Uvaženi potpredsedniče, gospodine Arsiću, nisam imao nameru da govorim o ovome zato što gospođa Maja Gojković, predsednik Narodne skupštine to bolje od mene zna. Moram to da kažem, a i određeni broj poslanika.

Dozvolite ipak kao profesor koji je radio sa studentima godinama i đacima, da kažemo da smo još u toku srednje škole učili logiku, sećate se. Pod pojmom čovek, šta smo podrazumevali? Pod pojmom žena? Ovo ste, gospođo predsednik, Maja Gojković potpuno je u pravu. Ne može biti predsednica. Ja ću reći zašto je to, po mom mišljenju i trebamo se držati našeg zaista srpskog jezika. Kada se kaže predsednik, podrazumeva se pod tim pojmom i ženska osoba i tu nema zaista dileme. Predsednica, poslanica, pa pismo vi ste učili latinski jezik znate, a i staroslovenski to je pismo, poslanica njegove svetosti Patrijarha Pavla, božićna.. itd.

Ljudi, potpuno ste u pravu, i vi gospodine Arsiću, i gospođa Maja Gojković i dve gospođe sa desne strane, Radeta i u tom delu. Dakle, tu nema dileme.

Zašto je to nastalo? Ovo je moje mišljenje, ne kažem da je istina.

Htelo se na neki način istaći da bi se dala ravnopravnost jača nego što jeste u tom delu, ali to ništa ne znači. Ravnopravnost žena mi moramo osigurati u praksi. I to ko mora osigurati? Ne samo one nego i mi muškarci. To je suština. Ne trebaju se žene boriti za funkciju predsednika Narodne skupštine, nego mi muškarci moramo to osigurati. To je to i potpuno ste u pravu vi koji ste diskutovali. To je s jedne strane.

S druge strane, tačno je da je to nametanje, ja nisam jezičar ali voleo bih da me demantuju jezičari, nametanje određenih standarda koji ne postoje u srpskom jeziku. Daću primer. Meni je jedan kolega koji je bio dekan jednog fakulteta, zbog kojega sam čak i u trećinskom odnosu dobio otkaz, ovako rekao – gospodine Atlagiću vi govorite srbijanskim jezikom. Ja kažem, da li ste vi normalni. Ja govorim srpskim jezikom. Onda ga ja pitam kojim jezikom govore Crnogorci jel crnogorijanski ili Hrvati? Znate šta se htelo s tim? Da se razbija srpski etnos u celini. Srpskim jezikom govore Srbi. Ne u Bosni ne govore. Dakle, to je to razbijanje državnog i nacionalnog identiteta kroz jezik. To je suština.

Vidite, Hrvati kažu voz – munjovoz. Ja to nikada neću reći. Kako će reći kondukteru u vozu, evo neka mi neko kaže. Munjovozni kartorupo bušić, e ja to nikada neću reći. Ja sam to u hrvatskom Saboru 90-te godine rekao nikada taj izraz, ali poštujem druge. Kako kaže petao – jutroklik. Zovite ga vi, za mene je to. Voznotesna severnica – kompas, busola itd. Sada 20 godina kasnije napuštaju pomalo i vide da su to obične gluposti.

Zašto se to onda govorilo? Zato što se htelo na neki način naglasiti da je Hrvatska država koju niko neće negirati. Ali, ne možete nametati reči da bi se odvajali jedinstvenog u to vreme jezika. Kao što to rade iz nama bratske republike bivše, iz jedne susedne zemlje. Dakle, to je suština. Ne može se reči crnogorijanski jezik. To je van pameti. Milogorac. Šta mu je milogorac? Okolobrbušni pantalodržac – kaiš. To je van pameti.

Potpuno ste u pravu. Sada shodno tome i vaspitanju i obrazovanju isto se to 20 godina, ukinulo se vaspitanje, a onda smo uveli obrazovanje ili edukacija. Edukacija u jednoj državi, neću da ih nabrajam zbog vremena, znači vaspitanje i obrazovanje na zapadu. U drugoj ne znači, samo obrazovanje. To je nametnuto. Imamo divnu srpsku reč – vaspitanje i obrazovanje. Onda smo uzeli samo obrazovanje jer nam je nametnuto da vaspitanje izbacimo iz škole kao faktore vaspitanja.

Naš uvaženi ministar Šarčević koji je vratio sada pojam obrazovanje i vaspitanje, a strategiju ćemo tražiti da se zove strategija razvoja vaspitanja i obrazovanja, ono što je srpski i tradicionalno. Ja nisam jezičar, ali ovi su za standardizaciju jezika potpuno u pravu u tom smislu. Čuvajmo svoj srpski jezik bez namere da bilo čiji drugi želimo da umanjimo. To je suština.

Nemojmo mešati naciju i državu. Nacija je jedno, država je drugo. Kada se kaže državni i nacionalni suverenitet. Jezikom srpskim mogu govori i druge države, kao što je i engleski, a i govore. Vi to znate bolje od mene. Ja nisam jezičar. U pravu ste gospođo Gojković, nema američki. Pomalo to dolazi na svoje mesto.

Lično mislim da se želelo naglasiti ravnopravnost žena. Nemaju oni šta dobiti. To se podrazumeva da potpuno ravnopravnost imaju, ne da se oni bore. To valjda mi moramo osigurati. Što rekoše ustavna kategorija. Ako to ističemo kod žena onda se segragiraju, nikada neće postići svoja prava. Meni je drago da su one to postavile sada na dnevni red. Ja se zaista slažem, ali neka ide kako ide.

Dakle, ne može biti srbijanski jezik, nego srpski jezik. Shodno tome, u susedne zemlje, vi izvodite zaključak. Ako je mašinac, kako je žena? Evo, neka mi odgovori neko. Kako, mašinka, mašinica? Vi to kažete, ja ne. Mi možemo karikirati do nebesa i tako dalje. Dakle, radnik – delatnik. Neko kaže delatnik, ali ja ću reći radnik, prosvetni radnik, a neću prosvetni delatnik i tako hiljadu primera. Nisam jezičar, ali eto u tom smislu.

Kad sam već uzeo reč, vezano za arhive, molim vas, to je zaista zakon, potpuno ste u pravu, nakon dugog niza godina. Moram da pohvalim Novi Sad i rukovodstvo u Novom Sadu, što je grad Novi Sad dobio novi arhiv, nakon koliko godina, nismo takvu zgradu dobili. Mislim da je potpuno u pravu i o tome će verovatno uvaženi narodni poslanik Mićin i gospođa Maja Gojković govoriti, više to znaju i bolje nego ja, ali kada sam uzeo reč da damo podršku u tom smislu. Zašto Novi Sad? Ja o tome neću da govorim, jer bolje to od mene gospođa Gojković zna i gospodin Mićin, jer oni su Novosađani i nemam nameru o tome da govorim.

Dozvolite samo dve rečenice da kažem, da podržavam kada dođe na red amandman iz najmanje dva razloga. Prvo, što to zaslužuje Novi Sad, kao prestonica kulture u kojem se nalaze tradicionalne kulturne ustanove, s jedne strane i što je to biser etičnosti nacionalnih manjina. To je biser. Arhiv neće biti samo za Srbe, nego za sve nacije koje se nalaze, a u Vojvodini, ne samo u Novom Sadu i to je suština. Građa arhivska biće i Mađara i Srba i svih drugih. To znaju arhivisti koji se bave strukom.

Da ponovim, nažalost, mi nemamo arhivistiku kao pomoćnu istorijsku nauku. O tome sam govorio dva dana, tri i zalagaću se dok god sam živ da to osposobimo jedan deo ljudi. Dalje, mi smo juče govorili ovde koliko imamo u dijaspori našeg naroda, u 13 zemalja dva miliona i nešto, ali poštovani narodni poslanici, imamo 350 hiljada srpskih toponima. Zamislite? A toponomastikom kao pomoćnom istorijskom naukom, evo, neka mi navede neko ko se bavi u ovoj državi? To je tragedija.

Dobro je što su arhivi, za Novosađane zaista sve hvalospeve, ali sada ćemo osigurati i arhiviste, a imaju oni dobre naučne radnike, tamo, zaista. Arhive kao ustanova gde se čuva i koristi arhivska građa. Novi Sad je to zaslužio iz više razloga, o tome će uvažene moje kolege govoriti. Ja nikada neću reći poslanica, a vi govorite. Ja ću uvek reći, uvaženi narodni poslanik i za žene i za muškarce. Hvala vam.

Samo nekoliko rečenica.

Potpuno ste u pravu gospodine ministre, samo da kažem, kada su arhivi u pitanju kroz prošlost kako je to bilo.

Pođimo od susednih republika. Danas se u Zagrebu zove Hrvatski državni arhiv, a zvao se Arhiv Hrvatske nekada, zvao se Arhiv hrvatsko-slavonsko-dalmatinsko zemaljski itd.

Isto tako kod Arhiv Srbije, da li će se drugačije zvati? Ovo ste potpuno u pravu. Moraju se niz stvari, u prvom redu Ustav da menja, jer oni, Hrvati nazivaju Hrvatski državni sabor, a mi Narodna skupština Republike Srbije i nema razloga da mi ovo ne podržimo. Hvala Bogu da ćemo glasati, vladajuća koalicija. Ali je dobro što smo svi diskutovali o ovome. Da se lepo raspravi, da se vidi da imamo mišljenja različita. To je bogatstvo ove Skupštine. Bilo bi mi drago da oni kojih večeras ovde nema, ovih iz DOS, da pokušamo, da i oni kažu svoje mišljenje.

Dakle, danas se u Dubrovniku naziva Hrvatski državni arhiv u Dubrovniku, Hrvatski državni arhiv u Zagrebu, ali na nama je da mi to dogovorimo da li će ostati Arhiv Srbije ili srpski državni arhiv, kad se bude menjao Ustav, a onda možda će se i Skupština drugačije zvati. To je dobro da vidimo.

Što se tiče jezika, ja se nadam da će i taj zakon doći u ovu Narodnu skupštinu i dobro je da smo o svemu ovome govorili.

Još jedanput kažem, drago mi je posebno za arhiv, Arhiv grada Novog Sada. Kada sam već uzeo reč, možete i vi biti, i ova Vlada ponosni, a i predsednik Republike Aleksandar Vučić, što pripadate jednom vremenu kada se 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja nakon 175 godina vratila tamo gde joj je i mesto bilo. To su ogromne stvari. Uvaženi narodni poslanici danas su o tome govorili.

Nije to mogao niko ranije. Bilo je pokušaja, vi znate kao i ja, od mnogih predsednika Republike. Uspelo je to ovom predsedniku zbog autoriteta i ugleda koji ima ova država, ova Vlada i ovaj predsednik i tu nema dileme, ali i zbog ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, a isto tako i povratak ovih slika.

Ovo je jako bitno, zato što je Miroslavljevo jevanđelje jedan od najstarijih, najznačajnijih i najboljih spomenika srpske ćirilice. Neko će reći srpsko-slovenske, ali ja kažem srpske ćirilice itd. Mi smo videli, imamo pokušaja svojatanja toga.

Moram da napomenem, 2012. godine u Zagrebu je održan naučni skup, Hrvatska akademija nauka i umetnosti održala je, gde se pokušalo svojatati to. Naravno da se to neće uspeti.

Dakle, izuzetna je važnost toga jednog lista. Neki kažu – šta će mi jedan list? Toliko je pokušaja bilo bivših predsednika, dugo godina itd. Uspelo je to. Znate li zašto je uspelo? To je mogao samo čovek kome su nacionalni državni interesi iznad svega, i rodoljub. Ja znam da to mnoge boli kad to sad kažem. To nije mogao Boris Tadić, a niko mu nije branio, jer on je rekao, citiram – šta će mi vojska? Završen citat. A naša vojska danas uživa ugled takav kakav uživa i određeni nivo smo dostigli, zavidan nivo.

Još jedanput da kažem, arhivi ne afirmišu samo nacionalni identitet srpskog naroda, nego i drugih naroda i, vrlo je bitno, nacionalnih manjina. To mi znamo koji ulazimo u te ustanove itd.

Na nama je sada i na nacionalnim manjinama da osiguramo arhiviste da koriste arhivsku i bibliotečnu građu. To je problem fakulteta, a ne Ministarstva kulture. Ali, ja znam da sada Vlada radi u saglasju sa većinom akademske zajednice, hajde da kažem, većinu članova, a jedan mali deo što neće da sarađuje, to je druga stvar, i da idemo u pravom pravcu, ono što se nije išlo godinama. I to je suština.

Dobro ste rekli, kada se bude menjao Ustav, raspravu ćemo voditi, možda ćemo sve da promenimo.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Hvala još jedanput za ovo Miroslavljevo jevanđelje. On je jedan od dragulja kaligrafske pismenosti srpske srednjovekovne i umetnosti u celini. Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu ste gospodine ministre kad kažete da je vaspitno-obrazovni proces kontinuirani i planski. To svi znaju koji su slušali pedagogiju, osnove, istoriju pedagogije i pedagoških ideja.

Ono što je vrlo bitno, ja se izvinjavam, daću nekoliko podatka.

Još daleke 1882. godine, kad je uvedeno obavezno osnovno obrazovanje, Stojan Novaković kad ga je uveo, nije odmah doneo nastavni plan i program. Dakle, ovo radi istine i onih koji prate vaspitno-obrazovni proces. Zakon je donesen o obaveznoj osnovnoj školi 1882. godine, ali nastavni plan i program je donesen tek 1884. godine i on se menjao, 89, 91.

Dakle, nastavni planovi i programi se stalno menjaju i reforma je stalni proces. Zašto?

Vi koji ste slušali didaktiku, vrlo dobro znate da princip aktualizacije nastavnog procesa u pogledu nastavnih planova i programa je princip broj jedan. Šta to znači sada? Znači upravo digitalizacija, jeste ta koju ubacujemo u sve nastavne planove i programe.

Pitaćete me šta to ima veze sa istorijom? I te kako. Na mom fakultetu, 20 godina se sluša osnove informatike. Ali na drugim, ja to ne znam. Zašto? Pa, kad mi dođe u Narodnu biblioteku istoričar ili bilo koji iz društvenih nauka da može da naruči literaturu na kompjuteru, na primer. Da ne pričam o drugim stvarima.

E, sad, da vidite, što se tiče plata. Ministar to vrlo dobro zna, jer ima prilično dobro iskustvo u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

Gospodo narodni poslanici, još daleke 1974. godine, to je prvo moje radno zaposlenje, borili smo se tada da u prosveti imamo platu takvu kakav je bio u to vreme proces Republike. Onda smo se borili 1984. godine u prosveti da tada imamo prosek republički. Godine 2000. neću da govorim. Ali, gospodo, danas imamo taj prosek. I to je, ministre, uspeh u tom delu.

