Govoriću o amandmanu koji se tiče poboljšanja položaja stotina hiljada proteranih Srba, a posebno se odnosi na 400 hiljada boraca, odnosno 50 hiljada Krajišnika koji su bili pripadnici Vojske bivše Republike Srpske Krajine.

Naime, još 2014. godine Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izradilo je Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Nažalost, u tom nacrtu nije stavljena ključna stvar, odnosno nije predviđeno da se za 50 hiljada krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske bivše Republike Srpske Krajine, prizna ratni staž.

Imao sam više razgovora u pomenutom ministarstvu i govorio sam da je to važna stvar, da se time ispravlja jedna velika istorijska nepravda. Mene su službenici u ministarstvu uveravali da to nije moguće iz raznih razloga.

Želim sad da dam jedan primer iz države, neprijateljske države prema nama, ali države koja ima jedan drugačiji odnos prema svojim borcima. Naime, hrvatska država, odnosno hrvatski Sabor je nedavno usvojio skandalozan Zakon o pravima hrvatskih branitelja i članova njihovih porodica gde je jasno rečeno da će svim pripadnicima Hrvatskog veća odbrane iz tzv. Herceg-Bosne, dakle, iz BiH, biti priznata prava hrvatskih branitelja, kao i pripadnicima hrvatske vojske. Takođe, rečeno je jasno da više neće biti roka, već da će svako imati pravo da i u današnje vreme dokaže da je hrvatski branitelj ili ratni vojni invalid ako dostavi dokaze.

Apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i da organizujemo dodatne konsultacije, razgovore da se u Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica uključi ova ključna stvar da se za 50 hiljada krajiških boraca prizna ratni staž u dvostrukom trajanju. Na taj način, ponavljam, bi konačno bila ispravljena jedna velika nepravda prema tim ljudima koji su velike žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se nisu borili samo za svoja ognjišta, već su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju. Nažalost, zbog politike dvostrukih standarda zapadnih sila nisu u tome uspeli.

To ne znači da im se ne treba priznati njihova prava. Oni su sada ogorčeni, nezadovoljni, ali verujem da ćemo u razgovoru sa ministrom Đorđevićem i nadležnim službama doći do rešenja i da će taj budući nacrt ići na Vladu u formi predloga zakona, da će doći u Skupštinsku proceduru i da ćemo usvojiti u razumnom vremenskom roku novi zakon o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, gde će biti uključena ova odredba o priznanju ratnog staža svim krajiškim borcima za period 1991-1995. godina. Hvala.

Govoriću o amandmanu koji se tiče poboljšanja položaja izbeglih i prognanih lica i Srba u regionu. Podsećam javnost da se sutra i prekosutra održava sednica jednog od komiteta za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji. To je komitet koji se tiče sprovođenja Aneksa B, podela diplomatsko-konzularne imovine.

Pored toga, želim da upoznam javnost i to je povod zašto govorim danas o sukcesiji, da je Ugovor o sukcesiji potpisan 2001. godine u Beču od strane predstavnika država naslednica bivše Jugoslavije, da je nakon ratifikacije u parlamentima država naslednicama bivše Jugoslavije stupio na snagu juna meseca 2004. godine.

U prethodnih 13 godina održane su, nažalost, samo četiri sednice stalnog mešovitog komiteta koji čine predstavnici vlada Slovenije, Hrvatske, BiH, Srbije i Makedonije. Za nas je posebno značajan, pre svega za stotine hiljada proteranih Srba, za preostale Srbe u Hrvatskoj, Federaciji BiH, Aneks G tog sporazuma koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“, i u njemu se jasno kaže da svim građanima moraju biti vraćena i zaštićena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim.

Takođe je veoma značajan i Aneks E koji se tiče penzija. Podsećam da imamo oko 50 hiljada krajiških penzionera kojima se duguje 81 penzija u proseku. Na poslednjem, četvrtom sastanku Stalnog mešovitog Komiteta, koji je održan u Sarajevu, je bio prisutan tadašnji visoki predstavnik Vlade Srbije, prof Rodoljub Etinski, bila je prisutna i predstavnica Hrvatske Andrea Metelko Zgombić. Tada je dogovoreno da će sledeći sastanak biti održan u roku od šest meseci u Zagrebu.

Nažalost, Hrvatska predstavnica i tada je opstruisala inicijativu prof Etinskoga da se postigne dogovor o sprovođenju Aneksa G i Aneksa E vezano za povratak stanarskih prava, povratak otete pokretne, nepokretne imovine, naknade štete za uništenu i otetu imovinu, pitanje zaostalih neisplaćenih penzija, pitanje dinarske i devizne štednje.

Proteklo je, vidimo, pune dve godine, hrvatska predstavnica još uvek nije sazvala petu sednicu Stalnog mešovitog komiteta, što još jedanput potvrđuje da Hrvatska opstruiše sprovođenje međudržavnog sporazuma, odnosno Sporazuma o sukcesiji iako Ustav Hrvatske jasno kaže da svi ugovori koji su potvrđeni u Hrvatskom saboru imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona.

Apelujem na Ministarstvo spoljnih poslova da u razgovorima sa Briselom i Berlinom ukaže na politiku opstrukcije koju vodi Vlada Republike Hrvatske, koja odbija da poštuje jedan međudržavni sporazum koji se tiče poštovanja jedne od temeljnih vrednosti EU, a to su ljudska prava. Hvala.

Nastaviću da govorim o amandmanu koji se tiče rešavanja problema Srba u regionu, izbeglih i prognanih lica.

Dobro je poznato da je tokom devedesetih godina proterano pola miliona Srba iz Hrvatske i pola miliona Srba iz Federacije BiH. Nažalost, brojni problemi su ostali nerešeni. Pomenuću samo neke od tih problema i dalje nije vraćeno 40.000 otetih stanarskih prava u Hrvatskoj. Oko 50.000 penzionera ne mogu da dobiju svoje izostale penzije. Imamo jedno klasično sistemsko otimanje poljoprivrednoga i šumskog zemljišta, proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH.

Što se tiče Hrvatske od 1997. godine od donošenja Zakona o vlasništvu, Hrvatska se kao država uknjižila kao vlasnik na 800.000 katastarskih parcela poljoprivrednog i šumskoga zemljišta. Hrvatska koristi činjenicu da veliki broj Srba na Kordunu, Baniji i Lici, severnoj Dalmaciji, zapadnoj Slavoniji, nije bio usledio katastar iz zemljišne knjige. Dakle, ljudi su bili posednici u katastru, ali u zemljišnim knjigama je stajalo da je to ili opšte narodna svojina, ili zadružna svojina ili su vlasnici vođeni njihovi djedovi, pradedovi, čukundedovi, itd.

Hrvatska je slala dopise na srušene kuće proteranih Srba i na njihove otete kuće da dođu u sud da u sklade katastar iz zemljišne knjige naroda, ljudi su rasejani širom sveta, žive u Srbiji, Srpskoj, Americi, Australiji, evropskim zemljama, nisu mogli doći. Hrvatska cinično je otpisivala Srbe kao vlasnike. To je apsolutno nedopustivo i još jedan apel EU da pošalje poruku Hrvatskoj da poštuje ljudska prava, stotine hiljade proteranih Srba. Hvala vam.

