LJUBIŠA STOJMIROVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 11. septembra 1950. godine u Beogradu. Živi u Beogradu.

Diplomirao je 1978. godine na Fakultetu organizacionih nauka na organizaciono kibernetskom smeru. Na istom fakultetu upisao je poslediplomske studije i 1980. godine postao magistar organizacije razvoja na pomenutom fakultetu. Doktorsku disertaciju iz oblasti menadžmenta odbranio je na matičnom fakultetu 1998. godine.

U periodu od 1982. do 1985. godine radio je kao profesor u srednjoj ekonomskoj školi “17. oktobar” u Beogradu, Grocka.
Radio u pomorskoj agenciji “Jugoagent”.

Na Beogradskoj poslovnoj školi u Beogradu izabran je u zvanje profesora na predmetu Menadžment aprila 2000. godine. U istoj školi do sada je izvodio nastavu na predmetima Menadžment i Menadžment usluga. Novembra 2005. godine izabran je za redovnog profesora na Fakultetu za menadžment.

Član Predsedništva SNS-a. Predsednik Zvezdare bio je od februara do kraja juna 2005. godine.

Nakon izbora 2012. godine, izabran je za narodnog poslanika, a na toj poziciji ostao je i posle izbora 2014. i 2016. godine.

Oženjen je i ima četvoro dece.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:19

Osnovne informacije

  • Srpska napredna stranka
  • Beograd
  • Beograd
  • 11.09.1950.
  • profesor univerziteta

Statistika

  • 0
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Osamnaesto vanredno zasedanje , 17.09.2019.

Poštovane koleginice i kolege, evo ja ću na početku mog obraćanja u neku ruku da pohvalim ministra i da kažem da je imao razumevanja danas na Odboru i da smo se veoma lako dogovorili po pitanju studenata „bolonjaca“, da će biti preporuka fakultetima da im se omogući da u naredne dve godine, mislim da smo se tako dogovorili, nastave svoje studije i da se u tom periodu iznađe rešenje koje bi pronašlo način da sve ono što je bilo problematično u ovom zakonu o Bolonji se dovede u red i da nemamo više tih problema.

S druge strane, ja sam odmah rekao na početku, ljudi toliko je ta Bolonja donela nama muke, da ne kažem nešto teže, da sam ja sam sebi obećao da više nikad u životu neću da spomenem Bolonju, bez obzira šta se desi. Onda se naš Mihajlović nameri da bude trener Bolonje i zbog njega moram da spomenem tu Bolonju.

Ovo drugo pitanje, pitanje starih studenata. Nikako ne mogu da budu oni sa epitetom „večiti studenti“, to su stari studenti, pre određene godine, odnosno datuma. Ljudi su se upisivali na fakultete po nekom zakonu koji nije ograničavao vreme studiranja. Meni se pre neki dan javi jedan moj kolega, neću da spominjem imena ni studenata ni kolega zbog Zaštitnika građana ili kako se zove, o podacima, javi mi se kolega, otišao u penziju, već godinu dana je u penziji itd. i kaže – ja sam druga generacija na FON-u, a nisam završio fakultet.

Znači, nije ovo nešto novo, nije ovo nešto što je doneo ministar Šarčević ili što smo doneli mi. Ovo je nešto što se provlači unazad 14-15 godina. Nama je pripala ne baš tako prijatna dužnost i obaveza da taj problem rešimo na najbezbolniji mogući način. Moj predlog je danas bio, ja ostajem pri tom predlogu, da se ovim ljudima koji su upisali te studije po zakonu koji je važio u to vreme, omogući da studiraju dokle god ne završe. Niko ne daje pravo ni meni, ni kolegama poslanicima, ni ministru, ni bilo kome da stane njima na put i da im kaže – e, ne možete dalje.

