Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Ljubiša Stojmirović

Ljubiša Stojmirović

Srpska napredna stranka

Govori

Hvala druže predsedniče.

Krenuo bih prvo sa ovim amandmanom. Sasvim je normalno da imamo različita mišljenja i sasvim je normalno da neko ko nije zadovoljan sa uređivačkom politikom i uopšte politikom Javnog servisa da izrazi svoje nezadovoljstvo na način da se ne slaže sa povećanjem pretplate koja brojčano kada se pogleda i nije nešto velika.

Dati je predlog da ta pretplata bude jedan dinar je, da ne upotrebim neku mnogo grubu reč, ponižavajuća, ali to je pravo onoga ko predlaže amandman.
Hvala druže predsedniče.

Veoma interesantan amandman. Zašto? Zato što je na neki način ukazao menadžmentu RTS na velike propuste koje su napravili u prethodnom periodu. Da se smanji pretplata na jedan dinar, verovatno neće, premda je malo nezgodno i u ovom trenutno kada se nalazimo u jednoj izuzetnoj teškoj krizi. Po meni trebalo bi što manje novih nameta građanima jer ne znam ni kako će građani, a kako će i privreda da izdrži ovaj period koji je pred nama.

Zašto kažem da je ovo jedna pouka, da ne kažem nešto drugo, za menadžment? Sada je RT u periodu kada se priprema za izbor novog menadžmenta, odnosno novog generalnog direktora. Mislim da bi upravni odbor trebalo dobro da razmisli koga će da stavi načelo RTS i onaj ko bude bio na tom mestu da napravi jedan dobar, kvalitetan, realan plan i na osnovu tog plana da ispuni one ciljeve koji su zacrtani u politici i strategiji RTS. Da li je to teško? Nije teško samo ako hoće neko da radi i ako je stručan za taj posao.

Ako želite da vidite kako funkcioniše dobar menadžment u jednoj dobroj firmi moja vam je preporuka da odete u Dom zdravlja Zvezdara. Tamo je sve, što se kaže školski. Zadovoljni su pacijenti, odnosno kupci, zadovoljni su zaposleni, zadovoljno je i društvo, stanovništvo i mislim da to nije teško da tako funkcionišu i rade sve naše firme i sva naša preduzeća. Ali, ima tu i nečeg drugog. Nekako smo jako brzo odlučili da sve ono što je državno da ne valja, nego da valja samo ono što je privatno, pa smo tako upropastili mnogo dobrih i jakih firmi.

Pre neki dan sam gledao i slušao na televiziji u Leskovcu se zatvara poslednja državna apoteka. Da li je moguće da u današnje vreme kada je stanovništvo izloženo i ovoj pandemiji i drugim bolestima i gde smo mi nacija koja ima veoma velike potrebe za zdravstvom, da li je moguće da ne može da funkcioniše državna apotekarska ustanova? Ja znam ranije dok sam bio student i dok sam se bavio kasnije u svojoj praksi tim projektima, Beogradska apotekarska ustanova je bila jedna od izuzetno dobrih i kvalitetnih institucija. Danas vidimo da sve to propada. Moramo da se potrudimo i da pomognemo.

Mogu da pohvalim ministra Sinišu Malog iz dva razloga. Jedan razlog je kako vodi finansije u ovim teškim vremenima, a drugi razlog je, to je čovek koji jedino dolazi ovde kod nas u Skupštinu. Da li on ima neka antitela pa se ne plaši da se zarazi od nas za razliku od njegovih kolega? Ja nisam malopre bio, Ružić, i žao mi je što je otišao, hteo sam da mu postavim neko pitanje, ali ove druge ministre ne viđam. Ministri dođite slobodno nismo zaraženi. Bili su ovde doktori i proveravali su, testirali su nas. Uglavnom 90% nas nemamo koronu.

Nadam se da ćemo se potruditi da u narednom periodu što više pomognemo kako Vladi, kako zdravstvu, tako i svima nama da preguramo ovu tešku situaciju, pa se nadam da će doći neko vreme gde ta taksa za televiziju se neće ni plaćati, nego će tada, iako je državna televizija da krene u neku utakmicu sa svojom konkurencijom i da ostvaruje svoje prihode. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, na današnji dan, čini mi se pre 60 godina, čuveni naš pisac, književnik, Ivo Andrić je dobio nobelovu nagradu. Ja sam imao tu čast i zadovoljstvo da pročitam dosta njegovih dela, ali nekako mi je uvek u glavi bila jedna njegova izreka gde on kaže – u svim državama ima budala, ali izgleda da je kod nas centrala.

Kada čujem da pojedinci ili grupe na društvenim mrežama, preko medija, u javnosti, izgovore takve gadosti koje se odnose na nečiju familiju, na nečiji život, na nečiju decu, to je zbilja dno dna. I što bi rekao Andrić, pa da ne ponovim baš tu reč, reći ću narodnim jezikom – to mogu samo ljudi koji nisu u vinklu. Nadam se da će Srbija imati snage da se sa takvim ljudima razračuna i da ih dovede na mesto gde bi trebali da se nađu.

U ovim teškim vremenima koja zovemo krizna vremena, moramo da imamo tzv. krizni menadžment, jer to ta krizna vremena i zahtevaju. Moramo da imamo stručne, jake i odvažne ljude koji znaju da uoče i reše nadolazeće probleme. Kreiranje i realizacija budžeta je veoma važna obaveza kriznog menadžmenta, jer je njihov zadatak u ovim vremenima kako obezbediti i kako trošiti sredstva, finansijska, normalno, a da sistem odnosno zemlja funkcioniše u skladu sa postavljenim ciljevima.

