste stanove društva za iznajmljivanje nekretnina DIPOS, koji su takođe isplatili desetine hiljada maraka i evra za kiriju i očekuju da se njima omogući pravo otkupa tih stanova.

Konačno, imamo više stotina prognaničkih porodica koji su stanove dobili kroz tzv. program socijalnog stanovanja i kroz tzv. program socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima. I oni očekuju da im se omogući pravo otkupa stanova, da konačno budu vlasnici i da reše ključno pitanje integracije.

Četvrto, tražim da se omogući svim prognaničkim porodicama koje imaju stanove da im se prilikom kupoprodajnih ugovora smanji otkupna cena sa 50 na 75%, iz dva razloga. Prvi razlog jeste što su u pitanju donacije EU, raznih vlada, više međunarodnih organizacija i neprihvatljivo je da se tim ljudima naplaćuje cena otkupa od 50% kada je većinski u pitanju međunarodna donacija, a drugi razlog jeste činjenica da su u većini slučajeva to stanovi koji su urađeni loše, nekvalitetno, prokišnjavaju krovovi, pucaju zidovi, loše elektroinstalacije, poslednji kvalitet sanitarija, itd.

(Predsedavajući: Hvala, gospodine Linta.)

Samo da završim, molim vas.

Peto, tražim da onaj deo porodica koji su potpisali ugovore o kupoprodaji stanova za 50% umanjenja da im se omogući takođe aneksom ugovora popust od 85%.

U prethodnih 20 dana javio mi se veliki broj prognaničkih porodica proteranih Srba koji su ogorčeni i nezadovoljni, očekuju da Vlada nastavi regionalni sabirni program, da se usvoji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da konačno reše ključno pitanje integracije.

Na kraju, apelujem na koleginice i kolege da prihvate moj predlog izmena i dopuna Zakona o izbeglicama i da se sa njim dopuni dnevni red. Hvala.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačić vi ste prošlog četvrtka kad sam prvi put podneo predlog da se dopuni dnevni red izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, rekli da treba da obavimo određene konsultacije sa nadležnim ministarstvima.

Ja sam prethodnih godina imao na desetine razgovara, konsultacija sa nadležnim ministarstvima, posebno sa Komesarijatom za izbeglice i migracije, i sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i sa Ministarstvom građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, i sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave.

Nažalost, nije bilo uspeha u tim konsultacijama i razgovorima sa ciljem da se konačno reši ključno pitanje integracije, to je pitanje stanovanja proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Zbog toga sam prethodnih meseci uputio tri pisma predsednici Vlade Ani Brnabić, sa željom da se započne dijalog i da se pronađe sveobuhvatno i trajno rešenje stambenog pitanja i svih drugih problema proteranih Srba.

Prvo pismo sam uputio 17. novembra prošle godine, drugo pismo 28. decembra prošle godine i treće pismo 1. februara ove godine. Želja je da premijerka konačno nađe vremena i da primi mene i moju delegaciju da sednemo, razgovaramo sa željom, ponavljam, da se nastavi regionalni stambeni program i da se reše ključni problemi proteranih Srba u procesu integracije.

Ja danas podnosim drugi put Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i tražim pet stvari.

Prvo, da Vlada preuzme odgovornost i da reši stambeno pitanje i sve druge probleme proteranih Srba u procesu integracije.

Drugo da, se omogući rešavanje stabilnoga pitanja preko hiljadu prognaničkih porodica koje nisu imale formalno izbeglički status, ali su proterana sa područja Hrvatske i Federacije BiH.

Treće je da se omogući pravo otkupa nekoliko kategorija prognaničnih porodica koje to pravo nisu imale do sada, radi se o 530 porodica tzv. „Sir programa“. To je program trajne integracije italijanske Vlade. Tih 530 porodica od kojih je 430 prognaničkih iz Hrvatske i Federacije BiH. Punih 12 godina se bore zajedno sa mnom da dobiju pravo otkupa pod povoljnim uslovima.

Druga kategorija je 49 prognaničkih porodica „Diposa“ iz Beograda. Treća kategorija je više stotina prognaničkih porodica koje su dobile stanove kroz projekat „Socijalno stanovanje i socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“.

Dakle, želim još jednom da kažem da nakon prošlog četvrtka javio mi se veliki broj proteranih Srba koji su ogorčeni, nezadovoljni zbog toga što se ne nastavlja regionalni stambeni program.

Želim da iskoristim ovu priliku i pozovem narodne poslanike da podrže moju inicijativu da se dnevni red dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i da se konačno na pravedan i sveobuhvatan način reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i svi drugi problemi u procesu integracije. Radi se o najvećim žrtvama ratova na prostoru biše Jugoslavije.

Važna je činjenica da najveći deo sredstava je stigao iz EU i drugih međunarodnih donatora. Država samo treba da pokaže političku volju da se nastavi taj program, da se iskoriste ta sredstva međunarodnih organizacija EU i da se ovo pitanje konačno reši. Hvala.
Hvala, poštovani gospodine predsedniče.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, suštinski razlog zbog čega sam podneo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama jeste da se na jedan pravedan i sveobuhvatan način konačno reši stambeno pitanje svih

proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH. Radi se o najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, zajedno sa interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije.

Podsećam javnost da je Komesarijat za izbeglice i migracije u prethodnom periodu uradio jednu anketu i prema njoj evidentirao više od 17.000 prognanih porodica koje žive kao podstanari ili u neljudskih uslovima koji nisu dostojni čoveka u 21. veku. Srbija je 2012. godine počela da realizuje tzv. regionalni stambeni program, čiji je cilj bio da u narednih pet godina, dakle do 2017. godine, reši ovih 17.000 prognanih porodica, da reši njihovo stambeno pitanje.

Nažalost, program se sprovodio veoma sporo, neprofesionalno. Komesar za izbeglice i migracije, Vladimir Cucić, izjavio je pre nekoliko meseci da će biti rešeno svega 7.500 prognanih porodica. Program je, takođe, produžen četiri godine, dakle, do kraja 2021. godine. Apsolutno je neprihvatljivo i nedopustivo da se program završi, a da 9.500 prognanih porodica koje su anketirane, a pored toga još ima nekoliko hiljada porodica koje nisu evidentirane, da ostanu u statusu podstanara ili da žive u neljudskih uslovima.

Zbog toga sam predložio da Vlada preuzme obavezu, da ima obavezu da reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i da se ovaj stambeni program produži dok to pitanje ne bude rešeno.

Takođe, predložio sam ovim izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama da se reši, odnosno da se omogući da preko 1000 prognanih porodica reši svoje stambeno pitanje. Radi se o porodicama koje nisu imali formalno-pravni status izbeglice ili prognanika, ali su suštinski proterani, a Komesarijat za izbeglice im nije omogućio da konkurišu za rešavanje svojih stambenih pitanja kroz stanove, dodelu građevinskog materijala, montažne kuće i seoska imanja.

Treće, ima nekoliko kategorija prognanih porodica kojima nije omogućen otkup njihovih stanova. Ovim izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama tražim da se to omogući porodicama takozvanog SIR programa. To je program trajne integracije u sedam lokalnih samouprava koje je finansirala italijanska Vlada. Dakle, da se njima omogući pravo otkupa, da se omogući 49 prognanim porodicama koje žive u stanovima DIPOS-a, da se omogući svim prognanim porodicama koje su dobile svoje stanove kroz tzv. Projekat socijalno stanovanja u zaštitnim uslovima.

Takođe, tražim da se kroz izmene i dopune Zakona o izbeglicama smanji otkupna cena sa 50% na 75%, iz nekoliko razloga. Prvi razlog jeste što se radi o najvećim žrtvama ratova. Drugi razlog je to što je najveći broj tih stanova urađeno loše i nekvalitetno. Treći, najvažniji razlog jeste što je najveći deo sredstava dala EU i drugi međunarodni donatori.

Konačno, na kraju, tražim ovim izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama da onaj deo prognanih porodica koje su već potpisale ugovore o kupoprodaji, da im se omogući aneks ugovora i da se njima smanji otkupna cena sa 50% na 75%, da im se omogući dvostruki popust.

Na kraju, završavam, apel da se usvoje izmene i dopune Zakona o izbeglicama i da Vlada nastavi regionalni stambeni program i reši stambeno pitanje svih proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH kao ključno pitanje integracija. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću takođe na početku svog izlaganja izraziti svoje zadovoljstvo da je na dnevnom redu sporazum čiji je cilj održavanje i rekonstrukcija mostova između Srbije i Bosne i Hercegovine.

To je jedan od brojnih dokaza da Srbija vodi politiku mira u regionu, da se zalaže za stabilnost, za bržu i jaču ekonomsku saradnju i za pomirenje. Nema dileme da se radi o iskrenim namerama državnog rukovodstva Srbije da vodi ozbiljnu i odgovornu politiku, čiji je cilj ekonomski razvoj, otvaranje novih radnih mesta, povećavanje životnog standarda i bolji život svih građana na prostoru bivše Jugoslavije.

Međutim, da vidimo kako na ovu politiku reaguje bošnjačka politička, verska i intelektualna elita. Da li ona prihvata ispruženu ruku saradnje od strane Beograda, da li prihvata ovu dobronamernu politiku, dobrokomšijsku politiku ili ne? Nažalost, zvanično Sarajevo, bošnjački političari, na čelu sa Bakirom Izetbegovićem, vode evo gotovo 26 godina od završetka rata ratno-huškačku politiku, politiku širenja mržnje i netrpeljivosti prema Srbiji, Republici Srpskoj i srpskom narodu. Navešću samo nekoliko primera.

Bakir Izetbegović je niz puta ponovio da nema pomirenja, da nema poverenja između Srba i Bošnjaka dok god Beograd i Banja Luka ne priznaju nepostojeći genocid u Srebrenici, dok god se ne odreknu, kako kaže Bakir Izetbegović – izopačene politike. To isto ponavlja i vrhovni verski poglavar Bošnjaka u BiH, Husein Kavazović, to ponavlja i potpredsednik Republike Srpske iz reda Bošnjaka, Ramiz Salkić.

Pored toga, Bakir Izetbegović je u dosta navrata javno izjavljivao da su Srbi loš narod, da su Srbi skloni ubijanju svojih komšija Bošnjaka, da je Srbija izvršila agresiju na BiH i nema pomirenja dok Srbija ne prizna da je bila agresor, da je Republika Srpska nastala na genocidu i masovnim zločinima nad Bošnjacima, da je usvajanje Deklaracije o osnivanju Republike srpskog naroda u BiH, kasnije nazvana Republika Srpska, 9. januara 1992. godine, početak sveg zla, početak genocida nad bošnjačkim narodom. Da li su to poruke mira i saradnje zvaničnog Sarajeva? Nažalost, nisu.

Želim ovom prilikom da poručim, što se tiče lično mene, apsolutno nije moguće nikakvo pomirenje i poverenje između Srba i Bošnjaka dok god bošnjačka politička intelektualna i verska elita ne odustane od najbezočnije laži i izmišljotine da se u Srebrenici desio genocid.

U Srebrenici se nije desio genocid. U Srebrenici se desio jedan od brojnih zločina koji su se dešavali, nažalost, na prostoru bivše Jugoslavije, a te su zločine činile sve tri strane, odnosno sve zaraćene strane.