Zašto? Pa, zato što, evo, ja sam naprednjak, član SNS. Smatram da sam patriota, da sam ispravan građanin, da sam profesor i na kraju krajeva Srbin, građanin Srbije. Ni jedan od ovih epiteta ne bih želeo da pogazim i da donesem neku odluku koja će biti protivna zakonu, odnosno ne zakonu, nego zakletvi koju sam položio u ovoj Skupštini kada sam postojao poslanik. U toj zakletvi sam obećao da sve što činim, činiću u interesu građana Srbije i Republike Srbije. Pa, koji bi mogao da bude interes nama da tim ljudima ograničimo studiranje? Neko je rekao ima ih 3.000, neko je rekao 5.000, 12.000, nije važno, neka ih ima jedan, neka ih ima 10.000, neka ih ima 20.000, omogućimo im da završe te fakultete koje su počeli.

Imam ovde, evo pogledajte, ovoliko dosijea njihovih kopiranih, doneli su mi. Imam ovde koleginicu, rekao sam, neću da spominjem imena, koleginicu koja je položila 28 ispita, samo jedna devetka, sve desetke. Imam kolegu, 1966. godište, književnost studira, sve desetke, do jedne, ostala mu dva ispita. On kaže meni – profesore, ja imam privatni posao, ja imam para, ja se nikad neću baviti književnošću, ali hoću da završim taj fakultet sa prosekom 10,00.

Nisam bio od onih studenata koji su imali tako veliki prosek. Neću da kažem da sam bio loš student, čak sam bio među boljim studentima, ali, eto, i ja sam imao tu neku mukicu zbog svoje tvrdoglavosti, zbog Edvarda Kardelja i nekih njegovih principa, pa sam moj doktorat zakočio i umesto da sam doktorirao u neko normalno vreme, ja sam doktorirao u 48. godini. Da li mi fali nešto? Ne fali mi ništa. Imao sam i karijeru na fakultetu, postigao sam mnogo toga u životu, imam porodicu, unučiće. Zašto? Da je meni neko stao na put, a mogli su da kažu sa FON-a – čekaj bre, ne možeš ti 20 godina da doktoriraš, stani, menjaj, radi nešto.

U ovakvu situaciju sam ja došao još jednom u životu. To je bilo 2000. godine. Bio sam predsednik Odbora za prosvetu i posle onog puča dođu neke snage, oni su sebe zvali demokratske snage, neki DOS, ne znam ni ja šta i reše da ukinu studentima dotadašnja prava. I ja ustanem onakav kakav jesam i kažem – ljudi, pa ja ne mogu da glasam protiv studenata, ne smem da odem kući svojoj deci da se pojavim na oči. Ne smem da odem ni ženi da se pojavim na oči. Ja podržavam studente. Šta se desilo? Normalno, „dosovci“ - otkaz. To sam prihvatio kako sam prihvatio, borio sam se kako sam se borio i uspeo sam da se vratim nazad.

Ne bih voleo da se desi, kao što je rekao i jedan od kolega, u Hrvatskoj je neki student tužio, pa je dobio na sudu. Šta će nam da se tužakamo sa studentima i da idemo na sudove? Ne treba. Omogućimo im da nastave studije po zakonu koji je važio kada su se upisali.

Nisam pravnik, ne poznajem pravo. Čak imam i neki strah od prava jer se sve bojim da li ću znati to da izmerim. Vidim da ima puno kolega koji kažu – u pravu su, niko ne može da im uskrati stečeno pravo, itd.

Neko kaže – nema profesora koji će da ispituju to. Meni se javilo na desetine profesora, što onih koji su u penziji, što onih koji rade i rekli su – mi ćemo da ispitamo za džabe, ne treba nam honorar. Evo, i profesor Atlagić i ja imamo pravo. On iz oblasti istorijskih nauka, ja iz oblasti menadžmenta i marketinga možemo da pitamo ako nema takvih stručnjaka.

Kakva bi Srbija to bila zemlja da nema profesore za sve oblasti? Ne da ih imamo, nego imamo profesore koji su vrhunski na svetu i zato nemojte da guramo probleme pod tepih.