Ja ću govoriti o amandmanu koji se tiče, pre svega rešavanja problema izbeglih i raseljenih lica. Ovde na današnjoj raspravi je pomenuto pitanje problema sa kojima se suočavaju izbeglice u gradu Čačku, ali ne samo u gradu Čačku, nego u desetinama drugih gradova. O čemu se zapravo radi?

Naime, sredstvima međunarodnih organizacija u Srbiji je izgrađeno oko 3500 stambenih jedinica za izbegla i raseljena lica. Zakonom o izbeglicama iz 2010. godine 3000 izbegličkih porodica dobilo je pravo otkupa, nažalost, to pravo nije dobilo 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade, kroz tzv. SIR program. Radi se o gradovima Niš, Čačak, Kraljevo, Valjevo, Kragujevac, Pančevo i opština Stara Pazova.

Naime, 2003. godine Vlad Srbije i Vlada Italije su potpisali jedan Memorandum o gradnji novih 530 stanova u ovih sedam lokalnih samouprava, gde je rečeno da će 40% porodica dobiti pravo otkupa, 40% ide u zakup, a 20% će se naknadno odlučiti. Nažalost, za vreme vlade Vojislava Koštunice, odnosno ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića, 2006. godine promenjen je taj Memorandum, izbačena je opcija otkupa i ovih 530 porodica su se našle diskriminisane, jer su bile u neravnopravnom položaju u odnosu na ovih 3000 porodica koje imaju pravo otkupa. Mi već, i ja lično, već više godina intenzivno pokušavamo da rešimo taj problem, da ovih 530 porodica od kojih su 80% izbegličke porodice, a 20% porodice iz reda domaćeg stanovništva, budu izjednačene i dobiju pravo otkupa. Imali smo više sastanaka i sa bivšim ministrom za rad, zapošljavanje, socijalna, boračka pitanja, gospodinom Vulinom, imali smo sastanak sa gospođom Mihajlović, ministarkom građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture, međutim, taj problem još uvek nismo rešili.

Šta je suština problema? Stav gospođe Mihajlović i gospodina Vulina je bio da se to ne može rešiti, odnosno da Vlada ne može doneti zaključak kojim bi omogućila pravo otkupa za ovih 530 porodica dok god italijanska strana kao potpisnih Memoranduma ne da tu saglasnost. Apelujem na gospođu Mihajlović, evo ovde sada na gospodina Đorđevića, da organizujemo jedan sastanak da se uputi jedno zvanično pismo italijanskoj Vladi, da se zamoli italijanska Vlada da da saglasnost na otkup i da onda Vlada Srbije onda jednim zaključkom omogući da ovih 530 porodica konačno nakon osam godina agonije dobije, odnosno 10 godina agonije dobije pravo otkupa i da bude izjednačena sa ostalih 3000 porodica. Nadam se da ćemo uz pomoć i ministra Đorđevića i ministarke Mihajlović taj problem rešiti u narednom periodu. Hvala.

Govoriću o amandmanu koji se tiče jednog veoma važnog pitanja, a vezan je za poboljšanje položaja Srba u regionu.

Naime, u Republici Srpskoj i Federaciji BiH sprovodi se proces registracije nekretnina, što u praksi znači zamenu starih zemljišnih knjiga koje su urađene još za vreme Austrougarske sa novim zemljišnim knjigama. Naime, veliki broj građana nije do početka rata 1992. godine u BiH uskladio zemljišne knjige i katastar. Sada se uz donaciju Svetske banke i švedske vlade radi nova zemljišna knjiga. Ovom prilikom želim da pozovem sve građane, odnosno sve Srbe koji su rodom i poreklom sa područja Federacije BiH, a žive sada u Srpskoj, Srbiji ili rasejani širom sveta, dakle ne samo pola miliona proteranih Srba nego i one Srbe koji su rodom i poreklom i otišli su sa tog prostora posle ili Prvog svetskog rata, ili Drugog svetskog rata.

Veliki broj njih ima svoje nekretnine, odnosno svoju zemlju, šume, kuće, livade, pašnjake, oranice, garaže, poslovne prostore, itd. Veoma je važno da prate sajtove opštinskih sudova koji će raspisivati javne pozive, objavljivati te javne pozive i prozivati građane da prijave svoja prava na te nekretnine za određene katastarske opštine.

Ja sada dajem primer, jedan opštinski sud u Bihaću raspisao je javni poziv da se prijave građani koji su imali svoja prava u tri katastarske oštine, to su srpsko selo Pritoka, zatim Ripač, gde je živeo značajan broj srpskog stanovništva i Kralje, dopis, odnosno poziv je raspisan 30. oktobra traje do 9. januara. Sada je važno da svi građani iz te tri katastarske opštine se prijave, odnosno prijave svoja prava u suprotnom, ako građani ne prijave svoja prava u određenom roku kada ih prozivaju opštinski sudovi, postoji opasnost da se zloupotrebi njihovo vlasništvo, odnosno da se u nove zemljišne knjige upišu kao vlasnici Hrvati, Bošnjaci ili lokana samouprava ili federalna vlast, itd. Posebno je ugroženo podruje zapadne krajine, odnosno opština Bihać, Glamoč, Grahovo, Bosanski Petrovac, Drvar, Ključ, Sanski most, Bosanska Krupa, Jajce, Donji Vakuf, Kupres, Bugojno, takođe su jednako ugroženi i područja centralne Bosne, područja Sarajeva, zato je veoma važno da građani srpske nacionalnosti sa područja federacije BiH, ponavljam prate sajtove opštinskih sudova, da prate te javne oglase, da prate naš sajt Savez Srba iz regiona, da se jave opštinskim sudovima, da pokažu interes da zadrže svoju imovinu i da ih upišu u nove zemljišne knjige. Hvala.

Ja ću govoriti o jednom problemu koji je vezan za ovaj amandman, odnosno tiče se rešavanja problema proteranih Srba iz hrvatskih gradova.

Naime, jedan od dokaza proustaškog karaktera režima Franje Tuđmana jeste činjenica da su hrvatske paravojne formacije posebno tokom 1991. i 1992. godine minirale u klasičnim terorističkim akcijama preko 10 hiljada srpskih kuća, lokala u desetinama hrvatskih gradova. Čuvena po zlu „kristalna noć“ u Zadru, zatim rušenje kuća, miniranje kuća srpskih u Gospiću, u Sisku, u Karlovcu, u Osijeku, posebno ističem Bjelovar gde je minirano preko 600 srpskih kuća.

Naime, da je u pitanju bio državni terorizam pokazuje sledeća činjenica, tadašnji zamenik načelnika policijske uprave Bjelovar, Hrvat Ivan Srnec, častan čovek je naložio da se pokrene istraga za miniranje srpskih kuća u Bjelovaru. Nakon nekoliko dana i njegova kuća je minirana. To je najbolji dokaz da i oni časni ljudi hrvatske nacionalnosti, policajci nisu mogli da vrše svoj posao.

