Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem da koalicija Udruženja izbeglica i ja kao njen predsednik i član poslaničke grupe Srpske napredne stranke, snažno podržava nameru Vlade Republike Srbije da se konačno reši pitanje 1.300.000 bespravno izgrađenih objekata.
Nije mi jasno, kada ovde opozicija često koristi tezu da se ovim zakonom dovodi u pitanje vlasništvo nad zemljom. Ovde, po našem mišljenju stvar je vrlo prosta.
Imamo prvo pitanje izgrađenih objekata, imamo pitanje vlasništva nad parcelama. Mi svi znamo da je tokom 70-ih godina uz prećutnu saglasnost vlasti izgrađena divlja naselja, recimo, Ribnica kod Kraljeva, Kaluđerica u Beogradu. Da je tokom 90-ih godina u talasu dolaska izbeglica izgrađeno niz izbegličkih naselja, Altina, Borča, Ovča, delovi Zemun Polja, Grmovac, Busije, Plavi Horizonti itd. U prvom delu 80-ih godina obično su ljudi kupovali zemlju na osnovu ugovora sa dva svedoka. Devedesetih godina kupovali su parcele na osnovu ugovora koji su overeni u sudu. Imamo i treći model gde su opštine kao opštine prodavale zemlju na osnovu rešenja o dodeli zemljišta.
Kao što sam rekao treba razdvojiti dve stvari. Znači, pitanje upisa vlasništva nad objektom i pitanje parcele. Mi se zalažemo i smatramo da je jedini ispravan pristup da se u obzir uzmu kupoprodajni ugovori i rešenja o dodeli zemljišta. Znači, ako sam ja ili bilo koji čovek, a takvih je preko 95% su kupili zemlju od nekoga na osnovu kupoprodajnog ugovora koji je overen u sudu ili na osnovu rešenja o zemljištu, mislim da je to temelj za upis te parcele u katastar nepokretnosti i da se tu ne može govoriti o uzurpaciji zemljišta.
Tu se postavlja pitanje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Želim da kažem da veliki broj naselja koji su nastali 90-ih godina, kao što sam rekao Busije, Grmovac, Altina, Plavi Horizonti, Borča, Ovča da su ljudi sami tokom 90-ih godina davali sredstva za uređivanje građevinskog zemljišta, da su sami svojim sredstvima gradili vodovod, puteve, pojedine javne objekte i da bi trebalo da Vlada uzme u obzir da su ti ljudi uložili značajna sredstva i da se to uzme u obzir i da se prilikom odlučivanja o visini naknade građevinskog zemljišta tim ljudima izađe u susret, jer je rekao sam najveći broj njih kupio tu zemlju na osnovu potrebe za stambenim objektom.
Dakle, suština je u sledećem - prvi korak upis vlasničkog objekta, drugi korak uzeti u obzir kupoprodajni ugovor koji je overen u sudu i uzeti rešenja o dodeli zemljišta. To su dokumenti koji su suštinski.
Znači, ne može se govoriti da sam ja uzurpirao zemljište, ako sam ja kupio od nekoga tu parcelu od pet ili 10 ari, overio sam u sudu, platio sam pošteno čoveku naknadu ili sam od opštine Zemun kupio u Busijama, Grmovcu, na osnovu rešenja jednu parcelu od šest ari. Znači, ja sam pošteno kupio zemlju i ja tu zemlju nisam uzurpirao. Da li je ona u katastru poljoprivredno zemljište, ili pašnjak, to nije moja stvar, ja samo želi da na osnovu ugovora i rešenja o dodeli zemljišta se mogu upisati i uknjižiti kao vlasnik 1/1.