Sad ću da se vratim na nešto što me muči godinu dana. Mi smo pre više od godinu dana, neke kolege su ovde i koleginice koji su išli u Banja Luku, imali smo zajedničku sednicu Odbora za prosvetu Republike Srpske i Srbije. Vlada je po istom tom pitanju imala sednicu sa Vladom Republike Srpske i dogovoreno je da će naš Zavod za udžbenike i njihov Zavod za udžbenike raditi udžbenike koji će biti zajednički za srpski jezik, za istoriju, za geografiju, ne znam još šta, a zašto? Da bi sačuvali naš jezik, da bi sačuvali istoriju, da bi sačuvali sve ono što se dotiče u biće srpskog naroda.

Da li smo mi to zaboravili? Nema ništa od toga, ništa se ne dešava. Šta se dešava ovde kod nas u Beogradu, a verujem da je i kod njih isti slučaj? Zavod za udžbenike koji je nekada davao u budžet Srbije 50% svoje dobiti i koji je osnovan, normalno, od Vlade Republike Srbije, sada tavori. Ja ne znam, ko je pokupio, ko je uzeo deo njegovog tržišta? Uzele su strane firme, „Klet“ ili ne znam ni ja kako se zove.

Neki govore o korupciji, neki govore o ovom-onom, ma ne interesuje me to. Meni kažu – e profesore, ti si takav i takav, ti hoćeš sve da uzmu srpske firme, nisi, protiv toga si da neke strane firme učestvuju. Nije tačno. Evo, ja ću da pohvalim i neku stranu firmu.

Od 1. januara 2020. godine ukida se na nivou Beograda upotreba jednokratnih plastičnih kesa. Šta je mene zbilja oduševilo? Jedna od tih evropskih firmi, drogerijski lanac DM „Drogeri markt“, znači nije „market“ nego neki „markt“, ne znam zašto je tako, odlučio je od 15.10. znači već od oktobra da uđe u tu akciju i da ukine prodaju tih plastičnih kesa. Fenomenalna stvar.

Šta mi se tu kod njih ne sviđa? Nisam siguran, izvinjavam se ako grešim, razumeo sam da će oni umesto tih plastičnih kesa prodavati neke platnene kese itd. koje su ekološki u redu. Ja njima dajem predlog, ako su toliko zainteresovani za očuvanje životne sredine, što je pozitivno, i za svoje poslovanje u Srbiji, pa neka budu šmekeri, pa neka dele te plastične vrećice ili kese, kako god hoće, besplatno, makar do nove godine.

Podržavam tu njihovu odluku i pozdravljam i voleo bih da se sve kompanije tako ponašaju. Zašto? Takva politika vodi računa o dobrobiti naše zajednice u kojoj i oni posluju i u kojoj oni stvaraju neki dohodak, stvaraju neki novac. Zajedno sa njima ćemo se boriti kako bismo sačuvali našu prirodu za buduće naraštaje.

Bilo je puno priče oko Rektorata i oko ove grupe ljudi za koje ne mogu da kažem da nisu stari studenti, jer najverovatnije, ako nisu završili, jesu, spadaju u tu grupu starih studenata, ali ne možemo njih da poistovećujemo sa ljudima koji su korektni u borbi za svoja prava, koji nijednog trenutka nisu isticali političku pripadnost, koji nijednog trenutka nisu tražili podršku nijedne stranke itd. Ne, njihov zahtev je da reše svoja prava na zakonom jasnim pravilima i oni samo to traže i ja ih u toj njihovoj borbi podržavam.

Danas, kada sam išao u ovoj pauzi kroz Knez Mihajlovu, vidim u izlogu jednu knjigu, volim tako da gledam te knjige, pa nekad ih i kupim, danas sam kupio knjigu Žarka Popovića, koja se zove „Prag“. Ne znam šta piše u njoj, ali naslov knjige me je zaintrigirao i ja sam kupio tu knjigu. Mi smo sada na pragu. Da li ćemo krenuti napred i rešiti taj problem za sva vremena, jer zašto bi neki drugi ministar, neki drugi sastav ove Skupštine, opet rešavao za dve godine i produžavao za godinu, za dve, za pet, itd. ili ćemo napraviti korak nazad i uraditi ovo što sam malopre rekao, umesto da taj problem jedanput rešimo za sva vremena, mi ćemo ga odugovlačiti za godinu, za dve itd?