Srbi koji su izgubili, čije su kuće i poslovni lokali srušeni su prema članu 180. hrvatskog zakona o obaveznim, odnosno obligacionim odnosima počeli da podnose tužbe za naknadu štete. Počeli su to da rade već 1993. i 1994. godine. Hrvatski sudovi nisu reagovali. Godine 1996. posle rata na inicijativu tadašnjeg državnog odvjetnika Hrvatske, poznatog srbomrsca Šeksa hrvatski sabor je ukinuo član 180. i time onemogućio da Srbi dobiju naknadu štete sudskim putem.

Nažalost, dobar deo ljudi je nagovaran od strane advokata i krenuli su da tuže državu Hrvatsku i izgubili su sudske postupke. Dajem primer samo jedne porodice, a takvih je nažalost na hiljade porodica. Dušan i Ana Kundak, minirana im je kuća u Lipiku od 200 kvadrata i kuća u Filip Jakovu kod Šibenika od 100 kvadrata. Izgubili su sudske postupke pred županijskim sudom u Bjelovaru. Ne samo da nisu dobili naknadu štete, nego Dušan i Ana Kundak su morali da plate 20 hiljada evra sudskih troškova za sudski postupak za miniranu kuću u Lipiku, a 15 hiljada evra za sudski postupak za miniranu kuću u Filip Jakovu kod Šibenika. Dakle, ukupno 35 hiljada evra da plate sudskih troškova, što su se usudili da tuže hrvatsku državu.

To govori o karakteru hrvatske države koja je danas članica EU. Dušanu i Ani Kundak se oduzima, odnosno oduzimaće se do kraja, smrti po jedna trećina penzija, a radi se sada o dve ruine, živa leša koji ne mogu da shvate da ne mogu ostvariti svoja prava. Dušan i Ana Kundak su se ponadali da su iscrpeli sva pravna sredstva u Hrvatskoj, dakle, prošli su opštinski i županijski, ustavni, vrhovni sud, da će ostvariti svoja prava pred Evropskim sudom u Strazburu.

Nažalost, i tamo su doživeli veliko razočaranje jer je Evropski sud u Strazburu stao na jedno licemerno stanovište. Naime, sud je rekao – sve tužbe koje dolaze iz Hrvatske, a kojima se tretiraju događaji pre ratifikacije Evropske konvencije o ljudskim pravima u Hrvatskom saboru, a to je bio novembar 1997. godine, Sud neće razmatrati. Ispada da ljudska prava za Srbe u Hrvatskoj važe samo od novembra 1997. godine, na dalje, a dobro znamo da sve što se dešavalo Srbima, dešavalo se do 1995, 1996. godine. Hvala.

U Hrvatskoj je tokom rata oteto putem ugovora, pod pritiscima i pretnjama i putem predugovora oko 10.000 srpskih kuća.

Daću samo jedan primer jedne porodice Momčila i Mirjane Tomašević koji su imali veliku u kuću u mestu Vodice kod Šibenika i koji su zbog pritisaka i pretnji i straha za svoju bezbednost bili prinuđeni da svoju kuću zamene sa jednim Hrvatom iz Kninskog Polja Brankom Marićem. Potpisan je jedan predugovor koji nije mogao da proizvede nikakve pravne učinke. Rečeno je da će biti svako u tuđoj kući do okončanja ratnih dejstava. Međutim, 1994. godine Branko Marić je pokrenuo sudski postupak, upisao se kao vlasnik srpske kuće u Vodicama, Mirjana i Momčilo Tomašević su pokušali 20 godina sudskim putem da povrate svoju kuću. Nažalost, hrvatsko pravosuđe Županijskog suda u Zadru, preko Vrhovnog suda su odbili njihovu borbu za svoju kuću. To je samo jedan u nizu dokaza otimanja, odnosno legalizovanja etničkog čišćenja pola miliona Srba iz Hrvatske. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. vezano za poboljšanje položaja izbeglih i raseljenih lica i Srba u regionu.

Želim da podsetim javnost na surove činjenice iz 90-ih godina. Dobro je poznato da je sa područja današnje Hrvatske proterano pola miliona Srba, od strane ustaškog režima Franje Tuđmana. Dobro je poznato da je sa područja Federacije BiH, proterano takođe oko pola miliona Srba, a glavni uzrok je bila politika unitarne i proislamske BiH, koju je vodio Alija Izetbegović. Dobro je poznato da je sa područja KiM, proterano preko 200 hiljada Srba i drugih nealbanaca.

Proterani Srbi se suočavaju sa velikim brojem problema. Nažalost u prethodnom periodu veliku većinu tih problema nisu uspeli da reše, vezano za svoja imovinska, stečena, statusna i druga prava. Položaj preostalih Srba u Hrvatskoj u Federaciji BiH je tragičan. Oni su građani drugog reda. NJihov osnovni problem je sistemska diskriminacija od strane nadležnih državnih, lokalnih vlasti, ali i diskriminacija u delu zakonodavstva. Želim samo da podsetim na jednu činjenicu u Hrvatskoj imamo Zakon o pravima nacionalnih manjina iz 2003. godine, koji formalno pravno daje brojna prava preostalim Srbima u Hrvatskoj, njih 186 hiljada, koliko ih još ima na tom području.

Tim zakonom je garantovano i pitanje službene upotrebe srpskog jezika i pisma i pitanje zapošljavanje Srba u državnim organima. Nažalost, te odredbe su mrtvo slovo na papiru.

Sa druge strane, želim da kažem da država Srbija čini sve što je u njenoj moći da pomogne opstanak preostalih Srba i u Hrvatskoj i Federaciji BiH i na KiM. Imamo niz projekata koje je Vlada Republike Srbije pomogla i želim da kažem da Vlada Republike Srbije zaista vodi jednu politiku aktivne podrške našem narodu u tim krajevima.

U narednim amandmanima ću govoriti više o konkretnim problemima i konkretnim vidovima podrške Republike Srbije našim sunarodnicima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH, ali i u Republici Srpskoj, a posebno na KiM. Hvala.

Pošto je moj amandman vezan za poboljšanje položaja Srba u regionu, ja bih posebno istakao jednu ciljnu grupu. Radi se o stotinama hiljada proteranih Srba iz Hrvatske, ali i desetinama hiljada građana Srbije, koji su do 1991. godine živeli u Hrvatskoj. Ta ciljna grupa suočava se sa velikim brojem problema.

Ja ću istaći neke od njih. Na prvom mestu, Hrvatska država otela je preko 40.000 stanarskih prava, oko 30.000 na području hrvatskih gradova, a oko 10.000 na području bivše Republike Srpske Krajine. Mehanizam je bio vrlo jednostavan. Hrvatske paravojne formacije, hrvatska policija je pod pretnjama, izvršila je pretnje, pritiske i nasilno izbacivala Srbe iz svojih stanova. Daću samo jedan primer takvog ponašanja. Po nalogu hrvatskog ministra odbrane, Gojka Šuška, 1995. godine iz stana u Zagrebu izbačena je srpska porodica Drobac, Momir i Branislav, a nakon tog izbacivanja u taj stan se useljava bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor koja je taj stan otkupila po veoma niskoj ceni od svega 250 tadašnjih maraka.