Kod nas je tu ulogu preuzela Vlada i sad taj naš krizni menadžment je u stvari Vlada Republike Srbije. Po meni, pred Vladom su mnogi izazovi i mnoga teška vremena i teške odluke, ali mislim da posebno Vlada treba da obrati pažnju na četiri oblasti njenog delovanja. Prva, i po meni najvažnija, je vaspitanje i obrazovanje. Druga – zdravstvo. Treća – kultura. Na kraju – zaštita čovekove okoline. Neki to zovu ekologija ili tako nešto slično, ja ću se truditi da govorim srpskim jezikom.

Neću nadugačko da pričam, ali ću samo da kažem da mi je krivo što nisu tu nadležni ministri, da mogu malo sa njima da razmenim po neku reč.

Vaspitanje smo odavno izbacili iz našeg obrazovnog sistema. Pod hitno moramo da vratimo vaspitanje u sve sfere ljudskog života, od porodice pa do staračkih domova. Decu od malih nogu moramo da vaspitavamo da budu čestita, poštena, da vole, cene i poštuju svoju zemlju.

Da bi to postigli moramo, ali ovo je veoma važno, Zavod za udžbenike da nateramo da radi posao za koji je stvoren. Odnosno, ne smemo da dozvolimo da nam udžbenike sa kojima naša deca u školi uče i obrazuju se stvaraju neki drugi, neću da navodim imena tih firmi, da to bude posao gde će korupcija da odlučuje šta će naša deca da uče. Pod hitno Zavod za udžbenike mora taj posao da ponovo vrati u svoje okrilje i da se ponaša onako kako je to bilo ranije.

U ovim vremenima mislim da bi bilo pametno za Ministarstvo prosvete da već jedanput reši problem starih studenata. To mislim da može prosto i jednostavno da se reši, da se omogući toj deci i ljudima da završavaju fakultet dokle god hoće, neka studiraju i 200 godina, da nemamo stalno pritisak od njih. Evo, i ovo leta, ove jeseni je bilo puno tih Bolonjaca koji su se obraćali i meni, a verujem i drugim kolegama, gde traže da im se dozvoli još ovoliko, još onoliko vremena, itd.

Još jedna veoma važna stvar u oblasti obrazovanja je – moramo da omogućimo svim našim građanima da im bude dostupno svo moguće raspoloživo obrazovanje. Ne smemo da se povedemo za Bolonjom i za težnjom globalizma, gde bi mi bili ljudi nižeg reda i gde bi nama bilo samo neko najobičnije obrazovanje dostupno, da budemo samo radna snaga.

Što se tiče zdravstvenog sistema, ova korona nam je pokazala koliko je važan taj sistem i zbilja je država mnogo učinila i mnogo finansijskih sredstava je odvojila i odvaja za poboljšanje i uslova rada i za životni standard tih ljudi. Ja neću mnogo o tome da govorim, prvo nisam stručan za to, a druga stvar, hoću samo da se zahvalim tim ljudima i još jedanput u ime svih građana Srbije da im kažem jedno veliko – hvala.

Što se tiče kulture, kultura je ogledalo svake zemlje, pa i naše. Ona je svedočanstvo o tome ko smo bili nekada, kako smo sada i ko ćemo biti sutra. Zemlje koje se odreknu svoje kulture su zemlje koje nestaju, kojih nema. Mi smo zemlja koja ima veoma značajne velikane u svojoj istoriji. Dovoljno je samo spomenuti Teslu, Pupina, Milankovića, cara Dušana, da ne nabrajam dalje. Mi smo stali na put Osmanskoj imperiji na pohodu ka Evropi. I to moramo sa ponosom da ističemo i nikada ne smemo to da zaboravimo.

Što se tiče očuvanja životne okoline, zbilja ne mogu da kažem drugačije nego da treba da nas bude sramota. Mnogo smo se ogrešili o prirodu koja nam daje vodu, koja nam daje vazduh, koja nam daje hranu, koja nam daje mogućnost da uživamo u svim lepotama koje Srbija ima i koje nam pruža.

Naša obaveza prema naraštajima koji dolaze i dug prema precima koji su nam podarili tu prirodu na upravljanje je da vodimo računa o njoj onako kako je govorio poznati indijanski poglavica Sijetl, koji nije imao ni fakultet, nije ni bio školovan, ali je bio mudar čovek, koji je rekao – I kamen i riba i voda i šume i sve redom oko nas to su naša braća i naše sestre, mi moramo da živimo zajedno i da jedni druge čuvamo.

Nadam se da ćemo u budućim vremenima učiniti mnogo, mnogo toga da zbilja ta naša životna okolina bude mnogo bolja, da bude zdrava i da nam omogući da živimo onako kako je Bog zacrtao.

Ako je Danska mogla silne te kune da uništi zato što su zaražene ovim virusom, a da naknadno posle iskopa tek sahranjene životinje da ne bi zagađivale zemljište i vode, danas-sutra hranu, moramo da se učimo na takvim primerima i tako i mi da se ponašamo.

Ja se uvek trudim da govorim kratko i jasno da nikad nikog ne uvredim, da nikog ne povredim i imam na umu nekoliko tih narednih izreka. Jedna od njih kaže – Ispeci pa reci, druga kaže – Tri puta meri, jedanput seci, a ima ona parafrazirana koju ja uvek pamtim pre nego što se javim da govorim, koja kaže – Što je dozvoljeno volu, nije narodnom poslaniku.

Zato se trudim da nikog ne povredim jer neću da se stidim danas-sutra pred naraštajima koji dolaze, jer sve ovo što mi danas govorimo, ove fine žene, devojke zapisuju i to ostaje u arhivama, neko će doći za 10-20 godina to da pročita i ne bi mi bilo drago da se stidim zbog toga što sam rekao, a još manje bi mi bilo drago da se neko drugi stidi da mora u moje ime da se izvinjava.