Da li može bolje? Može i biće.

Što se tiče materijalne osnove rada, a vi znate koji radite u školi i na fakultetima šta to znači, a znači poboljšanje uslova u kojima vaspitno-obrazovne ustanove rade, a to znači škole i fakulteti.

Ja pitam prosvetne radnike - da li je tačno da je zadnjih sedam godina u tom delu više sagrađeno ili dograđeno ili opravljeno vaspitno-obrazovnih ustanova nego pre 20 godina? Izađite, gospodo, sa podacima pa recite da li je u prosveti, u zdravstvu, itd.

Zakon treba stalno, ovo što ste rekli, da se menja, pod udarom novih spoznaja, jer bi ostali u srednjem veku. I tačno dajemo šanse jednako svima. Najbolji će biti stručnjak onaj koji završi dualno obrazovanje. Zašto? Jer ima šansu da bude genijalni stručnjak sa završenim fakultetom, da zna teoriju i praksu.

Izvinite što ću citirati Lenjina, koji je rekao - nema teorije bez prakse ni prakse bez teorije. Još je pre njega osnivač didaktike Komenski, jedan od najvećih pedagoga, itd.

Da ne govorim, kad već neki spominju, period od 1990. do 2000. godine. Šta smo mi, gospodine ministre, do 2000. godine uradili? Uništili vaspitanje i obrazovanje.

Pokojni Gašo Knežević, izvinjavam se što spominjem, je uništio vaspitno-obrazovni sistem. Skroz ga je uništio. Sve bivše tekovine od hiljadu godina bacio je pod noge i uveo haos u vaspitno-obrazovni sistem.

Trebalo ga je zaokružiti i mi ga, ministre, danas imamo. Zahvaljujući vama smo ga zaokružili. Nismo znali koliki je broj prosvetnih radnika u osnovnoj i srednjoj školi. Danas to sve znamo. Materijalnu osnovu. Pa i plate idu.

Ali, bogami, vodimo računa i o nadarenima. I treba da vodimo. Ali, vodimo računa i o onim sa dopunskom nastavom.

Dakle, u celini, i sad ovo što ste vi rekli, pitanje je koliko hoće neko sa dobrim namerama da vam to prizna. Radite sada pravu stvar - na kvalitetu, jer nam je kvalitet pao, zahvaljujući 2000. godini i haosu, jer su hteli odmah uništiti sve što je hiljadu godina postojalo, još iz srednjeg veka, učenje kroz manastire. Sve je bačeno kroz noge. Došao odjednom, ništa, haos. Sistem je uspostavljen, šansa data svima jednaka i mislim da idemo u pravom smeru.

Drago mi je da ste vi jedan od ljudi koji je tada, te 2000. godine, mi to vrlo dobro znamo, išao da sam realizuje neke stvari. Ono što mnogi danas ne mogu da pojme, ne mislim ovde na poslanike, mislim na radnike u vaspitanju i obrazovanju, samo da vam kažem da je i moja malenkost 1984. godine imala jedan srednjoškolski centar koji je bio najveći u bivšoj Jugoslaviji. Još tada smo imali jedan od modela, ovo ste

odlično rekli, gde smo imali tvornicu u školi, pa smo proizvodili auspuhe za automobile i prodavali ovde u Beogradu, ali to je jedan model. Vi ste lepo objasnili, dualno obrazovanje je jedan od modela i to je suština.

Dakle, reforma se preko noći ne sprovodi. Pokušao je pokojni Gašo Knežević i uništio vaspitno-obrazovni proces. To je kontinuirani proces. Nastavni planovi i programi se stalno dorađuju. Kakav je položaj vaspitno-obrazovnih radnika unutra. Jako težak. Odmah da kažem, to je rudarski posao, ako ga vole, a većina voli, većina prosvetnih radnika voli.

Da li su oni krivi nečemu? Pojedinci da, 90% je časnih i čestitih prosvetnih radnika, ali društvo treba da stvori uslove, ovo što sad radi, jer smo izgubili uslove, išli smo u haos, dakle, u tom delu.

Zalažem se za ovaj kvalitet, što ste rekli u uvodnom delu, to je prava stvar, jer smo sistem zaokružili i ne možemo nastavne planove i programe, kao 2000. godine, preko noći. Pa, ljudi, smeju nam se pedagozi koji su učili istoriju školstva i pedagoških ideja. Svi nastavnici to znaju, da to ne ide preko noći. Treba i njih obučiti i nas za neke stvari. Nastavnik sam se usavršava dva časa dnevno, ne samo on, pazite, nego i čuvar. Svaki čuvar mora dva sata na svom radnom mestu da se usavršava, mora kompjuterom da radi da zna, mora savremene stvari. Da se ubacuje bez toga, pa ajte, molim vas.

Mi smo izbacili vaspitanje, vratili ste ga sad i sad ga dorađujemo. Polako, lagano, to je proces, jer moramo vaspitati roditelje. Nek se roditelji ne ljute, jedan deo devedesete godine bili su naši đaci. Da li je tačno? Tačno je. Od devedesete do 2000. godine, do 2012. godine je uništen vaspitni sistem, vaspitanje i obrazovanje, i oni su danas roditelji. Izbačeno je vaspitanje. Moramo i sa njima mnogo da radimo, da ih obučavamo, roditelje. To je stvar direktora škola, razrednih starešina i to nije lako. Zato se zalažemo za kvalitet u vaspitanju, ono što ste rekli, u obrazovanju, ne mogu svi biti direktori škole. Izvinite, ne mogu ni pedagozi.

Ja polažem, kao, evo, iskusni pedagoški radnik, mnogo na pedagozima, ne na psiholozima. Jedan psiholog po meni treba na 1.000 đaka. Nisu svi psihički slučajevi, kao što su 2000. godine proglasili. A, znate zbog čega? Jer je predsednik države bio psiholog. Svaka škola mora da ima psihologa, jer psiholozi se specijalnim slučajevima bave, a pedagozi se bave pravim stvarima kod učenika.

Dakle, vaspitno–obrazovni proces je pedagoški proces. Mi moramo, sad ovo što radite, ministre, pedagogizirati školu, roditeljski dom i društvo u celini i uvesti ono što se naš predsednik zalaže, izvinite, ali citiraću njega – pedagogiju mira. Pedagogija mira na Balkanu treba i mora ući u vaspitno – obrazovni sistem. E, to je suština i to smo imali.

Dalje, nastavne sadržaje, juče smo govorili oko odnosa prema državi, prema nacionalnoj kulturi. Dabome da se to radi pomalo i hvala vam, gospodine ministre, što ste jedinicu jednu osnovali za formiranje ovih nastavnih predmeta, ali to smo isterali iz škole 15, 20 godina, a sad vraćamo polako, kontinuirano. Ja znam da se Marš na Drinu ne sluša više u četvrtom razredu, nije se slušao od osnovne škole i baš su našli tu da izbace slušanje muzike, ali vraćamo pomalo. Ne ide to preko noći, tu su i otpori, znate. Ima onih snaga koje rade i uče. Neko je to dobro rekao – koje rade na suprotnom pravcu. Ali, naše je da ukazujemo, kao što ukazujete, i pomalo, kontinuirano da radimo. Ne možemo sve nastavne planove i programe od prvog do osmog razreda za jednu noć, za jednu godinu, za dve.

Ej, ljudi, to znaju nastavnici koji rade u osnovnoj školi, profesori. Pogotovo visoko obrazovanje. Ali, većina nastavnika hoće to i ona radi, ovo ste dobro ministre juče rekli, akademska zajednica prihvatila je i učestvuje, što jedan deo ne. Pa, neće sigurno Trebješanin prihvatiti, jer se obogatio za vreme dok je radio nastavne planove. Nemojte me za jezik povlačiti još jedan deo da imenujem ovde. E, to je prošlo vreme. Ima onih koji vole svoj posao, koji će, čak, i bez para da rade.

Nije sve u novcu. Ako idemo u prosvetu i gledamo da je sve u novcu, hej, gospodo, zalutali smo. Ali, te nastavnike treba poštovati i vraćamo im dostojanstvo, ono koje su nekada imali i ići će pomalo. Mi imamo obaveze, obaveze učenika i nastavnika, znate. Mi smo dali prava, ali smo negde i obaveze. Nemamo pravo pre nego što izvršimo svoju obavezu i mi kao narodni poslanici. E, to je suština i u vaspitno – obrazovnom procesu i u preduzetništvu gde radimo. Najpre uradimo svoj posao i onda dobijamo prava iz rada, a ne obrnuto. Moje pravo, kaže. Čekaj, a obaveze? To je suština. A, ovu zamenu teza, vi znate ko nam je ubacio i pomalo to teramo iz vaspitno – obrazovnog sistema.

Dakle, da završim, što se tiče plata, one nisu Bog zna kakve, ali su dobre. Kad kažem dobre, jer su dostigle prosek Republike. Od 1972. godine, od kad sam ja počeo sa 20 i još malo godina da idem u vaspitni proces, mogu vam po godinama tačno reći da smo imali nekad Desetu sednicu Saveza komunista u Republici u kojoj sam živeo, tražim da se izjednačimo sa privredom. Danas smo to postigli. Polako, možda će i više da bude. Hvala Bogu da hoće.

Izvinite što sam ove stručne stvari izneo, ali oni su zaista. Dakle, Stojan Novaković nije preko noći uveo nastavni plan i program, nego je trebalo 10 godina i tačno je, ministre, ovo što sad uvodimo, programe, za budućnost to radimo. Ne vaspitavamo valjda za danas, nego za budućnost. To je osnovna definicija u vaspitanju i obrazovanju.

Izvinite, malo je struka u pitanju, pa eto da kažemo da smo na pravom putu. Da li ima problema? Ima. Da li ima grešaka? Hvala Bogu da ih ima, i kod mene i kod svih drugih, ali najviše greše oni koji ništa ne rade, koji samo kritikuju, kao što je DOS bio koji je stalno kritikovao, uništio sistem 2000. godine i, daj, preko noći.

Čekajte, znate li koliku mi imamo istoriju školstva i pedagoških ideja unazad? Mi smo tada trebali sve one pozitivne stvari, izvinjavam se, još jednu rečenicu, da uzmemo i savremene nadopunimo.

Ponovo ću, ministre, pošto vi vrlo dobro znate opšti cilj vaspitanja, mi smo ga imali, ja ću ga tačno definisati, još ga nismo transformisali. Svestrano, razvijenu ličnost sa bogatim umnim, znači, intelektualnim, moralnim, moralna vaspitanja, pet onih vaspitanja estetskih, radno–tehničkih, itd. Ušli smo u kapitalizam, ostao nam socijalistički cilj.

Gospodo, možemo reći – svestrano razvijena ličnost, ali nije više sa intelektualnim samo, nego radno–tehnički. Kapitalizam traži radnu snagu, ali traži i intelektualne sposobnosti. Mi smo sistem promenili jedan, iz socijalizma ušli u kapitalizam. Ovo je sad duga rasprava, mi na našim naučnim skupovima, to ministar zna, idemo u detalje.

Izvinjavam se, ali ovo radi prosvetnih radnika. Njima se dostojanstvo pomalo vraća, ne može preko noći. Evo, meni je supruga dugogodišnja učiteljica. Bilo joj je zabranjeno da spominje vaspitanje u školi u sred Beograda, reč vaspitanje, šikaniranje od strane direktora. Danas je to normalno da se razgovara u svakoj školi o vaspitanju, po malo, ali ide po malo. Moramo i te mlade ljude naučiti kako će oni raditi.

Metodika, pa znate koliko imate metodika, koliko nastavnih predmeta. Svaka specifična za sebe. O ocenjivanju, ono što smo juče govorili u kulturi i o profesorima, ima nauka zove se – dokimologija. To treba svaki nastavnik da zna na univerzitetu. Neka se ne ljute kolege, vrlo malo je to učilo na fakultetu, pogotovo u nekim drugim strukama, možda u pedagoškim da.

Dakle, ide se tamo, ali više se za godinu dana u vaspitno-obrazovnom sistemu može uništiti, nego popraviti za 70 godina. To će vam svaki pedagog reći koji je radio u školi i koji zna istoriju školstva i pedagoških ideja.

Mi smo 2000. godine uništili, e to je to, uništili tada. Vi znate ko je tada uništio, ali pomalo vraćamo na svoje mesto. Hvala, izvinite na intervenciji.

Uvaženi potpredsedniče, gospodine ministre, potpuno ste u pravu. Jedan deo profesora nije informisan. Tačno je da imamo fond za nauku i da ste to prvi put upravo vi postavili, da budemo načisto.

Gospodo profesori, nema više para kroz naučna društva. Tamo su oticala sredstva, krala se sredstva, nemam problem da to kažem, ako hoćete poimenično, skinite to sa dnevnog reda.

Što se tiče dijaspore, vi ste ministre, to učinili i naš jedan deo naučnika je uključen. Pitanje je da li ne muvaju naši domaći, a da ih ne obaveste?

Evo primera. U Crnoj Gori imamo institut osnovan, i časopis srpski se nalazi na našoj listi koji je finansiran, e ali šta sad rade? Kolege, jedan deo naučnika ide u Crnu Goru na Univerzitet dole i diže velike pare, a neće bez para da bude u redakciji našeg "časopisa". E, vidite, ima nas koji hoćemo bez dinara. Dok moj kolega diže tri puta veću platu iz Beograda nego što je u Beogradu dolje, dotle ja pokrivam dolje bez dinara.

Ne može više, gospodo. Imaju uslovi. Našu dijasporu ćemo finansirati, tu nema nikakvog problema i to radite dobro, odlično je započeo, ali ne mogu više krasti pare na ime dijaspore više, pojedinci ovde unutra. Skinite to sa dnevnog reda, sedamnaest godina to radite.

Da li hoćete da govorim imena pojedinačno? Znam da me sad slušaju kolege profesori i gledaju, čast akademskoj većini zajednice koja to čestito obavlja, ali jedan psiholog koji je to duboko dvojicu naplatio u milione i doveli zlo u vaspitanje i obrazovanje i sad ministra Šarčevića za svih 28 godina što nisu radili da to preko noći preokrene. E, ne može više! Ne može, gospodo! Skinite to, gospodine Trebješanin i vi sa tog dnevnog reda, da još imena ne govorima, i vi Korać, gospodine, koji ovde treba da sedite, a idete svaki dan u Crnu Goru i naplaćujete ogromne pare, a primete i ovde kao narodni poslanici. Sram vas bilo. E, vidite, nemam problem da vam to kažem, zato ga i nema ovde nikada, a evo ga "laje", da izvinete, po čitavoj štampi. Hoćete da ih još nabrajam? Vi to svi dobro znate i sad hoćemo kroz društva da društva… Ne, imamo mi ustanove. Nemamo nikakvih problema i sa našim ljudima, doktorima.