Branislav Drobac, jedan od dvojice braće se ubio, bacivši se sa 14. sprata. Ovo je samo jedan u nizu tragičnih primera, kako su Srbi prolazili tokom devedesetih godina pod režimom Franje Tuđmana.

Imamo i mnogo drugih problema ali o njima ću govoriti u nastavku. Hvala.

Gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o jednoj tački dnevnog reda koja je veoma značajna za opšti proces stabilizacije i pomirenja u regionu zapadnog Balkana. To je izbor tužioca za ratne zločine. Svi smo svesni činjenice da u prethodnih 25 godina deo međunarodne zajednice vodi politiku dvostrukih standarda prema prostoru bivše Jugoslavije. Za taj deo međunarodne zajednice postoji samo jedna strana koja je krivac, to je srpska strana, koja se smatra zločinačkom i agresovskom, a Hrvati, Albanci i Bošnjaci se smatraju nevinim žrtvama koji su vodili oslobodilačke ratove. Mislim da taj dvostruki pristup dela međunarodne zajednice sigurno ne može doprineti pravičnom odnosu, vezano za suđenja za ratne zločine u odnosu prema žrtvama i u odnosu prema nestalim licima. Samo isti standardi, u odnosu prema ratnim zločincima, prema žrtvama i prema nestalim licima, mogu da dovedu do uspostavljanja trajnog mira, uspostave poverenja i generalno stabilizacije na ovom prostoru.

Smatram da je veoma važno što je 2003. godine donet Zakon o ratnim zločinima, na osnovu koga je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine koji je imala zadatak da upravo svojim procesuiranjem ratnih zločina doprinese procesu kažnjavanja ratnih zločinaca, s jedne strane, i procesu pomirenja, s druge strane.

Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, u prethodnih 14 godina, nije ispunilo taj zadatak u celosti. Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, kao i Haški tribunal, akcenat, pre svega, stavilo na procesuiranje zločina koji su počinili Srbi i da nije na jednak način tretiralo zločine koji su počinjeni nad srpskim civilima zarobljenicima.

Izneću nekoliko podataka vezano za ovu moju tezu. Od svog osnivanja 2003. godine Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo je optužnicu protiv 184 lica, u 64 predmeta, od toga broja dva lica su Bošnjaci, dva Hrvati, 21 Albanac i čak 159 Srba, ili 86% od svih optuženih lica.

Sa druge strane, prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica u Banja Luci, Sud BiH je potvrdio optužnice protiv 651 lica. Najveći broj se odnosi na lica srpske nacionalnosti, protiv njih 383, ili čak 59%, zatim na Bošnjake 166, ili 25%, i 102, ili 16%, na Hrvate. Pred sudom BiH do sada je pravnosnažno osuđeno 181 lice, od čega 114 srpske, 41 bošnjačke i 26 hrvatske nacionalnosti.

Za zločine nad Srbima Sud BiH je izrekao samo 230 godina kazne, što čini samo 10% svih izrečenih kazni. Za zločine nad Bošnjacima Sud BiH je izrekao kaznu od čak 1800 godina, što čini 81% svih izrečenih kazni u Bosni i Hercegovini.

Prema podacima Državnog tužilaštva Hrvatska, čak 3.553 lica je osumnjičeno ili optuženo za ratni zločin, od toga čak 2.999 lica srpske nacionalnosti koji su optuženi u odsustvu, a svega 107 pripadnika hrvatske vojske ili policije, ili 3% je bilo pod istragom ili je bilo optuženo. Od njih je svega 40 osuđeno. Većina tih kazni, nažalost, nisu u funkciji istine i pravde, nego se više vređaju žrtve zbog malih kazni za stravične zločine koji su se dešavali nad srpskim civilima i zarobljenicima.

Smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo odmah da počne da radi na procesuiranju ratnih zločina nad srpskim civilima i zarobljenicima, odnosno da poveća i broj istraga i broj optužnica protiv zločinaca nesrpske nacionalnosti.

Smatram da bi trebalo da naše Tužilaštvo za ratne zločine i naše Odeljenje za ratne zločine Višeg suda pokrene, ako nikako drugačije nije moguće, i suđenja u odsustvu, jer očigledno je da ni pravosuđe BiH, ni pravosuđe Hrvatske, nije spremno da ima iste standarde prema svim ratnim zločinima. Nažalost, pravosuđe BiH i pravosuđe Hrvatske su etnički motivisana pravosuđa i obično imamo tragične činjenice da su kazne za Srbe daleko strože, a za Hrvate i Bošnjake daleko blaže.

Takođe smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo da osnuje timove za predmete ratnih zločina sa područja BiH, KiM i Hrvatske, čiji bi cilj bio da se prikupljaju dokazi za zločine protiv Srba.

Trebalo bi obezbediti veću pomoć oštećenima i svedocima, a takođe bi trebalo da Tužilaštvo za ratne zločine uradi jednu preciznu evidenciju svih ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije koji su počinjeni prema pripadnicima srpske nacionalnosti.

Navešću sada niz primera zločina protiv Srba na prostoru Hrvatske, BiH i KiM, jer imam utisak da u delu naše javnosti provejava jedna teza da je samo naša strana kriva i da samo treba govoriti o zločinima koje su počinili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija i da jedino srpski narod mora da se suoči sa ratnom prošlošću. Taj pristup je jednostrani pristup i dok god ne bude spremnosti i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, na suočavanje sa svojom zločinačkom prošlošću, smatram da svaka priča o pomirenju i uspostavi pomirenja gubi svaki smisao i nema izgleda na uspeh.

Pomenuću niz zločina na području zapadne i istočne Slavonije. Što se tiče zapadne Slavonije, tokom jeseni 1991. godine u tri hrvatske zločinačke vojno-policijske operacije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ proterano je preko 80 hiljada Srba. Počinjeni su stravični zločini. Spaljeno je i iseljeno preko 60 srpskih sela. Na primer, Marino selo kod Lipika, gde su pripadnici Zbora narodne garde ubili i mučili 18 Srba iz sela Klip i Klisa. Postoji samo prvostepena presuda, ali su komandanti toga logora oslobođeni. Mesto Novska - ubijeno sedam srpskih civila. Supruga jednog od ubijenih civila, Marica Šatović je pokrenula postupak za naknadu štete pred hrvatskim pravosuđem. Ne samo da nije dobila naknadu štete za ubijenog supruga, nego čak mora da plaća troškove sudskog postupka.

Pakračka poljana, stravični zločini koji su učinili pripadnici Merčepove jedinice kada su skupili ljude sa područja opštine Kutina, Pakrac i Zagreb. Ukupno se radi o 52 lica, od toga 43 lica su ubijena, tri se osobe vode kao nestale, a šest ih je preživelo mučenje i zlostavljanje.

Ratni pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Tomislav Merčep osuđen je maja 2016. godine na svega pet i po godina zatvora za ubistvo 43 srpska civila. Presuda je i dalje nepravosnažna. Porodice žrtava kažu da pet i po godina zatvora za zločinca Merčepa je so na živu ranu svih tih porodica.