Jedno od veoma važnih stvari na koje moramo da obratimo pažnju su kadrovi. Ničega nema bez ljudi. Neko se trudi da stvori robote, da stvori automatske mašine koje će da zamene čoveka itd, neće to moći, jer nikada ništa neće moći da urade bez čoveka i taj čovek mora da da zapovest robotu da uključi tu mašinu tako da moramo da vodimo računa i o kadrovima. Ako vodimo o kadrovima računa, imaće ko da nas nasledi, imaće ko danas-sutra da vodi ovu zemlju.

Ja sam, recimo, ovde u Skupštini primetio u dva navrata jedan veliki problem gde su ljudi smenjivani, čini mi se, bez razloga. Ne mogu sada da garantujem, ali neki Dragoje Pavlović je bio ovde zadužen za finansije, izuzetan finansijski stručnjak, smenjen je ne znam iz kog razloga.

Nešto slično se dešava sa ovom koleginicom Darom Kupusinac. Mislim da ne smemo to tako da radimo, barem da pripremimo ljude, jer vidim da u tom sektoru nema ljudi koji su spremni da rade taj njen posao.

Sa druge strane, vrhovni, odnosno top menadžment naše zemlje u ovom trenutku predstavlja predsednik države. Pred Srbijom i pred njim su teška i zla vremena koja nisu ni prva ni poslednja. Srbija je zemlja hrabrih, mudrih i čestitih ljudi i ona nikome ništa ne duguje. Sve je stvorila pameću, trudom, znojem i krvlju svojih najboljih kćeri i sinova.

Predsedniku bih poručio da se okruži takvim ljudima koji su hrabri, pametni i pošteni, ljudima koji će čuvati i predsednika i Srbiju u vremenima koja dolaze. Čuvajte se laskavaca i ulizica, jer kako kaže Meša Selimović – ulizice to su za mene najgori ljudi na svetu, najštetniji, najpokvareniji, oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni seju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi verni svakoj državi, kao kurve neverni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi, dok njih bude nema sreće na svetu, jer će uništiti sve što je istinska, ljudska vrednost.

Nadam se da će iz ovih kriznih i teških vremena koja dolaze Srbija smoći snage da izađe kao pobednik i u to me uverava i još jedna izreka vezana za našeg velikog predsednika srpske Vlade Nikolu Pašića, čuvenog Baju, koji je rekao – spasa nam nema, propasti nećemo. Hvala.
Taman posla, predsedniče, pa ja sam savestan. Poštovane koleginice i kolege, na početku mog kratkog izlaganja, koje neće trajati duže od 45 minuta, hoću da vam da jedan savet. Pre nego što uđete u ovu instituciju, imajte na umu da ste položili zakletvu u kojoj ste se obavezali da sve što radite, radićete u skladu sa Ustavom i zakonima i sve što radite, radićete u interesu Srbije i građana Srbije.

Kako je najlakše postići te ciljeve? Pa, najlakše je tako što ćete ih sami definisati. Date, odredite sebi cilj i kažete - u tom i tom periodu, uradiću to i to. Evo, za početak jedan od ciljeva koji je pred svima nama, od najobičnijeg poslanika, pa do cenjenog predsednika Skupštine i njegove ekipe. Naš osnovni cilj u budućem periodu je je da vratimo dostojanstvo Skupštini.

Hteli to da priznamo ili ne, zaslugom ovih ili onih, mi smo učinili da dovedemo taj nivo do najnižih granica i sada je na nama da stvorimo od ove institucije hram morala, dostojanstva, vrlina i veština, da se potrudimo da ovde razgovaramo silom argumenata, a ne argumentima sile, da jedni druge ne vređamo, da se ne desi, kao što se dešavalo u nekim vremenima koja su iza nas, da ovde bude najgrubljih skandala, da bude ružnih reči, psovki i slično tome.

Mi ćemo sve to zaboraviti i krenućemo u neka nova vremena, gde ćemo pokazati da smo dostojni poverenja koje nam je ukazao narod Srbije, odnosno građani i da smo mi zbilja oni koji su najbolji i koji su zbog toga i izabrani u ovu Skupštinu.

Ja se slažem sa prethodnim kolegama koji su govorili o izboru kadrova i rekli da moramo da biramo najbolje, stručne, moralne i kvalitetne ljude. Zašto je to tako? Evo, sad ću vam reći. Kaže naš narod - budala misli da sve zna i da sve može, a pametan čovek kaže - ljudi, pa ja to ne znam, ja to ne mogu i on je u stanju da onda prikoči, da stane i da prepusti tu radnju onome ko zna od njega više. Ima jedna lepa narodna poslovica koja kaže - pošalji budalu u vojsku, pa sedi kući i plači. E, da nam se to ne bi desilo, moramo se truditi da biramo stručne, moralne, kvalifikovane ljude za sve oblasti, bez obzira da li je to nešto što se tiče Skupštine, da li je to nešto što se tiče Vlade, javnih preduzeća, itd.

Srbija i Srbi su jedan hrabar, čestit, dostojanstven narod, to su pametni ljudi koji nikom ništa ne duguju. Svoju nezavisnost, svoju slobodu izvojevali smo krvlju svojih predaka i to moramo da poštujemo i tako da se ponašamo u budućnosti. Nijednog trenutka ne smemo da podlegnemo uticajima raznoraznih, da ne kažem neku reč, već moramo uvek da štitimo i branimo interese Srbije i srpskog naroda.