Kako mi da prihvatimo odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu iz 2007. godine da se u Srebrenici desio genocid, kad je ta odluka zasnovana na nepravednim, pristrasnim i lažnim presudama Haškog tribunala? Kako ja mogu da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kad je taj isti Haški tribunal, čije su presude bile, ponavljam, osnov za odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu, kada je 2012. godine Haški tribunal doneo sramnu, skandaloznu presudu o oslobađanju hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, i to Drugostepeno veće, preglasavanjem tri prema dva, iako je Prvostepeno veće gotovo konsenzusom donelo presudu da su Gotovina i Markač bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata na čelu sa Franjom Tuđmanom, čiji cilj je bio proterivanje srpskog naroda sa područja Krajine, i tom prilikom su počinjeni masovni zločini, izvršena sistematska pljačka, paljenje i uništavanje srpske imovine.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada je Haški tribunal doneo sramne i skandalozne odluke o oslobađanju ratnih zločinaca i to jednog od komandanta tzv. armije BiH u Srebrenici Nasera Orića i teroriste Ramuša Haradinaja.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada su brojne presude Haškog tribunala prema pripadnicima vojnog i političkog rukovodstva Srba iz Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i SRJ u velikoj meri zasnovane na lažnim iskazima svedoka.

Postoje činjenice koje su utvrđene da sud nije sankcionisao beznošče laži tih svedoka, iako je na osnovu tih lažnih iskaza su neki ljudi osuđeni na doživotne kazne zatvora.

Kako da prihvatim da se u Srebrenici desio genocid, kada se sramno ćuti o više o 3.200 ubijenih Srba na području srednjeg Podrinja od 1992. godine do 1995. godine. Samo od aprila do decembra 1992. godine, dakle u prvoj godini rata ubijeno je preko 400 Srba na području opštine Srebrenica, preko 560 Srba na području opštine Bratunac, uništena su 43 srpska sela sa preko 100 zaseoka, veći broj verskih objekata, uništeni krstovi na pravoslavnim grobljima. Većina ubijenih su bili srpski civili, žene, deca, starci. O tim se žrtvama ćuti.

Ne možemo govoriti o bilo kakvom pomirenju između Srba i Bošnjaka dok god se ne uspostave između ostalog isti standardi u suđenjima za ratne zločine. Neprihvatljivo je da početkom jula kada se obeležava stradanje više od 3.200 Srba u Bratuncu, znači stradanje Srba u srednjem Podrinju, dakle u opštinama i Srebrenica, i Zvornik, i Bratunac, i Milići, i Šekovići, i Vlasenica da niko od predstavnika bošnjačke politike neće doći u Bratunac da se pokloni srpskim žrtvama, a onda sedam dana kasnije dolaze predstavnici Međunarodne zajednice u Potočare i tamo se samo glorifikuju bošnjačke žrtve i samo se priča o genocidu.

To nije dobronamerna politika Sarajeva. To je politika, ponavljam mržnje i netrpeljivosti prema Srpskom narodu, prama Srbiji, Republici Srpskoj.

Ja se snažno zalažem za pomirenje između srpskog i bošnjačkog naroda, ali to pomirenje i iskrena saradnja se može samo uspostaviti na punoj istini.

Srbija snažno podržava suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i dosledno poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Šta kaže Bakir Izetbegović? On ne priznaje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. On uspostavlja najbolje odnose sa Prištinom i kaže da mu je žao što Bosna i Hercegovina ne može da prizna lažnu državu Kosovo.

Jel to dobra komšijska politika zvaničnog Sarajeva? Jesu to isti standardi? Naravno da nisu. Istu ili gotovo sličnu politiku imamo i od strane zvaničnog Zagreba.

Dakle, podržavam ovaj Sporazum, podržavam iskrene namere državnog rukovodstva Srbije da uspostavlja najbolje odnose u regionu, ali plašim se da, ponavljam, nije moguće pomirenje između Srba i Bošnjaka dok god bošnjačka elita se ne suoči sa zločinačkom politikom Alije Izetbegovića, dok ne odbaci tu politiku, dok ne prihvati iste standarde u suđenjima za ratne zločine, dok se ne poštuju jednako sve žrtve i Srpske i Albanske, dok ne odustanu od lažnih optužbi i bezdušnih laži o genocidu o Srebrenici, o Srbima da su loš narod, o Srbima da su skloni ubijanjima svojih komšija Bošnjaka, dok god iskreno ne prihvati Dejtonski mirovni sporazum, dok god ne prihvati iskreno Republiku Srpsku, dok bošnjački predstavnici ne dođu 9. januara u Banja Luku i sede tamo zajedno sa predstavnicima srpskog naroda. To bi bila iskrena politika zvaničnog Sarajeva.

Na kraju želim da kažem da ću u danu za glasanje da podržim ovaj Sporazum. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Poštovani potpredsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću takođe da pozdravim i podržim Predlog zakona i izmenama i dopunama Zakona o stanovništvu. Mislim da je to mudra i odgovorna odluka da se odloži popis stanovništva za sledeću godinu iz dobro nama poznatih razloga, dakle zbog pandemije korona virusa i aktuelnog procesa vakcinacije građana Srbije.

Ja bih u svom govoru naglasak dao na značaj popisa stanovništva u regionu. Naime, popis stanovništva bi trebao prevashodno da bude statističko pitanje, dakle ukupni zbir podataka koji koristi jednoj vladi, jednoj državi da kreira sveobuhvatnu, populacionu, agrarnu, socijalnu, ekonomsku i svaku drugu politiku, ali on je u ovom našem regionu i istovremeno važno političko pitanje, pre svega što se tiče opstanka dela srpskog naroda koji živi na prostoru Jugoistočne Evrope.

Dobro je poznato da u osam država regiona približno, prema procenama, živi negde nešto manje od dva miliona Srba. Naravno, najviše u Republici Srpskoj, oko milion. Poslednji popisi stanovništva pokazuju da je, recimo, 2011. godine u Crnoj Gori bilo oko 180.000 ili blizu 30%, da je broj Srba u Hrvatskoj po popisu iz 2011. godine bio 186.000, broj Srba u Sloveniji blizu 40.000 po popisu iz još 2002. godine, iako neke nezvanične procene govore da Srba u Sloveniji živi više od 100.000.

Takođe, popis u Makedoniji održan je isto pre 19 godina, 2002. godine. Tada je popisano 36.000 Srba, iako za područje Makedonije procene pokazuju da je broj Srba daleko veći.

U Bosni i Hercegovini popis stanovništva održan je 2013. godine. Posebno želim da naglasim područje Federacije BiH, gde se najbolje vide porazne posledice islamističke politike Alije Izetbegovića. Uoči rata na području Federacije BiH je živelo gotovo 600.000 Srba, a po popisu iz 2013. godine registrovano je svega 56.000, a plašim se da će idući popis stanovništva pokazati da je taj broj značajno manji. Uzimam samo primer Sarajeva, gde je uoči rata, ako uzmemo i jedan značajan broj Jugoslovena, odnosno Srba koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, u Sarajevu je živelo preko 180.000 Srba, a po popisu iz 2013. godine svega 13.000 i taj broj je sada drastično manji.

Posebno bih želeo da istaknem aktuelnu situaciju u Hrvatskoj. Plašim se da će predstojeći popis u Hrvatskoj pokazati da je broj Srba daleko manji od onoga broja koji je popisan, ponavljam, 2011. godine. To je bilo 186.000. Srba je u Hrvatskoj uoči rata živelo oko 700.000. Sa područja Hrvatske je proterano preko pola miliona Srba. Vidimo da se posle završetka rata u Hrvatskoj u većoj ili manjoj meri vodi politika zastrašivanja ne samo preostalih Srba, srpskih povratnika, nego i one ogromne većine proteranih Srba koji žive u Srbiji, Srpskoj, rasejani širom sveta.

Cilj te politike jeste cementiranje etničkog čišćenja, stalno pokretanje krivičnih prijava, podizanje optužnica, donošenje stotina hiljada lažnih presuda, a sve sa jednim ciljem da se opravda potpuna i besmislena laž, izmišljotina koja je definisana tzv. deklaracijom o domovinskom ratu koju je usvojio hrvatski Sabor 2000. godine, konsenzusom svih poslanika u tadašnjem sazivu hrvatskog parlamenta. U toj deklaraciji o domovinskom ratu stoji, zvanično, da su Srbija, JNA i krajiški Srbi izvršili agresiju na Hrvatsku, da je Hrvatska bila žrtva tzv. velikosrpske agresije i da je vodila tobože pravedan oslobodilački, odbrambeni rat.

To je jedna brutalna laž. To je jedna cinična izmišljotina. Sve činjenice jasno pokazuju da je glavni krivac za rat u Hrvatskoj bio ustaški režim Franje Tuđmana koji je hteo da završi ono što je započeo Ante Pavelić u NDH, dakle, da stvori čistu etničku Hrvatsku državu bez ili sa što manje Srba.

Daću nekoliko primera te politike zastrašivanja srpskih boraca, srpskih veterana. U poslednjih nekoliko meseci uhapšeno je desetak Srba. Recimo, u oktobru i novembru hrvatska policija hapsi osmoro Srba od kojih su trojica zadržana u istražnom zatvoru. To je selo Negoslavci pored Vukovara.

Zatim, u novembru jedan krajiški Srbin koji je išao iz Beograd, iz naselja Borča, u posetu svom prijatelju u mesto Šekoviće u regiji Birač u Republici Srpskoj uhapšen je nakon prelaska granice Srbije u BiH i vrlo brzo isporučen Hrvatskoj.

U januaru, početkom januara, uhapšen je Milenko Đurđević, vukovarski Srbin, na osnovu hrvatske poternice koji živi u Švedskoj. Tokom januara uhapšena su trojica Srba u Dalju, u Baranji, koji su tamo mirno živeli, kao i ova trojica Srba u selu Negoslavci. Dakle, niko ih nije dirao 25 godina od završetka rata, a sada ih hrvatska policija hapsi na osnovu lažnih izjava svedoka saradnika.

Imali smo tokom marta hapšenje dvojice krajiških Srba na osnovu hrvatskih poternica. Četvrtog marta uhapšen je Srbin sa Banije Savo Grnović, koji je živeo dugi niz godina na Islandu, uhapšen je na frankfurtskom aerodromu. Savo Grnavić je desetine puta putovao u prethodnom periodu iz Srbije za Island i obrnuto i sada je nekome palo na pamet da konstruiše lažnu priču da je on navodno učestvovao u nekakvom ratnom zločinu 1991. godine.

Zatim je uhapšen Srbin iz Vukovara Dragutin Hajdu, sredinom marta, na londonskom aerodromu. Takođe, čovek koji je dugi niz godina putovao, nije imao nikakvih problema.

Evo, pre četiri, pet dana Županijski sud u Osijeku osudio je na devet godina zatvora vukovarskog Srbina Milana Gojkovića, koji je takođe mirno živeo u Vukovaru čitavo vreme.

Pogledajte tu politiku zastrašivanja. Znači, svako malo raspisuju se međunarodne poternice, hapse se Srbi, stvara se strah kod srpskih veterana koji su se časno i hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu. Ko sudi srpskim veteranima? Daću primer Županijskoga suda u Osijeku.