Mislim da temelj mora biti kupoprodajni ugovor overen u sudu i rešenje o dodeli zemljišta. Imamo problem sa divljim naseljem, recimo, Ribnica ili Kaluđerica gde su ljudi 70-ih godina kupovali zemlju na osnovu ugovora sa dva svedoka. Naravno da taj ugovor nije validan, ali ti su ljudi platili nekome, vlasniku zemlje i dobili tu parcelu od pet ili 10 ari, odnosno kupili je. Sad treba videti da u sudskom postupku, oni dokažu da su tu zemlju kupili, da nisu uzurpatori, da nisu, znači sagradili tu kuću bez novčane naknade, da je nisu kupili, i mislim da je to najbolji način da se uzmu ugovori i rešenja i da to bude temelj na osnovu čega će se ljudi upisati u katastar nepokretnosti, u knjižice, kao vlasnici 1/1.
Ovaj Zakon o planiranju iz 2003. godine nije, omogućuje jednu relativnu promenu, a to je pitanje prava prenosa korišćenja, ali nije dovoljno snažio pitanje parcelacije, odnosno razgraničenje katastarskih čestica, tako da vi imate sada, neko ima hektar zemljišta, prodao je pet placeva po 10 ari, pola hektara je prodato, on sada ima problem kako da aktivira ovih preostalih pola hektara, jer sada su suvlasnici, ne samo on, nego onih pet koji su kupili. On sada ima problem kako da oslobodi to zemljište i da ga aktivira i da se pretvori u građevinsku parcelu.
Znači, trebalo bi razmišljati da se osnaži pitanje parcelacije, razgraničenja i da se stvori realni katastar. Da svi budu uknjiženi 1/1 sa jedne strane i da se na taj način podstakne građevinarstvo, jer dok god ne budemo imali realni katastar, odnosno uknjižene građevine 1/1 mi ćemo imati problem.
U tom smislu, pozdravljam i ovde najave amandmana koji će raditi u tom pravcu i smatram da su osnova kupoprodajni ugovori, rešenja, ugovori overeni u sudu i to mora biti osnova da ti ljudi mogu 1/1 da se upišu kao vlasnici, i posebno ponavljam, za izbeglička naselja, uzeto je u obzir du su ljudi 90-ih godina pa do danas uložili značajna sredstva u izgradnju infrastrukture i da ne treba sada i naplaćivati prevelike iznose za naknade zemljišta, jer je već dobar deo tih stvari urađen.
PREDSEDNIK (Nebojša Stefanović): Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Gospođo Đukić Dejanović, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, govorio bih o jednom problemu sa kojim se suočavaju građani Srbije koji su izbegli ili prognani sa područja Republike Hrvatske, a koji su u prethodnom periodu stekli penziju u Hrvatskoj, znači ino penzioneri su.
Šta se dešava? Mnogi od tih građana, izbeglih i prognanih lica žive niz godina ovde u Srbiji, oni su ovde prethodnih nekoliko godina ostvarili zdravstveno osiguranje na taj način što su Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje plaćali po zakonu 12,3% od svoje penzije. Međutim, od marta ove godine filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje su počele da od tih lica traže da se odreknu zdravstvenog osiguranja u Hrvatskoj da bi produžili važenje zdravstvenog osiguranja u Srbiji. Kada su ta lica odlazila u Hrvatsku da traže odjavu osiguranja, uslov im je bio da se moraju odreći i hrvatske lične karte.
Mnogi od tih ljudi ne žele da se odreknu hrvatske lične karte zato što još uvek nisu ostvarili svoja prava u Hrvatskoj, još uvek mnogi traže povratak svojih stanova, obnovu kuća, poslovnih prostora, povratak svog poljoprivrednog zemljišta, devizne štednje, radnog staža itd.
Mi smo pokušali da pronađemo rešenje i uspostavili smo komunikaciju sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, sa molbom da se pronađe rešenje. Republički fond za zdravstveno osiguranje se poziva na konvenciju, na sporazum o socijalnom osiguranju između SRJ i Hrvatske iz 1997. godine po kome nije moguće da imaju dva zdravstvena osiguranja. Sada se ta lica nalaze u jednom procepu. Ovde im više filijale Fonda ne produžavaju zdravstveno osiguranje iako ti ljudi uredno plaćaju 12,3% od svoje ino penzije, a ne žele se odreći svoje lične karte u Hrvatskoj jer gube mogućnost da ostvare borbu za svoja prava. Sada pokušavamo da vidimo i uz vašu pomoć da se pronađe rešenje.