Šta se nama dešava? Mnoge te belosvetske sile kažu nama - dobićete ništa i uslov vam je ili uzmi ili ostavi. Pa, ne može to tako da bude. Pa, mi smo dostojanstveni i mi imamo svoj obraz. Imamo potomstvo koje treba da nastavi da živi i da radi na ovim prostorima. Zato moramo da vodimo računa da sačuvamo sve ono što je naše, što smo čestito i pošteno stekli i da to predamo budućim naraštajima.

Kolega Palma je u svom izlaganju pomenuo kako naše ljude sa sela nazivaju seljacima i malo se zabrinuo zbog toga, a ja bih rekao, uglavnom se slažem sa Palmom u nekim stvarima, ovde smo se možda malo razišli, ja bih rekao i njemu i svima ostalima koji se sekiraju zbog toga što kažu da smo mi seljaci i seljački narod da se sve te pesme čuvenog našeg pesnika Desanke Maksimović, koja kaže: "Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu". Pa, ona nas je u pesmu stavila i rekla da smo seljaci, da smo seljački narod i mi se sa tim ponosimo.

Balkanski ratovi, Veliki rat, Drugi svetski rat, muke posle rata, pa ko je pomogao Srbiji da preživi, da se prehrani? Pa, naši seljaci. I sa ponosom mi prihvatamo da smo seljaci, da smo seljani ili kako god hoće da nas nazovu ti koji misle da je to nešto loše. Ali, baš onako kako reče Palma, država mora da pronađe način da tim ljudima omogući da dostojanstveno žive od svog rada i da budu ono što priliči pravom domaćinu, jer oni su zbilja pravi domaćini, ljudi koji od svog rada stvaraju i za sebe i za državu.

Posebno me je obradovala činjenica da je država krenula, odnosno predsednik je rekao da kreće u borbu protiv mafije i kriminala. To je nešto sa čime moramo da se izborimo. Govorili su to i prethodnici pre mene i ja se u potpunosti slažem sa tim.

Što se tiče odnosa prema opoziciji, normalno je da opozicija ima drugačija mišljenja i drugačije stavove, ali mi ćemo da sukobljavamo činjenice i stavove, nećemo da se vređamo i da se svađamo, nego čiji su argumenti jači, taj neka pobedi.

Evo, recimo, nije ništa strašno prihvatiti neke stavove kolega iz opozicije. Ja sam saglasan i sa stavom koji je izneo i Martinović i kolega Glišić da je bi bilo dobro da postoji ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, kao i sa Đukinim stavom da je trebalo naći mesta i za ministarstvo vera. Doći će vremena, to će da se ispravi u nekoj budućoj Vladi, ali je važno da i sada u ovom trenutku mi radimo na tim problemima i da ih rešavamo.

Pred nama su velike muke i veliki problemi vezani za očuvanje voda, za očuvanje rudnih bogatstava, vazduha, prostora našeg, jer mnogi pokušavaju, radi svog interesa, da nam to unište. Na sve strane vidite da Srbija ispada neka deponija, gde je otpada na hiljade tona. Niko ne vodi računa. Nismo vaspitani da čuvamo svoju okolinu. Seča šuma, mini hidroelektrane, to je sve ono što uništava Srbiju, a mi to nesvesno možda dozvoljavamo računajući, hajde mi smo tolerantni mi ćemo biti fini, kulturni i tako dalje.

Dolazimo u situaciju da tolerišemo neke koji ne misle dobro Srbiji, ali nas ubeđuju, pa morate da budete tolerantni, tolerancija mora da se u svim oblastima dešava i tako dalje. Oni hoće da nas dovedu u situaciju da se mi razbolimo od „stokholmskog sindroma“, da kao žrtva počnemo da volimo naše dželate.

E, ne može tako. Ne može Srbin stalno da bude tolerantan i da kojekakvu bagru toleriše i da im sve dozvoljava. Veliki Bulgakov ili Bulgakov, ne znam kakav je naglasak, ja sam sa juga, pa je kod nas to ovako malo drugačije, je rekao: „Doći će trenutak kada će stepen tolerancije dostići toliki nivo da pametnima bude zabranjeno da razmišljaju, da ne bi povredili osećanja budala“. E, nećemo to da uradimo, nego ćemo mi mudro i pametno da razmišljamo i radimo u interesu svoje zemlje.

Na kraju, pošto sam se šalio kada sam rekao 45 minuta, 45 minuta je školski čas, na kraju jedna poruka za sve kolege – čuvajte naše pismo i čuvajte naš jezik. Za početak sve vas molim nazivajte ovaj dom pravim imenom. Ovo je srpska Skupština i kada govorite o njoj kažite Skupština, manite parlament. Parlament neka ostane onima kod kojih se to tako zove. Hvala lepo.
Hvala, kolega.

Poštovane koleginice i kolege, ja ne mogu da se saglasim sa koleginicom Radetom iako sam veoma često bio u prilici da prihvatim njihove amandmane, kolega i koleginica iz SRS, iz mnogo razloga.

Jedan od osnovnih razloga je da ovo nisu normalna vremena i da ne mogu ni uslovi da budu normalni. Naišli smo u jedan period koga iskreno rečeno nismo imali u poslednjih pedeset, možda i više, godina.

Normalno, koleginica je vrstan pravnik i ona će naći razloge kojima će da kontrira i da kaže – nije, kako će da se uradi, evo primera, recimo, problem veliki pečati. Tačno, ne postoje pečati, uništeni su najverovatnije, jer je promenjen bio zakon, ali svako ko se i malo bavio poslom i ko je i malo imao potrebe za nekim pečatom, zna da pečat može da se uradi za sat vremena. Tako da to nije neki veliki problem, to ćemo završiti.