Zašto uslove, kriterijume ne dajemo mi bez dinara u našoj dijaspori? Nećete, bre. Svi hoćete pare i to ne zarađene, nego onda sam ja recenzent, pa neću da pustim namerno najbolji rad. E, ne može više to.

Idemo na Tompsonovu listu, pa kako nam bude. E, nećemo tamo. Zato sa projekta dižemo pare na fakultetu. Umesto da u sebe ulažemo, mi u džep strpamo. Ne može to više. Nema toga više.

Ovaj ministar je to prekinuo i ne može to više biti. Vidite, zato smo mi koji smo radili i crnčili i danas po naučnim ustanovama. Prebrojaćete ih sve. Jedan od njih najveći Srbin bio profesor. Gledali ste neki dan. Izvinuo se što je prozivao Slobodana Miloševića. Ima on mnogima da se izvine, i Koštunici, šta god ja mislio, a najviše Aleksandru Vučiću. Videćete da će doći vreme da se izvine, ali je zagovarao bombardovanje 1990. godine.

Peru biografije svoje. Ne može, gospodo, istorija ni vama, ni meni, ni bilo kome neće oprostiti.

Na koncu, ja sam to vrlo dobro, gospodine, na svojoj koži osetio, ministre, 27 godina. Sada ću vam reći. Toliko sam bio pritisnut da sam izvore objavljivao. Kolegama sam morao imena stavljati. Uzeli su po milion dinara, a ja sam izbegao. Nijedan dinar. Država finansirala. Neka ih sram bude, sada da im kažem. Kosa mi se diže. To su Srbi, to su lezilebovići, hohštapleri. Uništavaju našu decu i studente. Ne može više.

Čast većini akademske zajednice, čestito radi, korektno radi i tako dalje, a ovi pojedinci što su stršili, nemam problem da im kažem. Pa, Đelić je uzeo 11 miliona dok je bio ministar za nauku samo iz Ministarstva za nauku, a da ne govorim ono od Meridijan banke. Evo, bio je ministar Jovanović, pa neka kaže da li je istina ili ne. Ne može više. Nećemo mi na Tompson listu, pa ona vrati, pa doradi, pa godinu, pa i dve. Ne ide lako. Ja tebi, ti meni, Bogom dan, ovo ne valja, a u ustanovu nijednu nisu ušli. Uzeo ovamo za udžbenike, napisao Jasenovac to što jeste, drugi dan okrenuo kod druge vlasti, kod treće i evo ga stručnjak.

Uništavaju decu našu, bre, studente. Lako je studente oboriti. Teško se izboriti za svakoga. To je naš zadatak, profesora. Pedagozi moramo biti. Nisu svi pedagozi. Srušiti, oboriti studenta može svako, to je najlakše, ali mi kao profesori moramo ga dovesti do znanja, ono što ministar kaže.

Još ovo moram da vam kažem, kolege. Pre ministra Šarčevića, on zna vrlo dobro šta je nastava. Ima materijalni zadatak, funkcionalni i vaspitni. Uništili su vaspitno i funkcionalno razmišljanje. Gospodine ministre, jel tačno? Vi vraćate taj deo i sada otpor pružamo zato što su krali pare, jedan deo i ne može to više. Ne može. Skinite to, gospodo. Jedan deo koji ste to radili 20 godina.

Meni je jedan odgovorio, radi 17 godina, e ne može više to, pa makar išli prsa u prsa. Ne možeš, bre, više. Kada vidite, šta obrće uvek istu stvar? I onda kaže – ja sam „stručnjak“ za to. Znate kakvi stručnjaci? Pa, otidite u naučne ustanove, uvek isti broj ljudi se kreće, da ih na prste nabrojim iz svoje struke, na prste.

Sada mi dođe juče, pa mi revidira istoriju. Dabome da revidira, jer je bio Srbin unazad četiri godine, a sada je liberal najveći na svetu, protiv Srba radi. Ista ta osoba i udžbenike pisao i nije niko mogao, jer mu je kum bio ovaj, brat ovome. Ne može, bre, to više. Ne može to više. Ima čestitih ljudi koji će bez dinara raditi i koji su radili i neće se dešavati onda ono o Jasenovcu da piše i ovo što Engleska… Izvori su objavili za Srebrenicu.

Ej, gospodo poslanici, pa znate koliko ima stranih izvora? Ja sam ih brojao, 60 koji to tvrde. Zašto to profesori ne kažu? Pa neće, jer uzimaju pare, jer treba otići Koraću u Crnu Goru, dignuti tri puta više para, a docent večiti bio.

Ne može, bre, to više. Skinite to. Postoje kriterijumi. Držaćemo se kriterijuma i utakmicu. Ja hoću da vodim utakmicu ovde sa profesorima kao političar, a kao naučnik u naučnim časopisima pod istim uslovima, a ne jednom psihologu, on je tata-mata… Čega, bre? Pa, kada vidite… A, nećemo mi na Tomsonovu listu i sada se javlja jedan deo… 37 profesora na jednoj katedri nijedan rad nemaju, a meni su rekli da imam dva tačno na Tomsonovoj i imam 200 drugih ovih, no ta dva više vrede, nego njih 37 koji nula imaju. To ne ide lako. Ti vrati, pa doradi, pa slepi recezent. Ne ide to, bre.

Gospodo narodni poslanici, gospodo studenti, vama se obraćam, prozivajte svakog profesora koji se uzusa pedagoških ne drži. Džabe što mi prozivamo neke. Nikad nećete dobiti protiv njih studente, jer studenti znaju kakvi su profesori. Treba se motivisati, boriti za njih.

Nije lak funkcionalni zadatak. Ovo ministar zna o čemu govorim. To nije lako. Vaspitni nije lak, a ni materijalni itd. Ne, mi smo izbacili 2000. godine, hajde s ulice.

Moram da kažem i ovo, gospodine ministre. Pre vas jedan je bio na projektu čovek sa srednjom spremom. Zanimanje mu je šetač bio. Četiri godine je šetao po Beogradu. Niko nije smeo da ga spomene, a našoj su se deci svetili takvi. E sram nek ih bude! Nisu to profesori. Treba voleti svoj posao, kao što ste vi voleli i istrpeli. Da ne govorim još neke stvari, jer me kolege sada slušaju.

Na drugom jednom što sam posvetio jednom čoveku, moja je stvar, mogao sam pokojnoj majci ili ocu, i to je moja lična stvar. Od sutra, kaže, ne radiš u trećinskom odnosu. Hvala. Možete mi na matičnom fakultetu, ja znam ono što oni ne znaju. Znam zidati, a oni ne znaju da zidare. Znam u nauku, oni to ne znaju. Došlo je vreme da se kvalitet… ko može, utakmica je počela. Voz je krenuo. Ko će ući u voz, neka ide, a ko neće, ostaće. Jednako ne mislimo, jednako ne radimo. Pa, da li znate kada su ovi dolazili ovde? Ja ću vam reći. Ne sada, bojkot, nego nikada nisu dolazili. Kada treba govoriti tri minuta i bežali su, iz opozicije. Ne mogu, bre, da sede ovde. Jednostavno, nemaju naviku, a kamoli da rade. Taj sistem je završen više. Utakmica, voz je krenuo. Semafor radi, imam, nemam, a pogotovo vi, kolege profesori, koji ste blizu politike, pa oni vas smisliti ne mogu. Možete Nikola Tesla biti, tražiće sve načine da vas unište.

Vidite, ko se god suprotstavljao, tražili su načina da im se svete. Ne može to više. To je prekinuto. Ja znam da ima toga još, ali za koju godinu gotovo. Semafor radi. Jesam li dobio utakmicu? Nisam dobio i to je to.

Ja idem, dam potpis, kao recezent pare dignem. Gde to ima? Samo ja mogu biti i niko drugi. A drugi stručnjaci? Citiraju se radovi, svetski stručnjaci, a ovde neće domaći, i istok i zapad, a pare dižu ovde. Bravo, ministre. Dobro ste rekli, koji amaterski rade bez dinara. Ima ljudi koji vole svoj posao, koji vole decu i studente. To treba da profirmišemo.

Izvinite, malo sam pod emocijama kada sam video u životu šta su radili, šta su pojedinci… Ima za film da se napravi o pojedincima šta su radili samo da bi opstali i to vredne ljude. Utakmica je počela, znaju se kriterijumi. Idemo, bre.

Hoćete u politiku, gospodo? Idite u politiku. Evo, „Jedan od pet miliona“ proglasio je da je politička stranka. Idite, bre, šta se bojite? Pa ćemo se takmičiti, a u nauci imamo časopise međunarodne. Nemojmo jedni druge. To je prošlo vreme toga.

Imate punu podršku, gospodine ministre. Na pravom ste putu. Hvala lepo.

Samo radi razjašnjenja. Kada je u pitanju ćirilica, gospodo, ćirilica je srpsko nacionalno pismo i tu nema dileme. Latinica nije hrvatsko. Ono je srpsko koliko i hrvatsko, jer i Hrvati i Srbi do 10. veka pisali su ćiriličkim pismo, da li staroslovenskom ćirilicom ili glagoljicom, to je sad druga stvar. Latinsko pismo je drugo.

Gospodine ministre, kad smo kod ovog latinskog, potpuno ste u pravu. nama se na fakultet, jedan u Beogradu, gde se izučava latinski jezik tri studenta javi. I, ono što ste rekli, mora se voditi računa o toj grupi, jer niko neće to da upisuje, a uđite u Dubrovački arhiv i probajte izučavati latinske povelje za srpsku istoriju srednjeg veka nema šanse da nema. Ko će ući unutra? Nema teoretske šanse da uđe ako latinskog jezika nema.

Drugo, da li možete zamisliti profesora istorije a da ne zna latinski jezik, kao i staroslovenski jezik, isto, staroslovenske ćirilske povelje i latinske povelje? Kad smo već kod povelja neko je spomenuo, jedan od kolega profesora, ne može više, ja vam kažem, voleo bih da je kolega Ševarlić ovde, kad je povelje već spomenuo, jedan naš profesor, beogradski, krasan profesor, Tomislav Jovanović je objavio povelje, a onda se projektima javljaju da prepišu ono što je on objavio i dižu pare na projekte. Ne može više.

Znači, sve ima svoje i potpuno se s vama slažem, gospodine Bojiću, službeno mora da se ćirilica upotrebljava, a u privatnom životu to je sad druga stvar. Bilo bi dobro da se i jedna druga, ali službeno mora, zna se šta je srpsko nacionalno pismo, a tako isto i jezik. Dakle, tu zaista što se tiče zakonodavca mislim da je to korektno učinjeno.

Dakle, do 10. veka postojao je samo jedan staroslovenski jezik kod južnih Slovena i Hrvati su govorili tim staroslovenskim jezikom, a oni to vrlo dobro znaju i Hrvati i Srbi - kralj Tomislav 1925, odnosno 1928. godine, dolazi do crkvenih sabora, gde se razilaze. Hrvati uzimaju tuđe pismo, molim vas, kolege poslanici, Hrvati su tada uzeli tuđe pismo, a to latinsko-rimsko nije njihovo, ono je srpsko koliko i hrvatsko, a Srbi su zadržali, drugi deo, hajde da kažemo Srba i Slovena, zadržali su svoje pismo.

Nauka tako kaže, ali u službenoj upotrebi tu nema dileme, nikada, pitajte moje studente, nisam latinicu upotrebljavao na fakultetu, a u privatnom poslepodne to je moja stvar. Dobro je da se upotrebljava i jedno i drugo, jer ne može se to…

Kad su povelje još u pitanju, ne samo latinske, imamo šest studenata ovde na fakultetu, mora se voditi o finansiranju, ali nezamislivo je da isto tako slovensku paleografiju, slovenske povelje, mali broj studenata imamo, nešto na Filološkom i onda su se profesori borili za studente, puštali ih, idi, u pravu ste ministre, onda su oni puštali što više studenata, više para, jer je bio sistem finansiranja, kako rekoste, student. E, sad to treba dovesti u jednu normalu i mislim da kolege profesori to vrlo dobro znaju i da će doći to sve na svoj nivo.

Kad sam već kod ovog dela visokog obrazovanja, ja sam bio u pravu, gospodine ministre, kad sam rekao „1 od 5 miliona“ da je to politička organizacija. Dakle, to sam tvrdio od početka i to sada tvrdim i neka ide van fakulteta.

Gospodine ministre, ja sam član SNS nikad me niko na fakultetu nije video da sam značku SNS doneo na fakultet, pa ne može Tošković Oliver dolaziti na moj i njegov fakultet u Kosovsku Mitrovicu i nositi „1 od 5 miliona“. Šta bi bilo da ja dođem na Filozofski fakultet u Beogradu ovde i nosim značku SNS? E, ne može to više. Gospodo, idite u politiku, nauka je ovamo. Ne, sakrivati se iza jednih i drugih.

Sad, vidite, uvaženi profesor jedan koji je akademik, pobegulja, kad je bombardovanje bilo sad on soli pamet, ali ne može više gospodine akademiče, svojim potpisom, ma koliko puta bio akademik, da uništavate i da uslovljavate nekog. Čast akademicima, većini, 90%, ali ima jedan deo, kao i među profesorima itd. koji gledaju neke druge stvari.

Ponavljam još jedanput, gospodine ministre, hvala vam za Srpsku akademiju nauka, jer je ova vlast upravo stavila na finansiranje SANU, prethodnici su je ostavili bez pare. I juče sam rekao i danas ponavljam, ja znam da ćete vi to učiniti da se povede računa o Istorijskom arhivu SANU, jer nemaju dokumente gde stavljati više. To desetlećima nije rađeno. Znam da ne može preko noći, ali mislim da imate saradnju sa akademskom zajednicom izuzetnu uspostavljenu. Ovo što pojedinci neće, to ćemo ih prozvati ovde. Nemamo nikakvih problema.

Nama je bitno da većina prihvata da zajednički idemo tamo gde smo ciljeve postavili za sledećih 20 godina i potpuno ste u pravu. Imate punu podršku akademske zajednice, profesora i studenata većine. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, kako ste videli ima mimoilaženja, ali mora da se razume da je dualno obrazovanje, kao što ste rekli, jedan od modela. Tačno je da su i ovi drugi modeli jako interesantni, a ja ću danas dati primer na društvenim naukama, nije tačno da se ne može povezati i društvenim naukama.

Idemo na maturu, gimnazije. Molim kolege, zaista, ako im je stalo, da malo poslušaju, ako nemaju informacije.