Sećate se, prošlo je gotovo devet godina, 2012. godine, spektakularne akcije hrvatske policije kada su u ranim jutarnjim časovima upali u srpsko selo Trpinja kod Vukovara i uhapsili 12, 13 trpinjskih Srba. Od njih 12 ili 13 uhapšenih Srba, krajem 2014. godine, osuđeno je njih 10 na ukupno 139 godina zatvora bez ikakvih materijalnih dokaza.

Na kraju se ispostavilo da su osuđeni na osnovu izjava lokalnog pijanca, kabadahije, nasilnika Srbina Đurđevića koga je angažovala hrvatska policija i koji je iskorišćen da se na pravdi Boga osude nevini ljudi koji sada trunu u zatvoru. Te su kazne 10, 15, 20 godina. Od njih 10, samo jedan je izašao iz zatvora, sedam služi kaznu u Lepoglavi, a dvojica služe kaznu u zatvoru u Glini.

Ko je osudio tih 10 trpinjskih Srba? Osudio ih je tadašnji predsednik Veća za ratne zločine Županijskog suda u Osijeku Darko Krušlin za koga ovih dana pratimo aferu u Hrvatsku, gde bivši čelni čovek zagrebačkog „Dinama“ Zdravko Mamić govori kako je Darku Krušlinu i još nizu sudija davao mito, vodio ih na razne izlete. To su ljudi koji su korumpirani, podložni uticajima, koji su pristrasni i taj Darko Krušlin korumpirani sudija je osudio trpinjske Srbe na 139 godina zatvorske kazne.

Pomenuo sam malopre Milana Gojkovića koji je osuđen pre nekoliko dana u Osijeku, a osudio ga je Zdravko Vekić, takođe predsednik Veća za ratne zločine Županijskog suda u Osijeku koji je korumpiran, primao je mito.

Ko sudi Srbe u Hrvatskoj? Znači, sude im korumpirani, pristrasni suci na osnovu lažnih dokaza, na osnovu lažnih izjava svedoka saradnika i sada mi treba da prihvatimo da su te presude takvih nemoralnih ljudi validne i verodostojne.

Više puta sam apelovao u javnosti i sada želim da apelujem na ministarku pravde Maju Popović i da uputi jednu protesnu notu hrvatskom ministru pravosuđa, da zatraži sastanak i da jasno kaže da je neprihvatljivo i nedopustivo da Hrvatska, evo, 26 godina od završetka rata nastavlja politiku zastrašivanja, odnosno hapšenja časnih srpskih veterana na osnovu hrvatskih poternica. Takođe sam apelovao na gospođu Popović da uputi jednu molbu nemačkim vlastima da se Savo Grnović isporuči iz zatvora u Frankfurtu u Srbiju, da se jasno ukaže da hrvatsko pravosuđe nije ni nezavisno, ni nepristrasno, ni profesionalno pravosuđe, da se radi o jednom etnički motivisanom pravosuđu, da Hrvatska, ako ima, dostavi dokaze našem pravosuđu i mi ćemo mu ovde suditi. Ako ima validnih dokaza, on će biti osuđen, ako nema, Savi Grnoviću, Dragutinu Hajduu i svim drugim Srbima treba da se garantuje sloboda kretanja.

Takođe, mislim da je važno, ponavljam još jednom, da država osnuje kancelariju za pomoć optuženima i osumnjičenim Srbima za ratne zločine koja bi pružala stručnu, pravnu i finansijsku pomoć srpskim veteranima koje progoni, ponavljam, etnički motivisano pravosuđe, ne samo u Zagrebu, nego isto tako etnički motivisano pravosuđe u Sarajevu. Dakle, ti ljudi su se, ponavljam, časno i pošteno borili za svoj narod i državu i žele u jednom pravičnom sudskom postupku da skinu ljagu sa svog imena da su ratni zločinci.

Zašto sam pominjao ovaj segment, zašto je ovo važno? Važno je iz tog razloga zato što ova politika zastrašivanja jako negativno deluje na proces asimilacije, iseljavanja Srba preostalih Srba iz Federacije BiH i Hrvatske.

Dajem samo primer Vukovara. Gradska vlast Vukovara na čelu sa sledbenikom Ante Pavelića, Ivanom Penavom su suspendovali Statut grada Vukovara, ukinuli službenu upotrebu ćirilice i srpskog jezika iako to garantuje ustavni Zakon o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine.

Zamislite sada, znači, Srba u Vukovaru ima po popisu stanovništva iz 2011. godine 34,3% a po ustavnom Zakonu o pravima nacionalnih manjina Srbi imaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice ako ih ima najmanje jedna trećina u ukupnom broju stanovništva lokalne samouprave. Srba po popisu stanovništva iz 2011. godine ima preko 33,3% u 21 opštini i dva grada, u Vukovaru i Vrbovskom.

Sad vi pogledajte, skoro sedam godina suspendovan je ustavni Zakon o pravima nacionalnih manjina u Vukovaru. Tamo je zabranjena upotreba srpskog jezika i ćirilice, dakle, upotreba na dvojezičnim tablama na institucijama i upotreba na tablama na ulazu i izlazu naziva ulica, mesta, gradova itd.

Sad gledajte suprotni slučaj, evo, završavam, pripadnika hrvatske nacionalne manjine u Subotici ima 10%, hrvatski jezik u Subotici je jedan od zvaničnih jezika. Po našem Zakonu o pravima nacionalnih manjina, nacionalna manjina ima pravo na upotrebu svog jezika i pisma ako je učešće te nacionalne manjine u stanovništvu u opštini grada 15%.

Dakle, mi u gradu Subotici pripadnika hrvatske nacionalne manjine ima 10% i mi poštujemo da hrvatski jezik bude jedan od službenih jezika, a Srba u Vukovaru ima 34%, a tamo je, znači, minimum da bi imali pravo Srbi na upotrebu srpskog jezika i ćirilice da ih ima 33,3%. Zamislite da Srbija sada ukine upotrebu hrvatskog jezika u Subotici. Digla bi se kuka i motika i Evropski parlament i Evropska komisija i Savet Evrope i OSC, UN rekle bi – pogledajte, Srbija je jedna šovinistička država koja ne poštuje prava nacionalnih manjina.

Završavam pošto ima još kolega.

Ponavljam, veoma je važno da mi kao država insistiramo, jer čuli smo da ima tendencija recimo da u Sloveniji prilikom popisa stanovništva u formularu neće biti pitanja vezano za versku i nacionalnu pripadnost. Mislim da to nije dobro. Juče smo imali delegaciju Saveza Srba Slovenije u našoj skupštini i čuli smo tu zebnju naših predstavnika srpske zajednice u Sloveniji da nećemo imati ta popisna pitanja. Važno je da u dijalogu sa zvaničnom Ljubljanom insistiramo da ta pitanja budu. Očekujemo da će ta pitanja biti i na popisu stanovništva u Makedoniji i u Crnoj Gori.

Ovom prilikom želim da pozovem sve naše Srbe da se prilikom predstojećeg popisa u državama regiona časno, ponosno izjasne kao Srbi i da svojim masovnim izjašnjavanjem da pripadaju našem narodu doprinesu opstanku njihovom u tim državama i naravno naša matica, naša Vlada, odnosno država Srbija će sve učiniti u narednom periodu da pomogne njihov opstanak i poboljša njihov položaj i da se poštuje njihov nacionalni i verski i kulturni identitet. Hvala.
Poštovana gospođo Janković, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je poznato da je Srbija posvećena izgradnji društva čiji je cilj da se poštuju prava svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku i svaku drugu pripadnost.

Naš Ustav strogo zabranjuje svaki vid diskriminacije i svi građani su apsolutno jednaki pred zakonom. Međutim, u praksi, kao i u svim društvima, pa i onim najrazvijenijim, imamo primere diskriminacije građana. Mislim da vi svojim ozbiljnim i odgovornim pristupom i radom aktivno radite na unapređenju ravnopravnosti u Srbiji. Sa pažnjom sam pročitao vaš Izveštaj za 2019. godinu. Video sam tamo da ste na jedan veoma temeljan način pokazali kako se borite protiv diskriminacije, kako dajete preporuke organima vlasti da se otkloni diskriminacija prema građanima.

Video sam da je bilo negde blizu 600 pritužbi građana. Od toga preko 80% prema organima javne vlasti. Tu postoji niz oblasti, vrste diskriminacije na osnovu invaliditeta, pola, zdravstvenog stanja, starosti, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, bračni i porodični status, nacionalna pripadnost, seksualne orijentacije i drugi oblici.

Međutim, u vašem izveštaju nisam video jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana koja se suočava sa diskriminacijom, a radi se o proteranim Srbima kojih ima preko 400.000 u Srbiji. Proterani su devedesetih godina sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Iz Hrvatske je proterano preko 500.000 Srba, a iz Federacije BiH je proterano takođe preko 500.000 Srba i preko 200.000 Srba je proterano sa područja Kosova i Metohije. Dakle, sa područja bivše Jugoslavije devedesetih godina je proterano preko milion Srba. Mali deo se vratio u Federaciju i Hrvatsku, a jedan deo živi rasejan širom sveta. Znači, preko 400.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH živi u Srbiji i, naravno, preko 200.000 internoraseljenih lica.

U prethodne dve godine meni kao narodnom poslaniku obratilo se preko 1000 proteranih Srba sa nizom problema. Tačnije 1058. Ja sam nastojao sa mojim saradnicima da im pomognem u rešavanju tih problema. Jedno od glavnih problema proteranih Srba jeste rešavanje ključnog pitanja integracije, a to je pitanje stanovanja. U Srbiji je 2012. godine započeo sa realizacijom tzv. Regionalni stambeni program, čiji cilj je bio da se narednih pet godina konačno reši stambeno pitanje svih proteranih Srba, uzimajući u obzir da ti ljudi žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima, sada već 20, 27, 29 godina. Nosilac te aktivnosti je Komesarijat za izbeglice i migracije.

Nažalost, taj program se sprovodi nedopustivo sporo, aljkavo, sa nizom grešaka. Komesarijat za izbeglice je 2009. godine uradio jednu anketu, identifikovao je 17.000 prognanih porodica koji su se prijavili da nemaju rešeno stambeno pitanje. Ti ljudi su očekivali da će do 2017. godine njihova stambeno pitanje biti rešeno. Avgusta ove godine je Komesarijat za izbeglice i migracije izašao sa jednim saopštenjem koje stoji na njihovom sajtu, da će do 2021. godine rešiti svega nešto više od 7000 prognanih porodica.

Dakle, umesto da bude rešeno svih 17000 izbegličkih porodica do 2017. godine, sada Komesarijat za izbeglice i migracije kaže da će biti rešeno svega 7000 do 2021. godine. Po tom saopštenju Komesarijata za izbeglice i migracije 10.000 izbegličkih porodica neće biti stambeno rešeno. Mi imamo još barem 2000, prema našim podacima, barem 2000 izbegličkih porodica koje se nisu prijavile na tu evidenciju, na tu anketu Komesarijata 2009. godine, tako da je procena da je najmanje 12000 izbegličkih porodica u statusu podstanara ili žive u neljudskim uslovima.

Uputio sam jedno pismo predsednici Vlade Ani Brnabić 13. novembra, dakle, pre 10, 12 dana, gde sam apelovao na nju i na Vladu da ni u kom slučaju se ne završi realizacija Regionalnog stambenog programa dok sve izbegličke porodice ne budu stambeno rešene, odnosno da država ispuni svoje obećanje da će biti rešeno ključno pitanje njihove integracije.