Neko će da kaže – tražili su radikali da se notarima suzi mogućnost onoga što rade. Možda je ovo jedan trenutak koji nagoveštava da će u budućnosti doći do izmena zakona i da će se zbilja mnogo toga promeniti u tom poslu koji sada obavljaju notari. Ja se slažem sa tim zahtevom oko notara i izvršitelja koje vi tražite, i verujem da je ovo možda početak da se to sve reši.

Sad, pogledajmo kakva je situacija u zemlji. Malopre je kolega Milija govorio o problemima koje imaju stočari u njegovom kraju. Zar to ljudi nisu važni problemi koje ćemo mi morati da rešavamo u budućnosti? Nemojte da se ovde majemo, što kažu moji Crnotravci, oko nekih stvari koje su nebitne. Hoćemo da izađemo u susret svima onima koji žele da učestvuju na izborima, da im omogućimo da na bezbedniji način po građane i na lakši način dođu do potpisa koji su neophodni da bi predali liste.

Neke stranke, među kojima smo i mi i radikali, su već po onom principu kakav je bio, skupili potpise. Ali, neće nama to ništa da smeta u odnosu na ove koji će na neki, iskreno rečeno, lakši način da to urade. Zato, nemojte da se raspravljamo oko nekih stvari kojim nije sad mesto za raspravu. Dajte ovo da završimo, da krenu te, da se nastave izborne radnje, da završimo sa tim izborima i da krenemo u ozbiljan posao koji čeka Srbiju u budućnosti. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, kako pobeći od toga da nije normalna situacija? Da je normalna situacija i kolega i svi pre njega bi govorili o onome što je u amandmanima. Koliko se sećam kolega Mirčić je krenuo sa ovom grupom amandmana koji govore o visini novčane kazne koja treba da bude plaćena i on je lepo rekao da platežna moć građana to ne dozvoljava. Onda svi krenu da pričaju o nečemu što nema veze sa ovim amandmanom.

Tako i moj kolega koji me je prozvao, Miljan, kaže da sam ja rekao da nije normalna situacija. Hvala Bogu da nije normalna situacija. Ali, ako ćemo već da budemo iskreni i ako hoćemo da prevaziđemo sve ovo bilo bi dobro pročitati i poslušati neko od naših velikana koji su imali dosta mudrih reči i izreka da okarakterišu pojedinu situaciju. Tako je Dučić rekao – Velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa je kada ne zna šta može. Nemojte da radite ono što nećete i nemojte da radite ono što ne možete. Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, vidi se kroz ovu diskusiju da i ma puno suprotnih mišljenja i dilema u mnogim članovima.

Svi mi koji smo služili vojni rok, bili pripadnici JNA, dali smo zakletvu u kojoj smo se obavezali da ćemo braniti tu zemlju, pa makar tom prilikom izgubili i svoje živote.

Mnogi su časno i dostojanstveno pristupili na osnovu te zakletve u odbrani naših zemalja. Neki su zaboravili zakletvu koju su dali i nisu bili dostojanstveni.

Veliki problem kod nas Srba je taj što veoma lako i brzo zaboravljamo svoje znamenite ljude, odnosno zaslužne, one koji su se borili, a neki od njih su u toj borbi izgubili svoje živote.

Cilj ovog zakona je da prema tim ljudima se Srbija ponese onako kako oni zaslužuju to. Iskreno rečeno, meni uopšte nije jasno i zašto postoji ovaj amandman u kome predlagač traži da se naziv „pali borac“ zameni nazivom „poginuli borac“, jer mislim da to uopšte nije bitno ni za te borce, ni za sve nas koji smo danas građani Srbije.

Ne vidim ni jezički ni u nekom drugom smislu da je to toliko bitno, ali dajte da rešimo one stvari koje su bitne, koje su od interesa za sve te koji su ovim zakonom obuhvaćeni, a na kraju krajeva, i za nas građane Srbije koji pokušavamo da rešimo ovaj problem.

Ne smemo dozvoliti da se desi da ti ljudi koji su časno i pošteno branili svoju zemlju i koji su se u najtežim trenucima nalazili na najtežim mestima budu zaboravljeni.

Lepo je biti general i to veoma lepo zvuči i ja znam da bi mnogi koji nisu ni čuli metak, ni bili na ratištu, voleli da budu generali, ali nije lako biti general Delić i kada traže da se povuče vojska, a on kaže onako kako priliči pravom srpskom vojniku i pravom generalu: „Nema nazad, nazad je Srbija“.

I zato dajte da donesemo ovaj zakon koji će da koristi svim tim ljudima koji su časno i pošteno branili Srbiju, a da bude nama jedna svetla tačka u našoj istoriji. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, dođu tako u životu neka vremena gde moramo da donosimo veoma teške i sudbonosne odluke i normalno da to nije lako. Da je lako ne bi zadesilo nas, nego bi to neki mnogo pre nas uspeli da završe i da skinu muku sa svih ovih porodica, sa Srbije i svih nas koji danas učestvujemo u rešavanju ovog problema koji postoji već nekoliko decenija.

Da li je jednostavno razrešiti ovaj problem? Normalno da nije i tu se svi slažemo. Svako od nas vidi po neku muku, tegobu ljudi koje je zadesila ova nesreća.

Kada je Bog stvarao Zemlju i kada je čoveka i ženu postavio na Zemlju, on im je istovremeno i dao jedno zaveštanje, misiju da nastave vrstu, odnosno da rađanjem stvore nove naraštaje koji će razvijati ovu našu zemlju. Tada je ženi koja rađa usadio tu ljubav prema novorođenom detetu koja traje kod žena mnogo jače i duže, nego kod nas muškaraca. Kako neko može da meri muku i patnju svih tih ljudi kojima se desilo to zlo, ne znam ni ja kako da ga nazovem, da im neko ukrade dete, da proda to dete, da im učini najveću muku od koje ne znam da li postoji veća muka?