Znači, neko završi gimnaziju, želi studirati istoriju i želi da bude arhivista. Šta mi sada radimo? Za maturu bi trebalo da polaže istoriju i srodne discipline i istoriju umetnosti i da već u srednjoj školi arhivistiku radi. Kako? Povežemo arhive, imamo arhiviste, filigranologiju.

Najveća zbirka na Balkanu je u našoj Narodnoj biblioteci „Radomir Stanković“, koji nije doktor nauka. Najveći stručnjak na Balkanu.

Dakle, država stvara ambijent, to je dobro ministar rekao, a onda mi moramo znati, bre, i ja u ovim godinama i onaj početnik. Iskustvo se ne stiče za jednu godinu.

Sad kaže – treba, treba, treba. Znate kako mi u pedagogiji to kažemo? Trebalačka pedagogija, a ne znam kako. Znači, trebamo znati kako, a da bi ja znao kako, ja moram znati arhivistiku, moram znati filigranologiju, moram heraldiku, moram znati arhive, itd.

Kako ćemo naše đake osposobiti? Tako što ćemo jednog arhivistu, Jakšića iz Pančeva, koji je juče ovde došao, koji zna to pokazati, dva ministra spoje i praktičnu nastavu već u srednjoj školi imamo.

Imamo mi resurse, dame i gospodo narodni poslanici, nemamo ljudi koji hoće da uče stalno, jer, kako ministar reče, učenje je kontinuirani proces, nastava i vaspitanje. Ko misli da je zauvek naučio jedno zanimanje, pa, dajte, bre, nismo u srednjem veku. Tri zanimanja u proseku svaki …

Pa, videli ste rezultate ankete, i prekvalifikacija je model. Dabome, evo i kod umetnika smo gledali. Ne samo u umetnosti, čak povezati sa prosvetom.

Dakle, svi moramo da učimo i možemo to. Dajmo jednake šanse i molim vas, ovo više nemojte postavljati, inostrane i domaće firme.

Radi istine, SNS i Aleksandar Vučić nasledili su zemlju samo sa 15 dana finansija. Molim vas, moram to da kažem. Država je do rasula dovedena i sad mi neko kaže – daj privredu. Čim, bre, kad je pokradena?

Morali smo inostrane firme pokrenuti, zaposliti naše ljude. Nije plata velika bila, ali smo zaposlili 860.000 radnika za pet godina. Nema rekao – kazao. Proverite to, koliko ih je bilo pre dolaska Aleksandra Vučića za predsednika Vlade i države, a koliko sada ima. U brojkama. Možemo o tome razgovarati, a to u budućnosti mogu ostvariti samo ljudi koji stalno uče.

Tačno je da BDP 4, nešto, ali da smo imali dualno obrazovanje on bi bio 8, jel tako, gospodine ministre? Evo, to je suština.

Dajte, bre, moramo svi to da shvatimo, da učimo. I ja u ovim godinama učim svaki dan, da ne kažem koliko sati da bih išao u korak sa kolegama iz Austrije, iz Rusije, iz Amerike, itd. Bez toga nema.

Naš portir u svakoj firmi mora dva sata dnevno da se usavršava. Ako neko misli da je diplomom stvorio sve, pa, dajte, nemojte. Poslodavac…

Semafor radi, šta sam napravio u toku dana? Jesam li ja pisao jutros jedan naučni rad ili sedeo kod kuće ili za projekat dobio, neko 30.000, pa u džep stavio ili sebe usavršavao. Ne može više.

Upravo je sistem koji je napravljen, fond za nauku o ovome o čemu vi, gospodine ministre govorite, a ja sad konkretno.

Voz je krenuo. Vi ste voz osposobili.

Vama se obraćam i to može polemisati ko god hoće u državi. Voz ste osposobili, krenuo je, ko hoće u njega da ulazi neka izvoli, ko neće moraće ostati na stanici, tamo gde jeste. Evo, to je suština.

Dakle, svi moramo da učimo, i učimo, ali nismo svi jednako vredni. Zamislite ovi nasuprot nas, izvinjavam se, ali moram da kažem, nisu oni bojkotovali Skupštinu sada. Vi se sećate, dame i gospodo, od početka Borko Stefanović je dolazio tačno u 12,30 imam ja sekunde kad je dolazio, pet minuta govori, ode na vežbanje posle podne. Neki smo ove, Boga mi, bili po čitav dan i noću morali ići da se usavršavamo. E, nismo isto vredni. Ja hoću da se s njim takmičim ovde u politici, a Boga mi, i u nauci u drugom delu.

Da neko misli jedan posao u životu raditi, nema toga više. Kad odu u Austriju rade dva posla naši ljudi, jel tačno? Imam studente i bivše đake oni u Americi po dva posla radi. Dvanaest godina je jedan student proveo i vratio se, otac mu je otvorio firmu sa srednjom školom, 84 radnika. Znate šta je on zaradio? Ništa. Vozio kamion, bio najbolji student na fakultetu. Kaže, da izvinete, budala što nisam ovde upotrebio ono što znam.

Da, to je suština. Da mi, kako rekoste ministre imamo alate, samo treba da ih koristimo. Na meni je, na vama, na svakom učeniku, hoćemo li ili nećemo. Tačno je da je haos bio, slažem se sa kolegama. Nijedna firma nije radila 2000. godine, pa to znamo. Znate li šta je Zoran Živković predlagao u ovom visokom domu? Da se zatvori Železara Smederevo, a radnici neka idu kući. Reći ću vam sekundu kada je to izgovarao. Danas ga, evo, vidite šta radi. Da ne kažem drugi. Najbolje ih kući poslati, sve zatvoriti firme, evo, mi dobro. Opljačkati firme. Nije to suština. Mi smo morali ove kompanije i dalje ćemo…

Nama je u automobilskoj industriji dovoljno jedan šraf da imamo, da idemo u svetski proces, u to, ali i domaće firme, hvala Bogu, potpuno su isti uslovi, nije tačno da nisu. Potpuno isti uslovi, stimulacija je potpuno ista.

Ovo što kažete, mi nadarene stimulišemo, ali vodimo računa i dopunskom nastavom i o ovim drugim. Tačno je da povezujemo znanje, svet rada i obrazovanja. Mi imamo arhiviste, dajte bre, da ih spojimo sa srednjom školom. Ako žele matematiku da studiraju polagaće na maturi matematiku i srodne discipline, ako filozofiju onda će logiku, filozofiju, sociologiju, pravo, evo, zna to dr Martinović bolje nego ja. Znači, već u srednjoj školi pravo i srodne discipline iz mature.

Idemo dalje, ali ćemo, Boga mi, prekvalifikacije imati najmanje tri u životu. Evo, ja sam radio i kao pedagog, završio i pedagogiju, ali i istoriju. Ko zna, i latinsku i slavensku paleografiju i heraldiku, sve moram da radim to, i svaki profesor mora biti spreman. Ako nisu, najbolje je reći ja sam profesor, srušiti đaka. To može svako. Boriti se za svakog kao da su to naša vlastita deca.

Slažem se sa vama ministre, akademska zajednica ima većinu, ogromnu, velikih ljudi koji to žele, znaju i hoće. Pojedinci, provokatori, pa, voz je krenuo, nek ostanu na stanici gde jesu. Imate punu podršku u ovom procesu. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani delatnici u oblasti kulture, poštovani građani Republike Srbije, danas su pred nama dva zakona i jedan predlog za izmenu i dopunu zakona, od izuzetne nacionalne vrednosti, ne samo srpskog naroda nego i drugih naroda i nacionalnih manjina.

Kada su u pitanju predlozi za izmenu zakona, tu se radi o zakonu o kulturi, a o donošenju zakona, Zakon o arhivskoj građi i povratku 166. lista Miroslavljevog jevanđelja. Idemo na prvi zakon.

Što se tiče Zakona o kulturi, nama je vrlo bitno zašto ga donosimo i koji su osnovni problemi koje treba da reši ovaj zakon, a koji nisu bili rešeni u prethodnom periodu.

Kako je ministar u uvodnom delu rekao da je oblast kulture samo deo opšteg funkcionisanja našeg pravnog sistema, a kako znate, naš pravni sistem ima svoju međunarodnu konotaciju u smislu preuzetih međunarodnih obaveza u ovoj oblasti, shodno tome, potrebno je naše kulturne obaveze usaglasiti sa kulturnim sistemom van granica naše otadžbine.

Zato mi načela Zakona o kulturi usklađujemo sa određenim konvencijama, kao što su Konvencija o zaštiti i unapređivanju raznolikosti kulturnih izraza iz 2005. godine, ali i sa drugim relevantnim međunarodnim organizacijama kao što su Univerzalna deklaracija o kulturnoj raznolikosti UNESKO-a iz 2001. godine, Evropska agenda za kulturu EU iz 2007. godine, Bela knjiga o intelektualnom dijalogu Saveta Evrope iz 2008. godine.

Poštovani narodni poslanici, napominjem i posebno podvlačim da su izmene i dopune ovog predloga zakona o kulturi usklađene sa strategijom urbanog, ubrzanog razvoja.

Ovaj predlog zakona o kulturi utvrđuje i konkretizuje pitanja opšteg interesa u kulturi, što je veoma važno, pošto se finansiranje, odnosno finansijska sredstva za ostvarenje opšteg interesa u kulturi obezbeđuju u budžetima Republike Srbije, AP i jedinica lokalnih samouprava.

Zakon o kulturi nema definiciju kulture, podvlačim ovo posebno. I još jednom ponavljam - Zakon o kulturi nema definiciju kulture. Ali, zato su okviri u kojima se kreće regulacija ovog zakona utvrđeni kod definisanja oblasti kulture, što je veoma dobro, po mom mišljenju.

Zato ovim predlogom stvaramo i pravni osnov za razvoj svih aktivnosti koji se odnose na digitalizaciju naše kulturne baštine, a to je u skladu sa već spomenutom strategijom održivog urbanog razvoja.

Poštovani narodni poslanici, kao što znate, izdvajanje za kulturu u našoj zemlji je negde oko 1% ukupnog budžeta Republike Srbije. Naravno da taj iznos ne može da zadovolji ukupne kulturne potrebe naše zemlje. O tome u narednim godinama zaista moramo povesti računa.

Zato ovaj predlog zakona obavezuje kreatore kulturne politike na svim nivoima da troše finansijska sredstva planski, na ravnomeran i održiv način. To je veoma bitno. Na taj način će se podići nivo njihove pravedne i efikasne raspodele.

Kako će se to učiniti? Naravno, kroz obavezu kreatora kulturne politike na svim nivoima, da budžetska sredstva budu izdvajana za jasno utvrđene potrebe koje imaju karakter opšteg interesa, a ne u neke druge svrhe, kao što imamo sad primere, počevši od muzeja, preko biblioteka i arhiva. Ne kažem svih, ali u pojedinim delovima.

Poštovani narodni poslanici, kada je reč o digitalizaciji kulturnog nasleđa, onda naglašavam i podvlačim posebno da su već ranije doneti ovi pravni propisi koji regulišu ovu oblast. Koji su to propisi? Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom

poslovanju iz 2017. godine i shodno tom zakonu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa iz 2018. godine, zatim, Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti iz 2011. godine i shodno njemu Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju o bibliotečko-informacijske građe i izvora.

U tom smislu ove dopune Zakona o kulturi koje se odnose na oblast digitalizacije kulturnog nasleđa predstavljaju, u stvari, usklađivanje sa već ranije donetim aktima, a na osnovu kojih se već vrši digitalizacija naše kulturne građe.

Nadalje, Zakon o kulturi iz 2009. godine prvi put je uveo praksu izbora direktora ustanove kulture javnim konkursom. Šta smo, gospodo, ovo je jako važno, hteli i želeli s tim postići? Naravno, podići kvalitet menadžerskog upravljanja u kulturi. Zašto? Jer realnim konkursom smo omogućavali većem broju zainteresovanih za funkciju direktora i bolji izbor. Šta smo dobili? Da li je praksa pokazala da je to dobro? Pokazalo nam se da institut javnog konkursa nije bio prihvaćen onako kao što je zakonodavac očekivao.

Zašto, poštovani narodni poslanici, to je jako važno, jer nas sad gledaju poslanici kulture? Zato što smo izigravali institut vršioca dužnosti direktora. Zakon je predvideo da se vršilac dužnosti direktora postavlja na ograničeni period, jednu godinu, i to može se postavljati tačno po zakonom utvrđenim uslovima, a postoje dva načina i nema ih više – prvi, kada prestane dužnost pre isteka mandata direktoru i drugi, kada javni konkurs nije uspeo, ali izvršni odbor mora obrazložiti to. Međutim, šta smo imali u praksi? Dešavalo se da vršilac dužnosti direktora vrši funkciju i više od jedne godine u mnogim ustanovama kulture, a neki čak dve, tri godine.

Dakle, zato šta smo sad učinili? Učinili smo to ovim predlogom da se obavezuje upravni odbor ustanova kulture da jasno obrazloži razloge zbog kojih nisu raspisani konkursi u utvrđenom roku, ali ovaj predlog zabranjuje da isto lice može biti više puta vršilac dužnosti direktora ustanove kulture. Ovo podvlačim posebno zbog onih koji nas iz kulture danas gledaju.

Jedan od uslova, kako je rekao i ministar, za funkciju direktora bilo je radno iskustvo od pet godina u struci. I to se izigravalo, jer se zloupotrebljavala ova reč „ u struci“. Zato ovaj pojam sada je tačno preciziran i stoji „ u oblasti kulture“ i kvit, što bi narod rekao, tačka i ne može drugačije.

Umetničke igre je jedna od najtežih profesija, kao što je i ministar rekao, koja traži velika ulaganja i samog umetnika, ali i veliki rizik od povreda i profesionalnih oboljenja. Zato je dodatno uređena ova oblast ovim Predlogom zakona. Postojeći zakon nije prepoznao specifičnost zanimanja igrača, ali zabrana u zapošljavanju, koji smo mi doneli zakon, i racionalizacija uticali su na stvaranje određenih problema upravo u ovom području kulture. Koji su to problemi? Problem zapošljavanja mladih u ustanovama kulture, zatim problem o mogućnosti stvaranja prava igrača na penziju nakon završene karijere, problem prekvalifikacije igrača u srodna zanimanja ne samo u ustanovama kulture, nego i u prosveti. Dakle, to je zaista izuzetno dobro sad precizirano.

Zato su nam prioritetni zadaci u narednom periodu – prvo, neodgovarajuća zakonska rešenja kada su u pitanju pravo igrača na odlazak u penziju sada su rešena, socijalne zaštite igrača pri profesionalnom obavljanju i povredama, dalje, zakonsko regulisanje prestanka radnog odnosa, to je izuzetno važno. Ovom dodajemo i slobodna radna mesta mladih igrača i održiv sistem generacija koji obezbeđuje stabilan i kvalitetan proces u budućnosti.