Danas sam na sednici završio svoj govor sa jednom poslovicom – što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Predložio sam ministru, ako ima saglasnosti u Vladi, da Odbor da amandman…

(Vjerica Radeta: Ima naš amandman.)

Koleginice, znate vi da sam ja bio za vaše amandmane, nema problema, ali ja sam dao da bude bezbolno, da bude ovo amandman Odbora i da na takav način rešimo ovaj problem.

Verujem da će biti dovoljno mudrosti, da će biti dovoljno pameti i da nećemo sebi dozvoliti da stanemo na put ljudima koji iz raznoraznih razloga nisu stigli da završe svoje studije na vreme. Hvala lepo, prijatno, glasaću za vaše amandmane, koleginice, ne sekirajte se.

Šesnaesto vanredno zasedanje , 13.09.2019.

Poštovane koleginice i kolege, ovo je jedan od zakona koji se donosi sa namerom da se poboljša stanje u toj oblasti, u Srbiji. Normalno je da svaka demokratska zemlja, kakva Srbija jeste i na kraju krajeva koja teži prema tome da bude demokratska zemlja, donosi takve zakone.

Mi moramo omogućiti našim pronalazačima, našim naučnicima, ljudima koji su inovatori, stvaraoci, da mogu ovde da realizuju sve te svoje pronalaske. Ne smemo dozvoliti da nam se dešava nešto što je u prošlosti bilo da naši najumniji, najvredniji, najznačajniji ljudi odlaze u Ameriku, Nemačku i druge zemlje, i tamo realizuju ono što su stvorili. Najveći pronalasci, u prošlom veku, koji su doneli do preporoda celog ljudskog društva su pronalasci Tesle, Pupina i naših naučnika, a mi smo to izgubili nesvesno i neželjeno.

Ima tu jedna druga stvar. Ne smemo mnogo ni podilaziti Evropi i zbog nje, donositi razne zakone, jer to sve ide u neku ruku na našu štetu. Ja koristim priliku što je tu ministar Đorđević, pa ću sada nešto da kažem, za šta verujem da će se i on zainteresovati i da će biti jedan od naših ministara koji će pokušati da stane na put takvim pojavama.

U poslednjih mesec dana, meni se obratilo jedno desetoro građana, koji imaju problem ove vrste. Javljaju im se preko telefona neke osobe i pozivaju ih da dođu na besplatne preglede. Javljaju se sa nekoliko adresa. Jedna od adresa je Dragice Pravice, druga je Bulevar Vojvode Mišića, treća je negde na Zvezdari, nisu mi rekli ulicu. Otprilike, to je neka firma „San hil“ ili tako nešto, koja ih poziva da dođu na besplatne preglede. Sada, kada se neko zainteresuje od tih građana i pita kakva je to firma, koja je to firma, dobijaju odgovor da su to strane firme, najveći stručnjaci. Kakve preglede dajete? Koje preglede vršite? Sve, šta god treba, nema nikakvih problema. Da li imate dozvolu za rad ovde? Pa, valjda imamo, nemamo. S druge strane, kada ih pitaju, koji su to lekari, kažu da to nisu lekari, nego su stručnjaci, vrhunski stručnjaci za te oblasti.

Pojedinci kažu da, kada su otišli tamo, nisu mogli da vide ko radi, šta radi, kako radi, nego da su to neke organizacije koje se bave nekim stvarima koje nisu u skladu sa zakonom, a koje nisu ni u principu najčistije, odnosno najverovatnije da se iza toga kriju neke sekte ili neke druge organizacije koje imaju loše namere.

E, tu moramo da budemo pametni i mudri, da zaštitimo naš narod od takvih pojava i da se oslonimo na naše snage, da pokušamo da održimo Srbiju da bude onakva kakva jeste, čestita, poštena zemlja, u kojoj građani mogu da žive dostojanstveno od svog rada. Hvala.

Petnaesto vanredno zasedanje , 26.07.2019.

Poštovane koleginice i kolege, dobro je da se svi slažemo u jednom da osuđujemo ovakve pojave. Verujem da svako normalan u Srbiji osuđuju ovako nešto. Ja, kao pojedinac, osuđujem ovo i nadam se da se takve pojave neće više dešavati ni u Srbiji ni bilo gde na drugom mestu.