Imamo stravične zločine u Voćinu i okolnim selima kada su pripadnici hrvatskih formacija uhapsili 24 srpska civila koji su na brutalan način ubijeni.

Zatim zločini u Virovitici i selima oko Virovitice, gde je ubijeno 10-ak uglednih Srba. Odbijeni su zahtevi za nematerijalnu štetu porodice žrtava.

Stravični zločini su se desili i u Osijeku od jula 1991. do decembra 1991. godine. Već od leta 1991. godine počela su odvođenja, nestanci, mučenja, ubistva, zatvaranja Srba koji su ostali u Osijeku. Zločini nad Srbima su poznati kao „Selotejp“ i „Garaža“. Slučaj „Garaža“ odnosi se na otmice i mučenja srpskih civila u zgradi Sekretarijata za narodnu odbranu, čiji je sekretar bio čuveni po zlu Branimir Glavaš, dok se slučaj „Selotejp“ odnosi na slučaj ubistva srpskih civila kojima su ruke u trenutku ubistva bile vezane selotejpom.

Dokazi o ubistvima Srba u Osijeku se nalaze, prema mojim podacima, u Ministarstvu pravde Srbije. NJih je skupio sudija Ilija Šimić 2005. godine, koji je radio u Komitetu za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti međunarodnog prava i on je dostavio Ministarstvu pravde spisak od 53 ubijena i nestala Srbina od 1991. do 1992. godine.

U drugom dokumentu navode se imena 28 svedoka koji su osim o zločinima govorili o vremenu kako je bilo biti Srbin u Osjeku u leto, jesen, zimu 1991. godine. Nažalost, Ministarstvo pravde tada, a ni naše Tužilaštvo za ratne zločine, nije postupalo po materijalu koje je dostavio sudija Ilija Šimić. Taj materijal postoji u Ministarstvu već 12 godina. Očekujem da će izborom novog tužioca za ratne zločine ovaj materijal biti aktiviran i da će biti osnova za pokretanje istrage protiv zločina nad Srbima u Osijeku.

Godine 2009. Županijski sud u Osijeku osudio je Glavaša i još pet lica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Glavaš je osuđen na 10 godina. Vrhovni sud mu smanjuje kaznu na osam godina. Služi kaznu u BiH. Ustavni sud ukida presudu Vrhovnog suda. On izlazi iz zatvora u BiH, vraća se u Hrvatsku kao slobodan čovek, iako postoji nepravosnažna presuda pomenutog Županijskog suda u Zagrebu. Sada ratni zločinac koga je osudio nepravosnažno Županijski sud u Zagrebu je biran za zastupnika u hrvatskom Saboru. Zamislite da se to desilo u Srbiji, da je neki Srbin koji je nepravosnažno osuđen izabran za poslanika? Digla bi se kuka i motika. Čitava međunarodna zajednica, Zagreb, Sarajevo, svi bi skočili na noge i rekli bi kako u srpskoj skupštini su poslanici ljudi koji su činili zločine nad civilima i zarobljenicima.

Posebno stradanje je bilo u Vukovaru, gde su pripadnici Merčepovih jedinica činili strašne zločine. Laž je i licemerje je hrvatskih političara kada govore da su rat u Vukovaru započeli Srbi. To apsolutno nije tačno. Od proleća, leta 1991. godine počeli su nestanci, hapšenja, mučenja i ubistva Srba, sve do septembra 1991. godine, kada je doneta odluka da se deblokira kasarna JNA u Vukovaru. Do septembra 1991. godine nijedan Hrvat u Vukovaru nije ubijen, niti je maltretiran.

Prema podacima Udruženja porodica ubijenih, poginulih i nestalih i nasilno odvedenih lica „Protiv zaborava“ koje deluje u Hrvatskoj iznosi se da je u Vukovaru do početka ratnih dejstava, do septembra 1991. godine ubijeno ili nestalo oko 120 Srba. Nažalost, za ta ubistva Tomislav Merčep i pripadnici njegovih formacija nisu kažnjeni.

Imali smo stravične zločine u Zadru. Po zlu poznatu „Kristalnu noć“, kada je 2. maja 1991. godine besna rulja naoružana motkama, štanglama, razbijala srpske radnje, upadala u srpske stanove, razbijala poslovne objekte srpskih firmi koje su imale tu svoje filijale.

Tokom 1991-1992. godine uništeno je oko 200 srpskih kuća, vikendica, poslovnih objekata i lokala društvenih firmi Srbije, a prema podacima tadašnjeg šefa Krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Zadru Đure Kresovića, u širem području samog Zadra porušeno je 470 kuća i lokala u vlasništvu Srba, a ubijena su, u periodu 1991/1993 godine, u Zadru 34 Srbina, od toga 15 civila. Naravno, i o ovome zločinu se nije ništa preduzelo, odnosno nadležni pravosudni organi Hrvatske nisu procesuirali odgovorne nalogodavce i počinioce ovog zločina.

Paulin Dvor, imali smo tragičnu činjenicu da su hrvatski vojnici iz automatskog oružja u znak odmazde ubili 18 civila, među kojima je bilo osam žena i četiri bračna para. Nalogodavci toga zločina nisu procesuirani.

Posebno je tragična situacija, odnosno stravičan zločin se desio u Sisku tokom 1991-1992 godine kada je ubijeno više od 600 Srba civila. Hrvatski novinar Domagoj Margetić je 2011. godine podneo krivičnu prijavu protiv odgovornih za zločine nad Srbima u Sisku. On je predao 2011. godine našem Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu svu dokumentaciju o svom istraživanju, o zločinima nad preko 600 Srba u Sisku od 1991-1992 godine. Nažalost, od 2011. godine do danas naše Tužilaštvo za ratne zločine ništa nije učinilo da pokrene istragu vezanu za procesuiranje zločina nad Srbima u Sisku.

Imali smo zločine u sedam banijskih sela u trouglu između Siska, Petrinje, Sunje, kada su pripadnici MUP i zengovci ušli oklopnim vozilima, pored kojih se kretala pešadija, i kada su iz vatrenog oružja ubili 21 lice srpske nacionalnosti, a veći broj ranili. Za taj zločin takođe niko nije odgovarao.

Koralski most, septembar 1991. godine, ubijeno 13 pripadnika teritorijalne odbrane, četiri su se spasila. Imali smo farsu od suđenja Mihajlu Hrastovu punih 20 godina, nakon tri oslobađajuće presude osuđen je 2012. godine na četiri godine, iako je minimalna presuda za taj zločin deset godina. Naravno, i u ovom slučaju hrvatsko pravosuđe se pokazalo kao etnički motivisano.

Stravični zločini u Gospiću, kada je od avgusta do kraja decembra, na području nekadašnje opštine Gospić ubijeno 158 lica srpske nacionalnosti i nekoliko Hrvata koji su stali u zaštitu Srba. Osuđeni su Tihomir Orešković na 15 godina, Mirko Norac na 12 godina, dobio je i presudu za Medački džep septembra 1993. godine od pet godina i objedinjena kazna 15 godina. Izdržao je deset godina, a tih deset godina se ponašao kao da je boravio u nekom hotelu. U zatvoru se oženio, izlazio vikendom kući, tako da je to bila najbolja poruka šta hrvatsko pravosuđe misli o zločinima nad Srbima.