Ovim zakonom poboljšavamo, što je vrlo bitno, socijalnu sigurnost igrača, ali i mogućnost unapređenja umetničkih igara na svim poljima. Izuzetno važno, podvlačim, da će se ovim zakonom regulisati pitanja vezana za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje, a sredstva se obezbeđuju iz republičkog, nivoa autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave.

Idemo na drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi. Poštovani poslanici kulture, nemojte da vas iznenadi ova rečenica prva – Republika Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja nema zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti kojim bi na sveobuhvatan način bila utvrđena zaštita arhivske građe i funkcionisanje arhivske delatnosti. Ja ću reći zbog čega je to. Istina da je postojao Zakon o kulturnim dobrima koji je usvojen daleke 1994. godine, međutim, odredbe tog zakona ne utvrđuju veoma važna pitanja iz ovog domena.

Koja su to pitanja? Prvo, ne utvrđuje arhivsku građu koja izvorno nastaje u elektronskom obliku, tj. obaveze imaoca i stvaraoca arhivske građe u elektronskom obliku. Drugo, ne uređuje evidenciju stvaraoca i imaoca arhivske građe u elektronskom obliku. Treće, ne uređuje arhivsku građu pravnih subjekata koji su pre postupka privatizacije bili u društvenom vlasništvu i državnoj svojini, to je jako važno. Dalje, ne uređuje specijalne ni privatne arhive, o njima ni reči nema u javnosti, ne uređuje matičnost arhiva, ne uređuje stručna arhivska zvanja koja su od izuzetne važnosti.

Nadalje, većina arhiva, dozvolite da kažem, u Republici Srbiji obavlja svoju delatnost u veoma, veoma, tri puta podvlačim, teškim uslovima. Zašto? Zato što nemaju dovoljno prostora za smeštaj arhivske građe, zato što postoji nedostatak stručnog kadra, nemamo studije arhivistike ni jednom fakultetu danas u državi, to je tragedija našeg univerziteta i fakulteta, pogotovo filozofskih fakulteta. Nemamo čak ni na katedrama za istoriju kao poseban predmet arhivistiku, osim jednog fakulteta, a ne nalazi se u Beogradu, niti u Novom Sadu, niti u Nišu, a pogodite koji je. Dalje, zato što je zastarela oprema, zato što postoji problem finansiranja.

Što se tiče arhiva na području Jugoslavije, da imamo sliku. Za srpski narod izuzetno bitan najstariji arhiv jeste Hrvatski državni arhiv u Dubrovniku, podvlačim, koji po svom postanku dopire čak u drugu polovinu 13. veka. Poštovani narodni poslanici i poslanici kulture, mi čak u 13. veku imamo notara za ćirilske povelje. Tada je osnovana i srpska kancelarija u Dubrovniku. Ovo je izuzetno važno. Možete li zamislite istoričare koji ne posećuju taj arhiv, a bave se srpskom istorijom? Dalje, Hrvatski državni arhiv u Zadru formalno je osnovan 1625. godine, ali i ranije, kažem formalno.

Idemo na Sloveniju, jednu rečenicu. U Sloveniji postoji Zemaljski arhiv, utemeljen je 1888. godine, da bi 1826. godine bio u sklopu državnog muzeja u Ljubljani.

Idemo na Republiku Makedoniju. Državni arhiv u Skoplju osnovan je 1926. godine, ali, podvlačim tri puta ali, kao filijala Državnog arhiva Srbije, a tek 1951. godine dobija svoj državni arhiv Makedonija.

Bosna i Hercegovina, da skratim, dobija 1947. godine u Bosni i Hercegovini, ne računajući specijalne arhive u Sarajevu, ima ih nekoliko.

Na koncu, Srbija sad da vidimo gde je. Državni arhiv u Beogradu, danas Arhiv Srbije, ima svoju istoriju od 1846. godine, dobio je svoju zgradu 1928. godine u kojoj se i danas nalazi. Ima ogromnih problema što se tiče osiguranja i finansijskih sredstava, ali i stručnog kadra. Donošenjem ovog zakona stvoriće se institucionalne osnove za obezbeđenje uslova neophodnih za obavljanje delatnosti zaštite arhivske građe i ravnomeran razvoj arhiva. Ovo je izuzetno važno za sve one koji rade u arhivama.

Nadalje, najveći broj arhiva zbog nedovoljnog finansiranja od strane lokalnih samouprava nije u mogućnosti da na adekvatan način obavlja svoju radnu delatnost. Broj zaposlenog stručnog kadra je neodgovarajući, a obim poslova sve veći. Sadašnji zakonski okvir uglavnom je zastareo, ne uređuje brojna pitanja koja se odnose na zaštitu i unapređivanje arhivske građe. Zato je ovaj zakon izuzetno važan i ja neću ponavljati ono što je ministar rekao šta se sa njim želi unaprediti. U prvom redu – stvaranje zakonskog okvira, zatim utvrđivanje arhivskog fonda prvi put Republike Srbije, kao nacionalnog i svetskog kulturnog nasleđa, kao i njegova dopuna dokumentima koja predstavljaju deo kulturnog nasleđa Republike Srbije, a nalaze se van teritorije Republike Srbije, a izuzetno su važni za istoriju srpskog naroda.

Da dalje ne nabrajam. Mislim da je zakon izuzetno dobar. Hvala vama ministre i Ministarstvu što nakon toliko godina zaista dobijamo zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, što je na ponos ovoj Vladi.

Na kraju, dozvolite da kažem o Predlogu zakona nešto o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji.

Poštovani građani, vama se obraćam, Miroslavljevo jevanđelje, jedan od najstarijih, najlepših i najznačajnijih srpskih ćirilskih spomenika srpske, odnosno srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka, nastao je u Bjelom Polju, a pisao ga je, tačno se zna, citiram, „grešni Grigorije Dijak“, završen citat, za vreme Velikog hunskog kneza Miroslava. Nije ga Miroslav, kao što neki pišu, pisao, nego grešni Grigorije Dijak, a po Miroslavu se naziva.

Miroslavljevo jevanđelje je remek delo srpske srednjovekovne kaligrafije, pa ako hoćete i likovne umetnosti. Jevanđelje se čuva u Hilandaru do 1896. godine, kada su ga tamošnji monasi poklonili Aleksandru Obrenoviću. Čuva se danas u Narodnom muzeju u Beogradu, osim 166. lista, koji se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci, u Sankt Peterburgu. arhimandrid Porfirije Uspenski je zime 1845, 1846. godine boravio u Hilandaru. Tada je ukrao taj 166. list i odneo ga u Rusiju, gde se i danas nalazi.

Prvi ga je izdao naš veliki srpski istoričar i diplomatičar Ljubomir Stojanović u Beču. Mislim da postoji 15 fotokopija tog primerka.

Od 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje nalazi se na UNESKO listi „Pamćenje vekova“.

U novembru 2012. godine, Hrvatska akademija znanosti i umetnosti u Zagrebu je organizovala naučni skup, „Hrvatska ćirilska baština“ i, gle čuda, gde je pokušala da se Miroslavljevo jevanđelje predstavi kao delo pisane hrvatske ćirilice i ćirilične baštine. Ako je od Hrvata, mnogo je.

Uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, dugi niz godina vlasti Srbije su pokušale da vrate iz Rusije 166. list Miroslavljevog jevanđelja i nije im pošlo za rukom. Jedino je to uspelo srpskom predsedniku, reformatoru i državniku i iznad svega rodoljubu, našem predsedniku Aleksandru Vučiću uz pomoć predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimirovića Putina.

Na kraju, obraćam se, gospodine predsedniče, vama. Gospodine predsedniče Srbije Aleksandre Vučiću, hvala vam što ste 166. list Miroslavljevog jevanđelja vratili nakon 175 godina tamo gde mu je mesto. To je mogao da učini samo onaj predsednik Srbije kome je nacionalni identitet i otadžbina iznad svega. Hvala.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, u vezi ovog što kolega kaže, upravo i jeste suština ovog zakona to. U praksi mi imamo određene ustanove. Kad su arhivi u pitanju, imamo 28, u masu gradova spuštenih. Druga je stvar da li smo mi pojedinačno, kao narodni poslanici, upoznati s tim ili nismo.

U svim tim arhivima se nalazi građa ne za identitet samo srpskog naroda, ja sam u uvodu i rekao da su sva tri zakona izuzetno bitna za identitet srpskog naroda, drugih naroda i svih nacionalnih manjina. Ja sam našao jednu povelju u arhivu u Somboru, tražio sam je širom bivše Jugoslavije, ali tamo sam je našao, za određenog plemića koji nije Srbin.

Dakle, arhivi su zgrade, da pojednostavim, da bi građanima bilo jasnije, u kojima se čuva arhivska građa, daje na korišćenje, itd, bez obzira na nacionalnosti.

Imate vi u Novom Pazaru izuzetan arhiv, ali gde je arhivska građa više provenijencije, različitih provenijencija, s obzirom na nacionalnu strukturu. To je suština. A korisnici arhivske građe su naučnici svih nacionalnosti. Ona je dostupna svima.

Gde je praktičan problem? Problem je što mi nemamo na ni jednom fakultetu u Srbiji, filozofskom, arhivistiku kao posebni studij. Arhivisti moraju biti najučeniji ljudi u državi i tačka. To će vam svaki naučnik na svetu reći.

Otiđite u Austriju, u Nemačku, u Carigrad, tamo su najučeniji ljudi, ne samo uske specijalnosti, arhivistike, nego i drugih, istorije, heraldike, sfragistike, latinske paleografije, slavenske paleografije. Pitajte koliko arhivista to zna u našoj Srbiji? Na prste možemo izbrojati. Evo, kolegu savetnika, znam da se on bavi dugi niz godina, pa, evo, kolega, savetnik, mislim Jakšić da se preziva, morali smo njega uzeti, jer to ne zna niko. Pitajte koliko profesora zna čitati latinsku paleografiju slavensku, ćirilsku paleografiju, i glagoljicu i staroslovensku ćirilicu? Na prste ću vam ih nabrojati. Hvala lepo.

Samo dve rečenice.

U globalu se slažemo, međutim ovo moramo zaista radi istinitosti reći.

U prethodnom periodu, socijalističkom, ovo što ste vi napomenuli, malo je ljudi, isto, istraživača bilo. Problem je sa stručnim ljudima, istraživačima koji trebaju da ulaze u arhive. Hoćete da vam ja nabrojim četiri čoveka u Beogradu koji ulaze u naučne ustanove? Neću, jer znam da ću hiljadu napada doživeti.

Nama fale, evo, da budem konkretan, pretpostavljam, tu je kolega dr Zukorlić, na Univerzitetu u Novom Pazaru da se izučava arhivistika koja će osposobiti stručnjake ne da izučavaju samo bošnjačku, nego i srpsku.

Ja sam napisao jedan rad za područje novopazarskog okruga 1945 – 1948. godine, obrađivao i Muslimane, odnosno Bošnjake i Srbe i to ima 10 godina, u časopisu koji je izuzetne vrednosti, Novopazarski zbornik.

Imate izuzetan muzej, izuzetan arhiv, ali arhiviste koji će uputiti stručnjake nemamo ni u Beogradu. Nažalost, Srbija je tanka tu, u celini.

Ja kritiku dajem kolegama na filozofskim fakultetima. Imam pravo da to kažem, a reći ću vam zbog čega, što ima 24 godine tačno, kad sam došao iz bivše domovine tražio da se na nivou države formiraju u ono vreme postdiplomske studije, doktorske, koje će izučavati sve ove - latinsku, slavensku, ćirilsku, muslimansku, nazivajte je kako god hoćete, paleografiju, pa heraldiku. Hoću da vidim Muslimane plemiće. Ja to znam koji su, ne svi, bavim se i tim, ali bih voleo da to rade kolege i Bošnjaci.

Dakle, u tom smislu nam fale stručnjaci. Nađite mi stručnjaka, završenog na fakultetu, konzervatora i restaruatora arhivske građe. Kolege, nema nijedan u državi. Nemamo studenta.

Ja imam pravo da kritikujem, jer sam svim katedrama na filozofskim fakultetima u Srbiji predlagao, svim dekanima i svim rektorima i napisao jedan časopis. Sve sam ih prozvao tada. Nikada im neće u budućnosti mlađe generacije oprostiti što te studije danas nemamo na ovim fakultetima. To je suština, a slažem s vama.

Potpredsedniče Narodne skupštine, najpre moramo da damo jednu opštu ocenu.

Tačno je da je prethodna dosovska vlast vodila antisrpsku politiku na svim nivoima, pa i u kulturi i to nema nijednog ozbiljnog istoričara i naučnika koji neće to reći osim NATO prašinara, domaćih i po neki inostrani. Ali je isto tako tačno, i voleo bih da me danas ovde neko od opozicionih poslanika i ovi koji su u sali i oni koji nisu da odgovore na ova pitanja, a kasnije ću, kada budem opštu diskusiju budem imao prvi.

Prvo pitanje, ko je prvi obeležio NATO agresiju na našu zemlju Aleksandar Vučić? Da li je tačno ili ne gospodo iz opozicionih klupa? Ko je prvi rekao - neću u NATO u ovoj zemlji? Aleksandar Vučić? Dajte mi, negirajte vi i oni koji danas nema ovde.

Ko je prvi rekao neću uvesti sankcije Rusiji? Ustanite pa recite, Aleksandar Vučić. Ko je prvi rekao zapadu - nećete me sprečiti da sarađujem sa Kinom? Recite, ko je prvi predsednik? Idemo dalje, ko je prvi posle bombardovanja, mislim da je ovo ozbiljna stvar i treba ozbiljnije da se radi o žrtvama ovde u ovom delu?

Ko je prvi bombardovanja 1999. godine, podigao vojsku Srbije posle onoga, Tadićeve izjave - ne treba nam vojska. Da li je tačno gospodo iz opozicionih klupa? Aleksandar Vučić je poslednji i jedini slobodni lider u Evropi. Da li je tačno gospodo danas? Nije, svaka vam čast.

Idemo dalje, koga je Aleksandar Vučić izručio u Haški tribunal, a gospodo iz opozicionih klupa? Ne vucite me za jezik, sram vas, vi ste u koaliciju sa onima koji su ih izručili. Hoćete sa mnom polemiku voditi i nemojte mi dobacivati, ja vama nisam dobacivao.

Potpredsedniče, meni je žao što prethodni govornik zloupotrebljava, izvrće moj rečenice. Pitao sam da li je tačno koji je predsednik države pre od Aleksandra Vučića, uzmite stenograf, to je pod broj jedan.