Mi mislimo da država ima takozvano pravo rezerve, odnosno ima mogućnost da propiše jedan širi obim prava za takve ljude koji su po konvenciji i da im izađe u susret. Mi mislimo da bi trebalo naći jedno rešenje da ti ljudi imaju mogućnost da imaju zdravstveno osiguranje u Srbiji, a da im se kao uslov ne traži odjava zdravstvenog osiguranja u Hrvatskoj. Znači, svaki onaj koji želi da plaća 12,3% od svoje penzije neka plaća i ima osiguranje u Srbiji, a ne da se uslovljava da mora da se odrekne svog osiguranja u Hrvatskoj, a time i lične karte u Hrvatskoj.
U tom smislu, moja molba vama da se pokuša pronaći mehanizam da ljudi imaju mogućnost, da imaju dva zdravstvena osiguranja ovo u Hrvatskoj gde je stekao penziju i ovde ako plaća 12,3% od svoje ino penzije. Ljudi su u velikim problemima. Imamo slučaj gospodina, reći ću, gospodina Dmitra Alavanje koji uredno plaća 12,3% od svoje ino penzije ovde u Srbiji i filijala Voždovac mu je redovno na šest meseci produžavala zdravstveno osiguranje. To je sve teklo do 31. jula ove godine i onda 31. jula ove godine filijala Voždovac mu ne želi produžiti zdravstveno osiguranje. Sada, on ne želi da se odrekne lične karte u Hrvatskoj i zdravstvenog osiguranja, a ovde nema mogućnost da nastavi zdravstveno osiguranje. Sada je četiri meseca bez zdravstvenog osiguranja, treba da ide na određena istraživanja i ispitivanja, on ne može i on je u procepu.
Mislim da bi trebalo pronaći jedno rešenje za takve ljude, znači da se iskoristi takozvano pravo rezerve, ne se striktno držati konvencije da ima samo jedno zdravstveno osiguranje, nego da se tim ljudima kao specifičnoj ciljnoj grupi koja još uvek nije ostvarila svoja prava u Hrvatskoj, da im država Srbija izađe u susret i da se nađe to jedno rešenje, da imaju pravo na dva zdravstvena osiguranja. Hvala.

Jesam.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se ako neko od vas misli da kršim određeni član Poslovnika, a mislim da ga ne kršim, samo jedna kratka replika na izlaganje gospođe Đukić-Dejanović. Vi znate, slažem se da državni sporazumi o međunarodnom pravu i po ustavima demokratskih država imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona. Šteta je, imamo primere država koje su potpisivale sporazume o socijalnom osiguranju gde je u poslednjem članu stajalo da svaka država potpisnica ima tzv. pravo rezerve, da može da za svoje građane da jedan širi obim prava, nego što je to propisano konvencijom. To ne piše u ovom sporazumu, nažalost, iz 1997. godine, ali bez obzira što ne piše, mislim da bi trebalo pronaći jedan mehanizam da se tim ljudima izađe u susret samo iz tog razloga što još uvek nisu ostvarili svoja prava u Hrvatskoj.