Daću vam jedan primer Beograda. U Beogradu je u prethodnom periodu izgrađeno 505 stanova za izbegla lica u Ovči i Kamendinu u opštini Zemun. Sada imamo dva nova konkursa za 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova za izgradnju zgrade u Ovči, to je, dakle, ukupno 388 stanova, a prijavljeno je u nadležnoj instituciji grada Beograda preko 1.800 izbegličkih porodica koje imaju pravo na stan. Dakle, nakon objave liste, 1.500 izbegličkih porodica će ostati ispod crte.

Mene svakodnevno zove veliki broj proteranih Srba, želeći da konačno reši to svoje stambeno pitanje. Naša je procena, pored tih 1.500 izbegličkih porodica koje će ostati ispod crte, da barem još 1.000 ima izbegličkih porodica u Beogradu koje nisu rešile stambeno pitanje. Dakle, Beogradu treba da se sagradi barem još 2.500 stanova za izbegličke porodice, da bi država u Beogradu ispoštovala svoje obećanje.

Slična situacija je u Novom Sadu i nizu drugih lokalnih samouprava. Pored tog ključnog pitanja da država ispuni svoje obećanje, ponavljam, da reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i da se Regionalni stambeni program ne završi do ostvarenja toga cilja, mi imamo niz drugih problema sa kojima se suočava ta populacija. Mi, recimo, imamo preko 1.000 proteranih Srba kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne dozvoljava da se prijave na konkurs za rešavanje stambenog pitanja.

Zašto im ne dozvoljava? Zato što ti ljudi se nisu prijavili i popisali se i nisu dobili izbeglički status, odnosno izbegličku kartu kad je bio popis izbeglih lica 1996. godine. Šta su razlozi? Jedan deo ljudi je došao 1991, 1992. godine, dobio je ličnu kartu Srbije, drugi deo je bio u strahu da se prijavi, treći deo je imao porodične tragedije, nije razmišljao o prijavi za status izbeglice i sada tih najmanje 1.000 izbegličkih porodica nema pravo da se prijavi. To je za mene jedna diskriminacija i neprihvatljivo je da se sada gleda formalnopravno stanje, umesto da se kaže – ako je taj čovek proteran iz Zagreba, ako je proteran iz Splita, sa područja Krajine, sa područja zapadnokrajiških opština, zapadne Hercegovine, Sarajeva, ima pravo da konkuriše i da mu država pomogne u rešavanju stambenog pitanja.

Sledeća stvar. Mi imamo 530 izbegličkih i drugih porodica čiji su stanovi sagrađeni donacijom italijanske vlade, to je tzv. SIRP program, ti su stanovi izgrađeni 2008. godine. Taj program je jasno rekao da će ti ljudi dobiti pravo otkupa svojih stanova. Međutim, tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je sa tadašnjim lokalnim samoupravama, to je bila 2006. godina, to je ukupno sedam lokalnih samouprava, Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Stara Pazova, Pančevo, u kojima su sagrađeni ti stanovi, ukinuta je opcija otkupa, evo, 12 punih godina, od 2008. godine do danas, sam se borim i ti se ljudi bore da se ispravi prema njima nepravda, da se otkloni diskriminacija i da oni dobiju pravo otkupa svojih stambenih jedinica.

Ja se nadam da ćemo uskoro, bili su razgovori u kabinetu predsednika Republike, da ćemo uskoro imati mogućnost da u Skupštinu dođe Zakon o izbeglicama i da donesemo nekoliko amandmana, odnosno da se izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ispravi nekoliko velikih nepravde. Jedna od tih je ova o kojoj sam govorio.

Imamo zatim jednu drugu grupu, osamdesetak izbegličkih porodica u gradu Beogradu koje koriste stanove „Diposa“. Tu žive od početka 90-ih godina, plaćaju visoke kirije, radi se o trošnim stanovima. Ti ljudi takođe dugi niz godina apeluju na državu da im omogući da otkupe te svoje stanove. I tu se nadamo i tu sam molio i premijerku Brnabić da pomogne da tih 80 izbegličkih porodica u Beogradu dobije pravo otkupa i da im se u otkupnu cenu uračuna ta kirija koju su plaćali 25, 30 godina.

U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za proterane Srbije, međutim, moram da kažem da je odredbama Zakona o izbeglicama određena visoka cena. Nažalost, išao sam po terenu, obilazio sam te zgrade, a i moji saradnici, dosta tih zgrada i stanova je urađeno jako loše, nekvalitetno. Primer, zgrada u Beogradu, Zrenjaninu, Ubu, Topoli, Rači i nizu drugih mesta, krovovi prokišnjavaju, prilazi zgradama ostali neuređeni, loše elektroinstalacije, stolarija najnižeg kvaliteta.

Apelovao sam na lokalne samouprave da se tim ljudima omogući tzv. dvostruki popust. Znači, jedan popust preko Zakona o izbeglicama, a drugi popust od strane lokalnih samouprava u visini 50%. Moram da dam dva pozitivna primera – opštine Požega i opštine Odžaci, jer su čelni ljudi te dve lokalne samouprave omogućili popust od 50%, dodatni popust od strane Komesarijata za izbeglice, po Zakonu o izbeglicama, i ti ljudi su zadovoljni što su mogli po pristojnim cenama da postanu vlasnici tih stanova. Mislim da bi trebalo razmišljati sistemski, da se svim ostalim proteranim Srbima omogući, kao najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, da otkupe te svoje stanove po povoljnim uslovima.

U Srbiji je realizovan jedan projekat – socijalno osiguranje za ratne vojne invalide i porodice palih boraca od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i japanske organizacije JEN. U 11 opština je sagrađeno ukupno 318 stanova, tu se računa i šest opština gde su sagrađeni stanovi kroz tzv. Nacionalni investicioni plan. Dakle, imamo 17 lokalnih samouprava u kojima je izgrađeno 318 stanova za ratne vojne invalide i porodice palih boraca. Te porodice već više od 20 godina očekuju da postanu vlasnici svojih stanova. Međutim, šta je problem? Problem je što Uredba o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca to onemogućava. Ovde smo takođe apelovali, apelujemo na vas i na premijerku Brnabić, da se izmeni i dopuni Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca i da tih 318 porodica dobije pravo otkupa tih stanova.

Takođe, mislim da je važno pomoći jednom delu proteranih Srba koji su dobili stanove, radi se o 12 lokalnih samouprava, koji ne mogu dobiti svoje stanove jer nisu rešena imovinskopravna pitanja. To su zgrade koje su sagrađene u Beogradu, Požarevcu, Despotovcu, Leskovcu, Zemunu, Inđiji, Staroj Pazovi, Kragujevcu, Rači, Rekovcu, Majdanpeku i Negotinu. Dakle, ljudi ne mogu da postanu vlasnici stanova jer nisu rešena imovinskopravna pitanja, pokušavaju već 10, 15, 20 godina da reše ta pitanja i da konačno budu svoji na svome.

Imamo jedan deo proteranih Srba koji su dobili stanove kroz tzv. projekat „Socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“. Te porodice nemaju pravo otkupa stanova. Te porodice apeluju, mole da im se omogući da takođe otkupe te stanove.

Naši ljudi dok god nisu vlasnici stanova smatraju da su i dalje u podstanarskom statusu. Mislim da trebalo izaći u susret tim porodicama, a to su stanovi koji su izrađeni u Žabarima 12 stanova, Malo Crniće šest, Šabac 36, Loznica 30, Niš 16, Sombor devet, Temerin 20, Topola osam, itd.

Mislim da bi bilo važno, i to je jedan vid diskriminacije, da se maksimalno ubrza realizacija legalno stambenog programa, odnosno jedan njen segment da se ubrza objava lista, dakle, kad se završi konkurs čeka se godinu, dve dana da se objave liste koje su porodice dobile stanove, a posebni problem jeste kad se objave te liste da gradnja zgrada traje tri, četiri, pet i više godina. Mi imamo slučaj Šapca, gde recimo, gradnja jedne zgrade od 25 stanova traje pet godina. Pa, zamislite sada građane koji čekaju, na listi su da moraju čekati pet godina da bi se uselili u svoj stan. Imamo slične primere i u drugim lokalnim samoupravama.

Takođe, proterani Srbi koji su dobili stanove žale se na veoma visoke takse prilikom sklapanja kupoprodajnih ugovora. Velika većina tih ljudi jedva sastavlja kraj sa krajem, bori se za svakodnevni život i mislim da bi trebalo razmisliti o tome da se svim građanima, ne samo proteranim Srbima, izađe u susret ako zaista se utvrdi činjenica da imaju minimalne ili nikakve prihode, a moraju plaćati visoke takse sklapanja kupoprodajnih ugovora.

Želeo bih reći jedan problem, to isto za vas posebno, obratilo mi se više od desetak građana koji su na osnovu odluke Komisije za stambena pitanja grada Beograda, novembra prošle godine dobili stanove na konkursu za rešavanje stambenih potreba kupovinom i davanjem stanova u zakup na lokaciji Kamendin 2 u Zemun Polju, u pitanju su 52 porodice. Nažalost još uvek te porodice nisu mogle da se usele u svoje stanove, prošlo je punih godinu dana. U međuvremenu kada su te porodice obilazile te stanove, zgrada je sagrađena, dakle, u Kamendinu 2, zatekli su prizore oštećenja novoizgrađenih objekata i zaraslog okoliša. Mnogi stanovi su provaljeni iz zgrade se iznose sanitarni kuhinjski elementi, bojleri, sudopere, vc šolje, baterije, elektor-instalacije su oštećene. Dakle, trebalo bi da vidimo da se što pre saniraju ta oštećenja u tim novoizgrađenim zgradama i da ove 52 porodice se konačno usele u te stanove koje su dobili novembra prošle godine.

Želim još reći nekoliko problema mimo ovih stambenih o kojima sam pričao. Mi imamo, recimo jedan problem, proteranih Srba vezano za dobijanje državljanstva. Naime, država je rekla ko god ima izbeglički status plaćaće malu taksu u visini od 1.000 dinara za prijem u srpsko državljanstvo. Međutim, imamo jedan deo, rekao sam, proteranih Srba koji nisu imali status izbeglice ili njihova deca koja nemaju izbeglički status i oni sad moraju da plaćaju taksu za prijem u srpsko državljanstvo u visini od 19.000 dinara. Ponavljam radi se u velikom većini slučajeva o porodicama koje teško žive, nalaze se u teškoj ekonomskoj situaciji i trebalo bi omogućiti, ne samo njima, da ta taksa bude i za njih 1.000 dinara, a ne 19.000 dinara kao što sad moraju plaćati.

Poseban problem, i za mene posebna vrsta diskriminacije, tiče se onih proteranih Srba protiv kojih pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu vode sudske postupke. Sada kada ta lica, imamo ih desetak slučajeva, podnose zahtev za prijem u srpsko državljanstvo Uprava za upravne poslove MUP-a Srbije im odgovori da ne mogu biti primljeni u srpsko državljanstvo iz bezbednosnih razloga. Uprava za upravne poslove uzima kao osnov činjenicu da etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu pokreću istrage i podižu optužnice protiv proteranih Srba.