Istovremeno, očekujem od nadležnih organa da rade svoj posao i brzo i efikasno i da ovo sankcionišu onako kako treba. Iznad svega, moramo imati jedan cilj, a to je da vodimo računa o maloj Milici, to je da sačuvamo to divno mlado stvorenje. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2017.

Poštovane koleginice i kolege, koristeći pravo u skladu sa Poslovnikom, postavljam pitanje – Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za sport i omladinu, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu prosvete. Pitanje se faktički ne odnosi samo na delovanje u oblasti ovih ministarstava. Ja mislim čak da je svako od nas pojedinačno dužan da se suprostavi ovom zlu o kome ću pokušati da govorim.

Srbijom pored mnogobrojnih muka koje nam postavljaju raznorazni pod znacima navoda prijatelji, hara jedno zlo koje se zove sekte i nevladine organizacije. Mislim, da smo tu zatajili i da ne radimo dovoljno na rešavanju tog problema. Mladi ljudi najčešće, a i ostali, su u velikoj opasnosti od ovih organizacija koje pokušavaju da koristeći trenutnu životnu poziciju ljudi u Srbiji, mnogo toga negativnog urade. Tih sekti ima premnogo i nevladinih organizacija. Neke od njih imaju naziv „Crna ruža“, neki „Mladi lavovi“ neki propagiraju neko učenje zvano šambala, ali zajednički cilj svih njih je da stvore jednu lošu situaciju među mladom populacijom najčešće i na to da postavim ovo pitanje je uticao jedan članak u novinama gde profesor dr Mirjana Tomović iskreno iznela svoj problem u kome je prikazala kako je izgubila sina pre 15 godina od te sekte zvane „Crna ruža“ i njena borba ovih 15 godina da pokuša da narednim naraštajima omogući da se tako nešto nikada ne desi.

Pokušavajući da sagledam ovaj problem interesovao sam se da vidim ko se bavim tim problemima i ko može tu da pomogne. Nekada je poslanik ovde u Skupštini bio i Slađan Mijaljević, bio je poslanik SRS, on je jedna od onih koji se bave tim problemom, Zoran Luković se takođe bavio tim problemom ali vidim da i ti ljudi se povlače iz tog problema, najverovatnije zbog toga što nemaju sistemsku podršku ministarstava i celokupne naše vlasti. Računam, da je to velik problem i da ga je teško rešiti. Ali, ako ne možemo sami nešto da uradimo, možemo da pogledamo kako su to uradile zemlje EU i to dve najače zemlje Francuska i Nemačka, a još bolji primer kako je to uradila Rusija i kako je ona pokušala da reši taj problem.

Mislim, da će ovo pitanje probuditi savest mnogima koji mogu da pomognu da se reši ovako nešto, da nikada više nijedna porodica, nijedan pojedinac ne strada od tog zla koje se zove sekta i nevladine organizacije. Da li postoje neke nevladine organizacije čije je delovanje pozitivno. Najverovatnije da postoje i ja svoje pitanje ne upućujem na njih, ali oni koji pokušavaju radi lične koristi svoje ili tih svojih sekti i nevladinih organizacija da ubede mlade ljude da dignu ruku na sebe, da se ubiju, da određenu imovinu prepišu njima i mnoge stvari koje nisu ni pozitivne ni u ovom trenutku koje ne priliče zemlji kao što je Srbija, moramo iskoreniti. Moramo skupiti snage da rešimo ovaj problem.

Apelujem na ministarstva koja sam pomenuo da pokušaju da daju svoje predloge i da odrede strategiju, a svi mi zajedno, zajedničkim snagama, udruženi da krenemo u borbu protiv ovog zla. Mislim da je veliki broj građana Srbije, pogotovo mladih već sada pod uticajem tih sekti i ako ne preduzmemo nešto u najskorije vreme napravićemo veliku grešku. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Beogradska poslovna škola, Visoka škola strukovnih studija (Profesor) Republika Mesečno 250000.00 RSD 15.09.2002 - 01.10.2015.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 40000.00 RSD 03.06.2016 -