Malopre reče kolega Arsić da bi voleo da mu neko kaže kako se osećaju ta deca kad posle 10, 20 ili nije važno koliko godina nađu svoje prave biološke roditelje.

Ja imam jednu koleginicu koja je profesor univerziteta, vrhunski intelektualac, koja ima ovakvu muku. Njoj je sestra bliznakinja ukradena, hajde žena je, da ne pričamo o njenim godinama, ali posle nekoliko desetina godina ona je uspela da pronađe tu sestru. Pred njom je velika dilema. Kako saopštiti toj ženi da nije ono što jeste? Tridesetak godina je živela u jednoj porodici, imala srećan život, uspešnu karijeru i sada odjednom, ako joj to saopšti sve joj ruši.

Šta je tu, po meni, najveća muka? Sudbina ili Bog su odredili da čovek umire jedanput, a kakav je slučaj sa roditeljima, sa ovom decom, sa tetkama, ujacima, strinama i svima onima koji su vezani za te slučajeve? Koliko puta oni umiru?

Prvo, odmah po rođenju umiru, jer ih je neko sahranio, ukrao im je identitet i poslao ih na drugu stranu, kod drugih ljudi da im budu roditelji. Zatim, oni imaju život koji može biti manje ili više uspešan, imaju neku svoju prošlost i onda se desi jednog dana da im neko otkrije da oni nisu ono što jesu i tada umiru. Nije to tako lako 10, 20 ili 30 godina jednostavno izbrisati. Na kraju krajeva, umreće još jedanput kada se završava njihov biološki život ovde na Zemlji.

Šta sad mi možemo da uradimo? Mislim da bi bilo dobro slediti vladiku Nikolaja Velimirovića koji kaže – nema ljudi koji ne znaju mnogo, niti onih koji znaju dosta, odnosno dovoljno. Budimo pametni i pratimo ovu njegovu mudrost i kažimo sebi – niste najpametniji, ne znate sve najbolje na svetu, niste ni oni pojedinci koji mogu za sebe da kažu da znaju dovoljno.

Dajte da uključimo razum, da budemo smireni i da pokušamo na jedan civilizovan, dostojanstven način da rešimo probleme koji su zbilja izuzetno teški. Nikome neće da vredi, ni tim roditeljima, ni toj deci, ni jednoj strani, ni drugoj strani ako se mi budemo ovde svađali i raspravljali jedni drugima, nabacivali da je neko rekao ovo ili ono. Nama treba ovde da budemo pametni i mudri.

Poručujem i tim roditeljima da moraju da budu jedinstveni. Šta to znači kod Srba 10 udruženja, pa jedni druge napadaju, pa jedni protiv drugih govore. To je ljudi problem koji nije srpski, kako reče kolega Đokić, to je internacionalni problem, ali ne dozvolimo da i mi budemo uvučeni u to. Ono što je do sada bilo ne možemo da promenimo, ali za ubuduće ne dozvolimo da se više nikada u Srbiji ne desi da bilo ko ukrade neko dete. Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, dobra je stvar da smo došli u situaciju da napravimo ovaj memorijalni centar. Normalno, treba povesti računa i da ime, odnosno naziv memorijalnog centra odgovara zbilji, odnosno da odgovara istorijskom trenutku kakav je bio u vreme kada je on nastao.

Ja verujem da ćemo imati snage da se dogovorimo i sa našim prijateljima Jevrejima koji su u tom logoru najviše stradali i u budućnosti će se naći jedno rešenje koje će da bude prihvatljivo za sve, tako da nema potrebe da se oko toga raspravljamo.

Gospodin ministar, koji je nadležan za to, učiniće sve napore, verujem, da se to pitanje reši na zadovoljavajući način. Ali, mi Srbi imamo jednu manu, da lako zaboravljamo sve ono što su nama i na našoj teritoriji učinili neki drugi i volimo da prihvatimo na sebe krivicu i za ono gde uopšte nema naše krivice.

Zato apelujem da stvorimo u budućnosti takvu sliku, odnosno takav ambijent gde ćemo voditi računa o svemu što je bitno i važno za Srbiju.

Ja sam imao juče posetu žena iz Organizacije „Kolo srpskih sestara“ koje, gospodine ministre, danas imaju jedan veliki problem i kažu da se plaše da će doći u situaciju da ta organizacija, koja je stvorena 1903. godine i u kojoj su bile veoma značajne žene, recimo slikar Nadežda Petrović, nestane. Zato vas u njihovo ime molim, oni će vam se obratiti da ih primite i da vidite koliko i kako može da im se pomogne.

Hvala lepo.
Poštovane koleginice i kolege, ja ću da iskoristim priliku da odgovorim koleginici Radeti.

Ja sam veoma često boravio u Sokocu, 90-tih godina, bio sam i pre par godina i video sam to o čemu ste vi govorili. To je zbilja nešto što evo i sada se naježim kada se setim toga. Mnogo jedinaca je tamo sahranjeno koji su poginuli u borbi za očuvanje Republike Srpske i u borbi za srpski narod, ali je bilo tu i po tri, četiri muška člana porodice koji su izginuli. Ljudi, to je nešto što je nečuveno. To čovek kada vidi tek može da shvati.

Ja podržavam mnogo toga što je rekla koleginica Radeta i posebno, a i uvek sam se borio za to da se dovede u red izdavaštvo vezano za udžbenike u našim školama. Nije to samo posao Ministarstva prosvete, tu treba da se zauzme i Ministarstvo kulture, jer kultura je ogledalo jedne zemlje. I, ne smemo da dozvolimo da nam u ogledalu neko iskrivljuje lik i da nam daju neke podatke koji nemaju veze sa mozgom, ni sa istinom.