Mislim da je to apsolutna diskriminacija da tim ljudima treba omogućiti da budu primljeni u srpsko državljanstvo, a onda su u sudskom postupku, kao i za sve druge građane, će se videti da li je to lice učinilo neko krivično delo ili nije. Dakle, ne ljude uslovljavati i odbijati im prijem u srpsko državljanstvo. Ljudi su ogorčeni, ljudi su se časno borili u Vojsci Republike Srpske, u Vojsci Republike Srpske Krajine i Vojsci Jugoslavije i sada im naša uprava odbija prijem u srpsko državljanstvo zbog krivičnog postupka koje su podnela, ponavljam, etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu.

Mislim da je važno da se Komesarijat za izbeglice i migracije poveća sredstva za ekonomsko osnaživanje proteranih Srba, da pomogne tim ljudima pored ove stambene integracije, da im pomogne u pokretanju van svoga posla ili da ih osnaži u poslovnom segmentu i da im pomogne da taj posao kojim se bave da prošire svoje aktivnosti i da žive od svog rada i da zaposle i ostale građane.

Mislim, takođe jedna vrsta diskriminacije od strane Komesarijata za izbeglice i migracije, a tiče se dodele jednokratne novčane pomoći humanitarnih paketa pomoći u lekovima itd. Naime, Komesarijat kaže – ko ima izbeglički status formalno taj dobija jednokratnu pomoć, pomoć u ogrevu, lekovima, drugu vrstu humanitarne pomoći, a ko nema izbeglički status taj čovek se odbija. Sad imate slučajeve da neko dobije pomoć, jednokratnu novčanu pomoć ili bilo koju drugu vrstu pomoći, a ima manju potrebu, a neko ko zaista teško živi, kome bi ta pomoć bila dragocena, ne može dobiti jer formalno nema izbeglički status.

Gospođo Janković, ja sam pokušao što kraće da vam kažem o problemima, dakle preko hiljadu proteranih Srba koji su se meni obratili u prethodne dve godine. Pošto je moj broj telefona jedini dostupan i na sajtu našeg Saveza Srba iz regiona i objavljen u više medija, imam preko devet hiljada brojeva telefona u svom mobilnom aparatu, dostupan sam građanima i zajedno sa mojim saradnicima pokušavam da pomognem tim ljudima, da podstičemo nadležne institucije, da rade svoj posao, da državni službenici budu profesionalni, odgovorni, ljubazni, da se javljaju na telefone, a ne da mi moramo da im pomažemo da bi uspostavili komunikaciju.

Dakle, apel prema vama, da pomognete u okviru svojih nadležnosti, da sva ova pitanja o kojima sam govorio i svi ovi problemi o kojima sam govorio, dođu na dnevni red i da uz vašu podršku podstičemo nadležne državne organe da se ovi problemi rešavaju. Nadam se, ponavljam, da će premijerka Brnabić koja je dobila moje pismo pre deset, dvanaest dana, dakle, 13. novembra takođe maksimalno učiniti sa svoje strane da ova pitanja dođu na dnevni red i da se počnu ozbiljno i kvalitetno rešavati.

Na kraju želim još jednom da pozdravim vaš rad i da kažem da ću glasati za vaš izbor za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Hvala vam.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, brojne činjenice jasno pokazuju da je Srbija vodeća država u Evropi u poštovanju prava nacionalnih manjina. Srbija poštuje sve međunarodne standarde, međunarodne konvencije vezano za poštovanje prava nacionalnih manjina.

Mi smo država u kojoj imamo 27 nacionalnih saveta nacionalnih manjina i mislim da smo po tome šampioni u čitavom svetu. Imamo niz lokalnih samouprava gde se bez ikakvih problema, slobodno upotrebljavaju jezici nacionalnih manjina. Mislim da ima lokalnih samouprava gde imamo u upotrebi jezike nacionalnih manjina 10, 15 i više.

Srbija čini sve što je u njenoj moći. Znači, ono sa predsednikom Vučićem, da pošalje jasnu poruku da želi mir, stabilnost, pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije.

Međutim, činjenice pokazuju da to ide jako teško. Evo, daćemo primer odnosa bošnjačkih političara u Sarajevu prema ispruženoj ruci zvaničnog Beograda. Pomenuću jedan u nizu događaja koji se desio ove godine, 20. jula ove godine, Bakir Izetbegović, predsednik Stranke demokratske akcije i lider bošnjačkog naroda je bio zajedno sa bošnjačkim članom predsedništva, Šefikom Džaferovićem, sa poglavarom islamske zajednice u BiH, Huseinom Kavazovićem u Kozaracu kod Prijedora.

Šta je Bakir Izetbegović rekao tom prilikom? Prvo, kaže, Bakir Izetbegović - genocid nad Bošnjacima je počeo u Krajini, a kulminirao je u Srebrenici. Dakle, prema Bakiru Izetbegoviću i bošnjačkim političarima nije se desio genocid nad Bošnjacima samo u Srebrenici, desio se i u Prijedoru, Ključu, Sanskom mostu, Bratuncu i još nekoliko lokalnih samouprava. On je tada izjavio da je u istoriji bilo mnogo genocida nad bošnjačkim narodom od strane srpskog naroda.

Drugo, Bakir Izetbegović je tada rekao jednu najbrutalniju moguću laž i optužbu, izmišljotinu, da srpski narod mora da se zabrine, jer ima mnogo Srba koji su skloni ubijanju Bošnjaka. Zatim, Bakir Izetbegović je rekao da ne može da prežali što Srbija nije 2007. godine od strane Međunarodnog suda pravde u Hagu osuđena za genocid. Takođe, da veoma žali što 10 godina kasnije, 2017. godine, nije uspela revizija tužbe za genocid protiv Srbije. I da će on i dalje nastojati, koliko god bude u njegovoj moći, da se ponovo pokrene inicijativa za reviziju presude za genocid protiv Srbije.

U drugim prilikama Bakir Izetbegović i drugi bošnjački političari su govorili i govore kako je Republika Srpska nastala na genocidu, masovnim zločinima, etničkom čišćenju bošnjačkog naroda, da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, da se nikako ne mogu izjednačavati agresori, dakle, Srbija, srpski narod sa braniocima, dakle sa tzv. armijom BiH i bošnjačkim narodom.

Kakve su to poruke Bakira Izetbegovića i drugih bošnjačkih političara? To su poruke mržnje, isključivosti, te su poruke uperene protiv mira, stabilnosti, protiv zajedničkog života Srba i Bošnjaka. To su poruke koje dodatno podižu tenzije i produbljuju podele između srpskog i bošnjačkog naroda. U više navrata i verski poglavar bošnjačkog naroda u BiH, Husein Kavazović je rekao da nema nikakvog pomirenja između Srba i Bošnjaka do god Srbija i srpski narod ne priznaju lažni i nepostojeći genocid u Srebrenici.

Moje lično mišljenje je koliko god predsednik Vučić se trudio, a znam da je iskren u svojoj nameri i želi pomirenje dva naroda, mislim da u tome ne može uspeti zato što ne postoji nikakva spremnost, barem na današnji dan, od strane bošnjačke političke, kulturne, verske elite da se suoči sa pogrešnom politikom Alije Izetbegovića, da odbaci ratnu politiku Alije Izetbegovića čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste muslimanske teritorije sa koje bi bili proterani svi Srbi, a ono malo što bi ostalo, bili bi građani četvrtog, petog reda.

Ne postoji, mi nemamo u Sarajevu ni jednu relevantnu političku stranku bošnjačkog naroda koja bi bila spremna na kompromis, koja ne bi polazila od ovih lažnih, bezočnih izmišljotina i optužbi prema Srbiji i srpskom narodu.

Jasno je da zvanično Sarajevo nikada nije iskreno prihvatilo Dejtonski mirovni sporazum. Jasno je da se bošnjački političari nadaju da će i danje uz pomoć određenih centara moći u međunarodnoj zajednici ostvariti svoj krajnji cilj, a krajnji cilj jeste ukidanje Republike Srpske i stvaranje unitarne muslimanske BiH.

Dobro znamo da je negde od završetka rata, pa do 2005, 2006. godine visoki predstavnik u BiH kao instrument određenih zapadnih centara moći i uz podršku bošnjačkih političara, odnosno više od osamdeset nadležnosti Republici Srpskoj u oblasti odbrane, bezbednosti, finansija. Znamo da se Ustavni sud BiH koristi kao instrument napada na Republiku Srpsku.

Koja je struktura Ustavnog suda BiH. Ustavni sud BiH ima devet članova. Dva člana su iz reda Bošnjaka, dva iz reda Hrvata, dva iz reda Srba i tri su stranci. Vi faktički sve strateške odluke se donose preglasavanjem sudija iz reda srpskog naroda, a u određenim prilikama iz reda hrvatskog naroda. Tako da, odluke se uvek donose konsenzusom troje sudija stranaca i dvoje sudija Bošnjaka. Znači, pet prema četiri ili sedam prema dva.

Mi imamo vandejtonske kategorije, imamo pravosuđe BiH, tužilaštvo i sud BiH koji uopšte nisu predviđeni Dejtonskim mirovnim sporazumom. Oni su sada novi instrument pritiska na Republiku Srpsku i na srpski narod. Govorio sam u načelnom delu rasprave da je i tužilaštvo i sud BiH etnički motivisana institucija, čiji cilj nije pravda, čiji cilj nije kažnjavanje svih onih koji su činili ratne zločine. Bošnjački političari polaze od pretpostavke da je bilo nekakvih malih, pojedinačnih zločina protiv Srba, ali Srbi su glavni krivci, oni su, ponavljam, izvršili genocid, masovna etnička čišćenja, masovne zločine i Republika Srpska ne sme da postoji.

Srbija se snažno zalaže za dosledno poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. O Dejtonskom mirovnom sporazumu, izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu BiH se sastoji od dva entiteta. Ako to prevedemo na svakodnevni jezik, BiH je u suštini jedna konfederacija, državna zajednica koja se sastoji od dve države Republike Srpske i Federacije BiH i koju čine tri naroda Srbi, Bošnjaci i Hrvati. Bošnjačka elita nikad nije prihvatila, ponavljam, iskreno Dejtonski mirovni sporazum.

Mislim da se mi moramo zalagati upravo zbog mira, stabilnosti na zapadnom Balkanu da se treba vratiti izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu. Svih 80 prenesenih nadležnosti sa nivoa Republike Srpske i Federacije BiH su prenete na nelegitiman, nelegalan i nasilan način.

U Dejtonskom mirovnom sporazumu jasno stoji da se sve odluke o eventualnom prenosu nadležnosti na nivo BiH moraju donositi isključivo dogovorom i saglasnošću legitimnih predstavnika Republike Srpske Federacije BiH. Ni jedna od ovih 80 nadležnosti nije preneta u skladu sa ovim načelom koji stoji u Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Teško je biti Srbin u Federaciji BiH. Čuli smo ovde kolege, pojedine kolege koji su govorili na tu temu. Znači, Sarajevo samo priča o genocidnoj Republici Srpskoj, o etnički očišćenoj Republici Srpskoj od Bošnjaka, a Federacija BiH nije tema.

Ponavljam još jednom u Federaciji BiH je živelo 600 hiljada Srba, a po popisu od 2013. godine živi ih sada manje od 50.000. Preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH. Kako žive preostali Srbi u Federaciji BiH? Osnovni problem je diskriminacija od strane nadležnih državnih organa u delu zakonodavstva.

Od 10 kantona u četiri kantona srpski narod nije konstruktivan. Tamo je jeste konstruktivan to je mrtvo slovo na papiru.