Mislim da tu postoji, ja verujem, kod vas dobra volja da nađemo taj mehanizam da ljude ne uslovljavamo da su redovne prilike sasvim u redu. Pošto je situacija vanredna i ljudi se dalje bore za svoja prava, mislim da bi tu trebalo vaše ministarstvo, vi lično i sama Vlada, pronaći mehanizam da ti ljudi koji žele da plaćaju 12,3% od svoje ino-penzije, da se ne uslovljava odricanjem za odsluženje u Hrvatskoj. Čak ni to ne bi bio problem da Hrvatska njih ne uslovljava ako se hoćeš odreći osiguranja u Hrvatskoj, moraš se odreći lične karte, tako da je čovek zbog toga u problemu. Da nema odricanja od lične karte, onda bi to sasvim bilo u redu.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, koalicija Udruženje izbeglica je najoštrije osudila sramnu i skandaloznu presudu Haškog tribunala kojom se vređaju ne samo izbegli i prognani Srbi, porodice žrtava, nego i svi građani Republike Srbije.
Postavlja se pitanje – ako Gotovina i Markač nisu krivi, ako "Oluja" nije udruženi zločinački poduhvat, ko je onda proterao pola miliona Srba sa područja severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije, zapadne Slavonije, ko je proterao Srbe iz desetina hrvatskih gradova? Postavlja se pitanje – ko je ubijao Srbe na području današnje Hrvatske? Postavlja se pitanje – ko je sprečio da 50 hiljada penzionera ne dobije zaostale penzije, ko je doneo odluku da se sruši 10 hiljada srpskih kuća u terorističkim akcijama van područja ratnih delovanja u hrvatskim gradovima? Postavlja se pitanje – ko je doneo odluku da se ne isplati dinarska devizna štednja oštećenim građanima, radni staž i mnoge druge stvari? Slična je situacija i sa Srbima koji su proterani sa područja bosanske Krajine i drugih delova današnje BiH.
Zbog navedenoga, naša koalicija je donela odluku da organizuje protestnu šetnju povodom sramne presude Haškog tribunala, koja će se održati u nedelju, 25. novembra, sa početkom u 12.00 časova ispred Saborne crkve. Kolona će zatim ići Knez Mihajlovom ulicom, Terazijama, Trgom Nikole Pašića i doći će do Narodne skupštine. Cilj protestne šetnje jeste da se osudi presuda Haškog tribunala i da se pokrene inicijativa, odnosno zahtev za sazivanje posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije, na kojoj bi se usvojila rezolucija o poštovanju ljudskih prava izbeglih i prognanih Srba i drugih oštećenih građana iz bivših jugoslovenskih republika.
Mi želimo da ovaj predlog rezolucije i zahtev za sazivanje posebne sednice u nedelju predamo gospodinu Nebojši Stefanoviću, predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije i da ga zamolimo da u razumnom roku sazove posebnu sednicu. Cilj te posebne sednice jeste usvajanje pomenute rezolucije, kojom bi se obavezala Vlada Republike Srbije da u svim razgovorima sa Sarajevom, Zagrebom, Parizom, Londonom, Bečom, Vašingtonom i Briselom pokreće pitanje oštećenih građana, masovno kršenje ljudskih prava proteranih Srba i da inicira otvaranje suštinskog dijaloga, da se svi problemi izvade iz ladica fijoka i da se pronađe pravično i trajno rešenje naših problema.
U tom smislu, tražim obaveštenje od Vlade da li će poslati nekoliko ministara koji bi došli i zajedno sa nama se prošetali od Saborne crkve do Narodne skupštine Republike Srbije i time izrazili solidarnost sa našom akcijom. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zatražio bih obaveštenje od ministra finansija i privrede, gospodina Dinkića vezano za Bečki sporazum o sukcesiji. Kao što je poznato Bečki sporazum o sukcesiji je potpisan od strane predstavnika država sukcesora bivše Jugoslavije 2001. godine. Nakon ratifikacije u našim parlamentima stupio je na snagu marta 2004. godine. U prethodnih sedam godina države naslednice su radile na normalizaciji prva četiri aneksa od sedam koliko ih ima. To je Aneks A – pokretna i nepokretna imovina bivše federacije, Aneks B – diplomatsko-konzularna predstavništva, Aneks C – finansijaka aktiva i pasiva i Aneks D – pitanje arhivske građe.