Mi nekako, i malopre sam to rekao, nekako lagano, ne vodimo računa, sve propuštamo, nije važno, neka, hajde pusti. Nije normalno da u Srbiji 80 miliona evra godišnje na udžbenicima zarađuju neke firme koje su iz Hrvatske ili ne znam odakle. Tu moramo da budemo jedinstveni i da se izborimo protiv toga.

Sad, ja nikad nisam sumnjao u patriotizam koleginice Radete i SRS. Dokazani ste patrioti, stranka je na patriotskoj liniji od uvek bila. Ali, ima ništo što morate da menjate i vi, da menjamo i mi, ne napadati ličnost, nego napadati stavove. Nije, ja znam da je sad već u toku kampanja iako nisu raspisani izbori, sad, radi što boljeg plasmana na tim izborima, jedni ćemo drugima reći mnogo toga i što nije istina i što ne bi trebali da kažemo. Ja sam protiv toga. Dajte da napadamo nečije stavove, šta je urađeno, kako je urađeno, a ne da napadamo ličnosti.

Ovde u ovoj našoj Skupštini, koju ne znam zašto mnogi nazivaju parlament, veoma često se vidi da i jedna i druga strana napada ličnost i da mnogo toga ružnog se govori.

Pokušajmo da na tim važnim ciljevima, koji su važni za srpstvo, budemo koliko toliko jedinstveni i da ne dozvolimo da nam ti sa strane koji pokušavaju da unište i srpstvo i srpski narod, a to svi vidimo, svi vidimo šta se dešava u Republici Srpskoj, šta se dešava u Crnoj Gori, šta se dešavalo dole i u Makedoniji, na Kosovu, pa dajte da budemo jednom mudri i pametni, da se odupremo onima koji nam žele zlo, a ne da među nama bude pripadnika srpskog naroda i Srba koji će da se bore protiv svog naroda.

Mislim da ćemo biti dovoljno mudri da to shvatimo i da u budućnost krenemo mudrošću i pameću u interesu Srba i sprskog naroda. Hvala.
Mislim da me je dobro shvatila koleginica Radeta i nikad mi nije bila ideja, niti želja da podržavam ove koje je ona nabrojila. Ja sam jedan od onih poslanika koji je nosio vaš bedž „Ovde u Srebrenici nije bilo genocida“ i majicu „Kosovo je zauvek Srbija“ i ja se toga ne stidim i uvek branim to stanovište i tvrdim da u Srebrenici nije bilo genocida.

Ali, šta meni smeta, koleginice Radeta? Sada ste lepo sve rekli, ali ste imali jednu suvišnu reč po meni. Nazvali ste novinara ženu nakazom. To je ono što ja kažem da trebamo da izbegavamo, jer vi se sukobljavate sa njihovim stavom gde kažu da je bio genocid. I mi i vi i svi čestiti ljudi patriote bore to. Profesor Šešelj, kažete, večeras ima promociju knjige. Bilo bi lepo da nam je svima podelio ovde tu knjigu, ali nadam se, ima vremena, to će da se desi. Normalno je za buduće naraštaje da imaju dokumenta i pisana i snimljena, da se vidi da zbilja tamo nije bilo genocida. Ništa neće biti vaš argument ni moj jači ako nekog nazovemo magarcem, ako ga nazovemo čudovištem, nakazom itd. Zato kažem, nemojte da napadate ličnost, nego njihove stavove.
Poštovane koleginice i kolege, ne mogu da budem srećan, ne mogu ni da se zahvalim kolegi što me je, kako razumem, kandidovao za neku epizodnu ulogu itd. i poredio sa Kusturicom. Nisam ja čovek od glume. Da je bilo potrebno da se otpeva neka pesma, da se izrecituje nešto, da se popije čašica ili flašica pića, to bih mogao. To bih mogao i to bih prihvatio, ne bih imao problema.

Što se tiče moje izjave koja je citirana u tom filmu, ja sam to rekao onda i stojim i sada iza toga, i u narednih deset ili sto godina, ne znam koliko ću živeti, uvek sam spreman da podržim to što sam rekao i nikad se neću odreći te rečenice ili tih rečenica.

Prvo, svi koji me znate, a pogotovo vi braća radikali, 18 godina sam bio u SRS, znate da sam uvek bio patriotski opredeljen i da mi je na prvom mestu bila Srbija i srpski narod. I posle jednog veličanstvenog govora u Aleksincu, koji je održao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ja sam rekao da je govor bio fenomenalan i da taj govor treba da bude u svakoj čitanci, u svakoj knjizi vezno za istoriju srpskog naroda. I stojim i dalje iza toga.

Šta je sada problem? To je ono što sam nekoliko puta govorio. Problem kod nas Srba je što mi ono što je naše potcenjujemo. Da je to rekao neko deseti tamo, Albanac, da je rekao neki Mađar, Hrvat ili ne znam, da ne ređam bez veze narode i narodnosti to bi bilo lepo i fino. Ali, kada Srbin nešto lepo kaže za svog sunarodnog, odnosno svog predsednika odmah se nađu neki stručnjaci koji to ismejavaju i sve i svašta govore vezano za to.

Nije tu Đorđe Vukadinović. On je isto imao neku izjavu vezano za to pa me je uporedio sa nekim, ali to uopšte nije bitno. Ja, ostajem pri tome. Hvala vama kolega Mirčiću što se toliko brinete za mene i hvala na toj kandidaturi, ali rekao sam vam ja stojim iza te izjave i u narednih 10, 20 i koliko godina nikada se neću odreći te izjave. Hvala.
Što se tiče ovih udžbenika, ja se zalažem za to da ti udžbenici budu jedinstveni i da ih pišu naši autori, da štampa naš Zavod za udžbenike.