Daću vam primer. Da li je moguće da u Srbiji bilo koja nacionalna manjina nema pravo na obrazovanje na svom jeziku? To ne postoji. Zamislite da neka nacionalna manjina u Srbiji nema to pravo. Pa, digla bi se čitava Međunarodna zajednica i OSC i Savet Evrope i EU i rekli bi – pogledajte ovu Srbiju ne da jednoj nacionalnoj manjini da koristi svoj maternji jezik.

U Federaciji BiH, u Hrvatskoj to je normalna stvar. Evo, samo dva primera.

Primer opštine Glamoč, gde Srbi po poslednjem popisu stanovništva čine blizu 50%. Srpska deca nemaju pravo da idu u školu i da uče svoj maternji srpski jezik. Mogu samo da se opredele između hrvatskog jezika, i kako oni zovu bosanskog jezika.

Još uvek ne mogu da shvatim, da razumem šta znači bosanski jezik ovo je bošnjački narod valjda on treba da priča bošnjačkim jezikom, ali dobro, oni su rekli da oni taj jezik zovu bosanskim jezikom. Ja mislim da je to jasna tendencija o čemu se radi. I sada srpska deca u Glamoču moraju da se opredele da li će da uče hrvatski jezik ili bosanski jezik.

Ista je stvar u Bosanskom Petrovcu. Takođe, koji je deo, opština Bosanski Petrovac je deo Unsko-sanskog kantona sa sedištem u Bihaću. Srpska deca u Bosanskom Petrovcu takođe ne mogu da uče srpski jezik. I šta rade roditelji, srpski povratnici? Šalju svoju decu da putuju u opštinu Drinić. Znači, to je sada manji deo nekadašnje predratne opštine Bosanski Petrovac koji pripada Republici Srpskoj. Znači, ne mogu da uče srpski jezik u Bosanskom Petrovcu.

Mislim da su to važne stvari, da mi o tim stvarima moramo da govorimo i da insistiramo da srpska deca svuda u regionu i Federaciji BiH, i u Hrvatskoj moraju da imaju pravo da uče, da se školuju na svom maternjem jeziku i da je to civilizacijski standard i da je to za Republiku Srbiju sasvim normalna stvar.

Želim na kraju da ponovim još jednom. Mislim da ne postoji nikakva spremnost, apsolutno nikakva spremnost za 25 godina po završetku rata kod bošnjačkih političara i bošnjačke elite za iskreno pomirenje i odnose međusobnog poštovanja između srpskog i bošnjačkog naroda, između Srbije i BiH. Ne postoji spremnost da se odbaci ratna politika, ne postoji spremnost da se procesuiraju ratni zločini, ne postoji spremnost da se prihvati iskreno Republika Srpska, da se prihvati iskreno Dejtonski mirovni sporazum, da se kazne svi oni koji su činili ratne zločine.

Bez obzira na to Republika Srbija treba i dalje da insistira na odnosima međusobnog poštovanja i uvažavanja, ali mislim da Srbija mora, o tome sam govorio u načelnom delu rasprave da bude aktivan činilac u procenjivanju ratnih zločina.

Srbija ne sme više da dozvoli da ovde određene nevladine organizacije pružaju prst i određuju koji će časni borci Republike Srpske, Republike Srpske krajine da budu po treći, peti put procesuirani pred pravosuđem Republike Srbije.

Svi mi stojimo na stanovištu. Ja lično, da svako ko je činio ratne zločine da treba da odgovara. Ogromna većina oficira, podoficira, boraca Republike Srpske, Republike Srpske krajine su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i poštovali sve međunarodne konvencije ratovanja, a pre svega, poštovalo vlastitu tradiciju.

Dakle, ne možemo više dozvoliti da se naši borci procesuiraju, naši oficiri procesuiraju, i moramo napraviti jedan iskorak da je konačno došlo vreme da za brojne zločine nad našim narodom odgovaraju pripadnici, takozvane, armije BiH, hrvatske Vojske, pripadnika hrvatskog veća, odbrane i brojnih raznih paravojnih muslimanskih i hrvatskih formacija koje su delovale u ratnom periodu.

Hvala.
Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija se suočava sa brojnim izazovima i sa velikim problemima. Među tim problemima, pored pitanja Kosova i Metohije, pored značajnog napretka u rešavanju pitanja životnog standarda i nezaposlenosti, pitanje kriminala i korupcije, najznačajniji problemi su pitanje, odnosno „bela kuga“ i odumiranje sela.

Mi smo čuli u prethodnom delu rasprave kolege koji su govorili o brojnim činjenicama vezano za ova dva velika problema. Znamo da se svake godine Srbija smanjuje za 30 do 40 hiljada stanovnika, dakle, za mesta veličine Negotina ili Bačke Palanke.

U Srbiji ima 4.700 sela, a četvrtina njih ili 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.000 sela imamo manje od 100 stanovnika. U 500 sela imamo manje od 50 stanovnika. U 86% sela smanjuje se broj građana.

Dakle, sve su ovo pokazatelji koji govore da je potrebna odlučna borba i protiv bele kuge i borba za spas srpskog sela. U tom smislu, ja pozdravljam odluku da se formiraju nova ministarstva, među njima posebno ministarstvo za brigu o selu, ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Naravno, važno je i osnivanje ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, jer Srbija je poznata kao država koja poštuje međunarodne konvencije vezano za zaštitu nacionalnih manjina, ali uvek je dobro da se jedna posebna državna institucija bavi tim pitanjem i generalno pitanjem poštovanja ljudskih prava.

Jedno od najvažnijih državnih i nacionalnih pitanja, pored ovih o kojima sam govorio, jeste pitanje položaja Srba u regionu. Mi znamo da postoji jasna razlika između pojma dijaspora i Srba u regionu i o tome je veoma jasno govorio gospodin Martinović. U osam država regiona živi blizu dva miliona Srba. To je pet država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije - Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora. Pored toga, tu su Mađarska, Rumunija i Albanija.

Položaj Srba u regionu je težak. Mogu da kažem da je jedino povoljna i dobra situacija što se tiče poštovanja prava Srba u Mađarskoj i Rumuniji. U ostalih šest država imamo veći ili manji stepen diskriminacije dela našeg naroda. Naravno, najteža situacija, odnosno tragična pozicija jeste pozicija preostalih Srba u Hrvatskoj, kojih po popisu stanovništva iz 2011. godine živi 186 hiljada, ali činjenice pokazuju da je taj broj sada značajno manji, što će pokazati popis stanovništva koji će biti u Hrvatskoj sledeće godine. U Hrvatskoj, podsećam, kada se uzmu u obzir Jugosloveni, neopredeljeni, je živelo preko 700 hiljada Srba. Dakle, sa područja Hrvatske proterano je preko pola miliona Srba, a prema podacima UNHCR-a, vratilo se svega između 50 i 60 hiljada.

Nažalost, poslednjih nekoliko godina imamo stalni procenat, odnosno pojavu iseljavanja srpskih povratnika što u Srbiju, što u srpsku, što u zapadnoevropske zemlje. Takođe, tragična pozicija jeste našeg naroda u Federaciji BiH, gde je pre rata živelo oko 600 hiljada Srba, a po popisu stanovništva iz 2013. godine, živi svega 56 hiljada. Sada je taj broj, takođe prema nezvaničnim podacima, značajno manji.

Teška je situacija, naravno, bila i u Crnoj Gori. Svi očekujemo da će formiranjem nove vlade u Crnoj Gori položaj Srba se popraviti i da će se to najbolje videti na popisu stanovništva sledeće godine.

Moram da kažem da je u poslednjih šest godina učinjen značajan napredak vezano za pružanje pomoći Srbima u regionu, naravno, glavnu zaslugu ima predsednik Vučić, Vlada Republike Srbije, ali takođe i Vlada AP Vojvodina.

Imali smo niz konkretnih mera od strane i Vlade Srbije i pokrajinske Vlade. Međutim, moje mišljenje je da je problem Srba u regionu, posebno kažem Srba u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori jako težak i da bi trebalo osnovati jednu posebnu državnu instituciju. Moje mišljenje je da bi trebalo osnovati ministarstvo za Srbe u regionu, koje bi se na jedan sistematski način bavilo pružanjem konkretne pomoći na svakodnevnom nivou, dakle, od obnove kuća, preko obnove javnih objekata, komunalne infrastrukture, crkava, parohijskih domova, domova kulture, škola. Zatim, ministarstvo koje bi pružalo konkretnu ekonomsku, socijalnu pomoć Srbima koji žive u okruženju i posebna bi uloga tog ministarstva za Srbe u regionu trebala da bude borba za oteta imovinska i stečena prava proteranih Srba i svih drugih oštećenih građana.

Ja ću samo pomenuti neke od tih problema – oduzeta stanarska prava, oduzeto, uzurpirano poljoprivredno zemljište, zatim, uništene kuće u klasičnim terorističkim akcijama po hrvatskim gradovima, pomoćni objekti, zatim, pitanje zaostalih neisplaćenih penzija, pitanje oduzetog radnog staža i niz drugih pitanja.

Temelj borbe za imovinska stečena prava koja su oteta proteranim Srbima i svim drugim oštećenim građanima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH, pre svega, treba da bude Bečki sporazum o sukcesiji, odnosno Aneks G tog sporazuma, koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“. I u tom sporazumu jasno stoji da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama tokom i posle rata moraju biti proglašeni ništavnim.

Mi imamo samo skoro dvadesetak hiljada Srba koji su pod pritiscima i pretnjama bili prinuđeni da prodaju i menjaju svoje kuće iz hrvatskih gradova i sa područja Federacije BiH.

Takođe, mislim da jedno posebno važno pitanje koje muči veliki broj građana Srbije, odnosno Srba koji su rodom i poreklom sa područja Hrvatske i BiH jeste pitanje ratnih zločina.

Mi dobro znamo da u Zagrebu i Sarajevu nemamo nezavisna pravosuđa, da je i tužilaštvo Hrvatske i tužilaštvo BiH, kao i njihovi sudovi, etnički motivisane institucije, čiji je cilj da masovno pokreću istrage, podižu optužnice i sude Srbima i pripadnicima nekadašnje JNA, sa jednim ciljem, da se opravda jedna najbezočnija laž i izmišljotina, da su Srbija i srpski narod tobože izvršili agresiju na Hrvatsku i BiH, a da su Hrvati i Bošnjaci tobože vodili oslobodilačke ratove i bili žrtve te agresije.

Činjenice jasno pokazuju da je glavni krivac za rat u Hrvatskoj bio ustaški režim Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste Hrvatske države bez ili sa što manje Srba, a da je glavni cilj islamističkog režima Alije Izetbegovića bio stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, odakle bi bili proterani Srbi ili bi preostali Srbi bili građani petog reda.

U tom smislu, mislim da bi bilo važno osnovati kancelariju za pomoć osumnjičenim i optuženim Srbima, čiji bi cilj bio pružanje besplatne stručne i pravne pomoći i davanje finansijske podrške u odbrani od lažnih optužnica i u odbrani u montiranim političkim procesima.

Najveći broj Srba i pripadnika JNA su se časno i hrabro borili za svoj narod i svoju državu i oni žele da skinu ljagu sa svog imena da su bili, odnosno da jesu ratni zločinci. Zbog toga im treba pomoć jedne državne institucije, jer velika većina Srba pripadnika i Vojske Republike Srpske i Vojske Republike Srpske Krajine ili pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine se nalazi u teškoj situaciji i nemaju sredstva da plaćaju skupe i duge sudske postupke.