Imali smo naravno zločin nad tri oficira u Bjelovaru, kada je komandant kasarne doneo odluku o predaji, međutim komandant kriznog štaba Bjelovar Jure Šimić do dan danas nije procesiuran, iako je on naložio ubistvo tri srpska oficira, na čelu sa pukovnikom Kovačevićem.

Najveći zločini u vojnom logoru u Lori, kada je ubijeno oko sto Srba, a preko hiljadu je prošlo golgotu, torturu i mučenja.

Samo sam izneo deo činjenica i podataka vezano za zločine nad Srbima. Tu imamo vojno-policijske akcije Miljevački plato, Medački džep, Maslenica, stravične zločine u „Oluji“, imamo ubistvo narodnog poslanika u Hrvatskom saboru Dušana Trivolčića iz Jasenovca, uglednog Srbina u tom kraju. Pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su došli u leto 1991. godine u njegovu kuću, odveli ga. Sledećeg jutra je nađen nedaleko od kuće ubijen. Niko nije procesuiran za ubistvo narodnog poslanika srpske nacionalnosti u Hrvatskom saboru.

Završavam, ogromni zločini u „Oluji“, imamo niz mesta gde su Srbi ubijani, ogromni zločini na Kosovu i Metohiji.
Želim na kraju još jednom da kažem svoje uverenje da će novi tužilac za ratne zločine aktivno početi da radi na procesuiranju zločina nad Srbima.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani gosti, danas ću govoriti o Ppredlogu zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predstavlja jedan od najvažnijih sistemski zakona u jednom društvu, jer reguliše jednu od najdubljih potreba čoveka, a to je obezbeđivanje krova nad glavom. Takođe, usvajanje ovog zakona biće važan korak ka usvajanju strategije stambenog razvoja tokom sledeće godine.
Pošto su druge koleginice i kolege govorile o gotovo svim aspektima ovog predloga zakona, ja ću se ograničiti na jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana Srbije koji predstavljaju najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to je gotovo pola miliona proteranih Srba koji žive u Republici Srbiji.
Kao što je poznato, u Srbiji je sredstvima međunarodnih organizacija, većim delom, i Vlade Srbije u prethodnom periodu sagrađeno oko 3.500 stambenih jedinica za izbegla i prognana lica. Oko 3.000 hiljade porodica je dobilo pravo otkupa na osnovu Zakona o izbeglicama iz 2010. godine. Međutim, to pravo nije dobilo 530 porodica, korisnika tzv. SIR programa, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske vlade. Tih 530 stanova se nalazi u sedam lokalnih samouprava, a to su gradovi Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Pančevo, Valjevo i opština Stara Pazova.
Već dugi niz godina pokušavamo da ispravimo veliku nepravdu i da tih 530 porodica, od kojih su 80% izbegličke porodice, a 20% porodice domaćeg stanovništva iz ranjivih kategorija, konačno mogu da kažu da su se integrisali u srpsko društvo. Jedan od ključnih preduslova integracije jeste da čovek postane vlasnik nad tom stambenom jedinicom u kojoj živi.
Poznato je da je 2004. godine potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Italije i Vlade Srbije po kome je jasno rečeno da će korisnici tih stanova steći pravo otkupa kada se u njih usele. Međutim, tokom useljenja tih porodica u te stanove, tokom 2008. godine, na volšeban način je promenjena ta odredba Memoranduma o razumevanju i tim ljudima je rečeno da nemaju pravo otkupa, nego samo da budu u statusu zakupca, što je izazvalo i izaziva već punih osam godina ogorčenje tih porodica.
Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju da, recimo, u gradu Nišu imamo tzv. zgradu nemačke vlade, znači stanove koji su izgrađeni sredstvima nemačke države, i tu živi čovek iz jednog sela sa Korduna, Banije, Like, sever Dalmacije, zapadne Slavonije, ili Bosanske Krajine, ili Federacije Bih, on ima pravo otkupa tog stana, a pored te nemačke zgrade imamo zgradu, uslovno rečeno, italijanske vlade, gde živi drugi čovek iz tog istog sela i on nema pravo otkupa tog stana. To je isto kada imate dvoje dece, pa jednom detetu kupite patike, a drugom detetu ne kupite patike, ili kupite jednom i drugom detetu patike, ili nemojte ni jednom detetu da kupite patike, ili komad odeće, ili bilo šta drugo.
U prethodnom smo periodu imali nekoliko sastanaka u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Prvi sastanak je održan 15. aprila 2015. godine na kom su bili gospođa Mihajlović i gospodin Vulin, bila je gospođa Damnjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, i bio je gospodin Stanković, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Tu smo dogovarali da je zaista došlo vreme da se ta nepravda ispravi i ja sam pozdravio rečenicu da su gospođa Mihajlović i gospodin Vulin rekli da smatraju da to pitanje treba konačno rešiti i omogućiti tim ljudima pravo otkupa tih 530 stanova.
Dogovoreno je da se održi drugi sastanak na kome će biti pozvani predstavnici svih sedam lokalnih samouprava i taj sastanak je zaista održan 14 dana kasnije, 29. aprila 2015. godine, gde je bilo nekoliko gradonačelnika ili zamenika gradonačelnika ili načelnika gradskih opštinskih uprava. Tu je bio prisutan gospodin Vulin, a u ime Ministarstva građevinarstva je bila prisutna gospođa Damnjanović. Tu je, takođe, konstatovano da je potrebno da se formira jedna radna grupa koja će pripremiti rešenje ovog problema u narednom periodu.
Održan je treći sastanak septembra 2015. godine, šest meseci kasnije. Na tom sastanku je bila gospođa Damnjanović, znači, po treći put, gde smo takođe razgovarali kako tehnički da to pitanje rešimo.
Tada je nastala pauza od godinu i razgori su nastavljeni oktobra ove godine kada je održan četvrti sastanak, gde je bila prisutna gospođa Brnanović i gospođa ili gospođica Atanacković, gde smo takođe na tu temu razgovarali i konstatovali da to pitanje jedino možemo da rešimo donošenjem jednog zaključka. Taj zaključak će pripremiti Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Treba da prođe Sekretarijat za zakonodavstvo, da dođe na Vladu, da ga usvoji Vlada i da suština toga zaključka bude, da se jasno kaže da se na 530 korisnika SIR programa primeni Zakon o izbeglicama, da se pored ovih 3.000 porodica, na koje se primenjuje Zakon o izbeglicama, primeni i na ovih 530 porodica. Očekujem u narednom periodu da ćemo u vrlo razumnom vremenu to pitanje rešiti, da će biti donet zaključak i da će to pitanje biti ispravljeno.