Gospodine kolega poslaniče, ja se nikada ne stidim svoje rečenice u životu. Vi mene jako slabo poznajete. Ja se ne stidim one knjige koje sam posvetio vašem, a mom bivšem predsedniku stranke, ovde se o predsedniku države govori. Nikada se nisam odrekao one posvete u istorijskoj geografiji, a dobio sam u trećinskom odnosu otkaz u Nišu i zakleo se da ću nakon šest meseci posvetiti knjigu Vojislavu Šešelju, Slobodanu Miloševiću, Ratku Mladiću i Milanu Martiću. Nakon šest meseci promovisana, prodavana je deset godina u Beogradu, nikada nijednu primedbu nisam dobio. Dakle, primedbu na to.

Voleo bih kad se razgovara da se činjenicama razgovara, jer pazite, mi u nauci nema proizvoljnosti, u nauci toga nema. Kada ste već o Vojislavu Šešelju o kome ja imam mišljenje bolje nego što vi imate svi, odmah da smo na čisto, mislim, povlačite me da vam kažem, baš vama da kažem istinu, imam mišljenje i nikad se neću odreću one posvete za razliku od mnogih koji su se odrekli. Ali, vam postavljam pitanje, zašto ovde ne ustanete kad svaki drugi dan, a ja sam juče ustao i rekao, a vas nije bilo u sali ovde gospodine, kada novinarka svaki drugi dan u novinama „Vreme“, kaže – osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj. Ja ustanem ovde juče, govorim, a vi sedite tu, jer vas nema u klupi. Da li je tačno ili nije?

Da li je tačno da sam juče govorio o Čogradi, a vi ćutite ovde, a ona ga svaki dan ovde pominje. Hoćete još da kažem, Filipa Davida nikada ovde niste progovorili, svaki dan ga kleveće, a ja sam juče govorio o tom čoveku ili juče o Vojislavu Šešelju ovde i nemam problema ovde. Ja sam išao u Hag braniti državu i Slobodana Miloševića i srpski narod, a ne blatiti, nego istinu govoriti. Samo još jednu rečenicu. Treba ponekad vreme u nauci, a ne uništavati dosije, kao što su prethodni uništavali, a ne čekali 30 godina, o tome ću posebno u svojoj diskusiji. Hvala vam.

Samo da kažem dve rečenice.

U mojoj biografiji i danas stoji u radnim organizacijama i preduzećima gde sam radio da sam bio član Srpske radikalne stranke i nikad to neću negirati, za razliku od mnogih drugih. To je jedno.

Drugo, nikad ja ne napuštam stranku, nego njen program napusti mene. To je prvo.

Drugo, program nije večit. On se menja u odnosu na promene, nove spoznaje i, ako hoćete, ekonomske, političke i svetske situacije. To je broj jedan.

Sad ću vam direktno reći. U mom jednom udžbeniku, koji su neki spominjali, stoji da je najstariji pečat u Raškoj bio Stefana Nemanje. To je u udžbeniku iz 1997. godine. Godine 2007, ona koja je posvećena onoj petorici, što sam rekao, nije više to pisalo, nego da je najstariji Strojimirov, jer je nauka pod udarom novih spoznaja menjala i svoj sadržaj.

Tako je i kod stranaka. Stranke se moraju osavremenjivati sve, menjati program, s obzirom na kretanja nacionalna, a i svetska. U datom momentu određeni program može biti genijalan, ali ne može večito. E, to je suština. I mi u nauci drugačije postupamo nego što politika postupa. Nažalost, ali to je tako.

Mi ne zatvaramo istinu večito. Ako je ja zatvorim, istinu, da je istina i ovo što sam rekao da je Strojimir, ostavio sam mogućnost da može još biti neko stariji, jer dok ovde sedimo, sada mi, pošto rade neki arhivi i posle podne, možda je neko našao arhivski dokument, a znamo svi šta znači arhivski dokument, da negira i Strojimira. E, to je suština.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ja sam jutros rekao ispred SNS u uvodnom delu ova tri zakona. To je jedno.

Drugo, sada je prilika da neke stvari pojasnimo u toku današnje diskusije, a to da ne bih zaboravio, gospodine ministre, na početku da kažem da je u poslednjih sedam, osam godina, od kad je SNS na vlasti, više u kulturi učinjeno nego pre 40 godina, bar što se tiče materijalnog dela. Samo da spomenem ova dva narodna muzeja - Muzej savremene umetnosti i niz drugih stvari. To je pod broj jedan.

Pod broj dva, kada su arhivi u pitanju, insistiram, i stranka kojoj pripadam, pored materijalne strane i na stručnosti. Dakle, da kažemo, pošto sprovodimo unutrašnju, tzv. unutrašnju reformu u vaspitanju i obrazovanju, sada idemo na drugu fazu, vi to znate bolje od mene, pošto ste ministar i imate bolje informacije, drugu fazu unutrašnje reforme kulturnih ustanova. Šta to znači? Muzeja, arhiva i drugih kulturnih ustanova.

Da ne bih zaboravio Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti, u izuzetno teškom stanju, to vi znate, informisani ste, hvala vam, a i stranci kojoj pripadam, koja je posvetila zadnjih sedam, osam godina toj ustanovi posebnu pažnju, jer je ranije dosovska vlast skinula sa finansiranja, to vi vrlo dobro znate, e sad ih finansiramo, da spasimo blago, Arhiv Srpske akademije nauka. Jutros smo govorili koliko su u opasnosti arhivska i bibliotečna građa, u celini. To je s jedne strane.

Drugo, kad kažem – kadar, mi danas zaista nemamo u arhivima stručnjake koji znaju bar osnovu. Samo ću nabrojiti, sad je šansa da kažemo, žao mi je što nema političkih protivnika da čuju sada, ljude, ali ne svojoj krivicom, arhivi, nego krivicom fakulteta, svih filozofskih, svih, što nismo nastavne programe osigurali arhivistima, muzeolozima, itd.

Nabrojaću samo izvore područja gde nijedan istoričar ne bi smeo da uđe u arhiv, onog u Dubrovniku, u srpsku kancelariju iz 13. veka do današnjeg dana, šta bi trebalo poznavati: muzeologiju, arhivistiku, zaštitu i konzervaciju arhivske građe, hronologiju, filigranologiju. Da pitate istoričare, 90% ne znaju šta je, ne srednjih škola i fakulteta, a kod nas se nalazi najveća zbirka filigrana na Balkanu, u Narodnoj biblioteci Srbije. Čuveni Vladimir Mošin sve je ostavio. Mi smo uništili ljude koji su se bavili, jer nisu imali doktorski, magistarski stepen, je li. Jedna je već umrla, mislim da je Radomir Stanković otišao u penziju, itd. Dakle, mladi kadar da to bogatstvo koristi. To je suština.

Dalje, hronologiju, svragistiku, latinsku paleografiju, ćirilsku paleografiju i staroslavensku ćirilicu i glagoljicu, itd. Istoriju države i prava, ne samo pravnici, svaki istoričar mora osnove da ima oko toga. Srednjovekovno društvo kod južnoslovenskih naroda, posebno kod Srba. Numizmatiku, toponomastiku, istorijsku meteorologiju, pitajte profesore fakultete, 90% ne znaju šta je. Kaže – merenje vremena, to proučava mere i vage u istorijskoj nauci. Pa, nije jedna oka ista u Leskovcu i ista u Vojvodini, to je suština.

Dakle, ovo se radi o izvorima istorijskim, a na bazi izvora izučavamo i ostavljamo istoriju, a i ostavljamo mlađim generacijama. Generalogiju, dalje da ne nabrajam, itd.

Danas je bilo diskusije ovde o patriotizmu i naučnicima, odnosno kulturnim delatnicima, da tako kažemo i njihov odnos prema patriotski osećajnim. Tu zaista imamo problema. Meni nije zaista jasno da može biti kulturi radnik, radnik koji se bavi kulturom, a da nije patriota. Imamo ih, nemam problem da ih imenujemo. Sada ću da ih imenujem.

Dozvolite da kažem samo da mi nije jasno da gospodin Trifunović Branislav, dakle, čovek s područja kulture, kada govori i zastavi da je to zastava kojom se klalo itd. Dakle, ne govori o dramskom tekstu, ne govori o filmu, nego na okruglom stolu koji je organizovan. Ja to ne mogu da pojmim. Ne samo što to nije istina.

Dalje, ne mogu da pojmim isto, evo jednog čoveka, a to je Filip David. Dozvolite da spomenem ovu listu, nemam problem da i sa njima polemišem kad god hoće i ko god hoće. Osamdeset osam intelektualaca iz regiona, a ovde iz Beograda. Dozvolite uvaženi narodni poslanici i poštovani građani Srbije, iza svake reči ću zaista stati i stojim sa argumentima i izvorima.

Pođimo redom, Latinka Perović, sedamdesete godine razvijala Srbiju i Jugoslavije s baze liberalizma. U nauci već je to obrađeno. Sa druge strane, bila je Savka Dabčević Kučar koja je tražila viška šovinizma u Hrvatskoj, pandan na ovoj strani.

Idemo dalje s potpisnicima, Stjepan Mesić, pa zamislite, njega vrlo dobro poznajem iz Sabora Hrvatske. Samo ću dve rečenice da citiram, u Saboru Hrvatske kada je bio predsednik predsedništva Jugoslavije je izrekao, ovo nisu novinarski članci, izvorno, u materijalu, citiram – gospodo zastupnici, ja sam svoj zadatak izvršio u predsedništvu SFRJ, Jugoslavije više nema, završeni navodni znakovi. Taj isti Stjepan Mesić, neću da idem u generalogiju Marka Mesića, devedesete godine na predizbornom skupu u Gospiću je bilo 10.000 Hrvata, 10.000 je držalo kišobrane, jer je kiša izuzetno padala, rekao je, citiram – kada mi Hrvati budemo imali državi, ne ako budemo, nego mi Hrvati kada stvorimo državu, svi Srbi u Krajini kupaće se u krvi, završen citat – i staće pod jedan kišobran.

Idemo dalje, on se danas predstavlja kao veliki antifašista, čuli ste ovih dana, o Jasenovcu neću da govorim šta je izgovorio, vrlo dobro znate, a to je ispod svakog minimuma ljudskog dostojanstva.

Idemo dalje na ove druge, Milan Kučar, devedesete godine sam ga prozivao, moram da kažem, na 14. Kongresu saveza komunista kao jednog od razbijača Jugoslavije, jer je u Mladini dozvolio da se kroz Mladinu, a vi se vrlo dobro sećate, jer znam da se dobro sećate, zbog razbijanja Jugoslavije i Šuklje koji je bio ambasador posle Slovenije ovde u Srbiji, ne znam da li je još, itd. Reći ću vam zašto ovo sve govorim.

Idemo dalje, Bogić Bogićević, član predsedništva bivše SFRJ, njegovim glasom je vojna uprava uvedena. Peru svoje biografije, ali čućemo ih dalje.

Idemo dalje, Azem Vlasi, nemam reči. Mislim da svi građani to dobro znaju.

Ivo Čerbo Rastoder, istoričar u Crnoj Gori, jedan od najvećih antisrba danas na području Balkana.

Nikola Samardžić, istoričar, Beograd, jedan od najvećih, hajde da kažem savremenih istoričara Srbo mrzaca. Čuli ste njegov stav o uticaju Srbije na događaje u Crnoj Gori. Znate li zašto on govori to, poštovani građani, kojeg poštujem kao kolegu istoričara, ali ne poštujem ovo što radi? Pa zato što predaje na jednom Đukanovićevom univerzitetu dole, dobio pare. Za pare, bre radi. Žao mi je njegovog oca koji je jedan od najvećih istoričara i najvećih Srba uopšte.

Idemo dalje, još jedan deo, Sonja Biserko, kako znate jedna od zaista najvećih antisrba, još ispod nje je trala samo Nataša Kandić. O Nataši Kandić neću da govorim. To ćete pročitati u jednom naučnom radu naša dva naučna radnika, pa ćete videti šta je ona radila na području bivše Jugoslavije.

Idemo dalje, Filip David, 28 godina satanizuje srpski narod. Dozvolite ipak da kažem nekoliko rečenica, jer i ovih dana radi isto što i 1990. godine. Šta to radi? Filip David je izjavio na Radio Sarajevo 7. marta gospodnje 2018. godine, citiram – politika Aleksandra Vučića je šizofrena, završen citat. A, 6. juna 2009. godine, za jedan dnevni list, citiram – Kosovo nije Srbija, niti će ikad biti, završen citat. Time se svrstao među izdajničke bitange naše zemlje. Žao mi je što blati narod njegov koji je teške muke proživljavao kroz istoriju, kao što je i moj narod i ovo mu ne služi na čast.

Dalje, izvređao dobitnika nobelove nagrade, zbog toga što je u toku agresije NATO alijanse bio na strani Srbije. Bio čovek na pravoj strani, Petar Hanke. Zato što je bio na sahrani Slobodana Miloševića, a Filip David svoju biografiju hoće kao svi ovi potpisnici da peru, ali istorija ne prašta ni meni, ni njima, ni vama, ni bilo kome ovde.

Da ne prašta najbolje pokazuje jedan podatak, da jedan aktuelni političar, koga nema u sali nikad ovde, koji vodi separatizam u Srbiji za područje Vojvodine, jer je pokušao da uništi jedan dokument kada su izručivali Miloševića, što jedan predsednik stranke nije potpisao, a puni arhivi toga, nisu mogli ni u arhivima uništiti.

Idemo dalje, kod Filipa Davida, rekao je ovako za dobitnika Nobelove nagrade, citiram – Handke je moralni lik, njegov moralni klik je nula, završen citat. Zato što se suprotstavljao NATO bombardovanju. Zamislite. Mogu vam govoriti pet sati čuvenih istoričara i političara sa zapada koji su odali priznanje srpskom narodu i osudili NATO agresiju, jedino naši domaći NATO prašinari nisu. E, to je problem.

Idemo dalje. Mogao bih navesti, ne samo Petara Handkea, nego četiri, evo sad da kažem, četiri akademika koji su podržali našu pravednu borbu protiv NATO alijanse i protiv bombardovanja, jedan je Englez, pošto nemam vremena, jedan Italijan, jedan Rus i jedan Portugalac. Svi nobelovci, da ne kažem o drugim naučnim radnicima itd.