Dakle, ta kancelarija bi imala za zadatak da pomogne odbranu Srba i u tom smislu da pomogne borbu za istinu o karakteru ratovanja na prostoru bivše Jugoslavije.

Moram da kažem, to pokazuju činjenice, da najveći broj zločina protiv Srba nije procesuiran. Pogledajmo primer BiH, veliki zločini nad Srbima u srednjem Podrinju, u više od 100 sela u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Milići, Vlasenica, Šekovići, Osmaci, zatim zločini u Bosanskoj Posavini, centralnoj Bosni, u 13 zapadno krajiških opština, u Sarajevu, u zapadnoj Hercegovini. Najveći broj tih zločina nije procesuiran. Brojni zločini nad Srbima, nakon hrvatskih zločinačkih akcija, u zapadnoj Slavoniji 1991. godine „Otkos“, „Orkan“, „Papuk 91“, „Medački džep“, „Maslenica“, „Miljevački plato“, „Oluja“, brojni zločini nad Srbima u stotinama hrvatskih gradova. Dakle, ništa od toga nije procesuirano.

Ono što želim da izrazim, a to jeste moje nezadovoljstvo radom Tužilaštva za ratne zločine. Zbog čega? Prema podacima koji su objavljeni u Nacionalnoj strategiji za procesuiranje ratnih zločina, koje je usvojila Vlada Srbije februara 2016. godine, do tada je Tužilaštvo za ratne zločine, od svoga osnivanja 2003. godine, dakle u tih 13 godina, podiglo optužnice protiv 178 lica. Od tog broja optužnica, kad gledamo nacionalnu pripadnost, imamo dve optužnice protiv Hrvata, dve protiv muslimana, 21 protiv Albanaca i 153 protiv Srba. Dakle, preko 85% optužnica su podignute protiv Srba.

Apelujem, i to sam više puta radio u javnosti, ovom prilikom na Tužilaštvo za ratne zločine da konačno počne da pokreće istrage i podiže optužnice za brojne brutalne, nezapamćene zločine protiv našeg naroda u Hrvatskoj, BiH i na KiM.

Jedna veoma važna tema, najvažnija, humanitarno, civilizacijsko pitanje jeste pitanje nestalih lica. Evo, juče smo i prekjuče imali dvodnevnu sednicu komisija za nestala lica Vlade Republike Srbije i Republike Hrvatske. Imali smo izjave predsednika hrvatske Komisije za nestala lica Stjepana Sučića, koji je izneo bezočne laži na HRT kako Srbija tobože opstruiše proces rešavanja pitanja nestalih lica i kako Srbija uskraćuje informacije o skrivenim i premeštenim grobnim mestima.

Dobro znamo da Hrvatska godinama ističe jedan podatak, a to je da ona potražuje 1.869 nestalih građana Hrvatske, vešto izbegavajući pitanje nacionalne pripadnosti tih žrtava. Ono što je važno i što imamo informacije jeste da od tih blizu 1.900 nestalih građana Hrvatske preko 1.100 su Srbi, a manje od 800 su Hrvati.

Mislim da treba da insistiramo, odnosno naša Komisija za nestala lica na čelu sa gospodinom Odalovićem, da Hrvatska konačno objavi nacionalnu pripadnost svih 1.869 nestalih lica.

Takođe, Srbija je još 2013. godine poslala spisak od 630 nestalih Srba čije su porodice nestanke svojih najmilijih prijavili Crvenom krstu Srbije. Nisu ih prijavili Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, nisu ih prijavili Crvenom krstu Hrvatske i sada Hrvatska sedam godina odbija da ovoj svojoj listi od 1.869 imena nestalih lica pridruži ovih 630 Srba.

Stjepan Sučić govori ovde u Beogradu kako Srbija koči proces rešavanja, kako u Srbiji postoje poznata grobna mesta, a znamo svi da postoje desetine poznatih grobnih mesta u Hrvatskoj gde imamo preko 150 ubijenih Srba. Hrvatska godinama neće da ekshumira te posmrtne ostatke.

Imamo u Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu oko 900 tela ekshumiranih posmrtnih ostataka. Prema pouzdanim informacijama preko 500 su posmrtni ostaci nestalih Srba, odnosno ubijenih Srba.

Dakle, moramo, ponavljam insistirati jače i snažnije da Hrvatska objavi nacionalnu pripadnost svih svojih, svih nestalih lica po njihovom spisku, da pridruži svom spisku 630 nestalih lica koje dosad nije učinila, da identifikuje 900 posmrtnih ostataka i da konačno ekshumira Srbe iz poznatih grobnica koje se nalaze širom severne Dalmacije, Banije, Like, Korduna i zapadne Slavonije.

Isti problem je i sa Institutom za nestala lica u BiH koji ne čini ništa na rešavanju problema 1.650 nestalih Srba sa područja BiH. Sa područja Hrvatske, samo da kažem, potražuje se preko 1.700 Srba, a sa područja KiM oko 500 Srba. Dakle, preko 3.800 Srba se vode kao nestali, a ne čini se gotovo ništa da se reši to veoma važno, odnosno najvažnije humanitarno i civilizacijsko pitanje.

Da ne bih više dužio, pošto i druge kolege treba da govore, želim na kraju da kažem da ću podržati Predlog zakona o ministarstvima, a da ovim pitanjima i pitanje osnivanje ministarstva za Srbe u regionu i pitanje osnivanja kancelarije za pomoć optuženim i osumnjičenim Srbima su važna pitanja o kojima treba otvoriti dijalog i u narednom periodu raditi na tome da ove dve institucije budu osnovane. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih na početku svog govora još jednom istakao nespornu i tačnu činjenicu da su predsednik Vučić i Vlada pokazali punu ozbiljnost i odgovornost za vreme pandemije. Preduzeto je niz drastičnih mera, čiji cilj je bio sprečavanje masovnog širenja koronavirusa i zaštita zdravlja i života građana. To je zaista jedan veliki uspeh naše Vlade.

Nažalost, imali smo za vreme vanrednog stanja pojedine političke stranke, razne grupe, medije, pojedince, koji su se ponašali na neodgovoran način. Oni su ove nužne i neophodne mere tumačili kao prekoračenje nadležnosti, ili čak gušenje demokratije. Obe tvrdnje su apsolutno netačne.

Ako vidimo kakva je bila situacija sa pandemijom na globalnom nivou, videćemo da je niz evropskih zemalja i niz drugih zemalja, na drugim kontinentima, su doneli gotovo identične ili slične mere. Dakle, apsolutno nikome nije palo napamet da prekoračuje nadležnosti, da guši demokratiju, nego da učini sve da se u Srbiji ne ponovi scenario Italije, Španije, Francuske, odnosno da ne bude masovnog i nekontrolisanog širenja koronavirusa.

U ovoj borbi protiv ovog globalnog zla, Vlada je ne samo u najvećoj meri zaštitila zdravlje građana i javni interes, nego je preduzela i niz konkretnih ekonomskih mera, čiji cilj je pre svega zaštita građana, odnosno poboljšanje njihovog materijalnog položaja, s jedne strane, pomoć malim preduzećima i odlaganje plaćanja poreza. Jedna od tih dobrih mera je bila i isplata jednokratne novčane pomoći u visini od 4.000 dinara za oko 1,7 miliona penzionera u Srbiji. Naravno da je cilj te mere bio da se penzioneri osećaju sigurno, koliko god je to bilo moguće, i da lakše prebrode ovaj težak period borbe protiv koronavirusa.

Međutim, ja želim da kažem da je izostavljena jedna važna grupa građana Srbije. Naime, u Srbiji pored 1,7 miliona penzionera koji su na spisku Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje postoji i oko 240.000 penzionera koji su svoje penzije ostvarili van Srbije i koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije. Od tih 240.000 penzionera koji su ostvarili radni staž u evropskim zemljama ili bilo gde širom sveta nalazi gotovo 50% ili oko 118.500 penzionera sa prostora bivše Jugoslavije, od tog broja 56.000 penzionera iz Hrvatske, 39.000 penzionera iz Bosne i Hercegovine, odnosno Federacije BiH i Republike Srpske, 11.500 penzionera iz Slovenije, 5.800 penzionera iz Crne Gore i isto 5.800 penzionera iz Makedonije.

Ovde imam podatke, ovo su podaci Zavoda za socijalno osiguranje Srbije iz 2018. godine i ako pogledamo prosečne penzije penzionera koji su, ponavljam, ostvarili svoje penzije u sada državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, podaci su sledeći. Prosečna penzija 56.000 penzionera iz Hrvatske jeste 153 evra, sa područja Bosne i Hercegovine 101 evro, iz Slovenije najviši prosek je 170 evra, Makedonija ima 105 evra prosečnu penziju i Crna Gora prosek je 98 evra.

Dakle, iz ovih podataka vidimo da dobar deo, odnosno većina penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona ima veoma male penzije i da jedva sastavlja kraj sa krajem. Zbog toga sam ja uputio dva dopisa predsednici Vlade, Ani Brnabić, sa apelom i molbom da se svim penzionerima, dakle, koji nisu korisnici Fonda PIO Srbije, koji su ostvarili svoje penzije u državama nastalim na prostor bivše Jugoslavije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se isplati ova jednokratna novčana pomoć u visini 4.000 dinara.

Moram da kažem da me je dosta penzionera iz Hrvatske i BiH pozvalo u prethodnom periodu i izražavali su svoje ogorčenje, osećaju se napušteno, povređeno, razočarano. Kažu – mi ispunjavamo sve svoje obaveze, živimo u ovoj državi i očekivali smo da u ovom teškom vremenu i nama penzionerima iz tih država bivše Jugoslavije takođe se isplate 4.000 dinara.

Nadam se i očekujem da će Vlada Republike Srbije naći način i mehanizam da se naknadno, dakle, većini penzionera iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona isplati ovih 4.000 dinara, da se ispravi nepravda prema njima. Mi imamo, recimo, penzionere iz Hrvatske koji imaju poljoprivredne penzije u visini od 30 evra.

Dakle, imate sad neku baku u Majoru kod Šapca ili bilo kog drugog dedu i baku koji imaju penzije 30, 40, 50 evra ili 100 evra i oni nisu dobili jednokratnu novčanu pomoć. Njihov komšija ili komšinica koji imaju penziju 50.000 dinara, 60.000 dinara dobio je tu jednokratnu novčanu pomoć od 4.000 dinara. Možete zamisliti ogorčenje i razočaranje tih naših građana koji su ovde u dobrom delu proterani, a imamo, naravno, i značajan broj onih koji su došli ranije, pre ovih ratnih dešavanja devedesetih godina.

Dakle, apel, još jednom, Vladi da nađe način da se isplate ove 4.000 dinara za sve penzionere čije su penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su, dakle, te penzije, odnosno radni staž u Hrvatskoj, BiH i drugim državama regiona.

Naravno, to se isto odnosi i na penzionere koji imaju penzije manje od 30.000 dinara, a ostvarili su penzije u evropskim državama, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, iako je to mali broj. Svi znamo da su penzije tih građana, tih penzionera koji su radili u ovim razvijenim evropskim državama daleko i značajno veće od 30.000 dinara.