Nažalost, u prethodnih sedam godina države naslednice bivše Jugoslavije nisu razgovarale o jednom ključnom aneksu, a to je Aneks 7, Aneks G Bečkog sporazuma, a on se zove Privatna svojina i stečena prava, i u njemu se kaže da će svim građanima i pravnim subjektima biti vraćena njihova prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima i pretnjama za vreme rata biti poništeni. Taj Aneks G, Aneks 7 Bečkog sporazuma direktno se tiče više stotina hiljada izbeglih i prognanih lica sa prostora bivše Jugoslavije, ali se tiče i velikog broja građana Srbije koji nisu bili izbeglice i prognana lica, ali su od 1945. do 1990. stekli imovinu, imali radni staž, dinarsku deviznu štednju itd. Ne radi se samo o dinarskoj deviznoj štednji, radi se o poslovnim prostorima, kućama, stanovima, zaostalim penzijama, poljoprivrednom i drugom zemljištu itd.
U okviru Bečkog sporazuma o sukcesiji formirano je jedno telo za njegovo sprovođenje. To je Stalni mešoviti komitet. Taj komitet je u prethodnih sedam godina ima tri sastanka i čine ga po jedan visoki predstavnik koje su imenovale vlade naslednica bivše Jugoslavije. Naš predstavnik u prethodnom periodu je bio gospodin Gaša Knežević koji je pre dva meseca podneo ostavku na mesto visokog predstavnika u Stalnom mešovitom komitetu.
Na poslednjem trećem sastanku Stalnog mešovitog komiteta, koji je održan septembra 2009. godine u Beogradu, prvi put se počelo razgovarati o potrebi da ipak Aneks G dođe na dnevni red. Došlo je do različitih mišljenja oko njegovog sprovođenja. Srpska i slovenačka strana su smatrale da je Aneks G moguće odmah primenjivati, dok je hrvatska strana insistirala da je potrebno potpisati bilateralni sporazum za njegovo sprovođenje između država naslednica. Slovenačka i srpska strana su prihvatile ovu hrvatsku verziju i na osnovu toga je Vlada Srbije 31. decembra 2009. godine uputila Nacrt bilateralnog sporazuma zvaničnom Zagrebu za sprovođenje Aneksa G. Od tada do danas zvanični Zagreb nije odgovorio na taj nacrt. Tražili smo od bivšeg premijera i bivšeg ministra finansija, gospodina Cvetkovića objašnjenje – da li je on tražio tokom 2010. godine, tokom 2011. godine, tokom prve polovine 2012. godine objašnjenje od zvaničnog Zagreba zbog čega hrvatska strana odbija da se izjasni o tom nacrtu, da li je dobar, da li je loš, da li imaju svoju verziju itd?
Nažalost, prema našim informacijama, gospodin Cvetković nije tražio to objašnjenje, gospodin Gaša Knežević nije tražio to objašnjenje. Mi sada tražimo dva obaveštenja od gospodina Dinkića. Prvo, kada će gospodin Dinkić inicirati da Vlada Srbije imenuje novog visokog predstavnika u stalnom mešovitom Komitetu za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji? Podsećam da je Vlada Srbije 26. septembra imenovala gospodina Dinkića za predstavnika u Komitetu za sprovođenje finansijske aktive i pasive pri aneksu C.
Drugo, da li će i kada će Vlada Srbije, odnosno ministar Dinkić zatražiti objašnjenje od zvaničnoga Zagreba, kada će biti odgovor, vezano za nacrt bilateralnog sporazuma o sprovođenju aneksa G Bečkog sporazuma o sukcesiji? Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, ja se na početku izvinjavam zbog promuklosti, a nadam se da ćete me razumeti.