Filip David je za dan obeležavanja pobede nad fašizmom, kad smo to uveli u Nišu sa generalom Vladimirom Lazarevićem na čelu, rekao da je to zloupotreba toga dana. Ova vlast je uvela da se salvi Dan pobede nad fašizmom. Ono što predsednika Srbije Aleksandra Vučića nisu pozvali na dan početka Drugog svetskog rata, odlična stvar. Valjda nećemo slaviti početak rata, nego dan pobede, nadam se u ovoj godini da ćemo to proslaviti zajedno da antifašistima, itd.

Dalje, 14. maja 2019. u jednom listu opet kaže, citiram – politika Aleksandra Vučića ne vodi nikuda. Gospodine David, i vaš narod i moj narod, teške dane je proživljavao, za pobedu nad fašizmom dao je vaš narod mnoge žrtve. Samo u Jasenovcu, negde, po meni, oko 40 hiljada, po meni, vašeg naroda, a mog naroda 700 hiljada minimum. Nije korektno da to radite. Pustimo to istoričarima, oni će to na bazi istorijske građe učiniti.

Što se tiče Aleksandra Vučića, on je srpski državnik, sprski reformator, iznad svega, srpski rodoljub. Ja, znam zašto vi, gospodine David to radite. Zbog šake para. To, ako je i od vas, mnogo je i žalosno je.

Idemo dalje. Tu su, videli ste, i novinari određeni. Evo, odmah ću da kažem, čini mi se da jedan, videli ste da sam pročitao jednog dela ne samo naučnih radnika, nego i novinara, i političara, od političara Nataša Mićić, poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koje nikad nema, ne od bojkota, nego nju od ranije to ne interesuje. Nju interesuju druge stvari, ona je jedan od krivaca razbijanja Srbije i Jugoslavije. Čedomir Jovanović, da ne pričam. Nenad Čanak, da ne pričam. Bojan Kostreš, da ne pričam.

Dakle, idemo dalje. Evo, ga Dinko Gruhonjić, novinar. Jedan od novinara, šarlatana. Bolje bi mu bilo da je politički aktivista nego novinar. Tomislav Marković, novinar. Sram neka bude lažova i hoštaplera. Gospodine Tomislave Markoviću, uzmite zapisnike ove Skupštine, pa kad citirate, vidite šta je ko kome rekao. I, da dalje ne nabrajam, ali još moram samo dva imena, Mijat Lakićević, sramota, i Snežana Čongradin, dno dna novinarske profesije.

Gospodo novinari, političari, ove koje sam prozvao i vas 88 osam, završiću sa ovim citatom koji je izrekao Džon Svington, bivši šef osoblja u „Njujork tajmsu“ u zdravici koja je održana ispred Njujork pres kluba 1953. godine. Citiram – posao novinara je da uništi istinu, da otvoreno lažu, da izvrću, da ozloglašuju, da se klanjaju pred zlatnim teletom i da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb. Svi to znaju. Čemu onda svi ti hvalospevi o nezavisnoj štampi? Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa, mi smo marionete u rukama, a konce vodi neko iza nas. Naš talent, naše mogućnosti, naš život su vlasništvo drugih ljudi. Na kraju, mi smo intelektualne prostitutke, završen citat.

Gospodo, vas koje sam nabrojio i koje nisam, vi ste intelektualne prostitutke. Na kraju, da ih dalje ne nabrajam, gospodine ministre, budite sretni što pripadate jednoj Vladi i jednom vremenu koje podiže državu iz haosa, ne u kulturi, nego u finansijama, u vojsci, jer je bila u rasulu dovedena do bankrota.

Svi vi koji prozivate gospodina predsednika i vi gospodine sudija Majić, svaku veče na „N1“, pa vi niste sudija, vi ste političar, vi se bavite čistom politikom svako veče. Na, evo da kažem, „Utisku nedelje“, od šest onih upita, šest puta je predsednik države. On komentariše kao sudac i pita otkud mi znamo za narko-dilera? Ja ću da mu kažem, neka ode u Narodnu biblioteku Srbije, svaki student zna za njega i od nas istraživača, neka ide u biblioteku Srpske akademije nauka čuće, neka ide u kafanu, restoran svaki, u Beogradu znaju, a on pita otkud iz istrage. Pa nema ko to ne zna. Svaki student naš to zna, svaki učenik zna za narko-dilere. Na čiju se on to stranu stavlja? Znate ko je taj sudija, a neće da govori to su prethodnici moji govorili i danas i ovih dana, pa on je oslobodio onu gnjilansku grupu. Kako ga bre nije sramota. On nema pojma o suđenju, neka izvine, on nema pojma. Da ima, ne bi se pojavljivao tamo gde se pojavljuje. Čisti politički aktivista.

Dakle, u tom smislu, izvinite, malo je duže vremena, ali morali smo neke stvari da razjasnimo. Dajemo punu podršku ovim zakonima, dva zakona i jednom predlogu za dopune i izmene zakona, pogotovo Zakonu o arhivskoj i bibliotečnoj građi. To je prvi put da to postavljamo i smatram da smo sistem uljudili sad i u kulturi i na nama je da provodimo dublje reforme, Srpska napredna stranka će to činiti na čelu sa našim predsednikom. Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre Šarčeviću sa saradnicima, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, pred nama je razmatranje seta zakona iz vaspitanja i obrazovanja jednog od stubova naše države.

Odmah na početku, gospodine ministre Šarčeviću da smo na čisto, vi ste došli kao ministar prosvete nauke i tehnološkog razvoja u jedan haos, valjda ne treba da obrazlažem šta to znači, ambis od prosvete i nauke. Samo da kažem da mi nismo imali ni tada ni cilj vaspitanja opštih definisanja. Da smo tranziciju izvršili, a uništili vaspitanje i obrazovanje. Poterali najbolji kadar iz vaspitno obrazovnih ustanova, a jedan od tih kadrova ste vi gospodine, imam hrabrosti da to kažem, ministre koji ste otišli i formirali privatne škole i postigli svetske rezultate. To je jedno.

Drugo, svako onaj ko misli da se reforma, pojedine reforme mogu završiti za godinu, dve ili tri, je zalutao u prosvetu, ako je u prosveti ili ako je u klupama poslanika onda, izvinite, onda smo zalutali kao narodni poslanici. Reforma je dugoročni proces, to je stalni proces. Dozvolite ipak da kažem, osnovno 2000. godine pogotovo, kada je bivša vlast došla na vlast, tzv. DOS osnovno je bilo uništavanje vaspitanja i obrazovanja. I to pod jedan, izbaciti iz svih vaspitano obrazovnih ustanova i svih faktora vaspitanja i obrazovanja, upravo vaspitanje. Mi od tada, gospodo, nastavnici koji slušate i profesori nemamo vaspitanja u nijednom, hajde da kažemo, nijednoj državnoj, pa i drugim ustanovama. Zašto? Jer smo sve faktore, po mom, hajde, nekakvoj mojoj evidenciji, 15 faktora uništili.

A pogotovo smo uništili one kadrove u školama koji su bili zaduženi za vaspitanje i obrazovanje, a to su školski pedagozi. Umesto njih, Soroš sa zapada ubacio je psihologe.

Gospodo, vama, profesori, se obraćam. Vi znate da pedagog u školi se bavi pedagoškim aspektom učenika, a psiholozi, oni dolaze na 500 učenika jedan, ili na hiljadu. Bivša vlast uvela je u svaku školu i najmanje psihologa, pa je proglasila, izvinite, nenormalnim sve đake, sve roditelje, sve radnike i sve stanovnike u državi. To je taj haos koji je uveden.

Nađite mi, molim vas, u poslednjih 15 godina, od 1990. godine do 2015. godine ijednog školskog pedagoga da je znao napraviti svoj plan rada i realizovati. Nađite mi ga, molim vas. Proterani su oni koji su bili iz škole. Vi ste, gospodine, moram da kažem, ministre, jer to je opozicija, bez obzira i ova koja je ovde i ona koja nije, vas optužuju, ne samo ona nego i određeni profesori, ne svi, većina ne, po pojedinim fakultetima, vi ste ušli u haos. Hvala vam gospodine ministre što ste zaokružili, nakon 20 godina, vaspitno-obrazovni sistem. Jel tako, gospodine ministre? Jel tako, gospodo prosvetni radnici?

Šta to znači? Znamo koliko osnovnih škola imamo, predškolskih ustanova. Broj nastavnika nismo znali u osnovnim školama kada je gospodin ministar za ministrom dolazio. Jel tako, gospodine ministre? Ni u osnovnoj školi, ni u srednjoj školi, ni na fakultetima. Našli smo u jednoj školi 20 nastavnika viška, nijedan čas nisu predavali. Haos je bio.

I koga vi danas optužujete? Pogotovo oni kojih danas nema. Dolaze vas optuživati oni koji su tada vršili funkciju ministra i pomoćnika ministara. Danas se javljaju oni. Ako imaju malo morala, a nemaju, bar neka ćute. Ali, nemaju, jer vidim šta rade ovih dana.

Ključno pitanje, modernizacije naše zemlje, koju smo na neki način ne samo propagirali nego planirali, i provodimo je, jeste i modernizacija vaspitanja i obrazovanja. I upravo ste vi to uveli.

I da ne zaboravim - vratili ste vaspitanje, pomalo, u vaspitno-obrazovni sistem. Hvala vam, gospodine ministre.

Mi smo imali muke dok niste vi došli, da u zakone o osnovnoj i srednjoj školi, da ga zovemo Zakon o obrazovanju i vaspitanju, kako ga sad nazivamo. Ranije je bio samo o obrazovanju, jer su isterali vaspitanje iz škole.

Ja vam preporučujem strategiju, neka se zove strategija vaspitanja i obrazovanja. Pre se vaspitava, a onda obrazuje, to zna svaki pedagog.

I drugo, da ne bi možda kod strategije prevazišli neke stvari, odnosno zanemarili, opšti cilj vaspitanja nismo definisali, još u državi, 25 godina. Opšti cilj. Koji je cilj vaspitno-obrazovnog sistema? Da bi na bazi opšteg cilja izvodili opšte ciljeve pojedinih nastavnih predmeta u školama ili studijskih grupa na fakultetima. Da ne idem dalje u širinu.

Vi ste sistem uljudili, znate broj kadrova, imate alate sada da direktore biramo, najkvalitetniji kadar. Znate ko su bili direktori? Pa, vi znate. Uličari, sa ulice su ih dovodili, bez visoke stručne spreme. Da ne kažem da je u Ministarstvu prosvete, ne znam da li je još, to ću da proverim, čovek bio sa srednjom spremom, radno mesto na projektima, šest godina pre dolaska ministra Šarčevića. Hoćete da vam ja, gospodo, govorim imena tih ljudi. Bilo ih je 90%.

Vi ste nasledili, gospodine ministre, zavode gde su vrlo sumnjivi ljudi sedeli. I teško vam je to menjati. Mnoge stvari zavod je sad pokrenuo. A on je bio katastrofa. Svi su bili. Dakle, pokrenuli ste i zavode. To je velika stvar. Sistem ste uljudili i idemo sad u realizaciju njega.

Tačno je da se moramo kretati na nivou tzv. unutrašnje reforme. I ona je počela. To, molim vas, gospodo narodni poslanici, da znate. To je najteži deo posla u modernizaciji, a to je odnos učenik-nastavnik i odnos nastavnik-nastavna građa i odnos učenik-nastavna građa. Mi smo didaktiku zanemarili, pedagošku struku smo totalno izbacili iz vaspitno-obrazovnih ustanova visokog obrazovanja. Mi tamo to ne radimo. Imamo profesora fakulteta, sačuvaj bože, metodiku nikad nisu čuli, a pogotovo pedagošku grupu predmeta.

Izvinite što sam pod emocijama, jer neću dozvoliti, dok sam u ovim klupama, da se baca na vas ljaga, kao što pojedinci pokušavaju ovih dana preko nekakvih televizija N1 i nekakvog "Vremena", inače, znate ko ga već finansira 15 godina, i lista "Danas". Dakle, bez obzira da li ste vi ili bilo ko, a pogotovo vas, koji ste osetili ruku one vlasti koja je uništavala vaspitanje i obrazovanje. Idemo dalje.

Mi moramo redefinisati nastavne planove i programe i to ste počeli. Gospodo narodni poslanici, danas je neko govorio, pa, ministar to radi. Da vam ja ne idem u detalje. Pratite vaspitanje i obrazovanje pa ćete videti.

Dalje - redefinisati obaveze učenika u odnosu na nastavu i u odnosu na nastavnika. I to ste počeli, radite vrlo dobro, video sam. I redefinisati obaveze nastavnika. Tu se dobija jedan deo otpora, zato što imaju obaveze, ali su im i plate veće i biće još veće svake godine, jer su obaveze veće. Idemo dalje.

Vratiti vaspitanje tamo gde mu je mesto, odakle su ga oni što vas prozivaju proterali, ima 15-20 godina. Tamo vratiti. Da ne bih išao u širinu.

Ključne ličnosti za organizaciju celokupnog posla - ministarstvo i vi. Vi ste tu organizaciju izvanredno napravili.

Kada je u pitanju dualno obrazovanje, ili praksa u stručnim školama, onda je tu Privredna komora koja se izuzetno dobro uključila. Onaj ko želi da prati to, i hvala vam što ste to učinili. Mnogi su ovde kritikovali vas. Gde su sada kad smo uvodili Zakon o dualnom obrazovanju? Da ne ponavljam, gospodin Orlić, doktor, je to izuzetno dobro obrazložio u uvodnom delu. Gde su sad ti ljudi?

Znate koliko mi imamo sada - sedam hiljada učenika. Sedam hiljada učenika u dualnom obrazovanju. Znate koliko programa imamo? Da ne govorim, ministar je skroman čovek, pa neće da kaže šta smo učinili, ali naša je dužnost, koji pratimo i koji radimo u vaspitanju i obrazovanju, da kažemo šta jesmo a šta nismo. Idemo dalje.

Zašto menjamo Zakon o osnovama sistema vaspitanja? Vi ste dobro naglasili, kao da nismo slušali. Ja se sa vama slažem. Prvo, zbog usklađivanja Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, i to se u prvom redu odnosi na evidenciju u vaspitanju i obrazovanju, posebno odredbe koje određuju jedinstveni informacioni sistem prosvete, tzv. JISP, jedinstveni obrazovni broj. Vi ste rekli, ne samo sada, i na prošlim sednicama, kad ste ovde dogovorili, čudi me da određeni poslanici to nisu slušali.

To se prati, od predškolskog vaspitanja, do visokog, drži se pod kontrolom. Idemo dalje.

I ovi drugi zakoni, dorađuju se neki članovi, gde se u praksi dokazalo da su prevaziđeni, ali bit stvari ostala je ista. Ovo je vrlo važno da kažemo.