Niste baš u pravu kada kažete da sam ja jedan od retkih koji se za to zalaže. Odbor za prosvetu je imao zajednički sastanak sa Odborom za prosvetu Republike Srpske, pre jedno godinu dana i mi smo se dogovorili da napravimo zajedničke udžbenike koje bi koristili svi u školama Republike Srpske i Srbije iz četiri predmeta. To je bila istorija, srpski jezik, geografija i ne znam tačno, mislim da je bio još jedan četvrti, nije ni važno. Mislim da je postojala dobra ideja.

Čak su i Vlade Republike Srpske i Vlada Srbije imale jednu zajedničku sednicu na kojoj se o tome diskutovala i ostalo je da Zavod za udžbenike, Zavod za obrazovanje i ova dva odbora, njihov i naš, se sastanu i da rade na tome. Kao i sve drugo kod nas ide to malo traljavo, polako, ali ja se nadam da će veoma brzo doći do dogovora i da ćemo mi zbilja napraviti udžbenike onakve kakve nam nalaže istorija, odnosno naša prošlost, kako nam nalaže sadašnjost i budućnost Srbije.

Mi ne tražimo da u tim udžbenicima bude nešto što nije istinito, ali nećemo ni da dozvolimo da nam neki koji su bili na poraženim stranama sada pišu istoriju i da govore o tome da smo mi bili na nekoj poraženoj strani, da smo mi ovakvi i onakvi.

Što se tiče vaše stranke, svaka čast vama i svaka čast vama na tim stavovima, ali evo imam ja za vas jednu preporuku. Uskoro su izbori, potrudite se, osvojite znatan broj glasova, uđite u novu Vladu i zajedničkim snagama da napravimo nešto za boljitak Srbije.
Potpuno vas razumem i upravu ste, ali oduvek je bilo da u svakom narodu postoje oni koji ne misle dobro svom narodu. Oduvek je bilo izroda koji su radili protiv interesa svojih naroda, ali na nama je da mi te nadjačamo i da ne dozvolimo da nam upropaste ni zemlju ni budućnost te zemlje.

Pogledajte šta se desilo u Crnoj Gori! Ko je pre pola godine verovao da će u Crnoj Gori da se dešava ovo što se dešava? Došla je narodu svest, nije mogao više da trpi zulum, nije mogao da trpi nepravdu. Bog je pogledao taj narod.

Danas, desetine, stotine hiljada izlaze dva-tri puta nedeljno da demonstriraju i pokažu svoje jedinstvo, svoju privrženost zemlji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako će valjda i u Srbiji da bude. Opametićemo se jednom, pa ćemo svi da ustanemo i da kažemo tim izrodima - dosta, bre! Ako vam je do Amerike, ako vam je do Engleske, do ne znam ni ja koga, idite tamo pa tamo živite i tamo uživajte.
Hvala, druže Đorđe.

Poštovane koleginice i kolege, svi mi dobro znamo da su finansije žila kucavica svakog sistema svake zemlje, svakog preduzeća. One su krvotok i ukoliko nemamo dobro rešene finansije, teško da će nam to preduzeće, zemlja ili sistem preživeti.

Istovremeno, mi moramo da stvorimo i dovedemo na prava mesta prave ljude koji će upravljati tim finansijama, jer mnogo je teže upravljati finansijama nego ih stvoriti. Mislim da je to jedan od većih problema u našoj zemlji, da neodgovarajući kadrovi koji se nalaze na bitnim položajima nisu bili pravi i nisu dobro sačuvali ono što je stvoreno.

Da bi to uradili, moramo, što kaže naš narod - tri put meri jedanput seci, dobro da razmislimo pre nego što postavimo određene osobe na određena mesta.

Imali smo bezbroj primera i u štampi i preko medija i ovako smo čuli da su pojedinci uspeli da naprave milionske štete, desetomilionske štete u evrima u pojedinim firmama. Sve ono što se trudi vlast da stvori, da obezbedi ambijent, da bude mnogo lakše i bolje za život građanima Srbije, pojedinac može da uništi svojim neznanjem, svojom bahatošću iz raznoraznih razloga.

Ima onih koji se brane s tim da su nezavisni. Šta to znači biti nezavistan? Pa, nije to da su nezavisni od mozga, od pameti, da su nezavisni od morala. Ne, njima je samo omogućeno da rade svoj posao bez tutorstva.

S druge strane, onaj koji ih postavlja mora da vodi računa o tome kako oni rade, da li rade dobro ili ne, mora redovno da se vrši kontrola kako bi se sistem doveo u normalnu poziciju ukoliko dođe do neke greške.

Tu ima u našem narodu jedna poslovica, ja se sećam moj pokojni deda Stajko, Crnotravac, domaćin, čestita starina mi je često govorio – sinko, nemoj da ti koza čuva kupus. Mi vodimo računa o tome da nam koza ne čuva kupus i kao pojedinci i kao država, ali veoma često nam se desi da pustimo neke koji su nezavisni od mozga, od morala, da upravljaju velikim sistemima, da upravljaju bogatim firmama i da naprave milionske i milijarde šteta i unište i sistem i preduzeće u kome se nalaze.

Evo kako to izgleda – Crna Trava, jedna od siromašnijih opština u Srbiji, ima budžet negde između 150 i 200 miliona, a koliko ima onih stručnjaka koji su uspeli da upropaste državu, da upropaste neku opštinu ili preduzeće za desetine i desetine i stotine miliona evra. To ne smemo da dozvolimo, ne smemo da dozvolimo da nam koza čuva kupus, ne smemo da dozvolimo da nam ti koji su nezavisni od mozga, od pameti, od morala upravljaju finansijama. Hvala.