Koalicija "Udruženje izbeglica", čiji sam predstavnik u poslaničkoj grupi SNS, će podržati zakon o upravljanju migracijama, jer, kao što su i brojne kolege rekle, ovaj zakon na jedan sveobuhvatan način reguliše ovu veoma važnu oblast, definiše nove nadležnosti Komesarijata za izbeglice i uspostavlja sistem prikupljanja i razmene podataka koji su važni za oblast migracija. Ono što smatramo da nedostaje u ovom zakonu jeste jedno načelo koje je ključno za, pre svega, prisilne migrante, to je načelo poštovanja ljudskih prava i nediskriminacije. Mislim da bi to načelo trebalo uključiti u sam zakon o upravljanju migracijama iz razloga što je temeljni problem prisilnih migranata, u ovom slučaju izbeglih i prognanih Srba sa područja Hrvatske i Federacije BiH, diskriminacija u zakonodavstvu i postupanju nadležnih državnih, regionalnih i opštinskih vlasti.
Samo ću taksativno nabrojati neke od tih problema sa kojima se suočavaju stotine hiljada izbeglih i prognanih Srba, od preko 40.000 oduzetih stanarskih prava, 50.000 penzionera kojima se duguju zaostale neisplaćene penzije, 81 penzija ukupno, imamo 10.000 prognanih lica čije su kuće srušene van područja ratnih dejstava, van područja Krajine, u hrvatskim gradovima od Zadra, Siska, Karlovca, Bjelovara, Zagreba itd. u klasičnim terorističkim akcijama. Imali smo "Kristalnu noć" u jesen 1991. godine u Zadru. Hrvatska je 1996. godine ukinula član 180. Zakona o obaveznim obligacionim odnosima, koji je obavezivao državu Hrvatsku da mora da nadoknadi materijalnu štetu za te uništene, srušene kuće u terorističkim akcijama i poslovne objekte.
Oko deset hiljada porodica, 20 odnosno 17 godina bezuspešno pokušava da ostvari svoje ljudsko pravo za naknadu štete. Nažalost, u tome nisu uspeli. Imamo takođe veliki broj ljudi koji su pod pritiscima i pretnjama bili prinuđeni da svoje kuće, pre svega u hrvatskim gradovima, menja za kuće nekoliko puta manje kvadrature, po pet, deset i više puta manje vrednosti. Nažalost, Republika Hrvatska odbija da vrati njihove kuće, iako su oni protiv svoje slobodne volje bili prinuđeni da zamene te kuće.
Takođe, jedan vrlo interesantan proces koji se dešava u poslednjih godinu dana, naime, Hrvatska je obnovila jedan broj porušenih kuća na području Krajine i šta se sada dešava? Sada Republika Hrvatska traži od tih ljudi da moraju da borave u tim kućama, iako ljudi nemaju uslova da žive na Kordunu, Baniji, Lici i severu Dalmacije. Daću jedan primer Stevana Lazića iz Pakraca, čija je kuća obnovljena 2006. godine, od 180 kvadrata obnovili su pola. Stevan Lazić je zamolio hrvatsko Ministarstvo regionalnog razvoja da li bi mogao da tu kuću proda jer je star čovek i ne može da živi u toj kući sam. Nakon pola godine, dobio je tužbu od Državnog odmetništva Republike Hrvatske da mora da vrati 50 hiljada evra u tu uloženu kuću, iako je on čak nije ni prodao. Ako ne bude vratio te pare, kuća će mu biti oduzeta i prodata.
Imamo niz takvih slučajeva takođe na Baniji, slučaj Premčević, koji mora da vrati 37 hiljada evra, slučaj Tomić u Pakracu – 50 hiljada evra, itd. Takođe, imamo veliki niz problema vezano za otimanje poljoprivredno-građevinskog zemljišta i u Federaciji BiH i na području Hrvatske. Imamo, takođe, problem u Federaciji BiH gde ljudi u velikoj meri ne mogu da obnove svoje kuće. Imamo slučaj sela Kljevci u opštini Sanski Most, gde nijedna kuća još uvek nije obnovljena. Poseban problem jesu povratnici u Hrvatsku. Naime, Hrvatska je donela Ustavni zakon o pravu nacionalnih manjina kojima se garantuje proporcionalna zastupljenost u organima državne uprave, u policiji, sudstvu i drugim organima. Nažalost, 10 godina od donošenja zakona gotovo minimalan broj Srba se zaposlio u državnim organima. Imamo primer opštine Vrgin Most na Kordunu, gde su većina Srbi. U organima lokalne samouprave u državnim institucijama faktički nema Srba.