Idemo na dualno obrazovanje. Stupio je na snagu tačno 2017. godine, a njegova primena 2019. i 2020. godine, jer su se morali doneti određeni podzakonski akti i određene pripreme o kojima je ministar i danas govorio, a mi nismo baš to dobro, čini mi se, neki, slušali, pogotovo kada je u pitanju Privredna komora i poslodavci.

U ovoj školskoj godini uključeno je 72 stručne škole u dinamiku dualnog obrazovanja koji se realizuje u jednu ili više obrazovnih profila. Imamo ih 35.

Dakle, u ovoj školskoj godini, prvi put, 2.600 učenika u prvi razred. Malo li je? Vidite da smo ušli u realizaciju i u reformu ovog dela, dualnog obrazovanja. Ukupno u svim razredima preko sedam hiljada učenika. Malo li je to, gospodo?

Poštovani roditelji, vama se obraćam, ovo su tačni podaci i šaljimo našu decu u dualno obrazovanje. Realizuje se u 104 škole, u 37 obrazovnih profila, sada ima dva manje, da ne obrazlažemo zbog čega. Ali je važno da imamo 400 kompanija koje su akreditovane ili su u procesu akreditacije. To je odgovor onima koji sumnjaju u, hajde da kažemo, preduzeća i kompanije.

Nema sumnje, do sada imamo, ministar to bolje zna od mene, 400 kompanija koje su akreditovane i 900 licenciranih instruktora. Malo li je, za početak?

Dalje, ključnu ulogu u sprovođenju ima Ministarstvo i, moram da kažem, Privredna komora Srbije koja se pokazala izuzetno dobra, po mom mišljenju, a verujem, gospodine ministre, da i vi imate to mišljenje koliko vidim ja iz mog praćenja.

E sad, dozvolite na kraju da kažem. Tačno je, gospodine ministre, da je ključni nastavnik broj jedan, bez obzira da li se radi o vaspitaču u predškolskoj ustanovi, u osnovnoj, srednjoj školi ili na univerzitetu. Tačno je da smo 2000. godine učinili pomor nastavnog kadra. Šta to znači? Oterali smo najbolji nastavni kadar, a dovukli ovo što danas imamo.

Samo ću jednog da spomenem, pošto moram ostaviti vremena i drugima. Vas ovih dana i meseci proziva jedan profesor, videćete o kome se radi, na „N1“ televiziji, pretplaćen tamo i u časopisu, odnosno onim novinama „Vreme“, kako se još i nedeljnik zove. Zove se prof. dr Ognjen Radonjić sa poniženjem, tobože, da ste vi tobože učitelj, a to je najlepše zvanje koje postaji u vaspitno-obrazovnom sistemu. Videćete o kome se radi. Moram, gospodine ministre, reći, da bi građani videli o kome se radi.

Profesor dr Ognjen Radonjić svakodnevno iznosi laži o predsedniku Republike, vama i o narodnim poslanicima. Po oceni studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, po pedagoškim osobinama to je jedan od najgorih profesora. Kako znate, mi se profesori ocenjujemo. Dobio je najgore pedagoške ocene.

Njegovi podaci o prolaznosti studenata na ispitu iz osnova ekonomije čuvaju se kao vojna tajna, navode studenti. Prolaznost mu je jako niska, ispod 15%, a minimum i po Bolonji je 33%. Čak mu ocenu nisu mogli doznati ni dekani, ni rektor. Jedino je pokušao Poverenik za informacije i nije uspeo. Studenti ga nazivaju – profesor tortura.

Reći ću vam zašto sam ovo izneo. Taj profesor, zvani „tortura“, sprovodi teror nad studentima. Citiram: „kada odgovoriš previše tačno, on kaže – naučio si napamet“, završen citat. Na pitanje koje glasi – geneza ekonomske misli, nikada nijedan studen nije položio ispit, jer on uvek izmisli nešto čega nema u pitanju, završen citat studenata. Za celu jednu grupu od 18 pitanja uopšte nema literaturu, a studentima kaže – snađite se.

Luka Šakić, bivši student kaže ovako: „Kada kod profesora Radonjića postoji patološka potreba da postoji studenta“, završen citat. Zato se, gospodo, zove „profesor tortura“.

Na kraju mu samo preporučujem da, za početak, iz pedagogije savlada tri lekcije. Prvo – lik nastavnika i glavne osobine nastavnika, odnos student – profesor i dokrimologija kao nauka o ocenjivanju. Za početak, toliko.

Gospodine ministre, ovakvi pojedinci vas kritikuju, a ne većina akademske zajednice. Akademska zajednica izuzetno dobro sa vama sarađuje i sa Ministarstvom, a ovi pojedinci će uvek biti ovakvi kakvi jesu, kao što je profesor Radonjić.

Na kraju, čudim se profesoru Zecu koga je nekada uzeo za asistenta. Taj profesor je mene prozvao, moju malenkost. Kaže da sam rekao na sednici Narodne skupštine da prof. dr Dubravku Stojanović treba u zatvor oterati i to je lagao. Ja sam ovde citirao šta je profesorka rekla, je li, da se trebamo odreći Kosova, a ja sam samo uputio na članove zakona od 305. do 321, pa da vidi. Normalno da bi u zatvoru završila zbog toga, to stoji u našem Krivičnom zakoniku i dodao sam za knjaza Miloša i ništa drugo. Pa, neka vidi. Nisam ja to rekao, nego ona. Umesto da njoj idu takve smicalice, je li…

Ta organizacija na fakultetu zove se „politička organizacija“, odmah da kažem. „Jedan od pet miliona“, to jedan mali deo profesora stoji.

Na karaju, još jedan put, gospodine ministre, imate punu podršku. Jedan deo profesora da ih dalje ne navodim, ovih od 88, samo da dvojicu navedem od njih. Potpuno ste u pravu, od toliko hiljada akademske zajednice, od ovih 88 i od onih 900 ima jedan mali broj profesora, to i nisu profesori, odmah da vam kažem, po svojim moralnim karakteristikama i naučnim. Samo ću jedan deo da prozovem.

Profesorka je bila Latinka Perović. Znate li ko je Latinka Perović? Sedamdesete godine razbijala je Jugoslaviju i Srbiju je razbijala. To radi i danas. Nemam ja problema, gospodine ministre, da im kažem istinu.

Dalje, Stjepan Mesić. Ja sam bio zastupnik u Saboru Hrvatske kada je rekao, citiram: „Gospodo zastupnici“, citiram njega, „Ja sam svoj zadatak izvršio u Predsedništvu SFRJ“, tačka. Druga rečenica: „Jugoslavije više nema“, završen citat. Taj isti čovek je devedesete godine, 1990. godine, u Gospiću, pre izbora, na predizbornom skupu gde je bilo 10.000 Hrvata, jedan deo zaista ustaški nastrojen, rekao, citiram: „Kada Hrvatska postane država, svi Srbi staće pod jedan kišobran“, 10.000 Hrvata bilo kišobrana. To je taj čovek. Jel vam čudo šta podržava ovih dana?

Moram još neke stvari da kažem, ove ekstreme. Milan Kučan. Pa tog na 14. Kongresu Saveza komunista Jugoslavije ja sam prozivao za mladinu i ono što su razbijali Jugoslaviju. Oni biografiju svoju… o tome se radi. Ovo moram radi građana koji dobro pamte da razjasnimo.

Idemo dalje, Azem Vlasi. Šta da vam kažem? Od one sednice CK Srbije sve se zna. Razbijač Srbije i Jugoslavije.

Šebo Rastoder, istoričar u Podgorici, jedan od najvećih srbomrzaca na prostoru bivše Jugoslavije, moj kolega istoričar.

Idemo dalje, Nikola Samardžić, moj kolega, to je antisrbin, bre. Pelcovan od osećaja patriotizma. Evo sa kim ja imam komunikaciju. Nemam problem da mu to kažem. Otac mu je jedan od najvećih istoričara i najveći patriota bio.

Idemo dalje, samo deo profesora i ovih političara. Sonja Biserko, pa ona je zagovarala, ljudi, bombardovanje Jugoslavije. Sećate se Sonje Biserko?

Idemo dalje - David Filip. O njemu ću sutra, jer on spada u kulturu, posebno sutra, ali samo da kažem da 28 godina razbija Srbiju i radi protiv Srba.

Meni je zaista žao tog naroda što ima takvog predstavnika, divnog naroda kojem on pripada.

Idemo dalje – Nataša Mićić. Pa, šta reći, građani? Neću ništa da govorim.

Čedomir Jovanović. Pa, on nam je predsednika svojevremeno izručio na prevaru, a da ne kažem dalje.

Nenad Čanak. Da li znate šta je taj radio? Ota fon Habzburga predložio je za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Memorandum je poslao jednom predstavniku za bivšu Jugoslaviju. Da li znate šta je pisalo u memorandumu? AP Vojvodina, republika, ako ne država. Evo ga i juče to govori i tako dalje.

Dozvolite još samo dvojicu. Ove novinare neću da govorim, pošto su oni sutra na dnevnom redu, ali tu se našla Snežana Čongradin. To je dno dna, izvinite, od novinarstva. Ona non-stop, da me krivo ne razumete, prof. dr Vojislava Šešelja proziva da je ratni zločinac, a svi znate da presuda nije takva. To nema ni „n“ od novinara.

Ja ću sada završiti sa dva, tri citata. Pošto je bilo reči o patriotizmu, dozvolite da kažem, jer se ovih dana po TV ekranima stalno priča o Nikoli Tesli, ono što Nikola Tesla nije bio.

Gospodo, nauka ne oprašta nikome, ni Srbima, ni Hrvatima, ni poslanicima, ni građanima. Nikola Tesla i je 1. i 2. juna 1892. godine, prilikom drugog dana posete Beogradu rekao studentima Velike škole, citiram: „Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, jer se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu“.

Nije o tome ovih dana po štampi bilo reči, ali ću oterati sve one dezinformacije sa ovim citatom. Sledeći put Nikola Tesla je ovako rekao: „Podjednako sam ponosan na svoje srpsko poreklo i hrvatsku domovinu“. Odgovor na pismo 25. maja 1936. godine, koje mu je uputio dr Maček.

Onda njemu Maček odgovara, citiram – velikom sinu naroda srbskog, namerno ovo srbskog, a domovine Hrvatske.

Hvala vam lepo, uvaženi gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici.

Gospodine ministre, drago mi je što imate toliko iskustva u vaspitanju i obrazovanju i što čvrsto stojite na temeljima i što će se, siguran sam, u sledećoj strategiji vaspitanja i obrazovanja, koju pripremate, gospodine ministre, za pet godina dovesti vaspitanje i obrazovanje na ono mesto odakle su ga naši prethodnici isterali. Hvala lepo.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, hvala vam što vi, kao ministar vojni, i vrhovni komandant Aleksandar Vučić vraćate ugled srpskoj vojsci onakav kakav je ona imala u svojoj tradiciji.

Poštovani ministre, ja ću postaviti jedno pitanje sada sebi i vama – koliko svakodnevni medijski napadi na Vojsku i na vrhovnog komandanta, posebno na njegove roditelje, utiču na slabljenje odbrambene uloge vrhovnog komandanta?

Kada to pitanje postavljam, onda dozvolite da ga obrazložim. Mi smo, gospodine ministre, iz dana u dan, iz časa u čas, iz minuta u minut, a i građani Republike Srbije, svedoci lažnih vesti, izmišljotina, uvreda, neviđenih brutalnih medijskih napada na vrhovnog komandanta, predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, na njegovu porodicu i njegove roditelje.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, vrhunac lažnih vesti, izmišljotina, uvreda i medijskih napada na predsednika Aleksandra Vučića i vrhovnog komandanta i njegove roditelje predstavlja pismo upućeno njegovim roditeljima preko jednog dnevnog lista od 18. decembra 2019. godine. Takve uvrede, ispoljena neviđena drskost, laži, primitivizam najnižeg ranga prema predsedniku i njegovim roditeljima ne poznaje ljudski um. Radi se o pismu upućenom od novinara gospodin Kostića.

Znate li novinaru, gospodine Kostiću, da se roditelji vole svim srcem i da su oni Aleksandru Vučiću bili podrška u životu, saborac, kao i mnogi drugi roditelji svojoj deci? Upravo prisustvo predsednikovih roditelja u njegovom životu daju mu snagu i moć.

Vaše uvrede, gospodine Kostiću, spadaju u najveće uvrede u njihovim životima. Kada predsednik i vrhovni komandant Vučić i njegovi roditelji budu videli da ih vređa novinar, pa makar i šarlatan, najvećim mogućim lažima, izmišljotinama najnižeg ranga, ne mogu ostati ravnodušni, jer su upravo oni Aleksandru bili oslonac u njegovom životu i davali mu snagu i moć, a vi, gospodine Kostiću, svojim uvredama ostaćete izbuljeni i prazni.

Vama se, gospodine Kostiću, uzvraćati neće uvredama, jer ste vi sami sebi presudili i možemo vas samo žaliti. Zapamtite, normalni novinari ne vređaju druge. To rade samo sitne duše.

Vi ste, gospodine Kostiću, uvredama predsednika i njegovih roditelja pokazali koliko čovek može nisko pasti, koliko jadne i bedne stvari mogu izaći iz vaših prljavih usta i koliko nakaradno možete izgledati na tim vašim klimavim nogama.

Uzmite, gospodine Kostiću, to pismo puno laži, neizmerne mržnje i uokvirite ga i postavite ga na zid vaše dnevne sobe, kako bi se svakodnevno podsećali na najviši domet vašeg novinarskog šarlatanstva i visoki domet vašeg samoproglašenog drugosrbijanskog elitizma.

Vi, gospodine Kostiću, i ovi vaši iz Saveza za Srbiju zalažete se i dalje za nerad, za haos, za javašluk u državi, protiv rada i reda. Aleksandar Vučić će i dalje zajedno sa građanima Republike Srbije da modernizuje Srbiju.

Na kraju, zapamtite dobro, Aleksandar Vučić je veliki srpski pregalac, veliki srpski državnik, veliki srpski reformator, veliki srpski rodoljub i nadasve se veliki srpski patriota, koji nikada neće učiniti ništa protiv svog naroda i građana Republike Srbije i svoje otadžbine, jer takvog su ga vaspitavali njegovi roditelji koje vi, gospodine Kostiću, vređate. Zato oni mogu biti sretni roditelji, a Boga mi i država Srbija. A vi, gospodine Kostiću, sa vašom mržnjom ostaćete suha grana na drvetu čovečanstva.

Na kraju, gospodine ministre, hvala vam što i vi vrhovni komandant afirmišete srpsku državu i naciju, a srpskoj državi i naciji, a srpstvu su potrebni junaci i patriote i građanima Srbije, a državi vojnika i vrednih radnika i opštini čestitih i vrednih građana. Hvala.