Samo bih želeo još nekoliko stvari da kažem. Od ovih 3.000 porodica, takođe, imamo problem da jedan deo tih porodica ne može da otkupi te stanove, iako Zakon o izbeglicama to dozvoljava. Imamo primer 18 stanara u Pančevu, gde Memorandum o razumevanju sa gradom Pančevo i nemačkom organizacijom ASB to dozvoljava. Međutim, upućen je dopis Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor je bio neodređen. Ljudi su ogorčeni, jer iako im memorandum jasno dozvoljavam otkup tih stanova, oni nažalost to ne mogu da učine.
Takođe, imamo nekoliko slučajeva u opštinama Alibunar, odnosno Vršac, sela Gudurica, Vlajkovac, gde se izbegličkim porodicama onemogućava pravo da otkupe svoje stambene jedinice, iako im to Zakon o izbeglicama to dozvoljava.
Ja želim da pohvalim posebno, kao primer dobre prakse, opštinu Novi Kneževac, predsednika opštine gospodina Overića, i moga kolegu narodnog poslanika, gospodina Radovana Jančića, koji su pomogli da 100 izbegličkih porodica na području opštine Novi Kneževac, u selima Srpski Krstur pod lokalnim i Banatsko Aranđelovo, dobiju pravo otkupa po razumnim cenama, po realnim cenama koje važe u tim mestima. Prethodna DOS-ovska vlast je nažalost dala cene koje su bile sedam-osam puta veće nego što su realno cene u tim selima i koje važe i za domaće građane.
Realna cena jeste oko 1.000 evra, tako da i građani iz tih sela svoje puno veće kuće ne mogu prodati za veći iznos od 1.000, 1.500 evra, a prethodna vlast je, ponavljam dala, odredila cenu da ta kuća vredi 7.000 do 8.000 evra i da se po toj ceni mora otkupiti.
Na kraju, takođe, želim da pomenem jedan veliki problem koji se tiče 57 porodica od kojih je 51 izbeglička i šest porodica iz reda domaćeg stanovništva, a tiče se stanova kojima upravlja državna firma DIPOS. Naime, nekoliko desetina porodica je dobilo pravo otkupa tih stanova, to su državni stanovi, međutim, 57 porodica to pravo nema, ponavljam 51 izbeglička porodica. To su stanovi koji se nalaze u ulici Pere Todorovića 41 stan, u ulici Kraljevačka 12 stanova, ulica Braće Grim dva stana, Stevana Musića jedan stan i Prve Pruge jedan stan. Ti su stanovi trošni, ti su stanovi u lošem stanju i mislim da bi bilo dobro da Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pomogne da se taj problem reši i da tih 57 porodica dobije pravo otkupa tih stanova pod povoljnim uslovima.
Ja na kraju zbog nedostatka vremena ću završiti svoje izlaganje, apelujem na gospođu Mihajlović i na Ministarstvo da pomognu da svi ovi problemi koje sam u kratkim crtama izneo budu rešeni u razumno vremenskom roku. Na kraju, želim da kažem da ću u danu za glasanje glasati i za ovaj zakon i za druge zakone iz ovoga seta. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih postavio dva pitanja Ministarstvu spoljnih poslova i dva pitanja ministarki Mihajlović i ministru Vulinu.
Što se tiče Ministarstva spoljnih poslova, pitanja će se odnositi na situaciju u Hrvatskoj. Brojne situacije pokazuju da se u Hrvatskoj odvija otvoreni proces rehabilitacije ustaštva i ustaške ideologije i da hrvatsko društvo nema snage da se suoči sa svojom zločinačkom prošlošću iz vremena Drugog svetskog rata i iz vremena devedesetih godina.
Značajan doprinos tome procesu daje, nažalost, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, jedan broj hrvatskih političara, ali i jedan broj javnih ličnosti, sportista, pripadnika katoličke hijerarhije, umetnika i drugih.
Naveo bih samo nekoliko primera, šovinističkoga i profašističkog, ponašanja hrvatske predsednice. Kolinda Grabar Kitarović je, nedavno, prilikom posete u Kanadi se slikala sa ustaškom zastavom i nakon povratka izjavila šokantnu izjavu da ona u tome ne vidi ništa sporno.
Zatim, hrvatska predsednica ide redovno na poklonjenje streljanim ustaškim zločincima u Blajburg i tamo polaže cveće na jednu spomen ploču na kojoj se nalazi ustaška šahovnica i na toj ploči piše – u čast i slavu poginulim hrvatskim vojnicima.
Hrvatska predsednica je izjavila da obožava da sluša, glavnu zvezdu na hrvatskoj estradi, proustaškog pevača Marka Perkovića Tomsona, koji peva o klanju Srba. Hrvatska predsednica nije osudila nedavno paljenje srpske zastave u Glini, čime se otvoreno poziva na linč preostalih Srba u Hrvatskoj.
Hrvatska predsednica, kao vrhovni komandant hrvatskih oružanih snaga, nije osudila misu koju je služio vojni vikar Treće gardijske brigade. Konačno. najnoviji događaj, jeste činjenica da se hrvatska predsednica nije usudila podizanje spomen ploče sa ustaškim pozdravom u centru Jasenovca, čime je direktno uvredila stotine hiljada ubijenih Srba, Roma i Jevreja u zloglasnoj NDH.
Postavio bih, prvo pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će naše Ministarstvo uputiti najoštriji protest hrvatskoj strani, u kome će izneti sve ove činjenice i tražiti da Hrvatska započne proces suočavanja sa svojom prošlošću?
Takođe, drugo pitanje – kada će naše Ministarstvo spoljnih poslova poslati oštar protest predsedniku Evropske komisije, predsedniku Evropskog parlamenta, predsedavajućem Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta, šefu grupacije Evropske narodne partije, čija jedna članica i Hrvatska Demokratska zajednica i zatražiti da institucije Evropske unije konačno pošalju jasnu poruku zvaničnom Zagrebu da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo i da Hrvatska izaziva nemir, nestabilnost i širi mržnju u ovome regionu?
Postavio bih, takođe, dva pitanja Ministarstvu rada, zapošljavanja, socijalna i boračka pitanja i Ministarstvu građevinarstva, odnosno gospođi Mihajlović i gospodinu Vulinu, vezano za problem 530 porodica, korisnika SIR programa.
Naime, u Srbiji imamo oko 3.500 izbegličkih porodica koje su rešile svoje stambeno pitanje. Tri hiljade porodica je dobilo pravo da otkupi svoje stanove po Zakonu o izbeglicama, ali, nažalost, 530 porodica to pravo nije dobilo, a oni žive u sedam gradova. To su gradovi Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Kraljevo, Pančevo i opština Stara Pazova.
Mislim da se radi o jednoj velikoj nepravdi, da 530 izbegličkih porodica i jednim delom porodica domaćeg stanovništva nemaju pravo na otkup svojih stanova i čekaju da se ta nepravda ispravi punih osam godina.
Postavljam pitanje, gospođi Mihajlović i gospodinu Vulinu, – kada će pripremiti predlog zaključka za Vladu, po kome će se omogućiti da se na ovih 530 kartica primeni Zakon o izbeglicama i da te porodice konačno dobiju pravo otkupa i da znaju da žive u svojim stanovima? Na taj način bi bila ispravljena višegodišnja nepravda prema tim porodicama. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Naime, navedeno ministarstvo je leta 2014. godine pripremilo Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Krajem 2014. godine bilo je održano nekoliko javnih rasprava i kroz te javne rasprave smo uočili da postoje određeni nedostaci u samom Nacrtu zakona. Podsećam da u Srbiji ima negde oko 400.000 boraca, od toga oko 50.000 pripadnika vojske i policije bivše Republike Srpske Krajine.