Mi smatramo da su to ozbiljni problemi i da upravo jedna institucija kao što je Komesarijat za izbeglice bi zajedno sa drugim institucijama trebao jednom aktivnom politikom da u razgovorima sa zvaničnim Zagrebom i Sarajevom pokrene ta pitanja i da ta pitanja rešava.
Za nas je posebno važan jedan član, član 5. Predloga zakona o upravljanju migracijama, koji afirmiše načelo poštovanja međunarodnih ugovora. Posebno je značajan za prisilne migrante, za izbegla i prognana lica, Bečki sporazum o sukcesiji, međudržavni sporazum koji je sklopljen 2001. godine stupio je na snagu 2004. godine, a posebno interesantan Aneks 7, Aneks "G", koji se zove – privatna svojina i stečena prava i u njemu se vrlo jasno kaže da se svim građanima moraju vratiti njihova prava koja su imali na dan 31. 12. 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni pod pritiscima, pretnjama, će biti proglašeni ništavim.
Po Ustavu Hrvatske, član 140, po Ustavu Srbije, međunarodni ugovori imaju jaču pravnu snagu od domaćeg zakona. Takođe, mislimo da je taj Bečki sporazum o sukcesiji, Aneks "G", temelj na šta treba da se osloni Komesarijat za izbeglice u razgovorima sa Zagrebom i Sarajevom. Smatramo da bi trebalo u okviru Predloga zakona uključiti i činjenicu da Komesarijat godišnje podnosi izveštaj nadležnom odboru, mislim da je to Odbor za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, da se članovi tog odbora upoznaju sa aktivnostima Komesarijata i sa sprovođenjem ovog zakona.
Koalicija "Udruženje izbeglica" će predložiti poslaničkoj grupi SNS da u okviru Odbora za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja se formira jedan pododbor za izbeglice i migracije, koji bi pratio rad Komesarijata za izbeglice i koji bi na jedan konstruktivan način doprinosio da se ovi problemi što pre izvade ispod tepiha, iz fijoka, stave na sto i počnu rešavati.
Takođe, smatramo da u Predlogu zakona o upravljanju migracijama bi trebalo u članu 10. da se omogući da u savetima za migracije, koji su inače osnovani u preko 100 opština i gradova u Srbiji, pored predstavnika lokalne samouprave i lokalnih institucija, budu obavezno i predstavnici udruženja koja su osnovali izbegla, prognana i raseljena lica, da bi mogli na aktivan način da učestvuju u kreiranju lokalne politike, u rešavanju problema u procesu integracije. To je, pre svega, rešavanje stambenog pitanja.
Na kraju želim da kažem da je ovo veoma važan zakon i da njegovim donošenjem smatramo da se otvara jedan prostor da Komesarijat za izbeglice i migracije, kako će se zvati, zajedno sa drugim institucijama krene u jedan aktivan proces uspostavljanja dijaloga sa Zagrebom i Sarajevom i da se konačno ovi problemi koji postoje, koje sam delimično nabrojao, počnu rešavati i da zaista oštećeni građani osete da je došlo vreme da njihovi problemi dođu na sto i da konačno neko stane iza njih i pokaže da Vlada Republike Srbije i Komesarijat za izbeglice i migracije će učiniti sve da ti problemi budu rešeni u narednom periodu. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da reagujem na jednu krupnu neistinu koju je rekao narodni poslanik Janko Veselinović. On je rekao da je na inauguraciji predsednika Nikolića bio pozvan…