Druga važna stvar koju želim takođe da kažem jeste da je Vlada dala preporuku lokalnim samoupravama da svim penzionerima koji su na spisku Fonda PIO Srbije, a imaju penzije manje od 30.000 dinara da im se dodele paketi hrane i sanitarnog materijala, odnosno higijenske potrepštine.

Takođe, i u ovom slučaju lokalne samouprave širom Srbije su uzimale spiskove penzionera iz Fonda PIO Srbije i opet su, i u ovom slučaju, penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona bili diskriminisani i bili su uskraćeni za taj paket.

Takođe, i u ovom slučaju me je zvao veliki broj građana iz tih krajeva koji su bili razočarani i govorili su nam – nije nam toliko stalo za sam taj paket, koliko se osećamo povređeno, da smo izostavljeni i da nismo jednaki sa ostalim penzionerima u Srbiji.

Takođe, i u tu molim Vladu da da preporuku lokalnim samoupravama da gde god je to moguće da se ispravi ova nepravda i da lokalne samouprave daju pakete hrane i higijenskih potrepština i penzionerima koji nisu korisnici fona PIO Srbije, ostvarili svoje penzije u Hrvatskoj, BiH, Crnog Gori, Makedoniji, Sloveniji i drugim državama.

Treća stvar koju želim posebno da istaknem jeste ova jedna dobra najava da će Vlada posle 15. maja da isplati novčanu pomoć u visini sto evra u dinarskoj protivvrednosti. Ovde će dakle pravo na dobiju tih 12.000 dinara imati svi građani koji imaju državljanstvo, koji imaju prebivalište u Srbiji. Dakle, automatski će tih sto evra dobiti penzioneri koji su korisnici Fonda PIO Srbije, korisnici socijalne pomoći, dakle, u ovom slučaju će penzioneri iz Hrvatske, BiH i drugih država regiona i naravno svi ostali penzioneri moći jednim pozivom da ostvare penziju.

Međutim imamo sada još 26 hiljada građana koji imaju izbeglički status od toga 18.000 iz Hrvatske i osam hiljada iz Federacije BiH. Zašto imamo još 26.000 izbeglih odnosno proteranih Srba iz Hrvatske i BiH koji još uvek nisu uzeli prebivalište? Velika većina njih ima državljanstvo Srbije ali nisu uzeli prebivalište, odnosno ličnu kartu Srbije jer ostvaruju svoja prava u Hrvatskoj i Federaciji BiH, imovinska, stečena i svaka druga.

Sada ja apelujem takođe na Vladu i ovde prisutnog ministra Ružića kao prethodna dva slučaja da ovde Vlada dopuni svoju odluku i da kaže da pravo na tih sto evra imaju i građani koji imaju boravište, a ne samo prebivalište u ličnoj karti. Znači, da imaju boravište, odnosno da imaju izbegličku kartu koja se isto izdaje po istoj proceduri u MUP kao što se izdaje i lična karta. Dakle, sa ove tri ispravke, odnosno dopune, veliki broj građana Srbije, koji vole ovu državu, koju ostvaruju sva prava u ovoj državi, ispunjavaju sve svoje obaveze i koji će ta sredstva koja dobiju isključivo trošiti u Srbiji.

Dakle, nadam se da će ovaj moj apel biti usvojen i da će biti ispunjena nepravda, ponavljam, prema svim penzionerima koji su ostvarili penzije u Hrvatskoj, BiH, drugim državama regiona, znači u sva tri ova slučaja, a posebno vezano za isplatu 100 evra da će biti uključena izbegla lica koja imaju boravište, odnosno izbegličku kartu.

Na kraju bih takođe želeo da sa svoje strane osudim događaje koji su se sinoć dešavali ispred Predsedništva Srbije, koje su izazvali predstavnici opozicije, dakle, incidente i nasilje. Takođe, posebno želim da osudim i današnje incidente i nasilje koje su izvršavali ispred Doma Narodne skupštine.

Mislim da je to potpuno pogrešan način političkog delovanja opozicije. Opozicija treba da pokaže ozbiljnost i odgovornost i da prihvati da se vlast menja na izborima, odnosno da izađe na izbore i da vidi kakav ima rejting kod građana.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 22. koji reguliše pitanje civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata. Naime, ovim amandmanom nije obuhvaćeno 12 civilnih žrtava rata sa područja Krajine. Tražio sam da se član 22. dopuni tačkom 4) koja glasi da se kao civilni invalidi rata definišu i žrtve ratova koje su ranjene, povređene i ozleđene na teritorijama bivših republika SFRJ od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 1995. godine.

Moj amandman je Vlada odbila, citiram: „Iz razloga što nije moguće da Republika Srbija pruža pravnu zaštitu civilnim invalidima rata i civilnim žrtvama rata, licima koja su zadobila telesno oštećenje ili poginula van teritorije Republike Srbije, nije moguće proceniti obim potrebnih finansijskih sredstava neophodnih za sprovođenje zakona i obezbeđivanje njihove pravne zaštite“.

Ne slažem se sa ovim obrazloženjem Vlade, iz dva razloga. Prvo, ovim zakonom je na veoma korektan način rešeno pitanje vojnih invalida i porodica palih boraca sa prostora bivše Jugoslavije, dakle, i sa područja Republike Srpske Krajine. U tom smislu, mogu samo da pozdravim ovaj Predlog zakona što je regulisao tu oblast na jedan pravedan način. Drugo je pitanje o kome sam govorio, neću da se ponavljam, to je pitanje boraca.

Takođe, ne slažem se sa drugim obrazloženjem Vlade, da nije moguće proceniti obim potrebnih sredstava. Gospodine Đorđeviću, mi znamo tačno da ima 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine koji nisu obuhvaćeni, odnosno kojima je ukinuta lična invalidnina 2013. godine, kada je stavljena van snage savezna uredba. Naime, preko hiljadu civilnih invalida rata je dobilo lične invalidnine saveznom uredbom iz 2000. godini. Oni su svi primali 12 godina ličnu invalidninu, međutim, ukidanjem ove savezne uredbe njih preko hiljadu ličnih invalidnina invalida je prevedeno na republički nivo, samo 12 civilnih invalida rata sa područja Krajine su ostali bez lične invalidnine.

Evo ja ću navesti, čak od tih 12 civilnih invalida rata nekoliko primera, među njima je, već sam pominjao u načelnoj raspravi, Jelena Vukovojac iz Vrhovina, rođena 1983. godine, imala je 22 godine, kada je stradala u zločinačkoj akciji „Oluja“, tačnije u Ličkom Ljeskovcu, više od 24 časa nije dobila medicinsku pomoć, sve dok nije došla u Banja Luku. Invalid je 80%, odnosno invalid četvrte kategoruije.

Drugi slučaj jeste, Gorana Trivić, koja je rođena 1982. godine u Kninu, ranjena je 1995. godine, takođe u zločinačkoj akciji „Oluja“, imala je svega 13 godina, ona je potpuno slepa i 100% je invalid, odnosno invalid prve kategorije. Takođe, je primala 12 godina ličnu invalidninu i od 2013. godine ona tu invalidninu više ne prima.

Treći slučaj je Milka Nešić, koja je 1954. godište, ranjena je 1991. godine u Vukovaru. Zatim, Nikola Medaković 1979. godište, ranjen u Vukovaru 1992. godine. Gordana Duduković, ranjena 1991. godine u Lipiku. Milan Petrović 1982. godište, ranjen 1995. godine u Okučanima, za vreme zločinačke akcije „Bljesak“. Nada Vukosavljević, rođena 1958. godine, ranjena 1991. godine u Tenju. Smilja Vučenović, dakle nabrojao sam osam imenom i prezimenom civilnih invalida rata, sa područja Krajine, ima ih još četiri civilna invalida rata, nisam još uvek dobio njihova imena.

Tako da gospodine Đorđeviću, gospodine Neriću, ja bih vas zamolio da vidimo danas, odnosno pre glasanja, da se usvoji ovaj moj amandman i da i ovih 12 Krajišnika, civilnih invalida rata bude obuhvaćeno ovim zakonom i da oni nakon sedam godina, od ukidanja lične invalidnine, konačno dobiju to pravo i nastave je primati. Mislim da bi time bila ispravljena nepravda prema ovih 12 civilnih invalida rata. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Ja bih rekao o jednom problemu koji se tiče desetak lica. Naime, imamo desetak supruga poginulih boraca sa područja Krajine, koje su primale porodičnu invalidninu, ali ona im je u međuvremenu ukinuta zbog stupanja u vanbračnu zajednicu.

Daću primer gospođe Ankice Nikolić Banić, čiji muž je poginuo na ratištu u Krajini, ona je dobila porodičnu invalidninu, primala je tu invalidninu dok su joj deca bila maloletna, a u međuvremenu, dok su joj deca bila maloletna iz prvog braka, stupila je u vanbračnu zajednicu i dobila još jedno dete. Kada su deca iz prvog braka poginulog muža postala punoletna, njoj je ukinuta porodična invalidnina.

Ja sam podneo amandman u članu 27. gde sam tražio da se briše stav 1, a stav 1. član 27 Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, stav 1. glasi – pravo po ovom zakonu ne može ostvariti supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu, a ukoliko ih je ostvario prestaje mu danom zasnivanja novog braka odnosno vanbračne zajednice.

Mislim da bi trebalo o ovome razmisliti i mislim da je ovo nepravedno rešenje. Smatram zakon dozvoljava rađanje dece i da bi trebalo naći zakonski osnov brisanjem ovog stava 1. u članu 127. Predloga zakona, tako da supružnik ili vanbračni partner ukoliko je sklopio novi brak odnosno zasnovao vanbračnu zajednicu treba da zadrži pravo na ličnu i porodičnu invalidninu.

Takvih slučajeva prema informacijama kojima raspolažem ima svega desetak i mislim da bi, gospodine ministre Đorđeviću, gospodine državni sekretaru Neriću, trebali da vidimo mogućnost kako to da regulišemo.

Meni se dosta predstavnika udruženja obraćalo u prethodnom periodu, među njima je i gospodin Milan Popić koji je član udruženja teških vojnih invalida i porodica palih boraca, svih ratova Srbije. On mi je rekao da je početkom 2018. godine, dakle januara 2018. godine dostavio 12 predmeta ministru Đorđeviću koje se tiču tri grupe problema.

Prva grupa se tiče 12 civilnih invalida rata o čemu sam govorio u prethodnom delu zasedanja. Druga grupa se tiče ovih desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treća grupa, u pitanju je sedam, osam lica kojima je ukinuta lična ili porodična invalidnina, njihovim odlaskom u inostranstvo. O tome ću govoriti malo šire kada dođe na red sledeći amandman.

Takođe, gospodin Popić mi je rekao i zamolio da to kažem, da je juna 2018. godine održan sastanak kod predsednika Vučića i da je predsednik Vučić rekao da ove tri grupe problema trebaju da se reše i zakonski regulišu u ovom novom zakonu o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Dakle, zamolio bih gospodina Đorđevića i gospodina Nerića da vidimo i prvu grupu problema, dakle, 12 civilnih invalida rata, ponavljam i ovu drugu grupu problema, desetak slučajeva vezano za vanbračnu zajednicu i treću grupu problema o kojoj ću govoriti, vezano za ovih sedam, osam lica koja su otišla u inostranstvo, da pokušamo da rešimo. Time bi po mom mišljenju bila ispravljena jedna velika nepravda prema ovih blizu trideset lica ili porodica. Hvala.