Ključna zamerka, pre svega, Krajišnika, krajiških boraca jeste da tim nacrtom zakona nije predviđeno pravo na priznanje ratnog staža u dvostrukom trajanju posle 27. aprila 1992. godine, dakle kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. To je veliki problem, jer se Krajišnici zbog ovakvog nacrta zakona osećaju diskriminisano, uvređeno, povređeno, jer smatraju da su se časno borili za svoja ognjišta i za SFRJ, Saveznu Republike Jugoslaviju i Republiku Srbiju.
Drugi problem jeste što tim nacrtom zakona preti opasnost da invalidi, krajiški invalidi, porodice krajiških palih boraca izgube pravo na porodičnu i ličnu invalidninu ako su stradali posle 27. aprila 1992. godine. Takođe, ministarstvo je počelo na nezakonit način da primenjuje već ovaj nacrt zakona i svim onim invalidima i porodicama palih boraca koje borave tri meseca duže izvan Srbije se ukida pravo na porodičnu i ličnu invalidninu.
Takođe, ukinuto je i pravo ličnu invalidninu za 170 civilnih invalida rata sa područja Krajine. Mislimo da to nisu dobre stvari i da bi trebalo nadležno ministarstvo u narednom periodu da popravi ovaj nacrt zakona pre ulaska u skupštinsku proceduru. Zbog toga postavljam nekoliko pitanja.
Prvo pitanje jeste - zbog čega Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja uporno odbija da u nacrt zakona stavi odredbu da sa svim pripadnicima Vojske i policije RSK prizna ratni staž u dvostrukom trajanju u periodu od 1991. do 1995. godine
Drugo - zbog čega se porodicama palih boraca, invalidima ukida pravo na ličnu i porodičnu invalidninu ako borave više od tri meseca izvan Srbije? Pravo na porodičnu, ličnu invalidninu je stečeno pravo i ono ne sme biti ukidano.
Treće pitanje - zbog čega je civilnim invalidima rata sa područja Krajine ukinuto pravo na ličnu invalidninu?
Četvrto pitanje jeste - kada će konačno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da pošalje nacrt zakona na Vladu i kada će predlog zakona doći u Skupštinsku proceduru?
Mislimo da je krajnje vreme da se na jedan sistemski način reguliše pitanje 400.000 boraca u Srbiji, a posebno oko 50.000 Krajišnika, odnosno pripadnika Vojske i policije Republike Srpske Krajine. Mislim da je to važna stvar da je to civilizacijski i moralni i nacionalni dug države Srbije prema najvećim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, a to su Srbi stradali na području sadašnje Hrvatske i Federacije BiH. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, povod za moja današnja pitanja Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije jeste višednevna poseta glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca zvanično u Sarajevu, u sklopu njegovih priprema za šestomesečne izveštaje Savetu bezbednosti.
U toku svog boravka, zvanično u Sarajevu, gospodin Bramerc se sastao sa porodicama nestalih lica, sa delegacijom Saveza logoraša, koji su izrazili svoje nezadovoljstvo zbog činjenice da Tužilaštvo BiH ne radi svoj posao kako treba, odnosno ne podiže optužnice protiv počinilaca ratnih zločinaca, protiv Srba.
Ja ću samo navesti nekoliko primera koji najbolje pokazuju kakav je bio obim zločina protiv srpskog naroda za vreme odbrambeno otadžbinskog rata u BiH, a da se ništa na tom planu nije učinilo.
Prvi primer jeste selo Sjekovac u opštini Brod, u Bosanskoj Posavini i to je prvi masovni zločin na početku rata u BiH, kada je ubijeno devet srpskih civila. Zatim, imamo zločine u drugim mestima opštine Brod, zatim u opštinama Orašje, Odžak, Brčko, Derventa, ništa se nije učinilo na procesuiranju ratnih zločina Bosanskoj Posavini.
Zatim, imamo brojne zločine na području Sarajeva, od Dobrovoljačke ulice. Prema podacima Saveza logoraša, na području Sarajeva, za vreme rata bilo je 126 logora za Srbe, pomenuću samo neke od najzloglasnijih, kao što je Silos, Kasarna Viktor Bubanj, zatim Jama kazani, gde su ubijani na zverski način sarajevski Srbi i bacani tamo. Ništa nije učinjeno od strane tužilaštva BiH da se pokrene procesuiranje zločina protiv Srba u Sarajevu.
Zatim, imamo brojne zločine u Podrinju, od strane snaga Nasera Orića, u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Vlasinica, Skelani. I tu takođe ništa nije učinjeno na kažnjavanju počinilaca zločina protiv Srba u tom području.
Imamo mnogobrojne zločine od strane Armije Petog korpusa, Armije BiH, na čelu sa Atifom Dudakovićem u 13 zapadnokrajišnih opština. Tu su takođe dejstvovale 1994/95. godine i snage Hrvatske vojske, izvršile agresiju na taj deo područja gde je živeo srpski narod. Tu imamo takođe brojne zločine od sela Kamen u Glamoču, zatim zločine u Drvaru, selo Čaprazlije, Grahovo, zatim u Livnu, Krupi i najveći zločin je bio u Mrkonjić gradu, gde su hrvatske snage na zverski način ubile 181 srbina i zatrpale u zajedničku masovnu grobnicu.
Nažalost, prošlo je 20 godina od završetka rata na području BiH, a faktički i dalje stojimo na početku vezano za kažnjavanje zločinaca iz reda bošnjačko-hrvatskog naroda u odnosu na srpske ratne zarobljenike i civile.
Ja bih želeo da postavim, odnosno da prvo kažem jednu informaciju. Na sajtu Tužilaštva za ratne zločine, objavljeno je da je u 329 predmeta ratnih zločina, naše tužilaštvo razmenilo informacije, dokaze sa tužilaštvima za ratne zločine u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i sa UNMIK-om, odnosno EULEKS-om. Od toga broja, sa hrvatskom stranom 166, sa Sarajevom 53, sa Podgoricom 13 i sa UNMIK i EULEKS 97.
Ja postavlja tri pitanja našem Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo, koliko predmeta ratnih zločina se odnosi na zločine protiv Srba u Hravatskoj, BiH, Crnoj Gori, KiM?
Drugo pitanje, u koliko predmeta ratnih zločina protiv Srba su tužilaštva Hrvatske, BiH, Crne Gore, odnosno UNMIK, EULEKS podiglo optužnice vezano za zločine protiv Srba?
I treće pitanje, kada će naše tužilaštvo za ratne zločine da pokrene istrage u svim onim predmetima za koje poseduje konkretne dokaze i informacije da su učinjeni zločini protiv Srba, a to nisu pokrenula nadležna tužilaštva u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, odnosno UNMIK, EULEKS. Hvala.